Analiza poslovanja

ISPITNA PITANJA

1. Značaj tačnog i potpunog sagledavanja finansijske situacijeS obzirom da je ostvarivanje ciljeva fin. politike u direktnoj zavisnosti od fin. situacije i da su sve mere iz oblasti fin. planiranja, upravljanja i analize usmerene ka postizanju njenog optimuma u datim uslovima poslovanja neosporan je značaj potpunog i tačnog sagledavanja fin. situacije uslovljene nizom esternih i internih faktora. Na taj način se obezbeđuje mnoštvo neophodnih podataka koji čine informacionu osnovu kako eksternim korisnicima tako i menadžmentu preduzeće, bilo da se radi o spoznaji uzroka lošeg finansijskog položaja da bi se preduzele adekvatne mere koje bi omogućile prevazilaženje istog, bilo u slučaju dobrog poslovanja kada želimo da to stanje održimo ili ako je moguće i da poboljšamo.

2. Pojam finansijske situacije Postoje dva koncepta finansijske situacije:1) koncept finansijske situacije u užem smislu pod dobrom finansijskom situacijom

podrazumeva usklađenost monetarnih tokova. Autori koji zastupaju ovu koncepciju opredelili su se za likvidnost i podveli finansijsku situaciju pod pojam likvidnosti, pa npr. francuski autor Pierre Conso, finansijsku situacija preduzeća definiše “kroz njegovu sposobnost da održi stepen likvidnosti dovoljan da osigura permanentno usklađivanje monetarnih tokova” tj. podrazumeva da ako preduzeće ima zadovoljavajući stepen likvidnosti samim tim ima i dobru finansijsku situaciju.

2) Autori koji zastupaju koncept finansijske situacije u širem smislu u svom posmatranju polaze od činjenice da preduzeće može biti likvidno a da nema povoljnu finansijsku situaciju, iz čega proizilazi da postizanje i definisanje jedne dobre fin. situacije zahteva i zavisi ne samo od dobre likvidnosti, već od ispunjenja sledećih relevantnih uslova: da je poslovni zadatak preduzeća izbalansiran sa ograničenim fin. sredstvima da postoje skladni odnosi između osnovnih i obrtnih sredstava da unutar OS, kao i unutar ObS, postoje harmonični odnosi između njihovih

konstitutivnih (sastavnih) elemenata da postoji zadovoljavajući odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava da preduzeće ima zadovoljavajući stepen efektivne i potencijalne likvidnosti da su rokovi naplate potraživanja od kupaca relativno kraći da su rokovi isplata prema dobavljačima relativno duži da su niže kamate na pozajmljene izvore sredstava (kredite) da preduzeće ima zadovoljavajući stepen zarađivačkih sposobnosti, tj rentabilnosti

3. Bonitet inicijalne finansijske konstitucije, kao faktor finan. situacije Bonitet (valjanost) početne fin. konstitucije, odnosno one koju svako preduzeće ima na početku svog poslovanja, predstavlja samo povoljnu startnu poziciju. Iako je bolje ukoliko preduzeće započinje poslovanje sa povoljnom fin. konstitucijom tj. sa većom zastupljenošću sopstvenih izvora nego sa dominantnim učešćem tuđih izvora finansiranja koje može imati negativan uticaj na buduće fin. situacije, rentabilnim poslovanjem preduzeće može relativno brzo otkloniti konstitutivne slabosti i ući u zonu povoljne fin. situacije.

4. Poslovna aktivnost kao faktor finansijske situacije U toku poslovnih aktivnosti preduzeća (nabavka, ulaganja u proizvodnju, prodaja i naplata) obavlja se čitav niz transformacija na sredstvima odnosno na imovini preduzeća koje kreiraju i menjaju fin. situaciju. Poslovna aktivnost se poklapa sa reproduktivnim ciklusom preduzeća, odnosno: N – R – P – R1 – N1. Faza P1 = faza kupovine (novac u robu, input), fin. situacija pada; Faza proizvodnje = fin. situacija nastavlja da pada, spajanje imputa, samo se troši; Faza P2 = R1 (roba sa opredmećnom vrednošću), fin. situacija raste momentom naplate. (trgovina N-R-N1).

1

Analiza poslovanja

5. Brzina obrta sredstava, kao faktor finansijske situacijeObrt sredstava predstavlja dinamički proces kružnog kretanja tj. transformacije različitih oblika poslovnih sredstava u procesu reprodukcije, koji je rezultat poslovanja nekog preduzeća. Na ubrzavanje obrta sredstava, kada s istom masom angažovanih sredstava postižemo povoljniji ekonomski efekat kao izraz poboljšanog i uspešnijeg odvijanja poslovne aktivnosti i obrnuto, na usporavanje obrta koje indicira na izvesno pogoršanje u poslovanju, deluju mnogi objektivni i subjektivni faktori.

6. Konjunktura, kao faktor finansijske situacijeU stabilizacionim uslovima privređivanja država nastoji da drži pod kontrolom sve vidove potrošnje (investiciona, opšta, zajednička, proizvodna i lična) da bi ih dovela u sklad sa realnim mogućnostima privrede. Restriktivni uslovi, pak izazivaju čitav niz poremećaja između ponude i potražnje, kao i velika pomeranja u cenama, što za posledicu ima pojavu konjunkturnih dobitaka odnosno gubitaka u pojedinim privrednim granama i preduzećima.

7. Privredni sistem i mere ekonomske politike, kao faktor finansijske situacije Privredni sistem koji se realizuje putem mera ekonomske politike je eksterni faktor koji na finansijsku situaciju može da deluje kako usmeravajuće tako i ograničavajuće, odnosno, država vođenjem odgovarajuće ekonomske politike može preduzeće dovesti u zonu povoljne ili nepovoljne finansijske situacije npr. kreditno-monetarnom politikom, merama carinskog i deviznog režima, politikom cena, politikom usmeravanja investicija i sl.

8. Inflatorna kretanja, kao faktor finansijske situacije (20-22)S obzirom da je računovodstvo novčanu jedinicu prihvatilo za svoju jedinicu mere i da se imovinska situacija preduzeća izražava putem bilansa stanja koji predstavlja skup monetarnih (gotovina i potraživanja u aktivi, obaveze u pasivi) i nemonetarnih (realna imovina u aktivi, sopstveni izvori u pasivi) pozicija izraženih u određenoj valuti na dan bilansiranja, a da inflacija za svoju posledicu ima permanentno obezvređivanje novčane jedinice, u inflatornim uslovima bilans stanja predstavlja skup netačnih podataka i kao takav ne može poslužiti kao infomaciona osnova za donošenje poslovnih odluka sve dok se ne izvrši revalorizacija nemonetarnih pozicija jer će tek onda svi konstitutivni elementi bili izraženi u novčanoj jedinici iste odnosno današnje kupovne moći.

9. Klasično shvatanje finansijske situacijeVladajuće načelo klasičnog shvatanja fin. situacije preduzća je princip zaštite poverilaca te su preduzeću nametnuta pravila finansiranja s dvostrukim ciljem: 1) poveriocima (kreditorima) služe za ocenu kreditne sposobnosti tj. fin. situacije kreditiranog preduzeća; 2) kreditiranom preduzeću pravila finansiranja služe kao smernica za donošenje njihovih poslovnih odluka o finansiranju. Sama pravila je moguće sistematizovati u 2 grupe: 1) vertikalna pravila finansiranja koja tangiraju odnose između sopstvenog i pozajmljenog kapitala; 2) horizontalna pravila finansiranja koja postavljaju norme za odnose između pojedinih segmenata imovine i kapitala. Relacije između pojedinih bilansnih pozicija su bile vrlo čvrsto fiksirane sa osnovnom težnjom da budu univerzalne za sva preduzeća, a pobornici tradicionalnog shvatanja finansijske situacije smatrali su da je poštovanje ovih pravila, odnosno obezbeđenje likvidnosti uz finansiranje pretežno sopstvenim sredstvima dovoljno za dostizanje i održanje povoljne finansijske situacije.

10. Definisati pravila finansiranja, objasniti šta je bilo odlučujuće za njihovo uvođenje i navesti pozitivne efekte koja pravila finansiranja imaju za kreditora i za kreditiranog Pravila finansiranja se mogu definisati kao principi za izbor sredstava finansiranja radi zadovoljenja neke date potrebe kapitala, odnosno norme za pribavljanje kapitala sa određenih aspekata. S gledišta poverioca zahtevi sigurnosti i likvidnosti su bili presudni da se preduzeću nametne, u formi pravila, obaveza finansiranja sopstvenim kapitalom, pa su tako pravila finansiranja uvedena u praksu sa dvostrukim ciljem: 1) poveriocima (kreditorima) služe za ocenu kreditne sposobnosti tj. finansijske situacije kreditiranog preduzeća; 2) kreditiranom preduzeću pravila finansiranja služe kao smernica za donošenje

2

Analiza poslovanja

njihovih poslovnih odluka o finansiranju istovremeno postižući veći stepen fleksibilnosti u planiranju, veći stepen stabilnosti, veći stepen nezavisnosti u razvoju i onemogućavanje prevelikog zaduživanja. Samo ona preduzeća koja su mogla ispuniti pomenute zahteve mogla su računati na dodatne izvore finansiranja u vidu kratkoročnih kredita.

11. Vertikalna pravila finansiranjaVertikalna pravila finansiranja orijentisana su na parcijalno posmatranje problematike finansijske strukture, odnosno, uglavnom se odnose na strukturu izvora finansiranja i nemaju dodirnih tačaka sa sredstvima prikazanim u aktivi BS. U njihovoj osnovi nalazi se princip sigurnosti čije ocenjivanje ima statički karakter, a osnovno vertikalno pravilo finansiranja jeste “zlatno pravilo izravnanja rizika”, koje se bavi uspostavljanjem adekvatnog odnosa između sopstvenog i tuđeg kapitala čije uvažavanje ima pozitivne posledice i za kreditore i za kreditirano preduzeće. Pa tako ukoliko kreditirano preduzće poštuje odnos između sopstvenog i tuđeg kapitala kreditor smanjuje rizik od potencijalnog gubitka sredstava, a poštujući ovaj odnos preduzeće postiže veći stepen fleksibilnosti u planiranju, veći stepen stabilnosti, veći stepen nezavisnosti u razvoju i smanjenje mogućnosti da se previše zaduži. Oko ovog odnosa vremenom su se pojavila tri specifična shvatanja; najveća pažnja se poklanja odnosu sopstvenog i tuđeg kapitala a postoji i manji broj pravila finansiranja koje tretiraju ostale odnose (npr. odnos rezervi prema nominalnom kapitalu).

12. Objasniti stavove autora po pitanju zlatnog pravila izravnjanja rizika.“Zlatno pravilo izravnanja rizika” kao osnovno vertikalno pravilo finansiranja bavi se uspostavljanjem adekvatnog odnosa između sopstvenog i tuđeg kapitala o čemu su se vremenom pojavila tri specifična shvatanja. Po prvom shvatanju potrebno je postaviti vrlo čvrste relacije između sopstvenog i tuđeg kapitala i od njih ne treba odstupati, pa tako nemački ekonomista Gerstner smatra da je “najzdravije finansiranje isključivo sopstvenim kapitalom”. Drugo shvatanje zastupaju autori koji polaze od stava da je odnos između sopstvenog i tuđeg kapitala potrebno postaviti mnogo fleksibilnije uz uvažavanje individualnih prilika svakog preduzeća, pa njihov predstavnik Schmaltz “odnos od 1:1 označava kao krajnju granicu za odnos sopstvenog i tuđeg kapitala”. U treću grupu spadaju autori čija su gledišta potpuno liberalna, pa po Tejloru jasno ograničenje odnosa ne postoji već je dovoljno držati se “prikladnog odnosa između pozajmljenog i sopstvenog kapitala”, a nešto konkretniji su Bredt koji zdravu normu odnosa prema sopstvenim sredstvima vidi u odnosu od 1,5 i Lohman po kome taj odnos mora biti najmanje 1:3.

13. Objasniti odnos rezervi prema nominalnom kapitalu (Gerstner, Nicklisch)Odnos rezervi prema nominalnom kapitalu je verovatno jedini (osim prethodnog odnosa) koliko-toliko ozbiljnije tretiran odnos u okviru vertikalnih pravila finansiranja. Gerstner ne postavlja nikakav normativni princip ali tvrdi da “ukoliko su veće rezerve u odnosu na sopstveni kapital, utoliko je preduzeće solidnije”, dok je Niklisch konkretniji i kaže da “puno obezbeđenje od gubitaka, i to kako sopstvenog, tako i tuđeg kapitala, može se smatrati kao dato onda kada rezerve iznose oko 50% kapitala preduzeća ili 25% ukupnog kapitala”.

14. Horizontalna pravila finansiranja 27, sv. 5Horizontalna pravila finansiranja, bazirana na principu likvidnosti, bave se odnosima između imovine i kapitala i u praksi im je poklonjena mnogo veća pažnja nego vertikalnim pravilima finansiranja. Bilans se raseca po horizontali i u odnos dovode pojedine pozicije sredstava sa pojedinim pozicijama izvora sredstava. Osnovni smisao ovih pravila finansiranja nalazi se u sagledavanju odgovora na pitanje da li je i u kojoj meri vreme vezivanja sredstava usklađeno sa ročnošću kapitala u datoj strukturi finansiranja. Zahtev za vraćanjem sredstava u iznosu i roku predstavlja kardinalno pravilo međusobnog komuniciranja poslovnog pratnera. Najranije postavljeno pravilo finansiranja jeste tzv. “zlatno pravilo finansiranja”, a postavio ga je za potrebe banaka nemački ekonomista Hibner 1854. godine. Osim ovog pravila u ovu grupu spadaju i tzv. zlatna bilansna pravila, pravilo finansiranja 1:1 (“acid-test”) i pravilo finansiranja 2:1 (“current-ratio” ili “bankers-ratio”).

3

Analiza poslovanja

15. Zlatno pravilo finansiranja 27-28, sv. 5Zlatno pravilo finansiranja, kao jedno od najranije postavljenih pravila finansiranja izvedeno je od principa koji je formulisao Hubner 1854. godine za potrebe banaka a koji se sastoji u zahtevu da “kredit koji neka banka može dati, a da pri tome ne dovede u opasnost ispunjenje svojih obaveza, mora odgovarati kreditu koji banka uživa i to ne samo po iznosu, već i po kvalitetu rokova”. [to znači da se primljeni tuđi kapital ne sme koristiti dugoročnije nego što je dobijen, odnosno da je uslov za očuvanje likvidnosti preduzeća postojanje paraliteta rokova između izvora finansijskih sredstava i potreba finansiranih tim sredstvima.

16. Zlatna bilansna pravila 28-30, sv. 5-6Parcijalni način posmatranja uslovio je modifikovanje zlatnih pravila finansiranja usled čega su nastala tzv. zlatna bilansna pravila čija je suština izražena zahtevom da dugoročno vezana imovina treba da bude finansirana dugoročnim kapitalom, a kratkoročno vezana imovina kratkoročnim kapitalom. Uveden je pristup totalnim principom posmatranja baziranom na podudarnosti rokova između globalnih delova imovine i kapitala, bez obzira na konkretno vreme angažovanja finansijskih delova imovine. Dilema šta se podrazumeva pod dugoročno vezanom imovinom i da li kapital za njeno finansiranje mora biti sopstveni ili može i tuđi, dovela je do formulisanja ovog pravila u užem i širem smislu pa ono u užem smislu predstavlja zahtev da se postrojenjska imovina (osnovna sredstva) finansira dugoročnim (Rossle, Gerstner i Antoine - isključivo sopstveni; Sellien, Leitner i Le Countre – može i tuđi), a obrtna imovina kratkoročnim kapitalom, dok ono u širem smislu zahteva da se pored osnovnih iz dugoročnih izvora finansiraju i trajna obrtna sredstva. Kraktoročni izvori se mogu koristiti samo za finansiranje vanrednih potreba za obrtnim sredstvima.

17. Definisati i objasniti kategoriju trajnih obrtnih sredstava 29Pojam trajnih obrtnih sredstava susrećemo u okviru šireg tumačenja zlatnog bilansnog pravila finansiranja koje smatra da pored osnovnih i trajna obrtna sredstva treba da se finansiraju iz dugoročnih izvora. Trajna, tj. permanentna obrtna sredstva predstavljaju onaj iznos obrtnih sredstava koji preduzeće mora da ima da bi obezbedilo barem minimalni nivo poslovanja, što se u suštini odnosi na novčana sredstva, zalihe, kupce. Skala različitih mišljenja o trajno vezanoj imovini kreće se, prema Harleu, od minimalnih zaliha (Hax, Schafer), preko ukupnih zaliha (Schmaltz), do zbira ukupnih zaliha i svih potraživanja i prodaje (Nertinger). Ipak mnogo veći broj autora pod ovim pojmom podrazumeva tzv. “gvozdene zalihe”, tj. zalihe čije količinsko stanje u celini mora da bude prisutno u cilju obezbeđenja kontinuiteta funkcionisanja preduzeća (primer: naftovod).

18. Kardinalno pravilo međusobnog komuniciranja poslovnih partnera, s gledišta zlatnih bilansnih pravila 27Zahtev za vraćanjem sredstava u iznosu i roku predstavlja kardinalno pravilo međusobnog komuniciranja poslovnih partnera. Osnovni smisao ovog pravila finansiranja nalazi se u sagledavanju odgovora na pitanje da li je i u kojoj meri vreme vezivanja sredstava usklađeno sa ročnošću kapitala u datoj strukturi finansiranja. Ispunjavanje ovog zahteva, tj. vraćanje zajma u iznosu i roku pretpostavlja održavanje ne samo statičke likvidnosti, tj. sposobnosti plaćanja dužnika u momentu zaduženja, već i dinamičke likvidnosti, kao i dugoročne sposobnosti plaćanja u niz vremenskih tačaka projeciranih sve do kraja poslovnog života preduzeća. Pa je tako suština zlatnih bilansnih pravila finansiranja izražena zahtevom da dugoročno vezana imovina treba da bude finansirana dugoročnim kapitalom, a kratkoročno vezana imovina kratkoročnim kapitalom.

19. Horizontalno pravilo finansiranja “acid-test” 30Pravilo finansiranja jedan prema jedan (1:1) služi za utvrđivanje likvidnosti prvog stepena, odnosno, postavlja zahtev za postojanjem jednakosti između likvidne imovine prvog stepena (novčane vrednosti i kratkoročna potraživanja) i obaveza prvog stepena (kratkoročne obaveze), i uz to finansiranje osnovnih sredstava, dugoročnih plasmana i ukupnih zaliha dugoročnim kapitalom, što ga čini prilično neelastičnim.

4

Analiza poslovanja

20. Horizontalno pravilo finansiranja “current – ratio” 30Pravilo finansiranja dva prema jedan (2:1) tzv. “current-” ili “bankers-ratio” služi za utvrđivanje likvidnosti drugog stepena, odnosno opšte likvidnosti. Osnovni zahtev ovog pravila je da odnos obrtne imovine prema kratkoročnim obavezama bude najmanje 2:1.

21. Objasniti suštinu prividne kolizije između osnovnih principa finansijske politike Principu sigurnosti, koji postavlja zahtev održanja odnosa sopstvenog i tuđeg kapitala sa akcentom na sopstvenom kapitalu, i principu likvidnosti, koji zahteva solidne novčane rezerve iz kojih bi se u svakom momentu mogle izmiriti dospele obaveze, na prvi pogled potpuno je protivurečan princip rentabilnosti jer pretpostavlja minimalnu novčanu rezervu i što više tuđeg kapitala sve dok to doprinosi povećanju rentabilnosti. Međutim, dugoročno posmatrano duža nelikvidnost će uticati na smanjenje rentabilnosti preduzeća i obrnuto niska rentabilnost najveća je smetnja rešavanju problema likvidnosti te možemo zaključiti da je kolizija osnovnih principa samo prividna, a da se pomenuti principi finansijske politike nalaze u stanju uzročne povezanosti.

22. Kritička analiza pravila finansiranjaKritičkom analizom pravila finansiranja devalvirano ja njihova vrednost i zaključeno je da se ona ne mogu prihvatiti kao opštevažeći kriterijumi za ocenu finansijskog položaja preduzeća. Kada su pravila finansiranja uvedena u praksu, relacije između pojedinih bilansnih pozicija su bile vrlo čvrsto fiksirane i univerzalne za sva preduzeća, a shvatanje finansijskog položaja se zasnivalo isključivo na bilansu stanja preko visine sopstvenog kapitala (princip sigurnosti) i stanja likvidnosti. Međutim, u uslovima dinamičke privrede dešavalo se da preduzeća koja posluju isključivo sopstvenim kapitalom postaju nerentabilna a zatim i nelikvidna, kao i da preduzeća odstupe od zlatnih pravila finansiranja pa zahvaljujući rentabilnom poslovanju ne naruše svoju likvidnost što je dovelo do napuštanja tradicionalnih shvatanja fin. položaja i univerzalnih pravila za sve i formiranja savremenog koncepta uz maksimalno uvažavanje individualnih prilika svakog preduzeća, pri čemu se polazi od pretpostavke da se i ocena fin. položaja s obzirom na visoki stepen komplementarnosti BU i BS mora zasnivati na njihovoj organskoj povezanosti.

23. Savremeno shvatanje finansijske situacijeKritička analiza tradicionalnih pravila finansiranja pokazuje da se ona ne mogu prihvatiti kao opštevažeći kriterijum za ocenu finansijske situacije. S aspekta savremenog koncepta finansijske situacije koncept univerzalnih pravila za sve se napušta uz maksimalno uvažavanje individualnih prilika svakog preduzeća u skladu sa prinicipima sigurnosti, likvidnosti i rentabilnosti, s tim što u uslovima dinamčke privrede poverilac primarnu sigurnost zasniva na rezultatu odnosno ostvarenom uspehu, a sekundarnu na stanju. Pozitivne posledice vezivanja garantne supstance za rezultat ogleda se u činjenici približavanja interesa između kreditora s jedne i kreditiranog preduzeća s druge strane. Savremeno shvatanje finansijskog položaja polazi od pretpostavke da se ocena finansijskog položaja mora zasnivati na organskoj povezanosti bilansa stanja i bilansa uspeha, koja proizilazi iz komplementarnosti ova dva izveštaja.

24. Uloga i značaj pravila finansiranja u analizi finansijske situacijeUtvrđivanje fin. situacije i njena analiza igraju značajnu ulogu u sprovođenju fin. politike preduzeća jer ostvarenje ciljeva te politike direktno zavisi od boniteta fin. situacije. Zaštita poverioca kroz ispunjenje zahteva sigurnosti i likvidnosti bila je odlučujuća za uvođenje pravila finansiranja u praksu koja su imala dominantno mesto u analizi tokom vladavine statičkog shvatanja bilansa. Kritičkom analizom zaključeno je da se ona ne mogu prihvatiti kao opštevažeći kriterijumi za ocenu fin. položaja preduzeća pa je u uslovima dinamičke privrede njihova vrednost devalvirana jer bi posmatranje i analiza fin. situacije isključivo kroz prizmu pravila finansiranja bila parcijalna i mogla bi dovesti do nepotpune, pa čak možda i netačne procene fin. situacije preduzeća, jer je danas zarađivačka sposobnost preduzeća ključni faktor za stabilno poslovanje bez umanjivanja značaja njihovog uzajamnog dejstva.

5

Analiza poslovanja

25. Princip zaštite poverioca – kroz prizmu shvatanja finansijske situacijeVeć u prvom zakonskom tekstu iz oblasti privrednog prava, francuskoj uredbi o trgovini iz 1673. godine, uočljiva je težnja da se osiguraju i zaštite poverioci. Princip zaštite poverilaca, kao jedan od principa modificirajućeg karaktera i usmeren pretežno na održanje supstance, u vreme dominacije statičke teorije bilansa bio je dominirajući zahtev urednog bilansiranja zasnovan na principima sigurnosti i likvidnosti, odnosno procenjivanje u bilansu je podređeno utvrđivanju imovinskog bilansa da bi se otkrila realna garantna supstanca koja bi obezbedila poverioca od rizika gubitka sredstava. Dinamička teorija bilansa primarnu sigurnost sad traži u rentabilnosti tj. zarađivačkoj sposobnosti preduzeća, odbacuje ideju zašite poverioca kao primarnog zadatak bilansa, a vladajući princip je princip uzročnosti.

26. Objasniti realnu garantnu supstancu za zaštitu poverioca kroz prizmu shvatanja finansijskog položaja preduzeća 22-23 (sv.2-3)Realna garantna supstanca pojavila se kao bezbedonosna mera u cilju zaštite poverilaca da bi im omogućila kontrolu sigurnost i održanja kapitala. Vremenom realna garantna supstanca se menjala pa u konceptu klasičnog shvatanja finansijske situacije ulogu realne garantne supstance ima sopstveni kapital (osnovni kapital, rezerva i neraspodeljeni dobitak) u skladu sa principima sigurnosti i likvidnosti, za razliku od savremenog koncepta finansijske situacije kod koga se obezbeđenje potraživanja veže za princip rentabilnosti, odnosno zarađivačkoj sposobnosti i ostvarenom rezultatu kreditiranih preduzeća.

27. Informaciona podloga za analizu finansijske situacijeInformacionu podlogu za sagledavanje uspešnosti poslovanja konkretnog preduzeća čini 3 vrste izveštaja: BS, BU i bilans tokova gotovine, na osnovu kojih se vrši analiza finansijskih performansi. Dobijene informacije predstavljaju predmet interesovanja kako internih tako i eksternih korisnika. Bilans stanja koji datira još iz 15. veka služio je za sticanje uvida u salda realnih i salda monetarnih tokova i dugo je bio primarni finansijski izveštaj. BS predstavlja prikaz imovinske situacije jednog preduzeća, odnosno sredstva i izvore (odakle). U tehničkom smislu to je tabelarni pregled čija se leva strana označava terminom aktiva u koju spadaju: sredstva kojima preduzeće rasplaže i putem kojih vrši svoju osnovnu ekonomsku misiju, a desna terminom pasiva: obaveze preduzeća prema okruženju i sopstveni izvori sredstava. Bilans uspeha (račun dobitka i gubitka) datira iz 19. veka i prikazuje “realne tokove” proizvodnje i potrošnje dobara i usluga isključujući finansijske tokove, odnosno pregled rashoda i prihoda ostvarenih u određenom vremenskom periodu sa suštinskom funkcijom da služi analizi procesa stvaranja bogatstva. Prikazuje se kao dvostrani tabelarni pregled rashoda (leva strana) i prihoda (desna strana) koji mogu biti redovni i vanredni, a iz čijeg sučeljavanja proizilazi periodični finansijski rezultat koji može biti pozitivan i negativan. Izveštaji o tokovima sredstava u formi izbalansiranih izvora i njihove upotrebe pokazuju neto povećanja ili smanjenje gotovine ili neto obrtnog fonda, a njegovu osnovu čine od najuže (novčane) do najšire (ukupna sredstva), različite po stepenu likvidnosti, koncepcije sredstava, a što je širi koncept to je i analiza likvidnosti dugoročnija i obrnuto.

28. “Racio” analiza indikatora uspešnosti poslovanja po terminologiji korišćenoj u Međunarodnim računovodstvenim standardima. 39-43 (40)S obzirom da nije pronađen jedinstveni sintetički indikator uspešnosti poslovanja, najčešće se koristi analiza indikatora po pojedinim područjima za koja se smatra da utiču na uspešnost poslovanja. Informaciona podloga za ovu analizu su: finansijski izveštaji, opšti iskustveni podaci i eksterni podaci (iz srodne grupacije). Strukturu analize ovih odnosa tj. indikatori uspešnosti su: analiza profitabilnosti, analiza obrta imovine, analiza solventnosti i likvidnosti, analiza investicionog potencijala, izračunavanje ukupnog izraza uspešnosti (Zeta Score) i analiza dodate vrednosti. Pozitivne karakteristike racio analize su da: menadžmentu služi za planiranje, konrolu i donošenje odluka kao i definisanju smerova aktivnosti i izboru optimalnih strategija poslovanju u budućnosti, sumira ključne odnose i rezultate koji govore o finansijskim performansama preduzeća i pomaže u definisanju indikatora uspešnosti.

6

Analiza poslovanja

29. Analiza profitabilnosti 43-49Analiza profitabilnosti je najvažnija u analizi finansijske situacije. Najčešće se koriste sledeća 2 indikatora: 1) Marža dobitka ili profitna marža koja se dobija iz odnosa između dobitka i prihoda od

prodaje i u zavisnosti o kojoj kategoriji dobitka je reč može biti: bruto profitna marža; operativna profitna marža; profitna marža pre oporezivanja; neto profitna marža i marža neto preostalog profita.

2) Povrat na investirano ili povrat na korišćeni kapital koji služi za utvrđivanje efikasnosti korišćenja kapitala. Osnov za izvođenje ovog indikatora čini tzv. Du Pont obrazac koji se suštinski sastoji od dva indikatora: indikatora kojim se meri koeficijent obrta investicije (prihod/investirani kapital) i indikatora za iskazivanje profitne marže (dobitak/prihod), a koji nakon sređivanja dobija konačni izraz u odnosu dobitka i investiranog kapitala, odnosno dobitka i korišćenog kapitala koji može biti: ukupni kapital, dugoročni kapital, alternativno neto korišćeni kapital i ukupni deoničarski kapital ili ukupni sopstveni kapital.

30. Analiza obrta aktive 49-51Analiza obrta aktive predstavlja analizu odnosa između prihoda i aktive, odnosno koliko jedna novčana jedinica imovine stvara nočanih jedinica prihoda, a može se izračunavati i za svaki pojedinačni deo aktive. U analizi razlikujemo sledeće indikatore: koeficijent obrta ukupne aktive (prihod/ukupna aktiva); koeficijent obrta tekuće aktive (prihod od prodaje/tekuća aktiva); koeficijent obrta fiksne aktive (prihod od prodaje/fiksna aktiva); koeficijent unovčivosti zaliha (prihod od prodaje/zalihe) i koeficijent obrta neto potraživanja (prihod od prodaje/potraživanja od kupaca umanjena za obaveze prema dobavljačima).

31. Analiza likvidnosti 51-58, sv. 8Jedan od bitnih faktora za povoljnu finansijsku situaciju je zadovoljavajući stepen efektivne i potencijalne likvidnosti, te odatle potreba i za analizom ovog aspekta poslovanja. Likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da u predviđenom roku podmiri svoje tekuće obaveze, a mere koje se koriste za analizu likvidnosti možemo svrstati u 2 osnovne grupe: 1) mere koje se baziraju na odnosu između tekuće aktive i tekuće pasive u koje spadaju

tzv. tekući odnos (current ratio) i tzv. brzi odnos ili koeficijent ubrzane likvidnosti (quick current ratio)

2) mere koje indiciraju na mogućnost transformacije tekuće nenovčane aktive u novac a čiji su pokazatelji: broj obrta zaliha u vremenu i prosečno vreme unovčivosti potraživanja.

32. Objasnite tekući odnos (current ratio) za merenje likvidnosti 52-54Tekući odnos (current ratio) je jedna od mera baziranih na odnosu između tekuće aktive i tekuće pasive a koje se koriste za analizu likvidnosti. U tekuću aktivu se ubrajaju: novac u banci i blagajni i pozicije koje se mogu transformisati u novac (kratkoročna potraživanja od kupaca, unovčive hartije od vrednosti, zalih i dr.). Tekuću pasivu sačinjavaju: kratkoročne obaveze prema dobavljačima, obaveze prema kratkoročnim kreditima, poreske obaveze i sl. Ovaj indikator pokazuje u kojoj meri je tekuća aktiva dovoljna za pokriće pasive, odnosno u kojoj meri radno raspoloživi kapital daje garancije da će sve tekuće obaveze biti izmirene. U kontekstu pravila finansiranja odnos 2:1 bi pružio relativnu sigurnost da je pokriće kratkoročnih obaveza zagarantovano.

33. Objasnite dve varijante brzog odnosa ili brzog tekućeg odnosa (Quick ratio or quick current ratio), koje se koriste za anlizu likvidnosti 54-55Za izračunavanje tzv. brzog odnosa (kod nas poznat kao koeficijent ubrzane likvidnosti) ili brzog tekućeg odnosa kao jedna od mera baziranih na odnosu između tekuće aktive i tekuće pasive u analizi likvidnosti, koriste se indikator koji u brojiocu ima tzv. brzu aktivu, a u imeniocu tekuće obaveze. S obzirom da do brze aktiva možemo doći na dva različita načina, razlikujemo i dve varijante ovog indikatora. U prvom brza aktiva u brojiocu indikatora je predstavljena kao razlika između tekuće aktive i zaliha, dok je u drugom iskazana kao zbir

7

Analiza poslovanja

gotovine, unovčivih hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja od kupaca, a tekuće obaveze su u imeniocu oba indikatora. Da bi preduzeće moglo da zadovolji iznenadnu potrebu da u kratkom roku obezbedi određenu količinu novca potrebno je da odnos brze aktive i tekuće pasive bude najmanje 1:1.

34. Navedite i objasnite dve glavne veličine koje indiciraju na sposobnost preduzeća da pretvori zalihe u novac 56-58Sposobnost transformisanja tekuće novčane aktive u gotovinu je jedna od mera u analizi likvidnosti.Na sposobnost preduzeća da pretvori zalihe u novac ukazuju sledeća dva indikatora: 1) broj obrta zaliha u vremenu koji u brojiocu ima troškove za prodate zalihe (podatak se

uzima iz bilansa uspeha u godini za koju se računa), a u imeniocu prosečno stanje zaliha (poželjno je da to bude stvarno prosečno stanje, u protivnom se izračunava) i ukazuje na to koliko vremena treba da se novac uložen u zalihe pojavi u vidu potraživanja

2) prosečno vreme unovčivosti potraživanja koje indicira prosečno vreme naplate, odnosno potreban broj dana za naplatu potraživanja. U brojiocu se nalaze potraživanja od kupaca iz bilansa stanja, a u imeniocu prosečna dnevna naplaćena potraživanja (ukupno naplaćena potraživanja tokom perioda/365).

35. Analiza solventnosti (navesti indikator i objasniti tri različita shvatanja autora u pogledu veličina u indikatoru) Analiza solventnosti (platežnost) bi trebalo kreditorima da ukaže na stepen rizika od potencijalnog gubitka sredstava, a kreditiranom preduzeću na operativnost poslovanja sa pozajmljenim novcem i na isplativost zaduživanja. Da bi ustanovili stepen solventnosti možemo se poslužiti indikatorom kod koga se u brojiocu nalazi sopstveni kapital a u imeniocu tuđi kapital, međutim o tome koji bi to odnos sopstvenog i tuđeg kapitala bio “adekvatan” postoje različita shvatanja. Po prvom shvatanju potrebno je postaviti vrlo čvrste relacije između sopstvenog i tuđeg kapitala i od njih ne treba odstupati, pa tako nemački ekonomista Gerstner smatra da je “najzdravije finansiranje isključivo sopstvenim kapitalom”. Drugo shvatanje zastupaju autori koji polaze od stava da je odnos između sopstvenog i tuđeg kapitala potrebno postaviti mnogo fleksibilnije uz uvažavanje individualnih prilika svakog preduzeća, pa njihov predstavnik Schmaltz “odnos od 1:1 označava kao krajnju granicu za odnos sopstvenog i tuđeg kapitala”. U treću grupu spadaju autori čija su gledišta potpuno liberalna, pa po Tejloru jasno ograničenje odnosa ne postoji već je dovoljno držati se “prikladnog odnosa između pozajmljenog i sopstvenog kapitala”, a nešto konkretniji su Bredt koji zdravu normu odnosa prema sopstvenim sredstvima vidi u odnosu od 1,5 i Lohman po kome taj odnos mora biti najmanje 1:3.

36. Objasnite porast učešća tuđeg kapitala u analizi solventnosti 59-61Indikator učešća tuđeg kapitala indicira učešće dugoročnih obaveza (na koje se plaća fiksna kamata tj. kamata koja je nezavisna od rezultata) u ukupno korišćenom dugoročnom kapitalu (sopstvenom i tuđem). Saglasno pravilima finansiranja (odnos tuđeg i sopstvenog kapitala 1:1, odnos izemeđu tekuće aktive i tekuće pasive 2 (1,8):1, učešće dugoročnih obaveza sa fiksnom kamatom u ukupnom dugoročnom kapitalu trebalo bi da bude maximalno 30-35%. Veće procentualno učešća tuđeg kapitala bi ukazivalo na nesposobnost preduzeća da podmiri svoje dugoročne obaveze u predviđenom vremenskom periodu.

37. Objasniti indikator stepena zaduženosti za analizu solventnosti 61-65Indikator stepena zaduženosti (Debt Ratio) ukazuje na to koliki se deo imovine finansira iz tuđih kratkoročnih i dugoročnih izvora, odnosno kolika je sposobnost preduzeća da pokrije svoje obaveze. U brojiocu se nalaze ukupne obaveze, u imeniocu ukupna aktiva. U skladu s pravilima finansiranja procentualno učešće ukupnih obaveza u ukupnoj aktivi ne bi trebao da prelazi 50%. Što je veći stepen zaduženosti to je i za kreditore veći i rizik ulaganja u preduzeće.

8

Analiza poslovanja

38. Zeta Score (izračunavanje ukupnog stepena uspešnosti) 68-69Američki profesor Altman, razvio je izraz uspešnosti pod nazivom “Z” ili “Zeta Score”, odnosno tehniku računanja ukupnog izraza uspešnosti preduzeća koja se bazira na malom broju indikatora koji se nalaze u kauzalnom odnosu i koji različitim intenzitetom utiču na ukupnu uspešnost. “Zeta obrazac” najčešće koriste revizori, ali vrlo često i menadžment u cilju bolje procene tekućeg poslovanja, a obrazac glasi:Z = 0,012X1 + 0,014X2 + 0,033X3 + 0,006X4 + 0,010X5Korišćeni ponderi su konstantne veličine dobijene na osnovu empirijskih studija a odnosi prezentirani sa X1 do X5 se izračunavaju. Kontrolne mere koje je prof. Altman ustanovio na osnovu svojih empirijskih istraživanja znače da:U slučaju da je “Z” > 3,0 = preduzeće posluje veoma dobro i ima sjajnu perspektivuU slučaju da je “Z” < 1,8 = preduzeće slabo poslujeu periodu od max. 2 godine očekuje

ga neuspehU slučaju da je “Z” > 1,8 = preduzeće mora pod hitno izvršiti preispitivanje svog

poslovanja39. Objasniti kategoriju finansijske strukture i navesti indikatore putem kojih se vrši

njena analiza (II čas, sveska; 85-97 !!!!!!!)Za pokriće potreba preduzeća kapitalom menadžmentu na raspolaganju stoje dve kategorije izvora: sopstveni kapital, koji je trajno vezan za preduzeće i tuđi kapital (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni) koji karakteriše obaveza vraćanja u utvrđenim rokovima uz ugovorenu kamatu, a izborom između njih se definiše struktura finansiranja imovine preduzeća čiji je dugoročni aspekt, kao odnos sopstvenih i tuđih izvora, poznat kao struktura kapitala preduzeća (kapitalna struktura), dok se pod finansijskom strukturom preduzeća smatra struktura ukupne pasive. S obzirom na postojanje relativne funkcionalne zavisnosti u odnosima između pojedinih pozicija aktive i pozicija pasive u bilansu stanja, proizilazi da finansijska struktura podrazumeva kako strukturu izvora finansiranja tako i strukturu imovine. Analizu finansijske strukture izvršićemo pomoću analize i indikatora za: obrtna sredstava, neto obrtni fond, likvidnost, stepen zaduženosti, solventnost i zarađivačku sposobnost (poslednja četiri su tzv. racio brojevi strukture).

40. Analiza obrtnih sredstva 87, sv. 6Prvu tačku analize finansijske strukture predstavlja analiza obrtnih sredstava. Obrtna sredstva možemo svrstati u: zalihe, potraživanja od kupaca i novčana sredstva. Najvažniji poslovni zadatak vezan za obrtna sredstva jeste postizanje zadovoljavajuće brzine cirkulisanja obrtnih sredstava. Da bi se došlo do informacija o koeficijentu obrta poslužićemo se indikatorom kod koga se u brojiocu nalaze poslovni prihodi, a u imeniocu obrtna sredstva, a za jasnije sagledavanje potrebno je izvršiti i analizu celine (učešće obrtnih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima) i strukture obrtnih sredstava. Analizu ćemo upotpuniti analizom načina finansiranja obrtnih sredstava čiji je najizražajniji pokazatelj neto obrtni fond odnosno deo dugoročnog kapitala koji po pokriću tj. mobilizaciji stalnih sredstava preostaje preduzeću za finansiranje obrtnih sredstava.

41. Objasniti kategoriju neto obrtnog fonda sv. 7Najpouzdaniji pokazatelj o tendenciju u razvoju finansijske strukture je neto obrtni fond, koji se može definisati kao deo dugoročnog kapitala koji po pokriću stalnih sredstava preostaje preduzeću za finansiranje obrtnih sredstava. S druge strane neto obrtni fondi se može tretirati kao marža sigurnosti uslovljenoj individualnošću svakog preduzeća ponaosob, odnosno sintetičkim indikatorom finansijskog položaja preduzeća. Saglasno pravilima finansiranja, normalna visina neto obrtnog fonda treba da odgovora ukupnoj visini zaliha, kao dugoročno vezanom delu aktive, što razume se istovremeno znači da su sva osnovna sredstva, dugoročni plasmani i eventualni gubici pokriveni adekvatnim dugoročnim izvorima (sopstvenim i tuđim). Da bi se došlo do veličine neto obrtnog fonda potrebno je ustanoviti razliku između stalnih izvora i stalnih sredstava.

9

Analiza poslovanja

42. Objasniti kategoriju neto obrtnih sredstavaVrednost neto obrtnih sredstava izračunava se putem oduzimanja iznosa kratkoročnih obaveza prema izvorima obrtnih sredstava od vrednost bruto obrtnih sredstava. Posebno značajan aspekt obrtnih sredstava je finansijski aspekt koji se odnosi na trajanje imobilisanosti odnosno na vremensku vezanost, kako pojedinih njenih oblika tako i obrtnih sredstava u celini

43. Racio brojevi rentabilnosti 82-83Racio brojevi rentabilnosti služe za ocenu stvarne uspešnosti poslovanja preduzeća i izvode se iz bilansnih agregata tj. bilansa stanja i uspeha. Prvi racio broj može biti iskazan u engleskoj i američkoj varijanti. Američka varijanta racio broja rentabiliteta ekonomije ((dobitak + kamate na sve kredite)/ukupna aktiva) je merodavnija i predstavlja indikator kapaciteta zarađivačke moći preduzćea, odnosno produktivnosti ukupne aktive. Na kapacitet zarađivanja neto aktive (ukupna aktiva – obaveze) ili sopstvenog kapitala indicira drugi racio broj komplementaran sa prethodnim. Izjednačavanje ova dva racio broja predstavlja krajnju granicu interesa za pozajmljenim kapitalom

44. Objasniti englesku varijantu racio broja rentabiliteta ekonomije 83Engleska varijanta racio broja rentabiliteta ekonomije dobija se kada se u odnos dovedu neto dobitak + kamata na dugoročne i srednjoročne kredite/ stalni kapital (sopstveni i dugoročni i srednjeročni tuđi). Indikator pokazuje stopu ukamaćenja ukupnog stalnog kapitala a nedostaci su mu: 1) velika verovatnoća dobijanja nerealnih vrednosti pri izračunavanju prosečnog korišćenja dugoročnog i srednjoročnog kapitala u toku godine; 2) zanemarivanje učešća kratkoročnih obaveza u ukupnim izvorima sredstava

45. Analiza zarađivačke sposobnosti preduzeća 97-103Poslovni dobitak u BU iskazan je kao razlika između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda, a da bi saznali koja je sfera poslovne aktivnosti imala najveći uticaj na ukupno ostvareni fin. rezultat preduzeća, odnosno kakva je struktura ostvarenog rezultata dekomponovaćemo bruto dobitak i izvršiti analizu sledećih elemenata: 1) rezultata iz osnovne delatnosti čiji je najznačajniji pokazatelji bi bili: a) stopa prinosa na ukupno angažovana sredstva, b) stopa prinosa na vlastiti kapital; 2) rezultata po osnovu finansiranja čiji se uticaj vidi iz odnosa fin. prihoda i rashoda, a visoki rashodi finansiranja ukazali bi na nedovoljnost stalnih izvora finansiranja što je veoma rizično i uglavnom dovodi do pojave negativnog rezultata po osnovu finansiranja. 3) rezultata koji proističe iz vanrednih prihoda i rashoda.

46. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva 35Stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva možemo dobiti na dva načina. Prvi je direktno iz odnosa između poslovnog dobitka i poslovnih sredstava. Realan uvid efektivnog korišćenja sredstava može se steći tek u kontekstu vremenske (poređenjem tekuće stope sa stopama prinosa prethodnih perioda) i prostorne analize (poređenje sa prinosima drugih preduzeća iste privredne grane). Drugi način, koji je analitički značajniji, baziran je na pojedinačnim determinantama stope prinosa kao izraza rentabiliteta poslovnih ulaganja, odnosno predstavljena je kao proizvod koficijenta obrta prosečnih poslovnih sredstava (odnos prihoda od prodaje i prosečnih poslovnih sredstava) i stope poslovnog dobitka na prihode od realizacije (poslovni dobitak/neto prihodi od prodaje), iz čega sledi da je pretpostavka za povećanje stope prinosa, konstantno ubrzanje obrta ukupnih poslovnih sredstava s jedne strane, kao i povećanje dobitka na prihode od prodaje, s druge strane.

47. Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva 36Stopa prinosa na sopstvena sredstva se može utvrditi na dva načina. Prvi je direktno iz odnosa neto dobitka i prosečnih sopstvenih sredstava, pri čemu je jedini način utvrđivanja da li i koliko ostvareni prirast zadovoljava upoređivanje sa sopstvenim iskustvima ili iskustvima konkurentskih preduzeća. Drugi način je baziran na pojedinačnim determinantama stope prinosa tj. koeficijenta obrta sopstvenih sredstava (odnos neto dobitka od prodaje i prosečnih sopstvenih sredstava) i stope neto dobitka (odnos neto

10

Analiza poslovanja

dobitka i neto prihoda od prodaje), iz iz čega sledi da je pretpostavka za povećanje stope prinosa, konstantno ubrzanje obrta sopstvenih sredstava s jedne strane, kao i povećanje neto dobitka, s druge strane.

48. Politika bilansa kao deo politike preduzeća 121Politika bilansa je izvedena iz politike preduzeća i kao takva nije izvorna i nema svoje ciljeve već služi isključivo za ostvarenje ciljeva politike preduzeća i njenih parcijalnih ciljeva po pojedinim funkcionalnim područjima. Usmerena je na svesno uobličavanje sadržaja bilansa stanja i bilansa uspeha, kao najefikasnijeg sredstva za polaganje računa o poslovanju, u okviru zakonom dopustivih mera za realizaciju ciljeva politike preduzeća u području finansiranja, upravljanja (interni korisnici) i publiciteta (eksterni korisnici). U okviru politike bilansa kao instrumenta za ostvarenje vrhunskog cilja razlikujemo: politiku bilansiranja stanja i uspeha, politiku raspodele dobitka i politiku olakšavanja poreza.

49. Područje ispoljavanja i predmet politike bilansa 121-123Područje politike bilansa određeno je zahtevima internih i eksternih korisnika bilansnih informacija vezanih za informacije o finansijskoj situaciji (bilans stanja) i finansijskom rezultatu (bilans uspeha). Osnovni interes internih korisnika je maksimalno realno sagledavanje finansijskog položaja i rentabinosti kao osnove za kritičku ocenu uspešnosti realizacije ciljeva preduzeća i ne moraju uvek biti u saglasnosti sa interesima eksternih korisnika (npr. ulagači ili fiskalni organi) . Glavni predmet politike bilansa predstavlja godišnji zaključni bilans, jer on simultano služi i interesima preduzeća i interesima spoljnih korisnika bilansa, mada predmeti politike bilansa mogu biti i specijalni bilansi (bilans razdvajanja, bilans fuzije, bilans sanacije i likvidacioni bilans), izveštaji o poslovanju kao i poreski bilans.

50. Politika raspodele dobitka, odnosno dividendi, kao deo politike bilansa Za samu raspodelu dobitka ima mnogo interesenata čiji interesi nisu uvek usaglašeni: preduzeće ima potrebu za akumulacijom dobitka, akcionari za dividendom, strani i domaći ulagači za prinosom na uložena sredstva, radnici za platam itd. Kao deo politike bilansa bazirana je na dva principa: 1) Principu stabilizovanog dobitka za raspodelu koji se javlja u dve varijante: a) varijanti apsolutno stabiliziovanog dobitka na duži vremenskei period koja počiva na iskazivanju dobitka u istom iznosu u nizu uzastopnih bilansa što je problematično u uslovima konjunkturnih i monetarnih kolebanja b) varijanta relativno stabilizovanog dobitka koja je prihvatljivija jer vodi računa o ograničenjima bilansne teorije, načelima, pravilima procenjivanja i zakonskim propisima o bilansiranju 2) Princip “odrešenih ruku” usklađuje visinu dobitka za raspodelu sa aktuelnim i dugoročnim potrebama preduzeća ali i sa situacijom na tržištu.

51. Ciljevi politike publiciteta, Osnovni cilj politike publiciteta kao segmenta politika bilansa, odnosno svrha publikovanja bilansa jeste direktno uticanje na formiranje mišljenja eksternih korisnika bilansa o konkretnom preduzeću i na njihove namere prema preduzeću. U zavisnosti od interesa menadžmenta politika publiciteta može biti politika diskrecije ili politika otvorenosti. Politika diskrecije je u suprotnosti bilansnom načelu jasnosti i poštuje ga samo u meri koju zahtevaju zakonski propisi o bilansiranju pa u prezentiranju finansijske situacije i zarađivačke sposobnosti može iskazati tendenciju ili prema preteranoj opreznosti (umanjenje ili relativiziranje fin. situacije i rezultata) ili prema optimizmu (isticanje pozitivnih i prećutkivanje negativnih činjenica).

52. Objasniti interes preduzeća za oblikovanjem periodičnog rezultata u pravcu potcenjivanja (pobude pesimizma) 126 traži !!!!!Interesi menadžmenta da prezentiraju finansijsku situaciju i zarađivačku sposobnost u skladu sa politikom preterane opreznosti isticanjem činjenica koje umanjuju ili relativizuju finansijski položaj preduzeća motivisani su različitim razlozima: da bi se izbeglo skretanje pažnje drugih preduzeća na sebe, strah od konkurencije, reakcije javnosti i institucija za

11

Analiza poslovanja

kontrolu cena u slučaju visokih dobitak, zaštita od rizika u sledećim obračunskim periodima, težnja ka maksimiranju latentnih i otvorenih rezervi i sl.

53. Objasniti interes preduzeća za oblikovanjem periodičnog rezultata u pravcu precenjivanja (pobude optimizma) 126 traži !!!!Interesi menadžmenta da prezentiraju finansijsku situaciju i zarađivačku sposobnost u skladu sa politikom optimizma isticanjem pozitivnih a prećutkivanjem negativnih činjenica o finasijskoj situaciji i zarađivačkoj sposobnosti može biti motivisana: strahom od gubitka prestiža preduzeća pred konkurencijom i javnošću, gubitkom ugleda kod poverilaca, težnjom apsolutnog izjednačavanja finansijskog rezultata u nizu uzastopnih perioda i sl.

54. Dopustivost politike bilansaPolitike bilansa uobličava formu i sadržaj bilansa stanja u skladu za željenim ciljevima politike i interesa preduzeća. Iako je u tome omeđena terorijom bilansa, načelima bilansiranja i pravilima procenjivanja zakonodavac u određenim oblastima bilansiranja ostavio pravo izbora kod primene različitih metoda otpisivanja, procenjivanja zaliha, obračuna amortizacije iznad propisanih stopa u okviru zakonom dopustivih, isticanje ili izostavljanje dopunskih objašnjenja i tumačenja pojedinih bilansnih pozicija u fusnotama itd. a samim tim i dovoljan manevarski prostor za stvaranje željene slike o finansijskom rezultatu i finansijskoj situaciji preduzeća što potvrđuje tzv. politika diskrecije odnosno oblikovanja periodičnog rezultat bilo u pravcu precenjenosti bilo u pravcu potcenjenosti.

55. Instrumenti politike bilansa pre dana bilansiranja 129Osnovni cilj ove grupe instrumenata je da se određenim potezima utiče na bilansne agregate, pa saglasno kriterijumu uticaja razlikujemo sledeće instrumente: instrumente koji se odnose samo na bilans stanja (konvertovanje kratkoročnih u dugoročne zajmove, reprogramiranje dugoročnih zajmova, odlaganje nabavke osnovnih sredstava, odlaganje planiranih dugoročnih plasmana, ubrzavanje naplate potraživanja od kupaca i ostalih dužnika, smanjivanje nabavke sirovina, materijala, sitnog inventara i trgovinske robe) i instrumente koji se odnose na oba agregata što je logično s obzirom na njihovu organsku povezanost, naime mere koje utiču na povećanje finansijskog rezultata imaju suprotan efekat na finansijsku situaciju i obrnuto.

56. Instrumenti politike bilansa nakon dana bilansiranja 130 –133Ovim instrumentima se utiče na formu i materijalnu sadržinu bilansa. Veća ili manja jasnost bilansa realizuje se primenom sledećih mera: manjim ili većim stepenom raščlanjenosti bilansnih pozicija, doslednim ili manje doslednim uvažavanjem bruto principa, isticanjem ili izostavljanjem dopunskih objašnjenja i tumačenja pojedinih bilansnih pozicija u fusnotama. Bilansno-političke mere kojima se utiče na materijalnu sadržinu bilansa su: primena različitih metoda otpisivanja (linearna, progresivna, degresivna i funkcionalna), mogućnost da se amortizacija obračunava iznad zakonom propisanih stopa, mogućnost primene različitih metoda otpisa sitnog inventara, mogućnost procene zaliha različitim metodama, sloboda u ocenjivanju rizika naplate potraživanja i mogućnost otpisivanja, odstupanje od planske nabavne cene obračunavanja za svaki obračunski period i sl.

57. Da bi se postigla optimalna čitljivost bilansa stanja, neophodno je preduzeti sledeće mere (koje utiču na formu bilansa)U stanje optimalne čitljivosti bilans stanja se dovodi sledećim merama: odvajanjem stalne od obrtne imovine, razdvajanjem stalne imovine po grupama, razdvajanjem obrtne imovine na realne i nominalne elemente, posebno iskazivanje sopstvenog kapitala i u okviru njega osnovnog i rezervnog kapitala, kratkoročnih i dugoročnih obaveza, a radi lakše upotrebe pravila finansiranja pozicije treba da budu svrstane u aktivi prema principu likvidnosti, odnosno ročnosti u pasivi bilansa stanja.

12

Analiza poslovanja

58. Da bi se postigla visoka iskazna moć bilansa uspeha, neophodno je preduzeti sledeće mere (koje utiču na formu bilansa)Za visok stepen iskazne moći u bilansu uspeha neophodne su sledeće mere: odvojiti poslovne (prihodi od prodaje u bruto iznosu uz odobreni popust u neto iznosu i prihodi od finansiranja) od neposlovnih prihoda i rashoda (poslovni rashodi po osnovu troškova sadržanim u prihodima od prodaje i po osnovu troškova finansiranja).

59. Odnos bilansne teorije prema politici bilansa 13560. Objasniti odnose između poverilaca, fiskusa, akcionara i uprave preduzeća, kroz

prizmu odnosa bilansne teorije i politike bilansaPodručje politike bilansa određeno je zahtevima internih i eksternih korisnika bilansnih informacija Osnovni interes internih korisnika je maksimalno realno sagledavanje finansijskog položaja i rentabinosti kao osnove za kritičku ocenu uspešnosti realizacije ciljeva preduzeća i ne moraju uvek biti u saglasnosti sa interesima eksternih korisnika. Pa tako kod raspodele dobitka: preduzeće ima potrebu za akumulacijom dobitka, akcionari za dividendom, strani i domaći ulagači za prinosom na uložena sredstva, radnici za platam itd. Sprovođenjem određene bilansne politike i primenom instrumenata kojima se utiče na bilansne agregate menadžment utiče na formiranje mišljenja eksternih korisnika bilansa o konkretnom preduzeću i na njihove namere prema preduzeću.

61. Osnovne karakteristike statičkog shvatanja bilansaOsnovne karakteristike starijeg statičkog shvatanja bilansa su sledeće: stav da iz međusobnog konfrontiranja stanja imovine i obaveza na dan bilansiranja, proizilazi imovinski položaj preduzeća; periodični rezultat se izračunava posrednim, indikrektnim putem (upoređivanjem u različitim vremenskim periodima; težište je na gledištu odgovornosti dužnik i još uvek nije uočena unutrašnja povezanost između BS i BU; procenjivanje se načelno vršilo na osnovu nabavnih vrednosti; nemogućnost uočavanje veze između vrednosti novca i imovine – inventar je proglašavan bilansom.

62. Komparacija između nerazvijenog i novijeg statičkog shvatanja bilansaPromene su sledeće: Pored već postojećih funkcija polaganja računa i utvrđivanja uspeha bilans dobija još jednu dopunsku funkciju – izražavanje fin. konstitucije ili fin. strukture zasnovanoj na adekvatnom raščlanjivanju kapitala najpre prema obliku njegove upotrebe u aktivi, a potomi i kapitala prema poreklu u pasivi BS. Najveća tekovina novijeg statičkog shvatanja bi bio razvoj učenja o raščlanjivanju čime je BU osamostaljen i izdvojen iz BS čime su izjednačeni po važnosti. Dalje pojavila se kvalitativna razlika vezana za iskazivanje uspeha koja se sastoji u tome što se uspeh sad dobija iz međusobnog konfrontiranja rashoda i prihoda i tako dobijena razlika predstavlja (ne)uspeh koji se mora integrisati u BS. U pogledu učenja o vrednovanju novije statičko shvatanje zastupa pozcije nabavne vrednosti tj. cene koštanja, osim kad se od bilansa zahteva ispunjenje specijalnih ciljeva (napušta se ideja unificiranog i diferenciranja poslovnog nasuprot specijalnih bilansa)

63. Objasniti sušitnu Le Coutreovog učenja o totalnom bilansuJedan od najeminentnijih predstavnika modernog (novijeg) statičkog shvatanj bilansa koje se razvilo pod uticajem tzv. Uredbe o trgovini na prelazu iz XIX u XX vek; suština totalnog bilansa je isticanje ogromnog značaj raščlanjivanja bilansnih agregata, jer ako želimo da jasno prezentiramo konstituciju preduzeća imovina i kapital se moraju raščlaniti po sledećim kriterijumim: funkcijama kao primarnom kriterijumu, zadacima, vrstam rizicima, pravnom aspektu i individualnim zahtevima preduzeća. Na osnovu primarnog kriterijuma pozicije aktive BS se svrstavaju u 6 grupa: imovinski delovi koji služe poslovnim procesima (postrojenjska i obrtna); sigurnosni kapital; imovinski delovi povereni preduzeću na upravljanje; višak kapaciteta (rezervna imovina); deo imovine koji služi ciljevima društvenog standarda; prelazne pozicije i pozicije AVR, dok je klasifikacija pozicija pazive u prvom redu s pravnog aspekta klasifikovana na sopstveni (osnovni, dopunski i sigurnosni) i tuđi (rok dospeća).

13

Analiza poslovanja

64. Objasniti shvatanje Le Coutrea o bilansu uspehaPo Le Coutre-u, jednom od najeminentnijih predstavnika modernog (novijeg) statičkog shvatanj bilansa koje se razvilo pod uticajem tzv. Uredbe o trgovini na prelazu iz XIX u XX vek, bilans uspeha je jednakopravan sa bilansom stanja i on predstavlja bilans kretanja kapitala u kome se konfrontiranjem rashoda (potrošnje) i prihoda (naknade kapitala) dolazi do gubitka (smanjenja) ili dobitka (priraštaja kapitala). Saglasno bruto principu Le Coutre ne levu stranu BU unosi ukupne rashode prodatih proizvoda (troškovi sirovina, pomoćnog materijala, pogonskih i trgovačkih troškova), a na desnu prihode (ukupnu realizaciju od prodaje. Poštujući kriterijum funkcije sve rashode i prihode je raščlanio u 3 grupe: 1) konstitucije preduzeća, 2) života preduzeća, 3) poslovanja preduzeća. Po ovom autoru pitanje sadržine bilansa povezanoje sa odreživanjem zadatka bilansa (utvrđivanje dobitka ili upravljanje preduzećem)

65. Odnos bilansa stanja i bilansa uspeha u statičkom shvatanju bilansaU okviru statičke teorije bilansa vremenom su se razvile dve varijante shvatanja: starije (nerazvijeno) i novije (razvijeno) shvatanje bilansa. Starije statičko shvatanje nije uočavalo unutrašnju povezanost bilansa stanja i bilansa uspeha, odnosno bilans uspeha nije ni postojao već se rezultat izračunavao posrednom upoređivanjem dva bilansa stanja u različitim vremenskim periodima. Najveća tekovina novijeg statičkog shvatanja je upravo razvoj učenja o raščlanjivanju čime je bilans uspeha osamostaljen i izdvojen iz bilansa stanja čime je uspostavljen jedna sistematska i korelativna veza između ova dva bilansna agregata koja su konačno postali jednakopravni.

66. Geneza bilansnih agregata kroz bilansne teorijeU okviru statičke teorije bilansa primarni i jedini bilansni agregat je bio bilans stanja, a bilans uspeha nije postojao već se rezultat izračunavao posrednom upoređivanjem dva bilansa stanja u različitim vremenskim periodima. Najveća tekovina novijeg statičkog shvatanja je upravo razvoj učenja o raščlanjivanju čime je bilans uspeha osamostaljen i izdvojen iz bilansa stanja čime je uspostavljen jedna sistematska i korelativna veza između ova dva bilansna agregata koja su konačno postali jednakopravni.

67. Sadržina bilansa stanja i bilansa uspeha u dinamičkom shvatanju bilansaPo tumačenju dinamičke teorije bilansa bilans stanja sadrži u sebi tri osnovne grupe pozcija u aktivi (likvidna sredstva, buduća primanja, budući rashodi) i pasivi (sopstveni kapital, buduća izdvajanja, budući prihodi), odnosno sve one pozicije koje prelaze obračunski period, tj. odnose se na budućnost i čekaju svoje dospeće za bilans uspeha. U bilans uspeha ulaze svi segmente izdataka koji imaju karakter rashoda, kao i sva primanja koja imaju karakter prihoda a koji se odnose na tekući obračunski period.

68. Totalni i periodični rezultat po SchmalenbachuPo Schmalenbachu, tvorcu dinamičkog shvatanja bilansa koje se pojavilo 30-ih godina ovog veka do pravog uspeha konkretnog preduzeća može se doći tek na kraju poslovnog života preduzeća odnosno sastavljanjem totalnog računa uspeha preduzeća. Međutim, polazeći od različitih interesa korisnika bilansnih informacija ovi interesi nalažu potrebu za razlaganjem ukupnog poslovnog života preduzeća na kraće obračunske periode što je dovelo do potrebe sastavljanja periodičnog računa uspeha. Kod totalnog računa uspeha do koga se dolazi na kraju poslovnog života preduzeća totalni dobitak predstavlja razliku između ukupnih primanja i ukupnih izdavanja. Postupak izračunavanja nije komplikovan zato što se prihodi poklapaju sa primanjima, a rashodi sa izdvajanjima. Međutim, kod izračunavanja periodičnog rezultata za kraće vremenske periode nastaje problem zato što svi poslovi nisu dovedeni do finala tj. sva primanja i izdavanja nisu dospela u obračunski period koji se posmatra. Ovaj problem rešen je na taj način što je bilans uspeha na sebe prihvatio sve segmente izdataka koji imaju karakter rashoda, a isto tako i sva primanja koja imaju karakter prihoda, a bilans stanja je pomoćno sredstvo.

14

Analiza poslovanja

69. Objasniti pomoćnu funkciju bilansa stanja u odnosu na bilans uspeha po SchmalenbachuPo Schmalenbachu, tvorcu dinamičkog shvatanja bilansa koje se koje se pojavilo 30-ih godina ovog veka bilansni agregat koji ima primat je bilans uspeha, dok pomoćnu funkciju u utvrđivanju periodičnog rezultata pripada bilansu stanja koji preuzima sve pozicije koje prelaze posmatrani obračunski period i odnose se na budućnost čekajući svoje dospeće za bilans uspeha. Na taj način bilans stanje je postao pomoćno sredstvo za utvrđivanje finansijskog rezultata i održavanje u evidenciji nedospelih pozicija računa uspeha odnosno neostvarenog potencijala u aktivi i nedospelih obaveze u pasivi.

70. Osnovne razlike između statičkog i dinamičkog shvatanja bilansaPo Schmalenbachu elementarne slabosti statičkog shvatanja bilansa su: davanje primata bilansu stanja, nejasna interpretacija pojma imovine, pogrešna konstatacija da iznos troškova imovinskih predmeta sačinjava imovinu, iznos imovine nije jednak sabiranju vrednosti pojedinih delova, itd.

71. Organsko shvatanje bilansa 153-156Organska teorija bilansa – predstavlja dualističku teoriju. Najznačajniji predstavnik je nemački ekonomista [mit. Ona se bazira na sledećim pretpostavkama: bilans je uvek trenutna slika stanja na dan bilansiranja a u dinamiku ga je moguće dovesti metodom komparativne statike više bilansa. S druge strane, bilans uspeha je nastao kao izraz potrebe za dubljim saznanjem o faktorima finansijskog rezultata. Ispravan bilans supeha uslovljava i ispravan bilan stanja iz čega i proističe njihova međusobna uslovljenost i povezanost.

72. Uslovljenost veličine i strukture radnog kolektiva 159-161Najvažniji faktori koji utiču na veličinu i strukturu radnog kolektiva su: poslovni rezultati koji i na kolektiv utiču kvalitativno i kvantitativno; poslovna sredstva; organizovana podela rada; proizvodna snaga rada; radno vreme i njegovo korišćenje; ostali faktori: mogućnost angažovanja kadrova i mere kadrovske politike.

73. Analiza korišćenja fonda radnog vremena 161-167Ovom analizom ispituje se korišćenje radnog vremena kao i razlozi odsustvovanja s posla (izostanci, bolovanja). Da bi se dobio raspoloživi fond radnog vremena od kalendarskog fonda radnog vremena koji je zakonom propisan i isti za sva preduzeća treba oduzeti razne gubitke. Indikator potrebnog broja kadrova dobija se iz odnosa godišnjeg vremena za obavljanje određenog posla i raspoloživog fonda radnog vremena. Za analizu su interesantna i dva komplementarna indikatora koju ukazuju na kvalitet korišćenja radnog vremena: koeficijent gubitka radnog vremena i koeficijent iskorišćenja radnog vremena.

74. Analiza veličine i strukture kadrova 167-175Poželjna ili optimalna veličina i struktura kadrova je ona za koju se smatra da na osnovu usklađenosti sa raspoloživim sredstvima i drugim uslovima privređivanja na najbolji način obezbeđuju izvršavanje poslovnih zadataka. Analiza kadrova može se izvršiti sa više aspekata kao i različite vremenske periode. Odnos poslovnog rezultata i broja kadrova osim indikatora uspešnosti poslovanja predstavljao bi i indikator nivoa usaglašenosti između kadrova i poslovnog rezultata. Analiza obima kadrova kao ispitivanje radnog kolektiva kao celina a čiji su relevantni indikatori: dinamika ukupnih kadrova, promene radnog kolektiva, odnos poslovnog rezultata i kadrova, odnos poslovnih sredstava i kadrova, korišćenje fonda radnog vremena. Analiza strukture kadrova tj. ispitivanje radnog kolektiva s aspekta sastavnih delova i to: kvalifikacionom sastavu, načinu sudelovanju u poslovanju (in/direktno), vrsti zanimanja, godinama starosti, zatupljenosti polova itd. Za kvantifikaciju promena u radnom kolektivu u upotrebi su sledeći indikatori: koeficijent primanja radnika u preduzeće, koeficijent odlaženja, koeficijent ukupnih peromena i koeficijent fluktacije.

75. Analiza randmana osnovnih sredstava 170-181U poslovanju sa OS najvažniji zadatak ogleda se u učinku, prinosu (randmanu) koji se postiže iz raspoloživih osnovnih sredstava. Randman osnovnih sredstava izrazićemo putem

15

Analiza poslovanja

indikatora kod koga se u brojiocu nalazi ukupna proizvodnja, a u imeniocu ukupna osnovna sredstva. Još efektivniji je indikator koji nas informiše o odnosu između ukupne proizvodnje i opreme. I konačno, indikatorom odnosa između ukupne proizvodnje i ostvarenih mašinskih sati saznaje se koliko se dinara ukupne proizvodnje odnosi po jednom ostvarenom mašinskom satu. Da bi dobijene informacije bile relevantne potrebno ih je upotrebiti sa rezultatim drugih tj. srodnih preduzeća u okviru iste privredne grane.

76. Analiza veličine i stepena upotrebljivosti osnovnih sredstava 182-185 Veličina osnovnih sredstava se može analizirati sa sledećih aspekata: gledišta procentualnog učešća osnovnih sredstava u ukupno angažovanim sredstvima, gledišta dinamike osnovnih sredstava i gledišta perspektive osnovnih sredstava koja se ispituje analizom dinamike pozicije osnovnih sredstava u izgradnji ili izradi, procentualnim učešćem pozcije OS u izgradnji ili izradi u ukupnim OS., kao i u kojoj fazi se OS u izgradnji ili izradi nalazi (novčanoj, materijalnoj ili investicija u toku). Analiza stepena upotrebljivosti bavi se pitanjem da li su i koliko osnovna sredstva dotrajala (stepen istrošenosti) odnosno kolika je preostala upotrebljivost osnovnih sredstava (tzv. sadašnja vrednost). Visokom stepenu upotrebljivosti mogu doprineti tehnička racionalizacija i modernizacija orpeme, rekonstrukcija i izgradnja građevinskog objekta.

77. Analiza stepena korišćenja osnovnih sredstava 189-195Osnovni zadatak ove analize je da se utvrdi kako se kapaciteti koriste kao i da se utvrde razlozi njihovog eventualnog slabog korišćenja kako bi se preduzele adekvatne mere u pravcu poboljšanja korišćenja osnovnih sredstava. U zavisnosti od konkretnog oblika osnovnog sredstava kapacitet se izražava u različitim jedinicama mere i vremena. S aspekta korišćenja kapaciteta u praksi nailazimo na: potencijalne kapacitete – instalisani, realni i optimalni kapacitet; potreban ili zauzet kapacitet i iskorišćeni kapacitet. Za izračunavanje stepena korišćenja kapaciteta u upotrebi su tri međusobno povezana indikatora: 1) stepen izvršenja plana u vidu poslovnog zadatka 2) stepen zauzetosti kapaciteta 3) stepen iskorišćenja kapaciteta. Osim mašinskih časovi koji predstavljaju najuspešniji oblik povezivanja faktora OS za rezultate ostvarene u proizvodnji i ekonomičnosti poslovanja, ostali faktori koji utiču na korišćenje kapaciteta su: 1) poslovni zadatak 2) korišćenje materijala 3) kadrovi 4) organizacija 5) tehnološki proces

78. Korespondencija randmana osnovnih sredstava sa drugim indikatorima 197Randman, odnosno učinak (prinos) koji se postiže iz raspoloživih osnovnih sredstava nalazi se u kauzulnom odnosu sa nizom drugih indikatora: dinamikom osnovnih sredstava; stepenom istrošenosti osnovnih sredstava; stepenom iskorišćenja fonda radnih časova; strukturom ukupnih osnovnih sredstava sa posebnim akcentom na odnos između produktivnih neproduktivnih delova osnovnih sredstava; produktivnošću rada.

79. Analiza uticaja OS na obim proizvodnje i na troškove proizvodnjeDa bi odredili uticaj faktora osnovnih sredstava na obim i troškove proizvodnje možemo izvršiti sledeće parcijalne analize: izgubljene proizvodnje; iskorišćenost kapaciteta; vrednosti osnovnih sredstava; promene u strukturi osnovnih sredstava; odnos stepena istrošenosti osnovnih sredstava sa troškovima opravki i održavanja; neuredna investiciona održavanja i generalni remonti itd.

80. Analiza snabdevenosti preduzeća materijalom 201 –207Materijalni bilans koji se sastavlja početkom svake poslovne godine je ustvari plan potrebnih nabavki materijal usklađenih sa dinamikom proizvodnje čiji se stepen izvršenja meri putem indikatora u čijem brojiocu se nalazi iznos ostvarene vrednosti pribavljenog materijala, a u imeniocu iznos planiranih vrednosti materijala koji tek treba dase nabavi. Plan može biti premašen što može imati kako pozitivne tako i negativne efekte ili podbačen čime je direktno ugrožen kontinuitet proizvodnog procesa, ali u oba slučaja je potrebno utvrditi da li je do odstupanja usled promene fizičkog obima ili nabavne cene. Negativne efekte ima i neprilagođenost rokova nabavke sa potrebama proizvodnje jer može izazvati zastoje i

16

Analiza poslovanja

gubitke. Ostala važna pitanja su i ko su dobavljači, da li se nabavka vrši direktno preko proizvođača iili preko trgovinske mreže, zavisnost od inostranog ili domaćeg tržišta ili pojedinih dobavljača, opravdanost snabdevanja materijalom iz udaljenih područja, optimalne količine naručenog materijala, učešće tipiziranih i standardizovanih materijala itd.

81. Analiza ekonomičnosti trošenja materijal 207-210Osnova ove anali ze je pre svega postavljanje realnih normativa utroška materijala. Na ekonmičnost iskorišćenja materijala utiče čitav niz faktora koje možemo podeliti u dve osnovne grupe: 1) količinske faktore: veličina i obim proizvodnje, struktura proizvodnog programa, stepen primenjenog postupka, kvalitet materijala, tehnička priprema proizvodnje, osposobljenost radne snage, kontrola utroška materijala, organizacija skladaišta itd. 2) vrednosne faktore: cena materijala, metode procene materijala, adekvatno stimulisanje ušteda na troškovima materijala itd. analizu utroška materijala neophodno je posmatrati s aspekta obima, strukture i ekonomičnosti utroška. Takođe je neophodno izvršiti analizu u odnosu na planirani i ostvareni obim proizvodnje jer se tek njihovim povezivanjem dolazi do stvarne uštede, odnosno rasipanja.

82. Analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju osnovnih sredstavaAktiviranjem i mobilisanjem unutrašnjih rezervi u korišćenju osnovnih sredstava moglo bi se pozitivno uticati na obim proizvodnje s jedne, i na ekonomičnost poslovanja s druge strane, mada je istraživanje ovog faktora proizvodnje kod nas prilično otežan usled nepostojanja podataka o promašenim investicijama, nedovoljnom korišćenju opreme, o opremi van uptorebe, sudbini opreme posle zatvaranja kapaciteta itd. Stepen korišćenja ovih neiskorišćenih kapaciteta moga bi se poboljšati sledećim načinima: efikasnije planiranje proizvodnje, ubrzanje investicionog održavanja opreme, povećanje broja smena, smanjenje gubitka radnog vremena mašini, poboljšanje strukture normiranog radnog vremena, smanjenje škarta, smanjenje izostanka s rada, analiza korišćenja instaliranih kapaciteta, ubrzanje tehnološkog razvoja koje mora da prati podizanje kvalifikacione strukture itd.

83. Analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju sirovina i materijala Da bi se obezbedilo racionalnije iskorišćavanje materijala u nekom preduzeću neophodno je pre svega utvrditi normative utroška materijal, a nakon toga izvršiti tzv. naprezanje normativa tj. podizanje na jedan ekonomičniji nivo što se može postići vremenskim upoređivanjem normativa utroška materijala sa ostvarenim utroškom po jedinici proizvoda, a zatim period vremena sa najvećim stepenom iskorišćenja uzeti kao kriterijum za uočavanje maksimalnog potencijala. Uticaji su mnogobrojni: subjektivni faktori (obučenost i umešnost radnika; “tal” sa dobavljačima i kupcima – uzimanje procenta), kontrola utroška materijala, pravilno stimulisanje ušteda na njima, smanjivanje škarta, supstitucija materijala, skraćenje zastoja između pojedinih operacija, racionalnija konstrukcija proizvoda itd.

84. Analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju radne snage 217-220Jedan od bitnih limitirajućih elemenata za aktiviranje gotovo svih potencijala je radna snaga – kako višak radne snage, tako i nedostatak radnika određenih struka i profila. Neiskorišćene unutrašnje rezerve u korišćenju radne snage bile bi: likvidacija viška radne snage (prekvalifikacija, prebacivanje na druga radna mesta, otpuštanje), stručno osposobljavanje, racionalizacija fonda radnog vremena, realno postavljanje normi, zaoštravanje specijalizacije rada, liminisanje prekovremenog rada, smanjenje bolovanja, smanjenje nivo u vertikalnoj hijerarhiji (što manje posrednika), motivacija radnika (plate, usavršavanja, unapređenja).

85. Analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u procesu proizvodnje 222-225 Najvažnije unutrašnje rezerve vezane za proces proizvodnje su: kvalitet proizvoda i usluga, dizajn, kontrola kvaliteta i standardizacija proizvoda. Potrebno je drastično uticati na stvarenje svesti o značaju kvaliteta a politika kvaliteta treba da postane deo poslovne politike preduzeća. Nekvalitetan rad treba sankcionisati, a unapređenje kvaliteta podsticati, unutrašnju kontrolu kvaliteta treba uzdići sa nivoa rutinskog pregleda i izvršiti pomeranje

17

Analiza poslovanja

kontrole sa završnice i finalizacije kao unutrašnjosti proizvodnog toka, uz prispitivanje i inovaciju standardizacije koja predstavlja normativno uređenje kvaliteta proizvoda i metoda za proveru dosledne primene propisanog kvaliteta, osposobiti stručnu službu industrijskog dizajna i prezentacije proizvoda.

BS - bilans stanjaBU - bilans uspehaAVR - aktivno vremensko razgraničenje

18