Branko Miljkovic - Najlepse Pevaju Zablude

7/21/2019 Branko Miljkovic - Najlepse Pevaju Zablude

http://slidepdf.com/reader/full/branko-miljkovic-najlepse-pevaju-zablude 1/162









BIBLIOTEKA

MAGISTRALE

BRANKO MILJKOVIĆ

NAJLEPŠEPEVAJU

ZABLUDE

urednici

LJILJANA ŠOP

BOZO DRAGI

izbor i predgovor

LJILJANA ŠOP

likovni prilozi

10 litografija

iz mape

»ubi me prejaka reč « 1969.

DOBRI STOJANOVIĆ





Već više od etvrt veka nema Branka Miljko-vić a, ali ima njegove poezije. Površno zapamć eneu letu, u fragmentu, ili pomno znane iz dugihdruženja s njom, govorene naizust, relikvijski uvane u knjižicama izbora, citirane do punog razu-

mevanja ili obesmišljavanja njenih korena i pravihzna enja, interpretirane u znaku nedvosmislenihprihvatanja, nerazumnih odbacivanja ali i vrsnihnapora da se Miljković evom pevanju odredi objektivno i zasluženo mesto u srpskom pesništvu. Ovo-slovo uz jedan novi izbor iz Miljković eve poezijenema pretenziju da situira pesnika u prostore po-sleratne srpske književnosti (u inili su to većsvojim tekstovima Petar Džadžić , Milan Komnenić ,

'Dragan M. Jeremić , Bogdan A. Popović ), već mu je cilj da dosadašnjim kriti kim itanjima Branko-vog stihovanja doda jedno ponešto druk ije, pre-vashodno usmereno na pitanja današnje recepcijepesama obuhvać enih ovim izborom.

Šta nove generacije pesnika, kriti ara i ita

laca, bez optereć enja istorijskom distancom ili biografskom metodom, poštuju i vole u Miljković evompevanju, kako sve mogu da ga tuma e i šta. eventualno, mogu da u itavaju u to okon ano delo,uronjeni u pesni ka i životna iskustva današnjice?Privla i li današnjeg itaoca ovim pesmama prenjihov artizam, sjaj forme njihove, pesma »zvii na

i zvezdana« kakvoj je Miljković esto težio predano afirmišuć i patos stvaralaštva, ili pak onadruga (ali ne i hijerarhijski druga) komponentaBrankovog pevanja koja podrazumeva traganje zafilozofskim i ontološkim sistemom, dakle pesnl -ku transpoziciju ideja koje prebivaju u središtuljudskog poimanja sveta i ovekovog mesta u

njemu.Jednostavnije re eno, da li je zvučanje ili, pak,

značenje presudnije u vrednovanju poezije Branka Miljkovlć a danas; delimo li u sebi promišljanjeonoga što je pesnik govorio od pamć enja kako jegovorio; i, kona no, nije li svako opredeljivanjeza vrhunske domete u Brankovoj poeziji zapravo

jedno, savremenom senzibilitetu primereno traganje

5



za pesmama i poetskim celinama u kojima vlada

harmonija izmeđ u konceptualnog mišljenja i pes-

ni kog izricanja?

Ne poti u ova pitanja iz nas samih niti iz vre

mena u kome ih postavljamo; izvorište im je isklju

ivo u pevanju i mišljenju Miljković evom, u nje

govom viđ enju »poetske reć i kao injenice salive

ne umom i muzikom«, u njegovoj doslednoj veri

da pevati zna i pevati istu pojmovnost. Uverena

sam da ova poezija prekora uje doba svog nastan

ka, traje u vremenu i Ima buduć nost upravo stoga,

što je njen svet naseljen opštošć u, prana elima,

ve nim apstrakcijama, svevremenim simbolima,

mitskim slikama i što joj je nit vodilja beskona no traganje za bić em i smislom bivstvovanja.

Naime, poetske slike i jezik kojim se otelotvoruju

u stalnim su menama i zavisnosti od talenta,

pesnikovih raspoloženja, novih spoznaja, duha

vremena u kome nastaju, pa i od mode ili opstepri-

hvać enog modela pevanja u određ enom trenutku,

ali kada peva intelekt i kada um ponire u opštapitanja života, smrti i ljudske egzistencije, onda to

biva po merilima neponovljive individualnosti, po

meri stvarao eve umne zrelosti, v italnosti i dubi

ne. Č italac tada ne procenjuje samo lepotu i ori

ginalnost pesni kih slika i jezika (što je po esto

stvar ukusa, stru nosti ili estetskih opredeljenja),

već se određ uje, u skladu sa vlastitim pogledomna svet prema zna enjskom sloju poetskih iskaza.

Miljković eve pesme naj ešć e, i kada prividno

govore o druk ijim situacijama, duhovnim stanji

ma i oseć anjlma, mogu da se prevedu na govor o

pesmi, o njenom stvaranju, o pesniku iji je glas

orfejski glas iz tame tragi nog povratka, glas m it

skog gubitnika koji priziva re i za vazda novo idruk ije građ enje sveta, ali bez moguć nosti da

izmeni kobni obrt i njegove posledice, grešku

jednom zauvek po injenu u dubinama mitske ta

me, koja svim kasnijim naporima daje ton uza

ludnosti.

*Da II ć u Iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva« —

ovaj stih Iz Trlptlhona za Eurldiku bez sumnje Je

6



retorsko pitanje u koje se sažimaju nade svakognovog po etka ali i izvesnost ishoda koji je samo»ve iti po etak užasan, bez potrebe«. Duhovniprostor i dominantno oseć anje u prvoj Miljković e-voj knjizi pesama (»Uzalud je budim«), posmatrani

na osnovnom planu kazivanja (transpozicija mita oOrfeju i Euridiki) jesu izraz mladala kih intelektualnih previranja, izraz sukoba biološki prirodnogoptimizma sa jednako prirodnim intelektualnim pesimizmom karakteristi nim za rane spoznaje ousudu pojedinca.

Odnos se, međ utim, bitno menja kada ove pes-me itamo u drugom klju u: naprosto pojam po

jedinca zamenimo dosledno pojmom stvaraoca, pe-

snika, tvorca »paralelnih svetova«, i tada se celo-kupan pojmovni sklop i slikovni sistem prenose sadrame ne osobito novih i originalnih spoznaja osvetu u višu sferu stvaralačke drame, u prostorbuđenja pesme kao novog oblika i novog odnosaprema svetu. Izvesnost ljudskog trajanja tako biva

natkriljena neizvesnošć u stvaranja i tajanstvomnovostvorenog sveta: »Na horizontu se ukazujukao poslednja nada / oblaci puni ptica i buduć egabilja«, »Šta je to što se u dnu pesme krije?«.

Stvaranje je za Miljković a trostruk, barem tro struk proces, ta nije re eno: imenovanje, građ enje pesni ke slike i odbir forme. Možda se to

najintenzivnije oseć a već u Tragičnim sonetima, središnjoj cei i ni prve njegove knjige. Izmeđ u stvaranja i sna, putovanja i traganja za bić em stavljen je znak jednakosti, stoga se već prvi sonetimenuje kao Početak sna (a etvrti i peti kaoPočetak putovanja i Početak traganja za bićem). A već u prvom sonetu nedvosmisleno je formulisa-

no i osnovno poeti ko na elo:»Oduziman svetu ime da ga u predstvarnostskrijem

Kad ništa ne po inje jer nema mesta više«.Č ini se ponekad da je jedina bitna, suštinska

tekovina modernog stvaralaštva trenutak kada sâmproces stvaranja postaje predmetom umetni kogdelà. Kod Miljković a Je toga napretek: pesma Je

7



esto predmet pesme, vlastita se poetika, kao

vid pogleda na svet, stavlja pod lupu sarnoposma

tranja >1 samoispitivanja. Tragi ni soneti su rano.

umetnl ki relevantno ogledalo takvog procesa.

Nijedan motlvskl krug u Miljkovlć evoj poeziji

od njenih po etaka do naglo uć utkane zrelosti nije

variran tako dosledno, u tako bogatom registru,od neverice i sumnje do hlmni ne radosti i opi

jenosti stvaranjem, nijedan motlvskl krug ne sa

drži tako Izražene amplitude, uzmake I povratke,

uspone i padove, kao ovaj lajtmotivski krug u

kome Branko opeva re i njenu ne/moć , pesmu

i njen moguć ni odjek, stvaralaštvo i smisao takve

duhovne avanture. Od gorke neverice (Uzaludnost reči) do postojane vere (Svest o pesmi), od de

klarativnih saveta (Orflčko zaveštanje) do proro

kog gnoma (Epitaf), od programske odlu nosti

(Zajednička pesma, Poeziju će svi pisati) do is-

povedne nagosti (Pesma za moj 27. rođ endan), i

Još u bezbroj antipodnih iskaza i pomirljivih kraj

nosti kreć e se Miljković eva ustreptala, samosves-na, razdiruć a ali uvek vitalna, feniksovska, samo-

preobražavajuć a misao o mestu i ulozi poezije,

o smislu vlastitog pesni kog angažmana i pesni-

štva uopšte.

Zanimljivo je i provokativno za razmišljanje,

s obzirom na ugao iz koga smo odabrali da go

vorimo o ovoj poeziji, pitanje zašto se danas ma

hom pamte, hvale ili osporavaju tek nekoliki

Miljkovlć evl stlhovl/lskazi Iz motlvskog kruga

o kojem Je re , Istrgnuti iiz konteksta i pesama

koje tvore i ukupnosti pesnlkovog traganja u

ovom pravcu, koje svedo i o nadasve autenti noj

opsednutosti fenomenom pesni ke re i, o stalnoj

tenziji i postojanoj sumnji, 1 to iskazi koji zvu e

kao apodlkti ki, sasma kona ni odgovori. Kao da

je ovo naše vreme umorno od sumnji, pitanja, ne

doumica, posustalo da istražuje suprotnosti i um

nožava dileme, tek injenica Je da ono (i njegovi

u esnici I svedoci) osiromašuje Miljković evu ne

spokojnu misao, svodeć i katkad itavu Jednu stva

rala ku kosmogoniju na nekolike ogolele tvrdnje

tipa »Isto Je pevati I umirati«, »Poeziju ć e svi

8



pisati«, »Jedan nesreć an ovek ne može biti pes-

nlk« i si. Lepota i moć Miljković eve poetike up

ravo su u pesnikovim slutnjama, nedore enostima,

kontradiktornostima, a ne u plakatsklm odgovorima

lišenim, pri tome, nijansiranog interpretiranja i

bogatog konteksta koji pruža ovaj, obimom I umet-ni kom snagom ini se najbogatiji motivskl krug

Miljković evog pesnlštva.

li

Č ini se da je nemoguć e ne prepoznati Mlljko-

vić evu pesmu. Ne samo zato što motlvski krugovi

njegovog opusa nisu brojni ni razuđ eni. Ne samozato što velika koncentracija miljković evsklh sim

bola i re i (ptica, kamen, sunce, zvezde, dan,

noć . . . ) , bez kojih gotovo da nema njegove pesme,

priziva prepoznavanje. Ne samo zbog specifi ne

intonacije i na ina upotrebe jezi kih sredstava. U

pitanju je ukupna misaona i jezi ka građ a i orga

nizacija pesme, kao i opšta atmosfera kojom je

samosvojno obeležen jedan put u srpskom pes-

ništvu. Slediti taj put moguć no je tek bledim opo

našanjem i formalnim podražavanjem spoljnih efe-

kata ove poezije, bez vrednijih umetni kih rezul

tata.

Dva pesni ka ciklusa prividno se izdvajaju i

osamljuju kao motivske celine netipi ne za Milj-

ković ev poetski opus. Prvi Je poema Arlljski an*đ eo, a drugi jedanaest pesama iz ciklusa Utva

zlatokrila. Tri poetska zapisa/pesme koji prethode

Ariljskom anđ elu svedo e o dužoj i ozbiljnijoj du

hovnoj pripremi pesnikovoj za ovu poemu, o

trenutku velikog saglasja poetske inspiracije i mi

saone koncentracije, o težnji da se u duhu i srcu

istovremeno dosegne ono što pesnik naziva » istom kristalizacijom«. Ariljski anđ eo o igledno nije

ispevan u jednom dahu kako su verovatno nastale

pojedine Miljković eve pesme: ova poema zra i

spojem duhovnog asketizma i pesni ke raskoši i

njena unutrašnja dinamika i dramati nost oli e

nje su upravo ovako viđ enih suprotnosti. Pesnlka

fascinira odnos Izmeđ u anđ ela (njegove slike,

9



seni, ideje o njemu kao o otelotvorenoj lepoti) i

zida na kome je naslikan (materijalizovane stvar

nosti. trošne i podložne promenama u vremenu i

istorij i). Stoga nam se ini da je Ariljski anđeo

jedina Miljković eva tvorevina iz koje pulsira tro

struko oseć anje vremena: vreme je tu i filosofska

kategorija (što u Brankovoj poeziji esto sreć emo),i kategorija pesni ka, ali i istorijski fenomen, s

ime ć emo se sresti još samo, po našem ose-

canju, u Utvi zlatokriloj. »Ali jedan pesnik koji je

dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguć e

posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i

tvrdoć e, prepoznao je svoje lice bezbroj puta se-

Ijeno na jednom srpskom srednjovekovnom anđ elu.Onda on stvarno postoji izmeđ u elemenata i od

nosa koji poravnavaju svet, postoji u istoj mo

guć nosti kao udo i vernost silama koje su iza

zida«, kaže M iljković u prvom poetskom zapisu

0 anđelu na zidu. Eto zapisa koji, verujem valja

raš laniti da bi se razumela druk ijost Ariljskog

anđela. Pre, pesnik je sumnjao u sve, u pesmuponajviše. Sada, tu je zid, dakle materija ljud

skom rukom na injena, nešto u što je »bilo nemo

guće posumnjati«, naro ito nakon ulnih ekspe

rimenata (ukus, tvrdoć a). Sli nost anđ ela sa sop-stvenim likom (igra ula, volja duha, pesni ka

preosetljivost? - svejedno, ali svakako jedan od

motiva za poetsko delanje!) još jedan je opipljiv dokaz da on stvarno postoji! Uprkos »silama

koje su iza zida«, i u kojima vidimo dah istorije

opredmeć enog vremena koje je Miljković a retko

interesovalo, mahom u patriotskim njegovim pes-

mama koje su dobre tek kada izražavaju njega i

njegovu simboli ku igru opštosti i svevremenosti.

»Ne postoji tri jumf izvan nesreć e« veli pesnik, i

tako velelepno definiše i sliku, i sen, i postanje

anđ elovo, na zidu i u poemi. Sledi misaono

logi an a pesni ki jednako dramati an stav:

»Ipak ništa nije izgubljeno, Jer praznina je to

ega nema«. Stav variran u brojnim Miljkovi-

ć evim pesmama, stav filosofskog nihilizma ali

1 nesluć enih prostora za poeziju, Izazova da

se opeva praznina. Možda poema Ari ljski

10



anđeo baš zato i po inje stihom: »Anđ ele gorki

praznine i snage« . . . Smenjivanje filosofskih sen-

tenci i pesni kih fascinacija osnovno je obeležje

poeme koja neodoljivo teži spoju vidljivog i ne

vidljivog, tragajuć i za jedinstvom lika i duha (seni)

anđ elovog i tvoreć i svojevrsnu metafizi ku realnost Ari ljskog anđela.

Ciklus Utva zlatokrila nadahnut je i motivi-

san, kako rekosmo, takođ e neobi nim za Miljko-

vić a odnosom prema pesni koj građ i. S pravom

je Milan Komnenić u svom predgovoru Miljko-

vić evim Sabranim delima ustvrdio da je u pi

tanju »lucidna pesni ka sinteza mitskih i isto-rijskih motiva, nacionalnih i sveopštih simbola«.

Dovoljno je podsetiti na vokabular, onaj specifi an

za ovaj ciklus (utva, predanje, sokolar, Smede-

revo, bedem, Bojana, tamni vilajet, emer, buna,

pelen, posestrima, vrana, dodole, raskovnik, Ravi-

jo jla . ..} pa da ovaj iskaz o sintezi motiva i

simbola bude potvrđ en na primarnoj pesni koj

ravni, jezi koj, kako sa stanovišta odabrane lek

sike tako i na nivou asocijacija sasvim izvesnog

porekla. Ono što ciklus pesama pod nadahnutim

naslovom Utva zlatokrila ini verovatno vrhuncem

u Brankovom pevanju, jeste puna mera u zna-

enjskoj i zvukovnoj funkciji simbola (razigrano

ukrštanje onih nacionalnih sa onim opštirri.

ili onim tipi nim za Miljković evo pevanje)i puna harmonija Izmeđ u mitskog (svevremenog)

i istorijskog, određ ujuć eg i delotvornog u okvi

rima jedne nacionalne mitologije i prepoznatljivog

istorijskog ise ka).

Eto zašto smo poglavlje, u kome analiziramo

(nepotpuno i tek u opštim naznakama) dva za

Miljković a netipi na motivska kruga, zapo eli re enicom: »Č ini se da je nemoguć e ne pre

poznati Miljković evu pesmu«. U celini, naime.

Ariljski anđeo i Utva zlatokrila stoje izvan opštih

granica glasovite Miljković eve poetike, ali je ne

pobitna injenica da bilo koji ise ak iz pome

nute poeme ili pesme iz ciklusa sadrže u sebi

sva bitna obeležja Brankovog pevanja.

11



Ill

Valjda su samo pesnici svesni koliko je sve-

opštu riznicu Pesništva teško obogatiti savršenim

stihom, a nekmoli velikom pesmom, ak i u okvi

rima nacionalnim. Č ini se da već odavno nije

preterana tvrdnja da zna ajnim pesnikom možemo

smatrati autora jedne velike ili nekoliko dobrih

pesama, ma kako odrednice velika ili dobra bile

varljive, relativne, podložne svekolikim subjekti-

vizmima. Svesna brojnih, esto i nepremostivih

razlika u poetskim konceptima, nespremna da se

priklonim bilo kojem, bila sam i sama zate ena

oseć anjem (naravno, podložnim preocenjivanjima i

druk ijoj argumentaciji) da bi ovakav tip vredno

vanja poezije Branka Miljković a danas doveo do u

najmanu ruku neobi ne mere, i da možda upravo

tu po iva tajna nad kojom su više upitani pesnici

i tuma i poezije od onih koji pesme jed

nostavno itaju, pamte, vole, ne optereć ujuć i se

teorijskim i inim pitanjima. Miljković , naime, imadvadesetak pesama koje danas jesu dobre pesme,

pesama u kojima, po mom oseć anju — ako se

vratim pitanjima s po etka ovog teksta — vlada

harmonija izmeđ u konceptualnog mišljenja I pes-

ni kog izricanja, nenametljivi sklad izmeđ u zna e

nja i zvu anja.

»Najlepše pevaju zablude«, napisao je Miljkovićpo injuć i tako pesmu Lauda i verovatno ne sluteć i

kako izri e jednu od onih toliko njegovih maksima

koje se (kao i svaki univerzalni iskaz) mogu tu

ma iti na bezbroj na ina. Recimo, kao odgovor

svima onima koji određ ene fllosofske reference

ove poezije smatraju nepesni kim tvorevinama.

Ovaj izazovni slogan, nimalo slu ajno odabranza naslov knjige koja je pred itaocem, ne može

biti odgovor onima koji druk ije vrednuju Miljkovi-

ć evu poeziju. Razlika izmeđ u poezije i kritike

možda leži upravo tu.

Ljiljana šop

12



Epitaf

Ubi me prejaka re

13



Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebebiljkama

zbog neba razapetog izmeđ u prstijubudim je zbog reć i koje peku grlovolim je ušimatreba ić i do kraja sveta i nać i rosu na travibudim je zbog dalekih stvari koje li e na ove

ovdezbog ljudi koji bez ela i imena prolaze ulicomzbog anonimnih re i trgova budim jezbog manufakturnih pejzaža javnih parkovabudim je zbog ove naše planete koia ć e možda

biti mina u raskrvavljenom nebuzbog osmeha u kamenu drugova zaspalih

izmeđ u dve bitkekada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice

nego aerodrommoja ljubav puna drugih je deo zorebudim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe

zbog drugihbudim je mada je to uzaludnije nego li

dozivati pticu zauvek sletelusigurno je rekla: neka 'me traži i vidi da

me nema

ta žena sa rukama deteta_koju volimtcTclëtë- koje je zaspaTcTne obrisavši suze koje

budim

uzalud uzalud uzaluduzalud je budim

jer ć e se probuditi druk ija i novauzalud je budim

jer njena usta neć e moć i da je kažuuzalud je budimti znaš voda proti e ali ne kaže ništauzalud je budimtreba obeć ati izgubljenom imenu ne ije lice u

peskuako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me

u kamen

14



Sonet

»Ti prostori me užasavaju«

Paskal

Prostor koji ni im ne podseć a na sebe,pticama pomeran, vetrovima sli an,

sam u sebi, sam za sebe, ni emu vi an,ve iti po etak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepri ani 'pretvoren u ve nost koja nikom ne treba,ve nost za prokletstvo, koje budno vrebapod svežom humkom plen svoj nepomi an.

Zaboravimo mra no poverenjesebe sa sobom, u strašno podozrenjeprostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetkami smo poslednji zato nici po etka

pod kamenom što naše ime ima.

15



Triptihon za Euridiku

i

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni elik bio,gorki sam ukus tvoga odsustva osetiou ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s one strane meseca esto ogrezneu nepotrebne istine i oduševljena klanja.O, ispod kože mlaz krvi moje eznenoć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi suodjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.Da li ć u iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.Nikad da se završi taj kameni san.Probuditi te moram Euridiko mrtva.

16



Il

Na dno slepog predela gde me nema, jezovitigde su prizori, s one strane krvi gde voć e

otrovno raste, sidoh, tamo gde uskoro noć ć epokrasti sazvežđ e suza koje ć e u oku mi zriti.

0, u slepoo nice se svoje nastaniti.Evo me bez odbrane ispred strašne samoć e,Ne okrenuti se ma koliko da se to hoć e.Lice bez o iju na (pustome zidu biti-

Crvene ptice pevaju u mome mesu.Crne ptice obleć u oko moje glave.Neka mi elo bude na eto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,ako izgubim tvoje divno licena ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

17



Ill

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glaveizleć e ptica

Izmeđ u dve gorke dubine jedna ptica. I rtdobre nade. 0 mrtav da sam. Al ne pomažu

kletve. Smrt

svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te u noć i podzemnoj daleku ja div lji lovac zvezda krivotvorno suo ensa neistinom, nepomirljivi spava uo enod sudbine, ja ije suze sada niz tuđ e lice

teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o slikomoga crnoga grada i izgubljenoga cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada

oblaci puni ptica i buduć ega bilja.

18



Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrć i se. Velika se tajnaiza tebe odigrava. Ptice gnjijuvisoko nad tvojom glavom dok beskrajnapatnja zri u plodu i otrovne kiše liju.'

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajnaona ide tvojim tragom, al od sviju

jedini je ne smeš videti 0 sjaj

na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ć eš nać i ulaz dva mutna psa gde stoje.Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.Zlo je u srcu. Mrtvi ako postojeproglasić e te živim. Eto to jetaj iza ijih leđ a nasta svet

ko ve ita zavora i tužan 'zaokret.

19



Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost.Velika noćispunjava vreme do pesmekojoj slušaoci potrebni nisu.Smrt jepodivljalo n i š t a , prohodala praznina.

Pun noć i kako da uspavam tu re budnogmrakakoju ne može urazumiti nikakva pesmakoju ne može ni zemlja upitini vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć , ali u kakvommutnom kamenu ja samzamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novimtelom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditizameniti put putovanjem, bić e vatrom,miris urnesto seoke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokazeprotiv vetra, smrti, zime.

Ljubio sam sramno, nežno, asno,to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? Zavera protiv srca to je!Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređ en,

jer ilma jedna re koju ne možeš ukrotiti,koju ne možeš ni izdati,

re suviše budna za naše blago srce.

20



Orfičko zaveštanje

Ako hoć ete pesmuSiđ ite pod zemlju

Al pripitomite životinjuDa vas propusti u povratku

Ako hoć ete pesmu

Iskopajte je iz zemlje Ali se uvajte njenih navikaNjenog podzemnog znanja

Reć i imaju dušu gomileRaznežuje ih prostaštvo i gugutka

Ali opasnosti prevaziđ ene metaforom

Na drugome ć e mestu zapevati opasnije

21



Sonet o ptici

Ispili se iz ba enog kamenai bude ženica neba oslepelog,malo života zbilja poletelogs naših beskrilnih pognutih ramena

da bude let zemlje i pesma opustelogneba, koja se uje al ne shvata. O, beloudvaranje vetra toj ptici od plamena.Ptico uzidana u mozak i zidkoju nikad nije upoznao vidkoju je sluh našo u prostorima šumnim,u našem uhu tvoja se smrt za e.O kamena ptico nek te noć opla ezvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

22



Branko

Noć ispod zemlje razveselimIzraste vetar u nežnu biljkuiz tog podzemlja gde svetiljkui pticu nikad da doselim

Nepronađ ene proplanke krviu peš ano podne sam odbolovoal topli hleb tvog imena još mrvimptico međ u predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog umadok list po list umire šuma

Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođ eno. O nek se vetar s biljkamaizmotava

Neka se kamenje pred nevidljivim raskršć emuspava

Samo da I ć e na skeletu osmeh moj

prepoznati?

23



Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru.

Mrtve su gore odakle ta re dođ e.Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje

svladatajna iza slepe maske. Rođ enje je jedina nada.Vidim smele mostove preko kojih nema ko da

prođ e.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,kruta

gde provejava, smrt i ljubav ne spasava.Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas

obasjava.Taj san je u noć i produžetak dana i puta.

Šta si ptica Ili glas koji lutapod divljim nebom gde te pesma ostavila

samogna vrhu Lovć ena, s elom <punim sunca, tamogde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žutanegde u visini uva otisak tvoga lica.

ove e tajno feniks je jedina istinska ptica.

24



Laza Kostić

»Oprosti, majko sveta, oprosti što naših gora požalih bor«.

Da li ć emo je nać i u povratku noć iu povratku cveta, u povratku sna i gorana zbunjenom horizontu u gorkom kristalu

nemoć iod naše žeđ i i mrtvog anđ ela gde se skamenila

mora

Lice svih doba u o ekivanju vatre da I ć e moć 'da sa uva uspomenu na nju od zaborava i

prostoraNeka Veliko Sazvežđ e u smrti tvojoj zanoć iO pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?Mrtva je a negde još traje dan, o lasteSvi mrtvi su zajedno bio si pun mra nih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti rastedok u dvostrukoj tišini slepe je o i slute

Sa nt a M a r i a d e l l a S a l u t e

25



Dis

O moje sun ano poreklo ta potonula krvNeka se zaboravi prijateljstvo drveć a i pticaNeka se zemlja razven a sa suncem Žicaod vode prodenuta kroz uši bolja je nego crvOtišao Izašao na vrata kojih nemaU svim vodama zeleni psi me tražeOvde niko ne dolazi odavde niiko ne odlazi,

tople lažipoljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se

sprema

krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hranititreba

u ovom izobli enom prostoru ija smopolomljena rebra

iz ijeg kamena udovišne ptice vireRuko ispružena prema drugoj obali kloniAko smo «pali bili smo padu skloni

Ovde je noć što se životu opire

26



Tin

S druge strane groba živa zvezda kucaI zapaljeni vetar na po etku dana snivaNoć u mome glasu više ne dozivaprostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne buncazbog pakla iz zemlje iskopanog ko živaOvde kamenje peva i ptica se skameni sivaOvde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg

sunca

0 zašto smo tako sami i slabi i krtiDok se zemlja okreć e oko svoje smrtinegde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boliDrvo se naginje nad zaboravom nema šta da

se voli

Neka ni e cveć e iz prokletog tla

27



Momčilo Nastasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida

što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.Predeo kome sam se privoleo, plaštomuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika udna ne ujna iznad gorjarazmešta predmete u prostoru i stajekad zapljusne tajna, mramorja sred morja:dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,evo vrać am se ist na svoje prvobitno mesto.Tišino u svetoj senci što snove moje vajašhoć eš li primiti to telo ukleto,koje nastanjujem poslednjii i prvizato enik odbegle tajne i svoje krvi.

28



Goran

Noć suviše velika za moje zvezda.no elou nekim šumama crnim nepoznatimI drvo je reklo nemoj Jutro moje beloime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se

vratim

P ele sleć u na leš koga nemaZvona odlaze u prostor crnim stepeništemMoj je završen dan. Al se na po inak ne

spremasan moj iza brda gde mrtav sebe ištem

Ovde dole svako svoju tamu imaMoj mrak je senka ptice. O neimaputa kojim bi do mene mogli doć i

Ko proleć e koje zaboravi da cvetasad ležim mrtav na severu sveta

Smrti ljubomorna najveć a moja noć i!

29



Sonet

To su reć i uvek iste koje kasnegorku ljubav i svet. One su uspešniprestanak jave, al ne san kad se izjasnesunce za noć , već nešto treć e, neutešnizbog ega jesmo. Izvod iz udesne basnesna. Gorke obale na kojima neumešnistojimo okrenuti svome po etku grešnizbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu smo oni ije zaljubljene usne tražereć i bez cilja, bez izmišljenih predela.Oh te re i kako mogu da ublažeako su od sna. Lepoto neuvelare i bez senke kada ko ašu suncedržimo u snu gledajuć i u crne vrhunce.

30



Sonet o

neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubimu asnom 'krugu kog zaborav rubi.Oh, gipka sliko varke, varko živa,kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporo no ljubimdane zapo eo tužno. Tu se skrivabol bez odjeka i re bez odziva.

0, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sli nost da usnim, dok stravatišti mi elo i ni e na stolu.Ona je deo predela što spava.Pomešana s vetrom dok ć uti u sjajuiscrpem buduć nost u svirepom bolu

što sanja krv leta i pakao u raju.

31



Tragični soneti

»Une idée dans un sonnet, c’ est une

goutte d' essence dans une I’ arme

de cristal«

Saint Beuve

32



Početak sna

i

Neka me nedostojnog vetar obavijoKulo s vrhom van vremena na koju dišemTesno je nebu u ptici još viišeMoje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnostskrijem

Kad ništa ne po inje jer nema mesta višeKad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše

Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Č istom vatrom gonjen o šta ć u sa onimŠto sam video i uo kada nenađ en ronimU prostor pre reć i qde trune moja glavaKada letim i ne mi em se ko ovek koji spavaRužo bez straha, suzo, odbegli ždrale,

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?33



Kula lobanja

ii

Žalbo crnih ptica i tužne pohvalePrazno ime iza smrti i obijen vidTo nÿe ljubav to je patnja i stidKad odjeci pomeraju mesta, i obale.

Podzemni vetar uspava zaspaleUlaz uvaju dve tišine i hridTo nije ljubav to je patnja i zidOd lobanje gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vremeCvet već i od noć i prazni talas bez uspomeneZvezde koje se nad glavom mojom paleKojima zamenih vid i ime svoga pravcaLađ o puna zaborava i vetra bez pramca

Nekoga sveta teške sene pale.

34



Odbacivanje sumnje

ih

Nekoga sveta teške sene paleRobe napornog brega i zlih vestiDockan je da iposumnjamo u ono što je u našoj

svestiCeloga života reci su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtaleu jedan kraj mnogo prisniji se smestiGde re ima vrednost sudbine i podsvestiGde su veli anstvene senke a stvari male

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?Deca dužna da porastu neka se rodeZa smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhuKad sunce izmišljene vatre po-klanjam zloduhu

Šta je to što se u dnu pesme krije?35



Početak putovanja

IV

Šta je to što se u dnu pesme krije

Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?O daljino sna gde jug vlašić e sviraSkrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalijeU ovoj pesmi u kojoj nemam mira.Srce puno mraka anđ ela svoga bira

Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljenaMojoj oholosti more do kolenaNad mojom glavom opasnost simetrijeSvetova poredanih umom u priivid.S ime da te združim kad ti izgubih vid

Lepi moj dane s dušom elegije!36



Početak

traganja za bićem

v

Lepi moj dane s dušom elegijeKad od Bić a senka biva predelimaLutam u suzama strah me obuzima

Zvezdani uticaji nada mnom — ko da ihsuzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nijeOtkrio sebe, svete, u tvojim prizorimaVrati mi dan ako ga negde još imaZemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se

zmije.

Poredane glave u zaboravljenom vremenuSa uzaludnim mislima i poslednjim recimaSlute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još imaIzgovorena reć i za svetove pale

Tražim po etak sjaj i sate stale.

37



Poistovećivanje

bića i reći

vi

Tražim po etak sjaj i sate staleDa žive moj život i da ga vaskrsnuIz ostataka zbilje prerušene u snuKad ušav u pustinju zataji pospale.

Ponavljam reci koje su mi daleTaj cvet taj kamen pticu što iskrenuIz ni ega, sunce koje se rasprsnuNad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.Zalazi za mesec vreme. NepokretnaRe je nad svetom za re i ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran. ^Ne pođ e pamteć i svet balzamom za aran

Kad su ti dve tužne ptice ve nost dale.

38



Ispaštanje sna

VII

Kad su ti dve tužne ptice ve nost daleStrpljivost prostora i svoj lik po kazni,Glavo niz crne stube u neprolazniDan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,Gde mu je odjek u srcu ii smrt? PorazniSvedoci mora i promena ispraznih

Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmajuMirovanjem vatre i bolne nejasnosti. GradeNema osuđ enih noć as svi sanjajuU vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nadeNema, ali nema hi straha od zmije

Pred vratima iza kojih prostor gnjije39



Sećanje na pokojnika

VIII

Pred vratima iza kojih prostor gnjije

On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rastMutne reci sve dublje koja eka na nasDa nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrijeTrava raste iz /nijegovog imena 'i spasJedini je budan a samo je glasČ uM su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme izmeđ u svega što bivaBezgrešnim govorom iprevaziđ e u svetlostiKad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkrivaZdrobljeno sunce podzemlja kao živu i kosti.Tu izgubljeno seć anje pustinju hrani.

40









Izmišljan je sveta

x

Kraj vatre kojom 'ne hrane se dani

Izobli eni oblici od žestokog rastvoraSna i praznine. Istijno govoraSve je zamenjeno re ju pa nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tamiKoji se završava zvezdama iznad nazna enih

goraI nakazom u poljupcu koja se roditi moraSvojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,Gde je suština okrugla i oblik sebi sli an,I od ć ele jave ostale su tek re i. A boje?

A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube Al ne postoji ljubav. Događ aj prepri an,Zakopani lelek i nenađ eno blago stoje.

44



Začaravanje

xi

Zakopani lelek i nenađ eno blago stoji0 zvonka roso tu gde smo mi paliU arolije kasne koje nismo znaliKad vode ne teku, jer ništa ne postoji

Ako prestalo nije. Predele razdvojiOdjek te reci Č asovi su stali

1 vali ukroć eni nad ponorom. Da liStvarnost se predviđ a ii šum progonjen dojiOdbegla svest mutnim izlazom u n i g d e?0 pustinjo najsli nija suncu ima li igdeFinijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!1 ikoja strana sveta poklon bivaKad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,

Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

45



Propovedanje vatre

XII

Ljubavi moja mrtva a ipak živaNek u svom danu nedore en goriNek igra se pesnika dok pesmu ne stvoriPticom osvetljeni peva koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostoriPuni sunca! Senko, gde se ta zemlja skrivaGde materija sva od zaborava otkriva

Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimoSpremni u tuđ oj i bezbolnom ognju sve to?Zdravo, o moguć a zvezdo koju i ne slutimo,II me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.Pod zemljom ć e se nastaviti trajanje zapo eto.

O sve što prođ e ve nost jedna biva.

46





Propovedanje ljubavi

XIV

Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.Dovršava se dan u njenoj zahvalnostiSli no muzici sli no praznini, spokojem.

Ona ć e sa uvati namere moje i tvojeI vaskrsnuć e mrtve rođ endane po milosti-U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti!

Nestać e u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,Minula ežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,Pa mi je prazan dan koji još došao nije,Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum

Neka me nedostojnog vetar obavije.

48



Magistrale

xv

Neka me nedostojnog vetar obavijeŽalbo crnih ptica i tužne pohvaleNekoga sveta teške sene paleŠta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegijeTražim po etak sjaj i sate staleKad su ti dve tužne ptice ve nost dalePred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno seć anje pustinju hrani.I kraj vatre kojom ne hrane se daniZakopani lelek i nenađ eno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa0 sve što prođ e ve nost jedna biva

1 nema mene al ima ljubavi moje.49



Ja volim sreć u koja nije sreć naPesmu koja miri zavađ ene reć iSlobodu koja ima svoje roboveI usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim re o koju se otimaju dve slikeI sliku nacrtanu na o nom kaipku iznutraCvetove koji se prepiru sa vremenomUime buduć ih plodova i proleć ne asti

Ja voilkn sve što se kreć e jer sve što se kreć e

Kreć e se po zakonima mirovanja i smrtiVolim sve istine koje nisu obavezneJer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim ju erašnje nežnostiDa kažem svome telu »dosta« i da sanjam biljePrste o i sluh druga ije raspoređ ene

U šumi negoli u telu





It clkluib

~ SMRĆU^ PROTIV SMRTI

Crvene ptice piće nam s usana

videti ih nećemovrlitaće trave u oblacima kržljavim

čuti nećemo

U zemlji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku

čini mi se da sam i ja pao s njima

različit od onog što ću reći







Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labuđ i kristalna jezera sanjaju,ali ne veruj moru koje. nas vreba i mami.Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se

suncokreti klanjajuvidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri sveta vole tri vatre iprže. A miidemo ispred nade koju lutajuć e pustinje

proganjaju.Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se

priklanjaju.

Na zvu nim obalama gde drevno završavamore

kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko udo.Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, goreprema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al

ludone veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.



Sunce

Ovo ć e se neizvesno kretanje završitisuncem. Oseć am to pomeranje jugau svome srcu. Majušno podne se rugau kamenu, vamica što -će osvetiiti

zvezdani sistem moga krvotoka- A dotle sve što bude nek je zbog pesme.

Drugauteha nam ne treba. To trajanje se rugapretnji crnog i otrovnog nekog soka.

Ne, neć e se otrovom to putovanje završitiNeki ć e svemir ponovo da nas stvori.Makar slepog lica i mra nog srca re pravu

izgovori.U kamenu spava malo sunce što ć e nas

osvetliti.

Č uješ li zvezdani sistem moga krvotoka!Ponavljam: neki ć e svemir ponovo da nas

stvorimakar slepog lica i mra nog srca dok sunce

ne progovori

nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

56







Verujem, da bih mogao da govorim,da izađ em iz sebe s nadom na povratak,makar kroz pustinju do mesta gde gorim,makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reć i utešno vrememožda ć u nać i. Ili ć u otkritikako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,ko onaj što menja reć i a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade uć i mora

u noć , u zaborav kroz koji se prostirem,ta pesma bez zavi aja, ta ptica bez gora,da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubavili smrt. Kada miris pomeri cvet,gde je cvet, da I tamo gde miriše sa rubasveta punog a praznog, ili tamo gde mu je

cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.Ona je sve što ml osta od nepovratnog dana,Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,ako ga uberem ostavlja me samog,ako ga napustim za leđ ima mi cveta.

1957.

59



Kritika metafore

Dve re i tek da se kažu dodirnu seI ispare u nepoznato zna enjeKoje s njima nikakve veze nemaJer u glavi postoji jedna jedina re A pesma se piše samo zatoDa ta re ne bi morala da se kažeTako re i jedna drugu u eTako re i jedna drugu izmišljaju

Tako re i jedna drugu na zlo navodeI pesma je niz oslepljenih re i

Ali je ljubav njihova sasvim o iglednaOne žive na ra un tvoje komotnostiSve su lepše što si nemoć niji

A kad iscrpeš sve svoje snage kad umrešLjudi kažu: bogamu 'kakve je taj pesme pisao

I nij<o ne sumnja u re koju nisi rekao

60



Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cveti još ć e ostati tolikoda se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoć ile

u ijem srcu u ijoj noć izatim su dva cveta niklaiz ije krvi iz ije krvii dve su ptice poleteleiz ije glave u iju noćdve zvezde dva cveta dve pticeniko ne zna ije su

niko ne zna odakle su

61



Sunce iskorišćeno kao epitaf

Uzeh zmiju i uđ oh u vrtLeševi se raspadaju od posmrtne nežnostiTrave iza smrti i mokrać a

Imituraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnostNagrizaju pluć a bubrege i jetruCrna milovanja .umesto uralskih snegovaOpominju nas da je leto na izmaku

Zaluđ eni vatrom o arani alhemijomPrecenjujemo pesmu potcenjujemo astBolesti pevaju iz vazduhaPreklinjem da me ne vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i trebaSad poštuj nas ledeno blatoBudi tuđ a pesma tuđ a sreć aBudi grom zarđ ao u moru

Onima koji svode svetNa prvu re nedovoljno odgojenuI pticu koja nalazi svoje zakone u vetruPrepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak izmeđ u sebeSpava svet al bdiju smutljivciSvojim mirom svojim zlatom svojom ašć uHcć emo li moć i da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ć emo se zaustavitiPred njihovom pišljivom ružom

Mi ć emo postavljati teška pitanja njihovomsuncu

ili ć e odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noć i putDodirnut ciljem svetlostiMrak cveta u vrtu — kada nau ite

Da govorite bić e kraj pesmi

62





FENIKS (II)

Smrću izmenjena kamen otvara

Prazno polje doziva glasom umiri mora

Jedina ptica što samu sebe stvara

Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora

Jedina ume da pepeo pobedi

I da iz vatre iznese svoj glas

Obećana u odgovoru na pakao leti Sama u sebi i čeka svoj čas







Bol i sunce

i

Sunce koje podgrevaš u novomSvetu stare laži o seljenju prahaNaša je nada o ajna i plahaNaš pakao po e pesmom labudovom

Ti što nas ne razlikuješ a osvetijavašSlikama od ju e, danas van vremena,U pustinju se pretvara svet koji spašavaš —

Zaluid -ptice kruže oko tvog imena.

0, stub sun ev zanet beš ulnom -muzikomUbija nas snom o savršenstvu, slikomPustinje što o isti sunce od vremenaI belih svetlosti ula što nam srce kradu.Hvalite sunce koje osveti java bez promena

Suprotne stvari zavađ ene pojave o ajnu nadu.

67



Il

To u šta se sjaj i bol pretvara istoBiva: ljubav koju još pesnik ne re e

Jarki cvete kojim vrtovi se leceIz probitog nerva rasteš bolno i isto.

Daj mi da vidim svršetak tvog letaMir tvoga kretanja što mi nemir snioI nepokretnost moja kad sam mrtav bioSam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamoNada bez onoga koji se nada, sanBez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnogU vatru premešta iz vatre u dan

Ljubav van nas ii u uspomeni?

68



Slepi pesnik

Filipu Višnjić u

0 elo moje od sna i vetra mapoudnih otkrić a vidu ispod kože

u izmišljenoj senci cvete i lampoumesto re i koja se ponoviti ne može.0 elo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreć a i posle smrti traje.Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šenepredeli nebesni satvoreni od Izdaje.Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa,taj odjek u 'kome su zato eni svi dani.Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasapredeo koga ć u zauvek da nastanim.1 to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale.Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.O tužne noć i preko sna mog pale!

Nek nebo usni oganj i oluju!U tihom se cvetu neke vatre pale.

0 elo moje, od sna i vetra mapoudnih otkrić a vidu ispod kože,

u izmišljenoj senci cvete i lampoumesto reci koja se ponoviti ne može.

O elo moje o moja šlepa mapo!

69



Razmišljanje u kafani

„ Prešernova klet"

Sli an drugom bić u mutan i neizvestanšta je to što hoć eš: je I privid!O javo ptico bliska gde sam gde samkada pogođ en suncem pada poslednji zid?

Veliki trenutak sjaja bliži se. Kroz reć ikuda, mada sve to što kažem negde biva!Zna i nijednu od smrtnih stvari ne skrivam,kad nađ oh zaboravljenu gor inu koja leć i.

To nešto neodređ eno u srcu mi kapljedok kle im

pred svojim glasom u šumi sred svemira.O hladna kap što snu mi veđ e dirasa poslednje obale dok izrastam sve već i!

0 javo ptico reci šta sam gde sam

1 kuda kroz re kad sam neizvestan?!

70



Feniks (I)

Da I varkom araš po mom elu0 ti u meni odsutnost meneMoguć nost krila u mome telu1 neke svetlosti zaleđ eneI neke svetlosti zaleđ ene

Jesi li možda java poznaKada se kasno ostvarujeObeć anje cvetova za poroznaVremena kojim sjaj putujeVremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu A ne zna ime događ ajuKoji rascveta -ružu beluZa potonuli plamen u majuZa potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upoznaGorkim stvarima blagost vratiI proleć e godini. Ali ko zna

Da I ć e ta svetlost ikad sjatiDa I ć e ta svetlost'ikad sjati

Da I varkom araš po mom ć eluIli si možda java poznaCvet što živi u mrtvom teluSjaj koji sebe ne upozna

Sjaj koji sebe ne upozna

71



Pohvala svetu

Ne napuštaj me sveteNe idi naivna lasto

Ne povredite zemljuNe dirajte vazduh

Ne u inite nikakvo zlo vodiNe posvađ ajte me sa vatromPustite me da kora amPrema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodiDa govorim zemlji

I ptici koja živi od vazduhaGlas moj ispružen kao živacPustite me da govorimDok ima vatre u meniMožda ć emo jednom moć iDa to kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me sveteNe idi naivna lasto

72



Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu (pticu podsrcem nosiš? Svet zamenjen okomnad rekom zaspala sanjaš i gorki plodpodneblja zagonetke nad svojim krvotokom

kad minulo vreme i jaz postaje svodgorkih nam dana zabludelih tokomzvezda pod kojim sam u zanosu pao.Paš e sunce tamo gde sam ja kle ao.

Progovorite seni slutim li prevarumutnoga potiljka. O tužni severu tela

nebo od etiri verra pretvori u parunad širom otvorenom vodom koja je raznelatamu oka po ć elom telu. Žaruneveseli kad pesme u meni pronađ umra no obilje što me mori glađ u.

Sve što imamo to su naše re i

nad vodama što slute tajni splettokova kad otkrije vrh bol u meni gde kle ipred mojom srži što sanja bezbolni cvet.To što reku iz zemlje izgoni neka nas lecikad hleb nam u kamen pretvori svetkad ogledalo biva njeno mrtvo liceza ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu podsrcem nosiš? Svet zamenjen okomnad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plodpodneblja zagonetke nad svojim krvotokomkad minulo vreme i jaz postaje svodgorkih nam dana zabludelih tokomzvezda pod kojim sam u zanosu pao-

Paš e sunce tamo gde sam ja kle ao.73



Noć jača od sveta

0, koje li je vreme u kosmosu

Saznan od zvezda rujni ponor cvetaPrevazilaziš se maglom preko svetaNema uspavanke za srditu joj -rosu

Ja a o sveta noć tajnih prepletaO ara prazninu zaspalog tela što se osuZvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu

I ptice sleć u u kamen sa dleta

Nek šuplja senka nestanak tela slaviJedno je vreme u srcu drugo u glaviBujnu nevidljivost sa svi<h strana uje

Mi znamo da je od prošlosti već eSve ega nema i što biti neć eI da svet ovaj prazno odjekuje

74



Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Ve na noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.0 vatro tamna iza sebe, ko prvida ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ć u znati:skelet usamljeni izgubljeno imedivno usklađ enje s prazninom što pamti

jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cvetašto mami iz mene sunce i prazninupretvara u slavuja, kad razli it od svetapredeo me tace i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sa uvao i uvam

za sva vremena od vremena i praha.0 gde su ta mesta kada vetar duva1 pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud eznu pesmu! Č itamna kolenima predeo koji se otvarau bić u u kamenu praznom gde je skrita

poslednja zvezda iji sjaj ne vara.

75



Feniks (II)

Smrć u izmenjena kamen otvaraPrazno polje doziva glasom umiri moraJedina ptica što samu sebe stvaraIz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je ra unanje inspirisano zvezdamaSjaj koji ruku srce i um spajaOna je cvet što procveta al utajaPredelu ime. Peva iz neznana.

Jedino ume da pepeo pobediI da iz vatre iznese svoj glasObeć ana u odgovoru na pakao letiSama u sebi i eka svoj as.

76





Pesma posle

probdevene noći

ili Jutarnja pesma

Tesnacu mome daj nebo selicai sunca za begunca preko moga licabrigo i zanosu biljci na stabljicikad dan probudi strmoglav u ptici.Možda od ovog dana po inje ve nosti svako ima u suncu svoje mesto.Pokrenem li sebe, na ovoj obali sve je moguć eTo je poziv života koji se obnavlja u svanuć e0 dani nasukani ispod moga elavernog grbu sunca koje nije smelanijedna noć gorka ovoga svetakada su pomereni prostori puni vetrakoji nam omaje lica i ostavi nas takoda kle imo pred nekim hrastom koji se suši

polako

koji se ponekad priseti svojih ptica1 potraži ih po nebu i iza našeg licagde u prostorima koje izdišemo rastu biljkedok Idtaju horizontom sunca i male svetiIjkepod elom se gase. Danu moj oprosti,

zagubim li ti vid. O berbo milosti!

78



Suza

Hiljadu violina — krilatih pasa

Proleć e nebom i jecaS istoka prema zapaduSamo je suza bez senke

Vodo moja napać enaIza tebe zvezde se raspadajuI nari e noć — udovica

Nad svežim rukopisom rose.

79



V e s e l a p e s m a

Ne verovati i dalje osta grehJoš nam crtaju šibom po leđ ima rajNajzad je vreme da prasnemo u smehVlokre i na svoje rane i njihov sjaj

Od srebroljublja ko je postao srebren

Onaj sam što oluje boluje uspešnoJoš nije no još vidim sebe A sve što peva mora da je grešno

Voli iz mržnje dok pesma nas spasavaPlašljivih re i i šturoga klasjaSunce je mrak koji nas osvetljava

Obasjaj oh obasjaj.

80



O č a jn a p e s m a

Polet je nasilje, nedou eni dane;Nebo je dato pod napolicu laži.Kuda ć u? šta ć u? svuda me noć traži;Psi me recituju i gluve poljane;Cvet i ptica uhvać eni su u laži!

Mi znamo okrutnosti prerane slobodeI san po meri noć i kad nas takao,Krivotvornu zoru kojoj pišu odeI silazak u srce ko silazak u pakaoPo ljubavno đ ubre uz sjaj nepogode.

Dušo, životinjo koju prati seta,Upoznaj nas s mrazom koji piše pesme;Šumo teška rimo nakraj be I a sveta,

Zar zlo pobeđ eno ni zapevati ne srnePred novim zlom koje po inje da cveta?!

Misao koja ne ume da misliZavlada svetom. I sada je kasnoBilo šta reć i što bi bilo jasnoI oveku i ptici pod kojom smo kisli

I mrtvima koji istrunuše asno.81



Pesma za moj 27. rođendan

Više mi nisu potrebne re i, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,U dve no i bio zaljubljen no u,Dok jug i sever u istome ploduSazrevaju i cvoko u.

Sanjaju i ja sam sve praznike prespavao!I grom je pripitomljen pevao u staklu.Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,

A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;Ja bih se želeo na strani zla tu i;Pa ipak, po milosti istorije,Povra aju i i ja u u raj u i

Za prijatelje proglasio sam hulje,Zaljubljene u sve što peva i škodi.Dok mi zvezde kolena ne nažulje

Moli u se pobožnoj vodi.

82



Z a j e d n i č k a p e s m a

Odveć smo mladi pa nam peva znanje

Odveć zaljubljeni da bismo živeti znaliOdveć maštoviti za svetlosti danjeJedemo sve što leti nismo paliSve smo bogatiji što imamo manje

Nepravda ima pesni koga daraIstina je lepa al dok ne ostariPesme nam nemaju pameti al Imaju žaraPtica ko dosetka nad njima krstariPogrešno uzeta re jedna uda stvara

Ne itak svet

Pevamo ne brinuć i za smisao i redBolest našu leć e poređ enja smelaI tako pobeđ ujemo gor inu i jed

Dok smešan cvet i neoprezna p elaPretvaraju vreme u opori med

Ne trebaju nam misli da život ublažeKo pliva niz stravu verni smo neveriOd pravog puta lutanje nam dražeNe merimo jer noć zakida na meri

I jasnost više nema šta da kažeNe itak je svet

Mi pevamo da se postide robotiTupoglavci dovršeni za nameru svesnuProtiv svega smo što hoć e da krotiI mada više voli borbu nego pesmuNaše nas srce još ne osramoti.

83



Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proverisada tuđ ina peva ko more i zabrinutostistok je zapadno od zapada lažno kretanje

je najbržesada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene

bolesticvet izmeđ u pepela i mirisaoni koji odbijaju da prežive ljubavi ljubavnici koji vrać aju vreme unazadvrt ije mirise zemlja ne prepoznajei zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga danatamo gde je bilo srce stajać e sunce

i neć e biti u ljudskom govoru takvih reć ikojih ć e se pesma odreć ipoeziju ć e svi pisatiistina ć e prisustvovati u svim recimana mestima gde je pesma najlepšaonaj koji je 'prvi zapevao povuć i ć e seprepuštajuć i pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao buduć ih poetika: jedan nesreć an ovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomileko ne ume da sluša pesmu sluša e olujuali:hoć e li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj

84



Lauda

Najlepše pevaju zablude. 0, vali,Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodiSvi puze ii lete, al malo ko brodiGordijim morem opasnoj slobodi.Dan je u sebi noć , a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!Posveti gorkoj zvezdi uvrh letaLekoviti re nik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti Je.Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.

Al ako je u o i poljubiš nek ti je

Prozra an poljubac ko prazni kristali.

85



Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno svić u zore.Na obi ne reć i više nemam pravo!Moje se srce gasi, o i gore.Pevajte, divni starci, dok nad glavomRasprskavaju se zvezde kao metafore!Što je visoko, iš ezne, što je nisko, istruli.Ptico, dovešć u te do reć i. Al vratiPozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.U tuđ em smo srcu svoje srce uli.Isto je pevati i umirati.

Sunce je re koja ne ume da šija.Savest ne ume da peva, jer se bojiOsetljive praznine. Kradljivci vizija,Orlovi, iznutra kljuju me- Ja stojimPrikovan za stenu koja ne postoji.Zvezdama smo potpisali prevaruNevidljive noć i, tim crnje. Upamti

Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.Kad mastilo sazre u krv, svi ć e znatiDa isto je pevati i umirati.

Mudrosti, ja i ć e prvi posustati!Samo nitkovi znaju šta je poezija,Kradljivci vatre nimalo umiljati,

Vezani za jarbol lađ e koju pratiPodvodna pesma javom opasnija.

Onesvešć eno sunce u zrelom voć u ć e znatiDa zameni poljubac što pepeo odmara.Al ni ko posle nas neć e imatiSnagu koja se slavujima udvara

Kad isto je pevati i umirati.Smrtonosan je život, al smrti odoleva.Jedna strašna bolest po meni ć e se zvati.Mnogo smo patili. I, evo, sad pevaPripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva,Isto je pevati i umirati.

86



More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi suU lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!Granice u kojima živimo nisugranice u kojima umiremo.Opora noć i mrtva tela,mrtvo je srce al ostaju dubine.Noć as bi voda samu sebe htelada ispije do dna i da otpo ine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:bić eš lep od prašine, spoznać eš prah i sjaj.

Oslepi svojim kora ajuć im putem, al znaj:lažno je sunce, istinita je njegova putanja.Nek trgovci vremenom plove sa voskom u

ušima,ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,dok kle e bele zvezde pred zatvorenim

morem i ima

u tebi snage koja te raspinje.

87



Praznino, kako su zvezde male!Tvoj san bez tela, bez noć i noć ,

pridev je istog sunca pun pohvaleTo što te vidim je I moja ii tvoja moć ?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,pusta providnosti koje me strah hvata,tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,tvoja uzaludnost od istoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.Ko ć e naše srce i kosti da sahranitamo gde ne dopire pamć enje, pokretgde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!Iš upajte mi jezik i stavite cvet:po inje lutanje kroz svetlost. Re i zaustavi!

Sutra ć e sigurno i kukavice moć iono što danas mogu samo hrabri i p r a v ikoji su u prostoru izmeđ u nas i noć inašli divne razloge druga ije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinomu misao koju još ne misli niko,u prazno mesto, u penu kada s prazninompomeša se more i oglasi rikom.

88



Prošlost vatre

Ona u i zvezde da budu jetke{Spava sa svojim mrakom iz zagriženostiSpanđ ala se sa vremenomMešajuć i svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena prazninaNjena ć e nemoć osvetliti naše puteveSunce je ime njenog nasiljaNjena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever

Ona pod starost blagosilja ci uPtica koja sebe stvara iz svoje nemaštineČ ita led iz njenog uma

Na na in umiljat i strašanDani su razli iti al svetlost zore je istaZagađ ena vatra u glavi, bivša re

Buduć u zoru u i surovosti

89



Budućnost vatre

Sakrić u te u moju zimuVe ito proleć e zaleđ ena zoroSunce je tvoj neprijateljU i me pravde u i me pusti nje

Sunce se okreć e istina menja mestoOnima koji ostaju verni ostaje samo laž

Al na istinitom mestu je hladnoNa istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje

0 kamenu kojti žvać e svoj pepeo0 pepelu koji ugovara novu nadu0 nadi iz koje ona izleć e napuštajuć i je

Č udni dijalog izmeđ u vatre i pticeObeć ava pticu arobniju vatru pametniju

Ako pronađ u zajedni ki jezik

Ptica i vatra mogu da spasu svet

90







Crna vatra

Noć i o noć i trostruka vatroJednom vatrom ubijaš

Drugom vatrom le išTreć om se vatrom šališ

(Treć a vatra je orna)

Glad vari mrakPriroda avaj još nije stvorenaPes-mo mani se marginaPeva se odozgo nadole

(0 radosti brzog perja)

Nežnost je životinjska lenjost proždiranjaZa vreme ljubavi jedan luđ ak ždere drugogaI peva, mladi uvar zore, kloakom slavuja

Na nizbrdioi pesni kih poređ enja

93



Sadašnjost zemlje

Zemljo ti si najlepša prepreka do pesmePljusak nepogoda i slobodaMoje srce diže prašinu po putuMoj pad produžava moj život

Kada se plamen zaustaviOn se skrije u cveć u i ni sa im se ne hraniZvezde su njegov miriis i ptice koje nisko leteDa bi se u sve to moglo verovati

Sklopljenih o iju u obožavanoj oluji

Ptice koje zapevaju iznevere šumuRavnotežu uvreda ije je pravo ime oprostiteI predeo podesan za prepri avanje

Al uporno veli anje životinje rađ a pticuStazom još neosvešć enom od ranijeg životaTrave odlaze u raj s dušom kamilice

Poslednji cvet kuca na vrata siromašnih

94



Pohvala elementima

Dok spavam zvezde mirimreć i odmaram a kad se probudimne ujem se od morane vidim se od života

ja ljubim vodu svetove odraženenađ oh vazduh i obradovah secvet se pretvara u iskru polet je nasiljevatro kad umrem doreciuđ i u re — ako je jaka izdržać enapusti prozirnost i progovorirekoh vazduhu ne izdajkao što me izdala vodai cvet koji je prodao sebe

ne daj da te sažmu, i iskoriste tvoje znanjepretvarajuć i te u formulu bez ptica

jednoga dana pripitomić emo vatruzemlju ć emo poslati u školugde predaju cvetovi i lekovite traveoslobodić emo vodu i u initi je iskrenomali danas jedna nova varnica

udvara se svetu i glavi ispunjenoj slamom.

95



Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me tolikoDok me ne shvate pevać u neometeriU mome srcu sunce i noć postaju ljubavniciKad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u bić uKoje se udaljava od sebe kao u molitviI tako starimo ja i moj plamenI tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduć e smrti

To miriše njegova senka njegovo imeToliko proslavljeno u vazduhuToliko traženo u re enicama

Taj iskren miris nežna magla u glaviKaže da je oseć anje sveta u jeziku

Al nepokretna re brzo iscrpe svoj smisao

A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

96



Crni jamb sna

„Ja posle velikog sna poduzeli put tužan”

Malarme

I

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:zri zvu ni cvete tužnim predelimau toploj kori mozga gde me imataj san moj izvijen u zvezdan luk

Taj san je smeli silazak pod tiegde slepe ptice pevaju u tami.U svakoj ima jedna šuma. Glešto više govorimo sve smo više sami.

0 vetar s crnom ki mom tamni roj

1 pakao raznosi svetom, menja tokonesvešć enoj reci. Onda mojzaluta međ u zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:zri zvu ni cvete tužnim predelimau toploj kori mozga gde me ima

taj san moj izvijen u zvezdan luk.

97



Il

U snu to stojim ispod zapaljenog drveć apred udnim znacima i više nemam rukeu prostor prognan i u vreme. Već asve biva senka moja daleko od hukegde ć uteć i dok ostali su mrtvi usnuh.Joj vazduh vene umiru svi oblici!O milosti za ono što sam bio u snu.To paklena mi ljubav u nedoumici.Noć slepih šiljkova me prikova za tlo.Pod zemljom mra ni predeli se mešaju.Pomeraju se mora užasi se premeštajusa jednog mesta na drugo mesto zlo.O strašni preobražaj moj u srcu snagde vasiona po inje mi pticama,s dva oka varnica da I ć e da znada put mi nađ e letom ili klicama.

98



Sam u snu svome — ko ć e da me spasi!Od svega malo pepela u. rukamaza buđ enje mi osta kad ugasikrv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;da uzberem to ime u sleđ enoj krvi hoć uza nju što kroz moje užase mirno šeta,kad zveri beže zle u naše reć i noć u.

Te zvezde — s njima ko i bez njih noć .0 kulo snage gde je plavi danstvar svaka kada ima lekovitu moć

1 kad se rađ a smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produžeza mirise i anđ ele da prođ u!Pred kapijom sam koju crvi glođ uza zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

Ne, više nije važno šta ć u reć i-

Već beše sve to nekad ko zna kadu nekom snu ii nekoj udnoj re i.Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti snu moj, moje tamno podne, senzar svedok predela nestvarnih jaza svet od tople gline umešen!

Kuda da odem posle ovog sna.



Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi

od zlata gde zvezda sjala je.Tu smrti nema. Vetroviu nebo se vrać aju. Pala je

lobanja niz crne grebene.U mra ne dubine nosi lito što sam uo. Ledene

obale senkom rosi li

jezive vode za zakletveod želje strašne smrznute.Na putu ostale su kletvei zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obalinoć gde besvesna po injeda I snaga me slatka obaliili me san moj op inje.

Zatvoren je taj predeou sebi. Ta mesta nemajusvoja sunca. Pod zemljom tooblik sna moga spremaju.

100





Na krajevima vatre

predmeti koji ne svede

niti se nečim drugim odlikuju

traju u tuđem vremenu

Ona nema nikoga

osim sunca i mene

Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom

ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri

samo je sažeto

POHVALA VATRI

Ptica koja sama čini jato

iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela

ili biio svega što je prošlo

i videćete da je to još uvek vatra

ili da to može biti







Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.Okružena nekim ve ito budnim sjajem zru brda

uokolo.Dan ć e da me zaboravi, tajno dovršena u sebi

kaži se.

Kada prelazim iz jedne tišine u drugu podveliku senku sunca je li to drveć e na tvojim obalama okoštali mlaz

gorkoga soka.vodoskoci koji se bude izvan moga sna?Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,duž tebe u našem odlasku rastu omorike

prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.To dole je li mržnja? ili ja koji svojim poreklomu estvujem u svim prizorima?

Ah, kakva užasna svetlostprobuđ ena prvi put nad sklopljenim o imaEto to je ono što se nazivapesnikom: biti licem u lice svetupreko puta pustinje i neke zvezde naopakei videti sve gde drugi vide samo noć .Vezo fina izmeđ u pepela oka i 'kamena arolije

ne prepirem sesa sli nostima, al jedan je vaj,i 'nema druge smrti os-im smrti.To svemiri se za injavaju u mojoj nesvestiu raskoraku iji je odjek ovo videlo

sa izmišljenim vremenom i suncempola u zemlji pola na nebu.0 pesnici svuda i uvekokrenuti licem prema prividusa zvezdom umesto iš upanog srca pred

nepojatnim,kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,

kao cvet koji se u snu našem budi.

105



Morava

i

Noć , još nisam bio izašao iz noć ipune pravednosti i transcendentalnih munjaa u mome duhu oiko koga su se rojili zlatni

insekti ula se zimska muzika što sanja slatke vrhove.

Još sam svojim seć anjem dodirivao drugepredele

ali već imah dan i ljubav koju nisam tražio,

106



Il

Ja ujem i vidim njenu istinunjen šljunak tvrd međ u zubimablag u srcu gde mi silazi po svetlostosetljiva zvezda.

Gasi samo zlonamerne vatre,

suncu ni u emu nije suprotna.Kakav strašan sklad izmeđ uriba i ribara koje podjednako voli.

Visoko jedan je krug pod kojim se sveodigrava

svojom udaljenošć u omoguć uje nam

prostranstvaonome ko ga shvati bude oko glavei sveti i dok reke teku uokrug.

Ode a opet sve je tu.Ora širokim zamahom ruke po inje godinu.Leto: laste se kupaju ribe lete

anđ eli pevaju nad vodama.107



Ill

Re i ć e mi pomoć i da utvrdimgde ona po injeda li tamo gde je gledamili tamo gde je još nemaili tamo gde se srceispuni peskom i zaboravom.

Šta re i znaju o vodikoja izgubi sve što nađ ekoju volim da dokazujemkoju želim da u inim stvarnoma da je ne zaustavima da je ne povredim?

IV

Sada se uliva u brdo ispod mesecagde rastu nebesne biljke sa zemaljskim

cvetovimai drveć e na kome rađ aju elektri ni plodovii prazna ogledalai prazna ogledala jer nemani ega sa druge strane.

Evo moje ljubavievo moje krvievo mojih kostijuevo svla im svoju ljudsku kožu

i u crnu zemlju ležem.

108



Tito

Nema drugog dana osim onoga koji će doći

Kada govori kao da zvezde padajuu lepu vodu iz jedne ve nosti iza promenljivih

oblakauperi prst u neizmišljeno mesto ali vreme lažnogde prošlost još nije prošlai kaže:

ko tamo pođ e stić i ć e u dan pre dana kada jepošao

u nesli nu idilu nevernu onome što je iza njegde je ružna graja ina e hvaljenih ptica.On ništa ne preć uti on kažesvaku mrlju u oku svaki oblak na duši:buduć nost nije sve ono što ć e doć i

mnogo štošta ć e se jednostavno ponovitiprošlost nije sve ono što se neć e povratitii jedan deo buduć nosti ostaje zatajen.On nas u i kako da ne izgubimo sli nostsa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim

licemon nas u i kako da prepoznamo buduć nostu onome što radimo u ornome što ć e doć i

jer jao onom ko izgubi svaku sli nost sa ovimgradom

jao onom koji nema svoje mesto na ovom trgu jao onom ko bude merio sebe svojom senkomkoji je dan u njegovoj neosvetljenoj krvi.Buduć nost je tu samo je treba prepoznatii izdvojiti-

0 beli grade o crveni grade na ijim prilazimani e

žito jednom ba eno u zemlju nikada ba enokao kad siđ eš kao kad nestanešda bi se mogao pojaviti — zakapano zlato.

1955.

109



Za stolom

Kada udovište pređ e svaku meru

Pretvori se u pticu i stane naspram vasCvrkuć e iz vašeg zglavkaObeć avajuć i ljubav ko nasilje

U noć iKada se mrak ne može iskupiti zvezdamaKada dve stene koje pevaju pođ u na put

Kada vi zaspite ona ć e se probuditi

To davna šumaNi e iz stolaKo ogladni ješć e vetar Ko zapeva pevać e zlobno i nemoć no

Ko zaspiPašć e glavom na dno šume

110



Balata

Slepilom preteć i,Zvezdu mi sa ela ne mogu da izle e.Oholi stoje dok mudraci kle ePred pticom koju ne umem izreć i.

Ja gledam onim što videh, o dani,Nad kojima blistaSli nost sunca sa suncem od lani.

A taj što spava vatru, izdajni ki glumiSjaj ametistaI pepeo bez izvinjenja šumi.

Pomiri se sa sobom. Pada ve e.Ljubav umire od tvoga dodira.Sve vidljivo je đ avo. Na pragu nemira

Oholi stoje dok mudraci kle e.

111



Crni konjanik

Noć i divlja i gorka vertikalnakao ograda evo dolazi crni konjanikda zaveru sa putevima sklopinoć i stisnuta u pesnicu

Njegov ć e glas da isprazni zvu ne prostorenjegove ć e reć i da probude košmaru dnu njegovih crnih o iju ležipas spreman da zalaje na svako nebo

Crni konjanik koga je izmislila gorkanoć divlja noć koju je konjanik proneoužasnutim putevima koji su se posvađ alii razišli na etiri strane sveta

Crni konjanik o kome se ne znaije su ime odneli vetrovi

crni konjanik koji nas je jedinitražio van nas i klao našu odsutnost

O strašna pomisao na crnog konjanika

kada smo ujutru ustajali krvaviprese ena grla odse enih rukunemoć ni da viknemo i da uzmemo

O strašna pomisao na crnog konjanikaviđ enog prvi put na Crvenoj Banijikoji zato en u našoj lobanji

juri od ela do temena

112



Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijateljMoje o i bez mene lepšu zoru videDobrove e sa zvezdom u srcuDobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uveć ava 'prazninuTo zna i daleko od sebe voditi život pun

opasnostiU vatri bez dima u pesmi bez re iIzgubiti znanje ast i snagu

Tako ć emo bez gor ine lepše ljubiti zemlju

I šumu koja se ne usuđ uje eluNoć i iza leđ a cvet sasvim logi an:Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom sreć omEno munje visoko iznad dosade -i nadeIzmeđ u blata i vatre mi smo za vatru

Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

113



O anđelu na zidu

i

Zauzme svoje mesto Izmeđ u sedam

zvezda kada prestaje vatra i zbivanje ipo inje ista kristalizacija podarena usmiravanju. Anđ eo usamljen na zidu,možda on stvarno postoji u zidu, ali kadanije na zidu, on je sen. U svojoj prvobitnojozbiljnosti smanjuje vidljivost nekimstvarima. Tada po inje lutanje, osetim da

se menja struktura mojih ula i daumesto ela imam jednu jedinu misao.Ne postoji trijumf izvan nesreć e. Doksmo to saznali neprimetno smo zamenilisebe. Tako smo stvarno pretvorili u mit,da docnije posumnjamo u njega. Ali

jedan pesnik koji je dugo stajao ispodzida u koji je bilo nemoguć e posumnjati,valjda zbog njegovog gorkog ukusa itvrdoć e, prepoznao je svoje lice bezbrojputa seljeno na jednom srpskomsrednjovekovnom anđ elu. Onda onstvarno postoji izmeđ u elemenata iodnosa koji poravnavaju svet, postoji uistoj moguć nosti kao udo i vernost

silama koje su iza zida.

114



Il

To mogu da objasne samo vodekoje ne teku, taj mirni lik kada prestajevatra i zbivanje i po inje kristalizacija.I mada je supstancija tih zvezda oko

glave nematerijalna, one pripadajuovekovom prostoru. Ali to lice ostajenajbolji dokaz zelenoga sunca i viđ enihškorpija. Iza toga lica ne ija krv ekada bude rođ ena i ona ć e 'prepoznati tolice. U srcu se pali svetlost kojaobeć ava da ć e sve biti viđ eno isagledano u seć anju i buduć nosti i usebi samom. Dotle treba sa uvati svojeo i koje gledaju sa nekoga zida iuvati se oslepljenja i zaslepljenja. Nisam

prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinutza dubinu svoga oka kad gledam u jezeroili u prostor. A ništa nije teže negogledati itavu ve nost sa nekog zida.

I najviše nam pri tom nedostajepraznina gde ne struji krv i gde bismosmesti I i svoje predstave o eventualnombožanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno, jerpraznina je to ega nema. Ali imanešto oko njegove glave što je istalepota i neprevaziđ ena vrlina, a sli no je

praznini.

115



II!

Ovaj konkretni Anđ eo, osvetljensam sobom iznutra, da je u pustinjirekao bi: šta ć e mi nada ako ne dasa uvam ovu pustinju. Da siđ e sazida, rekao bi: ovo je predeo kojiprodužuje ljubav.

1957.

116



Ariljski anđeo

Anđ ele gorki praznine i snage,Kad ukaza se sunce kakav nijeSvet, gde nevoljen, ja e ć u voleti drage,Dok plod posejan u. paklu na nebu ne sazrije.

Ako namere dobre srce voć uPodari, kakvom vatrom vođ eni idu.Dok p ela stavlja žaoku u slatkoć uZa smisao leta na iskusnom zidu.

0, opija me vatra tako treznaOko tvoje glave ko proleć e!Ko tebe nije video taj ne znaSebe, ko tebe ne vide taj neć eNikuda stić i, jer beskrajan je put.Gle mesec bliski iznad rujnog cvetaDobi oblik srpa: lepota je smrtGde vrlina otkri moguć nost uzleta.

Nepomi an si, zato te ne mogu stić i;Tako blizu mene drugi vazduh dišešDok silazak u dubinu obeć ava sve višeZvezda na koju treba se tek navić iDivno praznoverje što izmišljaš krilaOslepljenom vazduhu u toj sažetosti,Tvoja je mladost pre svih mladosti bila

I ostala na zidu ko slika milosti.

117



O sretna mladost koja proć i neć e!Da bi bio razumljiv srcu ostaMlad u izdvojenom danu koji posta

Svetlost što me miri sa ve niim proleć em.

Prah ružama taknut do mirisa se vinuNa zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinuVatru, vatru, slepo to obožavanjeElemenata, koje sagore sopstvenuBuduć nost i sunce pretvori u senu

Nebeskoga bilja pred mra no svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,Iza poslednje misli poslednja nado!Tvoja ula sebe osluškuju, svojuNestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;Tvoja 'praznina svet i zvezde krenu

U udno poimanje tvog duha u Broju.

Sri em fosil tvoga imena u sušiVere i lažnog rasta lažnoj duši,Jer i da te nema, praznina u kojojZamišljamo te, ipak, nikad ne biPrestala da nas opija, u sebi

Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

118



Da nisi anđ eo koga strah moj krotiČ udovište bi bio u svojoj lepotiČ ije poreklo u mojoj je željiDa uništen budem tamo gde postajeMoja nemoć moja snaga koja dajeIstinu recima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoć i ostah pust i sam,Što snih zaboravih, pa me prože plam,Dok na kraju tvog imena bukti baršunPtice što prelete svet unazad varavDo mirisa ruže u kamenu. Bar šumNaslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sa uvam od tuđ ihMisli u meni, dok bivam sve luđ i,Za vrednu gor inu, šuplje dvojstvo lika,Č iji je rast odjek buduć nosti prazne,Što podatno traži na ine prolazneDa bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zać utać u ipred tobom,Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim

grobomAnđ ele pred neumoljivom lepotom krajaGde je mir i zrelost pesmu zamenila,I mramor gde mrmor ve ne vode spajaSa kamenom kome izrastaju krila.

119



SyeJLto .postoji teži nejnsnootf;— Galeb oponaša litice -plahosti,što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;Ima li dokaza lepote pomereneČ ulom u nebić e koje zaodene

Obliikom bekstva svarnost što se skriva?

Oh naše srce 'kog dostojni nismoNi onda kada najmudriji mi; smo,Dok budni pred onim što nas snom prevladaNe zavapimo: milost! To peludNekorisnog pada na nevinost belu

Cveta treznog ije ime posta nada.

O anđ ele blagi uprkos svojoj moć i,ii upravo zbog nje, vatro sa svojom noć i,Kako se zbi divno da bić e ti izbegneMesto koje bi izvan tebe bilo,

je r zabunom sve se zbilo što se zbilo

A sjaj koji kasni najdulje dosegne.

120











Naše ime neć e berbu doživetiSvega što može sebe da seti.Pojedina no nas, joj, unerazumi;Op š t e nas zaslepi. Zabuna je sli nost.Moje lice tone u udnu bezli nost

Koja mermerom svoje o i umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreć i,Teskoba i griža, ipre no mir u sreć i,Slabi smo i lomni kao list liskunaI ne usuđ ujemo se da budemo druk iji.Preselili smo cveć e pod rep zmiji,

A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju praznu za preživele laži;Neizbežni dodir sna i praha tražiImena posna trostrukih odraza.Vlastito me srce porazi. O, krah,Kad krv svoju buri podmeć em, \ plahPenjem se na vrh presahnulog mlaza

125



Vratić e te vreme. Kle ać e i vlatiKo u Matje i, na gori što pati,Dok te u dubini preuređ uju zvezde,Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanostPresvislu u vodi bez ari što zanos

Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u neštoŠto se ne može voleti. Al veštoTvoj kostur prazno prepozna sazvežđ e.Ko ć e preživeti Plod, ako ga bude,Sić ušan ispod drveta, kog lude

Pokušaše tresti u zore sve bleđ e.

Tu vrsta tla progovori sa graneZavedena od sunca u nepojamne dane,Kada znam šta mi okružava vid,Al ne znam sunce što ga ispunjavaNa ulasku u zemlju koja spava

Sanjajuć i trule lobanje i z»d.

126



Prazno je dublje. Jao, vreme, gde tePlamen preseca. Osporeni svete!Nije li strašan let koji je dokazPraznine u stvarima. Cvet umesto okaIsto sunce vide. Slepo slepim samoVideti možeš. Zaleđ eni plamOgledalo posta onome što sanja.Oblïk je vrline strela ugledanjaŠto svetlost rasikop a orlu ispod grla:Zapamć ena zimo bit je neumrla.Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,Asketska ružo, seni oplođ ena

Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.Tu nema sunca, jer sve sobom zra iMesto uzalud pokušano. Ja iPostaje koji svoju slabost spozna,Cvet šupljom rukom otkinut. O groznaSviralo koja presađ uješ vlatiIz pitome doline na liticu što plamti!

Gluv da uje nemoć kako vešto sviraŠupljinu frule iznutra i pepeo dodiraSluh sažet zvezdom uspomenu zgusnuPrepri a rosu i nevericu usnuMameć i sene iz svirale prazneIš ezlim danom. Jao, re i razneIsto zna e. Nikad c v e t ne mogu reć i

Ako ne mirisah n e c v e t mnogo već i.127



Najbliži dan je koji prođ e davno,

Smirenost seni primaknuta slavno-Jao, vreme strmo izraslo iza lažnogSusreta ula u umu. NevažnoSprema u svemu viđ enom porazeOku i uhu dok sazvežđ a silazeKroz levak cveta u zemlju, prestrogoštivo korenju. Tu sam iznemogo.I višak vatre posta sunce zlobe,Zlatni po etak otrova i teskobe.

128



Sve je nestvarno dok traje i drše;Stvaran je cvet ija odsutnost mirišeI cveta, a cveta već odavno nema;

Bespuć em do nade pesnu mi priprema,Kad izdan još volim onu koja spava.Uspomeno zlatni praže zaborava!Iz presađ enog otrova dan raste i spremaPo etak lepote, a lepote još nema:U prekomernosti i izobilju se gubi.Lepo je manjkanje u sebi što ljubi

Prazninu i mesto još neoporavljenoOd odlaska anđ ela, svislo bilje. SenoNa tragu odlutalog cveta ije imeMiriše izvan vrta i vodi meDo istih mesta, nestvarnih bez nade,Ružo pomerena najslađ i moj jade,0 kako divno traješ izmorenaSvojom odsutnošć u, odvažno mislena.Vatro bezbolna, o žestino dahaOnog ega nema, priimedbo mog praha,što prista na sebe, ali nade pun,Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,Odsevom cilja neprozirnost smiri,Uvredu gline suncu, sjaj raširi.Zid mutni što se pod freskom otrezni

1 oja a prazni zanos neoprezni,Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,Gubljenje vitda i put u dolinu.Jer i pad je let dok se ne padneU sebe; a tamo — nema nas, već gadneKljuju nas ptice i ruglo smo svima;Ko nema više srca taj ga ima.

I pakao je ljubav kad dozrevanje okaRužu u sliku pretvori, dubokaRasanjanost da joj ludi miris krotiI oduzme srce vedrini i lepoti,Jer ako krajnosti isto sunce dojiSuvišno je srce gde pesma postoji.Providnost lepotu opsednu da planeKad prezirom kazni sve izlišne daneGdc dosada je vrlina bez nadePepeo odbleska koji upoznadeIspražnjen jug i posveć ene rukeSjajem nove zvezde za prastare mukeKad pakao je ljubav i isti oganj goriU zlo ina kom srcu i na gori.

129



Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vodeKažnjenu blatom, blago prezri cvetom.

Al pristani na svet koji zvezde vode

Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbaviSebe anđ elom kada vreme stade.I oplođ en prahom mutni cvet objaviPomerainje porekla, dan već i od nade.

Biljka te misli; moj um se iseliSmelo u cvet koji ironi no gledaLobanju praznu. Ko pticom isceliPonor proleć u bezazlenost preda

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,Proleć e prođ e i niko se ne stidi

Da preostale dane kao buduć nost vidi.Koju preletaju gmizavci s pti jom maštom.

130



Preporađ anjem ispiraj sjaj svetuI zvezdi koja ponore zataji;Neka se trulež otrezni u cvetuNepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da jeTo nešto stvarno, anđ ele sa zida,Na ulasku u zavi aj koji daje

Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljaniZapamć ene mudrosti u susret mom prahu.Istinske su reć i tužne: pravi daniPrazni. U prašini trag nađ i uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubaviLjubeć i silno, sić i ć u jednom prazanU svet polutame, gde zaborav plâviPolja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srcaLjudskog, zvezdane padavice vruć eU poljupcu se ništavnost koprca,

A put je samo upoznato bespuć e.

131



Iz srca mi slavuje izmami gora,Pa prazan kle im pred onim što pade,Sred nepokretnih vetrova i moraPraznih: ipakao — predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,

Prazno što je traje; ne uje se što jeste.Dok s mrtvog oca skidam nasleđ eno liceVatrom se zveri i zvezde pri este.

Č ista re koja kaže sebe manomIzbeže tvom bić u, al upozna zoru;Dovrši ti nebo u neiskazanom,

Da ti ime eznu ostrva u moru.Da umesto mene pati, pesme eto!Ispražnjeno! srce još je uvek živo.Za veliiko sunce u kamenu sažetoKristal isturi prozirnost ko se ivo.

Kamen je pot injen govoru i zimi.0 re i koje re eno potkupi!Zvezdo, moj pakao i moje srce primiUgašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i ve eVara me azur poklonom tebi sli nim1 strah stvarniji od onih što kle eU strahu od promena pred zlom nepomi nim.

132



Ogovaraju vode odraženoI dan pronađ en pre nego što sine;Po etak sveta vide poraženoIme svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodiU ruži nja'ke jasne, sestro krina,Izmenjena zvezdama odsutnim u vodiNad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam

Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,Jer nestvarnost je ja a i najžešć a je buraNa moru kog nema, a hu i i đ itpa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spavaPometenih jezika, sa suncem u bari.Uzidanih majki u zid muških glava,

S anđ elom u voć u i oku što stražari.

133



Lukavstvo pozajmljenih događ aja,Neizrecivo a nau eno ko vreme,Varko, u tebi udes i slu aj spaja,

Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime eznu ostrva u plimi, Anđ ele, i pesima koja mesto menePati, jer pakao i moje srce -primi,Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan već i od nadeU kalemljenom plodu reć i slutim,Pomor u ruci anđ ela što stadeS vatrom na ulasku u zavi aj mutni.

Da dan pronađ e pre nego što sime,U oku i voć u tamni obris raja,Nestvarnost punu volje i žestineKoja u nama kob i slu aj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahuTrulež u cvetu otrezni i ć eluNoć kroz predele bez nade, u strahu,Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

1958.

134



Utva zlatokrila (1959)



Frula

Groznice nežne poremeć enog cveta

Slgtiš. Gle, bilju klanjaš se opet.Tragom pjanog juga i iš ezlog letaPožuri, opevaj pre praznika svet.Ponovi dan zbog nezahvalnog telaŠto suncu uzvrać a senkom i pesmu kvariVrati oveku usamljenom pticu:Pod praznim nebom pla u sokolari.

Dozovi utve s gora, u (predanje.Sastavi ula pesmom da ne venuU noć i tela. Nek bude sve manjeVidljivog da ostvariš uspomenu.Prazniš mi koleno i uzimaš srceŽuri, krug opevaj, nesreć u prevariSmederevo otvori, ptici se dodvori

Pod praznim nebom pla u sokolari.

136



Gojkovica

I tako buduć nost mra noj nadi posta

Sužanj i talac zlo životu verno.Grlicu opeva kamenje što ostaU predelu koji raste lakoverno.Jesi li živi stub grada ii mrtvaBeli bedem dojiš prevaru sve već u?Prazno ime nade i prelepa žrtvaU zidu bez zvezda pravedno se sreć u.

Tela istijeg od izgubljenih reć i goriDan posle vremena koga se svi boje,Noć niz Bojanu oti e u tvojeSrce prodano nesigurnoj zori.Trgovci asni što kupuju vatromIz tvojih ruku istinito blagoNa tvome telu grad crtaju jatom

Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.137



Zova

Iz zove koja se sobom zabavljaPredelom slepim poguban je poj.Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja;Uspomena traje u nameri zloj.Cveć e nas ogovara, šuma se prikradaNašoj nakaznoj samoć i. Nema tajne.Svirala se ruga. Rugoba i ežnjaIzjedna iše se pred kraj leta. SjajneZablude vatre ništa ne savlada,Intrige sunca u plodovima glasnim.Sirene biljne pustolove mameI ine svet smešnim i opasnim.Reć i su izdajstvo, truljenje sunca vajnuSlast ploda kukavi lukom ozna i.Mulj i progonstvo zvezda koje tajnuKazaše ponoru bezvu no pomra i

138



Bolani Dojčin

Je li istinito ono što je stvarnoII samo vlada? Pobednici beže.Prazan je praznik bi e je utvarnoDok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.Sunce je bolest i slabost je strelaU snu odvojeni vodoim dok se mrznu.U visini vatre hladno je bez tela.Ko pojede svoje srce taj se drznu

Da pesnik bude predelu bez pam enja,Cvet nedovršen kad prole e ve prođ e.Svet e spoznati onaj ko ga menja.Slabi su pozvani da postanu vođ e.Dozivaj ipepeo bez straha jer nemaPepela ve samo plamen koji spavaU kamenu mutnom što potajno sprema

Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

139



Sluga Milutin

Poslednju svetlost slabosti prate i bilje ...Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!Varnicom nežnom niz crno koviljeDoželjen predeo obuze prevara.Što je duboko nit leti nit tone.Nit varkanjem varke bogojavno plane,Da noć koja ih naizust zna tronePotkupljivim srebrom mudrosti prerane.

Gorka pri est sluha u sebi vas krije,Č emerni labuđ i izlišnosti britke.Usamljenost je niskost. Gospo moja, bijeSvako u svom mraku izgubljene bitke.A kad zid lobanja sve vreme op iniNiko neć e znati je I rano ii kasnoZa ljubav za put ii smrt dok sunce jasno

Kuva odbeglu gor inu u visini.

140



Utva

Daj nesanicu grane s koje slete

Zvu no u dane poslednje i tužneZlatokrila koje ne mogu da se seteCrne šume iza glavobolje ružneU tvrdu zemlju da I odlete šupljaOd neba, prazna kao sve što traje?Vatra koja te vidi bić e skupljaOd zlata koje sebe ne ipoznaje.

Osta samo ime: dosta da se. rodiPesma u letu sjaj daleke zore.Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodiMorem bez molitve pro neprelet gore.Odlete tragom izdajni ke sreć e,Od bleska srca rukom sklanjam lice.Ne kuni vodu izgoreti neć e,Udahnuo te kamen krilatice.

141



Tamni vilajet

Tuđ om su pesmom o arani. TeškaNeverstva kriju u srcu što strepi:Slavuje stranputica. Sunce je greškaPrać ena viđ enim užasima slepim.Noć umesto oka lukava vatra nudi,Al stoje kužni u istrošenom vazduhuI slede vidljivost razli ito ljudi,Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;Samo su slabi izvan opasnosti.U zlo in je umešan i onaj ko spava.Nikoga nema da jakima oprostiŠto siđ oše u tamni vilajet i zlatoKoje se ne može uzeti otkriše.Što god da iiniš zlo iniš jer blato

Iz toga podzemlja slavno je sve više.

142



Ravi joj la

.... tužna vila nije sjena puka”

Tin

Tvoje je srce uzrok dana i noć iVreme sli no suncu dubokom i prazniZabranjeni slavuji slavni al bez noć iTvoje je srce uzrok dana i noć iDa sve što prođ e vrati se po kazniTužna posestrimo emera i bunePelen je jedini lek i gorka negaSrcu još gor em što se tobom kune

Tužna posestrimo emera i buneJetkih mudraca s izmišljena bregaTvoje je srce u drugima ti samo pevašI tvoja ih praznina sve više o aravaOproštena im oporost dosnevaTvoje je srce u drugima dok pevašO iskri iskrenoj koja o ajava

U taštom predelu kome odolevaš143



Kolo

Van njega sve je beskraj, varka i zloba,Praznina u vetar pretvorena tašto.Samo je budnost pesma, i teskoba,Beš ulno mesto prevareno maštom.Izmišljanje slepog u kovitlac oka,O saplitanje kroz izmišljen vrt!Iskustvo oslobođ eno pamć enjaOpć ini bilje nežnosti i smrt

Okolo vremena, okolo kostura,Okolo današnjeg dana opraštanje.Dok se srce igra svojom prozirnošć uUgasla jasnost eka ispaštanje.Č ikaju svet za potiljkom. Č ujŠta zakasnela frula kaže svetu.Iz pepela oka izleć e slavuj.

Krilatost klisure odmeni sujetu.

144



Dodole

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava

Pronađ ena praznina danu sagorelomŠto posvađ a budno sa onim što spavaI let zaustavljen s laži odletelom.Pa pevaju: daj nam buduć nost ko seć anje.Svet više iza nas negoli u nama.Da bi eznuli i pevali daj manjeNego što nam treba. Padaj 'kišo tamna!

Ružu nutrine nude bezazlenoPromuklom dodiru dana da ga svlada,izmeđ u njih i sveta strmog, eno,Kao u jamu teška kiša pada.Žuboriku biljno pesmom dozivajuI dan iza leđ a ko potonji cvet.Bela im vrana na jeziku. ZnajuSa lažnom slikom da pomire svet.

145



Raskovnik

»»Nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od ije (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe«.

Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,Da lepši od praznika obi an dan bude.Iznesi blago iz lažnih ostava,Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.Pokloni svoju biljnu mudrost danu.Otvori put u reci, u riznicu golje.Oko zahodi sa suncem, ne srce. OsvanuVarka, rekavši: hajdemo u polje!

Biljni sezame otvori obzorjeZa sve koji su se rodili prerano,Nek uđ u u tuđ e srce ako su otvorili svoje,Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.Otvori semenku u kojoj nežno amiZaboravljeno proleć e. OtvoriKamen što preć uta zvezde svojoj tami.

Otvori put ptici, oveku i zori.

146



Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

147





Jedna od najimpozantnijih figura u posleratnim etapama stasavanja naše poezije, Branko Miljković je za života bio slavljen i uznošen, a krać e vreme posle preranogprelaska iz života u legendu bio je srpski pesnik samožda najveć im brojem (dosta uspešnih) epigona međ ukojima su i današnji viđ eni pesnici znatne reputacije.Odmereniji, kriti ki intoniran tekst o poeziji i poeticiovog pesnika prvi je, od starijih kriti ara, napisao iobjavio «Dragan M. Jeremić , posebno se baveć i filozofskim aspektima njegovog pevanja. A najopsežniji,teorijski i esteti ki najpouzdanije zasnovan, besumnje

je onaj Milana Komnenić a, publikovan desetak godinakasnije. Da li je taj Komnenlć ev tekst, zapravo predgovor Brankovim Sabranim delima, zadugo predstavljaokona nu re vrednovanja ovog pesni kog opusa, ili jenaše pesništvo na neki na in preboleo i prevazišloMiljković eva interesovanja i njegove domete — sasvim

je, tek, izvesno da ovaj pesnik poslednjih deceniju i ponije u sferi zanimanja svojih mlađ ih kolega, a ni onihkoji pišu o poeziji... Reklo bi se da je u pitanju još

jedan, vHo karakteristi an, podatak o nedostatku kriti ke mere: kada se pojavi pesnik u ijim se dvema-trima

zbirkama nasluti prekretni ka li nost, li nost inovacijei sinteze, hvalospevima nema kraja; kad taj pesniknenadano nestane iz života, hvalospeve ubrzo smenjujebezrazložan i nepravedan zaborav.

Nije li, u takvom jednom slu aju, upravo u uspostavljanju kriti ke distance prema poeziji o kojoj je reizazov za pravog kriti ara? Jedan od najboljih mlađ ihsrpskih kriti ara, Ljiljana Šop se tom izazovu odazvala:svojim predgovorom i, ništa manje, izborom 1 0 1 pesmeiz Miljković evog pevanja odgovorila je na pitanje omoguć nostima, rasponima i specifi nostima današnjerecepcije ovog opusa, recepcije koja dolazi etvrt vekapo njegovom zaklju ivanju. Ili ta nije, odgovorila je naJedan od moguć nih i održivih na ina.

Kriti ki i priređ iva ki pristup Ljiljane Šop odlikuie.pre svega, znatna, esteti ki opravdana, redukcija M iljković evog opusa: redukcija koja se odnosi koliko naobim, toliko i na motivsko i tematsko grananje ovogpesništva. Njima manje opsenjena, ili ak za njih sasvimnezainteresovana. Šopova je uo ljiva i upadljiva svojstvaove poezije koja su, svolevremeno. najviše isticana(zvu nost, deklarativnost iskaza, simboli nost, filozofin-nost, verbalna paradoksalnost. formalna strogost i si.)najveć ma zanemarivala u prilog njene zna eniske nosivosti i ostvarenosti. A kada je o njoj (zna enjskoinosivosti poetskog iskaza) re . pesme Branka Miljković au ovom se izboru grupišu oko egzemplarno moderne

149



pesni ke teme ije su najhitnije komponente govor opesmi, oživotvorivanje stvarala ke drame, »rez« u pro-ces stvaranja. I, što nije manje zna ajno, jednu odxjceln ih Miljković evih pesni kih etapa Šopova vidi, tu-

ma i i vrednuje na nov na in, u zna enjskom klju u<oji proizlazi iz spomenute globalne teme, što je ne-sumnjiv doprinos novom razumevanju ovog pesnika.Druga dva punkta u kojima se, za ovog priređ iva a(mada, ne i samo za njega), ukrštaju najkvalitetnijessobenosti Miljković eve poezije su poema »Ariljskisnđ eo« i ciklus pesama »Litva zlatokrila«. U njima Šo-pova s razlogom sagledava i obrazlaže (a izboromilustruje) vrhunac Miljković evog pevanja, sintezu nacio-

nalne i opšte pesni ke problematike, prožimanje mit-skog i istorijskog utemeljenja pesnikovog pogleda nasvet.

Sasvim je razumljivo da je Ljiljana Šop svoj izboroblikovala ne držeć i se osobito Kronologije nastankaMiljković evih pesama. da ga je, ta nije, oblikovala os-tvarujuć i svoju zamisao jedne stupnjevito razvijene alikompaktne pesni ke celine. Njen izbor se, stoga, u

svemu drži kao jedna zbirka najboljih Miljković evihpesama....

Bogdan A. Popović

150



SADRŽAJ

Epitaf --------------------- --------------— --------- 13

Uzalud je b u d im ----------------------------------------

14Sonet ----------------------------- 15

Triptihon za E urid ik u -------------- 16

Hl ----------------------------------------------------------18

Orfej u podzemlju — ------------------------------------19

Drfi ka p es m a ------- ------------------------------------- 20

Orfi ko zaveštanje ---------------------------------------- 21

Sonet o ptici — -------------------

22

B r a n k o ------- 1 ---------------------------------------- 23

Grob na Lovć enu-----------------------------------------24

Laza K o s t ić --------------------------------------------------25

Dis -------------------------------------------------------26

Tin 27

Mom ilo Nas tas ijev ić ------------------------------------ 28

Goran 29Sonet 30

Sonet o neporoć noj lju b a v i---------------------------31

Po etak s n a --------------------------------------------------33

Kula lobanja-------------------------------------------------- 34

Odbacivanje s u m n je ------------------------------------35

Po etak puto vanja -----------------------------------------36

Po etak traganja zab ić e m -----------------------------37

Poistoveć ivanje bić a ir e i --------------------------- 38

Ispaštanje s n a ----------------------------------------------39

Seć anje na pokojn ika------------------------------------40

Po etak zabo rava ------------------------ 43

Izmišljanje s v e ta ---------------------------------------- 44

Za aravanje --------------------------------------------- 45

Propovedanje v a t r e ------------------------------------46

Kraj putovanja -----------------------------------------47Propovedanje l ju b a v i------------------------------------48

Magistrale --------------------------------------------- 49

Ljubav p o e z ije --------------------------------------------- 50

Usnih- je od'RImena- ------------------------------------ 55

Sunce 56

(Mene ni ega više nije stid . . . ) -----------------57

(Re vatra! ja sam rekao hvala štoživim...) 58

151



(Verujem, da bih mogao da govorim .. .) 59

Kritika m e ta fo re ----------------------------------------- gg

Kap m a s tila ----------------------------------------------------

Sunce iskorišć eno kaoe p ita f______________62B I I i s u n c e ----------------------------------------------------

11 ------------------------- 68

Slepi pesrrik ----------------------------------------------------

Razmišljanje u kafani »Prešernova kleto — 70

Feniks ( I ) ----------------------------------------------------

Pohvaja svetu ---------------------------------------------- 72

Posveta e le g ija ----------------------------------------------7 3

N j ja a od s v e ta-----------------------------------------

74

Svest 0 zaboravu ----------------------------------------- 75

Feniks ( I I ) -------------------------------------------------- 76

Nizvodno ----------------------------------------------------

Pesma posle probdevene noć i (Jutarnjap e s m a ) --------------------------------------------------------78

Suza --------------------------------------------------------79

Vesela p e s m a---------------------------------------------

80O ajna p e s m a --------------------------------------------- 81

Pesma za moj 27. ro đ endan---------------------------82

Zajedni ka p e s m a ----------------------------------------- 83

Poeziju ć e svi pisati ------------------------------------- 84

Lauda 85

Balada ---------------------------------------------------86

More pre nego usnim ------------------------------------

87Prošlost v a t r e ----------------------------------------------89

Buduć nost v a t r e ----------------------------------------- 90

Crna v a t r a ---------------------------------------------------93

Sadašnjost z e m lje ----------------------------------------- 94

Pohvala e le m e n tim a ------------------------------------ 9 5

Oseć anje s v e ta ----------------------------------------------96

Crni jamb s n a ----------------------------------------------97II 98

III 99

IV 99

Daktil s n a ------------------------------------------------- 100

Moravska e le g i ja ----------------------------------------105

Morava — -------------------------------------------- 106

II 107

III 108

IV --------- 108

Tito 109

Za s t o lo m ------------------- 110

Balata ------------------------------------------------- 111

Crni k o n ja n ik ---------------------------------------------112

Zemlja i v a t ra ------------------------- 113

D anđ elu na z id u ----------------------------------------114II ----------------------------------------------------------- 115

152



HI 116

Arlljski a n đ e o -------------------- 117

Frula 136

Gojkovica 137Zova ------------------------------------------------------ 138

Bolani D o j in -------------------------------------------------139

Sluga M i lu t i n --------------------------------------------- 140

Utva 141

Tamni v i l a j e t -------------------------------------------------142

Ravijojla --------------------------------------------------143

Kolo -------------------------------------------------------144

Dodole --------------------------------------------------145

Raskovnik 146

Spava i -------------------------------------------------- 147

Bogdan A. Popović : O knjizi »Najlepše pevajuzablude« 149

153



C I P — KaTajioraaauMja y nyCjiMKauMjM

HapOÆwa ÔMÔjiMOTeKa GpOnje, Eeorpaa

886.1/.2—1

MMJbKOBMTi, Bpamoo

Najlepše pevaju zablude : 101 pesma

/B ra n k o M iljković ; .[ izbor i predgovor

Lj i l jana Sop]. — [2. izd. 1. — Beograd: "Putujuća knj ižara "Branko Mil jković", 1989. — 153 crp. : MJiycrp. ; 21 c m . —

— (Biblioteka Magistrale)

[Pred go vo r]: crp. 5— 12. — O kn jizi

»Najlepše pevaju zablude« / Bogdan

A. Popo vić : crp. 149— 150.

IS B N 86-81213-02-4

886.1/.2(091)-1

n K :a . MiubKOBMh, BpawKO (1934— 1961)

— noeawjai



NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE

BRANKO MILJKOVIDRUGO IZDANJE

recenzenti

BOGDAN A. POPOVI

MILAN RADULOVI

likovno oblikovali

BOŽO DRAGI

DOBRI STOJANOVI

korektor

VESNA KOMAR

izdavač

PUTUJU A KNJIŽARA

»BRANKO MILJKOVI «

za izdavač aBOŽO DRAGI

Kozarč eva 91, Beograd

tel. 4884-358

za suizdavač a

MILINKO RAŠI

slajdovi

BUDIM BUDIMOVSKI

suizdavač i štampaRO »PRONALAZAŠTVO«

Vojvode Dobrnjca 30, Beograd

Štamparija — Barajevo, M. Vukovlć a 40

tiraž 5.000 primeraka

ISBN 86-81213-02-4











Documents

Branko Miljkovic - Najlepse Pevaju Zablude