ARONIJA sibirska borovnica

Biljka aronija (Aronia Melanocarpa) je bobicasto voce, najvice lici na

borovnicu a dobila je naziv sibirska borovnica i to iz dva razloga. Prvi je taj

sto je iz Severne Amerike, gde joj je i postojbina, najranije dospela u Sibir a

drugi zbog toga sto je otporna na veoma niske temperature. Sibirska aronija

dobro podnosi hladnu zimu i mraz do -45°C. Raste i obliku grma i ukoliko ima

dovoljno prostora moze dostici visinu oko 2 metra. Jestivi i lekoviti deo biljke

je plod koji je malo oporijeg ukusa od borovnice. Interesantna je i cinjenica da

se plodovi aronije dobro odrzavaju na grmu tako da se mogu brati i dva meseca nakon sazrevanja.

Severnoamericki Indijanci koristili su aroniju za ishranu tako sto su plodove susili ili mleli pa ih

kombinovali sa mesom i kao dodatak pogacama. Sveze plodove upotrebljavali su najcesce kao lek za

stomacne tegobe a caj od listova aronije za vidanje rana.

Do skoro slabo poznata, danas se sibirska borovnica moze nabaviti i u nasoj zemlji, lako se uzgaja a

zbog svojih izuzetnih lekovitih moci sve vise se govori o tome da je aronija biljka buducnosti. Aronija

nema prirodnih neprijatelja pa je ne treba prskati zbog cega spada u zdravu hranu.

Aronija u svojim plodovima sadrzi veliku koncentraciju antioksidanasa (tanine, biofenole, flavonoide,

antocijanine, katehine), do te mere da je cak mnogo mocniji antioksidans od brusnice. Zbog toga je

korisna preventiva protiv malignih oboljenja, efikasno prociscava organizam od stetnih materija pa i

teskih metala. Od vitamina sadrzi C, A, E, B2, B6, B9 i vrlo redak vitamin P. Od minerala tu su kalcijum,

kalijum, gvozdje, molibden, mangan, fosfor i jod. Osim toga aronija sardzi i redak vocni secer sorbitol.

Lekovita svojstva aronije

Lekovita svojstva aronije je tesko nabrojati a da se neka od njih ne izostave ali cemo navesti

najpoznatija: podstice cirkulaciju, prociscava krv, ublazava glavobolju i migrenu, snizava povisen krvni

pritisak, povoljno deluje na zeludac i creva, zaustavlja proliv, popravlja imunitet organizma, sprecava

razvoj virusnih i bakterijskih infekcija.

Posebno se istice njen blagotvoran uticaj na zuc i jetru jer prociscava i omogucava pravilniji rad ovih

organa.

Vazno je i reci da aronija regulise pravilan rad i izlucivanje hormona stitne zlezde, kao i da regulise rad

pankreasa pa moze biti korisna u lecenju dijabetesa (secerne bolesti).

The oxygen radical absorbance capacity (skraceno ORAC u prevodu antioksidativni kapacitet)

predstavlja jedinicu za merenje vrednosti antioksidansa u namirnicama. Nakon istrazivanja koja su

vrsena u Sjedinjenim Americkim Drzavama saopsteno je da 100 grama zrelih plodova aronije sadrzi

16.100 ORAC jedinica, dok je poznato da je optimalna dnevna doza od 3.000 do 5.000 ORAC jedinica,

potrebnih za adekvatnu antioksidativnu zastitu ljudskog tkiva i plazme. Zahvaljujuci tome ne samo da

sprecava pojavu raka vec i pomaze u lecenju malignih oboljenja time sto unistava celije raka.

Aronija jos i podstice zarastanje rana, usporava starenje organizma i koze, sprecava nastanak bora,

stiti od UV zracenja.

Na kraju da kazemo da se aronija najcesce upotrebljava u susenom obliku ili kao sok pa ukoliko u vrtu

imate jedno prazno mesto nije lose da zasadite ovu biljku. Pored svojih lekovitih moci sibirska aronija

jednako lepo izgleda u prolece dok cveta kao i u julu kada je okicena plodovima koji ce vas strpljivo

sacekati do septembra. Dakle aronija je i hrana i lek. Pa ko je ne bi voleo?

Pored plodova, lišće može da se koristi za čaj. Bogato je vitaminom P. Po izgledu podseća na

list višnje. U jesen, posle prvh mrazeva, dobija crvenu i ljubičastu boju. Čaj ima ukus i miris

jezgre badema. Sa dodatkom meda i limuna ima jako okrepljujuće dejstvo. Na litar ključale

vode dovoljno je dodati 5-6 listova, poklopiti i ostaviti da se ohladi. Na isti način mogu da se

koriste i suvi plodovi, kao i šipurak.

Prvi zasadi aronije u Srbiji zasnovani su u organizaciji PIK Takovo, Gornji Milanovac,

sedamdesetih godina XX veka. Sadnice su uvezene iz Ukrajine. Ideja da se ona koristi za

proizvodnju sokova nije ostvarena do kraja, pa se danas koncentrat za sokove uvozi iz

Poljske. Koristi se samo kao bojadiser, jer sokova od aronije nema pod tim imenom kod nas.

Litar sirupa može da oboji 100 l vode. Od kilograma plodova može da se iscedi 600 ml soka

koji se čuva posle „visoke pasterizacije“  na 92°C. Ne koristi se sterilizacija,  kako bi se

sačuvala prirodna aroma voća.  Masa dobijena posle ceđenja soka, može da se zasladi i

skuva kao pekmez ili džem, koji takođe imaju lekovita svojstva. Osim ovoga, celi plodovi

aronije mogu da se koriste i za spravljanje džemova i slatka, želea, voćnih salata,  onda za

dobijanje vina, rakije, i likera, kao što se to radi od grožđa. Neki ljudi ih stavljaju u paradajz

salatu, a mlekare prave voćne jogurte sa sokom aronije. Sladoled sa sokom aronije ima

divnu ljubičastu boju. Sok aronije može da posluži i u spravljanju raznih kolača i poslastica u

boji.

Aronija sadrži najviše antioksidanasa od 277 vrsta namirnica koje koristi čovek, uključujući i

drugo jagodičasto voće, bobice, citruse, povrće, žitarice i začine. Među antocijanima aronije

nalaze se cianidin-3-galaktizid, epicatehin, kafeinska kiselina, kvercetin, delfinidin, petunidin,

pelargonidin, peonidin i malvadin. Sve su to antioksidantni fenoli – flavonoidi. Apsorbuju

slobodne radikale. Sadržaj antioksidanata izražava  se u tzv. ORAC jedinicama,

antioksidativnom kapacitetu (The Oxigen Radical Absorbence Capacity), kojih u aroniji ima

16100, tj. 16100 mikro molova na 100 g ploda što je mnogo  više od borovnice, kupine,

maline ili crne ribizle. Dnevne potrebe čoveka iznose od 3000 – 5000 ORAC jedinica, te je

ljudskom biću dovoljno da konzumira 20 – 30 grama ovog voća, ili isto toliko bobica.

Ovakvim sastavom aronija predstavlja hranu i lek koji umanjuje rizik od pojave mnogih

boleti, kao što su karcinom debelog creva, neaktivna jetra, kardiovaskularne bolesti,

hronična zapaljenja, gastro problemi uključujući i čir, i zapaljenja oka (uveitis). Jača imuni

sistem te je dobra hrana – lek za decu, sportiste i rekonvalescente. Usporava procese

starenja i ima antiseptičko dejstvo. Moguće je da antioksidanti pomažu u lečenju svih

hroničnih bolesti, kao što su kanceri, srčana oboljenja, Parkins, bronchitis…Sve sastojke koje

je aronija stvorila da bi sebe sačuvala od insekata, gljivica, bakterija i virusa, a koji se

jednom rečju nazivaju fitoncidi ili biljni antibiotici, čovek unosi u svoj organizam i koristi

blagodeti prirode.

U ishrani i medicini aronija se koristi uglavnom kao hladno ceđeni voćni sok, sirup. Već je

rečeno da se od kilograma svežih, neoštećenih plodova dobija  oko 600 ml gustog soka,

tamne, skoro crne boje, koji se konzerviše pasterizacijom u staklenoj ambalaži. Ovakav sok

se koristi razređen u vodi, čaju ili drugim voćnim sokovima, kao što su oni od jabuke ili

dunje. Na 100 ml soka saržaj vitamina P (bioflavonoida) iznosi minimum 150 mg. Energetska

vrednost je max. 63 kcal. Sirov sok se koristi obazrivo, kao i drugi lekovi, tri puta na dan po

50 ml, ili po pola čaše od jogurta.

Aronija se koristi i za spravljane džemova. Posle ceđenja soka, drožda sa semenom i korom

se prokuva i zasladi i tako se dobija džem. Ima mnogo načina da se iskoriste plodovi aronije.

Slatko, voćni jogurt, sladoled, voćne salate, salate sa paradajzom, vino… Veće količine

plodova mogu da se koriste i za spravljanje vina. U samlevenu masu treba dodati vodu i

potom ocediti vino a ostatak pretvoriti u džibru i sačekati fermentaciju, a potm ispeći rakiju.

Dobar domaćin ništa ne baca: lišće suši i kuva za čaj, plodove koristi na već opisane načine,

a grane posle orezivanja čuva za vatru.

Seme u plodu je veoma sitno, kao seme kima, i pomaže čišćenju organa za varenje.  Džem ili

slatko se jedu po malo, kašičicom, kao med, jer su oni ustvari lek dobijen direktno iz prirode.

Sami plodovi u sirovom stanju nisu ukusni jer sadrže malo šećera, opori su, ali je to dobro za

obolele od diabetesa. Međutim, kada dobro sazru i odstoje na grani jedno mesec dana,

postaju slađi i ukusniji, te se može pojesti po jedna šaka plodova, što je dovoljno za dnevne

potrebe čoveka u pobrojanim vitaminima i drugim zaštitnim materijama. Već smo navikli na

to da se lekovi ne odlikuju dobrim ukusom. Posle nekoliko konzumiranja čovek se privikne i

rado ih koristi u svežem stanju.

Povezanost Heliko bakterije pylori sa autoimunim oboljenjima

Heliko bakterija pylori (HP) je bakterija koja je normalan stanovnik u ljudskom organizmu ali ukoliko usled nekih razloga dođe do patološkog povećanja količine ove bakterije dolazi do oštećenja mukozne ovojnice želudca.

Postoji zaista mnogo simptoma koji mogu ukazati na to da se u organizmu nalazi povećana količina heliko bakterije. Neki od simptoma su loše i usporeno varenje hrane, bolovi u želudcu, vraćanje želudačne kiseline na usta, naduvenost, meteorizam, opstipacija, mučnina, dijareja, loš zadah iz usta, nervoza, hroničan zamor, crvenilo lica ili urtikarija, reaktivni artritis, bolovi u lopaticama, glavobolje ali i depresija.

Simptoma infekcije organizma heliko bakterijom ima zaista mnogo, ali oni koji spadaju u prvu grupu i koji se uvek javljaju su bol u stomaku, reflux, anemija, loš zahad, bolovi u grudima, gastritis i dijareja i opstipacija. Ukoliko imate ove simptome onda je potrebno da se obratite lekaru kako bi se uradile potrebne laboratorijske analize i kako bi se prepisala pravilna terapija. Heliko bakterija pylori se leči antibioticima i probioticima.

Digestivni sistem čoveka je veoma složena laboratorija koja nas svakodnevno snabdeva svim potrebnim hranjivim materijama. U samom gastrointestinalnom traktu se nalazi veliki broj veoma bitnih mikroorganizama koji su u službi efikasnog varenja hrane koju unesemo u toku dana, bakterije, gljivice, enzimi bez kojih varenje hrane ne bi bilo moguće ili otežano. Upravo do toga dolazi ukoliko se nivo koncentracije helikobakter pylori povisi.

U najnovijim istraživanjima infekcija heliko bakterijom se povezuje sa mnogim autoimunim oboljenjima, dijabetesom tip 2, Hašimoto sindromom, multiplom sklerozom, jer protein koja se nalazi na u helikobakter pylori ima veoma sličnu strukturu kao neka ljudska tkiva i organizam koji već ima neko autoimuno oboljenje može zameniti bakteriju i svoje sopstveno tkivo i umesto bakterije početi da napada tkivo i tako još više ugroziti ceo organizam.

Helikobakter je veoma neobična bakterija, naime, ona u isto vreme napada sluzokožu želudca i stvara enzim (ureaza) koji ima svojstvo da neutrališe želudačnu kiselinu kako bi se sama bakterija očuvala u kiseloj sredini. Tako da helikobakter ima dva patološka mehanizma delovanja, razređuje samu želudačnu kiselinu i uništava gastro-duodenalni mukus ili sluzokožu.

Kada primetite da duži vremenski period imate neki od simptoma koji se može povezati sa simptomima koje izaziva helikobakter onda je potrebno da se javite lekaru kako bi se utvrdilo o čemu se tačno radi. Infekcija helikobakterom se jednostavno dijagnostikuje. Laboratorijskim vađenjem krvi se utvrđuje ukupna količina helikobakter pylori u krvi i na osnovu tog nalaza se i prepisuje terapija.

Ukoliko laboratorijski nalazi pokažu povećane vrednosti helikobakter pylori u krvi i uz dodatne analize, ukoliko je potrebno, lekar je taj koji određuje terapiju. Nikako nemojte sami piti lekove i sami tražiti rešenja za ovo stanje jer je u pitanju infekcija i stanje koje se uz nepravilno lečenje može zakomplikovati i napraviti mnogo veće probleme.

Ukoliko se lečite od infekcije helikobakterijom pylori potrebno je da se pridržavate preciznih terapijskih termina. Pošto se terapija uobičajeno svodi na kombinaciju par lekova, antibiotika, sedativa, probiotika, potrebno je da tačno znate kada koji lek uzimate i da ih uvek uzimate na vreme kada je to po receptu i savetu lekara preporučeno i prepisano. Svako prekidanje terapije bez saveta lekara neće dovesti do izlečenja.

Medikamentozna terapija koju dobijete od svog lekara, a prepisanu na osnovu Vaših i samo Vaših simptoma i laboratorijskih analiza, treba upotpuniti i privremenom ili pak stalnom promenom režima ishrane. To ne znači da treba da gladujete nego treba da se posavetujete sa nutricionistom oko izbora namirnica, ritma obroka i količine istih. Režim ishrane je veoma bitno promeniti tokom akutnog perioda infekcije helikobakter pylori bakterijom.