Click here to load reader

Umetnost i Kritika Prosvetiteljstva, Marko Novaković

  • View
    15

  • Download
    0

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Apstrakt: Rad se bavi Adornovom idejom estetske racionalnosti razvijenom u njegovoj filozofiji umetnosti. Ona predstavlja odgovor na problem začaravanja uma kojeg postavlja Dijalektika prosvetiteljstva i pokušaj njegovog prosvećivanja po uzoru na način postupanja umetnosti. Ovde se pokazuje na koji način se mehanizmu opire estetski model racionalnosti prisutan u umetnosti i pod kojim uslovima on postiže oslobađanje prirode iz vlasti subjektivnog duha, a saglasno sa tim i čoveka iz vlasti prirode, koja se u toku raščaravanja dijalektički preobrazila u mitsku silu koja ljude otuđuje od slobode, a samim tim i od mogućnosti postizanja sreće. Prema ovoj argumentaciji, umetnost u Adornovom mišljenju igra središnju ulogu u kritici prosvećenosti.

Text of Umetnost i Kritika Prosvetiteljstva, Marko Novaković

  • 119

    FILO

    ZOFI

    JA I

    DR

    U

    TVO

    3/2

    010

    Marko Novakovi UDK: 1Adorno, T.W.:7.01 Originalan nauni radBeograd DOI:10.2298/FID1003119N

    UMETNOST I KRITIKA PROSVETITELJSTVA*

    Apstrakt: Rad se bavi Adornovom idejom estetske racionalnosti razvijenom u njegovoj filozofiji umetnosti. Ona predstavlja odgovor na problem zaaravanja uma kojeg postavlja Dijalektika prosvetiteljstva i pokuaj njegovog prosveivanja po uzoru na nain postupanja umetnosti. Ovde se pokazuje na koji nain se meha nizmu opire estetski model racionalnosti prisutan u umetnosti i pod kojim uslo vima on postie oslobaanje prirode iz vlasti subjektivnog duha, a saglasno sa tim i oveka iz vlasti prirode, koja se u toku raaravanja dijalektiki preobrazila u mitsku silu koja ljude otuuje od slobode, a samim tim i od mogunosti postizanja sree. Prema ovoj argumentaciji, umetnost u Adornovom miljenju igra sredinju ulogu u kritici prosveenosti.

    Kljune rei: racionalizacija, mit, um, mimesis, umetnost, sadraj istine, forma, prosveivanje.

    Predmet ovih razmatranja je filozofija umetnosti Teodora V. Adorna (Adorno). Meutim, ovom stavu je neophodno i dalje po janjenje. Naime, kao to se Adornovo filozofsko promiljanje umetnosti ne moe smatrati estetikom u standardnom, normativnom smislu rei, tako ni njen predmet, umetnost, ne bi trebalo shvatiti jedno znano. U literaturi je ve prepoznato da se njegovom tumaenju umetnosti mogu razluiti kritika drutvenih odnosa, filozofija istorije, kritika kulture, ali isto tako i kritika saznanja. U tom smislu je umetnost ovde jedan slojevit, ili prizmatian pojam, koji u sebi pored navedenih aspekata isto tako sadri i kritiku racionalnosti, za koju se ak moe rei da je vanija od svih pomenutih, iako se ova ne moe dobro shvatiti nezavisno od njih.

    Pretpostavke za ovu kritiku prua zbirka fragmenata koju je Adorno sastavio u saradnji sa Maksom Horkhajmerom (Horkheimer) etrdesetih godina za vreme boravka u SAD, pod nazivom Dijalektika prosvetiteljstva. Filozofski fragmenti (1947). U ovom

    * Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju br. 149029, koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije.

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaPencil

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

  • 120

    MA

    RK

    O N

    OVA

    KO

    VI

    radu autori ne posmatraju prosvetiteljstvo u uem smislu kao idejnopolitiki pokret, ili kao istorijsko razdoblje, nego u znatno iroj perspektivi, u duhu u kojem ga je shvatio i Maks Veber (Max Weber) kao univerzalni proces racionalizacije i raaravanja sveta, odnosno ovekovog ovladavanja unutranjom i spoljanjom prirodom putem ekspanzije znanja i sa ciljem emancipacije ljudi iz kruga stare, teocentrine slike sveta, uspostavljanja zakonomernih mehanizama samoodranja i ostvarenja slobode individua u drutvenom ivotu. A kako bi se shvatilo ta je pravi predmet kritike, potrebno je napraviti razliku izmeu deskriptivnog i normativnog znaenja pojma prosvetiteljstva.

    Pod deskriptivnim znaenjem misli se na prosvetiteljstvo kao jedno prelomno razdoblje evropske istorije i kulture tokom 17. i 18. veka, sa svim njegovim sociokulturnim specifinostima, a pod normativnim, proces permanentnog samorefleksivnog razumevanja stvarnosti1, ili kontinuirani napor da se u vrtlog slepih zbivanja prirode i sudbine unese svetlost (raz)uma i da se oni podvrgnu njegovoj zakonodavnoj snazi. U prvom sluaju je re o prosvetiteljstvu, a u drugom govorimo o prosveenosti. Adorno i Horkhajmer u fundamentalnom smislu podrazumevaju ovo drugo znaenje. Jedino tako se moe objasniti ekstrapolacija horizonta kritike na itav pojam moderne i na njen vodei autoritet, a to je pojam uma. Ako se ima u vidu da je upravo prosvetiteljski pokret afirmisao taj autoritet nasuprot autoritetu tradicije i crkve, onda se moe naslutiti zato je Hegel (Hegel) postavio prosvetiteljstvo uz rame reformaciji i Francuskoj revoluciji kao kljune dogaaje u afirmisanju principa subjektivnosti.2 Dijalektiku Aufklrunga bi ovde trebalo posmatrati kao kritiku prosveenosti, a onda u okviru toga i prosvetiteljstva i drugih oblika miljenja koji pretenduju na prosveivanje.

    Da su oni na Hegelovom tragu ne govori samo to to proces pro sveivanja tumae kao zbivanje subjektivnosti, ve i to to sre dinji zaplet knjige predstavlja proces koji se analitikom duhu prosvetiteljstva odigrava iza lea, a to je njegov ponovni pad u mit, od kojeg se ono po svome pojmu toboe odvojilo i tako konstituisalo kao miljenje koje napreduje. Re je o ekspoziciji metapovesti miljenja3,

    1 Savi 2010: 602 Hegel 2006: 4963 Velmer 1987: 138

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaPencil

    BranislavaSticky NoteProsvetiteljstvo u najirem moguem smislu

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

  • 121

    FILO

    ZOFI

    JA I

    DR

    U

    TVO

    3/2

    010

    koja trai izvor postvarujue refleksije i instrumentalnog uma u trenutku prvog odvajanja subjektivnog duha od prirode i njegovog pokuaja da tom prirodom ovlada, a itava shema se moe posmatrati u kljuu Hegelove teze o prosveivanju prosvetiteljstva (Aufklrung der Aufklrung).4

    Adorno se izdvaja po artikulaciji ove kritike u domenu umetnosti. To je jasno ne samo iz njegovih fragmenata unutar Dijalektike prosvetiteljstva, ve i iz razrade tih uvida u Negativnoj dijalektici (1966) i Estetskoj teoriji (1970), to ne iznenauje najpre zato to se umetnost i ovde pojavljuje kao uzorno podruje za razumevanje i kritiku moderne, kao to je s kraja 17. veka u okviru uvenih Querelles des Anciens et des Modernes pripremala tlo za razumevanje ideje modernosti.5 Moderna postaje problem za filozofiju tek posredstvom iskustava umetnosti, a Adorno ovaj problem reaktualizuje upravo u iskustvu umetnosti.

    Povlaeni poloaj umetnosti u pogledu kritike on izvodi iz njene autonomije, karakteristine period nakon prosvetiteljstva. Kritiki potencijal moderne umetnosti, proistie pre svega iz ove autonomije, koja je i sama rezultat procesa racionalizacije ivota, to dovodi umetnost u poloaj da bude integralni deo kulture koja je predmet njene kritike. Tu se jo jednom pokazuje samoodnosei karakter modernog duha, ali emo pokazati na koji nain Adorno koristi ovaj refleksivni habitus umetnosti kao korektiv ideje prosveivanja i afirmaciju jednog osobenog oblika racionalnosti unutar napredujueg procesa modernizacije. Osnovni zadatak ovog razmatranja bie da razjasni kako Adornova filozofija umetnosti odgovara na problem zaaravanja uma, kojeg prethodno postavlja sredinji argument Dijalektike prosvetiteljstva.

    1. Dijalektika racionalizacije

    Prosvetiteljstvo, shvaeno u najobuhvatnijem smislu kao milje nje koje napreduje, oduvek je sledilo cilj oslobaanja ljudi od straha i postavljanja istih za gospodare. Meutim, do kraja prosveeni svet sija u znaku trijumfalnog zla.6

    4 Hegel 1987: 4005 Habermas 2002: 1856 Horkheimer, Adorno 2008: 15

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaPencil

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

    BranislavaPencil

    BranislavaLine

    BranislavaLine

    BranislavaLine

    BranislavaLine

    BranislavaLine

    BranislavaLine

    BranislavaHighlight

    BranislavaHighlight

  • 122

    MA

    RK

    O N

    OVA

    KO

    VI

    Lajtmotivi Dijalektike prosvetiteljstva, koja sa imanentnokritikom namerom polazi od ovog uverenja modernog prosvetiteljstva, su motivi vladavine i samoodranja, koji se ispoljavaju u ovekovom odnosu prema prirodi u pokuaju da se ona potini jednoj moi koja predstavlja najvii domet ljudskog duha: umu. Iako se ideja vladavine javlja jo u Marksovoj (Marx) formuli proizvodnje kao prisvajanja prirode od strane individuuma u okviru i posredstvom nekog odreenog drutvenog oblika7, autori Dijalektike nisu bili zadovoljni mogunostima koje je u novom istorijskom kontekstu pruala tradicija klasinog marksizma to je uslovilo zaokret od paradigme marksistike kritike politike ekonomije ka kritici formalnog i instrumentalnog uma, kao aspektima racionalizacije i raaravanja odnosno sveobuhvatnog procesa naputanja stare religijske slike sveta.

    Kritika uma ovde je postavljena kao genealoka istorija u Nieovom (Nietzsche) smislu, ili kao prevoenje veberovske teze o racionalizaciji na jezik hegelomarksistike filozofije istorije.8 Stav Horkhajmera i Adorna mora se razlikovati od stava antiprosvetiteljstva, uprkos tumaenjima koja ga svrstavaju u njegovu libertarijansku verziju.9 To je pokret koji je nastao u periodu posle Revolucije i koji istina nije sasvim homogen, ali izraava skepsu prema vrednostima novog i naprednog i afirmie vrednosti prolosti i tradicije, nasuprot univerzalizmu posebnost i relativizam, nasu prot objektivi zmu, formalizmu i matematizmu razuma i prirodnih nauka subjektivnu vrednost fantazije, vere, oseajnog ivota i umetnosti. Meutim, kako je Gadamer (Gadamer) dobro primetio, ova dva suprotstavljena tabora stoje na istoj podlozi, a to je shema prevazilaenja mita (mthos) putem uma (logos), samo sa suprotnim usmerenjem, pa nisu nikakve sutinske alternative, jer je to u oba sluaja ista filozofska platforma platforma prosveenosti.10 Izlazi da se izmeu ova dva pokreta koplja lome oko iste ideje, ideje prosveivanja, jer oni podjed nako polau pravo na nju, bez obzira na oprena polazita.

    Adorno i Horkhajmer problematizuju upravo tu platformu prosveivanja, a ne samo istorijsko prosvetiteljstvo kao jednu

    7 Marks 1979: 88 Habermas 2002: 1939 Savi 2010: 636410 Gada

Search related