Jana Baevijbacevic@f.bg.ac.yu

Monografska studija UDC 37.014 37.017(497.1)

"Pogled unazad" Antropoloka analiza uvoenja usmerenog obrazovanja u SFRJApstrakt U ovom tekstu nudim pogled na uvoenje sistema srednjeg usmerenog obrazovanja u nekadanju SFRJ koji se malo razlikuje od dosadanjih analiza. Naime, usmerenom obrazovanju pristupam sa teorijsko-metodoloke perspektive antropologije obrazovanja, koja obrazovne politike posmatra kao proizvod specifinog drutvenog, kulturnog i politikog konteksta. U ovom smislu, analizirane su strategije razliitih aktera na tadanjoj obrazovnoj sceni. Rezultati ukazuju na to da je, pored poveanja zaposlenosti, usmereno obrazovanje imalo za cilj i pacifikaciju sloja intelektualaca i studenata koji su zastupali ideje suprotne tadanjoj vladajuoj ideologiji. Ovakva analiza moe biti vrlo indikativna za istraivanja savremenih obrazovnih procesa. Kljune rei antropologija obrazovanja, usmereno obrazovanje, obrazovna politika, studentski protest 1968.

UvodIstorija obrazovnih politika u ovom delu Evrope ili Balkana nije manje interesantna od istorije "ostalih" politika ratnih, spoljnih, unutranjih, ekonomskih i drugih. Nesumnjivo je da u okviru ove istorije sistem usmerenog obrazovanja zauzima istaknuto, mada pomalo zaboravljeno mesto. Reforma kojom je uvedeno usmereno obrazovanje bila je zamiljena kao totalna i sveobuhvatna, i nije imala za cilj samo restruktuiranje obrazovnog sistema, ve i uspenije restruktuiranje drutva. Mada je o ovoj fazi obrazovne politike dosta pisano, deluje kao da nedostaje jedna sveobuhvatna analiza koja bi istovremeno eksplicirala drutvene i politike uzroke nastajanja usmerenog obrazovanja. Antropologija obrazovanja ovom fenomenu pristupa kao istorijski, drutveno, kulturno i politiki uslovljenom. Stoga, u ovom radu pokuau da pruim "drugaiji" pogled na jedan specifian oblik, usmereno obrazovanje; cilj ove analize nije da "otkrije" neto to do sada nije bilo "otkriveno", ve da kroz analitiku redeskripciju ukae na neke od determinanata obrazovne poliOvaj tekst nastao je u okviru projekta Antropologija u XX veku: teorijski i metodoloki dometi, koji pod rednim brojem 147037 finansira MNZS RS.

Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje tike, koje su jednako operacionalne danas kao i u vreme kada je usmereno obrazovanje uvoeno. Preciznije, u ovom radu usmereno obrazovanje posmatram kao svojevrsnu diskurzivnu tvorevinu (ili praksu) koja je nastala u polju susretanja i sukobljavanja razliitih aktera i njihovih (pretpostavljenih) interesa na tadanjoj jugoslovenskoj politikoj sceni. Slino, ne tako davnom, uvoenju veronauke i graanskog vaspitanja u kole u Srbiji (Baevi 2005, 2004), usmereno obrazovanje imalo je politiku agendu koja je daleko prevazilazila okvir problema koje je na retorikom nivou bilo predvieno da rei. Antropoloka analiza omoguuje nam ovaj "drugi" pogled. Usmereno obrazovanje, kao i druge obrazoven reforme, nije dolo "niotkuda". Stoga, u ovom tekstu prvo u izneti kratak istorijat usmerenog obrazovanja a naroito politikih dogaaja koji su mu prethodili, zatim se pozabaviti njegovom strukturom i funkcijom, a na kraju ponuditi neka od moguih objanjenja "sudbine" usmerenog obrazovanja. U zakljuku u podsetiti na relevantnost ovakvih analiza za prouavanje savremenih obrazovnih procesa.

Drutveno-politiki okvir: socijalizam i samoupravljanjeTokom ezdesetih godina XX veka u Jugoslaviji dolazi do niza radikalnih promena. Komunistika euforija koja je karakterisala period neposredno posle II svetskog rata morala je da ustupi prostor racionalnijim, realistinijim reenjima. U pokuaju da zadri vlast, komunistiki reim formulisao je niz "reformi", kojima je izgraen specifian sistem jugoslovenski samoupravni socijalizam. Glavne odlike ovog sistema bile su radniko samoupravljanje i nesvrstanost kao spoljno-politiki okvir (Naumovi 1999: 57-58). Meutim, vrlo brzo dolo je do svojevrsnog razoarenja: postalo je jasno da "revolucija", odnosno potpuni nestanak nejednakosti u drutvu, ne moe nastupiti preko noi. "Etatizam", "birokratizam", "voluntarizam", i sl. postaju izrazi koji se sve ee uju, u negativnom kontekstu. Glavno reenje, i oslonac transformacije, bila je privredna reforma, zvanino sprovedena 1965, mada se sastojala iz seta manjih mera sprovoenih od 1958. godine. Transformacija etatistike (odnosno, u potpunosti dravno kontrolisane) u samoupravno-plansku robnu privredu trebalo je da predstavlja kljuan korak ka ostvarivanju ideala radnikog samoupravljanja (v. Petranovi 1980: 574; Arsi i Markovi, 1988: 6-7). Meutim, rezultati privredne reforme bili su, sami po sebi, pomalo paradoksalni. Naime, stopa rasta drutvenog proizvoda u drutvenom sektoru pala je sa 9,6%, koliko je iznosila pre reforme (1954-1965), na 6,0%, koliko je iznosila u periodu od 1966 do 1970. Stoga, u periodu reforme dolazi do istovremenog pada drutvenog proizvoda, poveanja produktivnosti rada, i smanjenja zapoljavanja (Arsi i Markovi 1988: 8). Ovaj poslednji faktor postae jedan od kljunih uzronika dogaaja ija posledica e, izmeu ostalog, biti reforma obrazovanja. Logino je da su mladi ljudi bili grupa koju je Antropologija 1 (2006) 105

Jana Baevi najvie pogaao ovaj "obrt": naime, stopa rasta zaposlenosti je, sa 5,9% (1954-1965) pala na 1,0% tokom 1966-1970 (ibid). Ovo nije bila jedina kontradikcija privredne reforme. Osnovu za razvoj privrede inila je, zapravo, liberalna politika ekonomija. Pored injenice da je ovakva osnova bila u ideolokoj suprotnosti sa socijalizmom, ispostavilo se i da je u svojoj parcijalnoj inkarnaciji nedelotvorna, odnosno, da trite nije uspelo da "samo po sebi" rei sve probleme i obezbedi optimalan materijalni razvoj (v. Grupa autora 1973). Tako jo jedna od smernica samoupravnog socijalizma postaje decentralizacija i demokratizacija. Na deklarativnom nivou, prepoznata je potreba za slabljenjem centralne vlasti, naroito one otelotvorene u Savezu komunista. Meutim, ni nakon amandmana na Ustav iz 1967. i 1968. godine, ovaj proces nee dovesti do "sutinske" demokratizacije, ve samo do novog oblika decentralistikog etatizma. U ovoj varijanti, mo je iz centralistike Federacije preseljena na nove nivoe u republikama i pokrajinama. U socijalnom smislu, privredna reforma dodatno je ugrozila poloaj upravo one klase koju je socijalizam trebalo da "brani", odnosno radnike. Kraj etatistikog dravnog protekcionizma znaio je da se nezanemarljiv broj radnika naao na tritu radne snage, za koje nisu bili ni pripremljeni ni obueni. ak i unutar istih privrednih grana, odnos dohodaka radnika i pripadnika odreenih drugih kategorija (rukovodilaca, intelektualaca i slubenika) dostizao je 1:10 (Arsi i Markovi 1988: 14). Indikator rastueg uticaja birokratije u vladajuim strukturama predstavlja i podatak da je njihov udeo u lanstvu SK, od 1946. do 1967. porastao za 1460%, dok je udeo radnika porastao za "samo" 392%. Paralelno smanjenju interesovanja radnika, pada i broj mladih lanova SK. Istovremeno, jaa sloj birokratije, a razvija se jo jedna od specifinosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma srednja klasa. Ovoj novoj srednjoj klasi pripadali su pojedinci koji su umeli da iskoriste liberalizaciju trita, kombinujui je sa podrkom politike i upravne elite, i na taj nain steknu malo sopstvenog kapitala. Logino je da su kao takvi upadali u oi "veinskoj manjini", odnosno radnikoj klasi koja je poela da percipira svoj poloaj kao suprotstavljen birokratiji, tehnokratiji, i staroj ili novoj ("crvenoj") buroaziji. Sve u svemu, jugoslovensko drutvo sredinom ezdesetih godina XX veka izgleda kao socijalistiki san koji se pretvorio u nonu moru. Kontradikcije izmeu ideje i prakse postaju sve oiglednije, a neuspeh privredne transformacije dodatno naglaava razlike meu klasama, starim i novim. Akumulirano nezadovoljstvo prvo e nai izlaz u drutvenoj grupi koja je u tom periodu najosetljivija na promene: studentima. Oni su grupa koja e pokrenuti verovatno najvei protest protiv socijalistike vlasti do marta 1991: studentski protest koji je poeo u junu 1968. 106 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje

Jun 1968.Mada je beogradski "studentski jun" imao lokalne pretee, npr. u protestu studenata Beogradskog Univerziteta protiv rata u Vijetnamu i nekim sporenjima izmeu univerzitetskih i fakultetskih odbora Saveza komunista i Saveza studenata, verovatno bi bilo racionalno tvrditi da je beogradski studentski pokret najjau inspiraciju dobio od studentske pobune koja se desila ni mesec dana pre toga u Francuskoj, odnosno "francuskog maja". Pored injenice da je beogradski jun od francuskog maja preuzeo mnoga ideoloka obeleja, kao to je izrazito leva ideologija koja ukljuuje kritiku veine autoriteta i vlasti (v. Offe 2002), kao i podrku radnikoj klasi, ak je i dinamika, struktura i organizacija protesta bila vrlo slina. Naime, beogradski studentski protest poeo je sukobom grupe studenata iz Studentskog grada sa policijom koja je pokuala da zaustavi njihovu protestnu etnju ka gradu nakon naizgled trivijalnog incidenta izmeu studenata i brigadira u oblinjem radno-akcijakom naselju. Mada je, po svemu sudei, sam incident bio nemotivisan, u momentu kada su krenuli prema gradu studenti su ve uzvikivali politike parole koje su ukazivale na jasno definisanu kritiku postojeeg stanja ("Posao svima", "Hoemo bolje uslove"). Sukob sa policijom kod novobeogradskog podvonjaka pokazao je na najoigledniji nain antagonizam izmeu studenata i reima. Naime mada se intepretacije toga "ko je prvi poeo" razlikuju dominantna verzija jeste da je policija primenila neprimerenu silu, i to odmah nakon to je delegacija tadanjih probranih funkcionera poela pregovore sa studentima dakle, bez direktnog nareenja da to uini. U ovom prvom sukobu veliki broj studenata i profesora bio je brutalno isprebijan. arke sa policijom nastavljene su i u narednih nekoliko dana, naroito nakon to je doneta odluka o zabrani svih javnih okupljanja; studenti reaguju tako to se povlae u Studentski grad i na fakultete, meu kojima su glavni centri bili Filozofski, Filoloki, Pravni i Mainski, kao i Univerzitet umetnosti, i osuuju sporadine policijske upade kao krenje autonomije univerziteta. Atmosfera iz ove nedelje verovatno je ve ula u domen popularne kulture (u svakom sluaju, detaljno je prikazana u filmu Slobodana ijana Kako sam sistematski uniten od idiota (1983)), te nema potrebe o njoj posebno pisati; dvorite Kapetan-Miinog zdanja, odnosno Rektorata Beogradskog Univerziteta (koji su studenti preimenovali u "Crveni univerzitet Karl Marks") bilo je poprite stalnog okupljanja i smenjivanja studenata, drane su tribine, govori i performansi. Meutim, sutina celokupnog protesta nije se iscrpela u ovome. U vie navrata, studenti razliitih fakulteta sastavljali su programe, proglase i sl. Meu ovima, moglo se uoiti nekoliko stalnih mesta. Jedan deo odnosio se na konkretne zahteve. Ovde su spadali taj da se iz zatvora puste svi studenti uhapeni tokom protesta, da se povue zabrana sa lista Antropologija 1 (2006) 107

Jana Baevi "Student", i da se pozovu na odgovornost ili smene oni koji su naredili policiji upotrebu sile. Meutim, drugi deo predstavljao je vrlo direktnu kritiku razliitih aspekata sistema. Ovde je spadala osuda medija za neobjektivno i jednostrano izvetavanje o studentskim demonstracijama; skretanje panje na porast socijalne nejednakosti u drutvu i njen odraz u univerzitetskoj strukturi, kao i trend birokratizacije; isticanje nezaposlenosti (naroito mladih) kao jednog od glavnih uzroka gneva studenata; i, na kraju, pozivanje na sveobuhvatnu reformu i demokratizaciju drutva. Najobuhvatniji i najkonzistentniji dokument ovog tipa je Akciono-politiki program beogradskih studenata, koji su potpisali Plenum Univerzitetskog odbora Saveza studenata BU, Univerzitetski odbor SK BU, i Akcioni odbor studenata svih fakulteta, visokih i viih kola i akademija i Beogradu. U njemu se, izmeu ostalog, zahteva: () da se donesu mere koje e brzo smanjiti velike socijalne razlike u naoj zajednici; () da se dosledno primenjuje socijalistiki princip raspodele prema radu; da se jasno i tano definiu kriterijumi za odreivanje linih dohodaka () te da se ukinu one razlike u linim dohocima koje su zasnovane na monopolistikim poloajima; () za efikasnije i bre reavanje problema nezaposlenosti treba da se izgradi dugorona koncepcija razvoja nae zemlje, (za ta) je potrebno da se donese odgovarajui program investicione politike; da se donesu mere i za zapoljavanje mladih strunih kadrova, i neodlono rei pitanje pripravnikog staa i obaveznog zapoljavanja svih mladih strunjaka (); nune su mere za bre uspostavljanje samoupravnih odnosa u naem drutvu za otklanjanje birokratskih snaga koje zaustavljaju razvoj nae zajednice; nuno je da se postavi problem line odgovornosti; demokratizacija svih drutvenih i politikih organizacija, a naroito Saveza komunista, treba da bude temeljnija i bra, u skladu sa razvojem samoupravnih odnosa. Oni treba da obuhvate, naroito, sva sredstva javnog mnenja. Demokratizacija, najzad, treba da omogui ostvarivanje svih sloboda i prava predvienih Ustavom. (u: Arsi i Markovi1988: 110). Pored ovih, optih drutveno-politikih kritika i predloga, u Akcionopolitikom programu formulisana je i kritika postojeeg stanja visokog kolstva: Odmah preduzeti reformu kolskog sistema, da bi se on uskladio sa potrebama razvoja nae privrede, kulture i samoupravnih odnosa; da se ostvare Ustavom garantovana prava na jednako kolovanje svih mladih ljudi; da se donese Zakon o autonomiji Univerziteta; da socijalna struktura studenata odgovara strukturi drutva; da jaa uticaj nauke, Univerziteta i studenata na formiranje osnovnih shvatanja o prirodi i oblicima naeg drutvenog i privrednog razvoja; da se uvede princip reizbornosti za sva zvanja i da se onemogui njegovo formalizovanje, a mladim ljudima, sposobnim za nauni i pedagoki rad, vrata Univerziteta da budu otvorena. (ibid: 110-111). 108 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje Studenti su, dakle, prvi formulisali jednu obuhvatnu kritiku koja je otvoreno napadala veinu problematinih strana jugoslovenskog drutva. Oni ovu kritiku povezuju sa kritikom visokog obrazovanja, ali takoe sa prilino refleksivnih pozicija. Kljuni momenat u ovoj drugoj jeste to studenti istiu da socijalna struktura u ustanovama visokog kolstva ne odgovara socijalnoj strukturi drutva, odnosno da se i dalje koluju, i u institucijama ostaju, najbogatiji ili oni sa "najboljim" poreklom. Prilino je jasno da je rast nezaposlenosti bio najdirektniji socijalni uzrok studentskog nezadovoljstva, i da su oni bili jedina grupa koja je istovremeno mogla da se "izbliza" susretne sa svim problematinim stranama socijalizma, i da poseduje terminoloki i metodoloki aparat da ih kritikuje. U ovom smislu, potpuno je oigledno zato je locus odnosno centar protesta bio koncentrisan na beogradskom Filozofskom fakultetu. Studenti ovog fakulteta spadali su meu politiki najosveenije i najorganizovanije, a imali su podrku i inspiraciju profesora iz redova intelektualaca tada okupljenih oko asopisa Praxis, takozvanih praksisovaca, odnosno filozofa i sociologa koji su se bavili kritikim emanacijama marksizma i drutvene teorije uopteno. Stoga, studentski protest 1968. predstavljao je prvu jaku i oiglednu kritiku postojeeg drutvenog stanja. Kako i Arsi i Markovi navode, "jugoslovenski socijalizam se prvi put suoava sa politikom aktivizacijom omladine izvan oficijelnih drutvenih institucija i sa masovnim politikim demonstracijama" (Ibid.: 113). Ipak, studentska kritika nije bila revolucionarna koliko je mogla da bude. Vano je napomenuti da e studenti svoju poziciju neto kasnije definisati kao socijalistiki alternativizam, odnosno istai da razmatraju najbolja mogua reenja u okviru socijalistikih odnosa. Tokom protesta, na mnogobrojne optube (ukljuujui i one za promociju kapitalistikih ideja) studenti su odgovarali da se sve vreme zalau za doslednije sprovoenje samoupravnog socijalizma, i da su oni ti koji su zapravo verni osnovnim komunistikim, marksistikim i socijalistikim idejama. Ovo se odraavalo i na ikonografiju protesta u kom su studenti isticali Marksove i Titove slike, a to su podvukli i u pismu upuenom ovom poslednjem tokom protesta. Kraj samog protesta doao je vrlo brzo, upravo u obliku Titovog odgovora, odnosno televizijskog obraanja naciji 9. juna (ibid: 125-130). On se na televiziji pojavio nakon zajednike sednice Predsednitva i Izvrnog komiteta Centralnog komiteta SKJ, koja je verovatno bila sazvana prvenstveno zbog reavanja problema studenata, mada je imala i druge povode, koje je Tito stavio u prvi plan. Ipak, u odgovoru na studentske zahteve, dola je do izraza njegova sposobnost pravljenja brzih politikih strategija. Tito je veinu problema uspeo da svede na to da je "glas omladine" bio zanemarivan u drutvu i odgovornim institucijama, ukljuujui i Savez komunista; sloio se sa konstatacijom da je nezaposlenost mladih veliki problem, i obeao da e elnici policije biti pozvani na odgovornost povodom novobeogradskog sukoba. Antropologija 1 (2006) 109

Jana Baevi Praktino, Tito je rekao da su elementi studentske analize stanja tani, ali je istakao da u vladajuim krugovima postoji svest o navedenim problemima, i da se radi na njihovom reavanju. Na ovaj nain, on je istovremeno uspeo da trivijalizuje studentski pokret gotovo kao izraz svojevrsne mladalake prenagljenosti, i da ga pridobije zvanino afirmiui neke od postavljenih zahteva. S druge strane, mnogo vie panje posvetio je problemima i poziciji radnike klase; isto tako, nije propustio da otro kritikuje pretpostavljene "strane i nesocijalistike" elemente koji su se uvukli u studentske redove povezujui ih sa intelektualcima na univerzitetu: Vi znate, drugovi i drugarice, da je do sada bilo svakakvih pokuaja od raznih elemenata (...). To su pojedini profesori, neki filozofi, razni praksisovci i drugi razni dogmatiari, ukljuujui i one koji su vrili razne deformacije u Upravi dravne bezbednosti itd. Sve se to danas nekako ujedinilo. Svaki, naravno, radi za sebe, ali su ipak udrueni u nastojanju da se kod nas stvori neki haos i da love u mutnom. Mi im moramo rpuiti odluan otpor, rei odluno ne. Oni sada proglaavaju pokret na univerzitetu. To ne potie od studenata, ve od ljudi koji bi hteli da stvore neki embrion viepartijskog sistema (...). tavie, oni idu i dalje: negiraju radniku klasu kao najvaniji faktor i stub ovog drutva (...). Zar da takvi vaspitavaju nau djecu na univerzitetima i kolama? Nema im mjesta tamo! (Josip Broz Tito, u Arsi i Markovi 1988: 132-133). Mada je ovakvih optubi bilo tokom celog protesta, studenti su isticali svoju odvojenost i suprotstavljenost takvim hipotetikim elementima, za ta ih je i Tito pohvalio; meutim, kako bude proticalo vreme, osvrtanje na ove elemente koji, u stvari, treba da predstavljaju "produenu ruku kapitalistike propagande" bie sve ee. Bilo kako bilo, studenti su, verovatno delimino i iscrpljeni protestnom nedeljom, odluili da Titovo obraanje interpretiraju kao javno priznanje da su "studenti u pravu". irom visokoobrazovnih ustanova klicalo se Titu, trajkovi su obustavljeni na svim fakultetima, i protest je zavren. Naravno, sa istorijske distance jednostavno je rei da je studentski protest ostvario manji efekat nego to je mogao. Verovatno bi bilo realnije prihvatiti da su studenti svoju kritiku formulisali na, u to vreme, jedini mogui nain; zalaui se za bolji i dosledniji socijalizam. Meutim, ak i sa ovim otklonom jasno je da je 1968. mogla da se "izrodi" u najozbiljniju tadanju kritiku drutva, koja je bila jedan retoriki korak od toga da napadne socijalistiki sistem po sebi.

Posle junaPosledice, direktne i indirektne, studentskog pokreta nisu, dodue, bile male. Krajem 1968. i u 1971. nastavlja se reforma Federacije, usvajanjem amandmana na Ustav koji je trebalo da dodatno decentralizuju i obezbede vii 110 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje stupanj regionalne (odnosno republike i pokrajinske) autonomije. Ovaj proces preklapa se sa proliferacijom nacionalizma, u Srbiji i jo vie u Hrvatskoj. U Srbiji poinju da se jasno uju glasovi koji govore o loem poloaju i uskraenosti stanovnika ove republike u odnosu na ostale lanice Federacije; u Hrvatskoj, nacionalizam dobija razmere masovnog intelektualistikog pokreta, poznatog kao maspok. Maspok je poeo desniarskim istupima i izborom rukovodstva na Zagrebakom sveuilitu, ali se zavrio kao gotovo zvanina politika Saveza komunista Hrvatske, sa programom u kom su isticane ideje o hrvatskoj dravnosti, to je nailazilo na prilino otru reakciju od strane vladajuih krugova u Srbiji (za opirnu dokumentaciju o genezi pokreta, v. Kesar, Bilbija i Stefanovi, prir. 1990). Kakva se veza moe uspostaviti izmeu novoleviarske orijentacije "ezdesetosmaa" i desniarske orijentacije "maspokovaca"? Logino je da, u usko ideolokom smislu, ne postoji puno poklapanja, te da se ove dve opcije praktino meusobno iskljuuju, tim pre to je za novu levicu karakteristina kritika svih oblika nacionalizma i ovinizma. Meutim, u ovom sluaju, postoji dublja, "genetika" veza. Naime, podrka studenata Zagrebakog sveuilita beogradskim studentima u junu 1968. otvorila je prostor za formulaciju drutvene kritike koja je odstupala od tada zvaninog kreda. Istovremeno, nova levica i radikalna desnica jedine su politike opcije koje polaze sa kritikih stavova, odnosno dijagnozu loeg stanja u drutvu uzimaju kao osnovu svojih programskih predloga, nezavisno od toga koliko se oni meusobno razlikuju. Jedni su uzrok drutvene krize pronali u nedoslednom sprovoenju socijalistikih samoupravnih reformi i elementima ekonomskog liberalizma, drugi u "podreenom" poloaju odreenog naroda u okviru Federacije, ali slagali su se u otvorenoj konstataciji da broj drutvenih problema raste, i da e se situacija vremenom sve vie komplikovati. Najvanije od svega, meutim, jeste to je u nastupima politiara tog vremena postojala oigledna ideja o povezanosti 1968. i maspoka. Jedna od oiglednijih asocijacija zasnivala se upravo na tezi da su se u studentskim redovima nalazili "neprijateljski elementi" koji su propagirali "nesocijalistike ideje", u okviru kojih se moglo nai mesto i za alternativne oblike socijalizma i leviarstva ali i za nacionalistike, desniarske opcije. Stipe uvar na jednoj tribini 1972. izjavljuje: 'Kao to znate, 1968. godine omladina na naim fakultetima (...) izrazila je nezadovoljstvo birokratskom institucionalizacijom naeg drutva. (...) Kasnije se situacija razliito ralanjivala u pojedinim drutvenim sredinama. Mene su nedavno pitali kako se dogodilo da jedino na svijetu zagrebaki studenti istupe sa desnih pozicija. Ako idemo na prirodu tog pitanja koje vreba u pozadini, odgovor je slijedei. U izvjesnoj mjeri se sa studentima od 1968. godine do danas posebno manipuliralo. (...) Poslije toga anse je dobila desnica, i ukretanju svega onoga to se u Hrvatskoj dogaalo...jedan dio mladih ljudi je doiAntropologija 1 (2006) 111

Jana Baevi sta istinski povjerovao da se sve u naem drutvu svodi na problem potinjenosti hrvatskog naroda, njegove unesreenosti u ovoj i ovakvoj Jugoslaviji i da je jedini izlaz traenje rjeenja u separaciji hrvatskog naroda. (...) Dijelom se tu desniarski program mijeao sa programom Saveza komunista, a dijelom sa programom nove ljevice'. (uvar 1972, u Arsi i Markovi1988: 211-212). Dakle, poruka politiara bila je vrlo jasna. Studentski protest 1968. otvorio je vrata za povampirenje nacionalizma u Hrvatskoj, ali u oba sluaja odgovornost omladine nije potpuna, poto je u njihovim politikim istupanjima postojao ideoloki uticaj nekog "socijalizmu stranog" elementa. Ova linija poklapala se sa Titovim govorom kojim je pacifikovao studentski protest, priznajui elemente drutvene krize, ali insistirajui na problemima radnike klase i optuujui studente za ideoloku izmanipulisanost. No, najbitnije jeste to je uspostavljena kauzalna veza izmeu protesta 1968. i nacionalistikih pokreta s poetka sedamdesetih. Na taj nain, tendencije odreenih grupa intelektualaca i studenata bile su jasno oznaene kao faktor "remeenja socijalnog mira". Jo od suzbijanja studentskih demonstracija i zabrane javnih okupljanja 1968, odgovor vlasti bio je brz, efikasan i sveobuhvatan. Ubrzo nakon zavretka protesta, studenti su "umireni" tako to je na fakultetima uveden sistem koji je nalikovao samoupravljanju, u obliku studentskih zborova (Arsi i Markovi 1988: 138-139). Meutim, ovaj sistem nije doveo do veeg stupnja studentskog uticaja na visoko obrazovanje, i studentsko politiko organizovanje nezavisno od sporadinih "uzleta" od kraja ezdesetih godina zapravo je u stalnom opadanju. Dodatno "umirenje" dolo je u obliku olakica i povlastica u vezi sa studentskim standardom (cene studiranja, mesta u domu, bonova za menzu), ime su studenti uglavnom pacifikovani. Obraun sa njihovim nastavnicima trajao je malo due, poinjui od "oznaavanja" krivaca u Titovom govoru, preko ukidanja ogranaka Saveza komunista na katedrama za sociologiju i filozofiju, do, konanog, iskljuenja osam profesora i asistenata (Svetozara Stojanovia, Mihajla Markovia, Ljube Tadia, Zagorke Golubovi, Miladina ivotia, Dragoljuba Miunovia, Triva Inia i Neboje Popova) sa Filozofskog fakulteta, pod obrazloenjem "ideoloke nepodobnosti". Meutim, najsistematinije reenje za ponovno uspostavljanje "poremeenog" socijalnog mira, u domenu obrazovne politike, doi e u obliku usmerenog obrazovanja.

Uvoenje usmerenog obrazovanjaU sklopu ustavnih amandmana koji su obezbedili reformu Federacije, i kasnijeg donoenja Ustava iz 1974, jedan od odgovora na novonastalu situaciju uzeo je oblik rekonstrukcije obrazovnog sistema. Nova koncepcija postala je poznata kao usmereno obrazovanje. Razrada koncepcije utvrena je Rezolu112 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje cijom Savezne skuptine o razvoju vaspitanja i obrazovanja na samoupravnim osnovama iz 1970, i Rezolucijom Desetog kongresa o zadacima SKJ u socijalistikom samoupravnom preobraaju vaspitanja i obrazovanja, donetoj 1974. Osnovu za ovu drugu predstavljao je dokument Idejne osnove samoupravnog socijalistikog preobraaja vaspitanja i obrazovanja, koje je Predsednitvo CK SKJ predloilo Desetom kongresu. Zakon o usmerenom obrazovanju donet je kasnije iste godine, poetni koncept ostvarivan je od kolske 1975/6. u Hrvatskoj i Vojvodini, a postojao je dogovor da se u ostale republike i pokrajine uvedu najkasnije do 1979/80. Pored ovih akata, idejni tvorac koncepcije, Stipe uvar, najobuhvatnije je izneo i obrazloio svoju zamisao u knjizi "kola i tvornica: u susret reformi odgoja i obrazovanja" (1977). Usmereno obrazovanje bilo je zamiljeno kao sveobuhvatna reforma kolskog sistema. Osnovna ideja reforme bila je da se obezbedi funkcionalniji odnos izmeu tipa steenog obrazovanja i zapoljavanja, odnosno izmeu obrazovne delatnosti i udruenog rada (uvar 1977: 113). Dakle, za razliku od do tada preovlaujuih gimnazija "klasinog tipa" koje su uenike pripremale za upis na vie kole i fakultete, i srednjih strunih, odnosno zanatskih kola, uveden je jedinstven koncept srednjeg obrazovanja diversifikovanog prema stepenima strune spreme, kojih je bilo pet. Dotadanja prva dva razreda srednje kole reformisana su u "zajedniku osnovu", koja je uenicima trebalo da obezbedi dovoljno poetnih i optih znanja da bi mogli da nastave dalje usavravanje prema izboru zanimanja. Nakon druge godine, odnosno zavrene zajednike osnove, uenici su se opredeljivali za obrazovni profil, odnosno struku. Na osnovu postojeih nomenklatura zanimanja, u svim republikama su utvreni obrazovni profili, i organizovano je obrazovanje za izmeu 300 i 600 profila na III i IV stepenu strune spreme (v. Milenovi 1985). Usmereno obrazovanje zasniva se na razmeni izmeu obrazovnog i proizvodnog sektora, odnosno "kole" i "tvornice" (fabrike). uvar saeto izlae ideju koncentrisanu u Rezolucijama Desetog kongresa: Organizacija udruenog rada materijalne proizvodnje ili neke drutvene djelatnosti mora biti ishodini nosilac reforme obrazovanja. U kom smislu? U tom da kae: trebaju nam ljudi takvih i takvih strunih kvaliteta, i takvih i takvih drutvenih kvaliteta: izvolite vi u radnoj organizaciji odgoja i obrazovanja izgraivati, odgajati, obrazovati, osposobljavati takve ljude, a mi emo davati sredstva. To je razmjena rada, uz polaganje rauna uzajamno jedni drugima. (uvar 1977: 112.) Praktino postavljeno, razmena izmeu radnih organizacija i obrazovnih institucija trebalo je da ima sledeu dinamiku. Radne organizacije definiu kakvi obrazovni profili su im potrebni; sredstva za obrazovanje izdvajaju se iz dravnog budeta, formiranog od vika proizvedenog u radnim organizacijama; strunjaci datih profila odlaze na praksu ili rad u odgovarajuim radnim organizacijama. Ukoliko ele, kasnije mogu nastaviti kolovanje, "dokvalifiAntropologija 1 (2006) 113

Jana Baevi kovati" ili "prekvalifikovati" se, i bilo zauzeti drugi poloaj u okviru iste radne organizacije, bilo promeniti radno mesto i otii u organizaciju kojoj su potrebniji. Ovakva logika trebalo je da, u idealnoj varijanti, rei problem nezaposlenosti tako to e napraviti jaku vezu izmeu izbora zanimanja i trita radnih mesta. Drugim reima, ne bi vie bilo strunjaka na birou, ili mladih ljudi koji ne mogu da obavljaju praksu ili pripravniki sta u odgovarajuim organizacijama, to je bio element na koji su skrenuli panju studenti 1968. Gotovo da bi postojala puna zaposlenost, odnosno mogunost obrazovanja bila bi direktno zavisna od mogunosti zaposlenja: () Tajna je u planiranju kadrovskih potreba u OOUR-u, i onda posredstvom SIZ-ova odreivanje kvota upisa u kole, odnosno odreivanje broja onih koji e se osposobljavati za pojedina zanimanja. (ibid: 113). Naravno, ideja usmerenog obrazovanja imala je i ideoloku podlogu. Obrazovanje je percipirano kao jedan od glavnih uzronika i medijuma reprodukcije drutvene nejednakosti, odnosno podele na "one koji misle" i "one koji proizvode". Iz logike kapitalistike reprodukcije proizlazi i klasna funkcija obrazovanja. Ona je u "slubi" odranja razdvojenosti duhovne i materijalne proizvodnje, podjele rada na umni i fiziki, klasno-socijalne distance izmeu "intelektualaca" i "radnika" (...). Kapitalizam je razvijao onakav sistem obrazovanja kakav je bio "dat" s obzirom na razvitak njegovih reprodukcijskih "potreba" i "zakonitosti". Najzad, i "boom" i "kriza" obrazovanja proizili su, kako smo to barem djelomino pokazali, iz reprodukcijskih "potreba" tzv. zrelog ili razvijenog kapitalizma (...). Klasna funkcija kole (sistema obrazovanja) u graanskom drutvu iscrpljivala se (i jo se iscrpljuje) u: (...) doprinosu reproduciranju "apstraktnog rada" proizvoaa materijalnih dobara; (...) obrazovanje mora biti selektivno u odnosu na osnovnu proizvoaku klasu drutva i stoga je prualo klasi samo ono to je bilo neophodno da radnik ostane radnik pa makar mu se nudila i mogunost "uspona" u radnikoj "karijeri" i radnikoj hijerarhiji kvalifikacija; (...) doprinosu podreivanju svih sfera drutvenog rada i svih sfera drutvenog ivota oploivanju kapitala; ideolokoj racionalizaciji drutvenog poretka, interiorizaciji vladajueg sistema vrednota i osobito razvoju "industrije svijesti"; proizvodnji humanistike i tehnike inteligencije kao, po socijalnoj funkciji, osamostaljenog homo sapiensa nasuprot radniku u poloaju homo fabera; doprinosu reproduciranju nauke, kulture i samog obrazovanja kao osamostaljenih "sektora" drutvene reprodukcije nasuprot materijalnoj proizvodnji; doprinosu odranju drutvene podjele rada u cjelini (...). Ukratko, sistem obrazovanja vri funkciju "proizvoaa" nauke i kulture koje su rezervirane za drutvene manjine. On je time i u funkciji klasnih podjela u drutvu. (ibid: 40-41).

114

Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje

Ideologija i funkcija usmerenog obrazovanjauvar, zapravo, iznosi tezu koja je na povrini vrlo slina Burdijeovoj (1984, 1970) i drugim marksistikim kritikama: obrazovanje predstavlja orue za reprodukciju klasnih nejednakosti u kapitalistikom drutvu. Stoga, sistem usmerenog obrazovanja bio je zamiljen tako da, pored "idealne" zaposlenosti, obezbedi i neutralizaciju ili ak nestanak klasnih razlika koje su nastavile da postoje u socijalizmu. Mogunost daljeg kolovanja pored rada, inila je situaciju u kojoj radnik nakon, recimo, pet godina rada u preduzeu odlui da zavri fakultet, vrlo izvodljivom. U tom smislu, usmereno obrazovanje uvoenjem zajednike osnove, i zatim mogunou izbora obrazovnog profila i dokolovavanja trebalo je da ostvari marksistiku utopiju u kojoj svako moe da se bavi aktivnou koja mu odgovara, u okviru drutvenih potreba, ne vie definisanih od strane drave, ve od strane proizvoaa, koji bi kontrolisali dravne fondove (uvar 1977: 76). Tvornica i kola se izjednauju po poloaju u drutvenim odnosima reprodukcije. Jedina je razlika: u tvornici (organiziranoj u jedan ili vie OOUR-a) se proizvodi novostvorena vrijednost, odnosno viak vrijednosti. U koli (takoer organiziranoj u jedan ili vie OOUR-a) se pak proizvodi zadovoljavanje obrazovnih potreba, to je takoer nuan elemenat reprodukcije same tvornice, pa ga i ona "priznaje" kao takav putem slobodne razmjene rada. (...) Sredstva za obrazovanje ne odreuje vie drava niti ih ona dijeli. To je osnova deetatizacije obrazovanja. (...) Prevladava se graanska "upotreba" obrazovanja: obrazovati se koliko hoe i za to hoe mogli su samo pojedinci, kojima su to doputale njihove privatne materijalne prilike, zapravo njihov klasno-socijalni poloaj. (...) Ovde je bitan pojam potreba. to je to potreba u obrazovanju, obrazovna potreba? Potrebe pojedinca ne mogu biti, u drutvu iji je ideal zajedninost, privatne potrebe, ve u njegovoj radno-ivotnoj sredini priznate osobne potrebe (...). Obrazovne potrebe u jugoslavenskom socijalistikom drutvu treba da se utvruju u osnovnoj jedinici drutvenog rada, u osnovnoj organizaciji drutvenog rada. Radnici i radni ljudi koji udruuju svoj rad u toj jedinici iskazuju i usklauju svoje individualne i kolektivne potrebe na razini OOUR-a, i to ne samo za sebe i ve i za "druge": za lanove obitelji, za ire asocijacije u koje je OOUR udruen, za komunalnu zajednicu, pa i za iru drutvenu zajednicu. (ibid: 76, 77, 78). U ovom smislu, povezanost "tvornice i kole" nije bila samo pragmatiki pravdana kao reenje za problem nezaposlenosti, ve i ideoloki pravdana kao istovremeno nain deetatizacije i zaustavljanja reprodukcije klasnih razlika, naroito onih izmeu intelektualno-birokratske i radnike klase: Da bi se razvila ova nova drutvena funkcija obrazovanja, ono se mora "ugraditi" u radni proces: mora se prevladati izdvojenost i izoliranost pedagokog odnosa u koli. Ta "zatvorenost" obrazovanja u kolu u graanskom je Antropologija 1 (2006) 115

Jana Baevi drutvu bila, a u socijalizmu se obnavljala, izraz osamostaljenosti duhovne proizvodnje prema materijalnoj, podjele rada na umni i fiziki, eksproprijacije proizvoaa ne samo od sredstava proizvodnje ve i od vlastitih duhovnih snaga (...). (ibid: 78). Dakle, uvar prati liniju Marksovih i marksistikih analiza, koje uoavaju ulogu obrazovanja u reprodukciji kapitalistikih odnosa. On se slae sa veinom tadanjih drutvenih analitiara u oceni da jugoslovensko drutvo jo uvek nije u potpunosti prevladalo elemente kapitalistikog ureenja i buroaske dominacije. Dodatno, dogaaji iz 1968. i sa poetka sedamdesetih jasno su ukazali na mnogobrojne kontradikcije tadanjeg samoupravnog socijalizma. uvareva reforma, stoga, ima za cilj da "ispravi" i predupredi sve problematine strane drutvene situacije koje proizlaze iz (nezadovoljavajueg) odnosa obrazovnog i proizvodnog sektora: Nije dovoljno preobraziti kolu i proces obrazovanja integrirati u udrueni rad, da bi se preobrazilo drutvo, tovie preobraaj kole i obrazovanja i ne moe se postii ve samo kao jedan od djelominih preobraaja u svestranom revolucionarnom mijenjanju proizvodnih odnosa. Ali, injenica je da se bez preobraaja obrazovanja ne moe izgraditi drutvo udruenog rada. (ibid: 79). U uvarevoj viziji, put ka transformaciji drutvenih odnosa i uspenom ostvarivanju samoupravnog socijalizma vodi kroz obrazovanje. U ovoj taki on se jasno razlikuje od dvojice marksistikih kritiara obrazovanja koje smo pominjali, Burdijea i Freirea. Naime, Burdije se "zadovoljio" pokazivanjem sofisticiranih mehanizama koji omoguuju reprodukciju klasnog ustrojstva, ak i u tako "liberalnim" oblastima kao to je francusko visoko kolstvo. Freireov pristup bio je aktivistiki, meutim, takoe je s jedne strane bio iscrpljen u konstataciji naina na koje postojei obrazovni sistem reprodukuje nejednakost meu klasama i "tlai" radniku i seljaku; s druge strane, njegovi projekti koncentrisali su se na podizanje svesti meu "potlaenima", kako bi oni (jednom) mogli da prevladaju eksploatatorske odnose ije su "rtve". Stoga, reforma koju on predlae je "odozdo na gore". uvar se suoio sa znaajno razliitom drutvenom situacijom. Sistem ka kom tee marksisti ve je bio, barem na papiru, uspostavljen; meutim, pokazalo se da postoje nezanemarljive oblasti u kojima ne funkcionie. Jedan od osnovnih ciljeva, onda, bio je da se postojea situacija "ispravi". Dodatno, ureenje je bilo takvo da je uvar reformu sprovodio "odozgo na dole", odnosno sa sistemskog nivoa. Ovo je uslovilo veu obuhvatnost sistema usmerenog obrazovanja, ali i mnogo slabiju vezu sa onima koji je trebalo da budu subjekti obrazovnog procesa. Usmereno obrazovanje, dakle, bilo je sistemska reforma, usmerena prvenstveno ka tome da regulie "greke u sistemu". Deo ovih "greaka" koje je usmereno obrazovanje trebalo da ispravi oigledan je kako u tadanjim drutvenim kritikama, tako i u predvienim ishodima obrazovne reforme. Jasno je, na primer, da vre povezivanje "kole i 116 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje tvornice", pored ostvarivanja samoupravnog udruenog rada, treba da obezbedi reenje za problem rastue nezaposlenosti, i to naroito meu populacijom koju najvie pogaa mladim ljudima. Dizajniranje obrazovnih programa prema potrebama radnih organizacija obezbedilo bi istovremeno priliv radne snage i finansijsku i socijalnu sigurnost za mlade koji zavravaju proces obrazovanja. Radne organizacije obezbeivale bi prostor za strunjake ije obrazovanje zahteva praksu ili pripravniki sta; samim time, budui radnici bi se uili detaljima svoje profesije "na radnom mestu" to bi za rezultat imalo veu produktivnost i efikasnost. U idealnoj varijanti, usmereno obrazovanje bilo je sistem koji bi, istovremeno i meusobno zavisno, obezbedio privrednu ekspanziju, ekonomski napredak, i visoku zaposlenost. Postojala je jo ozbiljnija "sistemska greka" koju je usmereno obrazovanje trebalo da ispravi. U kritikama iz 1968. i kasnije, u istupima "naprednijih" politiara, postojala je jasno formulisana odbojnost prema tehnokratiji i birokratiji, odnosno slojevima za koje se mislilo da, zajedno sa ostacima stare buroazije, predstavljaju povlaenu klasu u drutvu u kom nije trebalo da postoje klasne razlike. Jedna od funkcija usmerenog obrazovanja, kako je uvar isticao, bila je i da izbrie razliku izmeu "onih koji misle" i "onih koji rade": (Stoga je) dokidanje zatvorenosti obrazovnog procesa u koli i povezivanje obrazovanja s ranim ukljuivanjem mladih narataja u drutveni rad i odluivanje znaajan kolosijek intelektualizacije rada, odnosno razvijanja intelektualnih sposobnosti onih od kojih se u naslijeenoj podeli rada nije trailo da misle, kao i razvijanja radno-proizvodnih sposobnosti od onih koji su iveli "knjiki" i radili "uredski". (ibid: 78). Na jednom nivou, ovaj element reforme moe delovati neproblematino. U skladu sa marksistikim projektima podizanja "klasne svesti", cilj je bio omoguiti pripadnicima radnike klase da se bave zanimanjima i aktivnostima do tada rezervisanim za "intelektualce", a ove potonje upoznati sa elementima proizvodnog rada. Na taj nain, bilo je predvieno da se zaustavi reprodukcija klasne strukture drutva, poto osobe roene u "misleim" klasama vie ne bi po definiciji birale profesiju iz tog kruga, a osobe iz radnike klase vie ne bi morale po definiciji da ostanu u proizvodnim delatnostima. Meutim, elja za brisanjem klasnih nejednakosti brzo je poprimila iskljuivo oblik kritike klase koje je percipirana kao privilegovana a u koju su, pored birokratskih slojeva, svrstavani svi intelektualci, naunici, te konano i gotovo svako sa fakultetskom diplomom, "jer, u sadanjem sistemu posjedovanje titule i diplome nalikuje na neku vrstu uivanja doivotne rente!" (ibid: 79). Na ovom nivou ve dolazimo do male neloginosti. Nezaposlenost je pogaala i intelektualne slojeve, i njen glavni uzrok bio je neosporno u ekonomskoj politici, meutim intelektualci su u retorici usmerenog obrazovanja Antropologija 1 (2006) 117

Jana Baevi postali "glavni krivci" ili barem voljni sauesnici u procesu reprodukcije klasne nejednakosti i mistifikaciji socijalnih odnosa. Homo faber i homo sapiens su drutveno odvojeni, otueni, ne mire se u istoj linosti, suprotstavljeni su i u postojanju razliitih klasa. A obrazovanje ima svoj osnovni smisao u tome da pridonosi odranju te podijeljenosti, koju drugim reima moemo nazvati podijeljenou materijalne proizvodnje i duhovne proizvodnje, fizikog i umnog rada, privrednog i neprivrednog rada, odnosno drutvenom podjelom rada. Obrazovanje je zapravo izgraeno kao specifian ritual kojim se ide za tim da se ljudske manjine kao drutvene elite izdvoje i da se stave na pijedestal koji je ljudskim veinama nedostupan. (ibid: 89). uvar je, opet, percipirao istu stavku koju i Burdije: da obrazovanje slui reprodukciji socijalnih nejednakosti. Meutim, dok se Burdije koncentrisao na strukturu i implicitne strane visokog obrazovanja kao medijuma reprodukcije ne samo intelektualne ve i upravljake elite, uvar je izjednaio jedne sa drugima, kvalifikujui intelektualce kao "povlaeni" sloj. Dok je pravac Burdijeove kritike (mada neoperacionalizovan) bio da univerziteti treba da prestanu da zadravaju radnike meu radnicima, ili da im, barem, omogue da postanu intelektualci, uvarevo reenje bilo je ukratko pretvaranje intelektualaca u radnike! Klasna funkcija obrazovanja u naem drutvu, pa i u svakom socijalistikom drutvu, za razliku od klasne funkcije (...) u starim eksploatatorskim drutvima, najkrae reeno, izraava se, ili bi se trebala izraavati, u tome da ono slui ne da bi se pobeglo iz osnovne proizvoake klase ve u tome da se u njoj ostane, odnosno da joj se pripadne. (ibid: 93). Jer, cilj reforme obrazovanja u socijalizmu mogao bi se svesti i na ukidanje inteligencije! (ibid: 97). U poslednjoj reenici sadrana je, jasno, implicitna fukcija usmerenog obrazovanja. uvar je, verovatno ispravno, percipirao da u tadanjem jugoslovenskom drutvu nastavlja da postoji visoko vrednovanje fakultetskih diploma i titula samih po sebi, te da se tako perpetuira jaz izmeu "intelektualaca", odnosno visokoobrazovanih, i radnika, odnosno onih sa srednjom i niom strunom spremom. Takoe je percipirao da na izbor zanimanja utie klasna pripadnost, odnosno poreklo, te da se na taj nain reprodukuje "stara", kapitalistika drutvena struktura. Meutim, umesto shvatanja da je "nizak" poloaj radnike klase neizbean ishod neuspeha samoupravnog socijalizma, otrica uvareve kritike usmerila se ka "povlaenoj" klasi, odnosno intelektualcima. Nezavisno od toga da li je usmereno obrazovanje imalo za cilj i da pobolja poloaj radnika, jedan od ekspliciranih ciljeva bio je "razbijanje", devalorizacija, odnosno "ukidanje" sloja intelektualaca. Verujem da nije potrebno mnogo analitike imaginacije da bi se dokuilo emu je, dakle, usmereno obrazovanje trebalo da poslui. Intelektualci su up118 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje ravo onaj deo drutva iz kog su potekle dve najozbiljnije kritike reakcije na probleme samoupravnog socijalizma, protest 1968. i maspok. Nezavisno od toga da li su studirali ili ve posedovali diplomu, nezavisno od toga kojoj klasi su zapravo pripadali, i konano, nezavisno od toga da li su preferirali leviarske ili desniarske opcije, intelektualci u SFRJ krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih predstavljaju politiki najopasniju struju. Uivaju prilian ugled u drutvu, i svojevrsno poverenje koje je posledica bilo injenice da ve imaju karijere u javnoj, naunoj, umetnikoj sferi, bilo toga da su na putu da ih naprave; poseduju jezik, teorijske koncepte, i mada zabranjivana, i vrlo ogranienog dometa ak i javna glasila kojima mogu da komuniciraju svoju poruku javnosti; pokazali su sposobnost politike ogranizacije ak do nivoa uticaja na politiku SK; i, konano, mogu kao to je bio sluaj u Francuskoj uticati na radnike da se pobune, to bi bila najdirektnija opasnost za tadanji birokratski, etatistiki (mada decentralizovani) socijalizam u SFRJ. Deo razraunavanja sa kritiki orijentisanim intelektualcima doao je paralelno sa uvoenjem koncepcije usmerenog obrazovanja, i poznat je kao "istka" na Filozofskom fakultetu, kada je "odstranjeno" osam profesora i asistenata, predstavnika tzv. apstraktno-humanistike kritike: (...) junske demonstracije posluile su kao direktan povod za otro razgranienje sa opozicionim snagama, koje je oznaavala grupa filozofa tzv. praxis orijentacije. Smatralo se da je jedna bitka dobijena time to su profesori koji zastupaju tzv. apstraktno-humanistiku kritiku i sami kritikovani, a 1975. i udaljeni sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta (...). Po jednom shvatanju, pojedini jugoslovenski filozofi i sociolozi hteli su '68. da jeftino prodaju svoje demagoke i politikantske ideje. Kako u tome nisu uspeli, preli su u otvorenu politku borbu i konfrontaciju sa Savezom komunista. Zbog toga je tzv. grupa osmoro nastavnika i asistenata Filozofskog fakulteta morala da napusti Beogradski univerzitet. Ispada da je '68. delo filozofa i sociologa tzv. antipozitivistike struje u jugoslovenskom marksizmu. (Arsi i Markovi 1988: 220-221). Odijum prema "praksisovcima" bio je toliki da su oba odeljenja, za filozofiju i sociologiju, dugo bila smatrana "sumnjivim" (ibid: 156-157). Njihov realan uticaj je, kao to to obino biva, verovatno manji nego to im je pripisano: sigurno je da su studenti koji su formulisali kritiku drutva i univerziteta 1968. bili pod nezanemarljivim uticajem svojih predavaa, ali je isto tako sigurno da ova grupa "disidenata" nije bila jedini inspirator niti uzrok studentskog bunta. Meutim, za reavanje politikih kriza karakteristina je potreba za izdvajanjem kriv(a)ca: obraun sa studentima kao masom nije bio mogu (mada, kao to smo videli, kljuni oblici studentskog organizovanja na Filozofskom fakultetu jesu rasformirani), te su "rtveno jagnje" postali njihovi profesori i asistenti kao istaknute linosti i glasnogovornici tadanje kritike. Usmereno obrazovanje predstavljalo je samo "korak dalje" u kritici kritiki Antropologija 1 (2006) 119

Jana Baevi orijentisanih intelektualaca: "istka" na Filozofskom fakultetu trebalo je da "neutralizuje" one koji su se kritikom istakli, dok je reforma obrazovanja trebalo da predupredi pojavu takvih tendencija u (blioj, i socijalistikoj) budunosti. Drugim reima, usmereno obrazovanje bilo je usmereno na "razbijanje" reprodukcije grupe kritiki orijentisanih intelektualaca, uglavnom graanskog porekla, koji su posedovali jezik, sredstva i naine da formuliu sveobuhvatnu kritiku tadanjeg socijalistikog drutva, koja je u dva navrata 1968. i 1971. doivljena kao direktna opasnost za sistem u celini. Medicinskim argonom, dok je "istka" na Filozofskom fakultetu 1975. predstavljala tretman simptoma, reforma obrazovanja trebalo je da deluje kao prevencija.

Kraj usmerenog obrazovanjaU okviru istog medicinskog argona, meutim, postaje jasno da postoji vaan element koji je usmereno obrazovanje "preskoilo" da tretira: uzrok. Naime, koliko god da su "simptomi" uspeno sanirani 1968, 1971. i na kraju 1975, i koliko god da je koncept usmerenog obrazovanja trebalo da predstavlja efikasnu prevenciju za socijalni bunt u budunosti, reforma obrazovanja nije mogla da dopre do nivoa na kom je, zapravo, trebalo da se zasniva: ekonomije i privrede. Mada je usmereno obrazovanje trebalo da rei problem nezaposlenosti kao vanog uzroka socijalnog nezadovoljstva stvaranjem posledine veze izmeu potreba radnih organizacija i nivoa obrazovanja, drugi nosei faktor, pored kolskog sistema privreda prosto "nije saraivao". U ovom odsustvu prilagoavanja ekonomije i privrede koncepciji usmerenog obrazovanja lei i glavni razlog njegovog neuspeha. Bilo je i "sitnijih" elemenata koji su pokazivali nefunkcionalnost usmerenog obrazovanja. Za poetak, problem usmerenog obrazovanja bio je to se nije zasnivalo na posebnoj teoriji (Smilevski 1987: 177), odnosno to predlog koncepcije "nije nauno pripremljen niti je pre masovne primene eksperimentalno proveren na zadovoljavajuoj populaciji" (Smiljani 1986: 647). Ovaj autor jedan je od onih koji implicitno govore o animozitetu izmeu zagovaraa usmerenog obrazovanja i strune, odnosno naune javnosti, istiui da je jedan od problema to su se (...) prosvetni organi ogradili od strune i ostale javnosti, nisu prihvatali struna miljenja, primedbe i predloge i to sve do 1981. godine nisu priznavali slabosti i ispoljene probleme. Tada su priznali neke slabosti, ali su izbegli da priznaju koje su slabosti proizale odlukom prosvetnih organa. (...) ogluivali su se o predloge akademika, profesora univerziteta, ostalih naunika, strunih i javnih radnika koji su predlagali da se sutinski raspravlja i razmotri praksa i koncepcija srednjeg usmerenog obrazovanja. (ibid: 647-648, kurziv J.B.). 120 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje ak se i u Komunistu od 11. aprila 1986. eksplicitno kae: "sve to radimo u obrazovanju vie je stvar politikog voluntarizma i inspiracije nego nauno utemeljenih i eksperimentalno proverenih stavova" (cit. u ibid: 646). Odsustvo, makar formalnog, dijaloga sa strunom i naunom javnou, i "urba" prilikom sprovoenja obrazovnih reformi jedan je od najoiglednijih indikatora da su razlozi za njihovo sprovoenje dominantno politike prirode (cf. Baevi, o.c.). Dodue, struna i nauna javnost jeste konsultovana u jednom trenutku. Poetkom osamdesetih poelo je da biva oigledno da sistem usmerenog obrazovanja pokazuje mnoge nedostatke, te se krenulo u dalje modifikacije, odnosno, ironino reeno, "reformu reforme". Prosvetni savet SR Srbije dao je miljenje o usmerenom obrazovanju 1981. godine, koje je jo uvek bilo prilino blago (Smiljani 1986: 644). Kasnije iste godine, pristupilo se reformi udbenika, zasnovanoj na nalazima da je gradivo za srednje kole preobimno. Organizovano je republiko savetovanje nastavnika u Svetozarevu 1982. godine, a istraivanja usmerenog obrazovanja posluila su kao osnova za analizu o ostvarivanju samoupravnog preobraaja usmerenog obrazovanja, koju je Skuptina SR Srbije usvojila 1983. Modifikacija koncepcije srednjeg usmerenog obrazovanja, pored relativnog rastereenja obima gradiva, podrazumevala je kao najznaajniju novinu izbor zanimanja, odnosno struke, u I razredu, umesto u III, nakon zavrene "zajednike osnove", kao to je bio sluaj do tada. Meutim, ak ni ove sitne reforme nisu otklonile velike probleme u usmerenom obrazovanju. Smiljani ih sumira, a zatim pojedinano obrazlae: Srednje usmereno obrazovanje trebha da priprema mlade za rad i dalje obrazovanje. Praksa je pokazala da se nijedan od ova dva osnovna zadatka ne ostvaruje zadovoljavajue. To kazuju i udrueni rad i fakulteti. (...) Pored neostvarivanja ova dva osnovna zadatka, u srednjem usmerenom obrazovanu, od predvienog, ne ostvaruje se: 1) Integracija obrazovanja i rada, ili se ostvaruje samo delimino (...). 2) Udrueni rad ne izvrava zadatke koje prema Zakonu o srednjem obrazovanju treba da izvrava, ili izvrava samo delimino; 3) Razmena rada izmeu udruenog rada i obrazovanja se ne ostvaruje (...); 4) Mladi se ne opredeljuju u I i II stepen strune spreme, manji procenat uenika se zadovoljava treim stepenom strune spreme; 5) Umesto da se mladi posle osposobljavanja za zanimanje (I, II, III i IV stepen strune spreme) zapoljavaju, oni to ne ine: ili nema radnih mesta, ili su zavrili usmerenja za koja ne postoje radna mesta sa srednjim obrazovanjem ili ne ele da se zaposle na radnim mestima za koja su osposobljeni jer su se za njih opredelili zato to nije bilo mogunosti da se upiu na zanimanja koja su eleli; 6) Mladi sa zavrenom srednjom kolom, pa i sa dovoljnim uspehom, odlaze na fakultet i vie kole (ree). I zato nikada ranije nije bilo toliko studenata kao poslednjih godina, a to se nije elelo; (...) 8) Socijalni status roditelja Antropologija 1 (2006) 121

Jana Baevi uglavnom odreuje opredeljenje u profesiju mladih njihove dece; vri se, dakle, reprodukcija socijalnih slojeva a to se nije elelo (...). (ibid: 642-643, kurziv J.B.). Ovaj spisak dovoljno iscrpno pokazuje da je usmereno obrazovanje, zapravo, bilo neuspeno u oba dela svoje eksplicirane agende. Reprodukcija socijalnih nejednakosti nije zaustavljena: veliki procenat mladih ljudi i dalje se opredeljivao za visoko obrazovanje, i kao to se moe pretpostaviti uglavnom su poticali iz viih socijalnih slojeva. "Navala" na fakultetsko, odnosno visoko obrazovanje, bila je donekle i nezavisna posledica samog usmerenog obrazovanja: zahvaljujui "kvotama" za upis na odreene profile, veliki broj uenika birao je struku koja ih nije zanimala, samo da bi, jednom kada je zavre, iskoristili gotovo neogranienu prohodnost odnosno mogunost "dokolovavanja" u usmerenom obrazovanju, i upisali se na fakultete. Stoga, projekat "pretvaranja intelektualaca u radnike" nije uspeo. Meutim, postojao je barem jednako vaan razlog zato vei procenat uenika nije poeo da se (pre)usmerava ka proizvodnim, umesto "intelektualnih", zanimanja. Naime ak ni u deklarativnoj socijalistikoj "utopiji" radnika zanimanja nisu bila vrednovana koliko intelektualna. Usmeravanje ka proizvodnim zanimanjima nije, kao to smo videli kod Smiljania, garantovalo ni zaposlenje, ni napredovanje, a jo manje finansijsku mo. Drugim reima, privreda se nije razvijala na nain koji bi mogao bilo da podri bilo da profitira od koncepcije usmerenog obrazovanja. Projekat decentralizacije sprovoen od poetka sedamdesetih godina samo je "iscepkao" privredne kapacitete, a usmereno obrazovanje bilo je "cepkano" na slian nain, te su se ne samo tempo ve i oblici njegovog uvoenja i sprovoenja razlikovali meu republikama (Milenovi 1985: 614). Neusklaenost usmerenog obrazovanja i ekonomsko-proizvodne sfere naroito je dola do izraaja u osamdesetim godinama, sa eskalacijom ekonomske krize. Milenovi sumira sve take na kojima je "popustila" saradnja usmerenog obrazovanja i proizvodnje: 1) Ostvarivanje nove koncepcije usmerenog obrazovanja ostvaruje se u izuzetno sloenim ekonomskim i drutvenim uslovima sprovoenja mera ekonomske stabilizacije. Stalno ograniavanje rasta sredstava za obrazovanje (u periodu 1976-1984 uee obrazovanja u nacionalnom dohotku smanjeno je od 5,9 na 3,63 odsto), nerazvijeni odnosi slobodne razmene rada, uz nepovoljno dejstvo inflacije i istovremeno irenje delatnosti obrazovanja i poveavanja obima rada, dovelo je do toga da je materijalni poloaj ove oblasti krajnje nepovoljan, to ima niz negativnih posledica na praktino ostvarivanje koncepcije (...). 2) (...) izuzetan problem predstavlja usporen tempo zapoljavanja, posebno mladih. Pored ekonomske, ovaj problem dobija danas ozbiljne drutvenopolitike dimenzije. To je osnovni razlog to se ne ostvaruje jedan od glavnih ciljeva preobraaja da se mladi to ranije i to masovnije ukljuuju u rad i dalje obrazuju iz rada i uz rad. U javnosti je stvoren pogrean utisak da je 122 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje reforma obrazovanja u celini osnovni uzrok nezapoljavanja mladih. Meutim, problem nezapoljavanja je posledica kako ekonomskih tekoa u kojima se nalaze OUR-i tako i neadekvatne razvojne politike u proteklom periodu (...). Pored toga, ukupan tempo razvoja usmerenog obrazovanja bio je znatno bri od tempa razvoja proizvodnje, kao to i promene socijalne i obrazovne strukture stanovnitva nisu bile u skladu sa potrebama privrede za odgovarajuim kadrovima. 3) Optereena tradicionalnim navikama i shvatanjima o kvalifikovanim radnicima i nainu njihovog obrazovanja, privreda ili bar jedan njen deo, nije bila spreman da prihvati mladu generaciju koja je dobila vei nivo opteg obrazovanja i koju je trebalo da udrueni rad, kroz obrazovno-radnu praksu u okviru pripravnikog staa, pripremi za neposredno ukljuivanje u radni proces konkretne tehnologije rada. 4) Organizacije udruenog rada, u oteanim uslovima privreivanja, nisu obezbedile realno planiranje kadrovskih i obrazovnih potreba, to se nepovoljno odrazilo i na razvoj mree kola usmerenog obrazovanja. Nepovoljno i neracionalno planiranje dovelo je delimino do stihijskog razvoja mree obrazovno-vaspitnih organizacija, pri emu su doli do izraaja, neretko, uski lokalni interesi drutveno-politikih zajednica, kolskih kolektiva i uenikih roditelja. Otuda je bilo pojava da su pojedine kole prihvatile ostvarivanje i onih programa za iju realizaciju nisu imale ni minimalne uslove. (ibid: 614616). Usmereno obrazovanje, dakle, nije uspelo da ostvari ni drugi deo agende postizanje visoke stope zaposlenosti, bilo kao puta ka veoj produktivnosti bilo kao naina za pacifikaciju socijalnog nezadovoljstva. Naime, usmereno obrazovanje po svom dometu nije moglo da dosegne upravo sferu ivota kojoj je reforma bila najpotrebnija, a to su bile privreda i ekonomija. Kao to su Smiljani i Milenovi istakli u svojim analizama, ostvarivanje koncepcije usmerenog obrazovanja, odnosno povezivanje "kole" i "tvornice" nailo je na najvee probleme u ovom drugom delu. Mada je i u sferi organizacije obrazovanja bilo mnogo negativnih strana neusklaenost obrazovnih politika meu republikama, nedostatak komunikacije sa strunom javnou, preoptereenost uenika, njihov (strateki ili ne) "otpor" obrazovanju za radnika zanimanja, itd. "stubovi nosai" same koncepcije su popustili. Preciznije reeno, nastavili su da poputaju tokom reforme obrazovanja, naroito u njenom drugom delu, nakon 1980. godine. Oslabljene privreda i ekonomija, kao rezultat stagnacije i opadanja proizvodnje, produktivnosti i usporavanja opteg razvoja, i ishodeeg koncentrisanja na izvoz i smanjenja stope zapoljavanja (Milenovi 1985: 614) nisu mogle da podre "priliv" mlade generacije koja je trebalo da nastavlja obrazovanje u proizvodnoj sferi. ak i ako potpuno zanemarimo "psiholoke" elemente kao to su "tradicionalne navike i shvatanja", sutinsko nepostojanje komunikacije izmeu obrazovne i proizAntropologija 1 (2006) 123

Jana Baevi vodne sfere dovelo je do toga da usmereno obrazovanje postane koncepcija koja je funkcionisala samo "na papiru" u stvarnosti, nije postojala uzronoposledina veza izmeu broja upisivanih na odreene profile i njihovih (buduih) radnih mesta, niti je u veini sluajeva "obrazovanje uz rad", i tamo gde je postojalo, predstavljalo neto vie od formalnog ispunjavanja obaveze "pripravnikog staa". Usmereno obrazovanje se, dakle, odravalo samo prividno, dok zapravo nije funkcionisalo ni u jednoj sferi u kojoj je trebalo. Drugim reima, usmereno obrazovanje je samo uspelo da pokae sve kontradiktornosti i nefunkcionalnost jugoslovenskog samoupravnog socijalizma u sedamdesetim i osamdesetim godinama, umesto da prikrije i sanira njegove posledice, to mu je bila namera. Odvojeno pitanje ostaje da li je usmereno obrazovanje imalo uspeha u pacifikaciji "buntovnikih" struja u drutvu. injenica je da je od 1975. Univerzitet jako marginalizovan kao politiki faktor (v. Raji 1998: 36-37), kao i da e se sledei masovni studentski bunt dogoditi tek 1996. godine. Meutim, jednako je verovatno da je odsustvo masovne studentske kritike do tada bilo posledica uticaja razvoja krize i eskalacije ratnih sukoba u regionu, tokom kojih je veina, ne samo studentskog stanovnitva, morala da se nosi sa daleko ozbiljnijim problemima. Do tog trenutka, meutim, funkcija koju je usmereno obrazovanje trebalo da ima ve je odavno postala redundantna. U Srbiji, a i ostalim republikama nekadanje SFRJ, najjae opozicione struje nacionalistike ili su dole na vlast, ili su elemente njihove retorike i programa preuzeli dotadanji socijalistiki rukovodioci, kao to je bio sluaj sa Slobodanom Miloeviem (v. Naumovi 1999, 1996, 1995). U sklopu otklona od naslea "real-socijalizma" nove socijalistike vlasti u Srbiji, usmereno obrazovanje je 1991. godine otilo na "smetlite istorije", zajedno sa samoupravljanjem, nesvrstanou, i drugim retorikim konstruktima nekadanje Jugoslavije.

ZakljuakIstorijat i sudbina usmerenog obrazovanja alju neke nezanemarljive poruke. Jedna je da obrazovne reforme esto predstavljaju odraz elja odreene grupe ljudi obino elite na vlasti, i da uvek postoji politiki "program" koji je u obrazovne programe upisan a najefikasniji je upravo onda kada nije ekspliciran, odnosno kada se radi o "sakrivenom kurikulumu". Kritike analize usmerene ka ovakvim programima ne samo da mogu da budu korisne, ve su i neophodne u trenutku kada odreeni deo Evrope reformie svoje obrazovne sisteme na esto brzoplet i ne ba dobro promiljen nain. Nije teko uoiti izvesnu slinost izmeu retorike usmerenog obrazovanja kao "obrazovanja za rad" i savremenih tendencija usmeravanja obrazovnih programa ka osposobljavanju za konkretne poslove, koje je pored steenog iskustva neophodan preduslov za borbu na tritu rada. Meutim, dok je usmereno 124 Antropologija 1 (2006)

Usmereno obrazovanje obrazovanje bilo tip reforme koja se sprovodi "odozgo na dole", odnosno zvanina i eksplicirana dravna politika, savremene transformacije obrazovanja esto su mnogo manje jasne u pogledu svojih ciljeva. Naveu samo jedan primer: jasno je da Bolonjska deklaracija i pojekat izgradnje evropskog univerzitetskog prostora treba da podstaknu mobilnost studenata, ali nije toliko oigledno da e ova mobilnost i dalje biti usmerena prvenstveno ka najrazvijenijim dravama u Zapadnoj Evropi, da u njoj nee biti priblinog reciprociteta, te da e tako verovatno samo predstavljati dalji doprinos fenomenu "brain drain"-a i perpetuirati postojee odnose moi na evropskom prostoru (cf. Mills 2004a, b). Stoga, antropoloki kritiki pogled na savremene obrazovne transformacije trebalo bi razvijati pre nego to za njega proe vreme, kao u sluaju usmerenog obrazovanja.

Literatura Arsi, M. i Markovi, D. R.. (1988) '68: studentski bunt i drutvo. Beograd, Itraivako-izdavaki centar SSO Srbije. Baevi, J. (2004). Veronauka i(li) evronauka: kritika nekih elemenata kolske reforme, 2000-2003. [diplomski rad], Beograd: Biblioteka Odeljenja za etnologiju i atropologiju. Baevi, J. (2005) Veronauka i(li) evronauka: kritika elemenata reforme obrazovanja 2000-2003, ili: ta antropologija o obrazovanju moe da kae o antropologiji u obrazovanju, U: GEI SANU LIII, 173-186, Beograd, SANU. Bourdieu, P. (1984) Homo Academicus, Paris, Minuit. Bourdieu, P. et Passeron, J. C. (1970) La Reproduction: Elements pour une thorie du systme denseignement, Paris, Editions de Minuit. Grupa autora. (1973) Platforma za pripremu stavova i odluka Desetog kongresa SKJ, Begrad, IC Komunist. Kesar, J., Bilbija, . i Stefanovi N. (prir.). (1990) Geneza maspoka u Hrvatskoj, Beograd, Knjievne novine. Milenovi, G. (1985), Ostvarivanje i pravci usavravanja nove koncepcije srednjeg usmerenog obrazovanja, U: Nastava i vaspitanje, XXXIV (4), 610-640. Mills, D. (2004a), The Bologna Process and European Higher Education, U: Anthropology Today, Vol 20, No. 6, 22-23. Mills, D. (2004b), Anthropology and the 'Amateurs': A Personal View, U: Anthropology Today, Vol 20, No. 6., 25. Naumovi, S. (1999), Identity Creator in Identity Crisis: Reflections on the Politics of Serbian Ethnology, U: Anthropological Journal of European Cultures 8, 2, 39-128. Naumovi, S. (1996), Od ideje obnove do prakse upotrebe: o odnosu politike i tradicje na primeru savremene Srbije, U: Od mita do folka (ur. P. Palavestra). Kragujvac, Centar za nauna istraivanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu. Naumovi, S. (1995), Upotreba tradicije, U: Kulture u tranziciji (ur. Mirjana ProiDvorni). Beograd: Plato.

Antropologija 1 (2006)

125

Jana BaeviOffe, C. (2002). 1968 Thirty Years Later. Four Hypotheses on the Historical Consequences of the Student Movement. U: Thesis Eleven, Number 68, February 2002, 8288. Petranovi, B. (1980) Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, Nolit. Raji, Lj. (1998), Univerzitet i drutvo. U: Nova srpska politika misao, Posebno izdanje 1 Univerzitet u Srbiji, 29-47. Smilevski, C. (1987), Usmereno obrazovanje kao permanentno obrazovanje, U: Pedagogija 1987 (2), 169-217. Smiljani, . (1986), Zajednika osnova (prva faza) srednjeg usmerenog obrazovnja, U: Nastava i vaspitanje, XXXV (4), 634-649. uvar, S. (1977) kola i tvornica: u susret reformi odgoja i obrazovanja, Zagreb, kolska knjiga.

Jana Baevi "A LOOK BACK": ANTHROPOLOGICAL ANALYSIS OF THE INTRODUCTION OF VOCATIONAL EDUCATION IN THE SOCIALIST FEDERATIVE REPUBLIC OF YUGOSLAVIA In this text I offer a look on the introduction of the system of vocational education in the former Socialist Federative Republic of Yugoslavia that slightly differs from previous analyses. Vocational education is analyzed from the theoretical and methodological standpoint of anthropology of education, which holds educational policies to be products of specific social, cultural, and political contexts. Strategies of actors on the political scene of SFRY are redescribed in this manner. Results indicate that, besides the improvement of employment rate, vocational education also had a "hidden" agenda: pacification of intellectuals and university students who advocated ideas contrary to the ruling ideology and openly criticized the socialist system. Finally, I discuss some implications of this analysis for the studies of contemporary educational processes in the globalized world.

126

Antropologija 1 (2006)