Aleksandar Solenjicin

Rusija u provalijiBeograd, 1999. Prevod sa ruskog Ljubinka Milini Naslov originala Aleksandar Solenicyn ROSSIJA V OBVALE 1998, Librairie Arthme Fayard, ParisTEKST SA KORICA:

Aleksandar Solenjicin (1915) je dobitnik Nobelove nagrade za knjievnost. Najznaajnija dela: Jedan dan Ivana Denisovia, Odeljenje za rak, Prvi krug, Arhipelag Gulag i romaneskni ciklus Crveni toak. Posle povratka sa Zapada, poetkom devedesetih godina, ivi u Moskvi. Poslednja njegova dela su Rusija u provaliji (1998) i Zrno u rvnju (1999). Rusija u provaliji sadri 36 kratkih ogleda koji su u osnovi posveeni jednoj temi: sudbini Rusije. Solenjicin polazi od injenice da su, raspadom Sovjetskog Saveza, mnogobrojne nacionalne manjine i veliki delovi ruskog naroda bili marginalizovani. ak 18 miliona Rusa van Rusije postali su, u novonastalim nezavisnim dravama, manjine praktino bez ikakvih prava. Odgovornost za ove tragine posledice pripisuje, pre svega, postojeoj vlasti i smatra da su reforme, kojima je obeavano blagostanje, samo uveale socijalnu i ekonomsku bedu milionskih masa. Krucijalni problem koji postavlja ova knjiga jeste: moe li se u budunosti ouvati ruski nacionalni identitet, kome prete i bolest ruskog nacionalizma i nekritiko imitiranje zapadne civilizacije? Ili, drugim reima, to odgovara prvobitnom naslovu ovog dela, Solenjicin otvoreno pita: Da li emo kao Rusi postojati u budunosti?. SADRAJ 1. U razvalinama ruskog prostranstva ZONA VLASTI 2. Prve godine ekane demokratije 3. Reforme na razvalinama 4. Oamuena Rusija i Zapad 5. Fantom ZND 6. Izgubljena Rusija i Istok 7. Na parlamentarizam 8. Zatvorenost vlasti RAZGRANIAVANJE 9. Stranci za 24 sata1

10. Izbeglice 11. Migranti 12. Slovenska tragedija 13. U eeniji 14. I jo, jo razgraniavanje 15. Armija unitena bez rata 16. Hoemo li moi da diemo ISPREPLETANE NACIJE 17. Sto pedeset naroda 18. Federacija 19. Autonomije 20. Ruski i rusijski NEPOMIRLJIVOST 21. Boljevizam i ruski narod 22. Od Staljina ka Brenjevu 23. Odlazak kulturnog kruga 24. Rasprava osamdesetih godina 25. Bolesti ruskog nacionalizma HOEMO LI OPSTATI, MI RUSI 26. Patriotizam 27. Nacionalna oamuenost 28. Pravo na korene 29. Karakter ruskog naroda u prolosti 30. Evolucija naeg karaktera 31. Pa, hoemo li opstati mi, Rusi? 32. Pravoslavna crkva u ova mrana vremena 33. Lokalna samouprava 34. Zemska vertikala 35. A otpor? 36. Graditeljsko asovnik je otkucao sate komunizma, ali njegovo betonsko postolje jo nije srueno. Hoemo li se umesto osloboeni, nai zatrpani pod njegovim razvalinama tom brigom sam 1990. poeo tekst Kako da preuredimo Rusiju?. Kao i sada, te godine ljudi su bili obuzeti strastvenim gledanjem zasedanja Vrhovnog sovjeta na televiziji oekujui da se tamo pronau putevi ka novom ivotu. Jo vee oduevljenje donela je 1991, nekome 1992. A danas svi priznaju da je Rusija smrskana. Oni koji nalaze opravdanje tvrde da se drugaije nije moglo, da drugog puta nije bilo, da su sve to prolazne tekoe. Oni koji zdravo misle sigurni su da je bilo i zdravijeg puta. On uvek postoji u ivotu naroda. Iako je za mene oigledno da su u pravu ovi drugi taj spor je potpuno beskoristan: svi mi treba da razmiljamo samo kako se iupati iz razvalina.

2

I pored ve dvanaestogodinje nove duboke dravne i sveopte krize Rusije, putajui u svet dananji tekst moj poslednji na tu temu ja se ne nadam da moja razmiljanja mogu ni izbliza pomoi izlasku iz bolesne kaljuge naeg ivota. Ovu knjigu piem samo kao jedan od svedoka i stradalaca beskonano estokog veka Rusije da se zapamti ono to smo videli, to vidimo i doivljavamo. Naravno, ja nisam ni izdaleka jedini koji to zna i shvata. U naoj zemlji ima mnogo onih koji misle isto ili slino. O naoj bolesti i nakaznosti objavljeno je mnogo raznih detaljnih lanaka. Ali neko mora sve to da prikupi kroz vihor ivota, da sve iskae saeto. U ovom ogledu nastavljam i ranije zapoet (Rusko pitanje na kraju XX veka, 1994) poseban tekst o sadanjem stanju i sudbini naroda ruskog.

1. U razvalinama ruskog prostranstvaTokom poslednje etiri godine imao sam prilike da obiem 26 ruskih oblasti. Nekada su to bili samo oblasni gradovi, ee putovanja u rejonske centre i dalje u dubinu oblasti. Imao sam vie od sto susreta prisustvovalo im je izmeu 100 i 200, pa do 15001700 ljudi. Bili su to razgovori o razliitim temama i bez ikakvog ustruavanja. Posle svakog susreta nastavljao sam razmenu miljenja, ideja, i tako s hiljadama ljudi. Uz to, imao sam mnogo susreta u etiri oka, pa rasprava u drutvu s nekoliko ljudi (neretko s gubernijskim rukovodiocima). Sve to zajedno stvorilo je u meni ivo i neugasivo oseanje za ivot i raspoloenje naeg naroda u njegovim razliitim slojevima. (Sve to je mnogo puta i mnogostruko uvrivano hiljadama pisama iz svih krajeva zemlje.) I piem ovu malu knjigu kao svoju obavezu prema velikom broju naih ljudi, rasutih po danas razorenom prostranstvu Rusije, koji slino stradaju. Gde god sam bio, nailazio sam na ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje pitanja, zabrinutosti, tuge. Rusija je, iako je komadaju, jo uvek jedan organizam! Piem o tome ovenan savetima, eljama za srean put, molbama i reima oprotaja. Nikada vie neu videti toliko prostranstava moje domovine ali sam dovoljno njenog disanja upio za ono ivota to mi je ostalo. (A jo bih nezasito jurio po Rusiji, i svakom mestu ostavljao srce.) I ovu knjigu piem oseajui na sebi sve eljne, izgubljene, gnevne i moleive poglede. Nemam iluziju da u na ovaj nain preneti makar deo onoga to sam sluao za to su potrebni tomovi. Stoga samo crtice. Otimaju sve iz ruku. Ni za koga nita nije obavezno. Vlada nema programa. ekali smo demokratiju, a sada nikome ne verujemo (krasnojarski kombajner). Od potenog rada ne moe se iveti. Radimo samo po navici, niko ne vidi reenje. Od nas nita ne zavisi (bajski hemijski kombinat). Srce razdire tuga i ponienje u oima mladih ljudi koji su ukidanjem radnih mesta kvalifikovanih radnika postali socijalni sluajevi. Danas bolje ive oni koji nita ne rade. im odnese robu na pijacu da je proda, odmah ti uzimaju danak. Manja proizvodnja manji gubitak (seoski stareina iz Usurijskog reona). Zakone o zemlji prave oni koji nikada nisu iveli na selu (drugi starac takoe tamo). Naunici okeanografskog instituta ne ale se toliko na svoje siromatvo koliko to trujemo otpacima nie organizme i tako unitavamo itave bioloke vrste (u osiromaenom institutu oni rade svojim instrumenitima, ak i olovkama). Na krasnojarskom buvljaku, rascvetanom od uvoznih kineskih tkanina, starija ena uni: Ja sam uiteljica, sramota me je, a prinuena sam da tako zaraujem. Odgovorio sam joj: Toga treba da se stidi Rusija. Studenti: Hoemo li doiveti da se nauka ceni vie od trgovine? Deca se u koli onesveuju od gladi (naputena deca, koju su roditelji napustili). Starac: Celog ivota sam tedeo, a novac se pretvorio u nita, opljakali su me. I svuda: Gde da naemo novac za sahranu? Nemamo ta da jedemo. Umro je veteran skupljali smo po svetu novac za sahranu. ta da radimo? Kako da ivimo dalje? i sve to mnogo puta, ak i na stanicama gde smo stajali samo dva minuta. Penzioner-elezniar: Pomozite nam da3

preivimo nekoliko suvinih godina! U Irkutsku, i u drugim gradovima: Sada smo mi iza reetaka (na svim prozorima, kao za lopove). Ali nikada neu zaboraviti ue ilimske Visotke. To je bilo mesto prvog desanta graditelja kada su poinjali jednu od velikih hidrocentrala. Tada su graditelji sklepali rune krovinjare koje i danas, nakon trideset godina, stoje na svom nekadanjem mestu uporedo sa socijalistikim gradom. Na glavnoj raskrsnici gomila metalnih i staklenih otpadaka (jedanaest godina ne daju da dovezemo kamione), voda samo ona koja se dovozi, plaena samo za pie, ne umivaju se i ne zalivaju povrtnjake; peru daleko, samo iz hidranta, ali ni tamo leti nema pritiska. U selu nema ni telefona; prodavnica na dva kilometra. Koliko li u sadanjoj Rusiji ima takvih Visotki? Jo u leto 1994. kroz ceo Sibir odjekivao je vapaj: Kako da preivimo? Z a t o smo jo ivi? (susret u Ulan-Udi). Na Rusiju se sruila beda od koje se moda i nee oporaviti (tomski susret). Koliko su nas puta ve obmanuli? Zbog ega se sve to radi? (Iskitim, duevni mrak). Ne elimo da govorimo skonavamo, umiremo (Pomen, radnik). Ne elim da moj sin bude rob u ovoj dravi, neka se iseli! (ita, na eleznikoj stanici). I godinu dana kasnije, u Penzenskoj oblasti (Kuznjeck): Jo malo i vie neemo imati ta da spasavamo. Godine 1994. na mnogo mesta odjekivalo je iz mnogo grla: Poinje pljaka obinog naroda. Ja nita ne verujem ovoj vlasti. Sada na ovek ne veruje ni dravi, ni poslanicima, ni predsedniku. Na vrhu vlasti kod nas lopovi su i u zakonu. U jesen 1995. putovao sam u Privoloje i taj gnev zvuao je mnogo ee, stranije. Svaki put kada bi neko od govornika hvalio prolost (komunistiko vreme) u poreenju sa sadanjim njemu je aplaudiralo, inilo se, dve treine sale. Kada sam pokuavao da objasnim da prisutni, prema njihovim godinama, ne pamte uase prolosti iz sale su se uli glasovi protesta. To se deavalo tri meseca pre izbora za Dumu, i ja sam tada bio siguran: komunisti e dobiti veinu... Kuda god se okrene dua crni od toga to se dogaa (i s ljudima i s prirodom). Piju prljavu renu vodu (Tara). uta deca (bolest novoroenih, Altaj). Raste broj hendikepirane dece, gluve omladine, bolesti titaste lezde (Voronje, i dovde je dopro radioaktivni jezik ernobilja). kole popravljaju sami roditelji iz budeta ni kopejke. Toalet pretvoren u uionicu. Nastava se odvija u tri smene, a izmeu smena je samo pet minuta da se okrenu, da izmenjaju uloge. Uiteljica, poetnica, dobija platu 12 dolara meseno (koliko i ameriki nekvalifikovani radnik za jedan sat). Ali i iskusna, s dugim staom i 30 asova nastave nedeljno: Ako se razbolim, nemam razloga da se leim (Nova Korceva). Sramota me je pred uenicima, nemam ta da obuem (novoselski region). U kolskim bibliotekama se udbenici raspadaju u rukama, isporuioci vie nita ne alju. Muimo se bez knjiga (pa ipak uenici jedanaestog razreda rejonske kole odluuju da konkuriu tamo gde su im anse 5:1...). Tuno je gledati grupu regruta pozvanih u vojni odsek (BAM, Padunski Ptag): mravi, nedovoljno izrasli, s tunim oima koje izraavaju beznae. A drugi (Stavropolj) nisu umeli da se pretvaraju pa su se nali u armiji, a jo ni srednju kolu nisu zavrili. Vlada kult zelene hartije (Rostov). Prirodno je danas uzmi sve to ti ivot prua (Rjazanj). Kod nas sada caruje ideologija otimanja i zavisti (Kinelj). Deca vide da onaj ko krade prekrasno ivi, a moj nespretni otac hoe poteno. Devojice od dvanaest godina bave se prostitucijom. Sa svih strana uje se besno: itava drava krade! Nijednog inovnika nije mogue osuditi. Pokazalo se da su upravo demokrate najvei lopovi. Kako su odjednom postali milioneri, ni od ega? (Jaroslav). Stari penzioner (Tver): Koliko se seam, mi stalno neto gradimo, evo sada pravnu dravu; a nemogue je nai pravdu. Da li smo zaista postali slobodni? Kakva sloboda, ako mora da ostavi posao i ide na prinudni odmor? (Novosibirsk). A kako broje glasove? Ustav su progurali obmanom! (Omsk). Kurs koji se diktira iz Moskve razjedinjuje ljude (Kimri). Moskva ne lii na grad ruske drave (starica

4

iz Uglia). Kako su uspeli da za dve godine rasture ono to se gradilo vekovima? (Kostrom). Vlast pravi nebrojeno mnogo gluposti. Ali hor glasova, sve upornije u najrazliitijim mestima na dugom putu: To ne moe biti bez predumiljaja! To je specijalno spremljeno! Smiljeno se sprovodi politika unitenja Rusije! Dokle e nedostojni ljudi upravljati dravom? (Penza, dug aplauz u sali). Maturant u Novosibirsku kae: Televizija je gadna! Samara: Kod nas u fabrici deca pozivaju na oruani otpor kao sedamnaeste godine. Ako se ne okona vrstom rukom, doi e do kraha. Nije malo samooptuujuih glasova: Sami smo krivi: svi smo mi paraziti, a svako od nas bi morao sam da pronae ta da radi. ta je, umemo da govorimo, a nita ne umemo da radimo. (I zaista: o samoupravljanju, kako ga uvesti skoro nikada nismo matali, i sm sam ukazivao na to.) Svi mi ekamo da nas neko ujedini. Pitaju: Kako da se udruimo? Ah, to, ba to je nama Rusima nemogue! Koliko je onih koji misle, bez ljutnje, ali u potrazi za pravim odgovorom: Zar nije bilo treeg puta? Gde je izlaz iz netalentovane politike? Ima li izlaza iz pljake i propasti? Poruenu fabriku moe obnoviti, ali oveka koji je upoznao ukus nezaraene rublje, nikada nee popraviti. Predstoje nam teka vremena to svuda narod odlino zna, bez obzira na optimistika uveravanja drave. Narod je i neuporedivo trezveniji od ministara i lanova vlade koji lupetaju na televiziji. I jo, tipino: to dublje otputuje, ne u oblasni grad, nego u rejonski, pa ak i u daleki sovhoz Zavoloja, ili penzensko mnogonacionalno selo Poim, ili u selo Ejduanka na Angari koje je preseljeno iz poplavljene doline, otrina politikih osuda se smanjuje. Rei ne zvue strasno, ni uvreeno, ve promiljeno. U Sibiru je naroito mnogo vrstih, zdravih, nenaruenih karaktera. (Proputovavi kroz Sibir, ja sam s olakanjem shvatio da je sva propaganda sibirskog separatizma za otcepljenje od Rusije, koja je nekoliko godina svake nedelje uvrivana preko radio-stanice Sloboda, protekla mimo njih, bez razornih efekata.) Dajte narodu mogunost da izrazi svoje miljenje! Kada bi nas neko sluao. Ali postavlja se nekad i pitanje: Kako danas iveti bez lai? I jo direktnije: Kako spasiti Rusiju? (Ulan-Uda). Pa sad nai odgovor... Tako i nastaju prve iskre. I svuda, svuda kau: Ne, Rusija jo nije mrtva! Ali kako olakati put ka preporodu? (Stavropolj). U privilegovanoj privatnoj gimnaziji u Vladivostoku ustaje gimnazijalac: Treba se zabrinuti za decu siromanih! Gde e oni uiti? U Krasnojarsku se upoznajem s biologom (etvoro dece, majka bolesna od apopleksije), evo ta njega brine: nomenklaturna sredina istiskuje iz sebe sve potene i talentovane; on razrauje sistem prohodnosti za talentovane. (Pa zar su naoj vlasti potrebni talenti!) Eto kakvi se sve pojedinci (piu pisma) i grupe, optereeni nainom ivota, pritisnuti bedom, trude da se vatrice ne ugase. U Stavropoljsko-Volokom postoji kola kulture za decu, poinje od petog razreda. (A u Saratovskom Zavoloju uitelj se pita: Kako mlade uiti dobrom i venom kada su televizija i itavo okruenje protiv?) U Novom Korevu (Tverska) odrava se vankolski centar kulture za etiri stotine dece, u Kaljazinu kola umetnosti (tamo je 60 ljudi). U Kimru kua zanata i folklora, za pet godina nauili su umetnikim zanatima oko 200 dece. Narod je izmuen kolektivnim radom. Treba spasiti duu naroda! (V. I. Beljakova). U Kainu, poslednjom snagom organizuju Festival preporoda Rusije za omladinu. Kainska biblioteka (njoj je ve 100 godina, i nije uvek bila ovakva) emituje ljudima znanje i kulturu, koliko moe ali klasike vie ne kupuje. Stajaemo do poslednjeg! direktor G. B. Bolkova. (A sam Kain kakva lepota! Zanemaren mesni graver kae biser pretvoren u splaine.) Nai mali gradovi koliko je u svakom prolosti! Ali i osnove za budunost. Otkuda u celoj, u celoj Rusiji, snaga pojedincima, samo bibliotekarima, na primer, da se i gladujui odre u provaliji?... Ne, jo je narod iv, nee ga dotui.

5

Ali tu je jo neto nijansa? Ne, neunitivi glas. Jo od Vladivostoka se uje: Rusi ne cene svoju kulturu. A ako ne spasimo kulturu neemo spasiti ni naciju. Na sastanku habarovske inteligencije ulo se pitanje: Hoe li se sauvati duhovno bogatstvo ruskog naroda? U Blagovetenskoj crkvi starija pravoslavka pita: Mora li naa drava da bude pravoslavna? U Rostovu: Bez Boga nam ne treba Rusija, bez Rusije ne treba sloboda. Ako se ne pokajemo cela Rusija nee vredeti ni groa. Idui dalje, skoro pri svakom susretu sam uo taj glas, uvek priguen, ali nikada do kraja ne uguen: Ne, pravoslavlje je danas nedovoljan oslonac za dravu. Nije dovoljno snaan. U Samari, radnik utovariva: Ruse pritiskaju sa svih strana. A ako Rusi za trenutak zbog sebe zastanu, odmah se uje faizam! Na Saratovskom univerzitetu: Zar za ruski narod nije situacija beznadena?! Mladi u Ugliu, ubacuje se preko reda u razgovor: Kaite, ta danas znai biti Rus? Evo, prijatelji moji, u ovoj knjizi pokuau da odgovorim na ono to mogu. I kako budem mogao.

ZONA VLASTI 2. Prve godine ekane demokratijeDani od 19. do 21. avgusta 1991. mogli su da postanu zvezdani asovi u istoriji Rusije. Dogaaji su imali karakteristike prave revolucije: masovno oduevljenje, ne samo drutvenih organizacija ve, u znaajnom broju, i naroda iz prestonice (takoe i u oblastima). Namerno izazivanje uline guve. Guimo se od uzbuenja svesni velikog istorijskog preokreta. Bespomoni, bojaljivi aktivisti partije bili su odraz iznurenosti i konane beznadenosti komunistike vlasti u Rusiji. Voe prevrata imale su slavnu mogunost da sa nekoliko energinih mera iz korena izmene prilike unutar Rusije, i spoljanje uslove njenog postojanja, dok je odjekivao hor suvereniteta saveznih republika. Novi funkcioneri, noeni tih dana narodnom voljom, ne bi naili ni na kakvo protivljenje: mogli su u magnovenju da zabrane i raspuste celu komunistiku partiju; da proglase otvorenim put ve 60 godina zabranjenoj maloj i srednjoj proizvodnji, bez ega su se guili sovjetski gradovi, a to bi postao najprirodniji prvi korak u ekonomskoj reformi; da proglase realna prava lokalnog samoupravljanja, kakva sovjeti nikada nisu imali kod komunista. I rastajui se, konano, s boljevizmom da odluno saopte da su netane vetake, izmiljene, lenjinskostaljinistiko-hruovske granice izmeu republika; taj korak nije zahtevao nikakva dalja hitna dejstva spolja, ali je postavljao osnovu i za mnogogodinje politike pregovore. (Tu ne bi trebalo da maemo bogatom istorijom: posle svrgavanja komunistike vlasti logino bi bilo uspostaviti zakonodavstvo iz 1916. godine poto februarska revolucija, u radosnoj jurnjavi, nije donela svoje zakone.) Nita takvo, ni slino, nije uraeno. Voe prevrata su za kratko vreme obmanule, izdale, nadu mase koja je aplaudirala. Tim voama, i aktivistima koji su im bili bliski prvi i odluan korak demokratske pobede bio je da razgrabe prostorije, kabinete u Kremlju i na Starom trgu, automobile, pa onda i pojedinane stanove. Time su se bavili i u onim kljunim danima kada se sudbina Rusije mogla modelirati kao da je od voska. Pobednici, grupa na vrhu koja je vodila u sledei kobni in Istorije Rusije, pokazalo se, mislila je samo o vlasti koja joj je kao sluajni poklon pala u ruke, ni o emu drugom. Da, i o granicama tadanji ruski potpredsednik bio je poslat u Kijev, a potom u Alma Atu da potpie predaju desetak etnikih ruskih oblasti i 18 miliona Rusa. (Tu kapitulaciju kasnije su ne jednom potvrdili, priznavi unutranje administrativne granice u SSSR za dravne, toboe potujui Helsinki sporazum iz 1975.) Raspad SSSR bio je neizbean,1991. godine se nazirao, ali bilo je jo vremena za pripreme, da se umanji teta dubokim ekonomskim, ivotnim i mnogomilionskim linim vezama, i vie nije bilo nikakvog razloga da se oekivani raspad podstie. Takav interes imao6

je ukrajinski predsednik ali ni na koji nain, nipoto, nije trebalo da u njemu uestvuje i ruski. Tako je u nekoliko prvih dana nova vlast pokazala politiku zbrku u glavama (ako je to bila samo zbrka!), ravnodunost prema ivotu ruskih naroda. Pred dolazak krupnih dogaaja vlast je bila potpuno izgubljena, ali, zauzeta linom raunicom, ni sama nije bila toga svesna. I takvi dogaaji, nepromenjeni, nastavljaju se kroz sledeih, evo ve sedam godina. Ima znakova da e se tako nastaviti i dalje. Dakle, u Rusiji je nastupila era d e m o k r a t i j e? U svakom sluaju, tako je bilo proglaeno. To znai gotovo u magnovenju se rodilo mnotvo, skoro gomile demokrata. To mnotvo je bilo tim udnije to se u vrhu novopojavljenih moglo nai samo 56 ljudi koji su se ranije borili protiv komunistikog reima. A ostali oni su uzleteli prema sada bezopasnom nebu s prestonikih kuhinjskih sedeljki i to jo nije najgora varijanta. Drugi orlovi nove demokratije prhnuli su pravo u vrh iz Pravde, iz asopisa Komunist, iz komunistike akademije, iz oblasnih komiteta, ak i iz CK KPSS. Iz jueranjih politikih komiteta mi smo dobili ne samo demokrate ve one najradikalnije. Da, neko je i objasnio: Mi smo se nalazili u vrhovima komunistike vlasti samo zato da ta mesta umesto nas ne bi zauzeli gori. A sada, da bi spasili i uvrstili Novu Rusiju, oni su ponovo samoportvovano bili spremni da uzmu vlast. Postoji i jai argument: ko ima vie iskustva u vladanju od njih? Oni su profesionalci... (Profesionalizam se ne dokazuje radnom biografijom ve rezultatima rada a taj rezultat prevrtljivaca bio je oigledno bezvredan.) Kao opravdanje nove vlasti za sve nevolje sluali smo: Kakvu je, uopte, originalnu demokratiju mogue stvoriti u uslovima ekonomske i socijalne anarhije, politike nestabilnosti? Ta prokleta politika nestabilnost je i stvorena nepismenim reformama. Neodemokrate su postale stvarno profesionalci u ideolokom obezbeenju i podrci novog ureenja. A ono to nove demokrate birokrate nisu pokazale to je sauesnitvo prema narodu i briga za njegove potrebe. Zato oni koji objavljuju ok terapiju vie nemaju prava da se kunu kako tite prava oveka. Izgleda da je prioritetni politiki problem novog reima postalo: kako mnogo bre uvesti vetaku, burnu mnogopartijnost i on uri da to uradi. Prve godine, i sledee godine, i jo godina rasplinule su se (bez realnih osnova), kidale su se, objedinjavale i prodirale sve nove i nove partije, savezi, blokovi, frontovi, grupe ija imena vie niko ne pamti i ne moe da nabroji: ulanjivali su se, epurili, ali su isto tako brzo propadali i iezavali zajedno s imenima mnogih liberalnih, demokratskih i radikaldemokratskih lidera. Mnogopartijnost to je bila najzavidnija, najeljenija nagrada koju je doneo prevrat 1991. godine, i partije su bujale, blokirale jedna drugu, teile se politikom mada je od svih partija realno to bila samo komunistika. (I nije sluajno 1992. Jeljcin odluio da 7. novembar1 ostane na nacionalni praznik.) Sudbina je htela i to da su siromane ruske patriotske male politike partije traile simpatije i podrku od komunista, a komunistima, potomcima lenjinskih antipatriota, bilo je najzgodnije da se predstave kao ruske patriote. Da li je istorija mogla da bude ironinija? Realna druga sila jaala je u vidu hazbulatovskog Vrhovnog sovjeta. Njen dvoboj s predsednikom vlau 1993. dobio je formu borbe za paragrafe novog ruskog ustava i razvukao se na nekoliko preteih meseci. Izrada ustava ila je loe, ali dvoboj je bio svirep, u Rusiji je nastajalo dvovlae tim opasnije to su se obe suprotstavljene strane obraale nacionalnim autonomijama nudei im politike mitove, kako bi u njima stekle vie saveznika. Privilegije autonomija naglo su se irile; onda su ruske oblasti, da ne bi ostale u zapeku, poele da se proglaavaju republikama buno, jedna za drugom. U toj histerinoj buci, ini se da je malo ko primetio, ali meni je, jer sam gledao izdaleka, bilo oigledno i nesumnjivo: od tog dvovlaa, od tog saterivanja u republike samoj Rusije je pretio r a s p a d, ako ne1

7. novembar je po starom kalendaru 20. oktobar dan pobede socijalistike revolucije (prim. prev.)

7

za nedelju dana, ono za nekoliko meseci. Izgledalo je isto kao u doba Kerenskog. Jedini spas za Rusiju u celini moglo bi biti brzo okonanje dvovlaa, bez obzira koja strana da pobedi. Taj sukob koji se nije razumno reio pola godine ranije, zavrio se krvavim danima oktobra 1993. (i pogibijom pet stotina ili vie ljudi, koji uglavnom nisu bili uesnici konflikta, ve potpuno nevini). Sve to je prikriveno skladnim odobravajuim horom nedemokrata: Poubijati gadove! Snagom oruja, veoma nepromiljeno po svoju demokratsku budunost. Kao i komunisti, i oni su usvojili geslo ako se neprijatelj ne preda... A posle tri meseca Gajdar i Kozirjev otvoreno su traili savez s komunistima pozivajui ih u antifaistiku ligu. I uskoro, kao posledica toga, proglaen je dogovor o graanskom (zvaninom) sporazumu sporazumu unutar oligarhije dogovor ne bez posledica, koji se potom granao u mrane hodnike. I tako je bio uniten Vrhovni sovjet, iji je prvi predsedavajui bio ba taj predsednik, i oba puta izabran po istom ustavu. A upravo taj ustav sada se ponitava, zajedno s datom zakletvom, ali predsedniki mandat se, ko zna zato, sauvao. Ve te pravne odredbe nisu ulivale poverenje u novi Ustav uostalom, on nije proao javnu raspravu, a neki njegovi lanovi su bili na brzinu prepravljani. Potom, prema zvaninim podacima, na izborima je uestvovalo 53 odsto biraa (analitiar Demizbora objavio je cifru od samo 47 odsto), a za Ustav je glasalo 58 odsto od njih, to je manje od 31 odsto onih koji su imali pravo glasa manje od treine. (Sve to mogao bi da utvrdi i na mnogolani Ustavni sud, napravljen po ugledu na zemlje s visokom pravnom kulturom, a zbog nae delikatnosti problem bi se lako naao na Vrhovnom sudu. Prema tom republikanskom ustavu ruski predsednik dobio je ogromna prava, vea nego mnogi bivi monarsi i sadanji predsednici. I odluke sudbonosne za zemlju sazrevaju nikome neobjanjene, nikome neobrazloene i proglaavaju se gotovim, s izopaenom odlunou. Bilo je mnogo albi na naruavanje procedure na izborima za Dumu 1993. Samo jedna od njih je davanje polovine mesta partijama vetaka opijenost eljenom mnogopartijnou. Ali svaki put je taj sistem kanjavao one koji su ga uvodili: godine 1993 velikim uspehom partije irinovskog, a 1995 velikim uspehom komunista. Takva opredeljenost oajnih biraa rezultat je negodovanja uvreenog, opljakanog naroda, bespomonog da makar na taj nain popravi svoju sudbinu.

3. Reforme na razvalinamaNe bi bilo fer ne nabrojati ekonomske reforme novog poretka poev, naravno, od Gorbaova. Tu spada i rast dravnog duga inostranstvu sa 20 milijardi dolara na 80 milijardi za vreme Gorbaova. (Uostalom, kroz samo nekoliko godina pokazae se da je to uetvorostruenje duga jo i sitno.) U prvim reformama zaet je i raspad svih veza unutar dravnog i ekonomskog sistema veze i uzajamna povezanost niim se ne mogu zameniti; to je jednostavno raspad (a ve je reeno ne paraj ako ne zna da ije). Sledi objavljivanje udnog socijalistikog trita; i stvaranje lanih zadruga u sprezi s dravnim preduzeima i za njihov raun. A jedino ispravno, makar i veoma slabo kretanje ka uklanjanju komunistikih prepona ispred sitnih preduzimaa (ukljuujui i selo, to je veoma blagotvorno i ima povratno dejstvo) vrlo brzo je (1987) bilo ugueno partijskom apom kao neradniki prihod. Potom su iz uvek nesigurnih ruku Gorbaova reformatorski poduhvati prebaeni u suvie samouverene ruke. Nikada ne bih Gajdara uporeivao s Lenjinom, prosto nije taj kalibar. Ali u jednom su veoma slini: slini su fanatiku voenom samo svojom sablasnom idejom, koji se, ne poznajui dravnu odgovornost, sigurno hvata za skalpel i viestruko komada telo Rusije. I ak est godina kasnije, danas on sa osmehom vodi oigledno smuenu politiku. Razaranjem

8

osiguravajuih fondova bacio je u bedu desetine miliona svojih zemljaka (unitivi bazu upravo srednje klase, koju se zaklinjao da e stvoriti). Kako onda sad, sa estogodinjim zakanjenjem, i pominjati dogovor o stvaranju srednje klase... Trebalo je od toga, od sitnog preduzetnitva poinjati, a ne podsticati rast nezasitih monopolista magnata. Lina svojina prirodni je uslov za rad oveka, ona stvara aktivne, zainteresovane radnike, ali se njoj moraju neprekidno suprotstavljati strogi zakoni. Kriminalno je ono sudstvo koje nacionalnu imovinu baca lopovima, a svoje graane u zube grabljivicama bez ikakvog zakona. Sumanuto su krenuli da zatiru i rasturaju ekonomiju Rusije. Taj potres bio je nazvan dugo ekanom Reformom mada ni jasnu koncepciju, tavie ni razraen i usaglaen program, nikada nismo saznali. Ispostavilo se da njega nije ni bilo. (Sve smo reavali u hodu, nismo imali vremena da izaberemo bolju varijantu.) Priznavalo se da e to biti ok terapija (termin s lakoom prihvaen od zapadnih teoretiara-ekonomista), zar nam to nije obeao predsednik uoi reforme (29. 12. '91): Bie nam teko, ali taj period nee biti dug. Re je o 68 meseci. (Gajdarova predskazanja bila su jo ruiastija: cene e poeti da padaju kroz tri meseca na osnovu ega je on uopte oekivao snienje, kada je prepustio cene monopolistima, i kada nije bilo nikakve konkurencije?) Obeali su i da e lei na ine ako reforme ne uspeju. Narod, kroz koji su sproveli elektrini vod za ok terapiju ogluveo je, bespomono se raspao pred tom nevienom pljakom. Samo u tom obliku (ili sa lanim rezultatima referenduma) on je mogao u martu 1993. da izglasa odobrenje za reforme koje su mu donosile siguran raspad i siromatvo (a tanije: time je jo oteana naa smetenost i zbunjenost). Naravno, na donedavno sovjetski narod osetio bi u svakom sluaju ok od naglog sudara s dinaminim trinim oblikom ivota i rada, ali on ne bi bio takvog ubistvenog intenziteta. Uprkos svemu, tek su poinjala iskuenja zapoeta stostrukim i hiljadostrukim skokom cena. Narod je bio usreen obeanom podelom nacionalnog bogatstva ravnomerno svim graanima preko izdavanja obligacija s udnim nazivom vauer, a s tom hartijom mogla bi se obezbediti ak dva strana bolja automobila ili pristojan stalni prihod. Poele su dileme, veliki broj prostodunih ljudi je poverovao, milioni ljudi su lupali glavu, nisu znali kako da upotrebe te vauere. Uostalom, pravog puta nije ni bilo: u bilo koji fond ili preduzee bi jadni ovek uloio te vauere upao bi u propalu proizvodnju koja ne donosi dobit. A novi vlastodrci, eljni pljake bez ikakvog pokuaja proizvodnje, ak i interesa, ne samo da nisu ulagali u preduzea sredstva za njihov razvoj, nego su iz njih isisavali i poslednji sok, iako bi ih na taj nain potpuno unitili. Malobrojni prepredenjaci sa stvarnim, makar i malim kapitalom, kupovali su u bescenje od zbunjenih pojedinaca krupne partije vauera, i preko njih otkidali komade dravne imovine. Ali, sve je to bio samo poetak bede, jer je, kako se lako dosetiti, u poreenju s nacionalnim vlasnitvom bogate drave itav zbir vauera bio minimalan: ono to je podeljeno narodu predstavljalo je jedva manje od jednog procenta imovine. I sredinom 1994. potpredsednik ubajs kome se mnogo verovalo, demonstrirajui donedavnim sovjetskim ljudima njima tako privlanu elinu volju, objavio je drugu etapu privatizacije da bi dravna imovina prela u ruke malog broja biznismena (taj cilj je i javno priznao lanovima svog aparata). Pri tom je istakao parolu lavina privatizacije: to jest skoro trenutna privatizacija, privatizacija odjednom i s gordou je objanjavao kako svet jo nije video takav tempo privatizacije! Da, naravno, takva preispoljna glupost jo se nigde u svetu nije dogodila (brzo kuso). Privatizacija je uvoena u celoj zemlji s onim neverovatnim bezumljem, s onom ruilakom brzinom, kao nacionalizacija (191718), i kolektivizacija (1930) samo s obrnutim predznakom. Da li je visoke privatizatore vodila lana teorija da e, im se imovina rasporedi po asnim rukama, sama od sebe, ni iz ega iznii konkurencija, da e proizvodnja postati

9

efektivnija samo ako se promeni vlasnik? Gaj-ubajske reforme izvoene su uz razumevanje Marksa: ako se sredstva za proizvodnju predaju u potene ruke, odjednom e nastupiti kapitalizam i poeti da funkcionie? Od leta 1994. poela je ta druga etapa i za samo nekoliko meseci bilo je sprovedeno potpuno i praktino besplatno razdavanje dravne imovine izabranima. Svaki as su se u novinama pojavljivala saoptenja o senzacionalnoj pljaki narodne imovine. Da, narod je, i ne znajui za tajne cene i tajne dogovore, nepogreivim instinktom stvaraoca pogodio sutinu i proces nazvao prihvatizacija. A zbog glomaznosti mnogih socijalistikih sovjetskih kombinata njih nije bilo mogue uruiti nikakvom pojedincu, vlasniku. Nimalo se ne ustruavajui, ubajsova vlada komadala je takve kombinate na 2030 delova (kidajui tako jedinstven tehnoloki proces, i liavajui svaki deo mogunosti da uopte radi) i razdavala u razliite ruke. (Takva sudbina stigla je i neke vojne fabrike, njih su takoe paralizovali drobljenjem i pojedinano ujedinili s nekim inostranim firmama, u zajednika preduzea. Lako je pogoditi kakve e posledice takav proces imati za rusku odbranu.) Jedan neoekivani detalj u toku dogaaja pomae nam da o tome saznamo jo reljefnije. Taj kapriciozni detalj bio je: iznenadno postavljanje amurskog gubernatora Vladimira Poljevanova, starog kolimskog geologa, za naelnika Komiteta za upravljanje dravnom imovinom u novembru 1994. Tako su njemu postali pristupani svi papiri iz kojih se vidi kako je prethodnih meseci nestajala i kopnela imovina. I kao ovek astan i poten, V. P. je predao predsedniku suda pismo o krivcima 18. 1. 1995. (Pismo je sada objavljeno. Ono vrvi od dokaza, cifara, stepena krivice, primera kako je iao sveopti raspad narodne imovine, na primer kako je 51 odsto Uralmaa dobilo jedno lice, dok drugo kupuje 210 miliona akcija Gazproma po deset obezvreenih rubalja za akciju, to jest dobija ih na poklon. Ogromna fabrika automobila Lihaevska bila je prodata 250 puta jevtinije od njene vrednosti: umesto 1 milijarde dolara za 4 miliona. Krasnojarska fabrika aluminijuma prodata je braci orni, 300 puta jevtinije nego to vredi.) I kakav je bio rezultat oamuujueg izvetaja? Posle tri dana, 21. 1. 1995. Poljevanov je bio uklonjen da ne bi ometao ubajsove reforme. Istina, posle godinu i jedan dan, 22. 1. 1996. mi smo uli od predsednika priznanje da se u toj ubajsovoj privatizaciji prodavalo sve to je bilo mogue po proizvoljnoj ceni, a drava od toga nije nita dobila. Uostalom, to je bilo izjavljeno jednom, usput, i vie se nije ponavljalo. Nije bio preduzet ni pokuaj nikakve revizije grabiteljske privatizacije, to podrazumeva da je odobrena grandiozna pljaka nacionalnog dobra. Jo se nikad naa vlast nije pozabavila pitanjem otkud ljudima koji su donedavno bili pod sovjetskom vlau milijarde rubalja, milioni dolara? Valjda od bogatih izvoznih dozvola, dobijenih preko veze i za mito koje su dali vlastima, a neometano prikupljali u zemlji po zastarelim cenama u rubljama. itavi ealoni odlaze u inostranstvo i tamo dobijaju milione u devizama. (U tom procesu su mnogi doskoranji komunistiki funkcioneri spretno postali kriminalni trgovci i privatnici. Ranije su dravnom svojinom raspolagali ogranieno, a sada bezobzirno.) Da, jo nismo mogli da iupamo noge iz komunistikog Vavilona. Ali moglo se razliito koraati. Nama su izabrali najgori, razvratan, i sam po sebi zloslutan put. Ne jednom sam imao priliku da sluam ubedljivu argumentaciju, potkrepljenu i linim svedoenjem ljudi koji su se blie primakli toj kuhinji. Sve je uraeno pod platom trinih reformi i ni u kom sluaju nije bilo rezultat porazne nepromiljenosti, ve dobro promiljen sistem bogaenja odreenih ljudi. Vrtoglavi pad rublje (tako dugo obezvreivanje nije upoznala nijedna zemlja) da bi se ruska imovina mogla kupiti za minimum dolara, i da vlasti ne isplauju tediama novac koji su uloili u banke. Guili su seosko domainstvo u otadbini da bi se obogatili na uvozu prehrambenih proizvoda. Oklevali u donoenju neophodnih zakona da bi lake bila sprovedena pljaka u uslovima bezakonja. Vrtoglavom brzinom sprovodili su privatizaciju da bi se to pre formirao korpus podravalaca nove

10

vlasti. Ukidanje monopola u proizvodnji alkohola bilo je pogubno za narodno zdravlje (sloboda falsifikovanja), razorno za dravnu blagajnu, a stvorilo je masovnu otupelost i ravnodunost prema onome to se dogaa. itav taj raspad proao je u tami dok narod jo nije saznao da se dogaa neto nepopravljivo za sve stanovnike drave. Narod nije imao prilike da direktno vidi grandiozne masovne pljake (stotine miliona dolara preneto je u inostranstvo), nije mogao znati nikakve detalje i cifre, niti se mogao zamisliti nad sledeim: zato je nacionalni dohodak u indiferentnim rukama prepolovljen (za vreme rata s Hitlerom opao je samo za etvrtinu); zato od 1990. godine u Rusiji nije sagraeno nijedno krupno industrijsko preduzee. Bavei se svakodnevno problemima preivljavanja, ljudi nisu primetili da se ine zloini nad njihovom dravom. Ipak, doprli su jedva ujni pojedinani plaljivi glasovi o reviziji novokomponovani bogatai prljavih ruku koji su se obogatili kao u bajci (i ne samo oni, ve i njima pokorni novinari) zajedno i ultimativno izjavili su narodu: preispitivanje privatizacije to bi bio graanski rat! Pljaka neosveenog naroda prola je glatko i bez graanskog rata a uspostavljanje zakona izazvae krvavi graanski rat! Ono ega smo se doepali nikako ne damo!! Tako je nastao mladi ruski kapital. U osnovi on je bio stvoren zapanjujuom i neobjanjivom dravnom operacijom: vetakim stvaranjem komercijalnih banaka, njihovim lanim kreditiranjem u vreme galopirajue inflacije, posle ega je drava poela da od tih banaka pozajmljuje donedavno svoj novac s visokom kamatom, sve vie i vie siromaei. Dobrovoljno dravno samoubistvo. Jo je u korist komercijalnih banaka bilo odreeno da se sve uplate moraju samo preko njih vriti i one su otezale i otezale isplatu naduvavajui svoje procente. Treba li se, onda, uditi to je posle itave te pljake kasa ostala prazna i za mnogo godina nesposobna da isplauje plate i penzije. Strpljivi narod je gladovao, deca su poboljevala u slavu mladog ruskog kapitala. Visoka vlast je ne jednom uputila pohvale ruskom narodu to je opravdao poverenje: nije bilo socijalnog bunta. (Da, da, bunt je besmislen i bespotedan, a mi smo zauvek skinuli sa sebe tu odgovornost. Ne moe se zamisliti nemoniji narod od nas.) I pre nego to bi se loa godina okonala, mi smo neprekidno sluali da e sledee godine poeti stabilizacija i preokret nabolje. Pa ipak, sa svakom novom dravnom merom mi ne samo da nismo izlazili iz bede, ve smo nepopravljivo srljali u propast. U svim oblastima nae proizvodnje i ivota uestale su strane havarije s velikim brojem rtava plod potpune istroenosti dravno-privrednog organizma; poe na posao za svaki sluaj oprosti se od porodice. Za to vreme nas s trona saoseajno tee: ta da se radi, stihija... I niko od onih koji vladaju ne zna kako sve to, tu dravu izvui iz blata. Da, pitam se da li je to njima potrebno? I jo: s kakvom lakomislenou, s kakvom ravnodunou i hladnokrvnou je naa vlast gledala na vrtoglavo padanje rublje, oigledan znak ruske bede i bespomonosti. Gledala je to kao beznaajan proces koji je niim ne ugroava, kao anegdotski proces naravno, niko se nije zamislio kako vratiti dolar do ranijeg odnosa s rubljom, to bi bio pravi znak opteg ozdravljenja. Nedavno su, evo, nali anegdotski izlaz prosto precrtati tri narasle nule i iveti dalje. A ako rublja bude nastavila da klizi napred, da se pretvara u novi novac sledei predsednik e imati mogunost da nas obraduje jo jednim precrtavanjem dve-tri nule.

4. Oamuena Rusija i ZapadKrajem osamdesetih godina na nau prestoniku inteligenciju razlilo se internacionalno ushienje koje samo to nije prevazilo i same rane boljevike. Ruski liberali i radikaldemokrate bili su svesni: razara se oduvek i zauvek najsrenija era na naoj planeti; sada e

11

svim njenim stanovnicima i svim dravnim funkcionerima ovladati opteljudska vrednost kojoj emo svi zajedno morati da sluimo. Zato je bilo koja vrsta spoljna politika Rusije imperijalizam ili apsurd, vrsta vlast u Rusiji tiranija. Tako se i naa percepcija Sjedinjenih Amerikih Drava i opravdana predstava o amerikom narodu kao veoma dareljivom, neosnovano prenosila i na vaingtonsku vladu egoistiki proraunatu, kao i svako normalno dravno rukovodstvo, a u posebnim uslovima posle kraha sovjetskog rivala sve vie opredeljeno da kao imperija kontrolie celu planetu. Internacionalno ushienje, novo miljenje je ovog puta sasvim sigurno stvoreno i delovanjem Gorbaovljevog rukovodstva. Prinuen da ostavi na miru zemlje Istone Evrope Gorbaov, okruen uraganom zapadnog oduevljenja i pohvala, i s njim evarnadze, jedan od doskoranjih voa pokrajinskog KGB-a, sad svetski diplomata, nisu se setili da zatrae od zapadnih partnera da pismenim ugovorom potvrde njihove dotadanje usmene dogovore. (Prema svedoenjima J. Primakova, 199091. i Miteran, i Mejder, i Bejker nestrpljivo su oekivali povlaenje sovjetske vojske, zajedno su obeali da se NATO nee iriti ni stopu na Istok, i da nijednu zemlju lanicu Varavskog pakta nee primiti u NATO. 2 Ali Gorbaov nije imao hrabrosti da trai da se na to pismeno obaveu.) Na slian nain Americi je 1990. poklonjena i Druga Aljaska besmisleni ustupak Gorbaova i evarnadzea, 40 hiljada kilometara Beringovog mora (podvodni greben bogat ribom, naftom, gasom).3 Ta tendencija kapitulacije zbog irine due nastavila se i sledeih pet godina. Godine 1993. Jeljcin je u Varavi jo irim gestom pustio Poljsku u NATO. Te iste godine Kozirjev je u Maleziji potvrdio spremnost ruskih aviona da prebacuju muslimansku vojsku u Bosnu koja je ratovala. U toj epidemiji sveovetva novonastala Rusija pomagala je Sjedinjenim Dravama da dobiju odobrenje za vojna dejstva, zatim smo i od naih sopstvenih iscrpljenih vojnika, ko zna zato, napravili skupoceni odred i ukljuili ga u meunarodne snage u Bosni, da bi delovao ba protiv slovenskih, ak i sopstvenih, ruskih interesa. Upravo je Nova Rusija i pomogla da se okona taj istorijski prelaz u svetskom nainu miljenja, kada je vojno meanje u dravne poslove daleke zemlje prestalo da se naziva agresijom i postalo mirotvorni napori. Oigledno, upravo takva terminologija vladae u XXI veku i vrlo je moguno da e to vrlo brzo Rusija okusiti i na sopstvenoj koi, na primer u formi meunarodnog mirotvorakog spasa nas samih i planete od naeg atomskog oruja. Ve je bilo slinih amerikih pokuaja. (I desie se to uz svetsko odobrenje kao i Pustinjska oluja; a moe da se nastavi i deljenjem same Rusije uostalom, Antanta ju je bestidno delila i u naem Graanskom ratu.) Sa intenziviranjem slabljenja Rusije do haotinog stanja sve se manje skrivaju namere civilizovanog Zapada koje se odnose na nas, a pobesneli politiki neprijatelji Rusije, kao Kisinder ili Beinski, ve su to, ne jednom, pokazali potpuno otvoreno (suvina zemlja na karti sveta). Jo pre 80 godina, dok je besneo ruski februarizam, Aleksandar Blok je s tugom zapisao u dnevnik: ta ako se Rusija rascepka?... Hoe li Rusija biti 'slukinja' jakih drava? S dananjeg stanovita se u tome ne vidi nita nemogue. Prirodno je da je vlada SAD decenijama elela poraz i raspad Sovjetskog Saveza. Ali u naoj zemlji je malo kome poznat zakon PL 86-90 amerikog Kongresa donet 1959. godine on je dopirao do naih uiju kroz zaglunu buku emisija s radio-stanica, kao to je svakodnevna optimistika Nedelja pokorenih nacija. Nama su toboe obeali izbavljenje ispod komunistike izme. Svima, pa ipak ne svima: meu ugnjetene nacije nisu ubrajali Ruse. Naprotiv, zakon je jasno odredio kao porobljivae (meu njima i Kine i Tibeta) ne svetski komunizam, ve Rusiju, Ruse. I u nizu protivruskih izjava tih istih Beinskog, Kisindera, i slinih ovaj zakon otvoreno upuuje Ameriku ne protiv komunizma ve protiv Rusije! (On je i sada na snazi, nije ga Kongres povukao. Grekom? O, nikako. I 1997.2 3

Opta gazeta, 19. 9. 1996. Izvestija, 30. 8. 1997.

12

Sjedinjene Amerike Drave su takoe obeleile nedelju porobljenih nacija od strane Rusa. To se ne moe nazvati zaboravnou, ispravnije je rei da je to zadatak za sutra.) U tom antiruskom smeru godinama je radila i radio-stanica Sloboda veoma meko protiv komunizma, ali iz sve snage protiv Rusa, njihove tradicije, i ak religije i kulture. (O tome sam ja ne jednom imao prilike da govorim i piem, ak i predsednicima SAD Reganu i Buu.) Od te radio-stanice, ini se stvorene samo za hladni rat, amerika administracija nikako nije odustajala. U godinama ameriko-ruskih zagrljaja koje su nastupale, nije alila za nju milione i vie oigledno, bila je potrebna. Kao nijedna ruska, radi 24 sata dnevno, prema inostranim instrukcijama, na svim talasima, i sa svim dometima. Poslednjih godina Sloboda novosti ne samo da saoptava, ona ih otro interpretira, ukraava ih svojim ideolokim i politikim stavovima, zapravo ne svojim ve onima koji joj se diktiraju iz Saveta za radio-difuziju pri Kongresu SAD. Posle raspada SSSR Sloboda se meala u nae izborne kampanje, direktno je upuivala za kog deputata treba glasati, davala je savete drugim deputatskim frakcijama tada jo uvek Vrhovnog sovjeta kako da sprovedu svoju taktiku: kada da glasaju, a kada da ne dozvole kvorum. U jednom periodu Slobodi je bilo nareeno da deluje protiv Jeljcina i ona ga je ismevala i rugala mu se; posle su im naredili da podravaju Jeljcina spremno su se upregli i u taj jaram. Istorija njenog delovanja obiluje slinim primerima. U godinama eenskog rata Sloboda se pretvorila u eensku radio-stanicu, otvoreno neprijateljsku prema ruskoj dravi: polovina informacione emisije u potpunosti se sastojala od eenskih argumenata i propagande (i to se ponavljalo nekoliko puta dnevno). Da, ko nije poslednjih godina video i uo otvoreno meanje Sjedinjenih Drava. Kako zaboraviti izjavu predsednika Bua jo pre Ukrajinskog referenduma (1991) podsticaj otcepljenju Ukrajine? Kako ne zapaziti da je jedan od prvih i strasnih glasova Sevastopolj pripada Ukrajini! bio glas amerikog ambasadora u Kijevu, i potom i ne jednom, Stejt departmenta nimalo diplomatski). Amerika svim sredstvima podrava svaki antiruski impuls Ukrajine. I kako ne primetiti da ono to Amerika doputa Ukrajini u ogromnim koliinama ( a jo snishodljivije azijskim republikama: svako guenje drugaijeg miljenja, i svako izvrtanje glasanja) to ni u malim koliinama ne oprata Belorusiji, uporno se obruavajui i na najstidljivije pominjanje ujedinjenja s Rusijom. To je zato to Belorusija naruava opti plan i razbija ideju Crnomorsko-baltikog saveza od Estonije do Krima, sanitarni kordon protiv Rusije. SAD su potpuno jasno demonstrirale svoje opkoljavajue pokrete u odnosu na Rusiju: na vrhuncu pregovora o NATO toplo vojno zbliavanje s Ukrajinom, u avgustu 1997. manevri amerike flote u Crnom moru, pored krimske obale (s ueem turskih mornara: ne toliko praktian korak, koliko istorijski simbolina demonstracija maksimalnog ponienja Rusije zato ne i u Azovskom? I tamo su ukrajinske obale.) Zar nisu jasna i prozirna putovanja generalnog sekretara NATO as u Zakavkazje, as u Srednju Aziju da bi se uspostavila vojna saradnja Severnoatlantskog Saveza sa srednjoazijskim dravama?! Najprijemivija i najspremnija da prihvati novu situaciju bila je Turska: aktivno je prodrla na Kavkaz, delimino i u Srednju Aziju, a brzo je usvojila i neuveno novi ton o Bosforu-Dardanelima, uprkos postignutim meunarodnim dogovorima. irenje NATO na istok (i ne samo u eku, Maarsku, Poljsku, ve i dalje u Pribaltik, Ukrajinu i Belorusiju, Crno i Baltiko more), moglo bi se, mada teko, objasniti samo inercijom zapadnog vojnog miljenja posle toliko godina voenog, i nekako nedovrenog hladnog rata. Teko je dopustiti posledice tako visokog stepena potcenjivanja dugotrajne slabosti Rusije na itavu sagledivu budunost. A onda, nije mogue nai realno objanjenje osim namere da se Rusija ugui. Iako je proirivanje NATO na tri prve drave plaeno ak 3035 milijardi dolara, oni ne mogu privui te istonoevropske saveznike za budue ozbiljne nesuglasice Severa i Juga: ti novi saveznici bie najmanje skloni da ulau u taj konflikt, najmanje su korisni tamo. (Ali jo se moe desiti da Sjedinjene Drave gorko zaale to su tako intenzivno gradile jak muslimanski, bosanski vojni poligon u Evropi.) A mi? U

13

neogranienoj velikodunosti na predsednik je primajui amerikog (14. 1. 1994) podigao zdravicu za zajedniku rusko-ameriku revoluciju. Zajedniku? Znai mi se unapred obavezujemo da se ruski interesi nee razlikovati od amerikih. No, ako i priznamo da su dve zemlje jednako demokratske to ne znai da je potrebno stapati se u svim odnosima. Tako De Gol, voa ne manje demokratske Francuske, nju nikako nije, iako je bio pravi saveznik Amerike, potinjavao diktatu lidera, a njene je interese strogo razgraniavao. Nacionalni interesi svake drave su svoji, i negovati ih, ak i u okviru jednog saveza nije nikakav ovinizam. Rusija je progutala ponienje trostrukog odbijanja da bude primljena u Savet Evrope, i klanjajui se, podnela molbu i etvrti put. Nadoknauju li nam to ponienje tako to je Rusija primljena u Veliku sedmoricu? Ali naivno bi bilo pomisliti da ekonomski oslabljena Rusija moe biti uticajan lan grupe ekonomskih giganata. Mi emo tamo biti samo da bismo njihove odluke potvrivali svojim potpisom, makar i protiv naih interesa. U dananje vreme svaka politika se pokree ekonomijom, ako ne vodi k njoj. Ekonomija nije predmet ovog teksta. Ali ak ni obian ovek, koji nije nikakav strunjak, ne moe da ne zapazi, da se ne zaudi oigledno je da je Zapadu potrebna tehnoloki zaostala Rusija. Mi se ropski potinjavamo programima Meunarodnog monetarnog fonda zbog neodlunosti, ili svesno se predajui tuim namerama. Kako, na primer, objasniti zato smo na uporno insistiranje MMF skinuli carinske takse na izvoz nae nafte i gasa (unitavamo nau utrobu koja se ne obnavlja, liavajui u budunosti sebe i svoje potomke) i u zamenu za taj ogromni budetski deficit ekamo od MMF-a mrvice milostinje, pa ak ne ni milostinje, ve kredita s kamatom. Da li jo bilo koja drava na svetu tako domainski posluje? Za tako ogromne gubitke nae ekonomije, od drave koja se ve godinama potinjava ogranienom, ak ruilakom diktatu mi sluamo s naih vrhova izjave zahvalnosti, kako je MMF toboe pomogao Rusiji da izbegne tekoe. Da ovek ne poveruje: Ni bezona rasprodaja nacionalnog bogatstva nije donela Rusiji rast prihoda, ve rast spoljnog duga. Rusija je u dunikoj jami. Uzajamni odnosi u svetskoj ekonomiji su takvi da su oni koji zaostaju osueni da i dalje zaostaju, i nikako ne mogu da se oporave. Kroz deset godina mi emo pasti na nivo afrikih zemalja. Prema nama se ve tako i ponaaju. Nad naim kljunim firmama, as ovde as tamo, preuzimaju kontrolu strane firme, nekada i pod pseudonimom. Meutim, i u sadanjim, smanjenim granicama, Rusija je ekonomski sama sebi dovoljna. I na nagon da molimo inostrane investitore proistie iz naeg najgoreg duhovnog pada i oajanja. (Inostrane investicije su dopustive i mogu biti korisne samo ako je sigurno zatiena dravna proizvodnja i ako postoji ozbiljan zakon o izvozu kapitala i poluproizvoda.) Ukljuivanje u meunarodni svet finansija uvlai nas slabe i u tue finansijske krize koje bismo inae izbegli. U ekonomskoj sferi mi smo bez probe i opasnom brzinom pohrlili da usvajamo zapadni nain ivota. Ali to je nedostino. Tu nain ivota nemogue je kopirati, boleu se ne moe preporoditi: preporod mora da potekne iz tradicije zemlje. Kao u poslovici: Svoju bolest ne moe leiti tuim lekovima. Na put koji se ne razlikuje od zapadnog, Rusija svejedno nee izai nikada, ne treba se brinuti.

5. Fantom ZND4Da li su i nai najpesimistiniji preci mogli da predvide tako katastrofalno unitenje Rusije? Za nekoliko kratkih dana 1991. godine obesmiljeno je nekoliko vekova ruske istorije. Tokom dva-tri avgustovska dana prebrisana su i isprana dva veka ruskih rtava i napora (osam rusko-turskih ratova) da izae na Crno more.4

Zajednica nezavisnih drava

14

Sav dananji svet posmatra nas i razmilja: kako je mogla tako ogromna Rusija tako iznenada da oslabi, da klone duhom i telom i da pone tako silovito da se raspada ne doivevi ni veliki vojni poraz, ni potres revolucije i graanskog rata, ni masovnu glad, ni epidemiju, niti ikakve prirodne stihije. Sve iznenauje upravo brzina pada i nae neprotivljenje do potiranja samog instinkta dravnog opstanka. Istorija sveta, moda, ne zna za drugo tako samoubilako ponaanje etnosa. Ali sve to je gotovo. I to moramo da priznamo. I da gradimo sad ve na tim razvalinama. Uprkos spoljanjoj moi, SSSR (Lenjinov izum pri kraju ivota) iznutra nije bio zdravo ureena drava tu spadaju i meunarodni odnosi. Vena druba naroda i stvaranje jedne svetske nacije bili su mit. Ugraena u ureenje SSSR Lenjinova nacionalna politika nije mogla beskonano da dri tu dravu: upravo je ona izazvala centrifugalne sile. (Teoretski moguno samoopredeljenje u SSSR, do otcepljenja, bilo je formulisano jo u prvim sovjetskim ustavima.) U posleratnim godinama u sovjetskim logorima, potom u kazahstanskom zatvoru, imao sam prilike da dovoljno posmatram realnu otuenost i uzajamno nepoverenje sovjetskih nacija, uprkos njihovom na sva zvona razglaavanom jedinstvu. Ve tada je jasno poeo budui mogui, ili ak neizbeni raskol. Pod uticajem tog logorsko-zatvorskog opita meni se pruila mogunost da iznesem svoje miljenje (Kajanje i samoogranienje 1974), pozvao sam da se dopusti svim perifernim i pograninim narodima da izraze autentinu volju, da sami reavaju svoju sudbinu. U tom ogledu 1990. ja sam predskazao neizbeni raspad SSSR. On se i dogodio 1991 i onaj koji je bio neizbean, ali na nesreu i onaj koji se mogao potpuno izbei. Zbog nerazumevanja i nedalekovidosti vladajuih lica, raspad je bio preputen stihiji od besmislenog (uzgred, inicijativa demorosa) objavljivanja nezavisnosti Rusije (nezavisnost od 25 miliona svojih odseenih saplemenika? I to je ustanovljeno kao nacionalni praznik!) u paradi suvereniteta koje su republike objavljivale skoro automatski, slavei sebe atributima i simbolima (bez izraunavanja svojih ekonomskih mogunosti u budunosti, ali prisvajajui odmah bogato industrijsko nasledstvo koje je stvoreno naporima cele zemlje, a najvie RSFSR). Nekontrolisani raspad nastao je po neprirodnim, etniki neosnovanim administrativnim granicama (lenjinsko-staljinskohruovsko naslee) granicama na koje je, jo neosnovanije, uporni Zapad primenio garanciju Helsinkog ugovora. A rusko rukovodstvo je u avgustu i decembru 1991. brzo i posluno kapituliralo, s ravnodunom lakoom ostavivi van granica nove Rusije skoro isto onoliko ruskog ivlja koliko je celi Sovjetski Savez izgubio u Drugom svetskom ratu. Ono se s isto takvom ravnodunou odnosilo prema pristrasno sprovedenom Ukrajinskom referendumu u jesen 1991. na kome su definisani odnosi izmeu Ukrajine i Rusije, moda i zauvek. Raspad je bio zavren intrigantskom pripremom, a potom i nasrtajem belovekog sporazuma. Raspad SSSR bio je okonan nepromiljeno brzo i na najgori nain. Sam Beloveki ugovor bio je nejasan po sadraju i nije davao nikakve jasne garancije Rusiji. Predsednik Ukrajine je pri tom paljivo gledao napred: koje neugovorene uslove, osim povrnih usmenih obeanja, moe da preokrene u korist Ukrajine. Predsednik Rusije gledao je nazad: od ega se najpre odvojiti (pre svega od vlasti Gorbaova), s im se oprostiti i nigde u tom sporazumu i uz njega ne javlja se briga, ak ni pomisao, da se Ukrajini predaje nekoliko faktiki ruskih oblasti i po sadanjem sastavu stanovnitva, i po istoriji, da joj se daje 12 miliona ruskih ljudi bez ikakvih garancija njihovog kulturnog opstanka i pravne zatite. (Uostalom, taj bezoseajan ustupak bio je s lakoom obavljen jo u avgustu 1991.) Takoe nije bilo nikakvog pogleda napred ta e onda biti uslovi za stvaranje ZND i kako e tei proces? Najgrublja greka osnivaa bila je tajenje sporazuma od Nazarbajeva: Kazahstan je doveden u poloaj ni tamo ni tamo, njegov predsednik omalovaen. Ponovo

15

sasvim neopaena injenica da i u toj republici ostaje naputeno 7 miliona Rusa. Nas ima tako mnogo da lako moemo da rtvujemo takve delie. Proces je tekao tako to su lideri skoro svih republika (izrasli tokom dugih sovjetskih godina kroz korenizaciju aparata partijsko-nacionalne, a u sutini prosto nacionalne vrhuke) izjavili da ele da uu u ZND. (Oni su to objavili nezavisno jedan od drugog, ali su se odjednom osetili nesigurnim bez objedinjavajueg centra.) I eto, s nepromiljenom lakoom oni su tu bili i primljeni: to jest, im je rasturen SSSR, u kome su se jo uvale mnoge obavezne dravne veze, bio je zamenjen poluprozranim atorom ZND, gde niko (osim Rusije), nije imao nikakve obaveze ni prema kome. To je jo vie obesmislilo itavu operaciju. Ne, ustanovljenje SSSR sada nikako ne bi bilo u interesu ni na zdravlje ruskog naroda bilo bi ta utapanje u nabujali azijski svet. Konture SSSR za nau zemlju su nepovrative, i svako matanje o tome treba napustiti kao besmisleno. Ono je ak i tetno: svaki pokuaj ili razgovor o uspostavljanju SSSR, samo produbljuje kod drava koje su od nas otile neprijateljstvo prema onim Rusima koje smo mi odbacili, predali njima poinju da ih progone. A kod nas samih ta parola samo gui sopstvenu nacionalnu svest. Godine 1991. proputena je bila da li je jo postojala? jedina zdrava perspektiva: realno, osnaujue ujedinjenje tri slovenske republike s Kazahstanom u jednu federativnu dravu (konfederacija to je dim). Niko vie nije ni bio potreban u tom etvornom savezu. U takvom savezu ruski narod, kao ni ukrajinski, ne bi bio podeljen. (One koji bi ostali u drugim zemljama bilo bi fiziki mogue preuzeti preseljenjem.) A danas, na amorfnim zasedanjima ZND, rukovodstvo Rusije ne nalazi u sebi mukosti da jasno govori makar o garancijama za ivot ruskog ivlja u tim novodravama, gde su oni, na svojim iskonskim ognjitima, odjednom postali stranci. Meutim, rukovodstvo veine otcepljenih republika odjednom je usvojilo otru nacionalistiku ideologiju (zbog ega su Rusi odbaeni kao graani drugog reda, a negde, kao u Uzbekistanu, i grubo poniavani). Naprotiv, rukovodstvo Rusije se iz sve snage trudi da se ne obruka borei se za bilo kakve ruske interese i, ak, briljivo zaobilazi samu re Rusi uvek kae Rusijani. Ruski etnos demonstrativno ne uzimaju za oslonac Rusije. Moda su 1992/3. sauvavi tada ive veze meu republikama jo i mogli razviti kakvotakvo jedinstvo: na primer, u svim junim republikama jo je bio jak oseaj da su strukturu savremene civilizacije dobili upravo iz Rusije. (I preko finansiranja iz budeta RSFSR, i mnotva kvalifikovanih ruskih snaga uloenih u industrijalizaciju tih republika.) Ali taj oseaj se naglo gubio zbog oiglednog maloumnog samouruavanja Rusije, i sve su se republike okretale od nje ili Zapadu ili bogatom islamskom Istoku. Ve 1994. ZND je otvoreno prestao da polae ma kakve nade u dugovenost, u normalan ivot, Rusija je uporno gubila svoje poetne pozicije, a predsednik je i dalje monotono nastavio da govori te o naem stratekom kursu u savezu ZND, te o povoljnim uslovima za integraciju ZND, te (1996) moda e se i pribaltike zemlje pridruiti... Kojim oskudnim umovima slualaca su bile namenjene takve izjave? ta je u stvari, posle est godina, ZND? Rusija je na sebe preuzela odravanje tog ZND (pa i da izdrava sam aparat ZND) raznim oblicima direktnih dotacija, kredita ili beskonanom prodajom na kredit, ili prodajom nafte i gasa po cenama dvostruko ili trostruko niim od svetskih. Pominju se tu razliite cifre, ali sve u milijardama dolara: jedan od naih prolaznih ministara finansija (Boris Fjodorov) tvrdio je da Rusija izdvaja za ZND 21 odsto naeg nacionalnog dohotka (poreenja radi: itava amerika humanitarna pomo drugim zemljama manja je od 1 odsto amerikog nacionalnog dohotka). Ali i posle est godina, na sastanku vrha u Kiinjevu (oktobra 1997) ula su se prebacivanja da Rusija doputa slabljenje trgovinskih veza u ZND, a predsednik Kuma je ve, ne jednom, odbijanje Rusije da im odobri povlaene cene nazvao

16

trgovinskim ratom (kao u poslovici: Prvo ti mene provozaj, a potom u se ja na tebi povesti). Trebalo je o tome da razmiljaju kada su urili u suverenitete. Uporedo s tim nova Rusija je, ne jednom, uporno proglaavala sebe odgovornom za sve to se dogaa u ZND, za situaciju na celoj teritoriji biveg SSSR (sfera uticaja Rusije). Zato? Zbog ega? I kada je, na primer, Gruzija udovino odbila da dopusti povratak izbeglica na vekovna ognjita odakle ih je Staljin proterao, njih (50 hiljada) su spremno primili u ispoene srednjeruske oblasti. Iz ekonomskih razloga i Ukrajina se drala ZND, mada kao pridrueni lan, i evarnadze je, pokolebavi se, stupio u ZND. (Uprkos tome to je i u Gruziji, kao i u Azerbejdanu, jako antirusko raspoloenje.) I jo se ne vidi gde su granice te optereujue, ako ne i iscrpljujue ruske odgovornosti. Branimo tadikistanske granice od gorueg Avganistana (braa iz ZND obeala su svoje pukove u pomo, a malo ko je i etu poslao, Kazahstan dva posmatraa.) Opet mi pretendujemo da reavamo sve zakavkaske razmirice, opet samo mi, zato tako? Mi, takoe, branimo Jermensku granicu od Turaka. Stalno alimo zbog tuih pei a naa je prazna. Treba li od nae sve slabije armije traiti da bude mirotvoraka sila, ili se aliti na preiroke garancije bezbednosti, pri emu je ZND samo fasada, spektakl, koji stremi prirodnom raspadu. Nikakvim slatkoreivim zasedanjem i predsedavanjem za okruglim stolovima ZND neemo vezati za sebe one drave koje su se psiholoki i istorijski ve izdvojile i oklevaju samo zato to raunaju na ekonomsku dobit od Rusije. Kad prestanu da koriste te pogodnosti nacionalistike voe republika nikad nee ustupiti ni deo svoje vlasti, niti e pristati ni na kakvo stvarno ujedinjenje s Rusijom. I kada nam je Nazarbajev predlagao (29. 3. 1994) Evroazijski savez bilo je to s ogromnim nadnacionalnim birokratskim aparatom koji je trebalo da okuje ne samo dejstva Rusije nego i naih usta (jedinstveni informacioni biro). Neki e rei: u suprotnom (ako ne budemo uvali te daleke granice) Rusiji e biti gore krenue potok narkotika, oruja, razbojnitva. Ali, to se desilo 1991 desilo se: nama je ve najgore to se moe i ne treba na to zatvarati oi, ni potcenjivati svu dubinu opasnosti koju jo ni danas mnogi ne shvataju. Jo 1991. Azerbejdan je postao lan Islamske konferencije. Skoro svi lideri Srednje Azije otvoreno su orijentisani na Tursku. Kakve emo tek teritorijalne pretenzije uti od njih kroz 15 do 30 godina? Vezivanje za ZND samo slabi nau dravnost, smeta joj da se oformi. Uporno otuivanje (jedva skriveno neprijateljstvo) ukrajinskih voa (zbog toga i paktiraju sa Azerbejdanom i Gruzijom), zatvara perspektivu troslovenskog ujedinjenja. Moni uticaji, kojima se mi podajemo, ometaju i ujedinjenje s Belorusijom. Treba muki priznati te nevolje, treba graditi, ne ZND, ve vrstu dravnost Rusije ona sama to jo nije stekla, ona je jo pod znakom pitanja. Za nas ima smisla ouvanje ZND jedino kao poprita naih neizbenih uzajamnih odnosa s azijskim Istokom.

6. Izgubljena Rusija i IstokZakavkazje i Srednja Azija to je najprirodniji Istok za Rusiju. Kako mu se onda obratila ruska vlast nakon vrtoglavog raspada SSSR? Isto kao to je postavila i odnose sa Zapadom: gubljenjem sopstvenih dravnih interesa i u magli tobonjih vrednosti, posebno uporno kao i ranije igrajui ulogu brinog starijeg brata, ne uviajui koliko je to neumesno. Proglasivi Rusiju za garanta mirnog postojanja tih novih drava samo je uvrstila prastare optube o ruskom imperijalizmu. Nae portvovane vojnike i oficire koji brane Tadikistan iz godine u godinu ubijaju u nejasnim i za nas tuim svaama (1993. smo tamo dali pet stotina za jednog) i ruska vlast nema razuma i dostojanstva da otuda povue nau vojsku rusku krv i nae osiromaene vojne snage tamo ne ale. (Jo bismo se mogli

17

opravdati ako bismo za to vreme vodili postupak za izbavljenje naih sunarodnika ali upravo to mi ne radimo.) Iz lane inercije ranijih predstava o zajednikoj odbrani (treba ih potpuno preispitati) mi s tim republikama zakljuujemo odbrambene (za nas samo oteavajue) saveze. Na primer s Jermenijom kako taj savez ostvariti preko nedrueljubive Gruzije? U Gruziji drimo radare, svi odbijaju da shvate da se izgubljeno ne moe nadoknaditi i da se nee vratiti u nae prostore a zbog toga se obavezujemo na uzvratne usluge. Treba da objasnimo sebi ve jednom da sve te nove zemlje vie nisu mi i nisu nai, one su namerno objavile suverenitet. I meu svim drugim dravama sveta, oni se za nas razlikuju samo po tome to smo mi bezoseajno i bezumno ostavili tamo nae sunarodnike i ne titimo njihova prava, i ne trudimo se da ih izbavimo a upravo bi to trebalo da bude na najvaniji moralni i realni dug. Meu ruskom inteligencijom jo uvek postoje i ak su nedavno ojaani sledbenici evroazijstva: teorije da Rusija organski pripada Aziji i da svoju budunost treba da gradi u srodstvu i jedinstvu s Azijom. Ta teorija razvila se dvadesetih godina XX veka u ruskoj emigraciji iz otpora zapadnom sistemu vrednosti (posle ruskog graanskog rata mnogi ruski emigranti bili su ljuti na Evropu) i iz elje da se malo oslone na veliku silu, na tua plea (smenovehovci, a delimino i evroazijci su ak traili da se oslone na boljevizam). Bila je to defetistika elja, pojava duhovne slabosti. Takva je ona i danas: slabljenje mukosti, slabljenje vere u snagu ruskog naroda; kod drugih, prikrivena forma elje da se ponovo uspostavi SSSR. Ali to je odustajanje od ruske kulturne posebnosti, od hiljadu godina iza nas to vodi ka utapanju sve reeg ruskog naroda u burno rastuu muslimansku veinu. Ako nam preti nacionalna pogibija to sigurno nije spas. Ako mi istrajemo bie to samo na kamenitom putu nae samostalnosti, koji je protkan naom dugotrajnom dravnou, kulturom i pravoslavnom verom. A ako ne istrajemo znai propadamo. Mi nismo tako mnogobrojni kao nai veliki azijski susedi Kina i Indija, nismo tako kreativno marljivi kao Japan ali sve etvoro smo razliiti svetovi, razliite civilizacije i ne bi trebalo da ispadnemo iz grupe dostojanstvenih. I u toj grupi treba stvarati dostojanstvene odnose. Poznata je i neoprostivo uporna glupost naih vlasti na Junim Kurilima. Lakomisleno dajui desetak velikih ruskih oblasti Ukrajini i Kazahstanu, igrajui osamdesetih godina ulogu amerikih poslunika oni su s neuporedivom lano patriotskom upornou odbijali da vrate Japanu ostrva koja nikada nisu pripadala Rusiji, a do revolucije ona nikada nije ni pretendovala na njih. (Kapetan Golovnin, poetkom XIX veka, i admiral Putjatin 1855, priznali su upravo granice u kojima postoji sadanji Japan. Treba li da pamtimo uvrede od japanskog napada 1904. ili od japanske intervencije u graanskom ratu? Kako onda posmatrati uvredu kada je SSSR napao Japan naruivi petogodinji ugovor o neutralnosti iz 1941. godine?) Uhvatili su se za ta ostrva kao da je to budunost Rusije. Za Japan koji ima malu teritoriju vraanje tih ostrva je bolno pitanje nacionalne asti, prestia, mnogo vie od susedskog bogatstva ribom o kome se moe i dogovoriti. U nastupajuem veku kada ni na zapadu ni na istoku nema prijatelja, i kada e nas sve ee pritiskati zato odbacivati i to mogue dobrosusedstvo? Moda i prijateljstvo? Kina je iznenaujui hiljadugodinji dravni organizam, koji je nadiveo i mone susede i periode unutranjih slabosti i raspada. Kina to je ljudski okean, u njoj se i zakoni razvitka tee mogu predvideti nego kod ostalih etnosa. Na primer iznenadni ekonomski uspeh (ak i kad su u pitanju preduzea vezana za lokalno samoupravljanje u kojima mi ponosno oskudevamo). Najavljuju da e 2020. godine izbiti na prvo mesto u svetu po ukupnom proizvodu, i neuporedivo pretei Rusiju, a po gustini naseljenosti je i sada pretiu 8 puta (a bie i 10 i 12). Kako se mi, onda, nadamo da odrimo polupustinju Sibir koju smo odbacili zbog nemarnosti, nebrige, zastraujue nenaseljenu, i posebno Daleki istok koji smo

18

zloinaki smatrali odvratnim i tuim. Kinezima ak nije ni potreban rat: preplavie, kao to ve plave nau teritoriju. U vreme Gorbaova diplomatski je olakano beskonfliktno, mirno osvajanje, naseljavanje naih pustih teritorija stotinama hiljada, ak milionima Kineza. Samo u Severnoj Kini ivi 300 miliona Kineza, a u celom Sibiru nas je 8 miliona. Naa gustina naseljenosti je 2,5 stanovnika po kvadratnom kilometru, a u Japanu 330 ljudi. Nemogue je i zamisliti da e prenaseljena planeta i dalje mirno trpeti zaputenost i neosvojenost ruskih prostora. Naa vladajua oligarhija, utonula u unutranje intrige, sitne obraune, i eljna bogaenja morala bi kad-tad da se otrgne i podigne oi na te Boje prostore neiskazane lepote, due i bogatstva koji su zbog nesrene sudbine, ali samo na odreeno vreme, dopali njihove tetoinske vlasti. Teko je prognozirati koliko bi bilo postojano i koliko dugo nae sadanje kakvo-takvo prijateljstvo s Kinom. Kako je krenulo mi samo pomaemo ostvarivanje kineskog programa naoruanja. Ali oni uskoro nee morati da kupuju nae oruje. Od 1986, u periodu naglog propadanja nae vojne industrije, vojni izdaci Kine porasli su za 60 odsto. I ona e nas brzo odbaciti kao naduvanu prepreku. Takoe nema sumnje da neemo slomiti duh Kine elien hiljadama godina, I to za nas jo uvek nije sav Istok, ni sva Azija. Tu su jo nae unutarruske autonomije, trebalo bi da se pozabavimo njima. (O tome nie.)

7. Na parlamentarizamU jesen 1994, zbog iskustva s drugog putovanja Sibirom, severnim ruskim oblastima, potom junim, i zato to su me na tom putovanju esto molili: Kaite, kaite u dravnoj Dumi , I o tome!.. i o tome! ja sam, na poziv da nastupim u Dumi, otiao sa svom ozbiljnou, kao u nekakvu zaista vanu instancu. Predstavio sam im pregled istorije etiri predrevolucionarne dravne Dume o kojima oni nisu znali, a koje nisu bile dorasle svom poslu i ak ih s nadom nazvao petom Dumom. A ta su deputati radili za to vreme? Kao to je to ovekoveila televizija neko je razgovarao sa susedom, neko se igrao na kompjuteru, neko zevao, neko samo to nije zaspao. (Time su hteli da mi se narugaju? A podsmevali su se sami sebi.) I tri etvrti sata sam im uzalud govorio o stranom izumiranju naroda i o njegovom neodlonom spasavanju; o ravnodunosti prema prestonikoj politici koja svuda vlada, i o slaboj vezi centralne sa lokalnim mukama, i o tim mukama uopte. I jo je uzaludnije bilo kad sam poeo da govorim da sadanji izborni sistem ne doputa da se razmahnu aktivne narodne snage, ve da politike partije smatraju narod samo izbornim materijalom koji posle izbora niemu ne slui. O nesreno prihvaenom izbornom sistemu ja sam ne jednom govorio i u mnogim ruskim mestima na velikim skupovima, kao i u mojim grubo prekinutim govorima na centralnoj televiziji. Govorio sam i o dugoj izbornoj groznici koja poinje da trese zemlju i godinu dana, i godinu i po pre izbora, kada svi politiki radnici i lanovi vlade, ako su se i bavili dravnim poslovima, zaboravljaju na njih za to vreme. I da direktni izbori na vrhu, pri nerazvijenosti optih pravnih normi, ne mogu dati istinske narodne predstavnike, ve samo obmanjuju narod. Pa jo i ovo: zbog neizbeno krupnih izbornih jedinica, birai ne znaju svoje kandidate, a u partijskom sistemu (duboko izopaen sistem davanje mesta partijama, ak polovine mesta) ak ne znaju ni po imenu za koga glasaju niti koga e im potom poslati partijski centralni komitet. (Mai uima, provodadika e sve rei.) Tako se izopaavao taj raireni manir samoizbora kandidata, suprotan ruskoj tradiciji, kao i prazna predizborna krasnoreivost, i lakoa, lakoa beskrajnih obeanja (a poverljiva masa jo im je koliko-toliko verovala...)

19

Takav izborni sistem destimulie skromne, dostojanstvene, moralne, duhovno razvijene ljude taj najbolji nivo naroda, te ljude mi retko vidimo meu deputatima (kao i visokoobrazovane). Uostalom, takav izborni sistem trai od kandidata sasvim druge kvalitete, ne onu dravnu sposobnost, ivotno iskustvo, pamet i odgovornost kakve trae od ve izabranih. Mi nikad, to nam je sudbina, ne izaberemo one koji su nam zaista potrebni. A pristrasnost u sastavljanju izbornih komisija? A mogunost raznoraznih falsifikata zbog odsustva prave drutvene kontrole? I sav taj izborni spektakl jo pokriven tajnim novcem, bankama, koje zamenjuju volju naroda. (A najnoviji projekat izbornog zakona, 1998, jo vie otvara put falsifikatima.) Uostalom, oni i ne trae volju naroda kada cinino priznaju izbore na koje je izalo 25 odsto naroda, a ta misli onih 75 odsto i ne treba da znamo. Da li je to ravnodunost naroda? Ako je tako, onda on i nije spreman za parlamentarizam, i za njega treba traiti neku prikladniju formu zastupanja. lanstvo u naim dravnim Dumama nagrauju pored potpunog imuniteta, ak i od krivinog zakona, jo i mnogim drugim statusnim i materijalnim privilegijama. Nai lanovi vlade su se za njih pobrinuli u svojim prvim zakonskim aktima. (Nekoliko lanova Izbora Rusije pokualo je da protestuje protiv tih velikih privilegija, ali su odustali potinjavajui se optem miljenju.) Razne novine u razno vreme su obavetavale i o tim donetim zakonima i o visini plata delegata. Tu se frakcije nisu sporile. Vatreni sukobi izbijali su oko stanova: Vrhovni sovjet nije hteo da ode (i nije otiao) iz stanova koje je dobio u Moskvi. Slino njemu, ni peta Duma nije htela da ustupi stanove estoj predstavnici naroda iz svih krajeva eleli su da ostanu Moskovljani. Sve je to sramno itati ako se setimo da su u staroj Rusiji lanovi Dume od svojih plata mogli da ive vrlo skromno, od njih su plaali i iznajmljivanje stana u Petrogradu (nemajui pravo na dravni), i nisu imali ni dravni prevoz. Ako tako mnogo dobija iz ruke izvritelja vlasti moe li naa zakonodavna vlast da dopusti postojanje znaajne opozicije. I jo: razumni tok kritike ometa i rui postojanje i delovanje partijskih frakcija mnogi delegati moraju dobro da pamte da su zbog naina na koji su izabrani odgovorni ne stanovnicima nekog ruskog okruga, ve svojim partijama, i nisu duni da glasaju prema saznanjima nastalim iz njihovog stalnog uea u sudbini tih itelja, ve po nareenju svoje partije (zato i postoji imperativni mandat). ak i suprotstavljene parlamentarce, partiju na vlasti i partiju u opoziciji, pored frakcijskih podela, objedinjuje i jedan zajedniki interes: da budu izabrani i sledee godine, i time produe svoj udobni ivot. ivot u jednom zajednikom velikom amcu ini i sve pokrete frakcija umereno opreznim, da ne bi prevrnuli amac. Teko je zamisliti snalaljivije opoziciono drutvo od obe nae neodgovorne Dume, s njihovim prevrtljivim i dvolinim predsednicima. as nas zabavljaju skandalima (s deurnim klovnovima), svaama, ak tuom, vaarskim zasedanjima; as demonstrativnim izlascima itavih frakcija iz sale nekima su to prvi skandali, a nekome je ve dosadilo. A gomila nereenih zakona eka, gnjili, narodni ivot e priekati. Donoenje zakona je lagano, sporo, a zakoni izlaze sirovi, nekvalitetni, esto odmah nakon prvog itanja. (Zato se ne proputa nijedno putovanje na meuparlamentarne susrete s njihovim dodatnim privilegijama. A drugi deputati, i u ne malom broju, prosto proputaju tri etvrtine zasedanja mandat tee, bogatstvo redovno kaplje i ba ih briga.) A koliko ih je samo dolo iz duhovno okamenjenog sloja. I ko od nas nije, gledajui i sluajui delegate Dume u kuloarskim razgovorima, bio zaprepaen nekakvom mehaninou njihovog izgleda i tona njihovog glasa. Da li je to zbog zauzetosti politikim i linim raunima? Zbog unutranje ravnodunosti prema oseanjima i siromatvu tih dalekih, nevidljivih ljudi koji su potrebni samo jednom u etiri godine, kao izborno telo? To su samo ofucane fraze bez duevnog oseanja. Skoro nikad se nee uiniti da su delegati ivo

20

zainteresovani za one sudbine koje dopiru do njih posredstvom zvanine procedure bez pritiska linih interesa. Narodni predstavnici... Promaknu, naravno, i ovde zdravi duhom. Zahvaljujui tome ponekad se otkrije neki oblik nesposobnosti ili kriminaliteta, oglasi se nekakav segment vlasti. ak ni Ustav iz 1993. ne ostavlja Dumi da bude mnogo vie od ukrasnog priveska na periferiji realne politike. Duma je i pod psihikim pritiskom zbog topovskog unitenja svojih prethodnika, Vrhovnog sovjeta. (ak ni u Ustavu nije na pravi nain razraen ni sistem opoziva delegata; nigde ta procedura nije prouena, ni opisana, nikome nije poznata s te strane nikome nita ne preti.) Postavlja se pitanje: moe li se bez Dravne dume? Zna se: koga nema bez njega se moe. Sistem zastupanja treba da izraava samom uhu vlasti miljenje naroda, a ne nekakvih partija i ne nekakvih sluajnih politiara, da izraava miljenje koje vlast ne bi smela da ignorie. Poznat je i takav delegatski sistem koji izrasta stepenastim izborima, gde kandidati uspevaju da ouvaju realnu vezu s narodnim ivotom (ja sam o tome pisao u Preureenju, 1990. god) U principu su poznati i jednodomni parlamenti (kao i trodomni). Mi sada imamo Savet federacije. On sve manje lii na Dumu i izraava stabilnost ivota regiona. O njemu dalje. Nejedinstvo obe Dume se najbolje moglo videti u pokuaju da naprave radnosposobni i odgovoran realan zakon o lokalnom samoupravljanju mada su obe (i drava) to obeale kao jedan od prvih zadataka i sve instance su se izmuile konsultacijama o brzo primenljivim projektima. Za to vreme napravljena su beivotna zakonodavna nedonoad koja onemoguavaju da se slobodno gradi samoupravljanje na ekonomskoj osnovi. Ni taj promaaj duma (i drave) nije sluajan: realno narodno samoupravljanje (prava demokratija) im je opasna konkurencija. Lokalno samoupravljanje bilo je nedovoljno razvijeno pre revolucije, a posle nje su ga uguili boljevici (takoe zato to im je konkurencija). Z e m s t v o, to i jeste vlast naroda. Samo ona moe narodu omoguiti slobodno disanje i postepeno razvijanje demokratskih navika. Tu bi se jo moglo matati o etikoj instanci u dravi? Da li emo mi ikada tome dorasti? Zar mi idemo prema tome?

8. Zatvorenost vlastiMoe li se navesti bar jedan iole znaajan segment dravnog ivota u kome naa vlast devedesetih godina nije pretrpela estok istorijski poraz za Rusiju? Ali nju to malo brine, i ona ak kao da to i ne primeuje. Sva je okrenuta sebi, opijena sobom i sputana sobom. Koliko je Ukaza, Ukaza, Ukaza, Zakona, Zakona profijukalo nad naim glavama kao avionska armada. (Uili smo se ovih pet godina, na ivom telu Rusije naravno.) Ionako ih najee nismo ak ni proitali, a onaj ko je itao zaboravio je, i naravno, niko se nije prema njima vladao. Dananjih vlasti se ak i pribojavaju jer oseaju njihov pritisak (a po navici se svega boje) ali ko ih potuje? Vlast je naprotiv, uverena u svoju neprikosnovenost; novi aparatiki (dravni aparat je nekoliko puta vei od cekaovskog) nikog vie nee izbaciti, izgurati, samo ih je mogue izmeati kao karte u pilu. Upravo ti neumoljivi Ukazi o borbi protiv korupcije i borbi protiv kriminala beznadeno se zapetljavaju, upravo zato to su na kriminal i korupcija prirodna posledica blesavih reformi i dravnog javaluka. Zar nije 90 odsto dravnog aparata razjedeno podmitljivou i gramzivou? Kriminal je zahvatio ve sve slojeve vlasti do najviih. Kao to u organizmu koji se raspada skoro ne moemo odvojiti trulo od jo zdravog tako i u naem dravnom organizmu nije mogue odvojiti pljakaki banditizam od zaista zdrave ruske vlasti.

21

Apsolutna zatvorenost prema narodu i potpuna neodgovornost za ono to se radi, osnovna karakteristika ranije komunistike vlasti prisutna je i u dananjem reimu u nita manjoj meri, uprkos tolikim spoljanjim promenama zastava, grbova, parola... Ako neto i procuri u tampu vlast to ignorie. Svi demokratski paravani iskorieni su samo za prikrivanje pohlepne oligarhije i za obmanu svetskog javnog mnenja. Izmeu vlasti i naroda produbljuje se provalija a vlast nee da je vidi i ne shvata da nikakvi pukovi i desetine hiljada telohranitelja ne mogu da joj stvore autoritet. Sadanja centralna vlast slepo i ravnoduno ignorie sve ruilake procese koji se dogaaju u zemlji, ona ivi samo sa sobom i za sebe. I uverena je da e tako moi i ubudue. Uz dananji ruski reim potpuno smo onemogueni da utiemo na injenje (ili neinjenje) nae vlasti. A i dravni nivo, uprkos odvajanju od zemlje, ne moe da ne oseti na sebi povratno dejstvo duhovnog stanja naroda. Njegovo lomljenje ruilaki e se obruiti i na gornji sloj. Ukoliko se ova zemlja, kojom je zbog bezgraninog strpljenja naroda tako lako vladati, iz koje je tako jednostavno izvoziti milione i milijarde, ako se ona konano srui hoe li i visoke zverke propasti? Ili e nai sklonite u inostranstvu? Govorei centralna vlast, na koji njen deo zapravo mislimo? Pre svega, naravno, na izvrnu. O zakonodavnoj smo ve neto rekli. Ali zato ne i na sudsku sa sramno neefikasnim tuilatvom i osiromaenim sudskim staleom koji mora da zarauje uzimajui mito. Meu naim vladajuim figurama, ak i boljim, retki su oni kod kojih politiko razumevanje trenutka nije odvojeno od istorijske svesti: kako se ovaj dananji korak uklapa u nau istoriju, hoe li on biti izdaja bivih i buduih pokolenja? i kako e on izgledati s istorijske distance? Malo je takvih. I zar nije malo onih svesnih da vlast nije privilegija, nije poseban avion sa svitom i obezbeenjem, ve mukotrpan podvig, portvovano sluenje do samozaborava. Nae javno mnenje, kulturni krug, nai liberali i radikal-demokrate, najpre su bili tako oduevljeni nastupajuim carstvom demokratije i udesnim reformama, a potom su, razoaravi se u tu reformu i vlast, poeli estoko da ih optuuju? ta hoe njihova etvrta vlast sa svim njenim zanosima, as napadajui tu odvratnu federalnu armiju, as pravdajui eenske ratnike i teroriste, as proklinjui rusko-belorusko ujedinjenje, ta hoe oni? Zar nisu osvojili svoje specifino mesto u zoni vlasti i dravnih interesa? Jo jedan oblik vlasti nismo do sada imenovali vlast novca, a ona je jaa od vlasti svake naredbe i ukaza. Zahvaljujui mudrosti nae privatizacije sprovedene skoro u bescenje, i otvaranju komercijalnih banaka na raun dravne kase, ona je postala najjaa. Na njenom vrhu je grupa vodeih bankara koja se ovako ali: Da bacamo kocku ko e sada ui u vladu. O toj kapitalokratiji ne jednom je pisao Berezovski: Kod nas postoji samo jedna vlast vlast kapitala. I gotovo da je on u pravu. Od danas, bez podrke monog kapitala (a esto i mafijakog, lopovskog) n i k o kod nas, pod dananjim reimom ne moe da se popne do vrha vlasti tako da smo izgubili nadu da e opti izbori imati povoljan ishod za narod. Dobar primer za sve to je poznata predsednika izborna kampanja 1996. godine. Ona je grozno (pogreno) zapretila opasnou da e se komunisti vratiti na vlast u Rusiji. Kampanja je krenula u martu i ve u aprilu javno nam je bilo objavljeno kukaviko istupanje Trinaestorice bankara. Neskriveni strah za steeno bogatstvo uinio je da se rodi blistava ideja: demokratija to je jako dobro, ali nisu potrebni opti izbori! Neka se demokrate i komunisti pomire i nau nekakav kompromis ili emo mi primeniti svoje argumente, i tampu emo usmeriti kako nama treba. Neto kasnije pojavila se Sedmorka bankara, koja se otvoreno dogovorila da kontrolie viu vlast u Rusiji (gotovo 50 odsto ekonomije Rusije ve je u njihovim rukama, a bie i vie; prema najnovijim podacima 15 najkrupnijih kompanija i banaka kontroliu 70 odsto privrede zemlje).

22

U stvari, ta varijanta sa komunistiko-demokratskim pomirenjem bila je za bankare samo rezervna. A iza kulisa, kako smo godinu dana kasnije saznali od brbljivog Berezovskog, ve se stezala gvozdeno zlatna kopa mladog ruskog kapitala, sastavljena od mladih zvezda oligarhijske birokratije s ciljem da po svaku cenu proguraju svog predsednika! I to im je, istina ne bez muke, polo za rukom. Trijumfovali su. Budui da su bili lieni istorijske svesti, omamljeni svojim neoekivanim ogromnim bogatstvom, bili su nadmeno sigurni da e biti gospodari Rusije od sada pa vo vjeki vjekova. I bilo bi uzaludno sada ih prizivati, da, njih takve savesti... Uostalom, niko jo od zemnih ljudi nije uspeo da predskae sve neoekivane korake Istorije. itave 1995. godine kremaljski apartmani su ubrzano doterivani, ukraavani po najviim carskim merilima valjda ne zato da bi uskoro pripali nekom drugom ko bude demokratski izabran. Kada su bezbedno doplivali do te granice, bacili su se na proverene metode amerikih izbora, prikazivanje kandidata ija je svaka crta lica obeavala mudri dravniki smisao. Iako je obelodanjena kraa od pola miliona dolara u gotovini (!) dravni tuilac nije pokrenuo ni najmanji postupak. (A koliko je takvih kraa ostalo neotkriveno.) I, za razliku od SAD, svi televizijski kanali, kao jedan, vieasovno su slavili samo jednog omiljenog kandidata. Rusija je dostigla vrhunac slobode! Za razliku od ostalih zapadnih demokratija, kod nas smo sluali umirivanja otadbinsko-monarhijskim tonom, eto, nazire se ve i naslednik (republikanski?) za 2000. godinu, i ak ne jedan: oni, naslednici, ve brzo rastu (9. 6. '96). Svi predsednici ZND (17. 5. '96) stigli su da podre pogodnog kolegu na kog su navikli, i da se jo s njim tri puta izljube. Kompletna Velika sedmorka zduno je podrala najpogodnijeg za sebe rukovodioca Rusije. ak je i njegovo predsmrtno stanje, pre drugog izbornog kruga, bilo uspeno skriveno od biraa, da bi delovao pouzdano. Izgleda da je svojim raspojasanim i gazdinskim ponaanjem ova vladajua grupa za kratko vreme uradila ba sve da milioni ljudi zaale za izgubljenim komunizmom. (Uzdasi o izgubljenom komunistikom raju niu meu onima koji nisu bili direktno pogoeni viedecenijskim svirepim boljevikim terorom i mnogomilionskim rtvama, ili onima koji nikada nisu spoznali svoj tadanji pokradeni, jadni i pokorni ivot.) Ali kod ne manje miliona ljudi delovao je nataloeni strah pred preteom olujom povratka komunista. Time je bio paralisan svaki eventualni smisao tih izbora. Sav izbor sveo se na jedno: komunisti ili ne komunisti? (Jedini razuman ishod, u ta sam ja bio uveren i tada sam to predlagao da budemo protiv i jednog i drugog, da izbori, prema pravilima, budu odloeni, da se kandidati smene ili prinude da obrazloe svoju politiku, prolu i buduu z a t o je glasalo samo 5 odsto.) Po meni, u toj izbornoj kampanji ve je bila tako oigledna nesigurnost Zjuganova, strah od pobede kod komunistikog vrha: oni nisu mogli da smisle kako da iz blata izvuku kariku Svetske internacionale. Oni ak nisu mogli da se povrate od oka kako su propali sa svojim ukidanjem Belovekog sporazuma uz tresak i u ZND i na planeti. Pa ipak, uz sve ponekad drske izjave komunista pouzdano je nastavljano njihovo sklapanje kompromisa s oligarhijskom vlau, u skrivenim pregovorima, nagodbe su se uz svu buku zavravale niim. Bilo je to: Tresla se gora, rodio se mi. Opozicija je samu sebe unitavala. Unutranja slabost komunista naila je na kakvo-takvo razumevanje i bodrenje. Predsednik je ve ranije s nekoliko ukaza iao ka sporazumevanju i pomirenju. (Jo kako se oekivalo Pomirenje! Ali ne s voama opozicije koji su iveli u blagostanju, ve s masom prosjaka i opljakanih po celoj zemlji.) Vrhunac izmirenja dogodio se na dan osamdesetogodinjice boljevikog prevrata. U predsednikovom sveanom obraanju nije bilo ni pomena o tamnicama eke i logorima GULAG-a ali se nalo mesta za razumevanje i oprotaj onima koji su napravili sudbonosnu istorijsku greku, u ime Velike Doktrine greili

23

po telu Rusije. To znai da su i belima, koji su tri godine hrabro branili Rusiju od crvenog divljanja sada velikoduno oprostili. Tako su se, na jubilej, dve grane sovjettine ona koja je uspela u novoj vlasti i ona koja se zaglibila u opoziciji prirodno, ponovo spojile. vrsta oma oko naeg vrata. Zar nije bilo vreme da se, u pripremama za drugi predsedniki mandat, za svaki sluaj obezbedi, kao oslonac, i Nacionalna Ideja? Odmah je izdat Ukaz (6.7. '96), za sve nas preporuka: mislite, stvarajte Nacionalnu Ideju! I nali su se pregaoci kopai da stvore takvu ideju. Samo uzalud. Ve je bilo jasno da ova vlast nee za nacionalnu ideju prihvatiti ouvanje naroda. * * * Dok se u zemljama Istone Evrope formiraju otvoreno nacionalne vlade (i niko ih zato ne prekoreva); dok su vlasti ZND, pa i u svim autonomijama u Rusiji, bile veoma zauzete ouvanjem svog nacionalnog identiteta (i svuda su to smatrali prirodnim), u celom kompleksu sadanjih centralnih ruskih vlasti usahlo je, otkinulo se, da nikada ne izraste, zanimanje za prirodne potrebe r u s k o g naroda. (Ako prigradsku rezidenciju ili naredno ordenje nazove patriotizmom nita se nee izmeniti.) Daleko od oiju, daleko i od srca. Nai centri moi, naalost ne po prvi put, sasvim su ravnoduni prema sopstvenim ruskim problemima - dobro je da ne liju krv ruske mladosti, kao u eeniji, da ne pomrauju mlade due. A najmanje od svega se brinu o 25 miliona zemljaka koje smo u trci za nezavisnou odvojili od nas.

RAZGRANIAVANJE 9. Stranci za 24 sataRusi, idite u svoju Rusiju!, Odlazite, inae emo vas sve poklati!, Napolje iz nae zemlje, prokletnici! U Srednjoj Aziji izmiljena je sledea parola: Ostanite ovde, potrebni su nam robovi! Vreali su na ulicama, u tramvajima, na najprometnijim mestima, dosaivali enama. O tome sam dobijao pisma od Rusa jo u Vermontu, a potom, jo mnogo vie, u Rusiji. ivei tamo gde su navikli, gde su proveli itav svoj ivot, kao i njihovi oevi i dedovi probudivi se u svojim kuama, oni su iznenada saznali da ive u inostranstvu, kao neeljeni, teskobni, i ak nesreni tuinci. Kako se pomiriti s tim? Prepraviti u srcu, u grudima, u glavi? Sovjetska druba naroda, o kojoj smo mi toliko sluali ode i balade u trenu se neprijateljski iskezila, povlaei se ponekad, ali nikada ne nestajui. (I dublje u istoriju: znai da i za sto godina zajednikog ivota mi nismo privukli sebi te istone narode. A da li je to uopte mogue? Vidimo li mi mnogo drugaijih primera na Zemljinoj kugli? Dobro svi primaju kao normalno i ono se lako zaboravlja; loe raspiruje ar nacionalnih uvreda.) Ko su bili ti nai sunarodnici nastanjeni po periferiji? Oni su izgnani, evakuisani, ili otposlati dobri radnici, preduzimljivi, otroumni, profesionalni, s poveim brojem strunjaka meu njima. Upravo su o n i preneli na periferiju nauku i visoku kulturu, upravo su o n i tamo razvijali svu tehniku, industriju. (U Tadikistanu, prema zvaninim sovjetskim podacima, posle revolucije je proizvodnja porasla 210 puta! Bilo kako da je sabirano, mora se zakljuiti: a) Ni iz ega su stvorili sve. Ili je to uinilo mnotvo proteranih, raskulaenih, i njihovih potomaka koje je drava ovde naselila nikako ne gorih radnika, vrednih, marljivih, koji nisu alkoholiari. (Seam se republike onkoloke bolnice u Takentu gde sam leao, ona je opstajala samo zahvaljujui ruskim doseljenicima i prognanima.) I sada je krenuo talas daljeg proterivanja, otimanje stanova, imanja. I smeju im se to ih je Rusija

24

ostavila nezatiene. Neprestano ih prebacuju s dobro na loe plaene poslove. ak u prestonici, Takentu, na ruskom groblju lome ograde spomenika, skrnave ili pljakaju grobove. Otro su odbili rusku omladinu od instituta. Ruske kole ograniavaju ili ih potpuno zatvaraju. U svim dravama ZND ruski jezik kao obavezan se suzbija, istoriju predaju kroz interpretaciju titularne nacije. A godine, evo, prolaze ve je proteklo celih sedam godina, bezmalo itavo kolovanje jedne generacije. I postoje milioni takvih ruskih uenika u ZND. Uz to (znam mnogo takvih primera), strancima prestaju da isplauju penzije koje su zaradili u jedinstvenom SSSR-u, ali u drugoj republi