Anti Kapital i Zam

Вера Вратуша УДК: 316.42Универзитет у Београду Претходно саопштењеФилозофски факултет Примљено: 30. 11. 2011.

ЧЕКАЈУЋИ КАПИТАЛИЗАМИЛИ АНТИКАПИТАЛИСТИЧКИ МИСЛЕЋИ

И ДЕЛАЈУЋИ? 1

У овом раду се тражи одговор на саморефлексивно питање које себи индивиду-ално и колективно постављају социолози, као типични идеолошки представници висо-ко образоване ситне буржоазије, у околностима системске кризе хипер акумулацијекапитала у светским размерама: да ли је мој/наш задатак, да допринесем/о нормали-зацији и легитимизацији довршавања рестаурације (нео)колонијалног капитализма убившим земљама реално постојећег социјализма Другог света, народних демократијаТрећег света и периферизованих држава благостања Првог света, или је мој/наш за-датак критичко промишљање досадашњих недовољно успешних покушаја укидања ка-питалистичких односа израбљивања најамног робља и перманентних ратова импери-јалистичког освајања и разарања животне средине за приватни профит, у циљу изна-лажења и примене успешнијих облика колективног самоуправног овладавања дру-штвеним производним снагама човечанства и размене материје са природом као вла-ститим неорганским телом?

Кључне речи: социјализам, капитализам, класна подела рада, елита, буржоазија,саморефлексија

Увод

У реклами за књигу Чекајући капитализам издавач истиче да је то „ка-питална ... обухватна и темељна“ студија, објављена у библиотеци резервиса-ној за „врхунске националне научне домете и репрезентативна синтетичкаауторска достигнућа (Нова издања Службеног гласника, 2011). Oву књигудоиста красе изричито, конзистентно и систематски формулисане теоријско-методолошке и историјско-структуралне претпоставке истраживања промена

Социолошки преглед, vol. XLVI (2012), no. 1, стр. 77–96

77

1 Овај рад је део истраживачког пројекта број OНИ 179035 „Изазови нове друштвене интегра-ције у Србији: концепти и актери“ који остварује Институт за социолошка истраживања Филозоф-ског факултета у Београду, уз финансијску подршку Министарства за образовање и науку Републи-ке Србије.

класних односа у Србији од половине 19 века до наших дана, које су приме-њене у лонгитудиналним емпиријским истраживањима у последње три деце-није. Све ове неспорне похвалне констатације би могле да постану спорнеуколико би ове теоријски консеквентно изведене и у емпиријским истражива-њима примењене претпоставке биле без даљег преиспитивања посматране инекритички прихваћене као „вредан уџбеник“ (Вујовић, 2011), дакле, као си-стематизовано и широко прихваћено знање о оптималном теоријско-методо-лошком приступу истраживању промена класних односа за постизање објек-тивних, валидних, поузданих, целовитих и истинитих истраживачких налазао класној трансформацији српског друштва крајем двадесетог и почеткомдвадесетпрвог века. Основни циљ овог рада је да упозори на класну условље-ност процене саме могућности достизања поменутих идеала научног истра-живања као последице примене различитих, такође класно условљених тео-ријско-методолошких, историјско-структуралних, те пратећих практичко–политичких претпоставки.

Критичко преиспитивање темељних претпоставки Чекајући капитали-зам и понуда алтернативних, биће изведено оним редоследом којим су одго-варајуће претпоставке резимиране у синтетизујућим уводним и закључнимпоглављима књиге, односно даље развијене у појединим поглављима, на три-бинама и у интервјуима које су дали поводом објављивања књиге сам аутор,званично позвани коментатори и рецензенти, те самопозвани често аноним-ни коментатори у електронским медијима:

1) реално постојећи социјализам представља „класно друштво новог ти-па без унутрашњих потенцијала за друштвене промене“ (Лазић, 2011: 9);

2) последњих двадесетак година се „ради о крају почетка стварања новогпоретка, на рушевинама претходног“ (Лазић, 2011: 10);

3) историјско – релационо одређење друштвених класа као истовреме-них структура и колективних делатника који имају „конкурентске“ класне ин-тересе „репродукције“ или „промене релативне позиције у оквиру специфич-них структура“ (Лазић, 2011: 10, 256);

4) регресивна историјска анализа избегава крути детерминизам хроноло-шке афирмације победника и маргинализације поражених алтернатива (Ла-зић, 2011: 11, 256)

5) главне друштвене групе „добитници деблокиране трансформације“ ко-је су се профилисале у Србији после 2000. су економске елите и средња кла-са (Лазић, 2011: 256), од којих ова последња недовољно конзистентно подр-жава тржишне либералне вредности и стога недовољно врши притисак на

Вера Вратуша, Чекајући капитализам или антикапиталистички мислећи и делајући?

78

владајуће групације да брже крену путем тржишно оријентисаних преобра-жаја економског под-система (Лазић, 2011: 259-60);

6) нижи слојеви, ситни сељаци и мануелни радници, „губитници дебло-киране трансформације“, склони егалитаризму, колективизму и ауторитарно-сти, нису у стању да разликују питања системске промене и државног опстан-ка (Лазић, 2011: 257), фрагментисани су (за разлику од раније атомизовано-сти) и без политичког и синдикалног представљања (Лазић, 2011: 259).

1. Какав је класно-друштвени садржај реалнопостојећег социјализма?

Прва темељна претпоставка истраживања промена класних друштвениходноса јесте појмовно-теоријско одређење затеченог доминантног системаодноса чија се промена настоји да истражи. Један од рецензената, Сретен Ву-јовић, истиче да је Лазић „бекетовски интонираним насловом изразио недоу-мицу о томе да ли смо као друштво изашли из социјализма“ (Вујовић: 2011),не проблематизујући начин на који је Лазић уопште одредио социјализам.

Лазић се наиме приклонио оној групацији истраживача темељних кла-сних односа након Октобарске револуције почетком двадесетог века и пото-њих социјалних револуција првог таласа широм полуколонизованог, деколо-низованог и још увек или поново колонизованог света, који попут групе ма-ђарских аутора (Feher, Heler, Markus: 1984) дефинишу социјализам као „исто-ријски специфичан тип ...начина производње друштвеног живота...утемељенна тотализованој производњи команднопланског производа и на супротно-стима између колективновласничке класе и само ограничено слободног рад-ништва“ (Лазић, 2011: 18). Овакво пренаглашавање монополистичког обједи-њавања контроле над подручјима праксе материјалне репродукције, репро-дукције облика регулисања друштвене интеграције и репродукције обликасимболичке комуникације у рукама партијско-државне номенклатуре, при-крива да опстанак класне поделе рада у реално постојећем социјализму, до-води у питање оправданост његовог представљања као квалитативно новогначина производње, различитог у односу на капиталистички начин производ-ње. Тачно је да је главна врлина тумачења реално постојећег социјализма каоновог класног начина производње, његова способност да објасни особеностекономске циљне функције и механизама саморепродукције класе колектив-них власника основних средстава за производњу, интеграцију и комуникаци-ју у околностима одсуства својинског права abusus-a. Главна мана овог тума-чења, међутим, јесте неспособност да објасни не само прогресивну хетероге-низацију и побуржоажење нарочито технократске фракције само привидно


79

монолитне владајуће класе колективних власника (детаљније у Вратуша,1993а), него и прогресивно ширење и јачање „старе“ предузетничке и „нове“високо образоване ситне буржоазије, доњег слоја владајуће класе у капита-листичком начину производње, која је структурално заинтересована за довр-шавање потпуне рестаурације односа капиталистичког приватног власни-штва, упркос спроведене национализације или подруштвљавања главнинеосновних услова репродукције, те једно време преовлађујућег централно-планског или командног облика регулације репродукције у свим сферама жи-вотне друштвене делатности (детаљније у Вратуша, 1993б). Имајући у видуда је од Октобарске револуције до наших дана капиталистички начин произ-водње био и остао доминантни начин производње у оквиру система светскекапиталистичке привреде, није ли примереније да заједно са Лењином обликорганизације репродукције друштвених односа настао након Октобарске ре-волуције и првог таласа социјалних револуција назовемо „државни капитали-зам“? Подсетимо се, наиме, да је Лењин користио израз „државни капитали-зам“ у позитивном смислу у пролеће 1918. Лењин је оправдавао увођење др-жавног капитализма под политичком контролом социјалистичке совјетске ре-публике и „револуционарне авангарде пролетаријата“ или комунистичке пар-тије, у циљу унапређивања централизоване контроле над процесом прошире-не репродукције и убрзаног развоја производних снага: „... државни капита-лизам (би) био корак напред у односу на садашње стање (заједничке борбеситне буржоазије и приватног капитализма и против државног капитализма ипротив социјализма, прим. В.В.) у нашој (социјалистичкој совјетској, прим.В.В.) републици. Ако би се, отприлике, за пола године усталио код нас др-жавни капитализам, то би био огроман успех и најсигурнија гаранција да ћесе за годину дана код нас социјализам дефинитивно учврстити и постати не-победив“ (Лењин, 1918/1975, т. 28: 426-427). Ускоро је уследило увођење„ратног комунизма“ изнуђеног ратним околностима и иностраном интервен-цијом подржане побуне монорхиста и капиталиста против младе Социјали-стичке совјетске републике. Лењин се вратио употреби израза државни капи-тализам непосредно пре и током новог периода слободнијег деловања тржи-шних законитости у оквиру тзв Нове економске политике (НЕП) 1921. Зва-нична одлука о НЕП је донета на Десетом конгресу комунистичке партије подутицајем масовних отпора ситног сељаштва колективизацији пољопривреднепроизводње и побуне у Кронштату. Заједно са заменом обавезног откупапрехрамбених производа фиксним порезом у натури, дозвољено је ситним исредњим приватним пољопривредним, занатским и индустријским произво-ђачима и трговцима да убиру профит на основу комерцијализације произве-


80

дених вишкова преко планираног фиксног пореза у натури и продајом робена тржишту, док је совјетска држава наставила да строго контролише банке,спољњу трговину и крупну индустрију у државном власништву, примењују-ћи начело личне заинтересованости и одговорности руководилаца. УвођењеНЕП и државни капитализам овог пута Лењин приказује као „стратешко по-влачење“ у претежно ситносопственичкој пољопривредној земљи са високимпроцентом неписменог становништва, али и даље инсистира на томе да се ра-ди о различитом типу капитализма, који представља „последњи ступањ капи-тализма пре развоја социјализма“ (Лењин, 1921/1976, т.34:322-336). Руко-водство СССР, међутим, ускоро је напустило и државно капиталистичку ме-ру национализације крупне индустрије, уклоњена је забрана иностраних ди-ректних инвестиција капитала, обноваљено је издавања концесија и спољњетрговине у циљу технолошке модернизације индустрије. Овај други периоддржавног капитализма под називом државног капитализма или „мешовите“привреде са приватним и јавним сектором, у СССР-у је трајао до 1928, кадаје Стаљин увео Први петогодишњи план а државни капитализам задобио гра-нични облик централно бирократски командоване планске привреде.

Након Другог светског рата и Стаљинове смрти, у више наврата су новаруководства партије спроводила економске реформе усмерене на јачање еле-мената тржишта. Ове реформе су показале да државни капитализам, којиограничава али и очувава кључне структурне елементе капиталистичког на-чина производње, омогућава с протоком времена њихово прогресивно јача-ње. Стога је погрешна Лазићева тврдња да су законска ограничења приватногвласништва и (квази)тржишне економије у реално постојећем социјализмуонемогућили репродуковање «класних групација које би могле да иницирајупромену друштвеног поретка» (Лазић, 2011: 45). Ову тврдњу демантујестварни развој све крупнијих капиталиста из ситних предузетника и појаваприватизације друштвене својине од стране припадника и рођака виших сло-јева колективно власничке класе још средином шездесетих година.

2. Какав је класно-друштвени садржај пост- социјалистичке трансформације

Друга темељна претпоставка истраживања промена класних друштвениходноса јесте појмовно-теоријско одређење настајућег новог доминантног си-стема односа репродукције друштвеног живота. Већ поменути рецензент,Сретен Вујовић (2011), додаје да је Лазић „бекетовски интонираним насло-вом изразио недоумицу“ и о томе „да ли ћемо, када и како ући у капитализами о каквом је то капитализму реч: дивљем, политичком, либералном“. Већ по-


81

менути пропуст да се проблематизује прва претпоставка истраживања проме-не класних односа - одређење затеченог доминантног система односа, „реал-но постојећег“ социјализма, овде се понавља као пропуст да се проблемати-зује одређење самог капитализма, онога што је заједничко свим његовим ва-ријантама, онога што све горе наведене варијанте капитализма и оне које Ву-јовић није навео, међусобно тесно повезује у хијерархијски систем нацио-налних држава неједнаке снаге у оквиру система светске капиталистичке при-вреде од продуженог петнаестог века до наших дана.

Лазић наиме одређује капиталистички начин производње друштва каоонај који „почива на супротностима између слободног најамног рада и (ис-кључујућег) приватног власништва над условима репродукције, као и напринципијелној међусобној одвојености основих друштвених подсистема(економског, политичког, културног) (Лазић, 2011:17). На први поглед овоодређење капиталистичког начина производње преузима „класично“ одређе-ње овог начина производње и репродукције друштвеног живота које је усто-личио Карл Маркс у својим радовима из области критике политичке еконо-мије. Пажљивије анализирање Лазићевог одређења капиталистичког начинапроизводње, показује да оно остаје у оквирима политичке економије као ди-сциплине која је напустила тле науке и запловила водама апологетске идео-логије буржоазије. Основни извор овог остајања у оквирима буржоаске иде-ологије садржан је у Лазићевом преузимању одређења самог појма капиталаод Бурдијеа (Лазић, 2011:32). У тексту под насловом ’Форме капитала’ Бур-дије поистовећује капитал као такав са „акумулисаним радом (у његовој ма-теријализованој форми или ’инкорпорисаној’ форми) који када је присвојенна приватној, тј. искључујућој основи од стране неких делатника, тим делат-ницима омогућава да присвајају друштвену енергију у форми поствареногили живог рада“ (Bourdieu,, 1986:46). Из овакве дефиниције је очигледно даБурдије поистовећује капитал са прометном вредношћу већ произведене ро-бе, односно са економским, политичким и културним „ресурсима“ или „бо-гатством“ на нивоу расподеле. Оваква дефиниција капитала пренебрегава даје капитал акумулисани вишак вредности, историјски специфичан однос из-рабљивања подчињене класе од стране владајуће класе која у свим начинимапроизводње монополише управљачке функције у класној подели рада. Специ-фично капиталистички однос експлоатације је настао насилним одвајањем не-посредних произвођача од средстава за производњу и претварањем њиховерадне снаге у двоструко слободну робу која има јединствену употребну вред-ност, способност да производи вишак вредности неплаћеним вишком рада ирадног времена преко властите прометне вредности представљене у надници.


82

Бурдије, а са њиме и Лазић у мери у којој преузима поистовећивање капита-ла са прометном вредношћу и економским, политичким или културним „капи-талом“, „ресурсом“ или богатством на плану расподеле, запостављају да аку-мулација овог „ресурса“ почива на иманентно противречном процесу проши-рене репродукције класне поделе рада у производњи. Свођење капитала наствар, своди и класну поделу рада на вечну и неизбежну техничку поделу ра-да, која по познатом исказу Емила Диркема задовољава потребу друштва даједни мисле а други да делају, макар то доводи до закржљавања код конрет-них појединаца једне или друге потенцијалне способности свих људи токомпроцеса хетерогенизујућег специјалистичког професионалног образовања(Диркем, 1981:79). Овакво свођење одређењa капитала на прометну вредностробе, прикрива суштину акумулације капитала – класни однос приватног при-свајања друштвено произведеног вишка вредности, те овековечује класну по-делу рада прећутно такође сведену на техничку поделу рада и пратећу функ-ционалну, више или мање заслужену, расподелу друштвених положаја и уло-га (детаљније у Вратуша, 2010:58-60).

Имајући у виду да гранични облик који је државни капитализам задобиоу друштвима реално постојећег социјализма само ублажавао учинке класнеподеле рада и робоновчане капиталистичке производње, процес слабљења ипотпуног укидања државно капиталистичке контроле структурних елеменатакапиталистичког начина производње се никако не може назвати «настајањенових структура“ (Лазић, 2011: 50). На неколико места Лазић и сам констса-тује да су „све те постсоцијалистичке земље биле – и остале – део полу/пери-ферије светског система, према Волерстиновој терминологији“ (Лазић, 2011:52; 62). Пропуштајући да изричито наведе целовито Волерстиново одређењесветског система као светског система капиталистичке привреде, Лазић тако-ђе пропушта да постави питање нису ли неке „постсоцијалистичке земље“, амеђу њима пре свега Србија, доспеле на саму колонијалну периферију овогсистема (нпр. директна окупација Косова и Метохије од стране НАТО, војнеорганизације транснационалног финансијског капитала)? На другим местимаЛазић потпуна напушта теоријско-методолошку и практичко-политичку па-радигму анализе унутрашњих противречности историјски специфичних кла-сних начина производње. На таквим местима Лазић прелази на становиштеалтернативне модернизацијске парадигме, па тврди да је „Хитлерова деспо-тија унутар тоталитарног поретка“ формирана „у условима индустријскогдруштва“ (Лазић, 2011: 47), или да је „трајни демократски дефицит Србије“и „континуитет ауторитарних политичких режима“ у добром делу пост/соци-јалистичких земаља, битно условила и обликовала „закаснела модернизација,


83

као процес дугог трајања“ (Лазић, 2011: 55). Управо преименовање доврша-вања рестаурације односа акумулације капитала (нео)колонијалног типа удруштвима бившег реално постојећег социјализма, у закаснело настајање„модерног“, „демократског“, „индустријског“ система друштвених односа,показује да свођење капитала на економске, политичке и културне „ресурсе“,задржава анализу у оквирима проблема репродукције затечених класних од-носа, упркос намери аутора да се бави проблемима друштвене промене, на-стајања доиста нових, алтернативних, облика организације друштвених одно-са.

3. Историјско-релационo oдређење појма класе и идентификација конкурентских класних интереса

Резимирајући свој историјско-релациони приступ истраживању структу-ралне условљености друштвених процеса, Лазић (2011:10) истиче да овајприступ подразумева одређење саме историјски настале и променљиве дру-штвене структуре као привремено кристализованог облика класних односакоји су резултат „како успешних настојања одређених (друштвених, колек-тивних и индивидуалних) актера да осигурају реализацију властитих интере-са, тако и осујећених покушаја супротстављених актера да заштите/остваресвоје – конкурентске – интересе.“ Историјско-релациони приступ друштве-ним процесима, дакле, подразумева релациони појам класе дефинисане наоснову неједнаког односа и стога конкурентских интереса великих група љу-ди према средствима за материјалну репродукцију, политичку структурну ин-теграцију и културну системску легитимацију друштва. Овакво релационоодређење класе за разлику од ступњевитог, заједничко је како за веберовскутако и за марксистичку теорију промена друштвене структуре. Лазић остајеу оквирима веберијанске традиције мада то изричито негира, критикујућињен методолошки индивидуализам и дескриптивизам и залажући се за мето-долошки колективизам и аналитичност која настоји да одговори на питање одруштвеним процесима који производе неједнаке тржишне шансе појединацагруписаних у класе на основу емпиријски утврђене диференцијације раднихположаја (Лазић, 2011:20). Показатељ Лазићевог остајања у оквирима вебе-ријанског поимања класе јесте чињеница да као кључне конкурентске класнеинтересе колективних и индивидуалних актера, условљене њиховим конку-рентским односом према средствима за генерисање дохотка, моћи и угледа,препознаје само њихов интерес „да репродукују или промене своје релатив-не положаје унутар одређених структура“ (53; 256). Лазић не уочава или про-пушта да помене једини посебни класни интерес који се може уопштити до


84

универзалног интереса свих људи да се укине класна подела рада као изворсвих одређених, историјски специфичних класних структура. Лазић, дакле, справом критикује прећутну претпоставку веберијанског тржишног заснивањакласних односа о почетној једнакости учесника и принципијелној добровољ-ности учешћа у „игри“ једнаке размене на тржишту. Лазић, међутим, и самостаје у оквирима веберијанског тржишног заснивања класних односа, поштосе зауставља код констатације да „у оквирима класних односа сама правилаигре одређују доминантни 'играчи', док подређени не могу напустити игру иоптирати за неку другу, у којој би им положај био суштински различит“ (Ла-зић, 2011:21-22). Заустављање код претходне две констатације, оставља из-ван видокруга истраживача друштвених процеса теоријску могућност, која усвакој револуционарној ситуација постаје практикована могућност израбљи-ваних, потлачених и биолошки угрожених, управо да одбију послушност пра-вилима класног друштвеног одношења која их угрожавају, да онемогуће ти-ме владајуће класе да наставе да примењују стара правила класног одноше-ња, те да истовремено уводе нова правила и институције самоуправног одно-шења између људи поводом ствари, које укидају саму класну поделу рада итиме омогућавају развој људских потенција сваког појединца као услов та-квог развоја свију.

4. Отвореност „регресивне“ историјске анализеза поражене алтернативе ?

Лазић у својем истраживању настанка и промена облика друштвених од-носа од времена успостављања капитаталистичког начина производње поло-вином деветнаестог века до покушаја његовог реконституисања на прелазу унови миленијум, примењује у литератури ређе коришћени, али у последњевреме све чешће, „регресиван“ историјски истраживачки метод. Насупротхронолошком методу, Лазићева историјска анализа се креће од актуелних од-носа „деблокираних“ капиталистичких промена у првој деценији двадесети ипрвог века „уназад“, објашњавајући их сукцесивно специфичним класнимструктурама „блокиране трансформације“ у последњој деценији двадесетогвека, „самоуправног, либералног и отвореног модела социјализма“ од среди-не двадесетог века, „закаснеле“ капиталистичке модернизације па стога сла-бе индустријске буржоазије (Лазић погрешно тврди да је и „трговачка буржо-азија остала трајно неразвијена“) и интервенционистичке државне бирокра-тије од успостављања краљевине јужних словена након Првог светског рата,те класним односима почетком 19 века, дакле у време устанака противОсманлијског царства које се и само са закашњењем у односу на западное-


85

вропске колонијалне и империјалистичке силе, нашло у фази распадања феу-далних односа у пољопривреди и успона грађанског друштва. Лазић образла-же одабир ове ређе коришћене „регресивне“ методе, својим настојањем даизбегне „крут детерминистички принцип“ хронолошког историјског тумаче-ња које „по правилу прати историјске 'победнике' и искључује (или сасвиммаргинализује) поражене алтернативе“ (Лазић, 2011: 11).

Лазићу, међутим, није успело да оствари своју намеру, пошто попут за-говорника „хронолошке“ анализе уводи у своју „регресивну“ анализу „крутдетерминистички принцип у историјско тумачење“. Порекло потенцијалногдетерминизма, наиме, заједничко је како „регресивној“ тако и „хронолошкој“историјској анализи. Заједнички извор детерминистичког историјског тума-чења садржан је у вредносно-идеолошким практичко-политичким претпо-ставкама које више или мање свесно одабире примењивач било регресивнебило хронолошке анализе пре приступања самој анализи промена облика кла-сних односа. Ово претходно опредељење сваког истраживача тиче се тога дали ће у своје истраживања кренути од претпоставке да је могуће и пожељнода средња класа у Србији врши јачи „притисак ... на владајуће групе да пре-дузму бржи и шири приступ тржишно-оријентисаној трансформацији еко-номског подсистема у Србији“ (Лазић, 2011.260), у преводу, бржем и ширемразвоју либерално капиталистичких производних односа, или, напротив, одпретпоставке, да високо образована ситна буржоазија, укључујући истражи-ваче промена класних односа, може и треба да се придружи израбљиваним,потлаченим и животно угроженим групама у самоорганизованим покушајимаостваривања универзално ослободилачког пројекта елиминисања класне по-деле рада као темеља свих класних, па тиме и свих варијанти капиталистич-ких, облика израбљивања, тлачења и животног угрожавања.

5. Хеуристичка плодност употребе израза политичка и економска елита и средња класа

у анализи промене класних односа?

Рецензент Вујовић (2011) својом тврдњом да је главни допринос Лазиће-ве књиге „на ваљан начин рехабилитовао класно утемељени приступ дру-штвеним променама, супротстављајући га становиштима која интерпретаци-ју друштвене стварности редукују на тумачење делатности политичких акте-ра“, пружа поново добар повод за преиспитивање претпоставке да је Лазић усвојим новијим истраживачким радовима унапредио властити класно утеме-њени приступ истраживању друштвених процеса који је примењивао у рани-јим радовима. Ближа истини је супротна претпоставка да је Лазићев напор да


86

допуни свој класни приступ истраживању преображаја друштвених односа издруге половине 1980-их, увођењем у истраживање појма „елите“ од краја1990-их, резултирао у умртвљивању и деисторизацији, а не у ревитализаци-ји, историјског релационог класног приступа. Несумњива је Лазићева заслу-га садржана у чињеници да се једини међу домаћим социолозима упустио утеоријско образлагање и оправдавање овог увођења појма елите. Већина пре-осталих социолога се без овог мисаоног напора просто укључила у обновље-ну теоријску моду у домаћим и страним часописима главног тока, избацилаиз употребе термин „владајућа класа“ и убацила термине „економска и поли-тичка елита“ (статистичке податке о овој појави видети у Вратуша, 2010).Успешном ширењу обновљене теоријске моде појма елите међу социолози-ма, у материјалном смислу су највише допринеле формулације разних кон-курса за финансирање истраживачких пројеката. Познато је да на ове форму-лације највише утичу класни интереси платежно најспособнијих наручиоцаистраживања. На примеру Лазићевог покушаја теоријског објашњења и прав-дања употребе појмова „политичка и економска елита“ уместо прецизнијегпојма „владајућа класа“ (локално компрадорска буржоазија а глобално свет-ска крупна финансијска буржоазија) и „средња класа“ (уместо прецизнијегпојма „ситна буржоазија“ ( ситно приватно предузетничка или високо обра-зована за управљачка места у класној подели рада), најбоље се може прове-рити теза о умртвљивању и деисторизацији критичког класног приступа ис-траживању друштвених процеса.

Приклањање изразима „елита“ и „средња класа“ Лазић није успео да те-оријски одбрани пошто није показао да се наводно „нове, настајуће елите“ иприпадници „средње класе“, доиста не могу на прецизнији начин да будуидентификовани путем њиховог класног ситуирања у односу на различитеслојеве или фракције одлазеће или наступајуће владајуће класе у локалним исветским размерама. Наводну погрешност одређења елита као делова влада-јуће класе у капитализму, Лазић је покушао да докаже тврдећи да делови при-падника врха владајуће класе не припадају елити, односно да припаднициелите не припадају врху владајуће класе. Прва тврдња се тиче припадниканајвиших слојева буржоазије који „живе без икаквог рада, од ренти“, па сто-га по Лазићу не припадају елити „јер не учествују активно у репродукцијипретпоставки за производњу капитала“ (Лазић, 2011:44). Цитирани садржајЛазићеве аргументације указује да он или заборавља или негира да је консти-тутивни део дефиниције свих фракција буржоазије да паразитирају на непла-ћеном вишку рада најамних радника, без обзира да ли се ово насилно отима-ње неплаћеног вишка рада, прикривено наводно једнаком тржишном разме-


87

ном, појављује у облику ренте, марже, профита или камате. У свим фазамауспостављања, ширења и актуалних покушаја очувања капиталистичких од-носа производње друштвеног живота, припадници крупне земљопоседничке,трговачке и банкарске буржоазије, играли су и даље играју врло активнуулогу, чак и ако је та активност сведена на одлагање криза хиперакумулаци-је капитала кроз одржање одређеног нивоа платежно способне непроизвод-не луксузне потражње. Уместо да детаљније образлаже и доказује другутврдњу да је „релативно распрострањено да ... припадници политичке иликултурне елите... не припадају буржоазији као класи“, Лазић само у белешцинапомиње да може да буде „плодно – па и неопходно – да се даље диферен-цирају делови елита („административна, војна, полицијска и судска елитаунутар политичке, индустријска, финансијска итд. унутар економске и сл.“,Лазић, 2011:44). Овакво избегавање довођења у везу делова елита са одго-варајућим деловима владајуће класе је тим чудније када знамо да је Лазићсамо неколико страница раније и сам закључио да мада се „контрола над ре-сурсима не задржава нужно само у границама владајуће друштвене класе...она мора управљати знатном већином ресурса неопходних за репродукцијудатих услова репродукције живота, да би се уопште називала владајућом“(Лазић, 2011:32). За историјско релациону анализу појава одвајања својинесредстава за производњу од непосредног управљања њоме, деоничарства за-послених или директора и осталих високо образованих стручњака без вла-сништва деоница у капиталистичким друштвима, с једне стране, те појаваукрупњавања „малих приватника“ и све безобзирније приватизације дру-штвене и државне својине од стране припадника и рођака делова номенкла-туре у друштвима реално постојећег социјализма, с друге, примеренији супојмови ситне предузетничке и ситне високо образоване буржоазије, нацио-налне, компрадорске и финансијске буржоазије, дакле нижег и вишег слојавладајуће класе капиталиста, него што су то појмови које Лазић уводи у ана-лизу („владајуће елите“ и „некадашњи средњи слојеви“, 2011:63 и даље). По-јам класе није подеснији од појма елите само за истраживање „општијих пи-тања“ успостављања, репродукције и мењања неког начина производње, не-го и за истраживање питања „конкретних актера непосредних друштвенои-сторијских процеса репродуковања или мењања друштвених односа“ (Ла-зић, 2011: 45). Ни у најкраћем тренутку „прелазног периода“, који, помени-мо узгред, почиње далеко раније од последње деценије двадесетог века у ко-ју Лазић хронолошки смешта прелазни период „блокиране трансформације“(Лазић, 2011: 59), онај део припадника колективновласничке класе који оба-ви „конверзију својих ранијих монополских друштвених положаја у приват-


88

ни капитал“, односно припадници свих класа који било који облик колектив-не својине или ситну приватну својину, претворе у крупну капиталистичкуприватну својину, примењујући комбинацију насилног и преварантског де-ловања, не постају део неке нове „елите“, него одмах постају део заправостаре, а не нове, класе капиталиста. „Прелазни период“, дакле, односи се са-мо на кашњење промене правних норми за стварним променама власничкиходноса, али ово заостајање је често одликовало првобитно успостављање и(поновно) ширење капиталистичких односа.

Треба имати у виду да је преображај или „конверзија“ делова историјскипретходеће владајуће класе у делове историјски следеће владајуће класе, кон-станта класне предисторије човечанства. Стога за довршавање рестаурације(полу)колонијалних капиталистичких односа не треба употребљавати еуфе-мизам „настанка нових класних односа“. Приклањање конфликтно функцио-налистичком приступу афирмативној анализи „модернизујућег“ деловањанајактивнијих слојева владајуће класе, тзв. елита, у смеру ширења и учвр-шћивања наводно „нових“ либералних (заправо старих, ни у једном периодутзв реално постојећег социјализма потпуно елиминисах, капиталистичких)политичких и економских односа, може се протумачити као израз практичко-политичког реформистичког класног интереса дела високо образоване ситнебуржоазије, да се што боље позиционира у затеченим, у светским размерамадоминантно капиталистичким друштвеним односима израбљивања, тлачења иживотног угрожавања (више у Вратуша, 2010: 62-64). У прилог оваквог ту-мачења можемо још једном да цитирамо самог Лазића: „...постсоцијалистич-ки преображај не представља епохалну историјску промену... пошто је општизавршни облик промене већ утврђен доминирајућим окружењем капиталскерепродукције друштва“ (59-60). Опет, ни помена о теоријској, а камоли прак-тичној, историјској могућности радикално друкчијег „завршног облика про-мене“ кроз класну борбу, који још увек није „већ утврђен“. Напротив, нуденам се искључиво нормативистичко политолошки формулисане констатацијебез трага класног приступа њиховом тумачењу, да „начела 'вашингтонскогконсензуса' (стабилизација, приватизација, реструктурирање, отварање пре-ма светском тржишту) ... са десетак година закашњења ... на унутрашњем пла-ну имплементира политички режим (држава), успостављен 2000. године нааналогним принципима укључивања у светски поредак држава, уз пошто-вање тренутно важећих норми (глобални политички поредак, који регули-шу међународне организације под патронатом доминантне силе...“ (Ла-зић: 2011: 64, наглашавање ВВ)


89

6. О фрагментацији, атомизацији, ауторитарности и неспособностирадничке класе и осталих „губитника“ транзиције у Србији

да спознају и бране властите класне интересе

Неизбежна теоријска надопуна опредељивања за конфликтно функцио-налистички приступ афирмативној анализи модернизујућег деловања најак-тивнијих горњих слојева владајуће класе, тзв. елита, у смеру ширења и учвр-шћивања либералних тржишних (капиталистичких) односа, јесте конфликтнофункционалистички приступ потенцирању пасивности и негирању самостал-ног делатног потенцијала најнижих слојева подређених класа, највећих „гу-битника“ довршавања процеса рестаурације (нео)колонијалног капитализма.Приклањање конфликтно-функционалистичком теоријско-методолошкомоквиру истраживања и системски интегративном интересу пре истраживања,отежава истраживачу, а често га и потпуно спречава, да поред репродукцијекласне поделе рада у оквиру саме радничке класе у облику конкуренције нафрагментираном тржишу рада и бирократизације руководстава тзв раднич-ких партија и синдиката, уочи и помогне све облике револуционарног само-организованог деловања модерног недовољно запосленог најамног робља усмеру остваривања универзално ослобађајућег интереса за укидањем класнеподеле рада. Одустајање од еманципаторског истраживачког интереса преди-спонира истраживаче промене класних односа да превиде почетке револуци-онарног самоорганизовања делова радничке класе и критички оријентисаневисоко образоване ситне буржоазије. Код нас, на пример, социолози сууглавном прећутали успостављање и ширење мреже Координационог одборарадничких протеста у Србији (2009), чији је основни циљ координисање бор-бе против деиндустријализације и масовног затварања радних места као по-следице компрадорске приватизације државне и друштвене својине. Опреде-љење за капиталистичке реформе и вредности слободног тржишта и пред-ставничке вишепартијске демократије, шта више, као што нас поучава исто-рија радничког покрета, предиспонира на овај начин опредељене делове сит-не буржоазије да се придруже гушењу револуционарних побуна израбљива-них, потлачених и животно угрожених.

Корисно је у овом смислу задржати се на анализи податка да је Фонда-ција Фридрих Еберт (ФЕС, " Friedrich Ebert Stiftung") била кључни организа-тор трибине под називом који почиње насловом књиге Младена Лазића Че-кајући капитализам: „Улога крупног капитала у демократизацији српскогдруштва“. Ова трибина је одржана 15.06.2011 (Позив на трибину, 2011), шестдана након завршетка округлог стола „Улоге радничке класе у демократиза-цији“ и међународне конференције „Изазови политичког образовања у Срби-


90

ји и региону“ одржане од 7. до 9. јуна такође у Београду (Политика је посао,2011). Обе трибине су одржане уз су-организацију часописа Време, а у скло-пу обележавања 15 година рада ове фондације у Србији. Проста рачунскаоперација нам открива да је свој политичко просветарски рад фондација Фри-дрих Еберт започела у Србији управо у време почетака организовања „ма-совних грађанских протеста“, у којима је радничка класа, према налазима ис-траживача ауторитарна и склона недемократском колективизму и егалитари-зму, учествoвала са само 2%, пошто наводно у својој политичкој необразова-ности, није била у стању да разазна свој стварни интерес. Истраживачки на-лаз да је индекс материјалног положаја нарочито мање квалификованог деларадничке класе био за нијансу виши у периоду куђене „блокиране трансфор-мације“ (Лазић, 2011: 157, графикон 1) указују да је радничка класа сасвимдобро предвидела да је хваљена „демократизација“ и „деблокирана трансфор-мација“ у корист компрадорски побуржоажених делова класе колективнихвласника и окрупнеле старе и нове ситне буржоазије, супротна њеном кла-сном интересу.

Сетимо се да је сам Фридрих Еберт био председник Социјалдемократскепартије Немачке од 1913. године, који је августа 1914 предводио тзв умеренепосланике социјалдемократске партије у парламенту да гласају за ратне кре-дите као наводно одбрамбену меру против аутократског режима у Русији(Eberhard Pikart, 1966: 58+). Социјалдемократи који су остали уверени да јерат средство империјалног освајања крупног капитала, издвојили су се 1916.у групу Спартаковаца. Еберт је са социјалдемократама ушао у владу коју јеформирао Принц Максимилијан од Бадена октобра 1918. када је постало ја-сно да је Немачка изгубила рат, а Спартаковци су приступили револуционар-ном покрету немачких радника. Почетком новембра 1918., Еберт се залагаоза очување монархије под другим монархом како би избегао социјалну рево-луцију коју „мрзи као грех“ како је изјавио принцу Максу захтевајући њего-ву резигнацију и абдикацију немачког цара. Ебертов партијски колега Шајде-ман (Scheidemann) који је такође хтео да избегне социјалну револуцију посваку цену, на дан проглашења абдикације 9. новембра је прокламовао Не-мачку републику како би контрирао проглашењу „Слободне социјалистичкерепублике“ Спартаковаца на челу са Карлом Либкнехтом (Karl Liebknecht).Настала је привремена социјалистичка влада под руководством Еберта.Еберт се није колебао да пошаље армију под командом Министра одбране Гу-става Носкеа (Gustav Noske) и Фрајкорпсовце (Freikorps, паравојна организа-ција ратних ветерана) да угуше устанак радника незадовољних мерама при-времене владе 15. јануара 1919. Том приликом су убијени Карл Либкнехт и


91

Роза Луксембург. Пошто се окупила уставотворна скупштина у Вајмару фе-бруара 1919., Еберт је изабран за првог председника немачке републике. Ма-да су немачки радници заштитили Ебертову владу од десничарског пуча фрај-короваца 1920. организујући генерални штрајк националних размера, Ебертсе опет није колебао да поново употреби армију и делове Фрајкорпса који сувећ почели да користе свастику као свој симбол и који су касније посталиугледни чланови Националсоцијалистичке партије Немачке. Поново су упо-требљени за крваво гушење револуционарне побуне радника организованиху радничке савете којима су се придружили немачки комунисти у индустриј-ском центру Руру („Vom Arbeiterführer zum Reichsprдsidenten – Friedrich Ebert(1871–1925)“, б.г.).

Несумљиве разлике у конкретно-историјским околностима класне борбенакон Првог светског рата и у наше време, не би требало да нас спрече дауочимо да већ траје Трећи светски рат за реколонизацију света у потрази заекстра-профитима или увећаним отимањем неплаћеног вишка рада од огром-не већине модерних најамних робова, као одговор малобрајне светске влада-јуће класе крупног финансијског капитала на секуларну тенденцију пада про-сечне профитне стопе и актуално експлозивно манифестовање системскекризе хиперакумулације паразитског рентијерског капитала.

Oд уредника часописа који је са ФЕС био су-организатор Трибине одр-жане 15. јуна, дознајемо шта би одговорио на питање аутор књиге Чекајућикапитализам о улози крупног капитала у демократизацији српског друштвада је учестоваво на тој трибини: „Често се из наших јавних расправа, кажеЛазић, може закључити да би прелазак Србије у капиталистички поредак биомного бржи и сигурнији када би знатно већи део наше економије био у вла-сништву страних великих корпорација – тако што би оне осигурале не самобржи економски раст него и чвршће утемељење демократских политичкихустанова. Док се за први део става може рећи да је углавном тачан (иако непотпуно, у том смислу, што је страни капитал, по дефиницији, изразито по-кретан, па може отићи онако како је и дошао, уз озбиљне економске последи-це), за други део исказа се пре може рећи да је углавном нетачан. Наиме,страни капитал је равнодушан према политичком поретку све дотле док сууслови за стицање профита повољни (као што данас видимо по разлици с ко-јом се поступа према Либији и, рецимо, Саудијској Арабији). А једино дома-ћа буржоазија има трајнији интерес за успостављање и очување демократ-ског поретка. Другим речима, без снажне домаће буржоазије будућност де-мократије је неизвесна. С тог становишта, завршава Лазић, за Србију је да-нас суштински важна Европска унија (чланство у њој, или барем тежња члан-


92

ству), јер она споља намеће нужност демократских политичких институција“(Жарковић, 2011).

Из наведеног цитата не можемо са сигурношшћу да закључимо да ли биовај социолог оправдао „поступање крупног капитала према Либији“ као„спољашње наметање нужности демократских политичких институција“, каони да ли би сврстао у снажну домаћу буржоазију која је по њему тако важназа будућност демократије у Србији, „бизнисмене“ Бранислава Грујића и Ми-лана Бека који су учествовали на трибини посвећеној одговарању на ова пи-тања. Према извештају Б92 први бизнисмен се посредно сложио са социоло-гом Лазићем изјављујући „Српски привредници и капиталисти су врло соци-јално и демократски оријентисани. Не видим разлога да неко оптужи нашепредузетнике да су асоцијални или да немају социјалну одговорност премадруштву" . Грујић се још заложио да и у Србији као и „у свим успешним зе-мљама“ дође до договора политичке, предузетничке и интелектуалне елите oтоме у ком правцу ће ићи даљи развој друштва. Други потенцијални пред-ставник домаће буржоазије се пожалио: „Због застарелих погона, учинак (ни-ско плаћеног српског) радника помножен са бројем сати постао је скупљи не-го у другим земљама, а такође послодавци се не осећају комфорно у амбијен-ту превелике и прескупе заштите који су наметнули синдикати" („Српски со-цијалисти социјадемократе“, 2011). Према извештају Времена са поменутетрибине Беко je још између осталога демантовао мит да српски привреднициостварују привилегије путем корумпирања политичара и пожалио се: „Поли-тичка олигархија феудализовала је све крупне националне ресурсе и рекет секреће одозго према доле и толико је опасна друштвена појава” („Беко: У Ср-бији смо сви рекетирани“, 2011).

Мада не можемо да са сигурношћу утврдимо класну припадност и зани-мање анонимног коментатора управо цитираних извештаја поводом трибинео улози крупног капитала у демократизацији српког друштва, можемо са ве-ликим степеном сигурности да тврдимо да је следећи цитат из овог комента-ра репрезентативан за мишљење „тихе већине“ тзв. „губитника“ и противни-ка капиталистичке трансформације: „Како вас није срамота да тако нешто из-јавите. Па у Србији нема ни политичара социјалдемократа, а некмоли при-вредника. Радници су изгубили сва права која су стекли у 20. веку! Иживља-вате се годинама над поштеним људима и сада очекујете да саосећамо са ва-ма. Када сте стекли своје богатство и како? Криво вам је што вас држава ни-је заштитила у годинама кризе. Било је и нама криво што вас је годинама шти-тила, а нас довела на руб достојанства. Гори сте него робовласници. У робо-власничком систему робови су имали стан и храну, док се данас за радника


93

који заради 16 хиљада динара не може рећи да има за основне потребе. Го-сподо привредници и машина мора да се одржава, а не човек! Знате како секаже 'Иметак који се лако добије, не буде напослетку благословен!' Изгуби-ли сте много? То Вам није ни припадало, али радници су изгубили више, па ија међу њима, јер сам остала без посла. Какав је просечан српски привредник(част изузецима): необразован, неуљудан, нечовечан, умишљен. Манте сеприче о вашој способности, обогатили сте се на туђој несрећи. То је правиудружени злочиначки подухват и кад-тад ћете за њега одговарати! (Кука имотика, 2011)

Закључак

Критичка анализа основних претпоставки студије Чекајући капитализам,репрезентативне за „врхунске националне научне домете“, потврдила је полазнупретпоставку да одговори на кључне теоријско-методолошке дилеме везане заистраживање промена класне структуре и система друштвених односа у начелуи конкретно у Србији битно зависе од практичко-политичких избора истражи-вача који претходе истраживању, у овом случају групације социолога, класноукотвљених у друштвени положај и улогу високо образоване ситне буржоазије.Основни практичко-политички избор који истраживачи праве пре истраживањапромена класне структуре и преображаја доминантних друштвених односа, безобзира да ли су тога потпуно свесни или нису, јесте избор којој ће друштвенојкласи ставити на располагање своје стручно знање: 1) владајућој класи, да очу-ва већ постојеће (нео)колонијалне капиталистичке односе производње и присва-јања неплаћеног вишка рада; 2) су-припадницима ситне буржоазије, у настоја-њу да се заједно домогну положаја „друштвено одговорније“ владајуће класе не-го што је то актуално владајућа класа; или 3) израбљиваној, потлаченој и оп-штем разарању биолошких претпоставки преживљавања најизложенијој подре-ђеној класи, чији се посебни класни интерес да се укине класна подела рада, је-дини може уопштити као дугорочни заједнички интерес човечанства. Другимречима, кључно питање је да ли ћемо себе уложити у покушај нормализације илегитимизације неправедног, недемократског и геноцидно екоцидног капитали-стичког начина производње за приватни профит паразитарне финансијске оли-гархије, или ћемо, напротив, себе уложити у нови талас социјалне револуције заукидање класне поделе рада као камена темељца свих класних и разорних начи-на производње и новог покушаја успостављање друштвене производње упо-требних вредности средствима у друштвеној својини за задовољавање колек-тивно договореног приоритета потреба на саветима слободно удружених произ-вођача и потрошача.


94

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

Беко: У Србији смо сви рекетирани (2011). <http://www.naslovi.net/2011-06-15/vesti-online/beko-u-srbiji-smo-svi-reketirani/2610495 > 15.06.2011.

Вратуша, В. (1993а). Протагонисти својинске трансформације у друштвеним системима источ-не, централне и југоисточне Европе с посебним освртом на случај Југославије. Социологи-ја XXXV (1): 53-68.

Вратуша. В. (1993б). Теоријски спорови о генези, структури и перспективама ‘реалног соција-лизма’. У: Зборник Филозофског факултета - Споменица Војина Милића, Београд: Фи-лозофски факултет XVI: 381-411.

Вратуша, В. (2010). Елите у постсоцијализму или компрадорска буржоазија у довршеној реста-урацији периферног капитализма? Национални интерес VI (3): 51-80.

Вујовић, С. (2011). Књига Младена Лазића Чекајући капитализам.<http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/Radio+Beograd+3/922852/Knjiga+Mladena+La-zi%C4%87a+%E2%80%9E%C4%8Cekaju%C4%87i+kapitalizam%E2%80%9D.html > 12.7. 2011.

Диркем, Е. (1981). Васпитање и социологија. Београд: Завод за издавање уџбеника.Жарковић, Д. (2011). Чекајући капитализам. <http://www.blic.rs/m/Vesti/Tema-Dana/254008/Ceka-

juci-kapitalizam> 16. 05. 2011.Координациони одбор радничких протеста у Србији (2009). <http://pokret.net/cms/index.php?pa-

ge=koordinacioni-odbor-radnickih-protesta-u-srbiji > септембaр 2011. Кука и мотика. (2011). < http://www.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=519176#k5380761 > 16. 6.

2011.Лазић, М. (2011) Чекајући капитализам. Београд: Службени гласник.Лењин, В.И. (1918/1975). О 'левој' детињарији и малограђанштини. У: Дела, т.28: 419-440. Бео-

град: Југославија публик.Лењин, В.И. (1921/1976). Нова економска политика и задаци политичко-просветних комитета. У:

Дела, т.34: 322-336. Београд: Југославија публик.Нова издања Службеног гласника. (2011). <http://www.vreme.com/download.php/system/stora-

ge/pdf/1061glasn.pdf> мај 2011.Позив на трибину. (2011). <http://www.sam.org.rs/sr/actuelles/info+tabla/story/430/Poziv+na+tribi-

nu+%E2%80%9C%C4%8Cekaju%C4%87i+kapitalizam%3A+uloga+krupnog+kapita-la+u+demokratizaciji+srpskog+dru%C5%A1tva%E2%80%9C+.html> јун 2011.

Политика је посао. (2011). <http://www.danas.rs/dodaci/forum/politika_je_posao_cekamo_kapitali-zam.723.html?news_id=217656> јун 2011

Српски капиталисти социјалдемократе. (2011). <http://www.b92.net/biz/vesti/srbi-ja.php?yyyy=2011&mm=06&dd=15&nav_id=519176> 15. 6. 2011.

Bourdieu, P. (1986). The forms of capital. У: Richardson, J. (ed.), Handbook of Theory and Researchfor the Sociology of Education, New York: Greenwood Press.

Eberhard, P. (1966) Der deutsche Reichstag und der Ausbruch des Ersten Weltkriegs. Der Staat (5):58.

Feher, Heler, Markus. (1984) Dictatorship over Needs. Oхford: Basil Blackwell.Vom Arbeiterführer zum Reichsprдsidenten – Friedrich Ebert (1871–1925). <http://www.ebert-ge-

denkstaette.de/ebert_leben1918.html> ; <http://www.fes.de/fulltext/historiker/00211005.htm >септембaр 2011.


95

Vera Vratuša SummaryUniversity of BelgradeFaculty of Philosophy

WAITING FOR CAPITALISM OR ANTI-CAPITALISTICALY THINKING AND ACTING

In this paper is sought the answer to the self-reflexive question which pose to themselvesindividually and collectively sociologists, as typicall ideological representatives of highly edu-cated petite borgeoisie, in the conditions of systemic crisis of hyperaccumulation of capital inthe world proportions: is it my/our job to contribute to normalization and legitimization of the(neo)colonial capitalism restauration completion in former countries of really existing socia-lism of the Second world, people’s democracies of the Third World and peripherialised welfarestates of the First world, or is it my/our job to critically reflect so far insufficiently successfulattempts at abolition of capitalist relations of wage slaves’exploitation and permanent wars ofoccupation and destruction of life sustaining milieu for private profit, with the aim to find andapply more succesful forms of collective self-governing control over social productive forces ofhumanity and of the exchange of metter with nature as our own un-organic body?

Key words: socializm, capitalism, class division of labor, elite, bourgeoisie, selfreflection


96

Documents

Anti Kapital i Zam