Šta bi svako morao znati o alkoholizmu

Alkoholizam je bolest koja nastaje zbog nekontrolisane i redovne upotrebe alkoholnih pića.Alkoholičar je osoba koja nije u stanju da kontroliše pijenje alkohola. Takva osoba ima poteškoća u porodici, na radnom mestu i u sebi samom.

Alkohol deluje na sledeći način

1. Uništava osobu koja pije:

remeti život uništava samopoštovanje i poštovanje od strane drugih

napada zdravlje, sigurnost, sreću

skraćuje život.

2. Oštećuje porodicu:

dovodi do siromaštva, bolesti, razvoda, kriminala, samoubistva onemogućuje razvoj dece, brigu za njih i njihovu budućnost.

3. Šteti radnom uspehu:

smanjuje efikasnost na poslu, dovodi do lažnog osećanja boljeg rada povećava broj nesreća na radu

dovodi u opasnost ostale iz svoje okoline

deluje štetno na moral i polet drugih u radnoj sredini.

2 dl vina ima oko 150 kalorija, koliko i 6 kašičica šećera, ali nema minerala, belančevina, ni vitamina i zato nije hrana!

Alkohol u manjoj količini deluje na kontrolu i norme ponašanja. U većoj količini usporava reflekse, menja normalno mišljenje, dovodi do nerazumljivog govora i ošamućuje svest. U velikoj količini dovodi do nesvesnog stanja, a ponekad i do smrti.

 Posledice dugotrajnog pijenja alkohola

Remeti ishranu: Alkohol nije hrana. Organizmu treba hrane, a ne može je uzimati dok je u njemu alkohol. Organizam zbog toga slabi.

Oštećuje organizam: Mozak i živce, srce, bubrege, jetru i želudac.

Dovodi do duševnih poremećaja: straha, ludila, otupljenja i halucinacija.

Svaki alkoholičar živi 10-12 godina manje od onih koji ne piju!

Apstinencija

Alkoholizam se može lečiti. Najvažnije u lečenju je ostvariti uzdržavanje od alkohola (apstinenciju). To ne zavisi samo od "snažne volje", jer je alkoholičar zavistan od alkohola. Ovo se može ostvariti samo stručnim lečenjem, ako alkoholičar hoće da ozdravi.

Cilj je: ŽIVETI PRIJATNO BEZ ALKOHOLA!

Deklaracija o mladima i alkoholu

2001. god.

 

Evropska Povelja o Alkoholu, usvojena od članica država 1995.- e godine, postavila je vodeće principe i ciljeve radi pomaganja i zaštite zdravlja i dobrobiti svih ljudi u Regionu. Ova Deklaracija ima za cilj da zaštiti decu i omladinu od pritisaka da popiju alkohol i da smanje štetu koja im je načinjena neposredno ili posredno pomoću alkohola. Deklaracija afirmiše pet načela Evropske Povelje o Alkoholu:

Svi ljudi imaju pravo na porodicu, zajednicu i radni život zaštićenu od nezgoda, nasilja i drugih negativnih posledica potrošnje alkohola.

Svi ljudi imaju pravo na valjanu i objektivnu obaveštenost i obrazovanje, počevši rano u životu, o posledicama potrošnje alkohola na zdravlje, porodicu i društvo.

Sva deca i mlade osobe imaju pravo na odrastanje u jednoj životnoj sredini, zaštićenoj od negativnih posledica potrošnje alkohola i, za mogući stepen, od reklamiranja alkoholnih pića.

Svi ljudi sa rizičnom ili štetnom potrošnjom alkohola, i članovi njihovih porodica imaju pravo na pristupačno lečenje i negu.

Svi ljudi koji ne žele upotrebljavati alkohol, ili koji to ne mogu iz zdravstvenih ili drugih razloga, imaju pravo na zaštitu od pritisaka da popiju alkoholna pića, i da budu podržani u njihovom ponašanju ne-pijenja.

Definicija Potkomiteta za pitanja alkoholizma Svetske zdravstvene organizacije, doneta 1951.- e godine, glasi:

"Alkoholičarem se smatra osoba koja ekscesivno pije i čija je zavisnost od alkohola tolika, da pokazuje vidljive duševne poremećaje ili takve pojave koje ukazuju na oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja; poremećaje odnosa s drugim ljudima i pogoršanje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znakove takvog razvoja. "

Mnogi stručnjaci smatraju da je ovo "socijalna definicija", te da ne naglašava dovoljno medicinske posledice konzumiranja alkohola, tj.da prenaglašava one socijalne.

 

Po Jellineku, da bi se neko stanje označilo alkoholizmom, trebalo bi da ispunjava bar jedan od sledećih kriterijuma:

1. Psihičku i fizičku zavisnost2. Progresiju somatskih, psihijatrijskih i neuroloških komplikacija

3. Gubitak kontrole nad pićem

4. Nemogućnost apstinencije.

Navedeni činioci su i danas osnovni klinički kriterijumi i nalaze se u svim savremenim klasifikacijama.

 

U kliničkoj upotrebi se nalazi medicinska definicija (Despotović): 

“Alkoholizam je hronična, progresivna bolest, recidivantnog karaktera, koju karakteriše želja za pijenjem alkoholnih pića u cilju postizanja zadovoljstva. U razvojnoj fazi bolesti obavezno nastaju telesna i duševna oštećenja, koja su posredno ili neposredno posledice uzimanja alkohola. Progresivna deterioracija ličnosti je glavna karakteristika ove bolesti.”

U nemedicinskim strukama je aktuelna ekološka definicija, bihejvioralni model, prema kojem: 

“Alkoholizam je stil života, rizičan oblik življenja, posledica ekoloških odnosa u društvu.” (Hudolin)

 

Prema psihoanalitičkom pristupu (Abraham): 

“Alkoholizam je način bežanja od realnosti i sredstvo za zadovoljstva bez truda.”

 

Mihaljević kaže: 

"Alkoholizam je socijalno medicinska bolest zavisnosti koja nastaje dugotrajnim i prekomernim pijenjem, te dovodi do zdravstvenih, porodičnih i širih društvenih problema. Alkoholičar je ona osoba koja prekomerno konzumira alkoholna pića duži niz godina, tako da joj je pijenje postalo sastavni deo života i ponašanja."

 

Prema alkohologu dr Gačiću: 

“Svako ponovljeno pijenje bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara odredjene probleme i teškoće (zdravstvene i/ili socijalne), znak je alkoholizma i zahteva stručnu pomoć.

Alkohol je bio prisutan na Zemlji mnogo ranije nego što su se pojavili prvi ljudi. Razvio se pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele alkohol. 

Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina. Pronađeni su ostaci grnčarije iz ovog vremena, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina.

Neka stočarska plemena u Aziji su pravili alkoholna pića od kobiljeg mleka koje su ostavljali da prevri. Medovinu su pravili Grci i Rimljani. U Indiji i Africi još u davna vremena vino se pravilo od palme. Vinova loza je iz svoje postojbine, južno od Kaspijskog Jezera preko Male Azije prenesena

u Grčku, a odatle po čitavom svetu. Neki narodi, među kojima Rimljani i Grci imali su i svoga Boga Vina. Stari narodi su verovali da su alkoholna pića proizvodi bogova ili od boga data, te da im mogu pomoći u borbi s nepoznatim silama, nedaćama i bolestima.

U starim pisanim dokumentima vide se zapisi o upotrebi vina, piva, i drugih alkoholnih pića. Pored proizvodnje vina i piva, bila je raširena i fermentacija mleka, kao i fermentacija meda. Mešali su razne vrste pića. Zato su vino i pivo bili slatki, tamne boje i sa puno taloga.

Iz trihiljadite godine pre n. e. dokumenti nađeni u Mezopotamiji (današnjem Iranu) govore da se alkohol nalazio na listi životnih potreba uz ostalu hranu.

U Egiptu 2700-1200 godine pre n. e. pivo je bio važan deo dijete.

Faraonima je zabranjena konzumacija svakog alkoholnog pića.

Rani pisani dokumenti o pivu sadrže: komercijalne poruke o alkoholnim pićima, upozoravaju mlade osobe da ne preteraju u pijenju, kao i niz zabrana u vezi upotrebe alkohola. Najraniji poznati pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Babilona (2000 godina pre n. e.). Tu je regulisana prodaja piva i vina, postavljeni standardi za meru, zaštita onih koji konzumiraju alkohol i odgovornost onih koji prodaju alkohol.

Arheološka istraživanja u Kini nam sugerišu da su vino i pivo bili upotrebljavani u religijskim ceremonijama.

Jedini delovi sveta u kojima se alkohol nije intenzivno upotrebljavao su Severna-Amerika i Okeanija. Oni nisu imali alkoholna pića sve dok nisu došli u kontakt sa evropskim kolonizatorima.

U Sparti, pre 3000 godina, prema naredbi kralja, pijancima su odsecane noge.

Rimska država je svojim zakonima posebno zabranjivala pijenje ljudima mlađim od 30 godina, jer se smatralo da su te godine najvažnije za stvaranje porodice i potpuno fizičko i intelektualno sazrevanje.

U Grčkoj i Rimu alkohol je odigrao važnu ulogu u medicinske i religijske svrhe. Hipokrat, jedan od najznačajnijih lečnika starih Grka, zagovarao je lekovito delovanje vina. Međutim, on je pisao '' Pijanstvo je umišljeno, samovoljno izazivanje ludila ''. 

U Grčkoj i Rimu jače opijanje je bio deo religijskih orgija posvećenih Dionisu i Bahusu.

Interesantno je da su Rimljani alkoholičare smatrali bolesnim ljudima.

Alkohol je odigrao važnu ulogu među Jevrejima i Hrišćanima. Mojsije zabranjuje upotrebu alkohola. Isus je izabrao vino da simbolizuje Njegovu krv. Muhamed zabranjuje upotrebu alkohola.

Južni Sloveni su znali za pivo još u svojoj prapostojbini, dok su vinovu lozu, a sa njom i vino, upoznali tek dolaskom na Balkan.

Najstariji pisani trag o alkoholnim pićima kod Srba nalazi se u jednom pismu kralja Vladislava (vladao od 1233 do 1242 godine) i odnosi se na pravno regulisanje obaveznog predavanja hmelja potrebnog za proizvodnju piva.

Osim piva i vina bila je raširena i proizvodnja medovine. Upotreba «rujnog vina» zabeležena je u mnogim narodnim pesmama. A Kraljević Marko ima vrlo «nezgodnu narav» kada pretera u piću.

Poraz srpske vojske u Maričkoj bici 1371. godine je pripisana opijanju srpskih vojnika noć uoči bitke.

Proizvodnja rakije kod Srba počinje tek sa dolaskom Turaka. Rakija se brzo raširila u narodu i potpuno potisnula proizvodnju piva.

U narednih nekoliko vekova Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem stabala šljiva, a proizvodnja šljivovice neprestano je rasla.

U Dušanovom zakoniku je jedan član posvećen kažnjavanju alkoholičara.

Sve do 8. stoleća, kada su arapski lečnici otkrili destilaciju i dobiveni destilat nazvali ''al- kohol'' alkoholna pića dobijala su se prirodnom fermentacijom, vrenjem mleka, voća i pojedinih žitarica. Čist alkohol je proizveden 600 godina kasnije, kada je 1400 god benediktanac Bazilus Valentinus destilacijom dobio čist alkohol i nazvao ga ''spiritus vini'', i kasnije dobio široku primenu u medicini. Važno je spomenuti i to da istorija beleži mnoge slučajeve bitaka dobijenih zahvaljujući tome što je protivnička vojska bila pod uticajem alkohola. Dok u istoriji pomorstva upotreba alkohola ima posebno mesto, razloga za to je bilo više. Tako npr. zbog ustajale i nezdrave vode, koja se čuvala u drvenim bačvama, cele posade su stradavale od zaraznih bolesti, te su zato pili žestoka pića da bi sprečili zaraze ili ublažili smetnje. Pilo se i zbog vremenskih nepogda, npr. hladnoće, iako je to izazivao suprotan efekat. Takođe se mislilo da alkohol leči ili sprečava bolest pod imenom skorbut (nedostatak vitamina ''C'' ) i neke druge bolesti.

Tokom 1500. godine iz Rusije se tehnologija destilovanja raširila Evropom, i jeftina vodka i džin su proizvedeni masovno.

Problem prekomernog pijenja alkohola poznat je još u srednjem veku, pa da bi se on suzbio i tada su morali postojati zakoni za dela učinjena u stanju pijanstva.

Tokom urbanizacije i industrijalizacije problemi izazvani alkoholom su narasli do ogromnih razmera. Zbog toga su države uvele razne zabrane i takse. Sve je to u prvoj polovini 19. veka u mnogim zemljama dovelo do prohibicije. Zbog prohibicije se razvila ilegalna proizvodnja alkohola lošeg kvaliteta, i razgranao se organizovani kriminal.

Industrijskom proizvodnjom alkoholizam se naročito proširio u rudarskim sredinama i budućim industrijskim centrima, zbog čega se krajem 19.-og i početkom 20.-og stoleća počinju formirati trezvenjačka društva. U rudarskom naselju Vareš već 1860. godine, dakle u tursko doba, osnovano je Društvo trezveno, koje je neprekidno delovalo 18 godina.

U naše vreme većina zemalja ima aktivnu politiku prema alkoholu, trudeći se da minimiziraju učinak alkohola limitirajući konzumaciju sa pravilima, taksama, tretmanom i prevencijom.

Društveni status alkoholičara i lečenog alkoholičara

Zbog ogromnih profita koje izvlače iz prodaje alkoholnih pića i država i alkoholna industrija, savremenim društvima nije uistinu stalo do temeljne socijalne kontrole i kontrolisanja pijenja. Pre bi se moglo tvrditi suprotno. To se vidi po vrlo moćnom propagandnom aparatu u većini visokoindustrijalizovanih zemalja koje alkoholna pića reklamiraju kao najbrže i najefikasnije sredstvo individualnog i grupnog opuštanja i uživanja, što doprinosi izrazito hedonističkom, dakle

morbogenom pijenju prilikom posećivanja sve raznovrsnijih, a sadržajno sve praznijih masovnih zabava.

Klasična predstava javnog mnjenja o socijalnom i psihološkom profilu alkoholičara, prvenstveno uključuje stereotip o alkoholičaru kao čoveku bez doma i porodice, nezaposlenom, sa lošim finansijsko stambenim uslovima, nepouzdanom, prevrtljivom i moralno degradiranom. Ta slika nije tačna, jer su većina naših alkoholičara u braku i imaju kakvo takvo zaposlenje.

Čovek je društveno biće uključeno u jedan sistem, u jedan permanentni tok komunikacija. Njegove relacije i asimilacija s okolinom su deo njegovog bitisanja. Ta čovekova sredina na koju se on stalno oslanja, vrši snažan uticaj na njegov život, ponašanje i egzistenciju; učestvuje u kreiranju mnogih njegovih stavova, obrazaca i normi ponašanja. Posebno se ne smeju zanemariti realni odnosi alkoholičara sa njegovom okolinom, jer stav okoline ima izvanredan značaj za ponašanje pojedinaca i grupa.

Uspešnost u obavljanju društvenih uloga dovodi do odgovarajućeg društvenog ugleda, društvenog položaja i materijalnog položaja, kako alkoholičara, tako i njegove porodice. Smanjenje radne i društvene efikasnosti alkoholičara dovodi do degradacije društvenog položaja koji zauzima, kao i materijalnog položaja, jer on zavisi od radnih rezultata. Pošto alkoholizam predstavlja dugotrajno psihosocijalno i zdravstveno stanje i posledice vezane za socijalni status su dugotrajne. Nastaje problem za problemom. Prvo njegovo zdravstveno stanje, drugo finansijsko, treće gubi poverenje, četvrto gubi radno mesto, razvodi se ili rastura brak.

Alkoholičari se karakterno menjaju. Dok su ranije bili vredni radnici i dobri domaćini u svojim porodicama, oni postepeno gube osećaj odgovornosti prema radu i porodičnim obavezama. Sve više potajno piju i svu pažnju koncentrišu na to kako da ga obezbede. Drugovi koji sagledavaju njegov pad, sve više ga napuštaju. Drugove sa kojima  pije i koji žele da dođu, neće da prima njegova žena. Na taj način porodica alkoholičara godinama funkcioniše usamljena i okružena ćutanjem i obostranim izbegavanjima. Gubljenje ranijeg ugleda i zaposlenja dovodi do izrazito moralne i socijalne degradacije obolelog.

Tolerantnost okoline na opijanje je vrlo visoka. Tako, od unošenja malih doza alkohola do kliničkih i telesnih znakova intoksikacije, protekne mnogo dragocenog vremena. Okolina kasno stupa na scenu svojim sistemom osuda i izolacija. Stav javnog mnjenja može biti dvojak:

a)  javno mnjenje može sažaljevati alkoholičara i tako indukovati odnos sažaljevanja kod ostalih članova alkoholičareve porodice.

b)  javno mnjenje se može osetiti ugroženim i formirati negativan stav osuđivanja alkoholičara zbog svih pratećih manifestacija alkoholizma.

U oba navedena slučaja dolazi do omalovažavanja ličnosti alkoholičara.

Poljoprivredni proizvođač je od pamtiveka generacijski uslovljen, jer su mu pili i pića proizvodili najstariji preci. On je postao «rob» tradicionalnog alkoholizma u porodici. On je naučen i od detinjstva ubeđen u mnoga korisna svojstva alkohola. Ta znanja i običaje prenosi na druge. S druge strane, motivisan je da takve i slične stavove ima što više ljudi kojima će ponuditi višak svojih proizvoda. Ranije, poljoprivredni proizvođač je većinom pio iz svog podruma. Sada skoro svako selo ima prodavnicu gde se mogu kupiti flaširana pića. Kafane postaju središta svih zbivanja, nužno svratište najvećeg broja ljudi, mesto za zabavu, razonodu, razgovor i dogovor.

Pijanstvo i alkoholizam su sve više rasprostranjeni među staračkim domaćinstvima na selu, posebno među udovicama. Osećanje društvene i lične nemoći, napuštenosti, siromaštva i brojna obolenja znatno se intenziviraju i komplikuju ako su udruženi sa pijanstvom ili alkoholizmom starih ljudi. Oni obično postaju socijalni slučajevi u užem značenju tog pojma, potpuno zavisni od društva. Udaljeni od ustanova i socijalne zaštite ostaju briga uže socijalne sredine, a mnogi češće su prepušteni sebi.

Izrazito tolerantan, nedosledan i neadekvatan stav radne sredine presudno doprinosi održavanju velikog broja prealkoholičara u privredi. U radnoj sredini nisu ni pripremljeni ni edukovani da prepoznaju odbrambeni sistem alkoholičara, a još manje da taj sistem identifikuju kao deo bolesnog procesa. Zato se prema prealkoholičarima zaštitnički odnose i onda kada postane očigledno da na primer stalna zakašnjavanja, brzo zamaranje, promena ritma rada, napuštanje posla, itd. stoje u vezi sa ekscesivnim pijenjem. Lekari pri stanicama medicine rada veoma lako pravdaju prealkoholičarima i alkoholičarima kraće ili duže izostanke ne upuštajući se u razloge. Industrijski lekari nerado prihvataju radnike koji imaju probleme s alkoholom, smatrajući da oni a priori izbegavaju radne obaveze, da su dvolični, nedokučivi i agresivni. Lekari se nalaze pod snažnim uticajem socijalnih ili institucionalizovanih predrasuda koje karakteriše odbacivanje, nepoverenje, tipiziranje i diskriminovanje alkoholičara u društvu uopšte, te na rad se ovim pacijentima gledaju kao na nezahvalan, frustrirajući, Sizifov posao, što objašnjava i njihovu neodlučnost i otpor kad treba da se suoče sa ovom bolešću. Dijagnozu alkoholizma ne upisuju čak ni onda kada je on očigledan po nizu somatskih manifestacija ili propratnih obolenja zbog negativne moralne konotacije koju ova bolest sa sobom nosi. Radna sredina otvoreno ili prikriveno toleriše ekscesivno pijenje godinama i sve posledice koje iz njega proizilaze.

Rukovodioci preduzeća nalaze se na samom izvoru problema i najpozvaniji su da im priđu sasvim konkretno i odlučno. Često međutim, kod pretpostavljenih postoji nezainteresovanost ili čak skeptično-ironičan stav u odnosu na objektivne opasnosti koje postoje zbog prekomernog uzimanja alkohola. Tradicionalni je konformizam rukovodilaca i njihova želja da se ne zamere radnicima. Nekada je problem u tome što su i neki šefovi nižeg ili srednjeg ranga spremni da piju sa svojim radnicima, ali na žalost u takvim slučajevima potpuno otpada funkcija radničkih kontrola i viših šefova. Kada i dođe do pokretanja disciplinskog postupka, on se, po pravilu, posle odugovlačenja završava minimalnim i neefikasnim kaznama. Tradicija da direktori imaju alkoholna pića u reprezentaciji ne olakšava situaciju. Zakuske u toku poslovnih razgovora, poslovni ručkovi i kokteli predstavljaju samo priliku i izgovor da bi se legalizovalo pijenje i tokom redovnog rada.

Kako još na mnogim mestima nije stvarno zaživelo nagrađivanje prema radu, navika je da se već teško propali ali još neotkriveni alkoholičari godinama provlače na teret ostalih radnika, tj. za krajnje neefikasan rad dobijaju približno iste plate kao i ostali, pa čak kao i najbolji radnici. To naravno stvara nezadovoljstvo zbog uravnilovke,ali kako neposredan rukovodilac ne zavisi od učinka svoje grupe, već više od toga koliko je šira baza zadovoljna njime, on nije zainteresovan da se upusti u ozbiljne probleme, pa se ide na zataškavanje problema. Radna sredina, uključujući medicinske i socijalno psihološke službe, presudno doprinosi održavanju konstantno visokog broja prealkoholičara u našoj privredi, a posebno industriji, i reprodukciji enormno visokog procenta invalidnih alkoholičara.

Sa napredovanjem alkoholizma i usled brojnih propratnih obolenja radni kapaciteti sistematski opadaju. Sa opadanjem radnih kapaciteta alkoholičara i tolerancija radne sredine prema njemu postaje sve manja.

Radna organizacija još nije prihvatila alkoholičara kao bolesnika, pa se od njega brani i spasava privremenim ili trajnim uklanjanjem, šaljući ga u bolnicu, ili kad joj već dozlogrdi, nastojeći da ga

pošalje u penziju, odnosno otpušta ga sa posla zbog nediscipline ili kakvih drugih prekršaja na koje kod alkoholičara ne treba dugo čekati.

Alkoholičar se javlja na lečenje zbog tri razloga:

-    zdravstvenog stanja,

-    uslovljavanja firme ili 

-    uslovljavanja porodice.

Cilj lečenja je uspostavljanje novog zdravog modela življenja umesto ranijeg bolesnog alkoholičarskog modela. Taj novi model življenja podrazumeva promene na svim poljima: poboljšanje fizičkog i psihičkog zdravlja, poboljšanje porodičnog funkcionisanja, poboljšanje profesionalnog funkcionisanja, poboljšanje šireg socijalnog funkcionisanja.  Postoji niz opštevažećih stavova koji su veoma nepovoljni za lečenje alkoholičara. Tako, na primer, poznato je da su ljudi koji ne piju skoro pod istim pritiskom kao i oni koji su bolesni zbog pijenja. Uvreženi su socijalni stavovi da normalan čovek mora da pije. Onaj koji ne pije «nije normalan». Posluženje gosta alkoholom smatra se najelementarnijom normom društveno prihvaćenog ponašanja. Neprosvećenost, razne predrasude, tradicija i običaji pijenja imaju veliko značenje u širenju alkoholizma. Sve dok se ne pojave zdravstveni ili teži socioekonomski problemi vezani za alkoholizam, sve okolnosti života i rada upućuju na uzimanje alkohola u različitim običajnim i socijalnim situacijama, a katkad se to čini i u cilju sanacije bolesti i jačanja zdravlja. Zbog ovakvih socijalnih stavova lečeni alkoholičar je pod neprekidnim pritiskom sredine. Sve je upereno protiv apstinencije. Rešenje je stvaranje mikrosocijalnih sredina koje će usvojiti nove stavove ili ih bar podržavati. To je moguće samo u socijalnim sredinama za koje je važnija apstinencija alkoholičara od važećih socijalnih normi. To mogu biti socijalne mikro sredine u kojima žive rođaci i prijatelji obolelog.

U toku lečenja porodična atmosfera se menja. Članovi porodice obraćaju veću pažnju bolesniku. On probleme, koje ranije nije primećivao sada rešava- brine o porodici i preuzima svoju ulogu u njoj i ostvaruje svoj autoritet u porodici. Postaje jasno da je porodica usamljena i izolovana. Prijatelji alkoholičara sa kojima je On delio sudbinu poslednjih godina, probaju da ga vrate u svoje društvo, i ako ne uspeju, beže od njega. Stari prijatelji koji su napustili i njega i porodicu zbog njegovog pijenja, spremni su da se vrate. Međutim, staro drugarstvo se može obnoviti jedino ako apstinent počne otvoreno da razgovara o svojoj bolesti, o alkoholizmu, i ako se ne ustručava kazati da ne drži alkohol u kući. Time će barijere biti srušene i porodica neće više biti izolovana.

Alkoholičar sa lečenja dolazi kao verifikovani bolesnik, alkoholičar, skoro sa nekom vrstom socijalnog žiga i ne retko sredina ga dočekuje kao nekog ko je uhvaćen u nekoj nedozvoljenoj radnji, u najmanju ruku kao slabića koji nije uspeo da se odupre alkoholizmu, pa ga primaju s podozrenjem i nevericom.

Lečenom alkoholičaru teško se poklanja poverenje i daju poslovi, čak i oni koje je radio dok se nije počeo lečiti, tako da često ispada da je na gorem glasu i težoj poziciji alkoholičar koji je započeo lečenje i etiketiran je kao alkoholičar, nego neki drugi radnik, takođe alkoholičar, koji još nije lečen i nije etiketiran.

Ređe se dešava da lečeni alkoholičar zloupotrebljava svoju apstinenciju, tražeći razne beneficije od radne organizacije kao nagradu u vidu bolovanja, banjskog lečenja, stana, lakšeg posla, itd. To nema nikakvog opravdanja ni osnova.

Da li je radna organizacija voljna ili nije da primi i da zadrži na radu alkoholičara koji je završio lečenje, ili koji se još leči- ako se lečenje izvodi van bolnice, zavisi od mnogo faktora. Tako, ako je alkoholičar bio dobar radnik i dobar stručnjak, i ako kao čovek i drug nije bio suviše asocijalan ili čak i antisocijalan u odnosu na svoje drugove na radnom mestu, onda su mu šanse da ne bude isključen iz kolektiva znatne- i obratno. Ako dotičnog ne prime nazad u kolektiv, onda su mu šanse da nađe drugo radno mesto veoma male, jer se preduzeće informiše na starom radnom mestu. Tu odmah saznaje da je «težak alkoholičar» i da ništa ne valja na poslu. Tu mnogo pomaže terapijska ekipa, naročito socijalni radnik, na čiju intervenciju se radnik prima na posao.

Seoski alkoholičar se teže odlučuje na lečenje. Najčešće dolazi na lečenje u vrlo teškom stanju. Teško prihvata «sramotu i poniženje» da dođe u bolnicu, jer će ga selo lako proglasiti seoskom ludom. Taj strah ga često primorava da se tajno leči. 

Lečeni alkoholičari imaju potrebu da budu prihvaćeni na nov način i ne žele da se njima manipuliše.

Tokom vremena apstinencija se učvrsti. Apstinent postaje poštovan od svih, čak napreduje i na poslu. Lečeni alkoholičar koji apstinira i radi, te se normalno ponaša, služi za uzor svima koji imaju izražene probleme zbog alkohola. Tako i porodica, a i firma nelečenom alkoholičaru navode za primer dotičnog apstinenta koji je bio težak alkoholičar, a sad je vredan i čestit čovek, koji je napredovao u službi i čija porodica je sretna i zadovoljna. Zbog toga nelečeni alkoholičari pokušavaju da lečenog na razne načine vrate u svoje redove, da ga posle ne mogu uzimati za primer kad ih budu nagovarali na lečenje.

Treznog, sređenog i vrednog lečenog alkoholičara ljudi poštuju i cene, naravno ako dobro radi i normalno se ponaša.

Alkohol

 

Reč alkohol (al-gohlu) je arapskog porekla i pripisuje joj se više značenja: "vrlo fin" ili "onaj koji pali, žari".

Alkoholi

Alkoholi su sastavljeni od atoma karbona, hidrogena i oxigena. Oni svi sadrže OH grupu. Prema mestu OH-grupe, alkoholi se dele na primarne, sekundarne i tercijalne.

Niži alkoholi se dele na:

Metanol (CH3OH) je bezbojna, pitka tekućina. Metanol je vrlo otrovan i izaziva slepoću i smrt. Može se koristiti kao gorivo.

Etanol (CH3CH2OH ili C2H5OH) je bezbojna tečnost, lakša od vode, karakterističnog mirisa. Dobija se vrenjem šećera iz voća pomoću gljivice kvasca.

2-propanol (izopropil-alkohol) ((CH3)2CHOH) je alkohol za dezinfekciju koji se kao 70 % -tna otopina upotrebljava zbog svojih antibakterijskih svojstava.

Tioli - sumporovi analozi alkohola u kojima sumpor zamenjuje oxigen u funkcijskoj grupi (merkaptani). Smrad tvora delimično potiče od tiola.

Polioli – spojevi koji sadrže dve, tri ili više hidroksilnih grupa, označavaju se sufiksima –diol, -triol itd.

1,2-etandiol (etilen-glikol) - se upotrebljava kao antifriz.

Svi alkoholi (metanol, etanol, propanol, butanol) imaju psihoaktivno delovanje, ali alkoholna pića sadrže samo etilni alkohol, etanol (C2H5OH).

Alkohol

Pod alkoholom se u običnom životu podrazumeva samo etil-alkohol (C2H5OH). Etanol je bistra i bezbojna tečnost, lakša od vode, karakterističnog mirisa. Dobija se vrenjem šećera iz voća pomoću gljivice kvasca. Tako se dobijaju sva alkoholna pića namenjena ljudskoj upotrebi. Najjača alkoholna pića sadrže oko 45 % alkohola. Ako čovek odjednom popije 500 ml čistog etanola, može umreti. Otrovno dejstvo alkoholnih pića potiče od koncentracije etilnog alkohola u njima.

Upotrebljava se kao sredstvo za ekstrakciju, dezinfekciju, konzerviranje kao i za razblaživanje odnosno mešanje sa drugim materijama. Služi i kao polazna sirovina za celi niz hemikalija.

Metanol

U nekim alkoholnim pićima prisutni su i drugi alkoholi kao što je metanol (CH3OH), ali u mnogo manjim koncentracijama.

Metanol je vrlo otrovan alkohol. Zbog njegovog jednostavnog dobijanja i pristupačne cene upotrebljavao se i za falsifikovanje alkoholnih pića. Pošto je otrovan važno je da alkoholna pića sadržavaju minimalnu koncentraciju metanola. U manjim količinama on izaziva slepilo, a veća količina od 25 gr, je smrtonosna. Razlog za njegovu otrovnost leži u tome što se metanol u organizmu pri sagorevanju pretvara u mravlju kiselinu koja razara vrlo osetljive nervne ćelije.

Metilni alkohol se razgrađuje znatno polaganije (oko 5 puta polaganije) u telu od etilnog alkohola, i ne oksidira potpuno u telu. Gotovo 50% metilnog alkohola izlučuje se kroz bubrege i pluća. Ako do intoksikacije dođe uzimanjem samog metilnog alkohola, simptomi se mogu javiti tek nakon nekoliko sati, a nekad tek nakon jedan i više dana. Simptomi trovanja metilnim alkoholom javljaju se u obliku jakih želudačnih bolova, povraćanja, smetnje vida sa proširenim nepomičnim zenicama, vrtoglavice, poteškoća kod disanja, cijanoze, brzog i slabog pulsa, a nakon toga nastupa delirijum sa kolapsom. Osobe koje prežive trovanje metilnim alkoholom, često ostaju slepe čitavog života.Rani početni znak hroničnog trovanja metilnim alkoholom je oštećenje vidnog polja za pojedine boje.

Ilegalni proizvođači alkoholnih pića, da bi povećali zaradu, često deo običnog alkohola zamenjuju metanolom, bez obzira na to što je otrovan.

Uticaj alkohola na osobu

Etil- alkohol se ponaša kao droga delujući na centralni nervni sistem. Njegovi efekti na ponašanje su rezultat njegovog uticaja na odgovor u nervnom tkivu, a ne u mišićima i u čulima.

Alkohol je sredstvo koje umiruje, i zavisno od doziranja, može biti blago sredstvo za smirenje ili glavna supstanca za anesteziju. Ona ugušuje izvesne funkcije mozga.

Pri veoma malim količinama, može se pojaviti kao stimulativno sredstvo pomoću prikrivanja izvesnih inhibitornih funkcija mozga. Međutim, kako se koncentracija povećava, daljnje ugušivanje funkcije nervnog tkiva prouzrokuje klasične simptome pijanstva: nerazgovetan govor, nestabilan hod, poremećena čulna opažanja i nemogućnost brzog reagovanja. Kod visokih koncentracija, etil-alkohol uzrokuje opštu anesteziju. Jako pijana osoba će biti u sličnom stanju kao koma i veoma će biti teško probuditi ga. U ekstremnim slučajevima, ako je koncentracija alkohola dovoljno visoka, biće sprečene osnovne funkcije tela kao što je disanje, i to može prouzrokovati smrt.

Alkoholna pića

 

Osnovni sastojci alkoholnih pića

Alkoholna pića su napici čiji su osnovni sastojci voda i etanol ili etil–alkohol (C2H5OH).

Etanol je bezbojna tečnost, lakša od vode, karakterističnog mirisa. Dobija se vrenjem šećera iz voća pomoću gljivice kvasca. Tako se dobijaju sva alkoholna pića namenjena ljudskoj upotrebi. Otrovno dejstvo alkoholnih pića potiče od koncentracije etilnog alkohola u njima. Pored toga one sadrže i neznatne količine drugih primesa, kojeprirodnom alkoholnom piću daju specifičan miris, ukus, boju, izgled i tzv. bouquet. Veštačkim alkoholnim pićima se ti sastojci namerno dodaju.

Neki od nus sastojaka mogu biti sami po sebi opasni po ljudsko zdravlje, a među njima je najopasniji metilni alkohol (metanol), koji već u malim količinama deluje otrovno na nervni sistem.

Sledeća tabela pokazuje količine etanola i metanola u najrasprostranjenijim alkoholnim pićima:

Vrste pića Etanol (u %) Metanol (u %)

meka šljivovica 20-30 oko 1

ljuta šljivovica 30-50 oko 1

komovica 40-50 1,5-4

industrijska rakija 25-30 1,5-4

jabukovača 8-14 do 4

vino 10-22  

pivo 3-8  

konjak, vinjak 40-55 oko 1

rum 40-75 oko 1

wiski 35-60 i više oko 1

Džin 40-70 oko 1

Vodka 40-70 i više oko 1

Proizvodnja

Alkoholna pića se dobijaju iz različitih sirovina i raznim metodama i tehnikama spravljanja, po čemu se i razlikuju. Procenat etanola zavisi od količine šećera u sirovinama, ali i od načina spravljanja pića.

U sledećoj tabeli se nalaze imena sirovina i od njih dobijena alkoholna pića:

Sirovina Alkoholno piće

grožđe vino

raž, ječam ili kukuruz whisky

krompir votka

pirinač sake

ječam, pšenica, hmelj pivo

agava tequila

šećerna trska rum

Alkoholna pića se dobijaju iz sirovina na sledeće načine:

Alkoholno vrenje je najstariji način dobijanja alkohola. Na ovaj način se dobija pivo. Plodovi ječma, raži, pšenice ili kukuruza, svi bogati skrobom, navlaže se da bi se podstaklo klijanje. Skrob se tom prilikom pretvara u šećer. Stavljanjem osušenog klijalog zrnevlja u slad, dodavanjem vode, hmelja i ćelija kvasca dolazi do vrenja, tj. pretvaranja šećera u ugljen-dioksid. Vrenje se veštački prekida kada se postigne željena jačina piva, obično između 3% i 5%

Fermentirana alkoholna pića: Alkohol se dobija prirodnom fermentacijom šećera, bilo voćnog šećera, šećera u mleku i mlečnim proizvodima ili fermentacijom glukoze ili maltoze, koje su dobijene posebnim postupkom iz skroba u pojedinim žitaricama, krompiru, itd. Na ovaj način se dobija vino. Svež grožđani sok bogat šećerom, pod dejstvom enzima iz ljuske grožđa, pretvara se u alkohol i ugljen-dioksid. Kad koncentracija alkohola dostigne 14%, proces se prirodno prekida.

Alkoholna pića koja se dobijaju destilacijom, bilo da se destilaciji podvrgnu različita voća u stadijumu fermentacije, bilo da se destiliraju već fermentacijom dobijena alkoholna pića. Na ovaj način se dobijaju jaka, žestoka pića (rakija, wiski, džin, votka, itd.). Zrnevlje žitarica ili povrće izlažu se fermentaciji sve dok skrob ne pređe u šećer, a šećer u alkohol. Zagrevanjem ovako dobijene tečnosti, do ključanja, deo vode isparava, a alkohol se, sa preostalim isparenjima vode, u specijalnoj aparaturi, kondenzuje u tečnost koja se naziva rakija. Procenat alkohola u ovakvim pićima je veoma visok i kreće se od 40% do 50%.

Industrijska alkoholna pića, tj. pića dobijena iz određene šećerne smeše, ili prethodnim pretvaranjem u glukozu različitih skrobnih tvari u žitaricama.

Kombinovana alkoholna pića, različiti napici, aperitivi, itd. dobijeni su dodavanjem različitih aromatičnih ili drugih dodataka prirodnim ili industrijskim alkoholnim pićima.

Apstinencija, apstinent

Apstinencija

Apstinencija znači uzdržavanje od nečeg, i zato se nepijenje alkoholnih pića označava kao apstinencija. Znači, apstinencija znači potpuno uzdržavanje od konzumiranja alkohola.

Apstinent je čovek koji ne pije alkohol, čovek koji se potpuno uzdržava od konzumiranja alkohola. Postoje osobe koje zbog nekih svojih razloga i shvatanja odbijaju da piju alkoholna pića. Oni su pravi apstinenti. Ali, pošto mi razmatramo temu vezanu za alkohol i alkoholizam, oni nisu deo našeg razmatranja. Nas interesuju oni koji su nekad pili, a sada više ne. I oni se označavaju kao apstinenti.

Za uspešno lečenje osnovno je postići apstinenciju od alkohola, a zatim raznim terapijskim merama ostvariti potpunu rehabilitaciju i resocijalizaciju alkoholičara, sa trajnom apstinencijom. Jednom lečeni alkoholičar mora trajno apstinirati. Svaki lečeni alkoholičar mora znati da postoje samo dva puta: Jedan da pije kao što je pio ranije i na taj način da skroz upropasti svoje zdravlje, i drugi, nikada ni kap!

Tzv. društvena, normalna, umerena potrošnja alkoholnih pića bivšem alkoholičaru više nije moguća. On nikada ne može biti umerenjak! Sebe ne može kontrolisati u pijenju i zato alkohol ne može i ne sme nikada uzeti u usta! Zato je uspostavljanje apstinencije ustvari preduslov pristupanju lečenju, a cilj lečenja je uspostavljanje novog, zdravog modela življenja umesto ranijeg bolesnog, alkoholičarskog modela.

Znači: Nikad ni jednu kap!

Lečeni alkoholičar ne može da popije samo jednu čašu, ali zato može da ne popije ni jednu čašu.

Apstinencija je svakako najvažnija stvar u životu lečenog alkoholičara. Odluka o apstinenciji najvažnija je odluka koju je alkoholičar doneo, jer celi njegov budući život, i sve što ima u životu, zavisi od toga hoće li apstinirati ili neće.

Trezvenjaštvo

Trezvenjaštvo  kao pojam ima dva značenja. Ako je u pitanju lični stav pojedinca koji se odnosi samo na njega, onda ova reč ima isto značenje kao i apstinencija. Dakle, ona znači  potpuno uzdržavanje od konzumiranja alkohola. No, ako je u pitanju organizovani pokret, onda trezvenjaštvo znači borbu protiv alkohola. Znači, borbu protiv pijenja alkoholnih pića, a ne protiv alkoholizma! Ovaj pokret se zalaže za "suvo društvo", pokušaj da se ljudi kompletno i totalno odvrate od pijenja alkoholnih pića.

Trezvenjaštvo i borba protiv alkoholizma ne samo da nisu ista stvar, nego skoro da nemaju nikakve veze jedna sa drugom.

U oglasima u kojima se traži bračni partner često se postavlja uslov da je dotična osoba "antialkoholičar". Onaj ko je dao oglas na ovaj način je rekao da izabranik treba da bude protiv ljudi obolelih od alkoholizma. Naravno, da to nije mislio nego je mislio nešto sasvim drugo, ali je upotrebio pogrešan izraz.

Fenomen prve čaše

 

Važno je upamtiti da, kada čovek jedanput postane alkoholičar, nikada više ne može piti umereno, bez obzira na to da li se lečio i koliko je dugo apstinirao.

U mnogim porodicama alkoholičara članovi porodice mole da manje ili ređe pije. Alkoholičar može na nagovor porodice da smanji količinu popijenog alkohola, ili čak i da apstinira neko vreme. Međutim, on to ne može dugo da održi. Najčešće ovoj metodi pribegava kada ga ukućani počnu mnogo kritikovati. On se čak i hvali sa tim da eto, ako hoće, može da smanji količinu ili može i da prestane sa pijenjem. A ustvari samo čeka pogodan momenat da bi nastavio sa istim ili još  žešćim tempom.

Alkoholičar posle popijene prve čaše ne može da se zaustavi. Ne može da ostane na toj jednoj čaši i da kaže: Za danas je ovo dovoljno, više neću danas piti. On mora da nastavi i da pije dalje sve dok ne dostigne svoju dozu alkohola u krvi. Dok se ne napije.

Apstinent (osoba koja ne pije već jedno vreme alkohol) ako popije čašicu alkohola, ne može stati na toj jednoj čašici. Mora da nastavi pijenje i ubrzo stiže do pijenja kao pre apstinencije. Samo, za ono za šta su mu ranije bile potrebne godine, sada su dovoljni dani ili 2-3 nedelje. Posle prve popijene čaše alkoholnog pića ne može da stane, već se vraća nazad u zavisnost od alkohola. Zbog toga se ta prva čaša zove fenomen prve čaše. Ta jedna čaša traži ostale, tj. da se pijenje nastavi! I zbog ove činjenice lečeni alkoholičar ne sme više ni čašicu alkohola da popije!

Zbog fenomena prve čaše vidimo da smanjivanje količine popijenog alkohola kod alkoholičara ili umerenog pijenja kod lečenog alkoholičara može da bude samo kratkog daha. Ona vodi nazad u alkoholizam.

Jedina ispravna stvar je lečenje. Ne smanjivanje količine, ne proređivanje dana kada se pije, već lečenje!

Najstrašnija stvar je lečenom alkoholičaru ponuditi "samo" jednu čašicu, i nutkati ga, jer od jedne čaše mu neće biti ništa. Zbog fenomena prve čaše on će zbog te jedne popijene čaše odbaciti sve što je do tada postigao!

Zato, pripazite na tu famoznu prvu čašu!

Kako narod govori o toj prvoj čaši?

"Za alkoholičara je jedno piće previše, a tisuću pića nedovoljno."

Čovek najpre uzima piće, zatim piće traži piće i najzad piće uzima čoveka.- kineska poslovica

Čuvaj se prve čaše - ona je bez dna!!!

Suvi alkoholičar

Suvi alkoholičar je izraz koji koriste stručnjaci za lečenje alkoholizma, lečeni alkoholičari i njihovi saradnici.

Ovim izrazom se opisuje alkoholičar koji se oporavlja od posledica alkoholizma. On više ne pije - suv je, ali je njegovo razmišljanje još oblačno. On još nije ništa promenio u svom ponašanju i razmišljanju. Sve je ostalo isto, sem činjenice da više ne pije. Za takvu osobu se kaže da je "suv", ali nije uistinu trezan.

Suvi alkoholičar je osoba koja se uklapa u jedan od ova dva uslova:

1. Dotični je odustao od alkohola ali nije napravio ni najmanji korak u promeni svog ponašanja. Znači, nema više konzumiranja alkoholnih pića, ali je osoba ostala ista. Jednostavno uklanjanje alkohola, bez promena stavova, mišljenja, osećanja i akcija nije dovoljno.

2. Dotična osoba se sa progresivnog puta oporavka polako vraća na haotično i nerealno razmišljanje. Znači, ne pije, ali je zastao u pozitivnim promenama i počeo da se vraća na stare obrasce ponašanja. Važno je prepoznati vraćanje natrag na stare načine razmišljanja i delovanja, ili nedostatka napretka u kretanju napred u oporavku.

Zajedničke karakteristike suvog alkoholičara su:

Grandioznost - Grandioznost u suštini znači povratak na egocentričan, "svet se vrti oko mene" stav.

Impulsivnost - Uočljiva karakteristika ponašanja osoba sa problemom zavisnosti je loša kontrola impulsa. Suvi alkoholičar čini ono što želi i kada želi, bez obzira da li će pri tom naškoditi nekom. Ponekad se impulsivnost i grandioznost udružuju u ponašanju da bi se dotična osoba našla u centru pažnje.

Osuđivanje - Ovo je vrlo destruktivan stav za ljude u oporavku. Kada osuđuju drugu osobu kao biće, oni se postavljalju u situaciju u kojoj se njihov naduvani ego oseća bolje od drugih ljudi. S druge strane, ako takvi ljudi sude sebi, na kraju mogu kod sebe stvoriti nisko samopoštovanje.

Samozadovoljstvo - Ovo je opasan stav ne samo za suvog alkoholičara, nego i za apstinenta, jer prezadovoljstvo samim sobom vodi u recidiv. Važan aspekt aktivnog oporavka je samo biti aktivan i kretati se napred. Nije važno koliko brzo će se ići, nego je važan pravac u kojem će se ići. Ako apstinent postane lenj ili nezainteresovan i prestane brinuti o svom oporavku, prirodna je tendencija pada nazad u zavisnost ponašanja. Ponovno angažovanje u njima je samo kratak korak dalje.

Oni koji su prestali piti, ali su još uvek ljuti zbog toga, žive nesretnim životima i uglavnom se i svi drugi oko njih previše jadno osećaju. Ovakve osobe brzo stignu do recidiva. 

Za trezan život ne pijenje, ili apstinencija, je samo preduslov. Potrebno je promeniti na bolje svoje navike, stavove, ponašanje, razmišljanje, itd.

Krize

Kriza je sastavni deo lečenja i apstinencije, i ako dođe do njega, ne treba očajavati, nego je treba pobediti. Što se pre kriza prepozna, i što se pre razreši, to je bolje, jer se na taj način izbegava recidiv ili propijanje.

Krize se javljaju kod pacijenata koji ne piju duži period vremena (mesec i više dana, pa čak i par godina), a mogu se javiti i tokom lečenja. One se ne javljaju obavezno, ali su moguće. One su

obično znak da se alkoholičaru javlja želja za propijanjem, ili ako se dogodi tokom terapije, znak su ozbiljnih otpora lečenju i imaju svoj terapijski uzrok.

Postoje dve vrste krize:

1. Otvorena kriza: Otvorena kriza se manifestuje otvorenom žudnjom za pijenjem. Dotična osoba odjednom oseti potrebu da popije alkoholno piće. Tu spadaju i snovi o pijenju. Alkoholičari sanjaju da su popili piće, ili da im je neko na prevaru sipao alkohol u sok. Tada se obično uplaše. Međutim, treba samo sa nekim porazgovarati i razmisliti o tome, šta je moglo da dovede do krize.

2. Zatvorena kriza: Zatvorena kriza je složenija i opasnija od otvorene, jer je teže prepoznatljiva. Kod nje ne postoji otvorena želja za pijenjem, već se manifestuje kroz psihičke probleme (nervoza, napetost, razdražljivost, česta promena raspoloženja, gubitak koncentracije) i (ili) telesnim smetnjama (glavobolje, muka, povraćanje, malaksalost, gubitak apetita, stomačne tegobe, povišeni krvni pritisak...). Obično se nabrojane tegobe vezuju za neke druge probleme ili bolesti, što je opasno, jer se kriza ne prepoznaje, ne rešava se, produbljuje se i postoji opasnost od propijanja.

Jako je važno prepoznati krizu. Otvorenu krizu je mnogo lakše prepoznati nego zatvorenu. Pošto dotična osoba teže može da uoči i da prihvati činjenicu da je u krizi, jako je važno da saradnik prepozna da se sa njim nešto dešava i da mu skrene pažnju na to. Zatim treba porazgovarati o tome šta je moglo da dovede do toga. Svakako dasvaku krizu treba obraditi sa stručnim timom i pitati za terapiju i za dalje ponašanje.