Autohtone rase ovaca, stanje i opasnost odpropadanja

www.zdravasrbija.com /lat/Zemlja/Stocarstvo/2134-Autohtone-rase-ovaca,.php

Zemlja- Stočarstvo :

Stočarstvo, 02.10.2015.Saša Bugarčić

Intenziviranjem proizvodnje u stočarstvu, uvođenjem produktvnijih rasa i primenom meleženja izčezloje dosta autohtonih rasa i sojeva stoke i živine. Drastično smanjenje broja ovaca značajno je uticalo nabrojno smanjenje pojedinih rasa i njihov nestanak. Da bi se sprečio nenadoknadiv gubitak autohtonihrasa i sojeva, odnosno fonda gena koji mogu biti dragoceni za ovčarsku proizvodnju u bližoj ili daljojbudućnosti preduzete su odgovarajuće mere za očuvanje animalnih genetskih resursa.

Prema utvrđenom programu za ovakvu autohtonu rasu formirala bi se najmanje tri zapata koja bi bilasmeštena na imanjima zadruga, srednjih poljoprivrednih škola, fakultetskim imanjima i kodindividualnih odgajivača. Svaka autohtona rasa mora biti smeštena u tipičnim uslovima u kojima je ipostala.

Do sada su oformljeni zapati cigaje, svrljiške, pirotske, bele metohijske, lipske, itd. Program očuvanja iiskorišćavanja ugroženih animalnih genetskih resursa obuhvata izbor autohtonih rasa, odnosno sojeva,konzervaciju, plansko razmnožavanje, proučavanje, formiranje banke podataka i formiranje bankegena.

S obzirom da su sve rase i sojevi pramenke ispitivani, u većini slučajeva samo pojedine osobine, aređe u celini, neophodno je:

1.Ustanoviti brojno stanje pojedinih rasa i sojeva i brojnost tipičnih predstavnika odgovarajućih rasa isojeva.

2.Odabrati potreban broj tipičnih predstavnikaugroženih rasa, formirati zapate i zaštititi odnestajanja.

3.Proučiti potpunije sve značajnije fenotipske,fiziološke, biohemijske i genetske karakteristike iutvrditi standarde za pojedine rase i sojevi.

4.Utvrditi genetske distance između pojedinih rasai sojeva i odrediti mesto u filogenetskom stablu injihovu genetsku specifičnost.

5.Razraditi program očuvanja i korišćenja animalnih genetskih resursa primenjujući preporuke inormative FEZ-a i FAO-a.

Od rasa koje su zastupljene kod nas najrasprostranjenija je tzv.pramenka, naša domaća rasa ovaca,koja ima veliki broj sojeva. Pramenka je nastala pod veoma oskudnim i slabim prilikama ishrane inege, za ovcu, koja vrlo otporna i izdržljiva, naračito na te loše uslove pod kojima koristi i daje.

Pod takvim uslovima odgajivanja, ishrane i nege, tj.pod uslovima okoline, formirala se naša autohtona

pramenka. U zavisnosti od klimatskih, terenskih i ekonomskih uslova regiona u kome se gaji, imamo irazličite sojeve pramenke, koji se među sobom odlikuju određenim karakteristikama. U većini slučajevasojevi se nazivaju prema geografskim regionima u kojima se gaje. Najvažnije osobine koje karakterišuove rase i sojeve ovaca su sledeće:

1. Ove rase odnosno sojevi se odlikuju dobromsposobnošću prilagođavanja na nepovoljneklimatske uslove brdsko-planinskih predela.

2. Otpornost, čvrstina, vitalnost i dobro zdravljeomogućavaju da mogu da opstanu i u najtežimuslovima gajenja.

3. Čvrste noge sa čvrstim papcima i sposobnostdugotrajnog hodanja za pašom po brdsko-planinskim, kamenitim terenima i vrletnimpredelima svrljiških planina, Suve planine, Stareplanine i dr.

4. Skromnost u pogledu ishrane i prilagođavanjauslovima pašnjačkog načina gajenja.

5. Izražena trojna sposobnost za proizvodnju mesa, mleka i vune.

6. Ovčije(jagnjeće) meso i mleko odlikuju se dobrim kvalitetom.

Na današnjem stepenu razvoja nauke postoje tri teorijski moguća metoda za očuvanje genetskihresursa ovaca:-Očuvanje živih jedinki.-Kriokonzervacija gameta ili embriona.-Stvaranje biblioteke gena (DNK).

Praktično se primenjuju samo prva dva, dok se treći metod još uvek nalazi u fazi izučavanja ipredstavlja veliki naučni izazov za budućnost.

Očuvanje živih jedinki ili, kako se još naziva in situ konzervacija, podrazumeva gajenje dotičnepopulacije ovaca u uslovima prirodnog ambijenta, mesto njenog postanka ili što je moguće sličnijimodgajivačkim prilikama.

Kriokonzervacija, poznata je kao ex situ konzervacija, praktično se primenjuje putem čuvanja spermeili embriona, dok sa jajnim ćelijama to još uvek nije slučaj. Kriokonzervacija je daleko efektivnija

metoda, obzirom da se zamrznuta sperma i embrioni mogu čuvati, transportovati itd.

Sa druge strane, jedinke koje nisu žive, tj. zamrznuto je njihovo seme ili embrion nisu dostupne zaproučavanje, a takođe ništa ne proizvode.

Dalju dilemu oko izbora metode nameću i sledeća razmišljanja. Ako se u živom stanju čuvaju ugroženepopulacije sa malim brojem jedinki, onda se javljaju problemi inbridinga, drifta a time i recesivni geni(James, 1993).

Suprotno tome, postupkom kriokonzervacije možemo spremiti neograničen broj doza semena iliembriona, ali ih kasnije moramo vratiti u život, što opet stvara dodatni napor.

Konačan izbor ipak zavisi od svakog konkretnog slučaja, što podrazumeva, pored pomenutih i uslove uzemlji ili području gde se ugrožena rasa ovaca gaji. Tehnološki nivo i finansijski uslovi često mogu bitiodlučujući faktori.

Zbog toga je neophodno pažljivo proučavanje, genetska karakterizacija , prezervacija i korišćenje insitu konzerviranih zapata autohtonih rasa i sojeva uz istovremeno organizovanje službe za vođenjematičnih knjiga kao i kapaciteta za formiranje ex situ kolekcija.

Korišćen tekst: “Odgajivanje, reprodukcija, selekcija i ishrana ovaca”, autori: Cvijan Mekić, Dušan Latinović i Goran Grubić

Dragan Radosavljević