ARISTOFAN: Žabe i njihova veza sa istorijskim događajima. Odnos umetnosti i politike u Žabama. Agon Eshil / Evripid u Žabama. Značaj i mesto Dionisa u delu, mitu, običajima. Odnos sluga/gospodar, ko je Ksantija? Kako izgleda svet mrtvih? Ко су песници који воде агон у Аристофановим Жабама? Ко од њих побеђује и зашто?ARISTOFAN - delo mu je posvećeno političkim i kulturnim krizama najburnijeg i najtragičnijeg perioda u Atini, Peloponeskog rata (431-404) sa Spartom, koji je poveden pod Periklom. Glavni je i jedini sačuvani predstavnik Stare k-je čija je glavna odlika slikanje trenutne političke scene. U 44 komedije, od kojih je sačuvano 11, kroz humor žigoše sve ono što smatra krivcima za propast Atine. Veruje da su sofisti i Euripid idejni podstrekači neposrednih krivaca za propast, a to su demagozi i ratna histerija, ali sofiste i Eur. ne smatra namernim krivcima: krive su okolnosti koje su se pravile u takvom istorijskom trenutku. Sofisti, putujući filozofi i učitelji atinske omladine, širili su Protagorino stanovište antroposmetrona, što je rezultiralo preispitivanjem svih tradicionalnih vrednosti društva i države, odatle i idejom da su sve vrednosti relativne, ništa nije večno ni nepromenljivo. Građanstvo je tokom 27 godina rata, siromašenja, bolesti počelo pod uticajem sofistike da gubi veru u bogove i vlast. Iako je Aristofan po slobodi duha, obrazovanju, nastojanju na pravičnosti, žigosanju lažnosti, zalaganju za mir za celi grčki svet a ne samo za otadžbinu, i sam izdanak sofistike, čini mu se da ratno vreme nije momenat za revidiranje tradicionalnih shvatanja, nego za jedinstvenost i usredsređenost ka odbrani države, jer je opstanak nacije trenutno preči od intelektualnog preporoda koji nameće sofistika. Osim toga, sofističke metode dokazivanja, razvijene radi razvoja moći i slobode mišljenja, pretvorene su u trijumf dokazivanja te veštine dokazivanja, čime se negira njihov osnovni cilj. To golo intelektualno žongliranje Ar. napada u svim svojim komedijama, pa i u Ž. – nije za to da se sedi i ćaska sa Sokratom, čime je i njega, iako protivnika sofista strpao i isti koš. POLITIKA: Peloponeski ratovi su obeleženi unutrašnjim sukobima dve strane, oligarhijske i demokratske. Ar. nije bio ni oligarh, ni režimski demokrata, jer su prvi pod pozom intelektualnih vođa nacije preuzimali vlast krvoprolićem, a drugi u ime demokartskih ideala zloupotrebljavali privrženost naroda, njegovo neznanje i praznoverje da bi ostvarili lične ambicije. On čak napada demokratiju, ali ne kao princip, nego onu aktuelnu, agresivnu, ogrezlu u nepravdi i svireposti, a ti napadi su upereni na tačno određene ličnosti – Alkibijad, Teramen, Arhedem, ekstremni demokrata i demagog, i druge političare, pisce, filozofe, a ruga se gomili koja naseda na njihove smicalice. U trenutku pisanja i prikazivanja Žaba, posle pada ekstremne oligarhije, pa zatim i umerene, ponovo su u Atini na vlasti demokrati koji sprovode krvave sankcije protiv svakoga ko je i najmanje bio umešan u oligarhijsku zaveru. Aristofan kroz usta Euripida na kraju pesničkog agona sa scene to eufemistički naziva „ukazivanjem nepoverenja" oligarsima. Eur: „Eto, da nepoverenje zamenimo poverenjem, a na mesto poverenja da nepoverenje krene“, što mu Dionis lukavo prebacuje: „Kako misliš? Ne razumem. Malo više daj suštine s manje učene veštine“. Euripid, koji je posle pada oligarhije pobegao u Makedoniju, predlaže ovde da se otkaže poverenje demokratima i da se vrati oligarhija.ŽABE: Sam naslov parodira loše pesnike, sofističko nadgovaranje, a u politici aristokratsko-oligarhijsko intelektualno blebetanje i demokratsko-demagoško glasno kreketanje. Radnja: Dionis, bog vina i zaštitnik dramske umetnosti, ide iz Atine u Had da iz sveta mrtvih na atinsku pozornicu vrati velikog pesnika Euripida, ali posle agona, verbalnog nadmetanja između Euripida i Eshila, vraća Eshila među žive. Euripida koji je po padu oligarhije pobegao iz Atine Ar. je napadao zbog štetnog uticaja na društveni moral, budući da se poezija smatrala učiteljicom građanske etike. Književno-estetski stav Ar. je potpuno nezavisan od njegovog stava prema politici. Aristofanova književna kritika oba pesnika u Žabama je oštra i objektivna. Iako je pobednik Eshil, iz celog agona

se vidi da Aristofan smatra Eurupida većim pesnikom. Međutim, merilo za pobedu nije književno-estetska vrednost njihovog dela, nego njihov društveno-vaspitni značaj – trenutna korisnost ideja koje zastupaju. Zato Dionis odvodi Eshila iz Hada u Atinu, da bi je spasao. ODNOS PREMA RELIGIJI: Naime, u Euripidovim dramama prvi put težište nije na božanskoj pravdi i moći, niti na načelima pravednog delanja, nego na ličnim životnim dramama i psihološkim dilemama ljudi koji su prikazani onikvi kakvi su, a ne kakvi bi trebalo da budu. Euripid je gajio skeptičan i kritički stav prema tradicionalnom moralu i religiji, a njegovi likovi su razdirani strastima i unutrašnjim sukobima. To je svet izgubljenih, prokletih, osuđenih, morbidnih, a za tako nešto nije trenutak, smatra Ar, koji Euripidu prigovara da je upropastio tragediju, jer mu ličnosti nisu bogovi, nego ljudi, koji više od bogova ne zavise. U interesu spasa Atine, Ar. iz Hada izvodi Eshila, nekadašnjeg učesnika u pobedničkim ratovima protiv Persije, duboko religioznog i potčinjenog više božjoj mudrosti nego ljudskoj psihologiji. Nije izabrao Sofokla za spasioca Atine zbog njegovog pesimizma, isticanja ljudske nemoći u odnosu na moć vlasti, sudbine i bogova. Državnicima Pluton po Eshilu šalje nož, konopac, otrov da se unište i poručuje da što pre dođu u Had. Aristofan nije pobornik religije, nego religioznosti kao skupa uputstava za moralno delanja, jer je ono potrebno za spas Atine. On u Žabama napada oba vida državne religije, i kult olimpskih bogova, koji je u narodu već bio mrtav, a održavan samo u spektakularnim hramovima, simbolima više državne nego božije moći, i drugi vid religije, živ u narodu, ceremonijalan, ali štetan u etičkom smislu: Eleusinske misterije, drevni kult zasnovan na eleusinskom, orfičkom i dionizijskom ritualu. Aristofan se ne ustručava da ismeva čak i Dionisa, boga pozorišta u kome mu se izvode komedije. U prvom delu Žaba se šegači sa bogovima i herojima, pa je Dionis prikazan kao plašljiv, hvalisavac bez pokrića, škrtac. Ličnosti su nerealne, ili su karikature, ili alegorije ili tipovi klasa i profesija, mada nisu lišeni individualnosti i istinskih osećanja. Savremenici su često prepoznavali sebe u ličnostima koje su šaljive, vesele, domišljate, energične, rugala, nepoverljive, slika tadašnjih gragana Atine. Aristofan od državnih institucija naročito ismeva narodni sud, savet i skupštinu, pristrasne i potkupljive. VEZA SA ISTORIJSKIM DOGAĐAJIMA: Predmet Žaba je Atina nekoliko meseci posle pobede kod Arginuza 405. godine a pre konačnog poraza kod Egospotama 404. Žabe su izvedene 405. godine. Bitka kod Arginuza bila je poslednja pobeda Atine ne samo u Peloponeskom ratu, nego i u istoriji. Malo kasnije, u bici kod Egospotama na Dardanelima Atina je poražena za sva vremena. Atina je u Peloponeskom ratu bila više puta bila za dlaku pred konačnom pobedom, pod vođstvom demagoga i uglednog trgovca Kleona i briljantnog, amoralnog vojskovođe Alkibijada, protivnika oligarha, koji su u napadu osujetili Alkibijadove genijalne planove jer su oligarsi u Atini izdejstvovali njegovo progonstvo, na šta je on dezertirao i prešao na stranu Sparte, ali su ga kasnije Atinjani pozvali natrag. Oligarsi obaraju i inače poljuljanu demokratiju i stupaju na vlast, ali je ta pobeda kratkotrajna. Neki Atinjani je ne priznaju, pa zemlji usred rata sa Spartom preti i građanski rat. Na čelo pobunjenih protiv oligarha staje Alkibijad, a njegova je najveća zasluga što je oligarhija, koja je njegovom krivicom i uzurpirala vlast, srušena bez velikog krvoprolića. Alkibijad postaje glavnokomandujući atinskih pomorskih snaga, ali tuđom krivicom Atina doživljava novi poraz i dolazi u kritičnu situaciju. Pod najtežim uslovima od početka rata grozničavo se priprema za bitku koju smatra odsudnom, ali pobeda kod Arginuza nije joj donela veliku korist. Aristofan ovom komedijom ne agituje, kako se često misli, za povratak Alkibijada kao jedinog mogućeg spasioca Atine, iako od dvojice učesnika agona kao poslednji test traži da se o Alkibijadu izjasne, i obojica su protiv njega. Eshil, koga zbog mudrih saveta Dionis vraća među žive, uopšte ne savetuje obraćanje Alkibijadu, nego se njegov savet svodi se na nekadašnji Periklov: držati se flote i voditi pomorske, a ne kopnene bitke.

OSNOVNA IDEJA ŽABA: naći spas za Atinu, ali ga pesnik u Žabama ne vidi ni u ratu, ni u miru, nego u prošlim, herojskim vremenima pobeda nad Persijancima na Maratonu i kod Salamine koje su izvojevali Eshilovi junaci, savremenici i on sam, tj. spas u propuštenom: da se držalo načela mere, pravičnosti i poštovanja ne samo svojih, nego i tuđih prava, ne bi došlo do besmislene propasti, razularenih ambicija, svireposti, dugotrajnog ratovanja. Zato nosioca moralne i duhovne nestabilnosti, preminulog Euripida, treba zauvek pokopati, a vratiti među žive duh Eshila, tj. dobrih vremena, kada su Grci ratovali protiv varvara, za spas naroda, a ne međusobno, za ambicije demagoga. Umesto stranačkog ubeđenja zahtevao je u politici osećanje mere, osnovno u helenskoj teoriji, ali nikad dostignuto u praksi osim u arhitekturi i skulpturama. Ar. je u Žabama dao i ozbiljnu kritiku pesništva, naročito dramskog. Takođe je uočio zakone ljudske prirode u politici, koji, ako se previde, mogu imati tragične posledice. Njegova pacifistička poruka je jedno od najvećih vrednosti dela. Kod starih pisaca traži ideale kojih smatra da nema kod novih: moralnu čvrstinu, pravičnost, miroljubivost, hrabrost, poštovanje tuđih prava – sve ove pojmove obuhvata pojam vrline. ŽABE U DETALJE: Kompoziciju čine prolog, paroda, književni agon između E. i E. i veseli komos na kraju. U prologu predstavljen je glavni junak komedije Dionis, u čiju su se čast i izvodile drame u Atini, i njegov rob Ksantije. Pošto je posle smrti Euripida i Sofokla oni nemaju dostojne zamene na tragičkoj pozornici, Dionis ide u Had, carstvo mrtvih, da od Plutona izmoli i svetu vrati velikog pesnika Euripida. Dionis je obukao žutu haljinu i koturne, odeću visokih ličnosti u tragedijama, ali i atinskih žena, a preko nje je prebacio lavlju kožu i toljagu da bi izgledao kao junak Herakle. Njemu on najpre i odlazi po savet kako da se spusti u Had, jer je ovaj već jednom bio tamo, i srećno se vratio. U prologu Ar. predstavlja dve važne ličnosti u komediji: Dionisa i njegovog roba Ksantiju. „Literarna" diskusija, koju Dionis i Ksantija odmah pokreću, za koju je Dionis kao bog pozorišta neosporno pozvan, dok je Ksantija spušta na najniži nivo, ismejava neke Aristofanove kolege komediografe - Frinih, Amejpsija, Likida – koji vrhunac komičnog efekta, vic godine, postižu, na žalost, jeftinim efektima, npr. tako što robovima stavljaju u usta opscene šale, dok rasni komediograf Aristofan, parodirajući ovaj otrcani motiv roba koji stenje pod teretom, uspeva da ga ne samo tekstualno učini stvarno komičnim, već i da stvori komičnu situaciju: bog ide peške, a rob jaše na magarcu, i prtljag nosi na štapu, preko ramena. Razgovor između Dionisa i Herakla, kada se saznaje za cilj Dionisovog puta u donji svet. Dionis, bog drame, raznežen i plašljiv mekušac, izlaže se dobrovoljno opasnostima ovakvog puta, da bi blagovremeno vratio svetu jednog velikog pesnika. Herakle je dobar poznavalac dramskog pesništva i da čak ima sigurniji književni ukus od svog polubrata Dionisa, boga dramske poezije. Zašto je to, bar za sada tako? Dionis je ovde bog-publika, ili oličenje mentaliteta prosečnog atinskog građanina - pričalica, plašljiv, lakomislen, hvalisav, u svemu površan, ali duhovit. Aristofan ga na licu mesta, tokom puta ispravlja da bi ga osposobio da posle bude merodavan sudija u pesničkom agonu. Isti cilj ima pesnik, izgleda, i u odnosu na publiku. Herakle je u ovom trenutku oličenje iskonski zdravog elementa koji rasuđuje narodski zdravo i normalno, a ne knjiški izveštačeno. Dionis koji kasnije sa sa strepnjom okleva da kuca na Plutonova vrata, on sada lupa iz sve snage na vrata svog polubrata Herkula, koji je inače mnogo opasniji od Plutona. Dionis se ponaša još uvek kao bog, jer mu samopouzdanje još nije poljuljano kao kasnije u raznim dogodovštinama na putu za donji svet. No i sada već, na ljutito reagovanje Herakla, Dionis se odmah pokoleba, traži pribežište i oslonac u svom robu, kome se sa obraća sa „Momak!", što je znak prisnosti i ravnopravnosti. Ksantija je oličenje robova iz ratne Atine, mrzi ga, makar i po cenu slobode, da reskira glavu za propalu otadžbinu koja mu je u najboljim danima nudila samo

ropstvo, ali se zato bezočno ruga svaki čas kukavičluku i manama svoga gospodara, ne bojeći se posledica, jer zna da mu je neophodan.Posle kraćeg razgovora sa Heraklom o tragičarima, krene Dionis sa Ksantijom dalje. Aristofan daje SLIKU HADA koji podseća na Atinu: raspored aristofanovskog donjeg sveta. Prvo dolazi Aheruzijsko jezero sa vozačem Haronom, zatim mesto gde žive zmijurine, ale i razne zastrašujuće beštije; posle dolazi „orfička" oblast Hada, koja se opet deli na dva dela - jedan odeljak je ispaštanje grešnika i drugi gde je gaj blaženih. To je neka mešavina folklornlh i religijskih predstava. Haron zahteva inače samo 1 obol za vozarinu, i on se stavlja mrtvacu u usta pre sahrane. Aristofan ovde podiže cenu, aludirajući na mnogobrojne atinske takse u iznosu od 2 obola. U blatu i izmetu leže prema orfičkom verovanju, teški grešnici. Navedeni su povreda gostoprimstva, zloupotreba dece, zlostavljanje roditelja i krivokletstvo, koji se kod Grka još od najstarijih vremena smatraju za najteže grehove. Zavođenje dečaka smatrano je grehom mada je bilo često, ali je Herakle dodao tome još teži, takođe čest greh: da mu se pri tom još i ne plati. Aluzijom na loše pesnike na kraju ovog nabrajanja grešnika Aristofan postiže u stvari ovde komični efekat. Morsipove tragedije bile su toliko loše, da i onaj ko iz njih krade zaslužuje najtežu kaznu na onom svetu.Ksantija, koga zbog neučestvovanja u bici kod Arginuza Haron nije pustio u čamac, mora peške da obiđe jezero. Haron je slika i prilika čamdžija iz grčkih luka koji izvikuju na sav glas svoje usluge da bi privukli mušterije. Dok Haron prevozi Dionisa, pri čemu ovaj mora sam da vesla, pojavljuje se hor žaba, prema kome je komad i dobio ime, i bog se nadgovara sa žabama koje celim putem krekeću, pevaju pesmu sa čuvenim refrenom. Što žabe brže krekeću, mora Dionis brže da vesla, a što ih on više moli da prestanu kreketati, time je njihov kreket življi. Naslov komedije aludira pre svega na loše pesnike, a njihovo uporno i besmisleno nagvaždanje može da se uporedi sa upornim večernjim kreketanjem žaba koje niko ne može zaustaviti dok same ne zaćute, a alegorija može da se odnosi i na borbe stranaka u Atini. Konačno, Dionis ih ućutka dokazujući da se i on razume u kreketanje kao i one. Sastaje se sa Ksantijom, i idu dalje do Plutona. Sluga Ksantija se sa svojim plašljivim i uznemirenim gospodarom bogom Dionisom šegači izmišljajući razne strahote, i ovaj, naveden da se nalazi pred Empuzom, duhom podzemnog sveta, pobegne od straha u publiku i nađe zaklon na mestu gde sedi Dionisov sveštenik – on bog i zaštitnik teatra traži zaštitu od onog koji mu služi. Na putovanju kroz Had putnici su srećno prošli kroz predeo čudovišta i kraj blata u kome ispaštaju teški grešnici. Sada nailaze na mrtve koji u Hadu vode blažen život, jer su za života pripadali kultu Demetre, boginje plodnosti i njene kćeri Persifone, koji se ritualno izražavao Eleusinskim misterijama. Ovaj deo komedije ispunjen je u originalu horskim partijama izuzetne pesničke lepote, različitog metra: pesma Jakhu, parodija ritualne eleusinske pesme, rugalice Arhedemu. Aristofan se sprda sa bogovima. U parodi nastupa HOR MISTI, posvećeni u Eleusinske misterije, igraju na ledini i slave Jakha, baš kao što se, primećuje Ksantija, čini i u atinskoj agori. Aristofan ovde smešta u Elisij, boravište smernih i pobožnih u Hadu, i miste, one Grke koji su bili za života pripadnici tajnog eleusinskog kulta. Ovi su za života bili ovenčani mirtinim vencima, pa ih stoga i Aristofan ovde u ironiji stavlja u „gajeve mirti" da bi imali dovoljno rastinja za svoje ritualno ukrašavanje. U vreme kada Aristofan piše svoje komedije, olimpske bogove iz homerskih vremena i tradicionalnu religiju predaka pokriva patina tradicije i legende. Ove vidove religije potiskuje u Atini stari kult Demetre, i ritual Eleusinske misterije koje se, po Aristofanu, tobož nastavljaju i u donjem svetu.DIONISOV KULT se raširio među grcima u periodu 7-6. veka, stigavši još mnogo ranije iz Trakije. Trački Dionis je bog vegetacije i plodnosti šuma i gajeva, atribut mu je falos. Njegov kult

pun je mračnih priča o posmrtnim kažnjavanjima i očišćenjima, gde su, kao u nijednoj drugoj staroj religiji, postojali i izgledi na nagradu posle smrti, ali za posvećene, pa se siromašnima, koji nisu ničim nagrađeni za života, preporučivano je da preziru blagodeti života i da polažu veću nadu u život posle smrti. Kult tračkog Dionisa asimilovali su grčki sveštenici u Delfima, ali ga je preuzeo i kult Orfeja. Sva ova verovanja sakupljena su u tzv. „orfičkoj" literaturi, a njihov uticaj je uočljiv i u hrišćanskoj dogmi. Mnoge ovakve priče, kao i mitove o legendarnom tračkom pevaču Orfeju i njegovom silasku u donji svet, sakupili su i zabeležili pisci iz 6.veka, pa su ova primitivna i surova verovanja dobila i literarni oblik, a vrhunski kasnije u Euripidovoj tragediji Bakhe. Ovaj orfičkodionisijski kult asimilovan je u Eleusinske misterije. To je svečanost koju Aristofan parodira, dajući ovoj religioznoj manifestaciji čas dostojanstven i uzvišen ton kakav bi trebalo da ima, čas je spuštajući na najniži nivo iživljavanja njenih fanatičnih vernika – oni sami u Žabama ritual svom bogu Jakhe srozavaju na besomučno cepanje cepanje odeće i deranje obuće u neprekidnom igranju od Atine usput do Eleusine, i to sada, usred propisanih mera štednje, jer je zemlja finansijski iscrpljena posle 26 godina ratovanja. Zatim, hor se obraća Jakheu „od praprapra od svih pra, se ti najlepšem kolu svetih sad veseliš“, a Ksantija to čuje pa kaže: „O, prečasna gospodarko, Demetrina curo fina, oh, kako mi tajanstveno i mistično zamirisa prasetina“. Prase je bilo žrtva u Eleusinskim misterijama, pa Dionisov rob odmah travestira svečano-uzvišenu ritualnu frazu hora prema svom ovozemaljskom ukusu, što je upereno protiv eleusinskog hora posvećenih koji jedva čekaju da se završi ritual, pa da navale na prasetinu koja im se mota po glavi.Aristofan se ruga nekim negativnim i izopačenim ličnostima atinskog društva, kao što je poreznik Torkion, pesnik Kratin, ili Arhedem, zvani „krmeljavko", ekstremni demokrata i demagog. Iskoristivši ogorčenje Atinjana zbog mnogo žrtava u bici kod Arginuza, on je pokrenuo čuveni proces protiv vojskovođa, kada je šestorica stratega pogubljeno bez suđenja (najviše na osnovu optužbi kapetana brodova Teramena i Trazibula, koji su svoju krivicu prebacivali na stratege, svoje naredbodavce). Tako je Atina izdala sve svoje pisane i nepisane zakone na osnovu kojih je Perikle tvrdio da je demokratija ideal državnog uređenja za ceo svet. Kritičari demokratije dobili su jak adut ovom degradacijom svih načela humanosti. Narod, koji je dobrim delom odgovoran za pogubljenje bez suđenja, uskoro se pokajao i tražio da se tužilac izvede pred sud. Ali, i u sudstvo je narod već bio izgubio poverenje zbog sve češćih pojava podmićivanja. Arhedem je inače stranac, a to što „mrtvačkom društvu gore“, tj. u Atini, prodaje demagogiju, mist je pravi, znači aluziju na zamrlu savest Atinjana u nedavnom arginuzijskom procesu. Tri scene pred ulazom u Had čine jednu celinu povezanih komičnih situacija. Dionis obučen kao Herakle zapada stalno u neprilike iz kojih pokušava da se izvuče na taj način što prisiljava Ksantiju da promene odela; nastaju zabune i svaki put kad promene opremu stvari se nekako okrenu protiv Dionisa. Najzad dolazi do toga da Eak obojicu podvrgava testu batinanjem da bi se utvrdilo koji je od njih stvarno bog (jer bog ne bi trebalo da oseća bol od udaraca). Poslednja scena je vrsta takmičenja u podnošenju batina. Dakle, najpre Dionis okleva, ali ipak udara u Plutonova vrata, otvara vratar donjeg sveta Eak, i hoće da ga bije, misleći da se vratio Herakle koji je svojevremeno savladao Kerbera. Pošto ga Ksantija zadirkuje jer se bog uneredio od straha, Dionis ga nateruje da zamene uloge, ali se potom pojavljuje jedna Persefonina sluškinja i po nalogu svoje gospodarice ljubazno poziva Herakla, tj. Ksantiju na bogatu gozbu. To je za Dionisa razlog da traži ponovo da bude gospodar. Ksantija se buni: „Ne pomišljaš na to valjda da mi uzmeš to što si mi jednom dao?“, ali najzad ipak izmene kostime. Sudeći po pripremama za Heraklov doček sa sve tek propupelim igračicama, Aristofan ne veruje mnogo u Persefoninu čuvenu čednost.

Hor misti ovo izmenjivanje odeće poredi sa „mudrim“ Teramenom: političar, sofista, jedan od inicijatora obaranja demokratije i uspostavljanja oligarhije, ali je kasnije i nju zbacio i zalagao se za ponovno uspostavljanje demokratije. U Arginuzama nije uspeo da spase brodove i preživele iz bitke, ali je krivicu prebacio na stratege, koji su zato stradali. Posle poraza kod Egospotama, vodio besplodne pregovore sa Spartom, dok je Atina teško stradavala pod opsadom. Često kritikovan zbog oportunizma, prelaženja iz stranke u stranku i napada na ranije istomišljenike i prijatelje. Napadali ga i demokrati i ekstremisti oligarsi. Krčmarice (napadaju Herakla)- još jedna sličica iz života Atine prenesena u Had. Dve krčmarice stanuju u istoj kući i imaju zajedničke interese. One su meteci, stranci u Atini koji su plaćali porez i živeli kao štićenici ugledni građana, smeli su se baviti zanatom, ali nisu imali građanska prava. Dve krčmarice su stavljene da bi bujicom naizmeničnih optužbi i pretnji šta će uraditi proždrljivom Heraklu sasvim dotukle plašljivog Dionisa. Obe imaju obavezno svaka svoga patrona. Kleon i Hiperbol, demagozi („zaštitnici naroda") za života, postali su posle smrti, u nedostatku boljega, advokati patroni krčmarica u Hadu. Dionis u paničnom strahu pristaje na najgora poniženja ne bi li privoleo Ksantiju da opet promene uloge: priznaje da nikada nije bio u pravu, pristaje i da ga ovaj prebije, zariče se da više nikada neće tražiti da promene uloge. Pošto sve to kod Ksantije ne pali, Dionis u očajanju pribegava pesničkoj formuli proklinjanja samog sebe, svoje žene i dece, iako ih nema. Izraz „u korenu" je tipičan za visokoparni stil u tragedijama, a sreće se i kod Homera, Sofokla i Evripida, pa je Dionis i njega i celu formulu imao često prilike da čuje na pozornici u svom teatru. Usred ovog svečanog samoproklinjanja smešno zvuči kada se Dionis, okoreli neženja, proklinje zajedno sa svojom ženom i decom. Kako ni to ne pomaže, on se hvata za slamku, dodajući kletvi i Arhedema „krmeljavka". Tek ovo poslednje je „upalilo" i Ksantija odlučuje da prihvati predlog Dionisa. To je još jedna prilika da se nagovesti koliko je Arhedem bio omražen u Atini. Eak izlazi da ostvari svoje pretnje. Ksantija kao Herakle nudi, prema običajima atinskog sudskog postupka, svoga roba (Dionisa) da bude, umesto njega, podvrgnut istrazi sa najstrašnijim mučenjem. Dionis odbija da ga stavljaju na muke, pozivajući se na to da je bog. Nastaje nedoumica - ko je od njih dvojice stvarno bog. Test batinanjem treba da odluči: onoga ko je stvarno bog udarci ne mogu boleti. Proba se završava nerešeno. Stoga ih Eak pušta u kuću Plutona i Persefone koji će, kao bogovi, moći prepoznati pravog boga između njih dvojice.PARABASA: Hor mista se obraća gledaocima: „Dužnost svetog hora jeste da koristanbude gradu, da građane savetuje, dobru uči. Stoga smatram da je prvai najpreča dužnost sadada jednakost građanima damo i da oteramoovu moru stalnog straha“. Hor traži oproštaj za pripadnike oligarhijske stranke, naglašava krivicu vođe oligarha Friniha, a ostale smatra zavedenim, traži da se njima omogući javno suđenje na koje imaju pravo i ostali Atinjani, da im se vrate politička prava, ismeva Kleofonta, demagoga ekstremnih demokrata, protivnika mira. Zaključuje kako se u Atini cene nevaljalci i poganci, a odbačeni su časni i plemeniti građani. Zatim sledi burleskni uvod u pesnički agon. Razgovaraju Ksantije i Plutonov rob koji najavljuje Plutonovu nameru da organizuje takmičenje između Eshila i Euripida koji polaže pravo na prvo mesto u tragediji i počasti u donjem svetu: U Hadu vlada zakon po kome najbolji umetnik u svojoj vrsti dobija počasnu hranu u Pritaneju i počasno mesto pored Plutonovog prestola, i ova pošta traje sve dok ne dođe bolji umetnik. (Zakoni i običaji u donjem svetu su isti kao i u Atini. Pravo na hranu u Pritaneju je bila počast dodeljivana građanima za izuzetne zasluge). Do tada je to bio Eshil, ali kada je u Had nedavno stigao Euripid, on je svojom retorikom, sofističkim nadgornjavao privukao na svoju stranu svu silu lopova i drugih protuva, pa se usudio da traži mesto koje je pripadalo Eshilu, jer je i u Hadu, kao i u publici, premalo poštenih ljudi. Sofoklu je eshil to mesto

ponudio, ali je ovaj to skromno odbio, biće mu samo zamena, ako E. podlegne. U tom pesničkom sporu oko prvog mesta Pluton je izgubio glavu, pa je pristao da se oba pesnika E. I E javno nadmeću, ali dosad nije imao sudiju koji bi se razumevao u tragičku umetnost. U pravi čas mu je stigao Dionis, i on će biti sudija.AGON Eshil i Euripid u pratnji Dionisa pojavljuju se na pozornici. Počinje agon. Kontrastno prikazivanje jednog i drugog pesnika sprovedeno je strogo do kraja agona. Eur. oholo neće da se odrekne borbe za tragički presto, jer smatra da je bolji tragičar od Eshila, a ovaj, isprva pobožan i tih, a posle gnevan i ponosan, ne želi da se nadmeće sa onim sa čijom je smrću umrla i njegova poezija, ali za ljubav mira u Hadu, popušta Dionisovoj želji i time pokazuje poštovanje prema bogu Dionisu koji u ovoj sceni izuzetno deluje kao gospodar i merodavni zaštitnik poezije. Pre početka agona Dionis se moli muzama da ga nadahnu na nepristrasnu odluku, jer mu neće biti lako da se snađe u predstojećim sofizmima. Hor priziva muze da nadahnu pesnike da se pokažu dostojni takmaci u poeziji. Budući da je Eshil rodom iz Eleusine, on se moli Demetri. Aristofan Euripida optužuje za ateizam, a bogovi koje on navodno priznaje su Eter i Vazduh. Na zdrav razum Evripid se se svaki čas poziva u svojim tragedijama (Hipolit, Trojanke, Hiketide). Nadmetanje počinje Euripid. Pokušava da dokaže da tragedija ima njemu da zahvali za svoj najveći napredak. Eshilu zamera da se suviše ugledao na svoje prethodinike, da ima suviše lirizma a malo dijaloga. Junaci njegovih tragedija „figuriraju“ nepomični, ćute dok hor melje, a kada posle dugog ćutanja, kao Nioba, otvore usta, bubnu nekoliko reči, ali takvih da ih publika ne razume (velikih ko bik i grivatih). Parodira Eshilov arhaičan stil i govor: „Lavotice iskovane konjosedlouzjanule, složenice nezbacive, a ćudljive, neshvatljive“, pridružuje mu se i Dionis u toj parodiji, ali hvali ćutanje Eshilovih likova, koje je nasuprot blagoglagoljivosti njegovog takmaca, efektno kao i kod njegovih likova Niobe, Ahila. Eur. je morao da izleči t-ju od bolesti, naduvesnosti, i da joj raznim purgativnim sredstvima (filosofiranjem, psihologijom likova) umanji patos, pe je time postigao da njegova t-ja u sebi ima istinsku demokratiju. Evripid prvo nabraja svoje izražajne kvalitete i metričku vrednost svoje poezije. Zatim ističe svoje teme i stil. Posle toga prebacuje Eshilu visokoparni stil i čudovišne likove nepostojeće ustvarnosti, dok sam bira likove iz svakodnevnog života koji govore jezikom običnih ljudi, atinskih građana. Lica mu nisu kao Eshilova, kao Kikno, džin i sin Posejdonov, koji se kod E. Rve sa Ahilejem, ili Memnon, koji na konju izlazi pred publiku, nego živi ljudi kakvi se susreću u životu. Peva slavopojku samom sebi u kojoj ponovo ističe svoje prednosti: u poeziji on vlada zdravim razumom, proverava i posmatra. Usvajanje ovih odlika ima, po njemu, poseban praktični značaj u svakodnevnom životu građana. Na ovo Dionis, tj. Aristofan nagoveštava da je nova sofistička racionalnost delovala u stvari samo na karakter običnog građanina: postao je sitničar i cepidlaka.GLAVNI DEO AGONA: Kad konačno Eshil dođe do reči, iznosi Aristofanove misli o glavnom cilju pesničke umetnosti: 1006-1076 - Razvija se pravi dijalog, a otvara Eshilovim pitanjem: zašto pesnik zaslužuje da mu se svet divi? Eur. odgovara, zbog njegovog talenta i njegove pozuke, a i zato što u državama činimo ljude boljima - pesnik treba da je vaspitač naroda. Eshil se slaže, i utvrđuje da Eur. baš tako nije postupio, nego je od plemenitih i čestitih ljudi napravio nikogoviće. Dionis predlaže smrt za to. Prva skepsa ističe Eshilov ideal odgoja u muževnom pravcu - čemu suprotstavlja produkte sofistike: „junake na jeziku, zazjavala i zabušante" (što je u stvari podjednako i posledica rata). Eshilu je ideal junaštvo. Daje primer Sedmorica protiv Tebe, sa temom iz drevnih herojskih vremena. Predmet ove tragedije je borba Tebanaca protiv Polinika i njegovih saveznika i uzajamno ubistvo braće Eteokla i Polinika. Dionis u šali prebacuje Eshilu da je ova drama hvalospev Tebancima, susedima Atinjana, koji su još na početku peloponeskog rata

prišli Spartancima - što nije baš podsticajno za atinske građane. Uopšte, uočljivo je da Eshilu ozbiljnije prigovore pravi Dionis, nego Evripid. Činjenica da ti prigovori dolaze od merodavnog sudije - boga teatra - ističe OSNOVNU IDEJU: Eshil treba da pobedi u pesničkom agonu i postane spasilac Atine ne toliko zbog svojih poetskih kvaliteta, koliko zbog moralnog efekta - podsticaja na hrabrost i težnji ka veličini koje izazivaju njegove drame (bez obzira na vreme i mesto događanja radnje). Eshil ističe i dramu Persijanci, posvećenu Kserksovom porazu i ne odigrava se u Grčkoj gde je on pretrpeo poraz, već pred palatom persijskog kralja, predočavajući strašne posledice ovog poraza po persijski narod i kraljevu porodicu, a Eshilova poruka je: Iznad svega želi da pobediš, da slavljenjem najveličanstvenijih podviga izazove u narodu žudnju da uvek slavno pobeđuje neprijatelja. Druga skepsa. Eshil prelazi na pesnike koji su njemu bili uzor. Pominje Homera i Hesioda - univerzalne udžbenike atinske omladine pre dolaska sofista; Eshil dakle ne priznaje novu sofističku školu. Hesiodu, Dela i dani, pesniku seoskog života, Aristofan ovde pridružuje i Homera, pesnika slavnih borbi i junaka. Za Eshila su iskustvo u zemljoradnji i ratnička veština podjednako važni za uspeo i srećan život. Eshil sada ističe moral u prvi plan svoga napada na Euripida, pominje kakve je junake opisivao: „Da razdrmam građanina, pa da đipi i da zapne da ubija, ko i oni, čim ga prene trube jeka“, i onda kraće u napad na Eur. jer je iznosio razne incestne, poročne i perverzne ljude kojima je u narodu ugušio rodoljublje i viša osećanja, a izazvao sklonost prema njihovim uživanjima: „Al' da kurve kakve stvaram, Fedre razne, Stenobeje, Zevsa mi, u takve stvari upušto se nisam nikad. I u celom mome delu sumnjam da će iko živinaći ženu koja voli“. Po njegovom mišljenju erotične scene nisu uopšte za scenu, a pogotovu sa likovima kao što su Fedra i Stenobeja. Fedra je pokušala da zavede svoga pastorka Hipolita, Stenobeja, žena kralja Arga, optužila je lažno Belerofonta da je silovao; otkrivena u prevari izvršila je samoubistvo. Euripid mu prigovara da mu je ljubav do sada nepoznata, aludira na prelazak granice normalne erotike, a Eshil okreće isti prigovor protiv Euripida primedbom koja takođe predstavlja ličnu uvredu. Dionis to prihvata i odmah tumači na svoj način: Euripida, koji se dva puta ženio, i inače dosta ismevaju u antici kao rogonju, čak neki izvori tvrde da ga je žena varala sa njegovim prijateljem i saradnikom, robom, zbog čega je, navodno, i pobegao u Makedoniju. Eshil primećuje da su mnoge Atinjanke, pod uticajem Evripidovih tragičnih junakinja, izvršile samoubistvo. Euripid se ne oseća krivim, budući da nije sam izmislio mitove o tim ličnostima, već ih samo preuzeo i obradio, i navodi Fedru, ali Eshil odgovara: „Nisi stvarno, al' poroke pesnik mora da prikriva, a ne da ih još na sceni u stihove čak izliva, da publiku poučava. Malu decu uči, zna se, učitelj, a za odrasle pesnik je to. Pesnik mora da opeva časne stvari“ - ukazuje na pedagošku ulogu pesnika, te da stoga nemoralnost ne može biti predmet umetničke obrade. Evripid se pita kakvu korist i moralnu pouku pružaju tvoje teme o uzvišenim stvarima? Nije li vreme da se pređe na ljudska merila? Dionis (u ime Aristofana) u figuri govori o sofistički obrazovanoj eliti (prooligarhijski nastrojenoj omladini) koja drži govore o upravljanju državom, a gleda samo svoje interese: „a sad samo prazne reči, diskutuje, protivreči, vesla drži forme radi, a brod vrda levo-desno“.Početak drugog agona. Prvi deo pesničkog agona završen je, izgleda, u korist Eshila. Početak drugog dela takmičenja najavljuje hor parodirajući sofiste koji termine iz sporta metaforično primenjuju u filozofskim diskusijama. Eur. postavlja zahtev za jasnim razgraničenjem pojmova, što je sofističko pravilo, i pronalazi kod Eshila tautologije i pleonazme, npr. u istom stihu ponavlja dva ista pojma na različite načine, ili meša bogove, olimpskog i htonskog Hermesa. Sada su na redu Evripidovi prolozi. Kod njega nema tautologija i pleonazama ni skrpljenih složenica, što mu i Dionis priznaje. Međutim, Dionis na primeru stihova o kralju Edipu, da je od najsrećnijeg postao

najnesrećniji smrtnik, pokazuje da Evripid uopšte nije u stanju da se jednostavno izrazi. On ne ume ni tačno da se izrazi. To je suština sledećih prigovora. Dionis: „Apolon je prorekao da će oca svog da smakne. Kako je to onda bio „u početku srećan čovek"?. Ovaj stih je silogizam. Dionis parodira sofistički metod dokazivanja i polako prelazi na Eshilovu stranu. Ismejava se „slaba tačka" Evripidova - uvek isti metrički klišei njegovih prologa. Evripid od fragmenata iz raznih horskih partija Eshilovih napravio je celinu potpuno besmislenog sadržaja. Cela ova partija predstavlja i kritiku Eshilove nejasnosti i nepovezanosti: muzika stiha i uzvišen ton su često važniji od sadržaja i zato je svejedno da li se čita redom ili preko reda. Eshil mu vraća u istom stilu, takođe skrpljenom od stihova pokupljenih iz raznih drama protivnikovih, i to namerno bez ikakve logičke povezanosti. Ovim mozaikom muzičkih arabeski Eshil kritikuje kod Evripida disparatnost ideje i slike, dvosmislenosti i nejasne aluzije (proročanstva, stadije) i najzad sklonost ka neočekivanoj dužini stiha. Ali, iza Eshila je Aristofan, iza ovih prigovora stoji u stvari i pohvala jednoj sasvim novoj lirici pesničke slike i duboke emotivnosti.Sadržaj Eshilove parodije sa priprostom ženom: ona je predući vunu koju sutradan namerava da proda na pijaci zadrema i usni strašan san. Kad se probudila, ona priziva Noć žaleći se što joj je poslala tako strašan san i poziva svoje sluge da joj donesu vodu za očišćenje od more sna. To je prilika za novu invokaciju, sada boga mora. Zatim ona utvrđuje da joj je susetka ukrala jedinog petla. Zbog toga sada priziva nimfe, svoga slugu, Krićane „čeda Ide" da dođu i pretraže susetkinu kuću. Artemidi se obraća čak da dođe sa svojim psima i pomogne u temeljitom pretresu. Najzad se obraća i Hekati, Zevsovoj kćeri. I sve to zbog jednog ukradenog petla! U ovoj parodiji Evripidovog književnog manira Eshil kritikuje kod Evripida sledeće: 1. što trivijalne teme obrađuje pompeznim i patetičnim stilom. 2. Konfuznost i nepreglednost izlaganja. 3. Smislom nemotivisano povezivanje pojmova („s dušom a bez duše..."). 4. Neadekvatnost prideva („tame nevidljive", umesto neprozirne). 5.Nejasan raspored reči (samo interpunkcija, tj. vizuelna, a ne akustička sredstva mogu smisaono razlučiti celinu: „S dušom a bezduše mračne ioći čedo jeze puno..."). 6. Patetično podvostručavanje reči („a ja bolna, bolna...", „suze, suze iz očiju..." itd.). 7.Metričke nepravilnosti. 8. Izbor teme: Eshil ismejava ovde žene „patnice' iz Evripidovih tragedija i njihove životne"probleme. Na pomolu odluke Dionis kaže Plutonu:  jedan mi je drag ko pesnik, a drugoga smatram mudrim: više voli Evripida kao pesnika, ali ne i kao čoveka. ODLUKA: Agon koji je u početku motivisan borbom za pesnički presto u Hadu, završen je nerešeno. O povratku u gornji svet Eshila ili Evripida odlučuje tek sledeća scena koja takođe predstavlja takmičenje - ali u drugom smislu: ko će dati mudriji savet za spas Atine. Dionis traži od pesnika da daju mišljenje o vraćanju Alkibijada, protivnika oligarhije, a mišljenja su o tome bila podeljena u Atini. Oba pesnika se izražavaju nepovoljno. Euripid ga proglašava nedobronamernim i, zbog svog prevrtljivog karaktera, nesposobnim da spase Atinu. Ipak Euripid ovde prebacuje Alkibijadu ono što je u stvari i sam učinio: pobegao i tako našao izlaz i rešenje za sebe. Eshil naslućuje u Alkibijadu potencijalnog tiranina. Verovatno kroz njihova usta Aristofan kazuje svoje mišljenje. Posle pada ekstremne oligarhije, pa zatim i umerene, sada su ponovo u Atini na vlasti demokrati koji sprovode krvave sankcije protiv svakoga ko je i najmanje bio umešan u oligarhijsku zaveru. Aristofan sada kroz usta Euripida sa scene to eufemistički naziva „ukazivanjem nepoverenja" oligarsima. Eur: „Eto, da nepoverenje zamenimo poverenjem, a na mesto poverenja da nepoverenje krene“, što mu Dionis lukavo prebacuje: „Kako misliš? Ne razumem. Malo više daj suštine s manje učene veštine“. Euripid, koji je posle pada oligarhije pobegao u Makedoniju, predlaže ovde da se otkaže poverenje demokratima i da se vrati oligarhija. Euripid nije pobednik u ovom takmičenju u mudrom savetovanju, nego Eshil, pa i ovo mesto opovrgava gledište o

Aristofanovom prooligarhijskom stavu. Eshil, na čijoj je strani Aristofan (i Dionis) je protiv oligarhije, i pita: kako naći spas narodu koji neće „ni guber, ni kožuh pravi": ni demokratiju, ni oligarhiju. Eshilov odgovor „Nek neprijateljsku zemlju smatraju za svoju odsad, a svoju pak za njihovu, ko što je rečeno nekad. Osim toga, vaša flota - to je prihod, to su sredstva, svi ostali fondovi su, znajte, jalova rabota“, podseća na Periklove reči, po Tukididu: „Ako spartanske kopnene snage provale u Atiku, mi ćemo s brodovima na Peloponez; jer nije to nimalo ista stvar - opustošiti deo Peloponeza ili celu Atiku. Najzad, oni nemaju nikakvu drugu oblast za pribežište, nego je moraju oružjem steći; mi, međutim, imamo još mnogo teritorije i na ostrvima i na kopnu". Ovo podsećanje ka Periklovo sagledavanje situacije je važno sada kada je spartanska vojska već osam godina stacionirana u Dekeleji, na atičkoj teritoriji. Smisao ove aluzije na Periklove reči je da Atina treba da vodi rat na spartanskoj teritoriji (flotom, uz obalu) i neka se pomiri privremeno sa postojanjem neprijateljskih trupa na svojoj teritoriji. Dionis se odlučuje za Eshila. Hor tumači odluku: „Svaka čast mu što ne čuči kraj Sokrata da s njim ćaska, prezrev sveti zahtev muza, odbaciv sve uzvišeno što umetnost dramska pruža. A da prazne fraze sipa i jalove priče priča, to je poso bezumnika“. Eshil, mudar pesnik po mišljenju Aristofana, razlikuje se od pesnika iz Sokratove škole i od sofista koji, kao Euripid, ne priznaju pravu misiju tragičkog pesništva, nego samo prepričavaju mračne afere i nešto dokazuju. Pluton ispraća Eshila na gornji svet i po njemu šalje atinskim državnicima oružje da se sami ubiju, i zove ih u Had. Kleofont - atinski demagog, posle Alkibijadove pobede kod Kizika, kada je Sparta ponudila povoljne uslove mira, najviše se zalagao za nastavak rata. Kleofont, polustranac, može u svo joj Trakiji da raspiruje rat, ali ne u Atini. Aristofan ovim upozorava i na sve veći uticaj stranaca u Atini. ARISTOFANOVA KRITIKA PESNIŠTVA: Euripid zamera Eshilu: sporo razvijanje dramske radnje, ostavljanje glumca bez teksta na sceni, preduge horske partije, visokoparan stil, čudne kovanice, tautologiju i pleonazam u prolozima.Euripid ističe u svom stvaralaštvu: uvođenje govornog jezika, potpuno predstavljanje svojih junaka u prologu, prikazivanje svakodnevnog života i uvođenje likova iz svakodnevnog života koji govore jezikom običnih ljudi, da vlada zdravim razumom, provera i posmatra.Eshil zamera Euripidu što je zanemario osnovnu funkciju dramskog pesništva da vaspitava, da ljude uči moralu, razvija svest i razum. Eshilu je ideal junaštvo. Zamera Euripidu: upotrebu uvek istog metričkog klišea u prologu, čestu upotrebu deminutiva, disparatnost ideje i slike, neke muzičke inovacije, obrađivanje trivijalnih tema pompeznim i patetičnim stilom, izbor tema i motiva (incest i skrnavljenja) koje loše utiču na građane.Pesnički agon je nerešen. Na kraju Dionis traži savet za Atinu. Obojica nisu za Alkibijada, koji je u to vreme bio živ, s tim da Euripid traži da se oligarsi vrate na vlast, a Eshil predlaže da se napadne Sparta sa mora i da se flota obnovi i da se na to troše sredstva. Završava se pobedom Eshila.