Pisati u egzilu, Dubravka Ugrei

PISATI U EGZILU

Sanjala sam: na aerodromu sam i nekoga ekam. Konano se pojavila osoba koju sam ekala, ena mojih godina, zaudo, ali bez prtljaga. "Don'tyou have any luggage?" "No, I have only lifeage", odgovorila je, u ali rimujui re luggage sa kovanicom lifeage. Re koju je izgovorila moja dvojnica izsna mogli bismo prevesti kao "ivot je jedini prtljag koji nosim sa sobom".

COPYRIGHT

U dvadesetom veku, veku ratova i istrebljivanja, nasilja, genocida, revolucija, totalitarnih sistema, u veku u kojem su se prekrajale geografske karte, nastajale i raspadale se drave i njihove granice, u veku masovnih migracija, pisci zaista nemaju copyright na temu egzila. No, iako po svim statistikama predstavljaju najnepouzdanije i najnevanije svedoke, pisci su jedini meu migrantima koji na kulturnoj karti sveta ostavljaju za sobom otiske prstiju. Pisac ispisuje temu egzila iz duple pozicije pozicije egzilanta i pozicije komentatora sopstvenog sna koji se zove egzil, kao to ree Josif Brodski. U svojim tekstovima pisac pokuava da racionalno razloi sopstvenu moru. Da izmiri svoje strahove. Da uredi svoj rasuti ivot. Da utemelji svoje spoznaje. Da ublai svoju gorinu. Upravo zbog toga sve egzilantske tekstove najee karakterie posebna vrsta hladnoe, slina posttraumatinoj distanciranosti od line traume. Egzilantski tekstovi su esto nervozni, fragmentarni, montani, eksplicitno ili implicitno polemini, ironini, autoironini, melanholini, subverzivni i nostalgini. Jer je sam egzil neuroza, nemirna aktivnost testiranja vrednosti i poredjenja svetova, onog koji smo napustili i onog novog u koji smo stupili.

Pisca egzilanta mue oprena oseanja. Egzil je istovremeno stanje samopomilovanja i usamljene buntovnike drskosti, kao u Gombrovievom slua-ju; stanje opijenosti slobodom, ali i stanje skrivene rezignacije. Egzil je i kola intoksikacije, kao to ree Sioran, i kola poniznosti, kao to ree Brodski.

ANR

Egzil je esta, citatna tema. Istorija hrianstva poinje priom o egzilu. Egzil je parabola o izgubljenom sinu, izdaji, izgnanstvu i kazni, mit o dvojniku i zameni uloga, mit o Odiseju, pria o Faustu i avolu koja nudi mogunost drugaijeg ivota. Egzil je i bajka o odmetnitvu, traenju doma i vraanju domu, kao u arobnjaku iz Oza... Egzil je i parabola o odrastanju, romantina epopeja o individualnom buntu. Neobino privlaan mit o metamorfozi. Egzil je stil, strategija pripovedanja.

Rasuti ivot mogue je ispriati samo u fragmentima, tvrdi Rilke, no pojedinane anrove i stilove, ve po samoj definiciji, nije mogue stvarati u egzilu, ko to tvrdi eslav Milo. Egzil otvara piscu mnotvo razliitih perspektiva (opet se vraam Milou), zahtevajui neke druge anrove i stilove. italac izlazi u susret piscu a pisac egzilant prua ruku itaocu. Ne pada mu na pamet da na bilo koji nain diskredituje svoju ivotnu priu, a i italac mu to ne bi dopustio. Na taj nain i autor i italac stvaraju oko teme egzila privlanu auru ekskluzivnosti. Na taj nain i autor i italac ine ovu temu esto romantinom, kao da je u pitanju ljubavna pria. I istina je anr ljubavne i anr egzilantske prie po neemu su slini: ne bave se pranjem prljavog vea, ne seku granu na kojoj sede. Zbog toga ona vana, birokratska strana egzila uprkos svemu ostaje u senci. Niko, pa ni sam egzilant ne eli da slua prie o dozvolama za boravak i munim susretima sa birokratijom ili da razmilja o tome da li je tano da se Valter Benjamin ubio samo zato to nije dobio potrebna dokumenta. Pravu sadrinu ljubavne prie ini enja, ispunjenjem te enje pria se zavrava. Ljubavna pria se zavrava venanjem, a egzilantska dobijanjem pasoa nove drave.

PRISTOJNI LJUDI OSTAJU KOD KUE

Drave ne vole one koji trae dokumente. Kakve god drave da su, meusobno se potuju. Birokrata potuje birokratu. Zbog toga je migrant kanjen dugim i munim birokratskim procesom dobijanja dozvole za boravak. Neka se zna da pristojni ljudi ne naputaju tek tako svoje ostarele roditelje i svoje drave. Pristojni ljudi ostaju kod kue. Utopijske ideje o svetu bez granica i Hlebnjikovljeva utopijska ideja o pravu svakog pesnika da ga u svakom mestu na svetu eka njegova soba, pa ak i moderna praksa intelektualnog nomadizma, nailaze na zid birokratskih zakona. I tu, kraj zida, otvara im se polje rezignacije i jednako uzbudljivo polje proizvodnje, mimikrije i hipokrizije. Jer samo glupak sam sebi oteava svoj ve rasuti ivot, samo tvrdoglav ovek istrauje do ega see njegovo pravo. Pragmatini ljudi puze kroz birokratsku proceduru da se ne bi bunili, a samo buntovnici gaje u sebi netrpeljivost prema svakoj dravi. Ti drugi su, naravno, zanemarljiva manjina. Dok obini, veti iskaoci dokumenata veno utei dobijaju svoja prava i dok mafija klizi preko granica kao po maslu, od pisca egzilanta esto zahtevaju da se javno izjasni zbog ega je napustio svoju dravu. Za kriminalca je kosmopolitizam normalna poslovna odluka, dok je za pisca to samo izuzetna ivotna okolnost. Sama nisam ni emigrant, ni begunac, ni politiki azilant. Spisateljica sam, koja je u jednom trenutku odluila da vie ne ivi u svojoj dravi jer njena drava vie nije bila njena.

EGZILANT KAO PROJEKCIJA NA PLATNO

Pisac egzilant nije neutralan primerak. Njegova ivotna odluka, dakle egzil, ne provocira samo okolinu koju je on napustio ve i onu novu, u kojoj se naao. Pri tom je politika strana egzila neka vrsta nunog zla, jer je sama ideja egzila upravo ono zbog ega je egzil kao lifestyule privlaan. Ideja samoizgnanstva kriom odredi svakog. Egzil je potpuna promena, ostvareno pravo na drugi ivot, ostvareni daydream; kako bi bilo kad bismo se jednog dana probudili u nekom drugom gradu, kao neko sasvim drugi. Egzil je dugo oekivana proba, tajna enja za tim da se okuamo na ispitu ivota. Egzil je san o transformaciji.

SUROGATI EGZILA

Savremnom oveku, koga su na kraju napustili i bog i ideologije i prepustili mu da se bavi sam sobom kako zna i ume, ostalo je jo samo golo telo. ovek je dosegao praktino osloboenje, o kojem govori Bodrijar, no ini se da mu pri tom nije jasno da li bi suoavanje sa samim sobom trebalo da bude razlog za euforiju ili za rezignaciju. I ini se da u toj novoj, praktinoj slobodi savremeni ovek najee izbegava upravo samog sebe. Dananja kultura, posebno amerika, opsednuta je idejom samoizgnanstva, self-exila, i inscenira je na razne naine. A kulturna opsednutost linim inventarisanjem i reinventarisanjem nije nita drugo do injenica da je oveku sopstvena koa tesna.

enju za drugim ivotom legitimiu i podstiu mediji i naravno industrija, koja je uvek spremna da ugodi eljama svojih potroaa. Medicina, posebno plastina hirurgija, postali su za naeg savremenika magini medij transformacije. Majkl Dekson, protejski ovek koji je od crnca postao belac, od deaka hermafrodit, koji je istovremeno i muko i ensko, ikona je moderne opsesije samoreinventarisanja. Mogunosti linog reinventarisanja brojne su i daju mati na volju. Izvesna Sindi Dekson imala je dvadeset plastinih operacija dok svoje telo nije prilagodila liku Barbike. Jedna Njujoranka se podvrgla tako brojnim operacijama da bi liila na svoju ljubimicu, sijamsku maku. Kulturnoj opsednutosti transformacijama i telom danas je sve na raspolaganju slue im fitnes centri, prehrambena industrija, tehnike strukturiranja sopstvenog tela, posebno moda. "You are entitled to be, whatever you want to be", rekao je Ralph Lauren podupirui ideju da je samokreacija zapravo poslednji stupanj ovekovog osloboenja. Kulturnu opsednutost duhovnom transformacijom zadovoljavaju najrazliitiji gurui, tablete sree, prirunici o tome kako postati drugaiji, kako se promeniti. Poziv psihoterapeuta danas je zamenio novi poziv. Coacheri su u ovom trenutku najtraeniji menaderi ljudskog ivota, savetnici koji sugeriu razne ivotne mogunosti, reiseri individualnih ivotnih epizoda.enju za promenom prostora vie ne zadovoljava turizam kao zamena za egzil, ve matovita arhitektura. Diznifikacija Amerike, i sve vie i sameEvrope, ostvaruje se i u najraznovrsnijim prodavnicama; tu je, na primer, Nikelands, multimedijski trgovaki hram patika, hotela, zabavnih parkova i trnih centara u kojima su kupci transformisani u emigrante, a sistem u kojem se kreu prevelik je da bi ih zaustavio na jednom mestu i istovremeno ogranien da bi oni mogli pobei, kae De Certeau. Na kraju dvadesetog veka ovek je postao sopstvena omiljena igraka i sada se bavi nikeingom ili makingom, inventarisanjem i reinventarisanjem samog sebe. Tako su se danas sve velike utopije i revolucije slile u jedno, u revolucionisanje ideje sopstvenog tela, sopstvene slike, sopstvene linosti. Egzil je ivotna odluka, a ne igra simulacije. Ono to egzilanta razlikuje od turiste ili glumca u modernoj drami reinventarisanja samog sebe upravo je definitivnost egzila. Da nije tako, svi bi bili egzilanti.

PRAVI EGZILANT SE RETKO VRATI

Pravi egzilant se retko vrati. ak i onda kada moe, kada je je njegova "domovina" zaceljena. Zbog ega bi ponavljao isti put; samo retki imaju snage za dva egzila. Jednom prilikom sam pitala Josifa Brodskog da li bi se sada, kada je to postalo mogue, vratio ili bar posetio Rusiju. Umesto odgovora pruio mi je papiri. To bee malo, zguvano pismo na ruskom, pismo koje je nosilo runu, antisemitsku poruku. Anonimni poiljalac pretei je poruivao pesniku da ne pomilja da se vrati kui. "Kako da se posle svega ovog vratim", rekao je Brodski. Potpuno me je zaudila patetinost njegove reakcije, mada ne ono to je predstavljala koliko nain njenog izvoenja, jer Brodski nikako nije spadao u izvoae egzila. Nedavno mi je u knjizi intervjua sa pesnikom privukao panju jedan detalj. Novinaru koji mu je postavio isto pitanje Brodski je pokazao ovo pismo. Oigledno da je slavnom egzilantu bila potrebna prepreka. Zbog toga to nije znao ili nije hteo da artikulie svoje "ne", Brodski je imao na sva pitanja koja su se ticala povratka u Rusiju pripremljenu taku patetine pantomime sa naizgled kljunim argumentom, glupavim, zguvanim, anonimnom pismom.

ZBOG KOBASICE

Jedan moj poznanik, ruski pisac koji je emigrirao u asu hladnog rata, bee veoma srdano doekan u Zapadnoj Evropi. U brojnim intervjuima kao vakau gumu prevakavao je uvek jednu te istu metaforu o komunizmu koji poput vampira pije krv svojim podanicima. A onda mu je i to dosadilo. "Emigrirao sam zbog kobasice", rekao je na kraju. "Kako zbog kobasice?" "U Rusiji nema kobasica. Postoji, dodue, doktorska, ali nju je teko dobiti." Moj poznanik je izvrio javni in deheroizacije. I zaista, brzo su ga ostavili na miru. Kasnije je objavio svoje knjige, no one nisu doivele nikakav uspeh. Mediji vole heroje, a moj poznanik, sada ve iz tvrdoglavosti, nije eleo da ponudi neku herojsku priu o svom egzilu.

EGZILANTI NAM NISU SLINI

Jednom su me pozvali na predavanje na kom su uestvovali akademici. Mogunost da govorim pred kolegama unapred mi je predstavljala zadovoljstvo. "Bila sam poput vas", rekla sam i objasnila im da sam dugo predavala na fakultetu. Nesvesno sam napravila greku. Egzilantu je mnogo ta dozvoljeno, ali nikako mu nije doputeno da bude slian nama, normalnim ljudima koji vode uredan ivot. Mi smo za svoj normalan ivotplaali visoku cenu, a niko nas o tome nita ne pita. Meu uesnicima je zabrujalo negodovanje. Neko je tvrdio da moj egzil nije pravi egzil, ta ta kog vraga hou imam paso i mogu da se vratim u svoju dravu gde me nisu ni tukli ni hapsili i zato bi bilo bolje da svoj egzil imenujem pravom reju: svetski turizam. Drugi uesnik, neki eh, poeo je izlagati povienim glasom kako je u Nemaku pobegao od komunizma dok sam ja, po svemu sudei, pobegla od postkomunizma, to znai od demokratije, i da bi zato bilo bolje da ne kompromitujem asnu tradiciju istonoevropskih egzilanata. Na kraju krajeva, egzilanti rado govore kako je njihov egzil jedini dostojan moralni izbor i zato ne podnose da se njihova tragina sudbina poredi sa drugim egzilantskim sudbinama. A oni koji nisu egzilanti ne priznaju mogunost da su egzilanti ikada bili osobe sline njima. Jer da su to bili, sada sigurno ne bi bili egzilanti.

EGZILANTI IZNEVERAVAJU NAA OEKIVANJA

Moja zapadnoevropska poznanica me je jednom prilikom upitala: "Vi ete se jed-nog dana svakako vratiti, zar ne?" "Zato bih se vratila?" odgovorih. Moja poznanica, inae spisateljica, bila je zaprepaena. Ona gotovo est meseci godinje boravi u paniji a ostalih est u Francuskoj i inilo joj se potpuno loginim da meni pripie mogui povratak u domovinu. Zbog ega je moja zapadna koleginica zamislila da me "poalje nazad"? Jednostavno zato jer sam istonoevropska spisateljica, a istonoevropski pisci ne ive na Zapadu osim ukoliko nemaju drugog izbora. Ameriki pisac u Berlinu, nemaki pisac u Irskoj, holandski u Portugaliji sasvim su uobiajene pojave, dok je rumunski pisac koji ivi u Parizu i za to nema neki jasan politiki razlog - sumnjiva osoba.

Egzilant je naa projekcija na platno. Sve dok egzilant potvruje nae fantazme o egzilantstvu, dobrodoao je. Dobrodoao je kao rtva, rtva reima, borac za demokratiju, apatrid, beskunik, stranac, liberalni predstavnik svoje neliberalne drave. Onog trenutka kada prekorai granicu, kada izae iz stereotipa, postaje nepoeljan. Zbog ega? Zato to je izneverio naa oekivanja... Iskazujemo mu svoje simpatije, a on, nezahvalnik, grize ruku koja ga miluje. Istina je da se pisac egzilant esto osea kao trkaki konj. Na njega se klade prijatelji, nezadovoljni svojim ivotima, dobroduni navijai, drugi egzilanti, jer egzil je zajedniki fantazam o slobodi, osloboenosti od stvari, porodice, banalne svakodnevice. Egzilant je iva potvrda da nezavisan, kreativan i dinamian ivot uprkos svemu postoji. Pri tome se niko ne pita ime egzilant zasluuje svoju slobodu i kolika je cena koju za nju plaa. Jer egzilant je koliko tua toliko i naalina projekcija.

EGZIL JE KOLA PRILAGOAVANJA

Egzil je najee dobrovoljna odluka. U politiki nesnosnim situacijama veina ljudi uprkos svemu ostane gde je bila i prilagoava se okolnostima. Egzilant je osoba koja se suprotstavlja tome da se prilagodi. Ukoliko prihvatimo misao da je egzil posledica greke u prilagoavanju, i da je zbog toga egzilant neka vrsta socijalnog invalida, onda se egzilant u egzilu suoava sa tragikominou svoje situacije, jer je upravo egzilantski ivot velika kola prilagoavanja.Sada kada sam napustila svoju dravu jer se vie nisam mogla prilagoditi nasilju lai u javnom, politikom, kulturnom i svakodnevnom ivotu, sreemu inostranstvu svoje sunarodnike koji kao i oni koji su ostali kod kue konstantno lau. Jugoslovenski egzilanti, ukoliko nisu begunci, esto lau zbog administrativnih detalja, nikom od njih naime nije oduzet paso. Oni koji su ostali u domovini takoe lau, da bi sa istim pasoem mogli prei granicu. injenica da se nisu mogli vratiti u domovinu dobila je auru traginosti meu istonoevropskim egzilantima iz vremena hladnog rata. injenica da se mogu vratiti u domovinu oduzima jugoslovenskim egzilantima eljenu auru traginosti. Pisci egzilanti imaju problem sa samoopredeljenjem, od njih se naime oekuje da artikuliu stanje imenovano kao egzil. Svima nam je jasno da iscrpljenu Muslimanku iz Bosne I njeno petoro dece niko nita ne pita. Pisci egzilanti s vremenom naine ispravke sopstvenih biografija u skladu sa zahtevima sredine u kojoj su se nali. Ispisuju hagiografije o svom egzilu jerokolina to od njih oekuje. No to im nije neprijatno. Veina ih se s vremenom prilagodi stereotipnoj predstavi koju njihova okolina ima o egzilu i prihvate ulogu u tom socio-anru. Meu malobrojnim egzilantima iz bive Jugoslavije postoje i oni koji rado istiu svoju ulogu u borbi pritiv srpskog ili hrvatskog nacionalizma, pri emu ne zaboravljaju da pomenu da su i sami bili rtve komunizma, iako su se nali u inostranstvu upravo zato to im nije bilo do borbe. Postoje i oni koji u javnosti tvrde da su pobegli od svojih diktatora, mada nije iskljueno da su zapravo pobegli od sopstvenih ena. Postoje i oni koji tvrde da su pobegli od nacionalizma, no ukoliko ih pozovu, rado prihvate ulogu predstavnika svojih nacionalnih knjievnosti u inostranstvu. Nauili su lekciju. Lako je igrati antinacionalizam, ali je pri tom teko ostati anacionalan, jer ni zapadnoevropska sredina ne podnosi nacionalnu indiferentnost. Zapadnoevropska ideologija multikulturalizma posebno zahteva izraavanje o etniko-kulturnom identitetu da bi svima mogla velikoduno ponuditi slobodu samorealizacije. Na kraju krajeva, mnogi egzilanati, nepoverljivi prema dravama i novim sredinama, jednom nogom stoje u jednoj, drugom u drugoj dravi, jer nikad se ne zna koja e im dobro doi. Tako se egzil koji se ostvario kao bekstvo od domae lai lako pretvori u novu la. Egzilanti se s vremenom prilagode onoj slici za koju misle da se od njih oekuje. Neki meu njima neverovatno podseaju na profesionalne cirkusante koji dobro poznaju svoju publiku. Koliko para, toliko muzike.

PISAC EGZILANT I NJEGOVA DOMOVINA

Retki su oni koji naputajui svoju sredinu odlaze sa sigurnou da odlaze zauvek. Zauvek ili ne, za egzilanta je naputena sredina, a ne apstraktna domovina, uvek ivo polje traume. Naputena sredina retko oprosti odlazak. To to su pisca pre nego to je otiao spaljivali na lomai, pljuvali mu u lice, javno ga napadali, onemoguili mu normalan ivot, pretili mu, psovali ga telefonom i terali ga iz domovine, i njegov telefonski broj nekoliko puta objavili u asopisima ne bi li mu i drugi poruili da nestane i drugi su to prihvatili to su ga izgnali iz javnog ivota, stavili ga na crnu listu, onemoguili mu da objavljuje, javno ga poniavali, iskljuili ga iz svojih redova, izbacili njegove knjige iz javnih biblioteka, kolskih programa, proglasili ga za izdajnika domovine, narodnog neprijatelja; to to su to inile i njegove kolege i prijatelji s kojima je saraivao i druio se dvadeset godina, to se je izmdjueu ostalog dogodilo i meni nema nikakvu ulogu jer je piev odlazak samo dokaz da su bili u pravu. I kada ode, pisac egzilant je jo zanimljiv svojoj sredini, kao to je i pobegla rtva interesantna svom muitelju. Sredina tvrdoglavo istrajava u svome, uverena da je pisac ne samo izdajica svoje domovine ve i da sada po celom svetu tu domovinu prodaje, jo i zaraujui time. "Kako to mislite da zaradjujem?" pita u svojim zamiljenim razgovorima pisac egzilant svoju domovinu. "Po svetu prodaje domovinu." "Domovina je mala i bezvredna, ak i kad bih hteo, ne bih je mogao prodati. To je kao kada bi na svetskom tritu hteli prodavati albanske vakae gume." "Pa ta?" "Niko ih ne kupuje." "CIA e ih uvek kupiti", ne daju se zbuniti sunarodnici, vrsto uvereni u svoj znaaj na geopolitinoj karti sveta. To da domovina nema platnu vrednost na tritu najvea je uvreda koju joj egzilant moe izrei. ak i to da pisac egzilant nakon toga to je napustio domovinu nije umro, da je dakle iv, da pored svega jo i neto zaradi, posebno iritira sredinu koju je napustio. Jaz izmeu egzilanta i onih koje je napustio postaje uprkost distanci sve vei. Sredina ima svoje fantazme o ivotu egzilanta kao izdajnika i fantazme o sebi kao rtvi. Jer, eto, i oni koji su ostali jo ive i na pamet im ne pada da odu. Pristojni ljudi ostaju kod kue. Oni su ti koji izgaraju u borbi za demokratiju 24 asa na dan i ne objavljuju konstantno nekakve lanke u stranim asopisima, kao to to ine izvesni. Rade poteno, iako jedva spajaju kraj sa krajem, dok za razliku od njih neki zaradjuju na njihovoj patnji. Piscu egzilantu koji se u nekom trenutku ponadao da e se bar malo opustiti u toj ulozi rtve i na jedinom preostalom prijateljskom ramenu pustiti suzu, bez zadrke zakukati na svom rodnom jeziku, opisati svoju borbu za ivot, da e moda moi prebrojati uvrede koje su mu nainili, u tom dalekom svetu ne ostaje drugo do da utei pokupi stvari i vrati se tamo odakle je zapravo i doao, u svoj egzil.

Onima koji su svoje sredine napustili zbog nacionalizama ne bi bilo suvino da se podsete da su nacionalizam i egzil nerazdvojni, upravo zbog toga tosu nespojivi. Egzilant bi se morao podsetiti na to da je svojim bekstvom od kolektivizma istakao upravo individualizam, da je umesto lanog nacionalnog kontinuiteta utemeljio diskontinuirano stanje ivota, da je, dakle, umesto korenova i kolevke postavio u sredite slobodu iskorenjenosti, da je pobegao od njihovih zatitnika, njihovih temeljnih pseudoreligioznih tekstova, od njihovih istorijskih i geografskih spomenika, njihovih javnih neprijatelja i heroja, i kao to kae Edward Said, da je naposletku i svojevoljno napustio to tvrdoglavo, iskljuivo, samoopijeno, agresivno, buno, izolovano pleme koje je spremno da kamenuje prvog oveka koji je drugaiji. Pisac egzilant osloboen svoje sredine najpre spozna da je uhvaen u tragikominu zamku i da ga ni tamo u dalekom svetu ne etiketiraju drugaije do kao predstavnika drave koju je napustio. Iako u Hrvatskoj vie ne postojim kao hrvatska spisateljica, izvan Hrvatske me bez izuzetka etiketiraju kao hrvatsku spisateljicu. Tako sam, iako to nisam elela, postala vie hrvatska nego to bih to bila da sam ostala u Hrvatskoj. Bolje reeno, postala sam neto to nisam. Zbog ega me druga sredina ustrajno etiketira kao hrvatsku knjievnicu? Zato to jednostavno ne zna kako bi me drugaije etiketirala. Svako je neiji pisac, svako pripada nekom narodu, svako pie na nekom jeziku, zbog ega se onda uopte baviti tim statistiki zanemarljivim primerom disfunkcije nacionalnog identiteta. Izmeu ostalog, dovoljno je pogledati prevedene knjige. Iza svakog pisca stoji neka domovina. Pozivi na literarne dogaaje i spiskovi uesnika slini su spiskovima takmienja na kojima je u zagradi uvek navedeno ime drave. Uzgred reeno, samo jednom sam iza imena nekog knjievnika videla primedbu "transnacionalan" i zavidela sam mu. Na knjievnim susretima se oseam kao na takmienjima za pesmu evrovizije. Preznojim se esto zbog iznenadnog straha da u po svom nastupu uti gong i glas koji objavljuje "Croatia - five points". Sanjam o tome da jednoga dana skinem sa sebe sve te nalepnice koje me ustrajno oblepljuju, kao da sam ovek-poster, i da postanem samo svoje ime i prezime. Jer upravo ime i prezime, najvee knjievno priznanje koje knjievnik moe dobiti, ostaje drugima. Croatia five points, Poland - two points, Belgium - ten points.

FIZIKA I METAFIZIKA EGZILA

Na kratkotrajnom izletu u San Antonio posetila sam The Alamo Museum. Lutajui muzejskom trgovinom suvenira naila sam na knjiicu iji mi se naslov dopao.Knjiica koja je govorila o eni spasiocu Alame njenu ivotnu priu pripovedala je preko odee koju je nosila "life story presented through the cloths she wore". Svoju egzilantsku nomadsku priu mogla bih opisati preko predmeta koje uvek iznova kupujem - dezve, male kuhinjske aparate, vadiepe, fenove od 120 do 220W, muzike kutijice, CD-playere, posteljinu, utinice i adaptere za kompjuter, papue, jer ih uvek ostavljam za sobom. Moju priu bi mogli opisati koferi i putne torbe koje vuem sa sobom i koji se vuku za mnom, koje ostavljam na putu i kupujem nove. Egzilantsku priu bi mogle opisati i vizitke s imenima koja u sutini vie ne oznaavaju stvarne osobe jer sam stvarne osobe u meuvremenu zaboravila. Egzilantsku priu bi mogle opisati i brojne vize i peati u mom pasou, rauni, gomila papira koji dokazuju da sam negde bila, negde neto kupila, negde neto potpisala, iako dokazi vremenom sve manje odgovaraju mojim uspomenama. Uprkos svemu verujem da bi me pogled na moru sopstvenog ivota strano potresao ukoliko bi se nekim udom sve te stvari najednom stvorile preda mnom.Neprestano ureivanje privremenog doma i njegovo unitavanje, pakovanje i raspakivanje, sve munije ponavljanje istih rituala, kao da je u pitanju igra simulacije a ne stvarni ivot, dovode egzilanta u neku posebnu vezu sa sopstvenom biografijom. Egzilant u suprotnosti sa obinim ivotom razvija drugaijuprostorno-vremensku percepciju stvari dok ivi u oiglednoj i goloj telesnosti egzila. Jednom sam u Berlinu izlazei iz metroa ugledala stariju Bosanku udimijama koja se na raskrsnici zbunjeno okretala oko sebe i mrmljala: "Boe, gde sam to ja?" Egzilant vie nego drugi ljudi ima mogunost da postavi sebi to pitanje. To je njegova prednost ali i izvor duboke line more.

POSLEDNJI SUSRET PISCA SA EGZILANTOM U SEBI

Na ovom mestu upotrebiu citat iz prie Borisa Piljnjaka: "The fox is god of cunning and treachery. If the spirit of the fox enters a man, the mans race is cursed.The fox is the writers god." Postoje egzilanti koji su nakon odlaska poruili sve mostove za sobom i postali divlji ljudi. Egzilant se teko odrie dobijene slobode. Razvija ula i spoznaje svaku zamku... Sa sebe besno odstranjuje svaku etiketu, odbacuje mogunost da ga negde uvrste, da ga svedu na predstavnika drave iji paso nosi sa sobom, izbegava da bude lan bilo kakvog drutva. Drugim reima, postaje neprijatna osoba i veliko zakeralo. Nee da se odomai. S vremenom razvije i ivotinjski instinkt, postaje ilegalac, menja brloge, teko ga je uloviti; ak i ukoliko se ikada odomai, ostane stranac u sopstvenoj kui, sa uvek pripremljenim koferom koji stoji kraj vrata. Postaje ruitelj normi, smeta mu svako ogranienje jer se navikao na ivot van svakodnevnog reda. Vremenom se poistoveti i sa svojim licem optuene osobe. Postane neprijatelj, izdajica, preseli se u ilegalu u koju su ga nekada nagnali, postane subverzivan jer su ga ljudi optuivali za subverziju, postane otpadnik jer su ga ljudi optuivali za otpadnitvo. Pisac u nekom trenutku u sebi prepozna egzilanta. Pomiri se sa tim i stanje koje se zove egzil postane njegovo stvarno stanje. Kad opie ceo krug, pomiren se vrati u svoj pravi dom. ini se da je ruska avangardna kultura najstrasnije sledila ideju umetnika kao izdajice i umetnikog dela kao izdajstva. Ruska avangardna kultura nainila je bogate strategije izdaje ustaljenih umetnikih naela, ustaljenih anrova, ustaljenih vrednosnih hijerarhija i literarne tradicije. Umetniki in za avangardiste je bio in subverzije. Umetnost je imala svoju nesumnjivu autonomiju. U odbrani te autonomije dozvoljena su bila sva sredstva. Osnovni umetniki postupak ruske avangarde jeste izdaja, astrenjenje, instrangement, zaudnost, razbijanje ustaljenih literarnih normi, izneveravanje itaoevih oekivanja. U tom smslu, pisac je bio izdajnik, lisica, a lisica kao metafora izdaje bila je zatitni znak pravog umetnikog dela.

UDVOSTRUENOST EGZILA

Kada se nae na knjievnom trgu, pisac egzilant postepeno spoznaje da se zapravo naao u dvostrukom egzilu. Jer knjievni trg ima najmanje razumevanja upravo za umetnike knjievnog egzila. Inae se trg ne bi ni zvao trg, kao to se ni izdavatvo ne bi zvalo izdavaka industrija. Knjievni trg zahteva prilagoavanje normama produkcije, po pravilu ne podnosi umetnike neposlunosti, ne podnosi ni eksperimentatore, umetnike subverzivce, performere inventivnih strategija u knjievnom tekstu. Nagradjuje knjievno poslune, prilagodljive, marljive, one koji potuju knjievne norme. Knjievni trg ne podnosi staromodne ideje o umetnikom delu kao jedinstvenom, neponovljivom, duboko individualnom umetnikom proizvodu. U toj maineriji knjievne industrije pisci su posluni radnici, samo toki proizvoake industrije. Pisac egzilant najednom shvati da se u egzilu naao sa starim zanatom koji je davno izumro i koji vie nikom nije potreban. Tragikominost njegove pozicije najednom se udvostruuje. Ukoliko je svoju diktatorsku sredinu napustio da bi se ouvao kao pisac, najednom sada shvata da se naao u drugoj sredini, u diktaturi knjievnog trga. Pisac se na kraju suoava i sa poslednjim paradoksom. Dobri pisci se svuda oseaju kao izgnanici, dok se slabi svuda oseaju kao kod svoje kue. Pisac egzilant je osuen na marginalnost, ak i da bi dobije Nobelovu nagradu kao Brodski, ak i da se nekom grekom nae u mainstreamu popularne kulture kao Nabokov, i da mu kakva sluajnost donese slavu. Neki se upravo zbog marginalnosti vrate knjievnoj sredini koju su napustili, kao Solenjicin. Jer samo sredina koja je zadala rane zna kako se one mogu zaceliti, samo ta sredina zna kako ponovo podii piev srueni ego, kako zamahnuti pievim imenom kao nacionalnom zastavom, kako mu vratiti oseanje vanosti, uvrstiti ga u kolski udbenik, sahraniti ga sa svim poastima, podii mu spomenik, imenovati po njemu koju od ulica. Pisac egzilant nalazi se u zamki opojne i zastraujue slobode. Ta sloboda zahteva pristanak na marginalnost i samou. Birajui egzil, egzilant bira i usamljenost.

IVOT JE SAN

Svake subote telefoniram svojoj majci koja ivi u Zagrebu. Vodimo kratak, usamljeniki razgovor. Mamu, iz ko zna kojih razloga, uvek zanima koliko je sati u dravi iz koje zovem. Uskladimo vreme, popriamo o ivotu. Mama, koja se dugo godina nije pomakla iz Zagreba, nedavno mi je, sa uzdahom rekla: "Zna, moj ivot kao da nije moj. Ne znam iji ivot ivim, jedino to znam je da ne ivim svoj." Zastao mi je dah. Nisam znala ta da joj odgovorim. Moja mama je izgovorila autentinu egzilantsku reenicu.

POVRATAK U DOMOVINU

U prvom razredu osnovne kole bila sam oarana svojim udbenikom. Oarale su me arene sliice. Slova sam brzo savladala, ali te sliice... One behu prva uzbuua informacija o svetu punom jarkih, jasnih boja. Moj socijalistiki udbenik propagirao je bratstvo i jedinstvo meu narodima i narodnostima Jugoslavije. Na sliicama su bili mali ljudi, raziliito obueni. Jedni su imali na glavama fes, drugi kape, trei eire, jedni su imali na nogama opanke, drugi izme. Te male ljude iz udbenika nikad ne videh u svakodnevnom ivotu. Vidjala sam ih tek kasnije, na folklornim festivalima. Zato sam naravno odrastala uverena da su ljudi jednaki i da se samo razliito oblae. Kasnija putovanja u razne krajeve Jugoslavije me nisu uverila da su njihovi stanovnici splet razliitih naroda i narodnosti, kao to me je uio moj udbenik. Iako ni kasnije nisam uspela da upoznam nikoga ko bi nosio fes, usvojila sam pravila iz udbenika i trudila se da potujem razlike izmeu tog nevidljivog fesa i kape. Moj socijalistiki udbenik me je upravo uio tome da su svi ljudi na zemaljskoj kugli braa, kako beli, tako i crni i uti. Sliice na kojima su bila naslikana deca, obojena uto, crno i belo najvie su budile moju matu. Jer ute i crne dece u svakodnevnom ivotu nisam vidjala. Ni kasnije, kada sam bila ve odrasla. Jugoslovenska propaganda multietnikog i multikulturnog drutva iskazala se kao neuverljiva, zvuala je neuverljivo, i mnogo kasnije kada su kapa, fes i eir zaratili tvrdei da ne mogu iveti u jednoj dravi, zagovarala sam jugoslovensku multikulturalnost. Tu ideju nije pregazio samo rat, pala je na prvom ispitu i u nekom centru za begunce u inostranstvu, jer jugoslovenski begunci esto nisu hteli da budu smeteni na istom mestu sa sebi jednakim nesrenicima drugih boja. Tako egzil moe biti i povratak u retro-utopiju, u sliice iz nekog starog udbenika.

Danas sam zaista okruena braom, kako crnom i rumenom, tako i belom. Na ulinim demonstracijama plaem s Kurdima, rue kupujem kod Tamilaca, novi sputam u eir Cigana, povre kupujem kod Turina. Okruena braom ivim u Njujorku, Berlinu, Londonu, Amsterdamu. Lovim sjaj njihovih pogleda, prepoznajem svoju rasu, egzilantsku, nomadsku, emigrantsku, klimam glavom, smekam se - svoji smo na svojem. Njihova vera u bolji ivot ne doputa mi da skliznem u cinizam. Njihov trud da preive ini me skromnijom. Njihova marginalnost smanjuje moj apetit za priznanjem, kao to kae Brodski. Ponekad mi se, kao i mojoj majci, uini da ne znam iji ivot ivim, ali tu misao brzo zaboravim. ini se, ipak, svoj. Svoj lifeage.--------

****Esej je predavanje odrano aprila 2000 godine na Filozofskom fakultetu u Ljubljani

Sa slovenakog prevela: Ana Ristovi