D PROSVETITELJSTVA · OTKRIVANJE ^OVEKA U DOBA D PROSVETITELJSTVA okle god su slobodne umetnosti i program stu-dia humanitatisimali neosporavano mesto na {kolama i univerzitetima,

$Page 1: D PROSVETITELJSTVA · OTKRIVANJE ^OVEKA U DOBA D PROSVETITELJSTVA okle god su slobodne umetnosti i program stu-dia humanitatisimali neosporavano mesto na {kolama i univerzitetima,$
OTKRIVANJE ČOVEKA U DOBAPROSVETITELJSTVADokle god su slobodne umetnosti i program stu-

dia humanitatis imali neosporavano mesto na školama iuniverzitetima, obrazovanje (Bildung) i obučavanje (Aus-bildung) ostali su tesno isprepleteni. Novo poglavlje uistoriji obrazovanja počelo je sa promenom strukturenovovekovnog društva, prelaskom od principa stratifika-cije na princip funkcionalnosti. S tim su povezani kakonezadrživa specijalizacija i fragmentarizacija znanja, ta-ko i razuzdani napredak nauke i tehnike. Novi vek je in-stitucionalizovao princip napretka. U ovim okolnostimanajstala je i nova predstava o "obrazovanju". Obrazova-nje je počelo da se posmatra izvan uobičajene veze sastvaranjem elite, i preformulisano je u kompleksno re-šenje za nove društvene probleme. U novom građan-skom društvu koje se sve više modernizuje valjalo je pre-mostiti jaz između učenih i ne-učenih. Na putu ka obu-hvatnijem opismenjavanju obrazovanje je postalo na-rodno obrazovanje, tj. obrazovanje naroda (Volksbildung).S druge strane, u homogenizovanom društvu postojala jei sve veća potreba za stvaranjem distinkcija. Na obe ovepotrebe ideja obrazovanja odgovorila je tako što se pode-lila u dva smera, i postala i sredstvo integracije i sredstvodistinkcije. U XIX veku ovaj pojam stiče i dimenziju bez-bojnog (obrazovanje kao kompenzacija) i dimenzijuoštrine (obrazovanje kao sredstvo borbe). Obe one upu-ćuju na nove horizonte obrazovanja, naime na kulturu ipolitiku. U jeku diferenciranja umetnosti i nauke, politikei religije, privrede i tehnike, obrazovanje se privatizuje kao"ideal privatne ljudske svestranosti"1 i duševnosti; u jekuukidanja diferencijacije vrednosnih sfera, obrazovanje se poli-tizuje kao sredstvo za jačanje nacionalnih mitova.

METAMORFOZENOVOVEKOVNOG POJMA OBRAZOVANJAALAIDA ASMANS nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen

1. Formula koju je Tomas Man upotrebio u velikom govoru "Gete kaopredstavnik građanske epohe" (1932).

Istorija obrazovanja u Nemačkojprati prelazak od starog staleškog ka modernomgrađanskom društvu. U procesu stvaranja unu-trašnje strukture države, odnedavno društvenou principu ravnopravni građanin države istu-pio je iz tradicionalnih podaničkih odnosaprema kneževima, zemljoposednicima, grado-vima i manastirima. Umesto tradicionalnihspona i lojaliteta, on se sada prema državi na-lazio u neposrednom pravnom odnosu.2 Saovim procesom bila je povezana i dalekosežnastrukturna promena, koja je, u vrtlogu izgled-ne političke homogenizacije, raskinula do taduobičajene spone. Tako se javio problem inte-grisanja pojedinaca. U ovoj prelomnoj fazikultura dobija novu ulogu, ali to ne znači da seta uloga a priori može odrediti. Od sada je obra-zovanje moglo da se iskoristi kao eksponent idodatna potpora političkih pokreta, ali i kaonjihova kompenzacija i amortizer. U istorijiideje obrazovanja primetno je i jedno i drugo.

Ideal integralnog obrazovanja čo-veka, koji je otkrilo prosvetiteljstvo, a potom gatakozvani drugi humanizam (posle prvog hu-manizma učenjakâ iz doba renesanse) institu-cionalizovao na školama i univerzitetima, trebashvatiti kao reakciju na neizbežno specijalizo-vanje znanja. Prosvetiteljska ideja obrazovanjatreba da se suprotstavi sve većoj jednostranosti idezorijentisanosti, i stavlja poseban naglasak naautonomiju, integritet i moć rasuđivanja. Ova-kva ideja obrazovanja predstavlja korenitu

transformaciju humanističke učenosti. Onavezuje sebe za novo tumačenje sveta i čoveka.Novi ideal obrazovanja počiva na otkriću čove-ka kao opšte norme jednog nadstaleškog, nad-polnog, nadkonfesionalnog, nadnacionalnog,nadistorijskog bića. U prosvetiteljstvu se obra-zovanje povezuje sa izvesnim normativnim hu-manizmom, u čije osnovne vrednosti spada islobodno i potpuno korišćenje razuma, ali neda bi čovek "postao prefinjeniji i pametniji,nego bolji i mudriji".3 Obrazovanje znači vas-pitanje ka čistoj i potpunijoj, a to u ovom slu-čaju znači prirodnijoj ljudskosti. Prirodni čo-vek je pronalazak građanske klase. U ovom pro-nalasku sabrani su najvažniji ideali prosveti-teljstva:

1. SLOBODA – Prirodni čoveknapustio je tradicionalne spone i oslobodio seautoritarnih institucija. On se više ne određu-je preko porekla i predanja, nego preko kom-petentnosti da se koristi sopstvenim razumom.On je biće koje vlada svojim čulima i ume da ihoceni sa stanovišta jedne više centralne instan-ce, srca. Svoju slobodu prirodni čovek može dazahvali jednoj unutarnjoj instanci, zvala se onasavest, razum ili srce.

2. NAPREDAK – Prirodni čovekne nalazi se u bezvremenom prostoru prirode,nego svesno stupa u istoriju. Istorija znači pri-znavanje dijahrone promene kao nezaobilaznedimenzije ljudskog iskustva. Obrazovanje stojiu tesnoj i nužnoj vezi sa istorijom; ono nastaje

480

Reč no. 60/5 decembar 2000.

2. Hans-Ulrich Wehler, Deutsche Gesellschaftsgeschichte, Bd. 1: 1700-1815, München 1987, str. 209, 212, sa obimnom biografijom oistoriji obrazovanja (str. 607f).3. Upor. Wilhelm Voßkamp, "Fortschreitende Vollkommenheit. Der Übergang der Raum- zur Zeitutopie im 18. Jahrhundert",u: Erhard R. Wiehn (Hg.), 1984 und danach. Utopie, Realität, Perspektiven, Konstanz 1984. Pojmom "progresivna savršenost" Foskampističe jednu novu žanrovsku odliku utopije o vremenu, koja od XVIII veka potiskuje utopiju o geometrijsko-statičnom prostoru.

"licem u lice sa uvek inovativnom budućno-šću";4 ono znači vaspitavanje čoveka u vreme-nu, odnosno evoluciju čovečanstva u istoriji.Ono je napredak i usavršavanje, a ne posedova-nje svetih vrednosti. Zbog tesne spone sa vre-menom, obrazovanje je dinamizovan oblik tra-dicije, koji je nastao sa impulsom moderniza-cije u XIX veku, i koji mu je i dorastao.

3. UNIVERZALNOST – Prirod-ni čovek je univerzalni čovek. On je pre svegaprogramski nadnacionalan, kosmopolita; onprevazilazi polne, staleške, konfesionalne, na-cionalne, etničke i teritorijalne barijere. Veza-nosti za grupne identitete isprečio se predikat"prirodni": priroda je univerzalna. Međutim,normativni humanizam se od samog početkaupliće u neke protivrečnosti: on zadržava pra-vo da odluči kome će, u konkretnom slučaju,priznati predikat "čovek" a kome će ga oduzeti.Divljak se filozofski veliča kao plemenitiji zatošto je prirodan, ali njega u isto vreme istreblju-ju kolonizatori, a crni rob ne tretira se kao čo-vek dok god služi kao stub tržišne privrede uekspanziji.

Obrazovanje je rezultat dosledno modernizo-vane tradicije. Ono sabira verske iskre i nudi ihsekularnoj pobožnosti u obliku primerenomtom vremenu; ono je pedagoški koncept kojispasenje spušta na zemlju tako što obećava spa-senje putem vaspitanja. Vaspitanje kao obrazo-

vanje odvija se s one strane čvrstih normi i oba-vezujućih uzora. U središtu stoji zadatak samo-projektovanja, autonomnog oblikovanja sop-stvene ličnosti. Obrazovanje (Bildung), koje seprilagođava evoluciji i temporalnosti, jeste su-protno vezanosti (Bindung). Ovakav pojam obra-zovanja i dalje je osnov našeg pojma kulture.To može da ilustruje definicija kulture kojudaje istoričar Tomas Niperdaj: "Kultura je se-kularni i refleksivni sistem tumačenja nevezanza tradiranu nedvosmislenost religije i nevezanza očiglednost tradicionalnih smernica. Stogakultura nije fiksirana, nije zadata, ona je pro-ces (kojim se treba baviti, na kom treba radi-ti)".5

I rad sociologa Fridriha Tenbru-ka, koji istražuje vezu između obrazovanja igrađanske kulture, jasno je u znaku prosveti-teljskog diskursa o obrazovanju. Pod prosveti-teljstvom Tenbruk podrazumeva "programkulturnog rada koji je ujedno trebalo da po-speši osamostaljivanje kulture, širenje njenepublike i opšte podruštvljavanje kulture".6 Ti-me su dati osnovi novog pojma obrazovanja sastanovišta sociologije kulture. "Osamostaljenjekulture" odnosi se na izdvajanje jedne proiz-vodne grane kulturnog rada koji, nezavisno odsvih spoljnih prigovora, neprestano sam sebepokreće, širi i menja. Potporu ovakvo osamo-staljenje nalazi u nizu novih institucija i medi-ja: u tržištu knjiga, čitalačkim društvima, obra-

481

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

4. O obrazovanju kao "vodećem pojmu našeg novog veka" sažeto kod: Reinhart Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jahrhundert,Teil II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Industrielle Welt, 41, Stuttgart 1990, str. 11-46, ovde citirano sa str. 19.5. Thomas Nipperdey, Deutsche Geschichte I: Arbeitswelt und Bürgergeist, München 1990, str. 383.6. Friedrich H. Tenbruck, "Bürgerliche Kultur", u: Kultur und Gesellschaft. Sonderheft der Kölner Zeitschrift für Soziologie undSozialpsychologie, 27 (1986), str. 263-285, ovde citirano sa str. 276.

zovnim udruženjima, gradskim i nacionalnimpozorištima, koncertnim dvoranama, muzeji-ma. Time smo došli i do druge tačke, širenjapublike. Kultura više nije privilegija jednogstaleža, nego je "poziv upućen svima" (272f).To širenje je moglo da se odigra tek po "redu-kovanju staleških privilegija zbog interesa drža-ve da svakog pretvori u podanika i pridobije zasebe kao građanina, †…kao i zbog‡ sa tim pove-zanog procesa 'dekorporizacije', koji je razgra-dio grupe i tvorevine koje su prvobitno živelepo sopstvenom pravu i sopstvenim običajima,stvorivši tako ono što je tek u XIX veku počeloda se primećuje kao 'društvo' i da se tako i na-ziva: to su ljudi koji se udružuju prema sop-stvenim interesima i sopstvenom nahođenju"(278). Obrazovanje u smislu "podruštvljavanjakulture" pokazaće se u ovom socijalnom pre-vratu kao sredstvo za reorganizovanje društve-nih grupacija, i kao sredstvo za njihovo integri-sanje unutar jedne nove tvorevine. To takođeznači da su tradicije izgubile svoje pravo i da jetrebalo iznova stvoriti norme. Jer ko je pojedi-nac i gde on/ona spada, to mu/joj sad više nekazuje predanje i njen medijum: otac, svešte-nik, knez. Ljudima je sa prosvetiteljstvom sta-vljeno u zadatak da "pojedinačno koliko i za-jednički pronađu svoju suštinu". "Našavši se utakvom razvoju stvari, čovek je sam sebi postaokulturni zadatak koji se mogao ostvariti obra-zovanjem i vaspitanjem, učestovanjem u kultu-ri koja je postala nezavisna i u njenim postig-

nućima" (276).Prosvetiteljstvo znači raskid s tra-

dicijom. Na mesto rodoslova i tumačenja koja suse prenosila s kolena na koleno, na mesto lokal-nih svetova stvorenih prema poreklu stupa, kaoNovi savez, ponuda za podruštvljavanjem putemobrazovanja.7 Jezgro ovog novog jevanđelja činiideja humanosti. Sa normom univerzalnog čo-veka prosvetiteljstvo se javno suprotstavilo faktič-koj stvarnosti društveno i istorijski višestrukodeterminisanog i ograničenog čoveka. Taj ap-straktni ideal "čoveka" rođen je iz duha pisma(Schrift). Tlo na kom je nastao taj "čovek" bio jediskurzivna forma koja se sastojala od filozofskihprincipa i estetičkih projekata, i koja je obuhva-tala i usamljenost i slobodu pojedinca koji čita.Humanost, univerzalizam i građanstvo sveta jesutvorevine one specifične komunikacije prestro-jene na razmenu pisanog, razmenu koja prevazi-lazi barijere. Kao što je pismo bez poteškoćaprevazišlo ograničenja govora, tako je energičnotrebalo prevazići i ograničenja i uslovljenost čo-vekove egzistencije. U društvu koje se funkcio-nalno sve više diferenciralo i koje je sve više po-čivalo na podeli rada nastajala je tako i sasvim su-protna slika jedne totalizujuće instance, normacelovitog čoveka. Jedni su tu normu smatraliutopijom na koju je usmeren, ili eventualno tektreba da se usmeri istorijski proces, drugi, pak,kao ideal zasnovan u svetu duševnosti.

Prosvetiteljstvo je sanjalo o tomeda čoveka obrazuje u čoveka kao prototip. Me-

482


7. Ovim želim da protivrečim Hermanu Timu, koji piše: "Obrazovan čovek ima čvrste korene u majčinskom tlu svoje tradicije, onraspolaže aristokratskom solidnošću nasleđenog. Njemu se preko porodičnih i kulturnih rodoslova prenose smisaoni kompleksikoje on, preuzimajući ih kao nasledno blago, podrazumeva †…‡", Hermann Timm, "Bildungsreligion im deutschsprachigen Pro-testantismus", u: Reinhart Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jahrhundert, Teil II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Stuttgart1990, str. 58.

đutim, na mesto otvorenog i univerzalističkogideala – a to je druga strana diskursa o obrazo-vanju, koju takođe moramo uzeti u obzir –uskoro su došle distinktivne, kolektivne, eksklu-zivne predstave o čoveku. Sa epohom jačanja na-cije, dakle, od kraja XVIII veka, i obrazovanje jepromenilo profil. Ono se odvojilo od normeuniverzalističkog humaniteta i povezalo sa oso-benostima naroda ukorenjenog u određen jezik,istoriju i teritoriju. Ideja obrazovanja, ta kon-cepcija koja je u poslednjoj trećini XVIII vekazapočela svoju nemačku karijeru, tokom celogXIX i početkom XX veka omogućila je nastanakčitavog niza neretko i agresivnih modela vaspita-nja. Specifična tekovina prosvetiteljstva, naimeneodređenost i otvorenost predstave o čoveku,taman se pojavila na obzorju kao mogućnost, dabi odmah bila prevaziđena sa stanovišta nacio-nalne pedagogije i zamenjena matricama čvrstoodređenog identiteta. Pojedinac, postepenodezorijentisan modernizacijom, uskoro se radi-je priklonio sigurnom tlu kompaktnih matricaidentiteta nego krupnim zahtevima prosvetitelj-stva. Ne može se prevideti da su se matrice ko-lektivnog identiteta tokom XIX veka sve više di-ferencirale i postajale sve ekskluzivnije.

OBRAZOVANJE NACIJE: GETE, NITHAMER I PROJEKT

NEMAČKE NARODNE KNJIGE (1808)Istorija obrazovanja je u XIX veku specifičnonemački problem i tema. Francuzi i Englezi već

su zaključili traganje za svojim nacionalnimidentitetom dok su Nemci, krajem XVIII i po-četkom XIX veka, još uvek mogli samo da sanja-ju o političkom ili kulturnom konsolidovanjunacije. Neki su, poput Helderlina ili Hegela,priželjkivali carstvo evropskog mira od kog biNapoleon kao drugi Avgust stvorio stabilnu dr-žavu.8 Drugi, opet, među njima i Gete, pouzda-vali su se u kulturu, a ne u politiku kao u sred-stvo integracije većih prostora. On je u politič-koj rasparčanosti Nemačke, koja je imala onoli-ko administrativnih oblasti koliko i godina da-na, video ne politički, nego kulturni nedostatakkoji je nju, u poređenju sa susednim državama,činio provincijalnom, ili, kako bismo danas re-kli, "zakasnelom" nacijom. Ovde je nedostajaoglavni grad kao središte kulture, glavni grad bezkojeg ćemo kod književnika uzalud tražiti stil, akod publike ukus. "Nigde u Nemačkoj", konsta-tuje Gete 1795. godine, "ne postoji središte ukom se stvara društveni život, u kom bi piscimogli da se susreću i da se obrazuju na isti način, uistom duhu, svako u svojoj oblasti".9

Desetak godina kasnije, Gete ćeimati priliku da se ponovo pozabavi problemomsocijalne integracije pomoću kulture. Na to gaje navela jedna pošiljka koju je avgusta 1808.dobio poštom. Tajming je bio dobar: Fihte jetokom prethodnog zimskog semestra u Berlinu,tada pod francuskom okupacijom, jednoj malojgrupi držao Govore nemačkoj naciji. U pomenutojpošiljci Gete je našao tekst o kom je trebalo da

483


8. Mit o Napoleonu kao nadi neke oslobođene i ujedinjene Evrope pratio je u književnosti Vulf Vilfing (Wülfing) u: WulfWülfing/Karin Bruns/Rudolf Parr, Historische Mythologie der Deutschen 1798-1918, München 1991, str. 18-58.9. Goethe, "Literarischer Sansculottismus", u: Werke, Bd. 14, str. 182. Adam Miler za ovu težnju ka decentralizaciji okrivljuje pi-smo; naime, on godine 1812. konstatuje kako "u Nemačkoj †…‡ ne postoji nikakva celina, ne postoje zajednica, grad, nacija, koji bikao jednim uhom slušali govornika" (Adam Müller, Zwölf Reden über die Beredsamkeit und deren Verfall in Deutschland, Stuttgart, 1983, str. 6).

dâ mišljenje, tekst sa naslovom Potreba za nacional-nom knjigom kao osnovom za opšte obrazovanje nacije, apošiljalac je bio F. J. Nithamer, predavač i višisavetnik u bavarskom Ministarstvu unutrašnjihposlova, član Bavarske akademije. On je upo-znao Getea sa projektom bavarske vlade i molioga za savet i saradnju. Tokom sledeća dva mese-ca Gete je o tome napisao opširno mišljenje ipriložio i skicu. Na osnovu ovog materijala mo-žemo da zaključimo da je Gete očigledno biooduševljen idejom zbirke tekstova koja bi imalaopšte važenje i koja bi, obuhvatajući obrazova-nje jedne nacije "u istoj vrsti, u istom duhu",postala sredstvo za obrazovanje nacije.

O čemu se tačno radilo? Nitha-meru su za oko zapali isti oni fenomeni koje jeTenbruk nazvao "osamostaljenjem kulture" i"širenjem njene publike", s tim što on to nijeposmatrao s blagonaklonim smeškom, nego jepre bio uznemiren posledicama. On je u savezutržišta i kulture video trijumf proizvoljnosti,pomodarstva, omamljujuće potrošnje, ukratko– smak obrazovanja. "Dozvolili smo da nas ube-de kako se obrazovanje sastoji u znanju samom,i sad uobražavamo da je čovek obrazovan u onojmeri u kojoj raspolaže što većim znanjem najra-zličitije vrste. †…‡ Od tada je polihistoričnostpostala pitanje dobrog ukusa, i, pod prisilommode, nezaobilazan zahtev svakome ko polažepravo na taj takozvani dobar ukus, od tada je nadnevnom redu mudrost iz džepnih knjiga, nau-

ka iz magazinâ i žurnalâ, od tada se na sve stra-ne drže predavanja za žene i diletante, od tadasvako proučava i čita sve ne bi li se naobrazio, ita ljubav prema obrazovanju izrodila se u naci-onalni porok jedne nezasite žudnje za čitanjemkoja samo želi da guta nove stvari."10

Ova dijagnoza savremenih prilikapokazuje kako je otvaranje, tačnije ekonomiza-cija kulture uskoro počela da zahteva zatvara-nje, kako je nastala nepreglednost uskoro po-čela da traži red i kontrolu. Ako se stvari tek ta-ko prepuste njima samima, pretpostavlja Nit-hamer, kulturi će uskoro biti kraj. Njegov od-govor na taj izazov bila je Nacionalna knjiga kao os-nov za opšte obrazovanje nacije, i za nju je želeo dapridobije Getea. Nithamer je mislio na neka-kvu čitanku sa elementarnim tekstovima koja bimogla da zajemči nacionalnu integraciju, poštoBiblija više nije bila "tačka na kojoj se ujedi-njuje obrazovanje svih staleža". Takva "nacio-nalna knjiga" bi "nad svim ostalim samovoljnosastavljenim zbirkama pre svega trebalo da imatu prednost što bi ujedinila nemačku naciju ukorišćenju te jedne klasične zbirke, korišćenjusasvim dobrovoljnom ili postignutom jedno-stavnim dogovorom".11

Principi na kojima je, prema Ge-teu, takva jedna narodna knjiga trebalo da po-čiva mogu se sažeti u četiri tačke.12

1. Ona mora da bude inkluzivna,mora da obuhvata i visoko i nisko, i prosto i iz-

484


10. Nithamer, citirano prema: Friedrich Kittler, Aufschreibesysteme, München 1986, str. 151f; upor. i Walter Killy, "Zur Geschichtedes deutschen Lesebuchs", u: E. Lämmert et al., Germanistik – eine deutsche Wissenschaft, Frankfurt, 1967, str. 43-69, s tim što se on neosvrće na Nithamerov i Geteov projekt.11. Nithamer, citirano prema: F. Kittler, str. 155.12. Johann Wolfgang von Goethe, Sämtliche Werke in 18 Bänden, Bd. 14: Schriften zur Literatur, Zürich/München 1977, str. 460-473.Svi ovde navedeni citati odnose se na ovo poglavlje.

veštačeno, i duboko i banalno, i sopstveno i tu-đe. Do poslednjeg aspekta Geteu je posebnostalo, i iz toga se mogu iščitati njegovi osnovnistavovi o pojmu svetske književnosti. Kako seono važno i savršeno ne obazire na nacionalnegranice, izolovanje od zasluga drugih nacija bi-lo bi zapravo obesno samosakaćenje. Stoga biprevodi imali istaknutu ulogu.

2. Ona mora da obrazuje, i da de-luje na karakter, a ne na ukus. Karakter jeključni pojam ove skice, po njemu vidimo daovde nije na delu književni interes, nego na-rodno-pedagoški. Time što se utiče na narod,tj. na "neobrazovanu masu pogodnu za obrazo-vanje", oblikuje se i njegov karakter. Karakterje jezgro i čoveka i nacije, iz njega proizilazi svasigurnost i ispravnost delanja i ponašanja.

3. Ona mora da bude reprezentativ-na, i stoga opšte dobro čitave nacije. Postojećerazlike između "klase koja proizvodi i klase ko-ja uživa", kao i između "individue i nacije" (ovosu sve Geteovi izrazi), moraju da se ukinu unovom jedinstvu.

4. Ona mora da bude monumental-na. Ovde je skica potpuno eksplicitna. Posebnose ističu sledeći aspekti monumentalnosti: veli-čina (knjiga mora da "imponuje masivnošću"kako niko ne bi mogao da je previdi), kompakt-nost (mora biti velika, najveći oktav, obima če-tiri alfabeta, dakle 4 x 23 tabaka, i pre svega nesme se deliti, kako bi "čovek bio prinuđen da jedrži u ruci u jednom komadu") i stabilnost (onamora da odudara od "poplave brošura i dnevneštampe", ona nije namenjena tržištu, na komse svaki artikal izgubi onom brzinom kojom sei pojavio, nego bavarsko Ministarstvo unutra-šnjih poslova u Minhenu /a gde drugde?/ treba da

je pripremi, distribuira, i da je zaštiti od ile-galnog preštampavanja).

S obzirom na to da je ovo ipak površna skica,ovakva eksplicitnost tehničkih i pravnih detaljaipak može da začudi, no upravo ona dodatnoobjašnjava poseban status te narodne knjige:ipak je ovo projekt čije su najbliže analogijeHomer i Biblija. Geteu je bilo jasno da ni Bi-blija ni Homer nisu otkrovenja neba, negoproizvod "duge istorije reprodukovanja, pri-kupljanja, sređivanja, redakcija i cenzura"(prema 3. odeljku skice, str. 464). Time što susveti tekstovi stavljeni u kontekst istorije, oni suizgubili opšte važenje, pa se sada može osmi-šljavati nekakav alternativan korpus tekstova,neka vrsta književne biblije.

Gete je to sasvim dobro shvatao,kao i Nithamer: najviši oblik takve zbirke jesteBiblija (str. 467). Zato ništa ne može da budetako dobar uzor za ovaj novi projekt kao što je toistorija jevrejskog naroda: on, naime, predsta-vlja jedinstven istorijski primer za očuvanje na-cionalnog karaktera (danas bismo rekli, kultur-nog identiteta) i pored svih unutarnjih sukoba irazmirica, pa i pored sveg proganjanja i unište-nja. "Masa" jevrejskog naroda, iako "s nameromuništavana" i "razasuta u masi drugih narodasveta", nije nestala. Taj narod se uvek javlja iz-nova, "i dalje živi, i dalje dela". Još uvek on, "iz-gubivši stare vrline a zadržavši sve ranije mane,pokazuje određen karakter i neosporan talent",nastavlja Gete (14. odeljak, str. 467). Iako nijegajio posebnu naklonost prema jevrejskom na-cionalnom karakteru, Getea je fasciniralo to štosu Jevreji njega uspeli da sačuvaju hiljadama go-dina, nevezano sa političkom moći, ako ne i

485


protiv nje. Uostalom, i njemu samom je bilostalo do nečeg vrlo sličnog: do obrazovanja (Aus-bildung) nacionalnog karaktera ne putem vlada-nja, nego putem kulture. A njegovo postolje bitrebalo da bude neka obavezujuća hrestomatija.Biblija ostaje uzor. U poglavljima posvećenimbudućnosti, dva puta se javlja utopijska fraza"novi Jerusalim". Između ostalog se kaže i:"Pred nama je velika i značajna †građa‡ koja mo-že da parira biblijskoj. Važno je da budemo uve-reni u nju, da je prihvatimo, da je posvetimonemačkom narodu" (str. 464).

U onom vidu koji je Gete predla-gao, projekt nije ostvaren. Njegov plan obrazo-vanja na nemačkom jeziku, obrazovanja koje biprevazilazilo geografske i socijalne granice, ni-je ni dobio priliku za ostvarenje: njega će usko-ro potisnuti one formacije na koje će se od dva-desetih godina ovog veka retrospektivno stavitietiketa "obrazovano građanstvo" (Bildungsbürger-tum). No, treba dodati samo još jedno: jedanvek posle Geteovih nastojanja posvećenih "na-rodnoj knjizi", pojavila se kniga boje mahovi-ne, sa utisnutim hrastom i zlatnim slovima is-pisanim naslovom "Germanska biblija". Vil-helm Švaner ju je sastavio 1904. godine naosnovu "svetih spisa germanskih naroda" i po-

svetio je "Nemcima među Nemcima", koji "jošsa punom, čistom radošću uživaju u nemačkimpoljima i šumama, u nemačkim brdima i doli-nama, u nemačkoj zemlji i nemačkom nebu, unemačkoj reči i pesmi, u nemačkom mišljenjui delanju".13 Švaner je svoju knjigu nazvao"ravnopravnim pandanom jevrejskoj i hrišćan-skoj Bibliji". Početkom veka još uvek se govorio "ravnopravnosti"; ona makar implicira mo-gućnost poređenja, suživota, tolerancije. No, uponovljenim izdanjima decenija koje su usle-dile ova irenejska crta knjige će nestati… .

Pokretima za nacionalni prepo-rod Geteova inicijativa bila je isuviše mlaka dabi mogla da im bude uzor jer je svesno prene-bregla političku dimenziju. U suštini, ovakvipokreti uvek tragaju za identitetom ili pokuša-vaju da utemelje identitet. Sam izvornik, isti-na, ne spominje "identitet", ali govori o "ka-rakteru" ili "duhu naroda". U svakom slučaju,reč je o svesti o nekom "mi" koja počiva na afektiv-nim vrednostima poput zajedničkog jezika,kulture, istorije. Prošlost se istražuje kako bi sepronašli događaji i iskustva koja mogu da po-služe kao obeležje identiteta i kao oslonci za-jedničkog sećanja. Tako i književnost i umet-nost, moral i običaji, pejzaž i nošnje, pesme i

486


13. Wilhelm Schwaner, Germanenbibel, Berlin 1905, viii. – Pošto je ime Švaner danas jedva poznato, možda bi sledeći podaci moglida budu od koristi. Kada je asimilovani Jevrejin Erih Gutkind oko 1910. godine u Berlinu počeo da traži eventualne članove zajoš neosnovan "Krug obnavljača misli i reformista života", zainteresovao se i za Švanera, čiji je uticaj oko 1910. očigledno bio zna-tan. "Ta stvar je za nas značajna utoliko što je Švaner potpuna suprotnost svakom iz jevrejsko-slovenskog kulturnog kruga. On jepragerman, jedan plavokos i plavook hrast, najčistija rasa. On je uticajan širom Nemačke, čak i u najvišim krugovima, a pomoćunjega bismo mogli da pridobijemo i nemačke nastavnike i seljake (njihovu elitu, njihove najviše predstavnike)" (Erih Gutkind, pi-smo od 3. decembra 1910). No, godinu dana kasnije Gutkind je odustao od ovog sna: uvideo je da Švanerov rad na vaspitavanjunaroda nema ničeg zajedničog sa njegovim traganjem za nečim novim. "Video sam Švanera sa 'njegovim' narodnim vaspitačima,kako u sivo-zelenim ogrtačima, nalik svojim germanskim precima, lutaju po maglovitim šumama. Uostalom, danas je subota, dankada bogotražitelji idu u šetnju" (Erih Gutkind, pismo od 30. decembra 1911). Upor. Christine Holste, Der Forte-Kreis, 1993. Jošjedan primer sekularne biblije nastale oko 1900: J. J. Weber, Das goldene Buch des Deutschen Volkes an der Jahrhundertwende, Leipzig 1899.

praznici, dolaze u vidokrug kulturnog samoo-dređenja, koje će od sada biti korelat politič-kom.14 Nacionalni identitet postao je počet-kom XIX veka revolucionarni projekt, čiji jecilj bio da od stanovništva (Bevölkerung) načininarod (Volk), a od ovog, opet, autonomni ko-lektivni subjekt istorije.15

OBRAZOVANJE KAO RELIGIJA I NJENI SOCIOLOŠKI OSNOVI

U NEMAČKOJU sociološkoj perspektivi, magični pojam "na-rod" razlaže se na sastavne delove. Naš istorij-ski pohod počećemo pitanjem o društvenimgrupama u kojima treba potražiti nosioceobrazovanja. Držaćemo se pri tom analize To-masa Niperdaja, koji koncepciju obrazovanja uXIX veku povezuje sa trima različitim društve-nim formacijama: sa novim srednjim slojem,službenicima, sa obrazovanim građanstvom(Bildungsbürgertum) i sa privrednicima.

1. NOVI SREDNJI SLOJ SLU-ŽBENIKA – Sa sve snažnijom industrijalizaci-jom, podela rada i administracija pojačane su iu Nemačkoj. Pojavila se potreba za kontrolomrada koju bi obavljao pismen, školovan stručnikadar. Ovaj stručni kadar čine službenici, koji

se od radnika razlikuju po nekoliko bitnih od-lika: stalno radno mesto, obezbeđena zarada,osiguranje i, ne na posletku – bela kragna."Prelom na kragni", koji je delio novi srednjisloj od ne samo prljavog, nego i nezdravog ineobezbeđenog manuelnog rada, odvojio je igrađanski način života od proleterskog.16 Pod"građanskim načinom života" podrazumeva seskup uverenja i vrednosti, normi ukusa i pre-tenzija, načina ponašanja i sticanja iskustva,koji doprinosi konsolidovanju i unutrašnjojhomogenizaciji neke grupe unutar stanovni-štva. Obrazovanje je ovom sloju u usponu biloneka vrsta legitimacije kojom se mogla potvrdi-ti pripadnost grupi, ono je bilo simbolični iz-raz pretenzije na pripadanje građanskom sloju.Ko god bi se uspeo u taj sloj, poželeo bi da na-glasi razliku u odnosu na sloj ispod. "Moglo bise reći da je zajedništvo novog sloja pre počiva-lo na želji da se ogradi od nižeg sloja nego naistovetnom položaju njegovih pripadnika".17

Ovoj želji za ograđivanjem odgovaralo je stva-ranje onog jedinstvenog stila življenja i kolek-tivne samospoznaje koje obično nazivamo "gra-đanskim" i kao čiji zalog važi obrazovanje.

2. OBRAZOVANO GRAĐAN-STVO – Grupa takozvanog "obrazovanog gra-

487


14. Upor. Eric Hobsbawm/Trevor Ranger (ed.), Invented Traditions, Cambridge 1983.15. O ranoj istoriji nacionalizma upor. Werner Conze, "Ethnogenese und Nationsbildung – Ostmitteleuropa als Beispiel", u:Studien zur Ethnogenese. Abhandlungen der Rheinisch-Westfälischen Akademie der Wissenschaften, 72, Opladen 1985, a za XIX vek:Volker Sellin, "Nationalbewußtsein und Partikularismus in Deutschland im 19. Jh.", u: Assmann/Hölscher (Hgg.), Kultur und

Gedächtnis, Frankfurt 1988, str. 241-264. Iscrpna bibliografija o premodernom nacionalizmu kod: Jörn Garber, "Trojaner –Römer – Franken – Deutsche. Nationale Abstammungstheorien im Vorfeld der Nationalstaatsbildung", u: Klaus Garber (Hg.),Nation und Literatur im Europa der frühen Neuzeit, Tübingen 1989, str. 108-163.16. Thomas Nipperdey, Deutsche Geschichte 1866-1918, Bd. 1: Arbeitswelt und Bürgergeist, München 1990, str. 378.17. Nipperdey, Deutsche Geschichte, Bd. 1, str. 377.

đanstva"18 sastoji se od akademski obrazovanihljudi, onih koji su studijama na visokim škola-ma i položenim ispitima stekli "obrazovne pa-tente". U toj grupi ima državnih službenika,dakle nosilaca birokratije i sistema obrazova-nja, ali i predstavnika slobodnih profesija, po-put lekara i pravnika. Ideja obrazovanja posta-je zajednički okvir za ljude iz različitih profesi-ja, interesnih grupacija, ljude različitog pore-kla, različitih veroispovesti. Kao zajednički re-ferentni sistem jednog posebnog poretka vred-nosti i načina života, ona nadrasta tradicional-ne spone i čini društvene i kulturne razlike ire-levantnim.

3. PRIVREDNICI – Dok se aka-demski službenički sloj razvio još u apsoluti-stičkoj državi, a njegove su preteče humanisti izdoba renesanse, u Nemačkoj se "privrednograđanstvo" pojavilo tek relativno kasno. Čak itrgovci koji su sami izlazili na tržište, menadže-ri i veliki preduzetnici imali su, zbog sve kom-pleksnije strukture preduzećâ, sve veću potrebuza školskim obrazovanjem i stručnim znanjem.Uprkos sve većem realizmu i materijalizmu, doraskida između građanstva i plutokratije ipaknije došlo; kapitalistička elita nije bila zainte-resovana za to da se odvoji od građanstva. Na-čin ponašanja i sistem vrednosti preduzetnikaostao je građanski, kako naglašava Niperdaj."Učinak i umeće, marljivost i štedljivost, od-lučnosti i spremnost na rizik, racionalno kal-

kulisanje, lični integritet i solidnost, želja zasamostalnošću, želja za zaradom i za radom,odbacivanje plemićkih predstava o časti, oavanturizmu, o ratništvu, o dokolici – sve je to,dakle, ostalo i te kako svojstveno građanstvu".19

"Građanski", to je očigledno više od sociološkeetikete. Iza ovog pojma krije se snaga vezivnogmaterijala, a on se ne može adekvatno objasni-ti ukazivanjem na zajedničke norme ophođe-nja, stil druženja i krugove unutar kojih se mo-gu sklapati brakovi. Jednako malo može da za-dovolji i pozivanje na zajedničke vrednosti isimbole. Integraciona snaga građanske kulturepredstavlja problem koji se može rešiti tek akopođemo od unutrašnje strane ovog fenomena,naime od same ideje obrazovanja.

No, najpre se treba zapitati ko jeisključen iz sveta građanskog? To su čitavemarginalne grupe u društvenom kosmosu XIXveka: plemići i oficiri, klerus i umetnici, rad-nici i seljaci. Sve ove marginalne grupe ne pri-hvataju ideologiju građanstva i njeno jezgro,ideju obrazovanja. Sve one zastupaju suprotnesisteme vrednosti koji ruše svet građanskihvrednosti. Ovde se na to možemo samo ukrat-ko osvrnuti. Plemići se građanskom etosu radai privatizacije suprotstavljaju idealom druželju-bive kulture dokolice; oficiri, za razliku od gra-đanskih ideala bezbednosti i udobnosti, otelo-vljuju vojničku odrešitost, sjaj i junačku požr-

488


18. Ovaj pojam se prvi put pojavljuje dvadesetih godina našeg veka (upor. Ulrich Engelhardt, "Bildungsbürgertum". Begriffs- und Dogmen-

geschichte eines Etiketts, Stuttgart 1986, str. 189), ali se ne može reći da se ustalio u nauci: na primer, sociolog Hans Frajer (Freyer) uradovima nastalim između 1948. i 1965. godine uopšte ne koristi ovaj pojam, nego govori o "građanskom srednjem sloju i inteli-genciji, koja takođe spada u njega".19. Nipperdey, Deutsche Geschichte, Bd. 1, str. 139.

tvovanost; sveštenici građanskom pojmu slobo-de i autonomije suprotstavljaju ideale hetero-nomije i autoriteta; umetnici raskrinkavajumaterijalistički dogmatizam i kvijetizam prikri-ven iza bel-esprit-ideala, i insistiraju na princi-pu duhovnog nemira i kretanja; radnici sebevide iznad normativne granice nacije, pokuša-vaju, dakle, da se organizuju solidarno i na in-ternacionalnom nivou, dok seljaci ostaju ispodove granice, vezani za svoj kraj. Jasno je, dakle,da se ove grupacije međusobno razlikuju ne sa-mo načelno, po načinima ophođenja i prilika-ma koje im život pruža, nego pre svega postrukturi vrednosnih stavova. S izuzetkom se-ljaka, koji se mogu nazvati ne-građanskim slo-jem, sve ostale grupe se, iako realno povezanesa građanstvom, mogu označiti kao u suštiniantigrađanske. To znači da građanstvo kao for-macija i njegova okosnica, ideja obrazovanja, niizdaleka nisu bili tako univerzalistički orijenti-sani kako su se prikazivali. Naprotiv, gra-đanstvo je sa margina uvek nailazilo na relativi-zaciju i kritiku; ponekad je umelo produktivnoda se pomiri sa tom kritikom, ali ga je ona po-nekad i podrivala. Posebno je očigledan primermilitarizacija ideje obrazovanja u Bizmarkovojeri, odnosno potiskivanje ideje obrazovanjaagresivnim heroizmom Prvog svetskog rata ivremena nacionalsocijalističke diktature, ili,opet, fundamentalizacijom teologije uoči i to-kom oba svetska rata.

Religiozni ton koji odjekuje izGeteove skice treba shvatiti sasvim ozbiljno, izapitati se o preklapanju obrazovanja i religije.

Koherentnost društvene formacije građanstva,u kom se tokom XIX veka preklapaju različitegrupe, povezuje se sa integrativnom snagom idruštvenom prestižnošću ideje obrazovanja.Zbog te integrativne funkcije, o obrazovanju sečesto govorilo kao o sekularnoj religiji. Mojeosnovno pitanje stoga glasi: s kojim pravom semože govoriti o "obrazovanju kao religiji", štato čini nemačko obrazovanje religijom, odno-sno surogatom religije?

Kod ovog pitanja moramo da pođemo od jed-nog specifično nemačkog fenomena: razdvaja-nja kulture od politike i nauke, do kog dolazi uXIX veku. U drugim evropskim zemljama kul-tura se nije na ovaj način etablirala kao posebandiskurs. U Engleskoj i Francuskoj je negausmene i pisane reči ostala na razne načine po-vezana sa sferom politike, kao što nije bilo niizrazitog udaljavanja od sfere pragmatičnog de-lanja i privrede. U Nemačkoj, međutim, nepostoje odgovarajuće forme javnosti, poputfrancuske Akademije, engleskog parlamenta,berze, velikih metropola. Nemačka je zato vo-dila na jednom drugom polju, na polju izdava-štva. U nedostatku reprezentativne, političke idruštvene javnosti, jačala se diskurzivna javnostpisma (Schrift). Adam Miler je 1812. godineustanovio da se u Nemačkoj štampa četiri putaviše nego u susednim evropskim zemljama.20 Uovoj nemačkoj sklonosti pisanoj reči, koja za-nemaruje usmenost, Miler vidi razlog za odsu-stvo javnosti, jer pismo otvara jedan virtuelniprostor koji nema opšte važenje i u kom na me-

489


20. "Poznato je da, dok u Italiji svetlost dana ugleda oko 500 spisa, u Francuskoj oko 700, u Engleskoj 800, u Nemačkoj taj broj iz-nosi između dve i tri hiljade", Adam Müller, Zwölf Reden über die Beredsamkeit und deren Verfall in Deutschland (1812), Stuttgart 1983, str. 120.

sto dela dolaze reči, na mesto junaka pisci:"kratkovidi savremenici stavljaju ova papirnadela u isti rang sa stvarnim delima †…‡. U bo-ljim dušama zadržava se neka vrsta ravnodu-šnosti prema javnom životu uopšte, zato štopostoji jedna jedina profesija koja je javna imimo zasluga i truda, dok su svi drugi načinida se utiče na javni život povezani sa mnogimteškoćama i naporima."21 Pismo i izdavaštvonudili su u Nemačkoj mogućnost povlačenja unekakav poseban prostor koji je mogao da obe-šteti za manjak političkog učešća i koji je dovr-šio odvajanje duhovnog života od raznolikih vi-dova praktičnog. Razdvojenost reči i dela,umetnosti i politike, privatnog i javnog, takosvojstvena Nemačkoj, predstavlja okruženje"religije obrazovanja". Kao što religija u mo-dernom društvu predstavlja izolovanu sferu,tako je u Nemačkoj kultura izolovala sebe kaonešto što se razlikuje od politike, privrede, na-uke, od društva.

Ideja obrazovanja postaje institu-cija koja će ujedno biti i sekularni naslednikreligije. Ona stupa na mesto religije i preuzimanjene funkcije u društvu koje stremi moderni-zaciji. Konfesionalne spone povlače se prednacionalnim, aura sakralnog prelazi na naciju.U XVIII veku, na pragu modernizacije, javljajuse dva nova vrednosna stava koja ugrožavaju samkoren konfesionalnih religija: to su estetizacijai istorizacija. Na te dve nove snage religijaobrazovanja je imuna, jer ona svoje carstvo gra-di upravo na ovim stubovima. Umetnost i isto-

rija jesu najvažnije pozornice i sadržaji obra-zovnog diskursa.

Pri tom je za protivrečnost ima-nentnu procesu modernizovanja od posebnogznačaja to što u XIX veku i umetnost i istorijanastupaju u dvostrukom obličju: s jedne stranekao naučne discipline, a s druge kao predmetupravo verskog obožavanja. Umetnost sepribližava nauci u novim disciplinama nauke oknjiževnosti i nauke o umetnosti, a istovreme-no se i sakralizuje kanonizovanjem klasikâ.Istorija se približava nauci u istorijskim nauka-ma, ali se istovremeno i sakralizuje konstruisa-njem istorijskih mitova. Tako u XIX veku na-staje nova vrsta kulturnog sukoba zbog paralel-ne scijentifikacije i sakralizacije. Ova kulturnaambivalentnost još uvek nije dovoljno obrađe-na u studijama o obrazovanju. Tako, na pri-mer, Kozelek posebno naglašava odnos obrazo-vanja prema istoriji, pa konstatuje: "Tradicijese više ne predaju sledećim generacijama, negose retrospektivno zasnivaju, svaka budućnost seiznova otkriva",22 dodajući: "a da se pri tom negubi svest o tome da je istorijsko obrazovanjekontinuiran proces". Ova rečenica sažima dvestvari koje su u XIX veku jasno težile da se raz-dvoje: to su simbolički konstruisani prostorisećanja, ili istorijsko pamćenje s jedne, i struč-na refleksija, ili istorijska svest s druge strane.Religiozno obličje ideje obrazovanja profilišese tamo gde se potencijalno nezadrživom razvo-ju nauke suprotstavlja fiksiranje njenih pred-meta, čija se vrednost apsolutizuje.

490


21. Ibid., str. 123f.22. Reinhart Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jahrhundert, Bd. II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Stuttgart 1990, str. 37.

Posle ovih uvodnih opaski, posve-timo se konkretnim manifestacijama idejeobrazovanja. Sada ćemo se sve manje baviti te-orijama i terminologijama, a više programima,debatama, spomenicima i mitovima u kojimase odražava promena u nemačkoj ideji obrazo-vanja.

SAKRALIZACIJA ISTORIJEGeteov i Nithamerov projekt nacionalne knji-ge nije bio usamljen čak ni te 1808. godine.Godinu dana pre no što je Nithamer pisaoGeteu, bavarski prestolonaslednik Ludvig većje imao slične zamisli, a njihova konkretnaistorijska pozadina bilo je Napoleonovo šire-nje Evropom – događaj koji je traumiraomnoge, a na koji je trebalo odgovoriti stvara-njem i jačanjem nemačke nacionalne svesti.Godinu dana posle poraza pruskih trupa kodJene i Aueršteta, dakle 1807, Ludvig Bavarski,tada dvadesetogodišnji prestolonaslednik,skovao je plan da "u ime otadžbine podignehram časti Nemcima koji su se istakli po slavi".Na politička poniženja koja je naneo Napo-leon, prestolonaslednik je reagovao idejommonumentalnosti: "On mora da bude velik,ne samo kolosalan po prostoru, veličina morada bude suština njegove gradnje, njegova celi-na treba da zrači visokom jednostavnošću, po-vezanom sa raskoši, te da časno udovolji svomcilju".23 Kao savetnik prilikom osmišljavanjaValhale pomogao je istoričar Johanes fon Mi-

ler: on je učestvovao u izboru ličnosti kojimatreba odati počast i izmišljao imena gradova.Kada je Ludvig 1825. godine postao kralj, bi-lo je završeno 60 poprsja. Plan za Dvoranuslave za velikane nemačkog duha načinio jeLeo fon Klence, kamen-temeljac položen je18. oktobra 1828, na sedamnaestu godišnjicubitke naroda kod Lajpciga, i to na jednom br-du iznad Dunava, u blizini Regensburga. Gra-đevina je osveštana 18. oktobra 1842.24 Onaima oblik grčkog hrama, čija se unutrašnjostispostavlja kao nacionalni spomen-dom i sve-tilište. Na zabatima i frizovima germanska mi-tologija i praistorija čine pozadinu za kontem-placiju nad ličnostima iz istorije i kulture, apanteon sadrži 160 njihovih poprsja. Ovu za-misao nacionalnog istorijskog i kulturnogspomenika kralj je istakao u govoru održanomprilikom osveštenja: "Neka Valhala posluži ja-čanju i širenju nemačkog duha. Neka sviNemci, ma kog plemena bili, uvek osećaju ukojoj meri je ovo njihova zajednička otadžbi-na, otadžbina kojom mogu da se ponose, i ne-ka svaki doprinese, koliko može, njenom veli-čanju".25 Ova opomena sadrži sva važna opštamesta "mode spomenika". Spomenici, a po-sebno praznici vezani za njih i njihova svečanaotvaranja, spadaju u XIX veku u najvažnijemedije rada na nacionalnom pamćenju. Mo-numentalni imperativ Valhale, pretvoren ukamen, glasi: "da bi Nemac iz nje izašao još vi-še Nemac, bolji nego što je ušao".

491


23. Zvanični vodič kroz Valhalu, izd. Pokrajinska građevinska uprava za Regensburg, Regensburg 1986, str. 3.24. Thomas Nipperdey, "Nationalidee und Nationaldenkmal in Deutschland im 19. Jh.", u: Historische Zeitschrift 206 (1968), str.529-585, ovde citirano prema str. 552; preštampano u: Nipperdey, Gesellschaft, Kultur, Theorie – Gesammelte Aufsätze zur neueren Geschichte,Göttingen 1976, str. 133-173.25. Ibid., str. 555.

Kulturno, kao i istorijsko obrazo-vanje u Nemačkoj XIX veka posežu za snažnimgestovima, za usplamsalom retorikom i evoka-tivnim simbolima.26 Posebno važan medijumpolitičkog obrazovanja predstavljaju spomenici.Pomoću spomenika i njihovih proslava stvara sejedna plakativna i čulno konkretna forma jav-nosti, koja baca u zasenak onu apstraktnu, napismu zasnovanu javnost o kojoj je govorioAdam Miler. Spomenici su čulni i afektivnomarkirani simbolički medijum u kom se istori-ja i politika, narod i pojedinac spajaju u jednucelinu. Pri tom se ne sme prevideti kako je uNemačkoj sakralizacija istorije i politike zauzelamesto ustava, političkog vaspitanja i demokrati-zacije. U sekularizovanoj epohi nacija postajekonačna i najviša vrednost; ona se nalazi u sre-dištu jedne profane religije. Nebrojeni spome-nici treba da daju čulni oblik ideji nacije i da jojpridaju auru numenalnog. Nacionalni spome-nici su svetilišta, mesta na kojima pojedinacmože da učestvuje u kultu nacije i da na svojojkoži oseti jezu od onog najsvetijeg. Propovedikoje se drže na takvim mestima u službi su po-litičkog vaspitanja. One pridobijaju karaktersvečane narodne pedagogije. Njihov je cilj dajednu amorfnu masu pretvore u čvrstu forma-ciju jasnih kontura – "naciju".

Istoričar Tomas Niperdaj, koji jesakupio i protumačio releventan materijal o

nacionalnim spomenicima XIX veka, pravi raz-liku između nekoliko kategorija spomenikâ.27

On naglašava da koren nemačke nacionalnesvesti i nemačke ljubavi prema spomenicimatreba tražiti u oslobodilačkim ratovima. Napo-leon i Francuska predstavljaju traumatičnu po-zadinu za najrazličitije varijante nacionalnogmita. U nacionalmonarhističkim spomenicima sud-bina naroda neraskidivo se povezuje sa likommonarha. Mesto ustava kompenzatorno zauzi-maju sjaj i moć monarha, stilizovanog tako daasocira na transcendentalno i na mitsku veliči-nu, a on onda baca odsjaj na sakralizovanu na-ciju. U nacionaldemokratskim spomenicima i spo-menicima nacionalnog okupljanja, pak, mesto mo-narha, figure koja treba da garantuje integrisa-nje nacije, zauzima neprijatelj.28

Istorija spomenikâ posebno do-bro ilustruje šta zapravo znači stvoriti kolektiv-ni identitet vezivanjem za zajedničku prošlost iobavezivanjem na zajedničko sećanje. Spome-nici oličavaju prošlost u reljefima, frizovima,alegorijama, figurama i imenima. Oni su "časistorije pretvoren u kamen", kako kaže H.Benken. Po nalogu Fridriha Vilhelma III, KarlFridrih Šinkel je 1824/25. godine projektovaojednu katedralu kao spomenik oslobodilačkimratovima, i ona je trebalo da "prikaže u glavnimcrtama" ne samo junake i žrtve prošlih ratova,nego i "čitavu raniju istoriju otadžbine". On je

492


26. O istoriji nacionalizma kroz njegove simbole upor. George L. Mosse, Die Nationalisierung der Massen. Von den Befreiungskämpfen bis zum

Dritten Reich, Frankfurt a. M./Berlin 1976.27. Upor. i Helmut Scharf, Kleine Geschichte des deutschen Denkmals, Darmstadt 1984, i H.-E. Mittig/V. Plagemann (Hg.), Denkmäler im

19. Jahrhundert. Deutung und Kritik, München 1972.28. Spomenik u Nidervaldu, izgrađen 1883, podseća na rajnsku stražu (1870/71), a njegova naoružana Germanija gleda na zapad;kod spomenika Hermanu u Tevtoburškoj šumi, koncipiranog 1819. a završenog tek 1875. godine, mitski junak drži mač u podig-nutoj ruci.

želeo da stvori "spomenik koji bi neposrednoobrazovao i koji bi u narodu zasnovao smisao zaistoriju".29

U žanru spomenika, istorija po-staje instrument politike. Istorijsko obrazova-nje sprovodi se stvaranjem nacionalnih mitova.U spomeniku Vilhelmu II u Kifhojzerskoj šu-mi, koji su 1892-97. sagradila udruženja ne-mačkih ratnika, citira se stari mit o usnulomcaru Barbarosi kako bi sadašnjost mogla da seslavi kao ispunjenje nacionalne istorije. Ovdese istorija trijumfalistički zadržava na tački sa-dašnjice i ovekovečuje: "U donjem spratu oveogromne građevine, u brdu i spojen s njim se-di Barbarosa u trenutku buđenja, a na slobod-noj uzvisini na konju jaše Vilhelm, ispunitelj,koji kao da izbija iz brda, pred 'prkosnim' tor-njem sa orlom i krunom na vrhu".30

Pomenimo ovde još jedan pri-mer: istoriju spomenika borbi narodâ kod Laj-pciga (1813). Uprkos ranijim planovima, on jepodignut tek stotinu godina kasnije, na stogo-dišnji jubilej, 1913. godine. Najpre je 1895.osnovan "Savez nemačkih patriota za podizanjespomenika bici narodâ kod Lajpciga", koji je,preko priloga i lutrije, prikupio tu veliku svotupotrebnu za spomenik. Posle bitke kod Sedana,kada je rođeno nemačko carstvo, sada se valjaloosvrnuti još dalje u prošlost, na bitku kod Laj-pciga kao trenutak rođenja nemačkog naroda.To je trebalo da bude "spomenik narodu", jerje "heroj spomenika nemački narod, koji je us-

tao". Uoči Prvog svetskog rata, a u vremenu"koje je u znaku materijalizma i ispraznosti,kosmopolitizma i socijalizma, u znaku partij-skih, konfesionalnih, interesnih i pre svegaklasnih sukobâ", ovaj spomenik je trebalo dapredstavlja snažan apel solidarnoj narodnoj za-jednici i "čistom nemstvu". U njemu istorijskopodsećanje postaje povod za monumentalizo-vanje nemačkih vrlina. U Dvorani slave nemačkomnarodnom biću četiri kolosalne grupe figura pred-stavljaju specifično nemačke vrline: hrabrost,požrtvovanost, veru i narodnu snagu (= visoknatalitet).31 Politizovana narodna pedagogijadoživljava vrhunac u zakletvi "bićemo još višeNemci nego što smo bili".

U XIX veku spomenici čine onoza šta su u XX zaduženi mediji: oni inscenirajuprošlost. Istorija se ne skladišti samo u arhivi-ma naučnih institucija, nego se i, uz velik trud,inscenira u pomenima, hodočašćima, mimo-hodima, svečanim govorima, statuama i nacio-nalnim spomenicima. Tome treba dodati i fe-stivale i žive slike, muzeje i istorijske slike, na-rodne pesme i slike koje se koriste za dočarava-nje i teatralizaciju istorije. Svi ovi istorijskižanrovi stvaraju i obrađuju istorijske mitove,simboličke elemente nacionalnog pamćenja.Kod takvog tumačenja istorije na delu nijeistorijska svest istorijske nauke, nego živo seća-nje savremenikâ na istoriju. Ako iz kontekstaistorijske svesti treba da pređu u kontekst naci-onalnog pamćenja, istorijski podaci moraju se

493


29. Citirano prema: Nipperdey, Nationalidee, str. 547; sličnu funkciju pridobijaju i istorijski muzeji, ali se ovde neću upuštati uto.30. Ibid., str. 545.31. Ibid., str. 573ff.

materijalizovati i kondenzovati u čvrste simbo-le. Ovde ću ukratko skrenuti pažnju na tri ta-kve strategije pamćenja koje istorijske podatkepretvaraju u simbole sećanja.

1. PONAVLJANJE – Sećanje jeupućeno na ponavljanje; primer za to je orga-nizovano ponavljanje istorijskih datuma u ka-lendaru jubileja.32 Već smo ukazali na značaj18. oktobra kao najvažnijeg datuma oslobodi-lačkih ratova. No, i 18. juni je u drugoj polo-vini XIX veka bio višestruko konotiran: 18. ju-na 1155. Fridrih I Barbarosa krunisan je za ca-ra, 18. juna 1675. Prusi su pobedili kod Ferbe-lina, 18. juna 1815. Napoleon je pobeđen kodVaterloa, za 18. jun 1871. zakazana je velika mi-rovna proslava u Berlinu, posle pobede nadFrancuskom, 18. juna 1896. Vilhelm II je, uvelikoj ceremoniji, otkrio spomenik u Kifhoj-zerskoj šumi. Ovako profanom istorijskom ti-pologijom događaji nisu samo ulivali jedandrugom simboličku snagu, nego je ta tipologi-ja istovremeno bila i izuzetno pogodna kaomnemotehnički instrument u nastavi istorije.Stoga je Vilhelm II 1890. godine Carskoj škol-skoj konferenciji preporučio ovaj niz datumakao osnovni okvir za istoriju otadžbine.33

2. PREKLAPANJE – Oni malo-brojni pojedinačni istorijski datumi koji nađuput u nacionalno pamćenje ne razvrstavaju se ine biraju samo po čvrstim merilima, oni su izaodeveni simboličkom i mitskom formom.Kada se po carevom proglasu od 18. januara1871. pokazalo "da je novom carstvu potrebnapovezana istorija koja može da izazove oduše-vljenje",34 Barbarosa je postao značajna refe-rentna figura. Nadovezivanje na ovog Štaufov-ca, čiju su sliku sage, drame i pesme pretvorileu mit, pridalo je auratični sjaj monarhiji kojaje smenom na tronu i kritikom iz tabora soci-jaldemokrata početkom veka dospela u nezavi-dan položaj. Događaji koje istorijska nauka po-vezuje u hronološkom okviru, u nacionalnompamćenju se preklapaju. Jedan događaj postajepodloga drugom i doprinosi njegovom stilizo-vanju u pravcu monumentalnog. Istu funkcijuvrše i alegorije, mitovi ili aluzije na staroger-manske sage. Na jednoj svečanosti u Pruskojpovodom osnivanja carstva, Vilhelm II prika-zan je kao Zigfrid koji francuskoj aždaji otimanibelunško blago, Alzas i Lorenu.35 Pretvara-nje istorijskog događaja u evokativan simbolkoji se upisuje u nacionalno pamćenje može,

494


32. Vulf Vilfing rekonstruiše sloj patriotske simbolike u tekstovima Teodora Fontanea kao "prikrivenu simboličnost", koja preu-zima pripovedačku funkciju nagoveštavanja (Wulf Wülfing, "Nationale Denkmäler und Gedenktage bei Fontane. Zur Beschrei-bung, Funktion und Problematik der preußisch-deutschen Mythologie in kunstliterarischen Texten", u: Wulf Wülfing/KarinBruns/Rudolf Parr, Historische Mythologie der Deutschen 1798-1918, München 1991, str. 210-232). O palimpsestu jubilejâ 9. novembra,još jednog posebno markantnog primera iz XX veka, već sam pisala (upor. "Das Gestern im Heute. Medien und sozialesGedächtnis", u: Funkkolleg Medien und Kommunikation. Konstruktion von Wirklichkeit. Studienbrief 5, hg. v. Deutschen Institut für Fernstu-dien an der Universität Tübingen, Weinheim/Basel 1990, str. 49).33. Arno Borst, "Barbarossas Erwachen – Zur Geschichte der deutschen Identität", u: Odo Marquard/Karlheinz Stierle (Hgg.),Identität (= Poetik und Hermeneutik VIII), München 1979, str. 54.34. Ibid., str. 40.35. Ibid., str. 47.

međutim, da se postigne i činom tumačenja."U izvesnom smislu", piše baron fon Grothus1913. godine, "oslobodilački rat će za Nemceuvek biti ono što je Amerikancima rat za neza-visnost, a Francuzima velika Revolucija: poče-tak modernog političkog života i svesti o nacio-nalnom interesu".36

3. POVEZIVANJE – Osim pona-vljanja i preklapanja, važnu ulogu u nacional-noj mnemotehnici igra i povezivanje hronolo-ški udaljenih datuma. I tu Fridrih I može daposluži kao primer. Štaufovac koji je usnuo1190. godine ponovo se probudio 1871. U no-vom carstvu postojala je potreba za nadoveziva-njem na staro, što je dovelo do direktnog pove-zivanja moderne pruske istorije sa carskom tra-dicijom srednjeg veka. U pamćenju se nepo-sredno dodiruje ono što je u istoriji odvojeno:štaufovski Riđobradi sa hoencolernovskim Be-lobradim. Bilo bi zametno kuditi takve "kratkespojeve" kao loše tumačenje istorije. Oni pro-sto predstavljaju poseban vid tumačenja istori-je koji nije svojstven istoriografiji, nego nacio-nalnom pamćenju. Načinu na koji pamćenjefunkcioniše bliži je motiv padanja u san i bu-đenja nego što je to linearna hronologija: ova-ko se, naime, mogu prespavati, odnosno pre-skočiti, veliki vremenski periodi. Smisao takvogpovezivanja može se označiti spretnom formu-

lom do koje je došao Arno Borst: "poistoveći-vanje futura sa perfektom".37 Jedan događaj izprošlosti izdvaja se iz svog istorijskog kontekstai u vidu mita stavlja u službu određenog poli-tičkog cilja. Kao mit, istorijski događaj ima ka-rakter magične formule: on obezbeđuje bespo-govornu identifikaciju sa političkim ciljem i či-ni od njega vrednost koja se ne osporava.

Kod prakse podizanja spomenika u XIX vekutreba istaći dva prilično paradoksalna aspekta:oni otelovljuju željeno, ali su snažno usidreni uvreme u kom nastaju. Najpre o željama: malo-pre smo spomenuli bespogovornu identifikaci-ju i vrednost koja se ne osporava, s tim što jestvarnost koju spomenik predstavlja stvarnostkoja se priželjkuje i priziva, a ne stvarnost kojabi se mogla faktički konstatovati. Spomenik po-staje monument zato što prikazuje stvarnost uauri optativa, onog "neka bude": neka stvar-nost, a posebno budućnost, ispuni zahtev kojispomenik formuliše. Zato svaki spomenik uodređenom smislu počiva na postolju nečegašto se ne podrazumeva. Da su zahtevi koje onotelovljuje opštepriznati, da su ispunjeni, spo-menika ne bi bilo. Spomenik je performativantekst: ma gde stajao, on prikriva jaz izmeđuonoga što jeste i onoga što treba da bude, izme-đu Sein i Sollen.

495


36. J. E. Frhr. v. Grotthuss, "Türmers Tagebuch: Wie wir feiern", u: Der Türmer, 15 (1912/13), Bd. II, str. 70; citirano prema:Rudolf Parr, "Transformationen des Mythensystems im Kaiserreich", u: W. Wülfing/K. Bruns/R. Parr, Historische Mythologie der De-

utschen 1798-1918, München 1991, str. 154-209, ovde citirano prema str. 187.37. A. Borst, Barbarossas Erwachen, str. 57. Pošto metode istorijske mitologije posmatra kao istoriografsku patologiju, Borstu je teškoda otkrije specifičnu vrednost koju takve metode imaju, nego ih tretira kao deformaciju nekakve "prave" istoriografije. Borst pledi-ra za činjenice umesto za snove. Njegov zaključak glasi: "Monumentalizacija Riđobradog više je škodila ustanovljavanju Fridrihovogistorijskog identiteta nego što mu je koristila, i tako je skoro do danas". Nemci su, kaže on dalje, "odbacili šest vekova istorijskog ži-vota kao ne-vreme †…‡ Politički uspesi Habsburgovaca pri tom su potcenjeni, vojnički uspesi Hoencolerna precenjeni" (59).

I to ilustruju pomenuti spomeni-ci. Oslobodilački ratovi su u vremenu punomunutrašnjih sukoba počeli da se navode kaosimbol nemačkog jedinstva: "Plemstvo i narod,svi staleži, činili su narazlučivo jedinstvo; i ta-ko je to jedinstvo steklo onu silu kojoj ništa ni-je moglo da odoli, kojoj je konačno i sam Na-poleon morao da se pokori", piše u jednomčasopisu iz 1912/13.38 Kitnjasto prizivanje je-dinstva nije, međutim, moglo da prikrije da sestogodišnjica uglavnom slavila nevezano sa ve-ćinom stanovništva. Na primer, u reportažijednog berlinskog dnevnog lista konstatuje seda su manifestacije u glavnom gradu Pruske1913. bile "otprilike potpuna suprotnost pra-vom narodnom slavlju". Narod, naime, uopštenije bio pozvan, nego su se organizatori trudi-li da ga, "postavljanjem ograda i dvorsko-voj-ničko-birokratskim programom drže što jemoguće dalje od proslave". U svakom slučaju,"na ovaj dan najlepše pobede i najidealnijeguzdignuća pruskog naroda" nije bilo narodnogveselja.39

Nešto slično može se reći i za spo-menik u Kifhojzerskoj šumi: Barbarosina veli-čina trebalo je da baci malo sjaja na poljuljanudinastiju, ali i da naciju "rastrzanu" (da pome-nemo jedan od glavnih šlagvorta obrazovnogdiskursa) partijskim podelama i sukobima raz-ličitih interesa motiviše na ljubav prema otadž-bini i na jedinstvo. Nosioci ovog spomenika,

car i ratni veterani od 1871, čuvali su svetilištenacije od "otrova nepatriotskih ideja". Po ova-kvoj emfatičnosti možemo da pretpostavimo daje ispod površine postojala duboka kriza, jerpatos spomenika priziva se tek kada "u kritičnojsituaciji valja stabilizovati i objektivizovati poli-tički identitet".40

Što se vremenske dimenzije tiče,u poređenju sa nametljivom monumentalno-šću spomenikâ i njihovom okamenjenom veči-tošću, njihov markantni vremenski indeks iz-gleda paradoksalno. Dok se jedan spomenikprojektuje, finansira i realizuje, njegovo vremeje uglavnom već odavno prošlo. Drugi spome-nici se projektuju i tek kroz generaciju ili dvemogu da dočekaju uslove za realizaciju. Latent-na anahronost spomenikâ u vezi je sa blokovi-ma moći koji nisu statični i sa grupacijama ko-je učestvuju u polemici. Spomenici treba daposvedoče i da obezbede trajnost onom što se uotvorenom istorijskom procesu nikako ne mo-že stabilizovati. Oni treba da ispune nemogućideziderat čvrstih uporišta i mogućnosti za poi-stovećivanje u stvarnosti koja se neprekidnomenja. Razlog za sve kraće vreme poluraspada-nja Arno Borst vidi u dijalektičnom odnosupolitičkih previranja i nacionalnih pomena:"U tom kretanju, koje se stalno račva i ubrzava,politički identitet postao je okvir za sve manjegrupe, a i to na sve kraće rokove; analogno to-me, istorijski identitet sve se češće koristio i

496


38. J. E. Frhr. v. Grotthus, Türmers Tagebuch: Wie wir feiern, citirano prema: Rudolf Parr, Transformationen, str. 187.39. Citirano prema: R. Parr, ibid., str. 188. Grothus, koji žali što nije bilo "žamora jednodušnog oduševljenja", morao je da se strpi samogodinu dana: osećaj jedinstva, kojeg nije bilo prilikom proslave stogodišnjice, javio se izbijanjem svetskog rarta: "Kao da su se srca i dušepripremali kada smo prošle godine slavili stotu godišnjicu oslobođenja, kao da su se pripremali za novi oslobodilački rat 1914" (str. 191).40. A. Borst, Barbarossas Erwachen, str. 55, 58.

menjao".41 I Rajnhart Kozelek naglašava da sesmisao koji spomenik pokušava da ustoliči brzoraspršuje s vremenom: "Spomenici, postavlje-ni za večnost, najviše svedoče o prolaznosti".42

Kako oni artikulišu nade i zahteve živih, tačni-je, preživelih, nade i zahteve koji se u polju ukom deluju istorijske konstelacije stalno među-sobno potiskuju i pomeraju, oni, bar po samojsvojoj nameni, ne zaustavljaju vreme, nego,poput kazaljke na satu koji stoji, posebno na-glašavaju protok vremena.

Međutim, problem je daleko du-blji: spomenici, naime, nisu samo ogledaloistorijskih događaja, oni su i oruđe politike.Spomenici ne slede samo istorijska dela, oni ihi anticipiraju, oni čine okvir koji sasvim odvo-jene događaje povezuje sa sasvim konkretnimočekivanjima. Oni su do pola sećanje na neštoprošlo, a od pola zahtev za nečim što tek trebada se dogodi. Spomenik, nalik Janusu, gledana dve strane, i u prošlost i u budućnost. Utom smislu je Vilhelm II prilikom otkrivanjaspomenika u Kifhojzerskoj šumi proglasio ovajspomenik s jedne strane neprolaznim znakompobede iz prošlosti, a s druge opomenom zabudućnost: "pokoljenjima koja dolaze neka ovobude opomena da ostanu jedinstveni, verni iodani caru i carstvu, knezu i otadžbini".43

SAKRALIZACIJA UMETNOSTIKako smo na početku rekli, kultura se u XIXveku deli u svom jezgru i otad se kreće u dva

pravca. Obrazovna dobra se s jedne strane sci-jentifikuju, s druge se sakralizuju. Odnos iz-među ove dve tendencije je dijalektički, čak iako, od slučaja do slučaja, jedna strana uvekostaje u zasenku: u sakralizaciju je upisana sci-jentifikacija, u scijentifikaciju sakralizacija.Otud pojam obrazovanja i crpe svoju duhovnukompleksnost, jer se vezuje za kulturu koja jepodeljena u samom svom jezgru.

Scijentifikacija kulture u tesnoj jevezi sa prestrukturisanjem školstva. Posle 1806.godine, posle sloma starog Nemačkog carstva,obnovljeni su i stari univerziteti. Presudnapromena ogleda se u pretvaranju nekad auto-nomne institucije sa sopstvenom jurisdikcijomu državnu instituciju i instituciju blisku državi.Etatizacija univerezitetâ dovela je i do etatizaci-je obrazovanja, a profesori su postali državnislužbenici. Oni su postali deo školskog i obra-zovnog sistema čija je uprava bila organizovanaod vrha do dna. Ono što je izgubio na spoljnojautonomiji, univerzitet je nadoknadio unutra-šnjom. Korist po društvo ili čak uticajnost, ka-ko piše Klaus Vajmar, dobro obavešten struč-njak za istoriju univerziteta, "više se nije očeki-vala u visokom školstvu, koje je svoju spoljnuautonomiju moralo da preda državi, ali se zatotim ogorčenije borilo za unutrašnju. Od sadase računala naučnost, shvaćena kao forma iličak i samo kao pokazatelj isključivo za auto-nomne, metodične procese širenja znanja, pričemu se znanje po potrebi moglo proširivati i

497


41. Ibid., str. 58.42. Reinhart Koselleck, "Kriegerdenkmäle als Identitätsstiftungen der Überlebenden", u: Odo Marquard/Karlheinz Stierle,Identität (= Poetik und Hermeneutik VIII), München 1979, str. 255-276, ovde citirano sa str. 257.43. A. Borst, Barbarossas Erwachen, str. 55.

odlučnom i gotovo sveobuhvatnom specijaliza-cijom."44

Pored autonomije nauke, u dru-goj polovini XVIII veka javila se još jedna auto-nomija, autonomija umetnosti. Diskurs u komje autonomija umetnosti promovisana i garan-tovana jeste estetika. Sa ovom estetikom, koja seformirala kao univerzitetska disciplina, umet-nička dela počela su da se posmatraju odvojenood svake svrhe van dela samih, i proučavala suse sa stanovišta imanentnih formalnih odnosa.Takvim odvajanjem iz konteksta okruženja do-šlo je do strukturalne homogenizacije različitihumetnosti pod jedinstvenim okriljem estetike.Ovim diskursom su "umetnosti" objedinjene uzajedničkoj imenici "umetnost", u jednini.Karl Dalhaus smatra da je duh obrazovanoggrađanstva uzorno na delu u njegovoj sklonostika formi koncerta, institucije koju Dalhausdefiniše kao korelat ideji estetske autonomi-je.45 Princip autonomije umetnosti, opet, mo-že se shvatiti i kao korelat ideji obrazovanja, ko-ja je nastala kao potreba za onim opšteljud-skim. Ono opšte na koje se obrazovanje obave-zuje naročito dolazi do izražaja u carstvu umet-nosti, a to je carstvo s one strane ekonomskih,društvenih i političkih prisila. Estetska kon-templacija omogućava pristup ovom obrazov-

nom carstvu slobode, opšteg, ljudskog. Cenaulaznice u ovo carstvo jeste povlačenje u privat-nu sferu, okretanje leđa nužnostima realnogživotnog okruženja. Ideja obrazovanja, čiji jecilj bio da izleči čoveka od otuđenja u svetu ko-ji se brzo modernizuje, dodatno je produbilaovo otuđenje povlačenjem jasne razlike izmeđuprivatnog i javnog.

Autonomija nauke je institucio-nalno zagarantovana na modernizovanim uni-verzitetima – autonomija estetskog urezana je unorme ponašanja. Setimo se samo disocijacijepisanja i čitanja, kao i paralelne podele rada iz-među pesnika koji stvaraju i čitalaca koji reci-piraju, ili panoramske pozornice i zamračenjagledališta – presudna je uvek radikalizovanarazlika između teksta i sveta. Ona postaje zna-čajan pokazatelj estetske autonomije, pa time itemelj građanskog obrazovanja. No, ako seusredsredimo na autonomiju nauke ili umet-nosti, a ne uzmemo u obzir i drugu stranuobrazovanja, obuhvatili smo samo jedan aspektovog kompleksnog fenomena: kod "sakralizaci-je istorije" konstativali smo tesnu povezanostistorije i politike, koja je, toga moramo bitisvesni, paralelna razvoju istorijske nauke;46

pod "sakralizacijom umetnosti", pak, želimo dana nekoliko primera pokažemo isprepletenost

498


44. Klaus Weimar, Geschichte der deutschen Literaturwissenschaft bis zum Ende des 19. Jahrhunderts, München 1989, str. 229f. Na jednom dru-gom mestu Vajmar ističe vezu između autonomije i meta-nivoa auto-tematizacije: "Ako je, dakle, univerzitet postao državna usta-nova, to onda znači samo da je država pribavila jedan vrlo samovoljan instrument koji osvetljava nju samu i društvo †…‡. U Pru-skoj je taj odnos poprimio odgovarajući mu oblik paradoksa otkako je sam kralj podrio opoziciju, i profesorima kao obavezu na-metnuo upravo ono 'samostalno mišljenje' koje su oni svakako i sami želeli" (187f).45. Carl Dahlhaus, "Das deutsche Bildungsbürgertum und die Musik", u: R. Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jahrhundert,Bd. II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Stuttgart 1990, str. 220-236, ovde citirano sa str. 226; upor. i str. 228: "Muzičkaautonomija mora – bar kada je u pitanju XIX vek – da se shvati u njenoj obrazovnoj funkciji, kao što, obrnuto, i muzičkoobrazovanje mora da se shvati u njegovoj određenosti principom estetske autonomije".46. Istoriju scijentifikacije istorije prikazuju Friedrich Jaeger/Jörg Rüsen, Geschichte des Historismus. Eine Einführung, München 1992.

umetnosti i života, koja se ne podudara sa pro-svetiteljskim obrazovnim postulatima opšteljudskosti i estetske autonomije.

U XIX veku sakralizacija umetno-sti predstavlja tačan pandan sakralizaciji istori-je putem spomenikâ, proslave godišnjica i na-cionalnih mitova. Mediji i rituali ove sakraliza-cije umetnosti takođe stoje u vezi sa radom nanacionalnom pamćenju: radi se o spomenici-ma u čast velikana kulture, proslavama u častpesnikâ, o kanonizovanju klasikâ i o riznici ci-tata nemačkog naroda. Gete, kao što se sećamo,nije stvorio nemačku bibliju, ali je zato sâm timdelotvornije kanonizovan, i kao spomenik,47 ikao nacionalni klasik. Ono što je u Valhali,hramu obrazovanja, prikupljeno na jednommestu kao panteon, podudara se sa pravom la-vinom spomenika širom zemlje. Od početka, aposebno od polovine XIX veka, po čitavoj Ne-mačkoj niču statue. Oko 800 spomenika po-svećenih pojedincima, među kojima su velika-ni iz umetnosti imali značajan udeo, podignu-to je uglavnom po gradovima sa kojima je nji-hovo ime povezano. Njih su postavljala udruže-nja građana, i to bez kraljevskog pokrovitelj-stva, a finansirali su se pomoću donacija i pri-loga: Gutenberg (1837. u Majncu), Šiler(1839), Herder (1850), Šiler i Gete, i Viland(1857. u Vajmaru), Lesing (1853. u Braunšvaj-gu) itd.48

Germanistika kao istorijska nau-ka, koja je u prvo vreme primenjivala metode

klasične filologije na srednjovekovne tekstovenastale na narodnom jeziku, da bi se kasnijeokrenula istoriji nemačke književnosti, ta ger-manistika upotpunjena je kanonizovanjem ne-mačkih klasika. Istorizacija, estetizacija i nacio-nalizacija ovde se moraju posmatrati zajedno.Ono što istorijska nauka uspeva da oživi, izdva-ja se iz toka vremena kanonizovanjem klasikâ i"zamrzava" za potrebe tihe kontemplacije iliopštevažećeg tumačenja. Ne postaju književnadela i autori klasici sami od sebe u nekakvomotvorenom procesu recepcije, kako se to čestotvrdi. Naprotiv, u osnovi klasičnosti jesu kul-turno-političke odluke, samo što se one prikri-vaju, tako da njihov rezultat izgleda kao posle-dica prirodnog ili istorijskog razvoja. Kanoni-zacija vajmarske klasike onda još jasnije možeda se sagleda kao proizvod kulturno-političkihodluka obrazovanog građanstva, pošto je na-knadno stvorena sve jasnija predstava o onomešto je ta norma potisnula, o onoj "drugoj Ge-teovoj epohi".49 Kanonizacija književnih klasi-ka u ovom slučaju ima tri aspekta:

1. STROGA SELEKCIJA I IS-KLJUČIVANJE – Ograničavanje je prva i naj-značajnija odlika kanonizacije. Dok istorijanudi mesta za beskonačno mnogo autora, delai podataka, pamćenje pati od nedostatka pro-stora. Stoga treba biti strog pri izboru onogašto će dobiti stalno mesto u kanonu, u panteo-nu, u Valhali, u nacionalnom pamćenju. Dio-skuri Šiler i Gete kao ilustrativno otelovljenje

499


47. Jörg Gamer, "Goethe-Denkmäler – Schiller-Denkmäler", u: Mittig/Plagemann (Hgg.), Denkmäler im 19. Jahrhundert. Deutung und

Kritik, München 1972, str. 141-162.48. Nipperdey, Nationalidee, str. 558f.49. Tako glasi naslov knjige Johena Heriša (Hörisch), objavljene 1992. kod izdavačke kuće Fink iz Minhena.

komplementarnog para čine središte književ-nog obrazovnog kosmosa.50 Njima treba doda-ti Lesinga kao preteču i Šekspira kao naturali-zovanog nemačkog klasika. Izvan norme klasič-nog i opšteljudskog ostaje ono što više nije mo-derno i ono što je isuviše moderno, dakle auto-ri lomova, ludila, vizije, humora i društvenogangažmana.

2. UKIDANJE VREMENSKEDIMENZIJE – Sastavni deo kanonizacije jeste iuništavanje konteksta, izdvajanje dela iz njego-vog savremenog okruženja.51 Stilizovanjem vaj-marskih klasika u vanvremene autoritete poti-snuta je ne samo književna proizvodnja u nji-hovom okruženju, nego i u svim ranijim knji-ževnim epohama. Izdvajanjem iz toka istorije,klasicima se pripisuju normativnost i večno va-ženje. Ovakvo vanvremeno važenje obnavlja seiz epohe u epohu gestovima potvrđivanja ispremnošću na bezuslovno poistovećivanje.

3. KULT LIČNOSTI – Stručnjakza istoriju recepcije Getea K. R. Mandelko spravom ukazuje na to da su se uslovi u kojimasu se u Nemačkoj kanonizovali klasici razliko-vali od onih u drugim evropskim zemljama.Dok su druge zemlje svoj nacionalni i kulturniidentitet otkrile u renesansi ili u baroku, poslečega su se odmah i konsolidovale kao modernedržave, Nemačka je svoje klasike pronašla kao

"zakasnela nacija". Za razliku od ostalih autora,njihove su ličnosti obavijene gustom mrežombiografskih pojedinosti. Ovde je delo kanoni-zovano koliko i ličnost, zbog čega čitalac možegotovo da se intimizuje i poistoveti sa njima.52

Izdanja klasika su u Nemačkoj popunila onuprazninu koju je prvobitno trebalo da popuninarodna pesmarica. Njih treba shvatiti kao sve-ta pisma nemačke religije obrazovanja. Godine1867, to je tzv. godina klasikâ, istekla je tride-setogodišnja zaštita autorskih prava, čime jerazbijen izdavački monopol i otvoren put zajeftina nova izdanja. U ediciji "Univerzalna bi-blioteka" izdavačke kuće Reklam spojeni su isakralizovana književna građa i tržišna kalkula-cija i popularnost. Prva dva toma zauzeo je Ge-teov Faust, treći Lesingov Natan, slede Šilerova iŠekspirova dela. Ovim revolucioniranjem trži-šta knjiga stvorena je nova institucija obrazova-nog građanstva: privatna biblioteka.

U vezi sa izdanjima klasikâ trebaspomenuti i bezbrojna izdanja Krilatih reči Geor-ga Bihmana; prvo izdanje objavljeno je 1864.godine. Ovim delom građanstvo je stvorilo svojobrazovni dijalekt. Preko Riznice citata nemačkognaroda, kako je glasio podnaslov Bihmanovezbirke, klasici su u praktičnim fragmentimanadirali u svakodnevicu i darivali joj svoj de-

500


50. "Zajedno oni predstavljaju potpuno otkrovenje nemačke nadarenosti, i zato se i spominju zajedno, zato Geteovo i Šilerovoime, u takvom zagrljaju, izražavaju ono najviše i najbolje čim Nemačka može da se ponosi", citirano prema: K. R. Mandelkow,"Die bürgerliche Bildung in der Rezeptionsgeschichte der deutschen Klassik", u: R Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jh., Bd.II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Stuttgart 1990, str. 184. Ja sam i sama upoznala ovaj komos na časovima nemačkog u školi,i to kao zvezdano nebo na tabli, na kom je Gete blistao kao sunce, a Šiler kao mesec.51. O opštim strategijama i efektima kanonizacije upor. Jan Assmann/Aleida Assmann (Hgg.), Kanon und Zensur. Archäologie der litera-

rischen Kommunikation II, München 1987.52. Mandelkow, Die bürgerliche Bildung, str. 188.

centni sjaj. Istovremeno je takvom njihovomupotrebom stvorena i homogena komunikaci-ona zajednica koja je putem tih citata "mogla dase legitimiše, sporazume i međusobno proce-ni".53 Bert Breht je u najboljem maniru soci-jalne satire karikirao scenario takve recepcijeklasikâ: "U epohi obrazovanja, u XIX veku,klasici su bili deo duhovnog inventara dobro-stojećeg građanstva. Oni su bili ukras njegoveudobne sobe, pripadali mu koliko i tapaciraninameštaj, mogli su se primeniti i bili su pri ru-ci u svakoj situaciji. Klasična drama služila jepotvrđivanju onog sveta protiv kojeg je zapravopisana. Klasičnim stihovima ste se razmetali,vaspitavali decu, političarili, nosili ih na kugla-nje. 'Takva je sudba lepotica na svetu!', rečebradonja i uštinu kelnericu."54

Niče oštro zapaža glad "obrazov-nog filistra" za klasicima. Zbog klasika je obra-zovanje i postalo ekskluzivno vlasništvo jednogsloja; oni su za njega žig "patentirane nemačkekulture":55 "U ovom društvu sada, posle rata†od 1871.‡, sve je sreća, dostojanstvo i samou-verenost: ono se posle ovakvih 'uspeha nemač-ke kulture' ne oseća samo potvrđenim i sankci-onisanim, nego gotovo neprikosnovenim, zbogtoga i govori svečanije, voli obraćanja nemač-

kom narodu, izdaje sabrana dela, kao za klasi-ke, i čak u nekim svetskim listovima koji mustoje na usluzi zaista i proglašava novim nemač-kim klasicima i uzornim piscima neke ljude izsvog okruženja" (139).

Vezivanje ideje obrazovanja zagrađanstvo, korak od idealizacije do trivijaliza-cije klasikâ, imao je, kako Niče nagoveštava,svoju društveno-istorijsku pozadinu. Kad jeBizmark osnovao carstvo, stvoren je onaj jedin-stveni blok političke moći koji je na polju kul-ture osujetio sve pokušaje nacionalnog ujedi-njenja. Jedinstvo koje je trebalo izgraditi odo-zdo naloženo je odozgo. Po neuspehu revoluci-je 1848. osvojeno je političko jedinstvo bezdruštvene slobode. U ovim okolnostima idejaobrazovanja izmenila je lik. Ona se učvrstila ipretvorila u atribut državotvornog sloja, sred-njeg građanstva. Devetnaesti vek ušao je u isto-riju kao "epoha obrazovanja". Fontane je pri-metio da se "obrazovanje u to doba širilo kaonazeb kad duva istočni vetar".56 Obrazovanje jepostalo "roba za mase, jeftino i loše".57 Pojaviose tip "duhovnog kapitaliste", kadrog da spret-no objedini trojstvo "istinitog, dobrog, lepog"sa trojstvom novca, moći i uspeha. Obrazovanjeje postalo statusni simbol koji je ukazivao na

501


53. Wolfgang Frühwald, "Die Überlieferung deutscher Klassiker-Texte oder Vom literarischen Geschmack des 19. Jahrhun-derts", u: G. Honnefelder (Hg.), Warum Klassiker? Ein Almanach zur Eröffnung der Bibliothek deutscher Klassiker, Frankfurt 1985, str. 13-36,ovde citirano sa str. 18.54. Bertolt Brecht, Über Klassiker, ausgewählt v. S. Unseld, Frankfurt 1965, str. 90.55. F. Nietzsche, "David Stauss – Der Bekenner und Schriftsteller; I. Unzeitgemäße Betrachtung", u: Werke in drei Bänden, Bd. I,hg. von Karl Schlechta, München 1962, str. 143; svi izvodi su citirani prema ovom izdanju.56. Theodor Fontane, Briefe, Bd. 4, 1890-1898, hg. v. Otto Drude und Helmuth Nürnberger, München 1982, str. 467, citiranoprema: Wolfgang Frühwald, "Büchmann und die Folgen. Zur sozialen Funktion des Bildungszitats in der deutschen Literatur des19. Jahrhunderts", u: R. Koselleck (Hg.), Bildungsbürgertum im 19. Jahrhundert II: Bildungsgüter und Bildungswissen, Stuttgart 1990,str. 197-219, ovde citirano sa str. 207.57. Werner Jaeger, Humanistische Reden und Vorträge (1937), Berlin 1960, str. 80.

pripadnost onom dominantnom srednjem slo-ju koji je želeo da zadrži istoriju na njenomgrađanskom vrhuncu. Kao značajan faktoristorije nije se pokazalo građanstvo iz 1848, ne-go građanstvo iz 1871. godine. Ovaj uspeh va-ljalo je vidno dokumentovati za spoljni svet.

Spoj obrazovanja, građanstva ivlasništva stvorio je jednu novu društvenu for-maciju. Pošto su obavezno školovanje i vojnaobaveza doprineli homogenizaciji stanovništva,obrazovanje je moralo da posluži kao vezivo zarazličite građanske grupacije. Finansijsko i pri-vredno građanstvo, akademsko građanstvo i sit-no građanstvo susreli su se pod zajedničkimokriljem obrazovanja. Preko obrazovanja hete-rogeni pojedinci identifikovali su se kao člano-vi jednog državotvornog sloja. U toj situaciji,klasici su postali legitimacija za pripadnostgrupi, oni su bili medijum za asimilovanje, patime i zalog za uspešnu službeničku karijeru.Ulaznica u građanski sloj mogla se dobiti pu-tem klasičnog obrazovanja kao legitimacije.Pod ujedinjujućim krovom obrazovanja moglesu se izgladiti unutrašnje razlike između sta-novnika gradova, ljudi sa najdužom tradicijom,i preduzetnika, koji su imali privrednu moć,između skorojevića i učenjaka, i ne na posletku– između Nemaca i Jevreja.

Ništa manje važna od sintetizuju-će, integrativne snage obrazovnog kanona bilaje njegova distinkciona moć. Prestižnost obra-zovanja stvorila je čvrstu barijeru kako naniže,prema četvrtom staležu, tako i prema svim aut-

sajderima. Nastala je jasna granica izmeđuneobrazovanih i obrazovanih. Ovaj jaz sve se vi-še produbljivao i odelio je građanstvo od pro-letarijata. Konsolidovala se službenička država,čija je elita dokazivala svoju kvalifikovanostučinkom, ispitima, tako da je povremeno kao"obrazovan" mogao da važi svako sa maturom.Obrazovanje je pre svega bilo garancija za sta-tus, patent koji je obezbeđivao budućnost i pri-padništvo. Sa žigom obrazovanja mogle su po-novo da se uspostave stare strukture privilegijai da se garantuju staleška prava. Obrazovanje jeu epohi društvenih promena postalo defanziv-no oružje kojim su se mogli odvratiti novi slo-jevi što su nadirali odozdo. Progresivna idejaobrazovanja iz doba prosvetiteljstva doživela jezastoj u ovoj fazi.

†…‡

NEMAČKA DUŠEVNOST I LIBERALNAIDEJA OBRAZOVANJA

Antiliberalni duh ispoljava se u "radikalnomstilu mišljenja".58 Pod tim treba razumeti raz-ličite fundamentalističke operacije poput po-tenciranja vrednosti u apsolutne vrednosti,konstruisanja prinudnih alternativa, koje insi-stiraju na donošenju odluka, ili svođenja kom-pleksnosti na poslednje nedvosmislenosti. Pri-meri takvih operacija mogu se naći u izobiljukod Teodora Hekera; recimo, na jednom me-stu u Dnevnim i noćnim beleškama on piše: "nemammira, sklanjam sve, spaljujem sve, dok ne nai-đem na onog koji voli i na onog koji je obu-

502


58. O pojmu "radikalnog stila mišljenja" upor. Aleida Assmann/Jan Assmann, "Kultur und Konflikt. Aspekt einer Theorie desunkommunikativen Handelns", u: Jan Assmann/Dietrich Harth (Hgg.), Kultur und Konflikt, Frankfurt 1990, str. 11-48, ovde citira-no prema str. 25f.

zet".59 Hekeru je pero britko kao mač. On pri-znaje da mu je u spisateljskom radu najviše sta-lo do preciznosti: "atmosfera mog eseja imajednostavnu snagu azotne kiseline, ako ništadrugo: ona ne napada ono pravo, ali razjeda irazlaže nepravo".60

Upravo u ovom kontekstu trebačuti Tomasa Mana kako se izjašnjava za neod-lučnost, za opuštenu ironiju, za patos sredine.Sa Hekerom i sa T. S. Eliotom on deli odvrat-nost prema nacističkoj diktaturi – tu i za Manaigra ironije nailazi na svoje granice. On se jed-nako nedvosmisleno izražava i po pitanju ne-mačkog fašizma, i artikuliše to ne samo jasnim,nego i jasno netrpeljivim rečima. No, od He-kerovog i Eliotovog anitiliberalizma Man seupadljivo razlikuje po tome što se priklanja li-beralnom humanizmu. "Lepa je odlučnost" –ovom mangupskom opaskom Tomas Man uvo-di dodatak svom dugom eseju o Geteu i Tolsto-ju: "Lepa je odlučnost. Ali princip koji jeistinski plodan, produktivan, pa ga dakle iumetnički, nazivamo rezervom. Nju volimo umuzici kao bolnu sreću zadržavanja, osećamokako nas setno zadirkuje ono 'još ne', osećamoto usrdno oklevanje duše, koje u sebi nosi ispu-njenje, razrešenje, harmoniju, ali ga uskraćujejoš malo, pomera i odbija da ga pruži."61

Erotski intoniranim jezikom Manartikuliše priklanjanje principu odgađanja,onom Deridinom déférance. Prostor oklevanja i

odugovlačenja jeste i sklonište i manevarskiprostor u kom se liberalni humanizam najpre irazvio. To je prostor suspendovanih odluka izaustavljene teleologije, prostor iz kog je prog-nano muško herojstvo sa svojim delima kojavode do nedvosmislenosti. To je prostor eroti-ke i umetnosti, u kom se ono ljudsko razvija uslobodnoj igri. Man ovaj prostor, nastao izme-đu odlučnosti i nedvosmislenosti, karakterišekao domen ironije, koja se prepredeno i neo-bavezno "poigrava među suprotnostima i nežuri posebno da zauzme stranu i da se odluči",pošto se odluke, bar iskustvo tako kazuje, ispo-stavljaju kao brzoplete. Jedino u ovom slobod-nom prostoru on vidi realnu šansu za cilj onehumanitas, tj. za čovekovo samoodržanje, samoi-spitivanje, samousavršavanje.

Tomasu Manu je jasno da u tre-nutku u kom on beleži ove misli duh vremenanije posebno naklonjen liberalnom humani-zmu. Naprotiv, on jasno vidi da se posle svet-skog rata i ruske revolucije "završava jedna epo-ha: građansko-humanističko-liberalna, kojaje, rodivši se u renesansi, sa Francuskom revo-lucijom stekla moć, a čijim poslednjim trzaji-ma sada prisustvujemo".62 Sam Man je posleove rečenice zapisao upitnik, dok drugi konsta-tuju i objavljuju kraj epohe građanskog obrazo-vanja. Hans Frajer nazvao je ideju obrazovanja"istorijskom snagom prvog reda", ali tvrdi da jeona "za nas postala deo istorije". On je u njoj

503


59. Theodor Haecker, Werke, München 1958-67, III, str. 183.60. Haecker, I, str. 263.61. Thomas Mann, "Goethe und Tolstoi. Fragmente zum Problem der Humanität" (1921), u: Schriften und Reden zur Literatur, Kunst

und Philosophie, I, Frankfurt 1968, str. 132-218, ovde citirano sa str. 216.62. Mann, ibid., str. 212.

video doduše veliku normu, ali normu koja vi-še ne obavezuje. Ona je postala izlišna pošto jeispunila svoj istorijski zadatak "između stale-škog poretka koji se raspadao i klasnog društvakoje je upravo nastajalo".63 Daleko su radikal-nije u to vreme reagovali ljudi koje je idejaobrazovanja razočarala. Oni su, naime, došlido zaključka da "nijedan ideal nije strašnije za-kazao pred velikim i silnim životnim zadacimaizmeđu 1900. i 1920. godine" nego što je toobrazovanje, nekada "ono najdivnije u životu,najviša reč čovečanstva". Za Volfganga Šumana,člana Socijaldemokratske stranke od 1918, totako hvaljeno obrazovanje nije postiglo ništa, ajoš je manje toga uspelo da spreči – niti potči-njavanje čitave jedne nacije pod carsku vlast,niti užase rata, niti neumereno jačanje poslov-nog sektora i sve veću korupciju javnog živo-ta.64

U toku ovog istraživanja moglismo da vidimo da jedna od najvažnijih funkci-ja obrazovnog diskursa jeste mogućnost autote-matizacije društva. Ova funkcija, koju danaspreuzimaju sociolozi sa svojim kategorijama"informacionog društva", "društva rizika" ili"društva doživljaja", tada je pripadala obrazov-nom diskursu. Međutim, analize formulisaneu diskursu nikad nisu čisti opisi onoga što jeste,već uvek i uticanje na ono što treba da bude. Tovaži i za iskaze o kraju istorije obrazovanja. Onisu formulisani u trijumfalističkom, rezignativ-nom, gorkom ili setnom tonu, ali nikad u ne-

utralnom. Jer oni koji reflektuju o tome uvekreflektuju i o istoriji i budućnosti sopstvenogstaleža.

Kada se govori o kraju epohe gra-đanskog obrazovanja, često se misli samo najednu fasetu ideje obrazovanja, naime na obra-zovanje koje se neguje u privatnoj duševnosti.Tomas Man je u svojim Razmišljanjima apolitičnogčoveka (1918) i sam učvrstio ovakav pojam obra-zovanja, koji se definiše izjednačavanjem sa du-ševnošću a preko suprotnosti sa politikom:"Obrazovanje je specifično nemački pojam; onvodi poreklo od Getea, od njega je dobio svojplastično-umetnički karakter, smisao za slobo-du, kulturu i odanost životu. †Obrazovanje je'mirno', kvijetističko obrazovanje,‡ zbog čegapostoji veza između duboko apolitičnog, anti-radikalnog i antirevolucionarnog bića Nemacai vrhovne vlasti ideje obrazovanja kod njih."65

Svoj antipolitični afekt ova idejaobrazovanja dobila je, tvrdi Man, od Getea: onje svemu revolucionarnom suprotstavljao vred-nosti poput "odricanja" ili "prirode", koje di-sciplinuju afekt i volju. Ova ideja obrazovanjasvojstvena idealističkom individualizmu, kojačovekovo usavršavanje pomera u unutrašnjostsvakog pojedinca i tog pojedinca onda čini oli-čenjem onog opšteljudskog, jeste nemački pro-nalazak. Ona je u XIX veku postala matricaistorije nemačkog mentaliteta, ali ona je i iza-zvala otpor. Najvatreniji polemičar protiv ne-mačke duševnosti (Innerlichkeit) bio je Niče: on

504


63. Hans Freyer, Bildungskrise (1931).64. Wolfgang Schuhmann, "Geistkultur und Körperkultur", u: Gesundbrunnen, Jg. 1929.65. Thomas Mann, Betrachtungen eines Unpolitischen, Berlin 1919, str. 517f. O Razmišljanjima kao manifestu protiv-prosvetiteljstva upor.Wolf Lepenies, Die drei Kulturen. Soziologie zwischen Literatur ud Wissenschaft, Reinbek 1988, str. 272-281.

je u njoj video simptom završenog razdvajanja kulture i politike. Podela rada između dveju vred-nosnih sfera u savremenom društvu pridobila je oblik prostornog raščlanjavanja: unutra, to jebio prostor kulture, carstvo misli i osećanja, a spolja, to je bio prostor politike, carstvo delanja.Kako su obe ove sfere međusobno potpuno odvojene, one ne mogu da utiču jedna na drugu."Čuvena duševnost, koja †sedi‡ u svom nepristupačnom hramčiću", nije kadra da prodre u spolj-ni svet.66

U razdvajanju politike i kulture, kakvo afirmiše liberalna ideja obrazovanja, tražiose razlog za njen neuspeh u nemačkoj istoriji. To unutarnje individualističko usavršavanje pu-tem obrazovanja u Nemačkoj nije odvelo u demokratiju, nego u monarhiju i diktaturu. A ipakje upravo ta apolitična liberalna ideja obrazovanja ono na šta se treba nadovezati, jer ona novojnemačkoj demokratiji može da posluži kao ideološki oslonac. Ilustrovaću to dužim citatom izknjige Fridriha Tenbruka, koji je šezdesetih godina afirmisao tradicionalne elemente iz diskur-sa liberalne ideje obrazovanja.

"Svaka intelektualizacija pojma obrazovanja prikriva istaknutu ulogu koju vredno-sti moraju da imaju u svekolikom obrazovanju. †…‡ Znanja i spoznaje smeju da važe kao elementobrazovanja samo ako se čovek putem njih distancira upravo od svoje upletenosti u sve spoljno idospe do sebe. Obrazovani čovek †…‡ zna da je njegov svet ograničen †…‡ odlukom o onome štoje bitno i onome što nije bitno. †Ono što on od činjeničnog sveta spoznaje i nauke‡ unosi u sop-stveno životno okruženje, i ono što iz tog sveta ostavlja u domenu pukog znanja, ravnodušnosti ieventualno neznanja, to se određuje na osnovu onih vrednosti koje od njegovog sveta čine neka-kav smislen kosmos. Ličnost kao strukturna jedinica artikuliše se u jedinstvu jednog životnogokruženja koje putem gomilanja značenja i vrednosti nastaje iz subjektivnog deformisanja i ogra-ničavanja tog okruženja. Tako je obrazovanje moralna kategorija u najširem smislu ograničenjakoje proističe iz čvrstine jedne celovite ličnosti, ograničenja koje se objektivizuje u uređenom ko-smosu jednog specifičnog i smislenog životnog okruženja."67

Naslov originala: Aleida Assmann, Arbeit am nationalen Gedächtnis. Eine kurze

Geschichte der deutschen Bildungsidee, Campus Verlag, Frankfurt/New York 1993,str. 27-66 i 102-107.

Tekst objavljujemo sa dozvolom izdavača.

505


66. Friedrich Nietzsche, Vom Nutzen und Nachteil der Historie, str. 235.67. Friedrich Tenbruck, "Bildung, Gesellschaft, Wissenschaft", u: Dieter Oberndörfer (Hg.), Wissenschaftliche Politik. Eine Einführung in

Grundfragen über Tradition und Theorie, Freiburg i. Br. 1962, str. 371f.

Documents

D PROSVETITELJSTVA · OTKRIVANJE ^OVEKA U DOBA D PROSVETITELJSTVA okle god su slobodne umetnosti i program stu-dia humanitatisimali neosporavano mesto na {kolama i univerzitetima,