18
АРХАИКА 1 Филозофски факултет Археолошка збирка Уредник Мирослав Лазић Београд 2007

Arhaika 1 Filipovic

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Arhaika

Citation preview

Page 1: Arhaika 1 Filipovic

АРХАИКА1

Филозофски факултет

Археолошка збирка

УредникМирослав Лазић

Београд 2007

Page 2: Arhaika 1 Filipovic

АРХАИКАГодина I, број 1.

Издавач:Филозофски факултет

Археолошка збирка

За издавача:Александар Костић

Уредник:Мирослав Лазић

Редакција:Никола Тасић

Ала И. Романчук (Руска Федерација)Живко Микић

Александар ЈовановићДраги Митревски (БЈР Македонија)

Митја Гуштин (Словенија)Чедомир Марковић (Црна Гора)

Превод:Марина Адамовић-Куленовић

Лектура и коректура:Милена Богдановић

Техничка обрада:војислав филиповић

Штампа:Чигоја

Тираж:250

ARCHAICAYear I, No. 1

Published Annually by:Faculty of PhilosophyArchaeological Collection

For Publisher:Aleksandar Kostić

Editor:Miroslav Lazić

Editorial Board:Nikola TasićAlla I. Romantschuk (Russian Federation)Živko MikićAleksandar JovanovićDragi Mitrevski (FYR Macedonia)Mitja Guštin (Slovenia)Čedomir Marković (Montenegro)

Translation by:Marina Adamović-Kulenović

Proofreading:Milena Bogdanović

Typesetting by:vojislav filipović

Printed by:Čigoja

Printed in:250

ISSN 1820-6328UDC 902(497.11)

e-mail: [email protected]

Page 3: Arhaika 1 Filipovic

ARCHAICA1

EditorMiroslav Lazić

Belgrade 2007

Faculty of Philosophy

Archaeological Collection

Page 4: Arhaika 1 Filipovic
Page 5: Arhaika 1 Filipovic

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Војислав Филиповић Београд

Апстракт: Питање појаве и функције минијатурних неолитских посуда са изливником/сиском у српској археологији до сада није расправљано у већој мери. Једино је проф. Милоје Васић, 1936. године, одредио овакве посуде, без обзира на њихову величину, као неку врсту лампи на уље. Данашњим увидом у број и функционалне карактеристике минијатурних посуда са сиском, чини се да оне не могу представљати неку врсту лампи, нити да су употребљаване за држање или промет течности. На основу етнолошке, посебно етномедицинске литературе и чињенице да је широм Балканскога полуострва лечење димом разних биљака било широко распрострањено, минијатурне посуде могу се сагледати и у другачијем светлу. У том контексту, ови предмети нису врста посуда већ неолитске луле.

Кључне речи: неолит, минијатурне посуде са сиском, лампа, лула, етнологија, лечење, кађење, пу-шење, ароматичне траве.

Проблему функције минијатурних неолитских посуда са изливником/сиском у домаћој археологији до сада није посвећивана посебна пажња. Додуше, у неколико радова аутори су се бавили питањима појаве и функције минијатурних посуда у најширем смислу, уз краћи осврт и на овакве посуде за изливање (Летица 1967; Љамић-Валовић 1983). С друге стране, број до сада објављених примерака је веома мали, што можда представља један од разлога незаин-тересованости стручњака за ову проблематику. Такође, поједини примерци публиковани су у временском размаку већем од 70 година, тако да није било лако сагледати њихову реалну количину, нити их повезати једне са другима.

Веће неолитске посуде са изливником/сиском такође нису привукле пажњу истражи-вача, а питањима њихове функције највише се бавио проф. Милоје Васић још, сада давне, 1936. године (Васић 1936: 22 и даље). Већ на почетку свог језгровитог прилога, он је нагласио да употреба ваза са кљуном или са сиском није поуздано одређена (ibid.) и покушао је да их објасни као посуде које су коришћене као лампе, односно као нека врста неолитских жижака, а сисак је одредио као место за постављање стењака, тј. фитиља. Ни код једне посуде Васић не наводи да је сисак служио за изливање течности, чак се и противи тој идеји, а као један од ар-гумената помиње аналогије са жишцима из I миленијума старе ере, са територије Грчке (ibid.).

Page 6: Arhaika 1 Filipovic

96

Наравно, он је обухватио посуде различите величине и посве различитих сисака, односно из-ливника: мањих и већих отвора, постављених управно на посуду, те оних који се налазе и под оштрим и под тупим углом или се преламају неком врстом „колена” нагоре, као и отворених изливника на самоме ободу посуде (нпр. ibid.: 81, сл. 115/Nо965).

Аутор овога рада нема намеру да се бави оповргавањем закључака проф. Васића већ да, напротив, донекле крене утртом интерпретативном стазом његове Преисторијске Винче, да у светлу нових налаза на неки начин допуни сам корпус и да пружи једно од могућих обја-шњења функције ових посуда.

***На основу публикованих налаза и колегијалне помоћи, до сада је издвојено 14 приме-

рака минијатурних посуда са сиском који потичу са територије Србије.

1. Локалитет Буњиште у Жујинцу код Прешева, старчевачка култура (Булатовић, Томовић и Капуран 2005: 415, T. III/11).Минијатурна биконична посуда дебелих зидова, тамноцрвене боје, са сиском који стоји управно на реципијент. Висина 52 mm, пречник отвора 35 mm, пречник дна 22 mm, дебљина зида 8 mm, пречник отвора сиска 3.5 mm (T. I/1).

2. Локалитет Плочник, винчанска култура (Стојић и Јоцић 2005: 203, Т. LXXXII/3).Минијатурна биконична посуда са цилиндричним вратом, углачане површине, тамносиве боје, са сис-ком. Висина 70 mm, пречник отвора 45 mm, пречник дна 11 mm, дебљина зида 5 mm, пречник отвора сиска 3.3 mm (T. I/2).

3. Локалитет Црквине, винчанска култура (непубликовано).1

Минијатурна лоптаста посуда средње грубе фактуре и необрађене површине, сиве боје, са сиском који стоји управно на реципијент. Висина 53 mm, пречник отвора 47 mm, пречник дна 24 mm, дебљина зида 3.3 mm, пречник отвора сиска 4 mm (T. I/3a, b).

4. Локалитет Гомолава, винчанска култура (Старовић 2004: 42).Минијатурна биконична посуда необрађене површине, окер боје, са краћим сиском постављеним благо наниже, окарактерисана као „лулица” (ibid.). На унутрашњој страни врата налазе се урезани „знаци”. Висина 38 mm, пречник отвора 23 mm, пречник дна 24 mm, дебљина зида 5 mm, пречник отвора сиска 3.5 mm (T. I/4a-c).

5. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1912, непубликовано,2 Дневник ископавања, Винча 1912, стр. 71).

1 Захваљујем се Радивоју Арсићу из Завода за заштиту споменика културе Ваљево, на илустрацији и одобрењу да публикујем овај налаз.

2 С обзиром на чињеницу да је део материјала са Винче похрањен у Народном музеју у Београду и да је тренутно недоступан услед паковања збирке због реконструкције зграде Музеја, налази до 1929. године са Винче били су недоступни. Захваљујем се проф. др Ненаду Тасићу на допуштењу да користим дигитализовани дневник Милоја Васића, из којег су узети подаци за примерке до године 1929.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Page 7: Arhaika 1 Filipovic

97

В. Филиповић МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Грубља цилиндрична посуда са равним дном и дужим сиском постављеним управно на реципијент. Подаци о димензијама и размери не постоје, али се, на основу Васићевог „стила” цртања материјала у дневницима, чини да је у питању мала посуда. Откривена је на дубини од 2.3 m (T. II/1).

6. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано,3 Дневник ископавања, Винча 1929, стр. 11).Грубља конична посуда са сиском постављеним наниже, уз коју је Васић у дневнику написао минија-турна. Без димензија, откривена на дубини од 4.1 m (T. II/2).

7. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано, Дневник ископавања, Винча 1929, стр. 15).Мања биконична посуда са дугачким сиском постављеним управно на реципијент. Без димензија, от-кривена на дубини од 4 m (T. II/3).

8. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано, Дневник ископавања, Винча 1929, стр. 101).Мања посуда са дугачким сиском који има „коленце” и повија се благо навише. По Васићевим речима, висок од дна до врха сиска 4.2 cm. Нађена на дубини од 5.7 m (T. II/4).

9. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1933, непубликовано, Дневник ископавања, Винча 1933, стр. 52).Мања крушколика посуда са дужим сиском постављеним благо навише у односу на реципијент. Висина 51 mm, пречник отвора 44 mm, дебљина зида 3.5 mm. На основу Васићевог цртежа чини се да посуда нема јасно наглашено дно. Откривена на дубини од 3.2 m (T. II/5).

10. Локалитет Винча, винчанска култура (инв. 752, Летица 1967: 118, Т. V/15).Делимично фрагментована плитка конична посуда црвене боје, грубе необрађене површине, са кратким сиском постављеним наниже. Унутар реципијента налазе се остаци највероватније органске материје. Висина 19 mm, пречник отвора 29 mm, пречник дна 23 mm, зидови различите дебљине, пречник отвора сиска 2 mm. Откривена на дубини од 4.1 m (T. II/6).

11. Локалитет Винча, винчанска култура (инв. 753, Летица 1967: 117, Т. V/14).Посуда неправилног коничног облика, тамносиве боје, грубе обраде површине, са кратким сиском који стоји управно на реципијент. Висина 33 mm, пречник отвора 24 mm, пречник дна 15 mm, зидови разли-чите дебљине, пречник отвора сиска 1.65 mm. Откривена на дубини од 4.4 m (T. II/7).

12. Локалитет Винча, винчанска култура (Васић 1936: 116, Т. LXVII/147, сл. 196а).Груба цилиндрична посуда са краћим сиском, дебелих зидова, сивоцрне боје и грубе неравне површине (ibid.). Висина 66 mm, пречник отвора 32 mm, пречник дна 39 mm (T. II/8).

3 Материјал се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду. Искрено се захваљујем др Дуб-равки Николић на уступљеној грађи и увиду у оригиналне Васићеве дневнике, као и на времену које је провела тражећи предмете у депоу Збирке.

Page 8: Arhaika 1 Filipovic

98

13. Локалитет Винча, винчанска култура (Б.Б. 78, И.Б. 110, ископавања 1978, непубликовано).Грубља цилиндрична посуда окер боје, грубе површине, дебелих зидова, облог дна, са масивнијим сис-ком који стоји управно на реципијент. Висина 45 mm, пречник отвора 25 mm, дебљина зида око 5 mm, пречник отвора сиска 2 mm (T. III/1a-c).

14. Локалитет Гривац, винчанска култура (Drašković 2004: 375, Т. II.4/g).Груба биконична амфора дебелих зидова, са краћим сиском који стоји управно на реципијент. Висина 63 mm (T. III/2).

Као што је наведено у уводу овога рада, функцију неолитских посуда са сиском до сада је одредио једино проф. М. Васић, а ту његову тезу у већој мери су прихватили домаћи археолози.

Овај део рада односи се на могућности осветљавања помоћу минијатурних посуда са изливником/сиском, при чему су представљене разлике у односу на веће неолитске посуде истога типа. Пођимо, најпре, од разматрања зашто овакве минијатурне посуде не би могле представљати светиљке. На првом месту, треба указати да се оне јасно разликују од античких светиљки, које имају изразито плитко тело, велико и равно дно, два или више отвора, при чему се као горионик користи велики отвор, чији је пречник обично већи од 1 cm. Сви отвори на античким лампама, наравно из функционалних разлога, окренути су нагоре, док су на поједи-ним примерцима овде приказаних посуда сисци постављени надоле у односу на тело посуде, као што су кат. 6 и 10. Код минијатурних неолитских посуда са сиском често се јавља обло или неравно дно, као што је случај са кат. 9, 11 и 13, док је код неких примерака дно малог пречника и чини посуду нестабилном. Један од основних функционалних услова жижака јесте њихова стабилност, што се јасно очитује код примерака из античког периода. Други, можда и важнији проблем за коришћење ових посуда као светиљки јесте питање горива, тј. уља. Не-давна студија А. Црнобрње (2006: 39 и даље) јасно показује колико је дискутабилна употреба маслиновог уља за осветљење чак и у античком периоду, уз све трговачке и комуникацијске погодности какве је обезбеђивала Римска империја, а аутор наглашава и економску неиспла-тивост употребе маслиновог уља за осветљавање (ibid.: 47). С друге стране, мало је вероватно да су неолитске популације на централном Балкану и у Подунављу уопште биле и упознате са маслиновим уљем. Због мале количине уља која се добија из семења лана, ланено уље, једино климатски одговарајуће на овим просторима, није коришћено ни у античком периоду (ibid.: 43). Ни употреба животињских масти није могућа у посудама са сиском, с обзиром на чиње-ницу да су оне чврсте на собној температури и да не могу капиларано да се пењу уз фитиљ (ibid.: 42). Коначно, посматрано у етнолошком контексту, популације на централном Балкану оригинално нису познавале употребу лампи на уље, већ су за осветљавање користиле лако доступна горива, попут животињског лоја, воска или четинарских смола (ibid.: 47; Стојановић и др. 1977: 49). Притом, ове врсте горива обезбеђују исто или чак јаче светло, а восак пружа и могућност поновног коришћења (Црнобрња 2006: 42). Поједине неолитске посуде упућују на употребу животињског лоја за осветљавање, попут зооморфне лампе (T. III/3a-c) са локалитета Петница - Насеље испред Мале пећине, у чијем су крушколиком реципијенту уочени масњика-

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Page 9: Arhaika 1 Filipovic

99

ви остаци.4 Лампе лојанице такође немају додатну рупу или више њих, па је мало вероватно да је код овде приказаних посуда са изливником као гориво коришћен животињски лој.

У погледу односа између минијатурних и већих посуда, постоји разлика у положају и величини сиска, у неким случајевима правог изливника. Наиме, на минијатурним посудама не јавља се отворени изливник на ободу, у виду његовог извученог и моделованог дела, или шири цеваст изливник при ободу, лучно извијен и окренут нагоре, или пак изливник при ободу окре-нут надоле (Васић 1936: 81, сл. 115/Nо964, 965, 968). На минијатурним посудама сисак никада није постављен близу обода, што значи да је количина течности коју су могле да приме била веома мала и да се из оваквих примерака није ништа ни изливало. Чини се да су имале сасвим другачију функцију, а на овакав закључак наводе и пречници отвора сисака, који износе до 5 mm. Нажалост, директне формалне аналогије не налазе се у доцнијим периодима праисторије или, барем, до сада нису познате.

Неко ће се можда запитати где је решење ове мале загонетке. Етички, можда је боље дати и погрешну интерпретацију неке појаве или проблема, те указати на њих, него затварати очи и гурати нејасан археолошки материјал назад у картонску кутију заборава или, у најбољем случају, помоћу једне реченице – у култне предмете. Методолошки, до решења питања функ-ције ових минијатурних посуда са сиском можда се може доћи путем не тако блиске формал-но-типолошке аналогије, али и коришћењем етномедицинске литературе.

По облику, чини се да су минијатурним посудама са изливником најсличније луле. Осим те, само визуелне и формалне сличности, ове „неолитске луле” имају и одговарајуће функционалне особине, попут веће дебљине зидова, изразито уског отвора, те малог „излив-ника”, у ствари сиска на који се постављала дужа дрвена цев за пушење (камиш). Оно што такође издваја винчанске луле од других минијатурних посуда јесте и немарна, крајње груба обрада површине, као и одсуство било каквих украса. Дебљина зидова у односу на димензије предмета указује на функцију топлотне изолације, као што је случај и код модерних лула. Могуће је да је у неолиту лула за пушење било знатно више, уколико претпоставимо њихову израду од дрвета, као што је било на нашем подручју током претходних столећа. Дрвене луле разних облика израђују се највише од дрвета шљиве, ораха, јасена и јавора (Душковић 2006: 27), а код неких можемо уочити и формалне сличности са неолитским примерцима (T. III/4a-c). Исто тако, јасно се види да је у појединим случајевима камиш постављен са отвором на-доле, као на примерку са T. III/4b. Нажалост, земљиште нашег поднебља агресивно је и према археолошким предметима од знатно трајнијих материјала, попут керамике и кости, где-где и камена, па је вероватноћа за налазак дрвеног предмета изразито мала.

Но, овде се долази и до другог проблема везаног за наведену интерпретацију минија-турних посуда са сиском, с обзиром на то да су из данашње перспективе употреба луле и сам чин пушења повезани једино са дуваном. Као што је познато, дуван је у наше крајеве стигао пет миленијума доцније од времена када су коришћене ове земљане лулице, те се поставља логично питање шта су припадници винчанске популације пушили у њима. Стога помоћ мо-рамо потражити у етнолошкој и, посебно, у етномедицинској грађи са наше територије, где се јасно види да су у овоме делу Балкана биљке, неретко и отровне, често коришћене за лечење

4 Захваљујем се Андреју Старовићу, кустосу Народног музеја у Београду, на уступљеној фотографији.

В. Филиповић МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Page 10: Arhaika 1 Filipovic

100

болести пушењем и накађивањем. Под појмом кађење у литератури се наводе два разнолика поступка – „обично кађење” и инхалација.

Обично кађење употребљавано је из разних практичних и магијских побуда, а кадило се од стварних болести, али и од „уображених” (Тројановић 1990: 209). Деца су посебно кађе-на од многих болести, али и због страха, и то разним травама – устуком, одбегом, стравом, срчаником, дивљом белом лозом, маховином, оманом итд. (ibid.: 215 и даље). Димом одољена (Valeriana officinalis) често су кађени одрасли људи и стока, као и болесна деца, чиме се бори-ло против злих духова (Софрић 1912: одредница одољен) који су у нашој традицији сматрани узрочницима болести. Оман (Inula Helenium) се користио за лечење дисајних органа, а ње-говим димом растеривани су и комарци (Туцаков 1948: 525). Софрић наводи да су Лужички Срби пушили оман, заједно са дуваном, за време куге (1912: одредница оман). Кадило се и отровним рузмарином (Rosmarinus officinalis), којим се изазивао и побачај (Туцаков 1948: 597). Породиље су кађене димом разног биља како би им се олакшале порођајне муке, али се ретко помињу биљке употребљаване у те сврхе.

Још је више података о лечењу путем инхалације, како о методама тако и о врстама биљака и болестима које лече. По Тројановићевим речима (1896: 50), у пиротском округу због кашља и кијавице болесник се пари тако што се нагне над конопљено семе, које је по жару посуто, те се ваљано накади... Исто тако, када у Црној Гори некога боли зуб дими се зубном травом (буника, Hyoscyamus niger) (ibid.: 53; Туцаков 1948: 91). Нишки Роми су пре II светског рата стављали језгро ораха у шупаљ зуб или су га пушили у лули (Николић 1940: 44). Од зубо-боље се лечило и кађењем осушеним лишћем слатке папрати (Polypodium vulgare) (Чајкановић 1994: 188), док: коме су киле у герло кадити с ловоровим прелијетком (Laurus nobilis) (Дра-гићевић 1961: 223). Клека (Juniperus communis) је коришћена као диуретик, против назеба, гонореје, болова у стомаку, али је и инхалирана против астме и кашља (Туцаков 1948: 553; Ка-зимировић 1941: 169). Инхалација конопљиним испарењима документована је у историјским изворима, али и археолошким ископавањима. Наиме, Херодотов опис скитског парног купа-тила поклапа се са открићем руског археолога Руденка на некрополи у Пазарику, 1929. године, где је нађен бронзани котлић пун камења и угљевља, те семена конопље, коријандера и тамја-на (Filipović 2001). Уз друге податке из античких извора, овај археолошки налаз јасно сведочи о исконском познавању и коришћењу дима биљака у медицинске и магијске сврхе.

Етнолошких података о пушењу разних трава, ароматичних, халуциногених или „об-ичних”, још је више него у претходним случајевима. Биљке су се најчешће пушиле као лек од плућних болести, кашља и астме. Највише је коришћена обична конопља (Cannabis sativa), која се пушила и користила као седатив, наркотик и хипнотик, али и против разних болести: астме, стомачних и цревних обољења, тетануса, грчева, хистерије, великог кашља, реуме, ги-хта, мигрене, неуралгије (Туцаков 1948: 805). Овде је неопходно поменути да не треба мешати обичну и индијску конопљу, с обзиром на то да је количина халуциногеног тетрахидрокана-бинола у обичној конопљи и по неколико пута мања него у индијској. Цвет божура (Paeonia officinalis) пушио се у селима Фрушке горе против грчевитог кашља и астматичних напада (Ту-цаков 1977: 201), а татулин лист (Datura stramonium) пушили су астматичари, ређе га и пили у чајевима (ibid.: 197). Исто тако, лишћем татуле народни лекари каде старце и бабе од сипње (Казимировић 1941: 173). Сомина, отровни грм или мало дрво (Juniperus Sabina), користила

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Page 11: Arhaika 1 Filipovic

101

се за изазивање побачаја у Босни, где се пушила и због астме. Животиње је не једу, а на кожи изазива пликове (Фабијанић 1982: 37). Код сточарских популација на Дубашничкој површи, приликом астматичних напада пуши се биљка козја брада или колбујић (Tragopogon pratensis) (Дивљановић, Чернелић и Ђулић 1977: 212). Коров турчинак или дивљи мак (Papaver Rhoeas) користио се за пушење против плућних болести. Туцаков наводи да турчинак нема морфина као прави мак, али да су га људи користили због сличности маку. Наводи и да га стока не једе, те да није довољно испитан (Туцаков 1948: 64). Велебиље (Atropa Belladona), отровна биљка која расте у нашим шумама, употребљавало се за смиривање свих врста болова, као и против хистерије и епилепсије, а пушило се против кашља и астме (ibid.: 77). О његовом опи-јатском деловању говоре и народна имена: бун, лудача, луда трава, помамница. Татула, веома отрован коров (Datura Stramonium), користила се против астме и кашља (ibid.: 86), а кукута (Conium maculatum) и као аналгетик, седатив, али и против кашља и астме (ibid.: 99). Чемерика (Veratrum album), наша брдска отровна биљка, употребљавана је против великог кашља, гроз-нице и стомачних болести (ibid.: 232), а не толико позната трбуља (Oenanthe Phellandrium) – за плућне болести и стомачне тегобе, као и за грозницу и ране. Туцаков наводи да трбуља посе-дује наркотичну супстанцу сличну опијуму (ibid.: 522). Брђанка (Arnica montana) се користила као антисептик, за испирање рана и грла, лечење нерава, стомака и плућа, те као средство за побачај. Туцаков каже да локално становништво употребљава брђанку као замену за дуван (ibid.: 592), док се у источној Херцеговини из истих разлога пуши вријесак (Saturea montana) (Филиповић-Фабијанић 1968: 52). Коначно, треба поменути и биљке за које се сигурно зна да не садрже никакве алкалоиде или халуциногене супстанце, али су такође коришћене против кашља и астме. Реч је о одољену (Valeriana officinalis) (Туцаков 1948: 429) и слаткој папрати (Polypodium vulgare) (ibid.: 369). По доношењу на европски континент, дувану су се такође приписивала лековита својства и користио се за лечење многих, понајвише плућних болести (Душковић 2006: 6), што сведочи о познатом и раширеном методу лечења димом широм тада-шње Европе.

На крају, поменимо податке Данице Видосављевић (1935) из села Врбе, о неколико биљака које су пушене из медицинских разлога. То су, пре свега, сушене латице турчинка, које се пуше да би се ублажили било који болови, као и индустријска конопља која се меша са дуваном, али се од ње кува и чај. Она вели и да се деца приликом гушења инхалирају травом страшник (страшно зеље, страва, очај, златна папрат, Ceterach officinarum). За ублажавање болова пуше се и сушене печурке, али није знала које (највероватније род Amanita), а зани-мљиво је да наводи да су пушени и суви лишајеви, мада није знала који, нити које су болести лечили.

***На основу свега до сада изложеног, јасно је да су разне биљне врсте још од искона чо-

векова имале значајну улогу у његовом лечењу. Све горе наведене биљке расту на територији Балкана (о коришћењу биљака широм света види: Reč 2001), а њихова употреба у медицинске сврхе јасно је документована, као и методе првобитног лечења путем спаљивања и удисања биљних испарења. Етнолошки подаци показују да се дим уносио у тело путем инхалације, али често и пушењем. Из тог разлога треба претпоставити да је минијатурне керамичке посуде са сиском винчанска популација користила за пушење лековитих трава, док се постојање таквих

В. Филиповић МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Page 12: Arhaika 1 Filipovic

102

дрвених лула у том периоду не може доказати. Из етнолошких извора такође се види да су јед-нако, ако не и чешће, коришћене биљке које поседују неку психоактивну супстанцу. У том кон-тексту, употреба посуда са сиском пружа плодно тле и за многобројне приче о њиховој култној и религијској намени, с обзиром на чињеницу да је Балкан доцније посведочен као подручје са многим чувеним пророчиштима и обредима ритуалног транса, који трају до данашњих дана. Ипак, чини се да је примарна функција ових предмета било пушење зарад лечења или, чак, због свакодневног уживања у часовима „неолитске доколице”.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

БИБЛИОГРАФИЈА

Булатовић, А., Томовић, М. и Капуран, А. 2005 Резултати заштитног сондажног ископавања на локалитету Буњиште у Жујинцу код Прешева. Стр. 397–437 у Археолошка истраживања Е-75, св. 1/2004, ур. М. Лазић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

Васић, М. 1936 Праисторијска Винча IV. Керамика. Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије.

Дивљановић, Д., Чернелић, М. и Ђулић, З. 1977 Етномедицина и етноветерина код сезонских сточара на Дубашници. Стр. 163–237 у Етнолошка грађа о животу и обичајима сточара на Дубашничкој површи у североисточој Србији, ур. П. Влаховић и Д. Антонић. Београд: Републичка конференција младих истраживача Србије и Друштво младих ис-траживача на Београдском универзитету.

Драгићевић, Р. 1961 Једна непозната љекаруша. Гласник Етнографског музеја на Цетињу I: 219–225.

Drašković, R. 2004 Minijaturno posuđe, tegovi od pečene zemlje, kružne pločice, muzički instrumenti, predmeti kultne namene. Str. 365–378 u Grivac - naselja protostarčevačke i vinčanske kulture, ur. M. Bogdanović. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kraguvcu i Narodni muzej.

Душковић, В. 2006 Пут дувана у Србији. Каталог изложбе. Београд: Етнографски музеј.

Казимировић, Р. Н. 1941 Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу. Београд: Књижарница Милорада П. Ми-лановића.

Летица, З. 1967 Минијатурни судови из Винче. Зборник радова Народног музеја (Београд) V: 77–126.

Page 13: Arhaika 1 Filipovic

103

Љамић-Валовић, Н. 1983 Минијатурни судови у ратинском керамичком инвентару и неке карактеристичне пратеће појаве. Зборник радова Народног музеја (Чачак) XIII: 45–52.

Николић, В. 1940 Из народне медицине у Нишу за време турске владавине. Гласник Етнографског музеја у Београду XV: 41–48.

Reč, K. 2001 Rečnik svetih i magijskih biljaka. Beograd: IP Babun.

Софрић, П. 1912 Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. Београд: Штампарија „Св. Сава”.

Старовић, А. 2004 Знаци цивилизације. Католог изложбе. Нови Сад: САНУ, Огранак у Новом Саду и Институт за археомитологију (САД).

Стојановић, Д. и др. 1977 Домаћи живот. Стр. 43–50 у Етнолошка грађа о животу и обичајима сточара на Дубашничкој по-врши у североисточој Србији, ур. П. Влаховић и Д. Антонић. Београд: Републичка конференција младих истраживача Србије и Друштво младих истраживача на Београдском универзитету.

Стојић, М. и Јоцић, М. 2005 Археолошка грађа Србије - Ниш. Београд: Археолошки институт, Ниш: Народни музеј.

Тројановић, С. 1896 Старинска српска јела и пића. Београд: Српска краљевска академија.1990 Ватра у обичајима и животу српског народа. Библиотека Баштина 34. Београд: Просвета.

Туцаков, Ј. 1948 Фармакогнозија. Београд: Универзитет у Београду и Научна књига.1977 Народна фитотерапија у Фрушкој гори кроз векове. Стр. 131–348 у Народна здравствена култура у СР Србији. 2, ур. Ј. Туцаков. Београд: Савез научних друштава за историју здравствене културе Југо-славије.

Фабијанић, Р. 1982 Народна медицина Дрежњака. Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, Етнологија, Н.С. 37: 33–45.

Филиповић-Фабијанић, Р. 1968 Народна медицина источне Херцеговине. Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, Етнологија, Н.С. XXIII: 35–76.

В. Филиповић МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Page 14: Arhaika 1 Filipovic

104

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Filipović, V. 2001 Holly smoke - Arheološka znanja o drogama. Internet časopis ANARHEOLOGIA, br. 3. (http://www.anarheologija.org/clanci/filipovic/index.php)

Црнобрња, А. Н. 2006 Култна намена римских жижака у Горњој Мезији. Београд: Филозофски факултет, Центар за ар-хеолошка истраживања и Музеј града Београда.

Чајкановић, В. 1994 Речник српских народних веровања о биљкама, приредио и допунио В. Ђурић. Београд: СКЗ, БИГЗ, Просвета и Партенон.

Vojislav Filipović

Neolithic miniature spouted/nozzled vessels and their use

Summary

The question of the emergence and function of Neolithic miniature vessels with a spout/nozzle has not been discussed in any detail in Serbian archaeology. A few papers addressed the question of the emergence and function of miniature vessels in general, briefly referring to such vessels used for pouring out liquids. Also, another reason for the lack of scholarly interest may be the very small number of such vessels published so far. Nor has larger Neolithic spouted vessels drawn much attention, and their function was discussed primarily by Prof. Miloje Vasić in 1936. His paper stressed at the outset that the purpose of nozzled or beaked vases had not been established reliably and attempted to interpret them as lamps, and their spouts as intended for the wick. He never considered the use of the spout for pouring, indeed, he opposed the idea.

Let us first see why such miniature vessels could not be interpreted as lamps. In the first place, they clearly differ from antique lamps with their markedly shallow bodies, large and flat bases, two or more open-ings, with the large opening usually over 1 cm in diameter used as the burner. All openings in antique lamps are upward-turned, for functional reasons of course, while in some of the examples presented here the openings are down-facing. Neolithic miniature nozzled vessels often have rounded or uneven bases and some have bases of a small diameter, which makes them unstable. One of the basic functional requirements for lamps, however, is their stability, as clearly seen from antique examples. Another, and perhaps more important, problem is the question of fuel, i.e. oil. A recent study by A. Crnobrnja clearly shows how debatable is the assumed use of olive oil for lightning, even in the period of antiquity. Nozzled vessels do not allow the use of animal oils which are solid at room temperature and cannot be drawn up by the wick through capillary action. Finally, seen in the ethnological context, originally the central-Balkan populations did not know the use of oil lamps, but resorted to easily available fuels such as animal tallow, wax or evergreen tree resins.

Compared with larger vessels, the miniature ones differ in the position and size of the spout, which sometimes takes the form of a true nozzle. In miniature vessels the spout is never near the rim, which means

Page 15: Arhaika 1 Filipovic

105

that they could only hold a tiny amount of liquid and were not used for pouring. Their function seems to have been quite different, as additionally suggested by the diameters of the nozzle mouths which do not exceed 5 mm. Unfortunately, in later periods of prehistory direct formal analogies are not found or are as yet unknown.

Methodologically, the question of the function of these vessels may perhaps be resolved through for-mal typological analogies, but also on the basis of the ethno-medical literature.

In terms of shape, the miniature spouted vessels seem closest to pipes. Apart from this merely visual and formal similarity, these Neolithic “pipes” show similar functional properties such as thicker walls, very narrow openings and small “nozzles”, in fact spouts onto which a longer wooden pipe stem was fitted. Another feature in which these Vinča pipes differ from other miniature vessels is the utterly careless treatment of sur-faces and the absence of all ornament. The thickness of their walls in relation to their size suggests the function of heat insulation, as in modern pipes. Neolithic pipes might have been much more copious if we assume they were made of wood as well, as was the practice in our regions during the previous centuries, and some of these show formal similarities to the Neolithic examples.

Another problem in interpreting the miniature spouted vessels is the fact that the modern use of pipes and the very act of smoking are associated exclusively with tobacco. Therefore, help should be looked for in the ethnological, in particular ethno-medical, material from our territory, which clearly shows that in these parts of the Balkans, plants, often poisonous, have been used for medical treatment illnesses by smoking and fumigating.

According to Trojanović, in Pirot County cough and common cold are treated by inhaling the fumes from hemp seeds sprinkled over live coals… In Montenegro, toothache is relieved by inhaling henbane (Hyo-scyamus niger). Juniper (Juniper communis) is inhaled for asthma and cough. Plants were usually smoked as a remedy for lung diseases, cough and asthma, most of all common hemp (Canabis sativa), which was smoked and used as a sedative, narcotic and hypnotic, but also for various illnesses: asthma, gastrointestinal disorders, tetanus, hysteria, spasms, rheumatism, gout, migraine, neuralgia. The flower of peony (Paeonia officinalis) was smoked in the villages of Fruška Gora in spasmodic cough and asthma attacks, and the leaf of jimsonweed (Datura stramonium) was smoked by asthmatics. The pastoral populations on Dunašnička Površ smoke goat-sbeard or meadow salsify (Tragopogon pratensis) in asthma attacks. A weed, corn poppy (Papaver rhoeas), was smoked for lung diseases. Deadly nightshade (Atropa belladona) was used to relieve all kinds of pain, but also in hysteria and epilepsy, and it was smoked for cough and asthma. A very poisonous weed, jimsonweed (Datura stramonium), was used for cough and asthma, while poison hemlock (Conium maculatum) was used as a sedative and analgesic, but also to relieve cough and asthma. White hellebore (Veratrum album) was used in whooping cough, fever and stomach disorders. Once introduced into Europe, tobacco was also believed to possess medicinal properties and was used in treating many, most of all lung diseases, as evidenced by the well-known method of fumes therapy widespread in Europe at the time.

From all this it becomes clear that since the dawn of mankind various plant species have played an important, perhaps even decisive, medicinal role. All the species cited above are native to the Balkans, and their medicinal use and the original methods of burning herbs and inhaling the fumes are well documented. Ethno-logical data show that fumes were taken in by inhalation but also by smoking. Therefore it should be assumed that the Vinča population used miniature pottery vessels with nozzles for smoking medicinal herbs, while the existence of a wooden version of such vessels cannot be attested. Ethnological sources also show that herbs containing a psychoactive substance were used as often as others, if not more often. In that context, the use of nozzled vessels is fertile ground for copious stories about their ritual and religious purpose, taking into account the fact that in later periods the Balkans is documented as an area with many famous oracles and trance rituals surviving till this day. Yet, the primary use of these artefacts seems to have been for therapeutic smoking or even for daily pleasure in the hours of “Neolithic leisure”.

УДК 903.2 (497.11)’’634’’

В. Филиповић МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Page 16: Arhaika 1 Filipovic

106

В. ФилиповићАРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007) Табла I / Plate I

Page 17: Arhaika 1 Filipovic

107

В. ФилиповићАРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007) Табла II / Plate II

Page 18: Arhaika 1 Filipovic

108

В. ФилиповићАРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007) Табла III / Plate III