НАУМА

Са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа браничевског Господина Игнатија

За штампу приредио: МОНАХ НИКОЛАЈ

Издаје: МАНАСТИР СВЕТА ПЕТКА

ИЗВОРСКА

Штамиа: Штнмиирији Срнеке пнтријирпжјс, ||0(>грид, Крил»и Истрн Ириогбр. 5

Тсл. 011/3025107 Факс: 011/3281884

ЧЕТИРИ ЗАВЕТА СВЕТОГА НАУМА

Састављено према предању Запис Светог Владике Николаја

(Велимировића)

Једнога дана, пред сами Божић, на Ту-циндан, када преподобни отац наш Наум беше свршио Свету Литургију у манасти-ру и причестио монахе и народ, осети он да му се приближио час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала нека блага светлост, па осетише срцем да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног оца и учитеља.

Због тога почеше туговати и окрећући се у страну, брисати сузе са очију. Но све-ти отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему пред црквом. Старији поседаше, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свога духовног родитеља као пчеле око мати-це своје. Тада их свети отац упита тихим гласом:

- Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу када нам се свима ваља радовати? Нисмо ли се сад сви при-честили Светом Крвљу Сина Божијега, која нас сједињава с Њим и чини и нас синовима Божијим? Зар вас Причешће не побуђује да се веселите и да певате? Кад сте се кроз Свето Причешће сјединили са Живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте сад светли и чисти и свети, слич-но Анђелима Небеским. Чуди ме, дакле, откуда сад код вас туга место радости и плакање место весеља?

Сви монаси ћутаху оборене главе, док ће стари отац Илија кроз јецање прогово-рити:

4

О, свети и добри оче наш, опрости! Не можемо довољно да се нагледамо све-тога лица твога; не можемо сити да се на-слушамо слатких речи твојих. Хтели смо сакрити тугу своју и навируће сузе про-гутати, али знамо да се од твоје видови-тости ништа не може утајити. Зато ево да ти отворено кажемо оно што ти већ духом својим читаш у срцима нашим. Тугујемо, оче, јер осећамо да ћеш скоро да идеш од нас. Твоја ће света душа у Рај, али куда ћемо ми? слаби и малени, без тебе? Пла-чемо као сирочићи при растанку са роди-тељем својим.

Рекавши то старац Илија стеже обе-ма рукама своју седу браду и сав се обли сузама.

Онда монах Данило, кршећи руке сво-је, узвикну кроз јецање:

- Не остављај нас, слатки оче наш! Боље да ти све нас испратиш једног по једног, неголи ми тебе. Јер ти си јак као велики храст, коме никакви ветрови не могу ништа. Ти можеш и одржати се без нас. Али ми смо као слабе трске, које се

5

повијају и криве од најмањег ветра. Ми не можемо без тебе.

Тада сва братија стаде још више пла-кати и јецати. И један по један прилажа-ху свецу Божјем и целиваху му скуте и рукаве, остављајући своје топле сузе на ризи његовој. Светац ћуташе неко време погнуте главе, а у души својој ћутке и мо-литвено разговараше с Богом. Па онда уз-диже главу и поче благо говорити:

- Не тугујте, браћо, због смрти мо-је која се већ приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је послат по мене. Ме-ни смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, пред који ће свака душа, па и моја, бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри Ство-ритељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пе-лен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама

мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка отров даје и да хоће да га умори. А наш Благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам Он даје и ша-ље; било здравље или болест, било весе-ље или муку, било живот или смрт - све то служи за наше велико добро и вечно спасење.

Или зар сте заборавили, браћо моја, како сам вам говорио, да је путеводна зве-зда за монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише сво-јом замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и свет-ске сујете, и из дана у дан ишчекује неку срећу од света и од људи, а на смрт и не помишља, докле га год болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до по-следњег издисаја. Ево и мени смрт дола-зи, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ много година, свакога дана и свакога часа. Чекам је не као непријатеља, него

као пријатеља по речи Богомудрог Апо-стола Божјег Павла:

„Не бојимо се, и много волимо оти-ћи од тијела и ићи ка Господу " (2. Кор 5, 8). Смрт долази само да скине с моје ду-ше телесну ризу, ову месину и крвушти-ну, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје душе и душу ће моју пустити као птицу из кавеза у слободу, да се дигне, по милости Свемилостивога и по вашим молитвама, у небесне висине, у праву отацбину своју, у красне пределе вечне светлости и светиње.

Зато вас молим, братије, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ва-ша због тога баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и према себи, преста-ните са плачем и ридањем да не увредите Света Небеса Божја, која нас јутрос гле-дају многим очима својим; него ако хоће-те, искористите ове тренутке што сам још међу вама на неки бољи начин.

Од ових мудрих речи сва се браћа умирише и сабраше ум свој у себи па

8

обрисавши сузе своје од очију почеше, удубљени у себе? размишљати о речима оца свога.

Напокон монах Арсеније, један од млађе братије, устаде, поклони се пред преподобним, па отвори уста своја и рече ове речи:

Благослови, оче игумане; да и ја као један од млађих и најнедостојнији од бра-тије искажем оно што ми долази на срце. Ако је већ Божја воља да нас оставиш, мо-лимо те и преклињемо те, не остави нас без наставе и савета. Остави нам завет, свети оче, кратак и јасан завет, који бисмо ми прости и немоћни могли држати и та-ко душе своје спасти.

Ове речи као да беху угодне светоме, јер сви приметише, како се нека тиха ра-дост разли по његовом испошћеном лицу. Он се прекрсти, па отпоче овако беседити:

- Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак и јасан завет, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама мо~ же бити од користи. Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити

о

и схватити. Четири те речи, монаси, јесу ове: Пробуђење, Покајање, Очишћење и Причешће. Чујте, дакле и запамтите, браћо моја, ове четири речи:

ПРОБУЂЕЊЕ

ПОКАЈАЊЕ

ОЧИШЋЕЊЕ

ПРИЧЕШЋЕ

Ово су четири степенице на путу спа-сења. Ко хоће да буде савршен мора про-ћи ове четири степенице.

Први вам је мој завет: Пробућење.

Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Ство-ритеља свога. Она је опијена од греха као од опојног пића и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи.

Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз

10

тело долази. Што телу прија и њој прија, што телу ие прија, ни њој не прија.

Такву душу не води разум, него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не строва-ле у смртну пропаст.

Зато је, монаси, пробуђење душе по-четак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он прво дејствује да се успаване душе пробуде. У Бога су многи начини како Он буди душе људске. Неко-га Бог пробуди чудом као што је пробудио Савла (Апостола Павла). Некога пробуди кроз сан као праведног Јосифа. Некога пробуди потресом од болести и смрти у фамилији, као цара Давида. Неког пробу-ди избављењем од напасти кад ни са које стране нема избављења. Неко се пробу-ди кад му падне у руке Свето писмо, па почне да чита. Неко се опет пробуди кад случајно чује реч о Богу и души и Стра-шноме Суду Божјем који долази. Неко се пробуди посматрајући твари око себе и сва чудеса природе као дела Божја. Неко се пробуди у младости, други у зрелости,

11

трећи у старости. Бива да се неко пробу-ди духовно тек на самртном часу када се душа осети слободнија од тежине и тира-није телесне. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као ранораниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледа-ју и раде. А они који се пробуде на самрт-ном часу јесу као лењивци који су цео дан преспавали и тек на заласку сунца отво-рили очи и упитали се: где смо ми? Ко нас је послао? И зашто смо ми послати овде? Блажени сте ви монаси, јер ви сте пробу-ђени. Ви сте пробуђени од сна греховног и отрежњени од пијанства телеснога. Као пробуђени ви сте увидели и осетили да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Те насладе духовне ви пијте пуном чашом и душе своје њима храните, заливајте и снажите. Чувајте се само да не одступите од ових духовних наслада. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успав-љују, а најзад умртвљују. Будите буд-ни непрестано, стражите непрестано над

12

самим собом. Будите непрекидно и себе и друге око себе. Пробуђење је прво прави-ло живота, прва степеница на путу спасе-ња. Пробуђење, монаси, нека вам буде и први завет мој.

Други завет - Покајање. Када изговори ове речи светац Божји

застаде, да прибере снагу за даљи говор. Тада проговори старац Илија и рече: Твоје речи, свети оче, падају као ме-

лем на наше душе. Свака је твоја реч све-та истина. Исповедам пред тобом и пред свом братијом, да сам и ја у свету био ду-го опијен грехом и успаван. И Свевишњи ме је пробудио громом. На једној плахој киши склонили смо се ја и мој комшија под једно велико дрво. Комшија мој је био опак хулитељ светиње. Наљућен на кишу он опсова нешто страшно. У том часу за-грми, пуче гром и уби комшију мога по-крај мене. Ја остадох у животу. Но тај до-гађај пробуди ме као из мртвог сна и ја у страху великом почех се бојати Бога и душу своју грешну спасавати.

13

Опет светац Божји узе реч и прого-вори:

- Други завет, браћо моја, покајање. Покајање долази после пробуђења. Док се човек ие пробуди из сна греховнога не може се ни покајати. Као што путник не може учинити други корак докле не учи-ни први. Кад неко до подне спава, може ли се он покајати што је тако дуго лежао, док се не пробуди? Не, спавач се не каје, про-буђени се каје. И тако, дакле, у духовном животу покајање долази после буђења.

Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, мо-же бити велико и може бити савршено (или јеванђељско). Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од са-мог себе, од својих недела и грехова јесте средње покајање. Гнев на себе због сво-јих недела и грехова, јесте велико покаја-ње. А мржња самога себе јесте савршено (или јеванђељско) покајање.

Никодим је био незадовољан самим собом. Грешни Закхеј стидео се самог се-бе. Апостол Петар, одрекавши се Господа

14

гневио се на самога себе. А жена грешни-ца, која је сузама својим прала ноге Спа-ситељу, мрзела је саму себе.

Чујте, браћо, и запамтите: ако пробу-ђени грешник брзо не корача од мањег по-кајања ка већем, он ће се лако заборавити и поново грехом опити и успавати. Исто као кад се човек пуже уз неку стрмен; ако брзо не корача него застане, отискује се назад и пада. Због тога чим неко пође пу-тем покајања, нека иде до краја, нека иде брзо, нека не застаје и нека се не осврће.

Прави покајник је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, признаје их, исповеда их и одбацу-је их. Као што ловац јури за зверима тако покајник неуморно јури за својим грехо-вима, да би их открио и уништио. Или као кад неко босоног дуго трчи по пољу, па онда седне и почне чупати трње из ногу својих - да ли ће он једно трње ишчупа-ти, а друго оставити, или ће све почупа-ти? Свакако ће све почупати.

Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и

15

сваком Божјом твари. И сматра себе нечи-стом и сваку другу твар чистијом од себе. Нисте ли читали о оном покајнику коме је неко рекао да згази црва, а он је одгово-рио: како ћу згазити чистијег од себе?

И тако, монаси, покајање је друга сте-пеница по реду, прва после пробуђења ду-ше човекове. Блажени су пробуђени, а два пута блажени покајани. Блажени сте и ви, браћо моја, што сте познали корист пока-јања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пи-та: шта сад да радим, укажите љубав сво-ју и покажите јој свети пут покајања.

Ово вам је други завет мој, монаси, који не може бити без првога и од кога први добија вредност.

Трећи завет - Очишћење. После овога говора заћута дивни све-

титељ Божји. Тада му монах Атанасије постави ова-

кво питање:

16

Реци нам, оче игумане, докле треба човек да се каје за један грех и докле да мисли на њега?

На озбиљном лицу Светог Наума по-јави се благи осмејак. И дође овакав од-говор:

О томе сам хтео баш сада да говорим, чедо моје духовно. Одговор на твоје пи-тање садржи се у трећем завету, у завету очишћења.

Очишћење, монаси, следује покајању и то великом и страшном покајању. Мало покајање је кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцељење ране. Чим се човек истински покаје због учињеног греха, он одмах има две жеље:

1. Да некако избрише из своје про-шлости црне грехе, и

2. Да их никад више не понови.

Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не мо-гу повратити? Погледај у ово велико језе-ро пред нама. Може ли човек који стоји на овој обали језера убелити платно које

17

лежи на оној обали језера? Прошли да-ни нису у нашој власти. Они су у власти Божјој. И само једини Свемогући Бог мо-же опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. Очишће-ње од греха, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од Њега поже-ле. Као што мајка радо и с љубављу мије своје чедо које је пало у блато и упрљало се па плачући моли родитељку своју да га умије и опере и очисти. Тако исто и Мило-стиви Отац наш Небески мије грешнике који упрљани вапију ка Њему. У крајњој линији, дакле, само једини Живи Бог мо-же опростити грехе и избрисати их из на-ших живота и убелити нашу душу да буде беља од снега, по речи Псалмиста. Али је Благи Бог и на нас наложио труд сразмер-но нашој моћи и нашем разуму. Син Бож-ји је јасно указао шта света воља Божја захтева од наше воље да чини и учини. Ви се сами трудите у посту, у молитви, у милостињи, у плачу, у опраштању туђих

18

грехова, у уздржању, у целомудрености телесној и духовној, у Богомислију, у се-ћању смрти и Страшног Суда Божијег, у помислима на вечно блаженство правед-ника, на горе муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу запове-ђено, а у Светим Оцима Цркве објашње-но и примерима показано. Све то, али све, од највећег до најмањег, служи очишћењу душе и од греха. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају. Пробуђе-ње значи, да је човек спазио ране на души својој. Покајање значи да их је просекао и отворио. Очишћење значи, да је човек учинио све да сав гној изађе из рана и да ране зарасту. И докле год ране на души не зарасту, оче Атанасије, дотле се мора-мо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Ти питаш, докле човек треба да се каје? Дотле докле се ране пот-пуно не очисте и не зарасту, и док се траг њихов не изгуби. Јер кајање је непрестано отварање рана на души. Не могу се ране чистити од гноја ако се не отварају. Оту-да не може бити очишћења без покајања.

19

Када се ране потпуно очисте и зарасту, тада више нема рана, па нема више ни кајања. Тада ми престајемо мислити о учињеним гресима, исто као што не мислимо о рана-ма, које смо некад имали на телу па излечи-ли. Тако исто не мислимо ми о гресима који су били па избрисани из душе наше.

Но и поред свих трудова и мучења на-ших око очишћења душе, ми се никад не бисмо могли очистити без Божје благо-датне силе. Због тога је у овом манастиру код монаха непрекидна молитва у срцу и на уснама: Боже, очисти ме грешнога! -правило од кога се не одступа.

Монаси, блажени су пробуђени, два-пут су блажени покајани, а трипут су бла-жени очишћени.

Завет о очишћењу трећи вам је завет, монаси; три вам среће Бог даривао: јед-ну срећу, да се ви спасете, другу срећу да видите спасене све покајане грешнике у Царству Божијем, и трећу срећу, да се сви монаси у овом манастиру и поклоници до краја времена нађу с вама заједно спасени у Рају слаткоме.

20

А сад, монаси, да завршим четвртим заветом, то је - Причешће.

Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неиска-заном љубављу према Створитељу своме. Не жели ни за минут деобе од Њега, но пламти жељом да с Њим буде свеједна-ко сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест умом, осећајем и вољом. Причастије или Причешће значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога - оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим". Но човек се не може сјединити с Богом докле се год не одвоји од свега земаљ-ског; свега пролазног и смртног. Умом се човек сједињује с Богом кад се труди да мисли о свакој твари без злобе онако како и сам Бог мисли. Још више се умом човек сједињује с Богом кад непрестано мисли о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и веч-ности. Срцем се човек сједињује с Богом

21

кад му је срце љубављу испуњено, љуба-вљу према Богу и према свему оном што Бог љуби. А кога и шта Бог љуби познато нам је из Откривења Истине. Но нечисто срце нити може Бога видети, ни љубити. Само срце очишћено од сваке пристра-сности и надриљубави смртне може Бо-га видети и Бога љубити. Душом се чо-век сједињује с Богом онда кад радосно извршава све заповести Божје. И труди се да проучи све заповести да би их све до једне испунио. И све заповести Божје из-гледају му лаке, а он би желео нешто те-шко и претешко да учини из љубави пре-ма Створитељу своме. Отуда се и рађала жеља код многих који су љубили Бога да муке претрпе и мученички умру за Љу-бљеног свога.

И тако, братије, има три врсте нашег сједињења с Богом, или причешћа. Једно је мисаоно, друго осећајно, а треће је де-латељно. Но врхунац нашег сједињења с Богом јесте Причешће Телом и Крвљу Си-на Божијег. У томе је све и то је све. Ово сједињење садржи сва остала сједињења, и ово Причешће сва остала причешћа.

22

Бог се> братије, јавио у телу, да бисмо се ми телесни могли с Њим сјединити при-чешћујући се Његовим Телом и Његовом Крвљу. Од ове љубави зар може бити ве-ће? Замислите, монаси, да неколико дру-гова путују кроз пустињу, где нема хлеба нити икакве друге хране. Гладни путници малаксали од глади и близу смрти. Тада један од њих каже: браћо моја, и ја сам гладан, али кад бих ја имао хлеба, ја не бих јео него бих делио вама да једете. То је велика љубав. Други каже: браћо моја, кад бих ја имао воде, ја не бих пио, иако сам и ја жедан, него бих дао вама да ви пијете. И ТО ЈЕ ВЕЛИКА ЉУБАВ. ТА-ДА ТРЕЋИ ВИКНЕ: БРАЋО МОЈА, ЕВО, ВИ ЋЕТЕ СВИ ПОМРЕТИ ОД ГЛАДИ И ЖЕЂИ, А У ОВОЈ ПУСТИЊИ НЕМА НИШТА ЗА ЈЕЛО И ПИЋЕ. ЗАТО, ЕВО ЈА ДАЈЕМ СЕБЕ ДА СЕ ЗАКОЉЕМ, ПА ВИ ЈЕДИТЕ МОЈЕ ТЕЛО И ПИЈТЕ МО-ЈУ КРВ И ОСТАНИТЕ У ЖИВОТУ. О, МОНАСИ, ОД ОВЕ ЉУБАВИ НЕ МОЖЕ БИТИ ВЕЋЕ. ТАКВА ЈЕ ЉУБАВ ХРИ-СТОВА ПРЕМА ЉУДИМА.

23

Блажен је онај ко се с благодарношћу причешћује. Блажен је ко се растане са овим светом пробуђен, покајан, очишћен и причешћен. Пробуђење - то је увиђање рана на души. Покајање - то је расецање и отварање тих рана. Очишћење - то је пот-пуно исцељење рана греховних. А При-чешће - то је, браћо, уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе.

Причешће - то вам је четврти и нови завет. То вам је мој завет, то и моја опро-штајна реч с вама. Ако вам буде требало савета и руководства после мог одласка из овог света, ено вам у Охриду мога бра-та, нашег Архипастира Климента. Њему се обратите и он ће вас надаље водити пу-тем истине и спасења.

А сада, чеда моја духовна, остајте с Богом! Благослов Божји нека пребива с вама. Милост Божја нека се не дели од вас. Дух Божји Свети нека вас озарава и крепи до скончања вашега. Праштајте и нека вам је све просто. Ја одлазим куда све одлази. Молите се Богу за мене недостој-нога. А ја ако се икада удостојим видети

24

лице Божје, молићу се за вас да вас Го-сиод помилује и спасе. Амин.

Пошто изговори ове речи Свети На-ум учини метаније до земље пред мона-сима. А они приђоше те примише благо-слов од њега, потом се простреше пред њим и пољубише му ноге плачући и ри-дајући на глас.

Пред вече тога дана, свети отац испу-сти своју душу и лице се његово засија као сунце и мирис неки Небески разли се по манастиру и далеко од манастира као неки аромат Небески. А над манастиром појави се стуб од светлости од земље до небеса. И чу се неко тајанствено слатко појање као анђелско. Тако се упокоји светац који се родио да вечно живи и од кога ево, кроз хиљаду година болесни добијају здравље, жалосни утеху, немоћни снагу, слабоумни разум, и сви све што Богоугодно желе.

Преподобни оче Науме, моли Бога за нас!

Богу нашем слава! Амин.

25

Молимо читаоце ове књижице - да на адресу: „Манастир - „Света Петка" - Изворска" -

тел: 035/540-568, наруче наша издања:

1) Вечне загробне тајне; 2) Старац Антоније - говори о овим по-

следњим временима; 3) Замке злих духова; 4) Срце Човечје храм Божји или радиони-

ца Сатанина; 5) Библијска пророчанства о будућности

човечанства; 6) Библијска пророчанства о последњој

глобализацији човечанства; 7) Посмртна пророчанства Светог Нила

Атонског; 8) Руска Црква о Другом доласку Хри-

стовом; 9) Како да пронађем Божанску срећу;

10) Бисери Христове божанске премудро-сти - којима се небо купује;

11) Библијске поуке са добрим саветима нашој драгој деци од 6-10 год.;

12)Библијске поуке и добри савети нашој драгој деци од 10-15 год.;

13) Велико чудо Христовог Божанског Вас-крсења;

14) Историја једног страдања; 15) Мали православни молитвеник; 16) Већи молитвеник;

26

17) Четири завета Св. Наума Охридског. 18) Невидљива борба од Св. Никодима

Светогорца; 19) Три спасоносна осећања у души верују-

ћих хришћана; 20) Визија о Страшном Суду Христовом -

Преподобни Григорије; 21) Свети Оци о молитви; 22) Како да се учимо домаћој молитви; 23) Тајна звери - о Антихристу; 24) Св. Кирило Александријски - о души и

телу и о Страшном Суцу Христовом; 25) Четири завета Св. Наума Охридског; 26) Православни Молитвеник-три канона

и три акатиста; 27) Сан Светог Јована Кронштатског.

Од садржаја ових драгоцених књижица, уко-лико их будете са пажњом и вољом читали, много ћете корисног и спасоносног знања сакупити. А са тим знањем, много ћете лакше и брже и најтеже проблеме решити. Све уз помоћ Божју, Мајке Бо-жије и Свију Светих. И душу припремити за Веч-но Царство Божје.

Свима у Христу браћо и сестре, жели вечну радост код Христа Господа и срећан и благочестит живот.

У Христу брат, Монах Хаџи Николај

27

ЧЕТИРИ ЗАВЕТА СВЕТОГ НАУМА