Intro

IntroIntro]IRILICA]IRILICA

J a n a N i k o l i }J a n a N i k o l i }

On najednom, i prili~no rasejano, izvu~e desnu ruku iz xepa i po~e da name{ta {al, ali pre nego {to ga je namestio predomisli se i tu istu ruku zavu~e pod kaput i izvadi neko pismo iz unutra{weg xepa na sakou. Poluotvorenih usta, oh smesta po~e da ga ~ita.

Iako je ove subote sunce bqe{tavo sijalo, vreme je bilo za zimski kaput, a ne samo za mantil, kao {to je bilo cele

sedmice i kao {to su se svi nadali da }e ostati i za veliki kraj nedeqe–kraj nedeqe kada se odigravala utakmica sa Jejlom

Od dvadeset i nekolicine mladi}a koji su na stanici ~ekali svoje devojke, koje je trebalo da stignu vozom u

deset i pedeset dva, samo su wih {estorica ili sedmorica stajali na hladnom, nepokrivenom peronu.

Ostali, gologlavi, bili su se okupili u zagrejanoj ~ekaonici, stoje}i okolo u grupicama, po dvojica,

trojica ili ~etvorica, obavijeni dimom, razgovaraju}i tonom koji je skoro kod svih zvu~ao studentski va`no,

kao da svako od wih ponaosob, u ovom piskutavom razgovoru, ra{~i{}avao jednom zasvagda nekakvo vrlo slo`eno pitawe, koje je ostali, vanuniverzitetski

svet, potrebno ili nepotrebno, vekovima zamagqivao.

Lejn Kotel, u ki{nom mantilu kupqenom kod Barberija, koji je iznutra imao vunenu postavu, bio je jedan od {estorice ili

sedmorice mladi}a na otvorenom peronu.

Ili, boqe re~eno, on i jeste i nije pripadao ovoj grupi.

^itavih deset minuta, pa i vi{e, namerno je stajao taman toliko daleko od ostalih mladi}a da ne bi ~uo wihov razgovor, le|ima oslowen na stalak sa besplatnim bro{urama hri{}anskih scijentista, golih ruku zavu~enih u xepove kaputa.

Nosio je kestewast ka{mirski {al koji mu je lepr{ao oko vrata i gotovo ga uop{te nije {titio od zime.

24pt

9pt

8pt

10pt

14pt

18pt48pt

12pt

Pismo je bilo napisano,zapravo otkucano na ma{ini,

N A B L E D O P L A V O J H A R T I J I .

Izgledalo je staro i izgu`vano,kao da je va|eno iz kovertai vi{e puta ~itano.

m i s l i mutorak

Dragi moj Lejne,

Pitam se da li }e{ mo}i da odgonetne{ ovo pismo, jer je ve~eras u spavaonici tako u`asna galama da jedva ~ujem i svoje misli. Zato, ako ne{to napi{em pogre{no, molim te da to previdi{. U vezi s tim, poslu{ala sam tvoj savet i u posledwe vreme sam se ~esto pomagala re~nikom, i ako mi to sada sputava na~in izlagawam krivica je do tebe. Bilo kako bilo, ba{ sam dobila tvoje divno pismo i volim te stra{no, do ludila, itd. i jedva mogu da sa~ekam kraj nedeqe. Veoma mi je `ao {to nisi mogao da me smesti{ u Kroft House, ali u stvari, svejedno mi je gde se nalazim, samo ako je toplo i ako nema stenica, i ako te vi|am s vremena na vreme, tj. svakog ~asa. Prosto sam takore}i poludela posledwe vreme. Beskrajno obo`avam tvoje pismo, naro~ito onaj deo o Eliotu. ^ini mi se da po~iwem da prezirem sve pesnike izuzev Sapfe. ^itala sam je kao luda, i molim te, nemoj da pravi{ prosta~ke primedbe. Mo`da }u ~ak pisati o woj svoj seminarski rad, ukoliko se odlu~im da krenem u osvajawe lovorika, i ukoliko onaj kreten koga su mi postavili za tutora dozvoli da uzmem tu temu. „Izdi{e ne`nolepi Adonis… [ta nam je ~initi Afrodito? O, udarajte se u prsa, device, i hitone svoje razderite.” Nije li to prekrasno? I to je stalno tako. Da li me voli{? Nisi to nijedanput rekao u svom u`asnom pismu. Prosto te mrzim kad si ~utqiv (da li je ovo ta~no napisano?) i kad se pona{a{ kao prepotentno mu{ko. U stvari, ne mrzim te, ali u mojoj prirodi je da sam potiv jakih i neglagoqivih qudi. Nije da ti nisi jak, nego, shvata{ {ta ho}u da ka`em. Ovde unutra je takva buka da jedva ~ujem i svoje misli. U svakom slu~aju, ja te volim i ho}u da po{aqem ovo pismo ekspresnom po{tom tako da ga sasvim blagovremeno dobije{, samo ako uspem da na|em marku u ovoj ludnici. Volim te volim te volim te. Zna{ li ti da sam ja igrala s tobom u stvari svega dva puta za jedanaest meseci? Ne ra~unam ono u Vangardu kad si bio pod gasom. Ja }u sigurno biti vrlo boja`qiva s tobom. Uzgred budi re~eno, ubi}u te ako mi i jednom re~ju odgovori{ na ovo. Dovi|ewa u subotu, cvete moj!!!

Mnogo qubaviFRENI

vazduh

P.S. Tata je dobio rendgenske snimke iz bolnicei svima nam je laknulo. Tumor je, ali nije zlo}udni.Sino} sam razgovarala s mamom telefonom. Izme|u ostalog,ona te pozdravila, tako da mo`e{ biti na miru {to se ti~eone no}i u petak. Ne verujem ~ak da nes je ~ula kad smo u{li.

P. .P. S. Toliko izgledam glupa i smetena kad ti pi{em.Za{to? Dozvoqavam ti da to ispita{.Samo da lepo provedemo ovaj kraj nedeqe.Ho}u da ti ka`em,bar ovaj put,ako je mogu}e,nemoj sve da ispituje{ skroz-naskroz,naro~ito ne mene. Volim te.F R E N S I S (wen znak)

¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶

¶¶

¶¶¶¶¶¶¶

¶¶¶¶¶¶¶¶

¶¶¶¶¶¶¶¶

¶¶¶¶¶¶¶¶

¶¶¶¶¶¶¶¶

¶¶¶¶¶¶¶¶

„Bo`e, al' je hladno”, re~e on i izvadi paklo

cigareta iz xepa.Na reveru Sorensonovog kaputa od kamiqe dlake, Lejn

primeti trag ru`a za usne, izbrisan, ali jo{ uvek vrlo vidqiv. Izgledalo je kao da je tu stajao nedeqama, mo`da mesecima, ali on nije dovoqno poznavao Sorensona da bi

mu na to skrenuo pa`wu, niti ga je, pak, bilo briga. Pored toga, voz je nailazio. Oba mladi}a okrenu{e glave

ulevo, prema lokomotivi koja je dolazila. Gotovo istovremeno vrata na ~ekaonici se s treskom otvori{e i

mladi}i koji su sedeli unutra, u toplom, po~e{e da izlaze da sa~ekaju voz; ve}ina wih je ostavqala utisak kao

da dr`e bar po tri upaqene cigarete u svakoj ruci.

sam Lejn zapali cigaretu kad se voz zaustavi. Zatim, kao i mnogi qudi, koji bi mo`da trebalo da da pro|u kroz probni ispit za do~ekivawa na stanici, poku{a da sa svog lica zbri{e svaki izraz koji bi mogao da vrlo jednostavno, mo`da ~ak i savr{eno otkrije wegova ose}awa prema osobi koja sti`e.Freni je bila me|u prvim devojkama koje su si{le iz voza, iz jednog udaqenog vagona na severnom kraju perona. Lejn je odmah spazi i uprkos naporima da ostane hladnokrvan, wegova ruka koja se naglo di`e u vazduh, otkri pravu istinu. Freni vide najpre ruku, zatim wega, i onda mu odmahnu na jedan dosta neobi~an na~in. Freni je imala na sebi kaput od stri`enih rakuna, i Lejn, idu}i prema woj brzim korakom, ali mirna izraza na licu, s prigu{enom rado{}u zakqu~i da je on jedini na peronu koji stvarno poznaje Frenin kaput. Seti se kako je jednom, po{to je ~itavih pola sata qubio Freni u jednim pozajmqenim kolima, poqubio i rever wenog kaputa kao da je i on isto toliko po`eqni, organski nastavak wene li~nosti.

Lejne!”„

„Ti si sre}an ~ovek.” Glas mu je bio toliko be`ivotan, kao da je pri{ao da govori s Lejnom iz dosade ili }udqivosti, a ne da razgovaraju normalno, kao qudi.

„Blago tebi”, re~e Sorenson.

Lejn i Sorenson su bili na 251. grupi za modernu

evropsku kwi`evnost (koja prima samo studente na

posledwoj godini studija i postdiplomce) i bili su

odre|eni da za ponedeqak pripreme ne{to o

~etvrtoj Rilkeovoj „Devinskoj elegiji”. Lejn, koji je

samo povr{no poznavao Sorensona, ali je ose}ao neku

neodre|enu, kategori~ku odvratnost prema wegovoj

li~nosti, odlo`i svoje pismo i re~e da ne zna bogzna

{ta o Rilkeu, alimisli da ga je uglavnom razumeo.

Lejn je bio pro~itao pismo otprilke do polovine, kad ga

prekide – utrapi mu se, uznemiri ga – jedan krupan

mladi} po imenu Rej Sorenson, koji je hteo da ~uje da li Lejn

razume ne{to od toga {to `eli da ka`e ta cepanka Rilke.

I

odu{evqeno ga pozdravi Freni; ona nije bila od onih koji skrivaju svoja ose}awa. Ona ga zagrli i poqubi.

Bio je to poqubac kakav se daje na stani~nim peronima,

vrlo spontan u po~etku, i zatim ne{to uzdr`an u toku izvo|ewa,

pomalo nalik na dodirivawe ~elika.

Jesi lidobio moje

pismoupita ona, i gotovo u istom dahu dodade:„Pa ti si se smrzao, siroti moj de~ko.Za{to nisi ~ekao unutra?Jesi li dobio moje pismo?”

„Koje pismo?” re~e Lejn, uzimaju}i wenu putni~kutorbu. Marinskoplava torba, oivi~ena belom ko`om,bila je sli~na nizu drugih koje su iznete iz voza. „Nisi ga dobio? Pisala sam ti jo{ u sredu.O, Bo`e! I to sam ga sama odnela na po{tu…” „A, to pismo! Jesam. Je li to sve {to ima{od stvari? Koja je to kwiga?” Freni spusti pogled na levu ruku. Dr`ala jeneku malu kwigu boje gra{ka u platnenom povezu. „Ovo? Ah, ni{ta”, re~e. Ona otvori svoju ru~nu torbu, strpa kwigu unutrai po|e s Lejnom niz dugi peron prema taksi stanici.Dr`ala ga je ispod ruke, i celo vreme pri~ala,zapravo, uglavnom ona. Najpre je govorila onekoj haqini koja je tu u torbi i koju trebaispeglati. Re~e kako je kupila jednu vrlo slatkupeglicu koja je tako mala da izgleda kao da je naprav-qena za lutkinu ku}u, ali, zaboravila je da je ponese.Onda kaza kako misli da su sa wom u vozu bile samotri poznate devojke – Marta Ferar,

Tini Tibet,i Eleonora,

?”„

kako li se ono zva{e, s kojom se pre vi{e godina upoznala kad je bila u internatuu Eksiteru, ili na nekom drugom mestu. Ostale devojke u vozu izgledale susasvim obi~no, re~e Freni, sem dve pqunute intelektualke, koje kao da su iz Vasara,i jedne devojke savr{eno sli~ne tipu Beningtonove ili Sare Lorens. Ova, tipa Benington-Sostavqala je utisak kao da je celo vreme u vozu provela u klozetu vajaju}i, slikaju}i,ili tako ne{to, i kao da je ispod haqine imala na sebi triko koji joj je ocrtavaosve delove tela. Lejn, koji je suvi{e brzo kora~ao, re~e kako mu je `ao{to nije mogao da je smesti u Kroft Haus – naravno, tu se ba{ ni{ta nije moglou~initi – ali joj je zato na{ao jedno vrlo lepo, prijatno mesto. Malo, ali ~istoi sve kako treba. Dopa{}e joj se, dodao je Lejn, i Freni odmah zamisli belu drvenuku}icu sa sobama za izdavawe. Tri devojke koje se ranije nikad nisu srele u jednojte istoj sobi. Koja do|e prva, zauze}e kvrgav divan, a druge dve }e spavati zajednou krevetu za dvoje sa izvanrednim du{ekom. „Divno”, odu{evqeno re~e ona.

Ponekad joj je bilo stra{no te{ko da sakrije svoju ogor~enostprema op{toj brbqivosti mu{kog roda, a posebno prema Lejnovoj. To je podseti na jedno ki{ovito ve~e u Wujorku kada je Lejn, ba{ kad su izlazili iz pozori{ta, sa sumwivim izlivom trotoarskog milosr|a dozvolio onom u`asnom ~oveku u smokingu da mu otme taksi ispred nosa. Woj je to bilo svejedno – jer, Bo`e moj, bilo bi u`asno biti mu{karac koji mora da dobavqa taksi po ki{i – ali nije zaboravila Lejnov stra{an, neprijateqski pogled koji joj je uputio dok se vra}ao na plo~nik. Sada, po{to se ose}ala ~udno krivom kad je mislila na to i na mnoge druge stvari, ona prite`e blago, i na naro~iti na~in, Lejnovu ruku izigravaju}i ne`nost.Oboje u|o{e u taksi.Marinskoplavu torbu, oivi~enu belom ko`om smesti{e napred, pored {ofera.

Odne}emo tvoje stvari tamo gde }e{ stanovati… ubaci}emo ih samo kroz vrata... a onda idemo da ru~amore~e Lejn. „Umirem od gladi.”On se nagnu napred

i dade adresu{oferu.

OH KAKO JE DIVNO [TO TE PONOVO VIDIM!RE^E FRENI KAD TAKSI PO\E. NEDOSTAJAOSI MI. TEK [TO JE IZGOVORILA TE RE^IPOSTADE JOJ JASNO DA UOP[TE NEMISLI TAKO. PONOVO ISPUWENAOSE]AWEM KRIVICE, ONA UZE LEJNOVURUKU I ^VRSTO, S TOPLINOM UPLETE SVOJEP R S T E M E \ U W E G O V E .

„ ”