Akademik Slavko Gavrilović: Ban Josip Jelačić i srpska Vojvodina

Feljton u listu „Glas Javnosti“ od 4. do 13. novembra 2001. godine

Akademik Slavko Gavrilović: Ban Josip Jelačić i srpska Vojvodina

Hrvatski ban Josip Jelačić i Srpska Vojvodina 1848-1849. - povodom 200-

godišnjice njegovog roñenja

Izabran je, tobože, slobodnom voljom naroda

Josip Jelačić (Petrovaradin, 16. 10. 1801 - Zagreb, 20. 5. 1859) poticao je iz plemićke, oficirske porodice, pa je i pošao putem svojih predaka posvetivši se vojničkom pozivu u kom je dosta brzo došao do čina pukovnika i komandanta u Drugoj banskoj graničarskoj regimenti. U tom zvanju i na tom mestu zatekao se i u početku Revolucije 1848. godine. Javnosti u Trojednoj kraljevini (Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji) bio je poznat po nekoliko uspešnih okršaja s Turcima na hrvatsko-bosanskoj granici, kao i po svojoj naklonosti prema hrvatskom (ilirskom) narodnom pokretu s Ljudevitom Gajom na čelu.

Imenovanje za bana Trojedne kraljevine zateklo ga je na partiji karata u njegovom štabu u Glini. Do tog imenovanja došlo je na samom početku revolucije u Austrijskoj monarhiji, kad je u vrhu državne vlasti ocenjeno da će se nacionalni i socijalni pokreti morati suzbiti vojnom silom, pri čemu je u Vojnoj granici trebalo da se održe mir, red i vernost vladaru a graničari, kao vojnici, da se upotrebe za ostvarenje tog cilja.

Da bi se to postiglo, bilo je poželjno da se na upražnjeno mesto hrvatskog bana postavi oficir hrvatskog porekla, koji će uživati i poverenje naroda i poverenje Bečkog dvora. Po želji i na podsticaj mañarskih magnata u Beču, protivnika novostvorene mañarske vlade Baćanji - Košut, takvog čoveka za bana Trojednice predložio je voña hrvatskih konzervativaca-narodnjaka, baron Franjo Kulmer, koga su revolucionarna zbivanja zatekla u Beču, a koji je bio u bliskim odnosima sa mañarskim magnatima i njihovim prvakom, baronom Samuilom Jošikom (Josika Samu).

Kulmer je za bana predložio pukovnika Josipa Jelačića, što su odmah prihvatili ne samo mañarski magnati nego i nadvojvoda Ludvig Habzburški. Bilo je to 16. marta, a 21. marta taj predlog, kao svoj, na Državnoj konferenciji podneo je baron Jošika, a usvojili su ga svi prisutni. Posle toga, car Ferdinand Peti, dana 23. marta, i zvanično je imenovao barona Josipa Jelačića za bana, a potom za generala i komandanta u Vojnoj granici u Hrvatskoj, jer se smatralo da će on, kao ban i vojni komandant, u odnosu na graničare „biti kadar njihovu vernost, vojničku organizaciju i povreñene im nacionalne osećaje upotrebiti u korist prestola".

Prema istraživanjima posleratnog hrvatskog istoričara (i člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti) Vase Bogdanova, Jelačić je bio pogodan za bana „jer i svojim razmjerno niskim činom u vojsci, i svojim nevelikaškim socijalnim porijeklom i neimućnošću nije bio kompromitiran ni kao protivnarodni aristokrat niti kao naročit stup starog sistema, te je u očima puka mogao da važi kao čovjek iz naroda. Ali, neznatan Jelačićev oficirski čin i njegovo, s aristokratsko-dvorskog stajališta, nisko porijeklo i poznato siromaštvo nije bilo pogodno samo za sticanje povjerenja hrvatskoga puka, nego je isto tako dobro došlo i bečkim kontrarevolucionarima, njegovim zagovornicima i budućim poslodavcima, koji su držali, da će, podižući malog čovjeka na ovako visok položaj, izazvati u njemu osjećanje zahvalnosti i zavisnosti, koje će ga učiniti poslušnim sredstvom u njihovim rukama...

Kulmer je znao da je Jelačić politički totalno nesposoban i neobrazovan, da je bezgranično naivan, da niti misli svojom glavom, niti ima vlastite volje. U svojim intimnim razgovorima otvoreno je izražavao to svoje mišljenje o njemu, a u pismima što mu ih je slao, pravio mu je tako jeftine komplimente i zavarao ga na tako naivan, plitak način, na koji se ne bi moglo postupati ni s kakvim djetetom. I, uopće nikad nije prestajao da ga tretira „von oben herab"... Da bi u voñenju hrvatskih stvari Kulmer postao sve - Jelačić, prividni, figurativni upravljač Hrvatske, nije smio značiti ništa".

Trebalo je još samo... izvesti stvar tako da narod za ove zakulisne akcije mañarskih i drugih bečkih reakcionara ne sazna, nego da stekne uvjerenje da on sam po svojoj volji bira za bana Jelačića. ...Taj trik u dogovoru s Kulmerom, mañarskim magnatima i dvorom izvršio je Gaj, i Jelačić je, tobože slobodnom voljom naroda, na zboru u Narodnom domu, 25. ožujka „izabran za bana".

Drugi hrvatski posleratni istoričar, Jaroslav Šidak, navodi da je pukovnik J. Jelačić na Velikoj skupštini Narodne stranke u Zagrebu 25. marta 1848. „aklamacijom izabran za bana, ali on nije bio sklon da se odazove izboru, koji nije izvršen zakonitim putem. Odlučnom je za njega bila samo volja vladara, koja mu je dekretom od 23. marta gotovo u isti mah saopćena". Šidak je došao do zaključka da je Jelačić smatrao „u duhu austroslavizma, održanje ustavne Austrije zalogom slobode za slavenske narode u njoj, iako je ideja velike, jake i slobodne Austrije bila u djelatnosti toga carskog vojnika svakako osnovna".

Posle imenovanja za bana, Jelačić je pošao u Beč radi polaganja zakletve vladaru i u Austriji se zadržao do sredine aprila od kada je faktički preuzeo bansku vlast. Jedna od prvih mera njegove vlade bila je odluka od 25. aprila o ukidanju kmetstva a odmah potom i proglašenje prekog suda protiv buntovnika i seljačkog antifeudalnog pokreta.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/11/04/srpski/F01110302.shtml

Stalni protesti u Zagrebu

Zagreb nikako nije mogao da se pomiri da Srem pripadne Srpskoj Vojvodini

Tih dana, u Slavoniji i Sremu, voñena je žestoka politička borba izmeñu narodnjaka i mañarona što je, naravno, bilo poznato i banu Jelačiću od koga se očekivalo da energično podrži narodnjake i da zemlju pripremi za mogući rat s Mañarskom, što su priželjkivali hrvatski liberali, ali i austro-mañarski konzervativci u cilju obaranja Baćanji-Košutove vlade. Meñutim, u Sremu je narodnjački pokret, koji se vezao za Jelačića kao bana Trojednice, od početka aprila bivao potiskivan, i najzad i sasvim potisnut, od strane Srpskog narodnog pokreta koji je oko sredine marta počeo u Pešti, a brzo se proširio i na Srbe na području Srema, Bačke i Banata sa krajnjim ciljem da se izvojuje posebna, autonomna, nacionalno-teritorijalna jedinica u okviru Ugarske, odnosno Habzburške monarhije pod imenom Srpska Vojvodovina (Vojvodina). Na Majskoj skupštini u Karlovcima proglašena je Srpska Vojvodina od Srema, Bačke, Banata i Baranje i proklamovana spremnost Vojvodine na politički savez sa Trojednom kraljevinom na podlozi potpune jednakosti, što je trebalo postići dogovorom političkih predstavnika obe strane.

U Zagrebu, kao što je poznato, odluke Majske skupštine, prema kojima se ceo graničarski i županijski Srem uključuju u sastav Srpske Vojvodovine, primljene su sa velikim negodovanjem konzervativnih krugova, pa i većine grañanstva, a sa suzdržanim odobravanjem liberalne inteligencije. Ban Jelačić, koji je u to vreme tražio srednji put izmeñu konzervativaca i liberala, nije se javno izjašnjavao, pošto je tih dana došao u formalnu nemilost Dvora pa ga je car 10. maja čak lišio banske časti i zapretio mu istragom koja je poverena komandantu Slavonsko-sremske vojne granice, generalu Janošu Hrabovskom od koga se očekivalo da to sve sprovede u delo. Hrabovski je s četom vojnika iz Petrovaradina pošao u Hrvatsku, ali nije stigao do Zagreba nego samo do Gradca kod Križevaca, gde se 30. maja sastao s Jelačićem i s njim, u četiri oka, vodio pomirljiv razgovor, koji je i savremenicima i potomcima ostao nepoznat. Meñutim, u pismu Jelačiću od 6. jula Hrabovski će otkriti bar jedan detalj tog razgovora koji se odnosio na Srbe, odnosno Srpsku Vojvodinu, a koji glasi: „Vaša Ekscelencija će se jamačno još sjećati Vašeg meni u Gradecu postavljenog zahtjeva - da u Slavoniji spriječim podizanje Srbizma, koji nema ništa zajedničko s mañarsko-hrvatskim diferencijama" (podvučeno u originalu - S. G.). Taj antisrbizam biće, manje ili više, izražen u celokupnom daljem političkom i vojnom delovanju bana Jelačića.

Pod pritiskom liberalnije struje u Hrvatskom narodnom pokretu, Jelačić je, i pored zabrane od strane Dvora i mañarske vlade, 5. juna otvorio zasedanje Sabora Trojednice u Zagrebu i istog dana na banski tron bio instaliran od strane patrijarha Josifa Rajačića, pred kojim je položio zakletvu vernosti vladaru, na što je pristao tek pod pritiskom LJudevita Gaja, što je u konzervativnijim krugovima shvaćeno kao nacionalno svetogrñe. Već 12. juna ban je pošao u Insbruk radi opravdavanja pred vladarem svojih dotadašnjih postupaka koji su ocenjivani kao buntovnički i nelegalni. Pre toga, 6. juna on je svog bliskog saradnika, grofa Alberta Nužana postavio za banskog poverenika u Sremu, ne obraćajući pažnju na to da je Srem bio uključen u Srpsku Vojvodovinu, pa je tim, zapravo, uveo dvovlašće (kondominium) u Sremu i otvorio put za sukobljavanje Vojvodovine i Trojednice oko njegove političke pripadnosti i podele. Jelačić je od svog poverenika tražio da preseče nemire u Sremskoj županiji, koji zasecaju u njegovu, bansku zakonitu vlast, ako bude potrebno i upotrebom vojne sile, koju treba da zatraži - od generala Hrabovskog koji je u to vreme već napao na Srbe u Karlovcima i započeo mañarsko-srpski rat. Obavešten od Nužana o nacionalnom i socijalnom vrenju u Mitrovici i celoj Petrovaradinskoj graničarskoj regimenti, Jelačić se iz Insbruka 20. juna obratio Komandi te

Regimente, tražeći da svakako održi mir, a on će odmah posle povratka iz Austrije doći u Slavoniju i Srem i preduzeti mere „u interesu narodnosti i dinastije". Bila je to, zapravo, prva pretnja Srbima u Sremu kao rušiocima dotadašnjeg vojno-birokratskog poretka sa nemačkom predominacijom u njemu.

U meñuvremenu, dok je ban Jelačić bio izvan zemlje, u Sabor Trojednice stigle su vesti o napadu Hrabovskog na Karlovce, na što je Saborski odbor burno reagovao i već 15. juna oštrom predstavkom obratio se vladaru, optuživši Mañare da državu bacaju u grañanski rat i upozoravajući ga, ukoliko bi i on stao na stranu Mañara, kao što je to učinila carska vojska pod generalom Hrabovskim, da bi to uticalo na graničare da napuste front u Italiji i vrate se da brane svoja ognjišta budući da oni, na osnovu svoje nacionalne svesti, žele da se ujedine sa svojom braćom Hrvatima, Slavoncima i Srbima. Istog dana, iz Karlovaca je Saboru upućen apel predsednika Glavnog odbora ðorña Stratimirovića, u kome se kaže: „Savez državnij izmeñu Trojedne Kraljevine i Vojvodovine srbske već je na visokoslavnom Saboru izrečen, dakle potrebe naše obšte su; kad je jedan Narod napaden, napaden je i drugij, sljedovatelno u slogi tvrdoj valja se braniti od napadenja. Glavni odbor je zamolio grofa Nužana da što pre izañe pred Sabor i stanje naroda srbskog tamo izloži i o načinu, šta nam sada činiti valja i kako ćemo se braniti, posavetuje se, pa da se bez svakog odlaganja te preduzeti se imajuće mere u delo privredu". Kad je, potom, stiglo i Nužanovo pismo o stanju u Vojvodini, Sabor je zaključio da je opšti rat Slovena s Mañarima neizbežan, pa je smatrao da bi vojvoñanskim Srbima odmah trebalo poslati „vojske nešto" u pomoć.


Šta su rekli saborski zastupnici

Ban Josip Jelačić za sudije postavio ljude „koji su najveći protivnici

narodnosti naše" (srpske)

Za nas je posebno značajno ono što su saborski zastupnici dalje izrekli: "Iskreno ispovedamo, da mi u slučaju onom ako se Vojvodstvo Sarbsko ustanovilo bude, niti hoćemo niti možemo se protiviti, da se u Vojvodstvu Sarbskomu sva ista ona vlast poveri, i izruči, koja njemu polag starodavnih Naroda Sarbskoga poveljah toli u prekodunavskih krainah, toli u Sremu

pripada, već se i s njimi jedinodušno molimo, da se isto Vojvodstvo onako, kako je narod u peticiji svojoj posebnoj želju svoju izrazio opet uvede, i ustanovi".

Ovako jasno o Sremu, ni pre ni posle, ni Sabor, ni ban, ni Bansko veće nisu se izjasnili (a savremeni "povijesničari" su ovaj akt Sabora jednostavno prećutali), nego su, naprotiv, činili sve da u Sremu potisnu srpsku, vojvoñansku upravu i zavedu svoju, hrvatsko-narodnjačku vlast, koja će biti nepoverljivija prema Srpskom narodnom pokreta nego prema sremsko-slavonskim mañaronima, pa će mukom prelaziti preko srbofobskog držanja katoličkog stanovništva, posebno u Sremu.

Pošto su projelačićevski narodnjaci u odnosu na srpsko-vojvoñanski pokret i mañarone u Sremu gubili tlo pod nogama, a od mañarona u Slavoniji bili vrlo ugroženi u Brodskoj regimenti i Virovitičkoj županiji, sa centrima u Vinkovcima i Oseku, pa i u severozapadnom Sremu od Iloka do Vukovara, to je dalo povod Saboru da na bana Jelačića, čim se vratio iz Insbruka, izvrši pritisak da poñe u Slavoniju i Srem.

Na putu od Vinkovaca do Mitrovice, u koju je stigao 19. jula, Jelačić je primao delegacije sremskih katolika - Šokaca koji su optuživali Srbe i Glavni odbor Vojvodine zbog rušenja stare vojne vlasti u Petrovaradinskoj regimenti i anarhije koja je, navodno, zavladala u celom Sremu, na što je on uzvraćao "da neće imati toliko štranjaka koliko će ih trebati u Mitrovici". A, kad je stigao u Mitrovicu, Jelačić je pred deputacijom graničara izrazio negodovanje i bes zbog svega što je čuo i video u Sremu, na što je istupio graničarski oficir Stojanović i upitao ga:

"Reci nam, dakle bane, šta si dosad uradio i prilog srpske nacije da bi zaslužio naše poverenje i da bi sebi dozvolio pravo da nam govoriš na ovakav način". Jelačić ga je ljutito prekinuo i dobacio mu: "Ćutite! Ko vam je dozvolio da interpelirate hrvatskog bana? Vi ste poslednji kome bih dozvolio da si dopusti kritiku mog političkog postupka i govora na ovakav način. Ja nisam došao kod vas da slušam bezobrazne govore, nego da vam stavim do znanja svoje mišljenje i svoje razloge". Ovakvo bahato i arogantno držanje bana Jelačića izazvalo je veliko nezadovoljstvo meñu Srbima u Sremskoj vojnoj granici, pa je, navodno, pripreman i atentat na njega.

U neprijatnoj atmosferi protekao je i razgovor izmeñu Jelačića i komesara Petrovaradinske regimente, Jakova Živanovića, koji je odmah izvestio Glavni odbor u Karlovcima da "ban naginje da g. Rastića (bivšeg komandanta) i korpus oficirski na svoja mesta povrati i regimentu utvrdi". Uostalom, Jelačić nije ni krio svoju želju da obnovi stari poredak u toj regimenti, srušen neposredno pred njegov dolazak u Srem, pa je u svom proglasu od 20. jula, pozivajući na unutarnji red i mir, doslovno rekao: "Die Offiziere des Feld - und Vernjaltungsstandes bahen ohne zeitverlust in ihre Stationen die bisherigen Funktionen anzutretten, und su ihren betreffenden Abtheilungen einzurucken".

"Oficiri operativnog i upravnog položaja treba bez gubljenja vremena ponovo da stupe na svoje dosadašnje dužnosti i da se vrate svojim dotičnim jedinicama".

Ali, zbog otpora Glavnog odbora ban nije uspeo "stari poredak u Regementi vozobnoviti", nego je morao da prihvati kompromisno rešenje tako što je, pored njemu sklonog kapetana Teodora Radosavljevića kao privremenog upravitelja Regimente, morao kao narodnog komesara u Regimenti da prihvati člana Glavnog odbora u Karlovcima, Jakova Živanovića sa ovlaštenjima većim od Radosavljevićevih. Meñutim, Jelačića to nije zadovoljilo pa je preko svog opunomoćenika grofa Nužana, a sve više i preko Radosavljevića uporno nastojao da obnovi stari, predrevolucionarni poredak u Sremskoj vojnoj granici i da je otrgne ispod vlasti Glavnog odbora. Tako se u Mitrovici počelo govoriti o "Horvatskoj ili pravije banovoj partaji" koja je, navodno, Jelačića želela da izabere i za srpskog vojvodu.

Iz Mitrovice Jelačić je navratio u Karlovce, gde je sa sekretarem Glavnog odbora, Jovanom Stankovićem "dosta oštar razgovor bio, ali od (banove) pretnje ne bi ništa".

Iz Karlovaca Jelačić je otišao u Ilok u kome je 21. jula održao Skupštinu Sremske županije, ukazavši na nezakonitosti, razdor, nepokornost, na anarhiju koja vlada u Sremu i okupljenom narodu, pored ostalog, rekao: "Sazvao sam te... da te ozbiljno opomenem: da ti iskažeš dostojnu poslušnost poglavarstvu svojemu i pojedinim častnicima; da ih ne obustavljaš u izvršavanju zakonitih dužnosti; da se ne uklanjaš sudovima njihovim; da tačno naplatiš porez..., napokon da poglavarstvo varmeñijsko pripoznaš onako, kako je uspostavljeno po zakonu i po svetlom kralju".

Posle toga, ban je obnovio župansku upravu i u nju imenovao najveće konzervativce i prikrivene mañarone, protivnike srpskog Glavnog odbora, povećao njihov broj i udvostručio im plate, iako je u narodu vladala oskudica i beda. Saznavši za to, narodni odbor u Šidu izrazio je najveće ogorčenje, tvrdeći da je ban za sudije postavio ljude "koji su najveći protivnici narodnosti naše" (srpske), kao i da je javno govorio: "Kakav Odbor, kakav patrijarh i kakav vojvoda i Vojvodina, kad je Srem čast (deo) Banovine" (t.j. Trojednice).

Išao je tako daleko da je grdio ljude što ne slušaju generala Hrabovskog koji je otpočeo rat protiv Srpske Vojvodine! Stoga je Šidski odbor pitao: "Ošel se toj arhistokraciji, koju ban na novo podiže, povinovati ili ne?"


Pismo patrijarhu Josifu Rajačiću

Zbog svega toga, uzevši u obzir sve što se dešavalo u Sremu, glavni odbor u pismu od 23. jula saopštio je patrijarhu Rajačiću "da dolazi u sumnju veliku i nepoverenje, da će sve to na dobro izići i da će nam uz naš sa trojednom kraljevinom, koji smo toliko želeli, i kog smo radi mnogo dosad žrtvovali i pregoreli veščestvene koristi prineti.

Jer, iskreno govoreći ban ovamo jedno zapoveda, a ovamo drugo ispada tako da se dvaput promišljati moramo, šta nam činiti valja". Na kraju, Odbor je izjavio: "Ne dopada nam se što su se kod nas dve vlasti, banova i narodnosrpska uvukle i što se namera banske vlasti tako odziva u narodu Trojedne kraljevine, kako pravično sumnjati moramo".

Nezadovoljan tim što je Jelačić "vladu varmedsku na novo ustanovio i činovnike naimenovao", Glavni odbor pozvao je sve važnije županijske činovnike s podžupanom Ivanom Dubravajem na čelu da doñu u Karlovce, gde je 3. avgusta stvorena zajednička komisija od njih i članova Glavnog odbora. Na sastanku te komisije "većalo se najviše o tim da se varmedska vlada sa svim ukine".

No, pošto su varmeñaši i Dubravaj, oslanjajući se na bana Jelačića, pružili odlučan otpor, morao je Glavni odbor da odustane od namere da likvidira Županiju, ali ju je primorao da prizna pododbore kao organe narodne vlasti

njemu potčinjene, da se pomiri sa stvaranjem okružnih odbora, kontrolom sudova i se finansijski njemu potčini.

Jelačićev odlazak u Srem ohrabrio je tamošnje katolike na otpor prema Glavnom odboru, a kada je on preduzeo neke represivne mere protiv njih, oni su mu se potužili kako se nalaze "u raljama pobesnelih vukova (Serblja) i onostranih postahija" (Srbljana), koji govore kako ratuju u ime cara i bana "a ovamo carske oficire dave, gnjave i progonu... Oni sve to s varancijom čine... samo kako bi cara (svoga) dobili. Carstvo serbsko tražu oni i hoćedu da jim i mi zadobića (tvoga) pomognemo, kako bi nam potlam lakše glave došli". Stoga, neka ban veruje samo njima - katolicima - "sinovima premilostivog cara Ferdinanda" jer Srbi niti boga niti cara niti ban (ne) prepoznaju".

S tim u vezi, Jelačić je već 12. avgusta pisao u Mitrovicu komandantu Teodoru Radosavljeviću, ako bi bile tačne tužbe katolika, da bi "to moglo verlo herñave posledice za svetu zadaću našu poroditi", pa traži od njega da nastoji ugasiti i " najmanju iskricu nesretne verozakonske razape", tako da "neka moli i veruje sveki u svog boga, kako ga je mati učila, samo neka bude domovina sretna i slobodna". Jelačića je, zatim, u vezi s tužbamam katolika iz Golubca, pisao patrijarhu Rajačiću koji mu je odgovorio "da uopšte nije delo Srba na druge religije napadati, jer je njihova rola i do sada sa svim protivna bila, a sad imamo posla na polju ratnom - sad ni o formi suda i vlasti, ni o formi religije nema pitanja, no o vojni".

Dana 25. avgusta Jelačić se izvinio, pišući Rajačiću da ga raduje što je spor rešen, a još više će ga radovati ako ubuduće ne bude takvog razdora, jer "tim bo spasti će mi s prsiju veliki teret i kamen". Jelačić zaključuje kao i patrijarh: "Sad nam treba sloge, i proklet bio razdor pod takvim god vidom!"

Prepiska patrijarha Rajačića sa Jelačićem je nastavljena, patrijarh je banu optuživao sremske mañarone "koji tajeći svoje namere, prostotu (narod) plaše da će se povlašati", a cilj im je da zavade Srbe i katolike i Mañarima "put u našu sredinu otvore". On je banu pisao o razočaranju Srba koji se usamljeni bore protiv Mañara, pa su poneki čak dotle išli "dalj su i sav razdor religionarni... uplivu neke gospode hervatske pripisali, i to kao celi plod prijateljstva tumačili". Aluzija je bila jasna, a odnosila se na banovu klero-konzervativnu okolinu koja je Srpski narodni pokret samo sticajem okolnosti smatrala za saveznika, ali nimalo dragog zbog njegovih demokratskih tendencija. Otvoreniji od patrijarha bio je član Glavnog

odbora, Konstantin Bogdanović koji je 11. avgusta pisao LJudevitu Gaju: "Nas, t.j. Srbe, vaš Gospodinu Ban upropasti. Ovde se kod nas rat veliki na sve strane vodi, a Banu je dobro u Zagrebu gledati pa ćutati... Na kratko, stoimo sa Banom na točki krainog razveza. Mi ako padnemo, ostaće poštenje na grobu, ali ako pri toj špekulaciji gadnoj padnu Hrvati, kakav će njin krst biti." Tih dana (22. 8.) vrlo negativno o Jelačiću pisao je i Atanasije Nikolić, načelnik Ministarstva unutrašnjih dela u Beogradu, ističući kako ban tvrdi da hrvatsku stvar ne deli od srpsko - vojvoñanske, a istovremeno "javno govori da on neće na Madžare udariti, dok oni na njega ne navale", što mu, ipak, ne smeta da od istih Srba traži novčanu pomoć kao uslov da ih pomogne protiv Mañara. Sve to je "čudesna rabota" bana Jelačića, zaključiće Nikolić u pismu svom pretpostavljenom, Iliji Garašaninu. Sam, pak, Garašanin je Jelačića smatrao kao "podozritelnog", kao čoveka koji Srbima ne želi ništa bolje nego Mañarima. Za Jelačića on će još reći: "Strašno laže ovaj ban". On prosto laže i sasvim u duhu dvorskom radi. Mlogi sumnjaju ovako o njemu, no ja ne samo što sumnjam, no čisto vidim sve njegove i Majhoferove lagarije". A, u te lagarije, nimalo naivne, spadalo je i "punomoćje", koje je Jelačić dao pukovniku Ferdinandu Majerhoferu, koji se umešao u Srpski narodni pokret, "da ponovo organizuje Vojničku granicu", odnosno da regimentama i odredima u Sremu i Banatu "uspostavi unutrašnji red" i borbu graničara da usmerava u interesu Bečkog dvora a ne Narodnog pokreta.

Sa svim ovim u vezi, navešćemo i sud generala Hrabovskog koji kaže: "Ban Hrvatske je moćan govornik i zna da svoje .... ideje zaodene u cvetne fraze... ; njegova se dela, meñutim, ne slažu s njegovim rečima".


Srpska vojska stiže do Osijeka

Opsada ovog grada je trajala u toku jeseni i zime

Kad je Jelačić napustio Srem, mañaroni u Vukovaru i zapadnom delu Sremske županije, izvršili su prevrat u njoj i doveli na vlast bivšeg podžupana Jozefa Žitvaja koji je trebalo da Srem potčini mañarskoj vladi. Meñutim, Žitvajeva vladavina potrajala je samo kratko vreme jer je Glavni odbor pomoću graničara proterao mañarone iz Tovarnika, a Komanda Brodske regimente, koja se tih dana, najzad, priklonila banu Jelačiću,

pokrenula je dve čete svojih graničara i 22. avgusta mañarone proterala iz Vukovara.

Izgleda da je tada komandant Brodske regimente, pukovnik Josif Nojšteter, saglasno s banom Jelačićem, nameravao da onemogući Srbe da uñu u Vukovar koji je on zaposeo sa 700 graničara i 4 topa koje je postavio na uzvišenje kod franjevačkog samostana da bi sprečio kretanje mañarskih brodova Dunavom. Prema dopisu iz Čiba u Bačkoj od 24. avgusta, objavljenom u 123. broju lista "Die Oppositio" , Jelačić je tada objavio proglas da će biti streljani svi oni koji su protiv potčinjavanja Srema njegovoj vlasti, kao i oni koji skrivaju njegove protivnike a da se svakome daje pravo da ubije svakoga Srbina koji se odmah ne preda (... Jeder hat das Recht, jedvden Serben, der sich nisht sogleich ergibt, zu erschissen).

Ipak, glavni odbor je tada zagospodario celim Sremom, a srpska vojska se približila Oseku, i, u toku jeseni i zime, učestvovala u njegovoj opsadi i osloboñenju ispod mañarske vlasti. Ali, u pozadini fronta prema Mañarima Srbi su se suočili sa otvorenim neprijateljstvom katoličkog stanovništva, o čemu je patrijarh Rajačić zapisao: "Ja ni preko proglasa, kao ni preko dobronamernih k njima često slatih jednovernika, (katolika) nisam mogao ništa izraditi. Ali nisam ni hteo nikakve oštre mere protiv njih preduzimati, što (jer) bi se time izmeñu pristalica obe veroispovesti posejalo seme živog razdora. Ograničavao sam se na pretnje, hitno sam nastojao da srpsko stanovništvo zadržim od svakog neprijateljstva, što mi je, Bogu hvala, do danas uspelo. Istorija ovog grañanskog rata imaće da pokaže mnogi žalostan i varvarski akt od ovih unutrašnjih srpskih neprijatelja". Ali, patrijarh Rajačić nije imao samo sa katolicima u Sremu, koji su se pozivali na Jelačića, nego i s njim lično zbog toga što je mesecima izbegao da ispuni svoju savezničku obavezu i zarati s Mañarima. Kad je početkom avgusta patrijarh od strane pukovnika Majehofera obavešten da će se politika Dvora menjati u korist Srba i Hrvata, a protiv Mañara, on je 24. jula (5. 8.) uputio Jelačiću pismo uveravajući ga da će mu "i po smislu saveza (izmeñu vojvodine i Trojednice - S. G.) i po uplivu najnoviji ti dogañaja" pružiti bratsku ruku, kao i da zadaje tvrdu veru da će "za celost Monarhije i pored te celosti za dostojanstvo narodnosti naše, sa vama živiti i umreti." Rajačić, naravno, nije bio obavešten da je, nešto ranije, potkraj jula, na pregovorima u Beču sa predsednikom mañarske vlade, Lajošem Baćanjijem, ban Jelačić izjavio "da odbacuje srpske pokret i da nema s njim nikakve veze."

Ogorčen, stoga što se Jelačić nije izjašnjavao u pogledu srpsko-mañarskog rata, Rajačić mu je 12. avgusta zapretio, ako ne krene u rat protiv Mañara, da će "ceo ugovorski savez, kao od Hrvata pogažen smatrati" jer, iako se Srbi već dva meseca bore, Hrvati ne samo što ćute i sve posmatraju, nego im još "preko ruke javljaju, da dok Mañari na Hrvatsku ne padnu, oni će defenzive držati se". Svoje pismo patrijarh će zaključiti rečima: "Ovo označavam za istoriju, za potomke naše". Pošto je Jelačić na ova pisma oćutao, Rajačić mu je 11/23. avgusta otvoreno saopštio da Srbi sad zbog njega (bana) propadaju, a da on, umesto da Srbe u Hrvatskoj, koji žele da pomognu svoju braću u Vojvodini, obmanjuje da će ih povesti u rat protiv Mañara i tako olakšati položaj vojvoñanskih Srba. Svoje razočaranje i ogorčenje patrijarh je izrazio ovim čuvenim rečima:

"Na mojoj savjesti teški kamen leži, a taj je kamen savez sa Hrvatskom... Ja vam kažem da me stid spopada, što sam tako dugo vreme umeo, smeo i mogao se nadati... Ovde je čas, i to žalosni čas, u kom je svaka moja nadežda iščezla. No, budite uvereni da će doći čas, gde će Hrvati za ovaj postupak sa Srbima veliki odgovor dati Bogu i svetu. Niste verujte daleko, da narod hrvatski dug taj i političkim mnjenjem i samim bitijem narodnim plati. Jedna je, iz cele ove zapletene tragedije istina, i to je istina velika, sveta, čista: da kad Srbin nestane, to neće ni Hrvata pored Mañara biti. Samo će ta razlika u padanju biti: Srbi kad padnu, pašće zbog poštenja; ali kad u ovoj igri padnu Hrvati, šta će na njinom grobu ostati?...

Zaključujući ovo pismo, koje ništa više nije no izražaj stanja našeg i mišljenja srpskog, duša mi moja zapoveda, da i opet izjavim da ja još tvrdo ostajem pri savezu dok me, osim vaših dela ne razreši javnost, vika sveta i glas moga naroda".

Blagoglagoljivi ban Jelačić, odgovorio je Rajačiću tek kad se uverio da će doći do promene u politici Dvora prema Mañarima, odnosno Slovenima u Monarhiji. Bilo je to 28. avgusta kada mu je uputio pismo, u kome kaže: "Kod carskog dvora priznata je pravednost naše stvari, i to - ne samo hrvatske nego i srpske. To isto će se na skoro i od strane dvora i izjaviti... Eto, vidite, s ove strane stoje naše stvari vrlo dobro i daju nam dosta utehe i moralne podpore... Još ovih dana, skupit će se znatna sila na granici mañarskoj, pa onda stupamo na red - udaramo. Ja mislim da nam pobeda neće uzfaliti... To nek vam pokaže da ja, pored sviju onih ukorah i sumnjičenjah ostajem opet Vaš prijatelj i vojni saveznik. A, najbolje će

pokazati djela, koja će naskoro sljediti, pokazat će da niste pravo imali kad ste kazali da savez sa Hrvatskom leži Vam kao kamen na duši i savesti".

Uskoro potom, 11. septembra ban Jelačić sa hrvatskom i srpskom vojskom, ušao je u rat protiv Mañarske, ali ne kao saveznik Srpske Vojvodine nego prema Pešti, a potom i prema Beču, da bi spasavao habzburšku dinastiju, a ne svog, srpskog saveznika od koga je dana 9. oktobra tražio da zajedno s carskim generalom Puhnerom u Erdelju i generalom Anton Ludvigom Pireom hitno preduzme ofanzivu protiv Mañara, ne obazirući se na kritično stanje srpske vojske u Banatu u toku jeseni 1848. U tom smislu, pritisak na Rajačića vršili su i knez Alfred Vindišgrec, glavni carski komandant, pa i sam car Ferdinand 5, koji su Srbe pozivali na ofanzivu, a patrijarha Rajačića odvraćali od mirovnih pregovora sa Mañarima.


Misija Jovana Subotića

Sasvim drugačiji pogled na stvari, imao je srpski ministar Ilija Garašanin, koji je smatrao "da bi bio čistiji posao da je ban utvrdio svoje granice, pa posle i Srbima (dao) pomoć da zauzmu svoje (jer) to bi bio rat čist za slobodu ova dva naroda (Hrvata i Srba). Jelačićev pohod prema Pešti, Garašanin je tumačio kao njegovo odstupanje od zajedničke i oslobodilačke borbe Hrvata i Srba.

Iako u tadašnjim prilikama, o nekoj ofanzivi srpske vojske nije moglo biti govora, patrijarh Rajačić je, sa svoje strane, nastojao da u izmenjenoj političkoj i vojnoj situaciji od Dvora izdejstvuje priznanje odluka Majske skupštine i konstituisanje Srpske Vojvodine, kao posebne krunske zemlje u okviru Monarhije, a ne kao sastavnog dela Ugarske, odnosno Košutovske Mañarske. U tom cilju, u diplomatsku misiju on je poslao, najpre Jovana Subotića, a potom tročlanu deputaciju u sastavu: Konstantin Bogdanović, Jovan Šupljikac i ðorñe Stratimirović, kojima su carski ministri davali umiruća obećanja, ali izbegavali da ih oživotvore. Da bi se to srpsko pitanje rešilo što pre i što povoljnije, patrijarh se obratio i banu Jelačiću, koji se u to vreme bavio u Beču u vezi sa gušenjem tamošnje, novembarske revolucije. Ovog puta, Jelačić mu je 14. novembra odgovorio sledećim rečima:

"Vaše želje i zahtijevanja poradi potvrñenja vojvode, Vojvodine i patrijarha bit će ispunjene... no, akok to odmah ne biva, ima se pripisati jedino okolnostima, u kojima se nalazi čitava monarhija, a osobito Ugarska, gdje je sav poredak poremećen i gdje je sve u najvećem metežu. Jer se, ne može još ništa zidati niti podizati nove kojekakve zgrade politične; no sva briga, mora se na to obratiti, da se metež i nered ukine i da se put prokrči mirnom i zakonitom razvitku".

U to vreme, ban Jelačić predlagao je knezu Vindišgrecu da se potvrdi zvanje vojvode Stevana Šupljikca, ali "uz zadržavanje prava kasnijeg tačnog odreñivanja delokruga i svojstava tog Vojvodstva", dodajući da to smatra "kao životno pitanje za svoj lični odnos prema Srbima".

Nedugo posle toga, 2. decembra 1848. došlo je do dvorskog prevrata, pa je na carski presto, umesto slaboumnog Ferdinanda 5.(rimskim br.!), došao mladi car Franc Jozef, u čije ime je državom upravljala dvorska kamarila, u kojoj su značajno mesto dobili predstavnici Hrvatske, ban-general Josip Jelačić i baron Franjo Kulmer, koji je postao član austrijske carske vlade. Patrijarh Rajačić je tada očekivao da će se odlučnije pristupiti rešavaju srpsko-vojvoñanskog pitanja, tim pre što su to preporučivali glavnokomandujući general, knez Alfred Vindišgrec, predsednik vlade Feliks Švarcenberg i ministar unutrašnjih poslova grof Franc Stadion, istina, kad bude pristupilo reorganizaciji cele Ugarske.

Članovi srpske deputacije, a i sam patrijarh, počeli su da uviñaju da najveće prepreke ispunjavaju srpskih zahteva čine hrvatski klerokonzervativci sa baronom Kulmerom na čelu, a oni su, u to vreme, vršili presudan uticaj na bana Jelačića, ali i na vladu u Beču. Novi car je, najzad, 15. decembra Rajačiću potvrdio patrijarško dostojanstvo, a Stevanu Šupljikcu zvanje srpskog vojvode, ali je izbegao da odredi vojvodine nadležnosti i da potvrdi granice Srpske Vojvodine.

Nezadovoljan takvim rešenjem, patrijarh Rajačić optuživao je austrijsku politiku kao "staru nemačku (politiku), cediti limun do poslednje kapi, pak ga onda na ñubre baciti". U svemu tome, on je video "nedržavničku, uskogrudu i jezuitsku politiku" barona Kulmera, na što je ogorčeno i otvoreno ukazao banu Jelačiću u pismu od 17. decembra 1848., u kome, pored ostalog, kaže:

"Nije mi na Nemca žao, nego mi je žao na moga roñenoga brata, koji mi jamu kopa i u nju me turiti hoće. Da se Srbi nisu Mañarom opolčili (suprotstavili), ili da su (se) s njima držali, šta bi s vama i Trojednom Kraljevinom do sada bilo? A, jošte više da sam ja horvatske Srbe, koji su sad vaša jedina podpora, od vas odvratio?... Težnju barona Kulmera Srem od Vojvodine otrgnuti, uviñam ja i iz drugih javnih delanja, koje i vi sami vidite i znate".

Jelačić je opet oćutao kao da taj prigovor nije bio i njemu upućen. Inače, njegov uticaj na Dvoru bio je u porastu, naročito posle pobede koju je 30. decembra kod Mora odneo nada mañarskim komandantom, generalom Percelom. Mislio je da će slovenske pokrete na jugu uzeti u svoje ruke, da će postati generalisimus carske vojske u Ugarskoj, kao i da će postati srpski vojvoda s obzirom na to da je tih dana (27. decembar) naprasno umro vojvoda Stevan Šupljikac. No, u ovo poslednje kao da nije mnogo verovao, jer je 6. januara 1849. izjavio da je protiv toga da srpski vojvoda dobije ovlaštenje da bude i vojni komandant Srba pošto bi to bilo stvaranje države u državi, što bi bilo nespojivo s jedinstvom Habzburške monarhije, kome on nepokolebljivo teži.

U Jelačićevim i Kulmerovim očima Srpski pokret imao je separatističke ciljeve. Kulmer je pisao da su Srbi netolerantni prema katolicima, kao i "da nisu prijatelji Hrvatima i da samo tako dugo kine prijateljstvo, dok trebaju njihovu pomoć". Iz njihove prepiske i od januara 1849, u vreme kad je srpska vojska oslobañala Banat i Bačku, a Mañare potiskivala prema Morišu i Segedinu, vidi se da se Jelačić zanosio mišlju da se on, sa svojom vojskom prebaci na jug, u Banat, što je Kulmer u pismu od 12. januara ocenjivao da je "sasvim ispravno", jer niko kao Jelačić ne može na vreme da, kao on "učini kraj srpskom spletkarenju i srbijanskom pačarenju", pošto je apsolutno potrebno "da ovaj, takozvani srpski rat za slobodu, dokrajče carske kraljevske čete", što niko ne može učiniti ni brže ni bolje nego sam ban.


Misija Jovana Subotića

Sasvim drugačiji pogled na stvari, imao je srpski ministar Ilija Garašanin, koji je smatrao "da bi bio čistiji posao da je ban utvrdio svoje granice, pa

posle i Srbima (dao) pomoć da zauzmu svoje (jer) to bi bio rat čist za slobodu ova dva naroda (Hrvata i Srba). Jelačićev pohod prema Pešti, Garašanin je tumačio kao njegovo odstupanje od zajedničke i oslobodilačke borbe Hrvata i Srba.

Iako u tadašnjim prilikama, o nekoj ofanzivi srpske vojske nije moglo biti govora, patrijarh Rajačić je, sa svoje strane, nastojao da u izmenjenoj političkoj i vojnoj situaciji od Dvora izdejstvuje priznanje odluka Majske skupštine i konstituisanje Srpske Vojvodine, kao posebne krunske zemlje u okviru Monarhije, a ne kao sastavnog dela Ugarske, odnosno Košutovske Mañarske. U tom cilju, u diplomatsku misiju on je poslao, najpre Jovana Subotića, a potom tročlanu deputaciju u sastavu: Konstantin Bogdanović, Jovan Šupljikac i ðorñe Stratimirović, kojima su carski ministri davali umiruća obećanja, ali izbegavali da ih oživotvore. Da bi se to srpsko pitanje rešilo što pre i što povoljnije, patrijarh se obratio i banu Jelačiću, koji se u to vreme bavio u Beču u vezi sa gušenjem tamošnje, novembarske revolucije. Ovog puta, Jelačić mu je 14. novembra odgovorio sledećim rečima:

"Vaše želje i zahtijevanja poradi potvrñenja vojvode, Vojvodine i patrijarha bit će ispunjene... no, akok to odmah ne biva, ima se pripisati jedino okolnostima, u kojima se nalazi čitava monarhija, a osobito Ugarska, gdje je sav poredak poremećen i gdje je sve u najvećem metežu. Jer se, ne može još ništa zidati niti podizati nove kojekakve zgrade politične; no sva briga, mora se na to obratiti, da se metež i nered ukine i da se put prokrči mirnom i zakonitom razvitku".

U to vreme, ban Jelačić predlagao je knezu Vindišgrecu da se potvrdi zvanje vojvode Stevana Šupljikca, ali "uz zadržavanje prava kasnijeg tačnog odreñivanja delokruga i svojstava tog Vojvodstva", dodajući da to smatra "kao životno pitanje za svoj lični odnos prema Srbima".

Nedugo posle toga, 2. decembra 1848. došlo je do dvorskog prevrata, pa je na carski presto, umesto slaboumnog Ferdinanda 5.(rimskim br.!), došao mladi car Franc Jozef, u čije ime je državom upravljala dvorska kamarila, u kojoj su značajno mesto dobili predstavnici Hrvatske, ban-general Josip Jelačić i baron Franjo Kulmer, koji je postao član austrijske carske vlade. Patrijarh Rajačić je tada očekivao da će se odlučnije pristupiti rešavaju srpsko-vojvoñanskog pitanja, tim pre što su to preporučivali glavnokomandujući general, knez Alfred Vindišgrec, predsednik vlade

Feliks Švarcenberg i ministar unutrašnjih poslova grof Franc Stadion, istina, kad bude pristupilo reorganizaciji cele Ugarske.

Članovi srpske deputacije, a i sam patrijarh, počeli su da uviñaju da najveće prepreke ispunjavaju srpskih zahteva čine hrvatski klerokonzervativci sa baronom Kulmerom na čelu, a oni su, u to vreme, vršili presudan uticaj na bana Jelačića, ali i na vladu u Beču. Novi car je, najzad, 15. decembra Rajačiću potvrdio patrijarško dostojanstvo, a Stevanu Šupljikcu zvanje srpskog vojvode, ali je izbegao da odredi vojvodine nadležnosti i da potvrdi granice Srpske Vojvodine.

Nezadovoljan takvim rešenjem, patrijarh Rajačić optuživao je austrijsku politiku kao "staru nemačku (politiku), cediti limun do poslednje kapi, pak ga onda na ñubre baciti". U svemu tome, on je video "nedržavničku, uskogrudu i jezuitsku politiku" barona Kulmera, na što je ogorčeno i otvoreno ukazao banu Jelačiću u pismu od 17. decembra 1848., u kome, pored ostalog, kaže:

"Nije mi na Nemca žao, nego mi je žao na moga roñenoga brata, koji mi jamu kopa i u nju me turiti hoće. Da se Srbi nisu Mañarom opolčili (suprotstavili), ili da su (se) s njima držali, šta bi s vama i Trojednom Kraljevinom do sada bilo? A, jošte više da sam ja horvatske Srbe, koji su sad vaša jedina podpora, od vas odvratio?... Težnju barona Kulmera Srem od Vojvodine otrgnuti, uviñam ja i iz drugih javnih delanja, koje i vi sami vidite i znate".

Jelačić je opet oćutao kao da taj prigovor nije bio i njemu upućen. Inače, njegov uticaj na Dvoru bio je u porastu, naročito posle pobede koju je 30. decembra kod Mora odneo nada mañarskim komandantom, generalom Percelom. Mislio je da će slovenske pokrete na jugu uzeti u svoje ruke, da će postati generalisimus carske vojske u Ugarskoj, kao i da će postati srpski vojvoda s obzirom na to da je tih dana (27. decembar) naprasno umro vojvoda Stevan Šupljikac. No, u ovo poslednje kao da nije mnogo verovao, jer je 6. januara 1849. izjavio da je protiv toga da srpski vojvoda dobije ovlaštenje da bude i vojni komandant Srba pošto bi to bilo stvaranje države u državi, što bi bilo nespojivo s jedinstvom Habzburške monarhije, kome on nepokolebljivo teži.

U Jelačićevim i Kulmerovim očima Srpski pokret imao je separatističke ciljeve. Kulmer je pisao da su Srbi netolerantni prema katolicima, kao i "da

nisu prijatelji Hrvatima i da samo tako dugo kine prijateljstvo, dok trebaju njihovu pomoć". Iz njihove prepiske i od januara 1849, u vreme kad je srpska vojska oslobañala Banat i Bačku, a Mañare potiskivala prema Morišu i Segedinu, vidi se da se Jelačić zanosio mišlju da se on, sa svojom vojskom prebaci na jug, u Banat, što je Kulmer u pismu od 12. januara ocenjivao da je "sasvim ispravno", jer niko kao Jelačić ne može na vreme da, kao on "učini kraj srpskom spletkarenju i srbijanskom pačarenju", pošto je apsolutno potrebno "da ovaj, takozvani srpski rat za slobodu, dokrajče carske kraljevske čete", što niko ne može učiniti ni brže ni bolje nego sam ban.


Sukob sa generalom Hajekom

General Hajek pruža žestok otpor uvoñenju srpskog jezika u vojnu

administraciju

U postskiptumu pisma od 25. januara, Kulmer je najavio Jelačiću kako je sam car u ličnom susretu rekao da se nada da će se ispuniti njegova, banova, želja da s vojskom poñe u Banat "da uredi tamošnje odnose" i da obnovi sasvim rastrojene i demoralisane graničarske regimente, budući da se to "Vojvodini ... nikako ne može prepustiti", jer on od nje ne očekuje ništa dobro.

Svoje pismo, Kulmer će završiti ovom konstatacijom: "Srpski je narod dobar, ali njegove voñe s rijetkim iznimkama spadaju u kategoriju naših stekliša, i nijesu ni za što". Četiri dana kasnije, Kulmer će zapisati da Srbi "nemaju pametnih, čestitih ljudi", te da je kod njih "komunistički proletarijat preoteo vlast, pa on sumnja "da je moguća takva Vojvodina kakova postoji u glavama sadašnjih (srpskih) voña i agitatora".

A, Jelačić je, kako je poznato, skoro u svemu delio Kulmerovo mišljenje i svojim pismima mu davao povod za njega. Iako, sticajem prilika, ban Jelačić nije otišao u Banat, on je, ipak, bio obavešten o zbivanjima u Vojvodini, pa i davao svoj sud o njima, jer je gajio potajnu nadu da bi mogao biti izabran za srpskog vojvodu, a i stoga što je, i pored odluke Majske skupštine i Sabora Trojednice, smatrao da Srem mora pripasti Trojednoj kraljevini i da se u njemu mora slušati njegova reč.

Ovo poslednje pokazalo se, sredinom februara 1849. godine, povodom otpora koji je general Hajek-Valdšteten u Mitrovici, pružio uvoñenju u administraciju u Petrovaradinskoj regimenti srpskog jezika i ćirilice, što je on ocenio kao sredstvo za širenje separatističkih ideja.

Pošto je na uvoñenju srpskog jezika i ćirilice insistirao lično patrijarh Rajačić, general Hajek se za uputstvo kako da postupi obratio najpre austrijskom ministru vojske, a zatim i banu Jelačiću koji je 14. februara iz Pešte Hajeku odgovorio da patrijarha zamoli da se u Regimenti zadrži nemački jezik, a ne uvodi srpski, jer vojne vlasti još nisu tako organizovane da bi narodnim jezikom mogle voditi službenu prepisku, pa bi to izazvalo teškoće i bilo od štete. U tom smislu, mesec dana ranije, Bansko veće u Zagrebu pisalo je Okružnom odboru u Zemunu "da bi dobro bilo da se u svojim dopisima ne služi narodnim (srpskim) jezikom", što je Odbor s prezirom odbio.

Odlučan otpor Hajeku, ovog puta, pružio je komesar Srema, major Teodor Radosavljević, a patrijarh Rajačić odgovorio je Hajeku da sve što je u Vojvodini postignuto treba pripisati srpskoj narodnoj vlasti, koja korespondira samo na svom srpskom jeziku, ali da je ona "nažalost od svojih sopstvenih domaćih vojnih vlasti omrznuta i svugde ogovarana i još se ogovara". Patrijarh je Hajeku izrazio svoje čuñenje što se nije obratio njemu nego banu Jelačiću, iako je u pitanju stvar koja se tiče Vojvodine i srpskog naroda, te ga upozorava da ne demorališe narod, jer u tom pogledu dosta već rade i "druga gospoda", koja neće ili ne mogu da shvate carev manifest.

U vreme dok je trajala ova prepiska, u krugovima Dvora pripreman je novi ustav za Monarhiju, koji je njenim narodima oktroisan 4. marta 1849. godine. U liberalnim sredinama širom Monarhije, taj ustav izazvao je zaprepašćenje i ogorčenje, pa i Dvoru odani Rajačić nije mogao ćutati nego se zbog odredaba o Srpskoj Vojvodini i Vojnoj granici obratio banu Jelačiću, tada još vrlo uticajnom u dvorskim krugovima, radi zajedničkog istupanja za reviziju ustava, ali ga ban ni ovog puta nije udostojio svog odgovora.

Potkraj marta, kad je na centralnom ratištu u Mañarskoj, carska vojska počela da trpi poraze i kad mu je bila vrlo potrebna pomoć srpske vojske, Jelačić je u pregovorima s generalom Majerhoferom izrazio mišljenje da bi Vojvodina trebalo da dobije svoje granice, a da se patrijarhu poveri

privremena uprava u njoj, kao i da se Majerhoferu poveri reorganizovanje graničarskih regimenti u Vojvodini.

Na taj način on bi se i "popularisao" kod Srba i uspostavio kontrolu nad njima, a i sebi otvorio put za dolazak na južno, vojvoñansko ratište. Meñutim, do promena u Vojvodini nije došlo, jer je u toku aprila i početkom maja, srpska vojska bila poražena i u Bačkoj i u Banatu ne samo zbog nesposobnosti njenog glavnokomandujućeg, generala Kuzmana Todorovića (ranije oficira u Jelačićevom štabu), povlačenja u Srbiju njenih dobrovoljaca, nego i stoga što je Jelačićev miljenik, grof Albert Nužan, kao komandant jakog korpusa srpske i hrvatske vojske, bez borbe iz Sombora povukao u Baranju i Mañarima, pod komandom generala Mora Percela omogućio brz prodor prema Novom Sadu, Petrovaradinu, a zatim i Srbobranu.

U vreme kad je agonija Srpske Vojvodine bila na vrhuncu, kad su se ostaci njene vojske povukli u Srem, a Stratimirović, Jovan Stefanović - Vilovski i vojvoda Stevan Knićanin, očajnički branili Titelsku visoravan, u Beču je doneta odluka da bar Jelačić sa hrvatsko-srpskom vojskom, koja će dobiti naziv "Južna Armija", sa ratišta u Mañarskoj poñe u Srem, da bi iz njega poveo operacije protiv mañarske vojske u Bačkoj, ali i da potpuno potisne patrijarha Rajačića i Srpski narodni pokret preuzme u svoje ruke.

Jelačić je to poodavno očekivao, jer je verovao da bi se tako domogao položaja srpskog vojvode, pa je aprila 1849. u svom memorandumu caru Francu Jozefu izjavio i ove značajne reči:

"Prava kolevka srpske nacije u Austriji jeste Srem i Petrovaradinska graničarska regimenta. Ovde, istina, postoje neke prepreke, ali prema mom mišljenju, ustupanje ovih zemalja (Srpskoj Vojvodini) je neizbežno.


Baranja kao nadoknada za Srem

Srska vlada je 11. jula 1849. godine patrijarha Rajačića razrešila dužnosti

komesara u civilnim delovima Vojvodine

Kneževina Baranja, nastanjena pretežno Hrvatima (sic!) treba da bude sjedinjena sa Slavonijom, a Meñumurje sa Hrvatskom, da bi se nadoknadio gubitak Srema".

Posledica tog Kulmerovog pisma bilo je Jelačićevo obraćanje caru 29. juna s vrlo kritičkim prikazivanjem stanja u 7. vojnom okrugu sa generalom Majerhoferom i patrijarhom Rajačićem na čelu, koji se u to vreme sveo samo na Srem i Šajkašku. Jelačić je tvrdio da je tamošnje stanovništvo izgubilo poverenje u narodne odbore, koji na banovu žalost još uvek postoje, da nije usklañen odnos izmeñu vojne i civilne vlasti, da upravna vlast ne funkcioniše, pa se narod obraća njemu i za najnevažnije stvari iako on ima toliko briga oko voñenja rata i snabdevanja vojske u opustošenoj Bačkoj. On je, stoga, smatrao da je potrebno što pre povratiti dostojanstvo i ugled vlasti i probuditi poverenje naroda prema njoj. U krajevima koje će on oslobañati od neprijatelja trebalo bi savladati anarhično stanje i uspostaviti zakonitost, što se može postići samo postavljanjem organa vlasti kojima ugled neće moći da ruši od njih udaljena i protivpravna centralna uprava Srpske Vojvodine. Iako ne misli da u pitanje treba dovoditi koncesije koje je dobila Srpska Vojvodina, on sumnja da će Rajačić i Majerhofer uspeti da srede stanje u njoj, pa predlaže da centralna vlast tamo energično interveniše preko posebnih poverenika, odnosno da upravu nad Vojvodinom poveri vrhovnom komandantu vojske u Ugarskoj i Erdelju, generalisimusu baronu Hajnau i komesaru za civilne poslove, baronu Geringeru.

Taj predlog odmah je uzet u razmatranje, o čemu je već 7. jula baron Kulmer obavestio Jelačića pismom u kojem kaže: „Tvoj je prijedlog... raspravljen i zaključeno je da patrijarh prestane biti komesarom, pa da kao u drugim zaposjednutim dijelovima Mañarske i u Bačkoj i Banatu Hajnau i Geringer izdaju potrebne odredbe. Srijemska županija potpada pod bansku jurisdikciju, preuranjeni i protivpravni zaključak Zemaljskog sabora ne može na tome ništa promijeniti, jer nema kraljevske sankcije, prema tome ti imaš tamo zapovijedati. Graničarski pukovi, što ih je vlada odbora kao vojničke institucije raspustila, bit će u

onoj mjeri, u kojoj buntovnici budu istjerani, opet pod vojničkom upravom... Pitanje prezentivne Vojvodine... mora se tretirati to opreznije ... jer ona ugrožava Vojnu granicu i jer se srpske namjere ne daju spojiti s interesima Austrije. Ja sam još u Srijemu imao prilike izbliže upoznati Srbe i njihova nastojanja, ja se ne varam u svom sudu.

Posle tog pisma, a na formalni predlog bana Jelačića, carska vlada je 11. jula patrijarha Rajačića razrešila dužnosti komesara u civilnim delovima Vojvodine i pozvala ga u Beč da, tobože, učestvuje u pregovorima koji se odnose na budućnost Srba i njihove crkve u Monarhiji. Banu je povereno da na području Vojvodine sprovede privremenu grañansku i vojnu organizaciju u čemu su, kao podreñeni, trebalo da mu pomognu general Majerhofer i dvorski savetnik Fon Fluk.

Gornje odluke patrijarh Rajačić primio je u Zemunu u kojem je tavorilo tzv. Vojvoñansko praviteljstvo gde je on stajao na čelu kao „privremeni upravitelj", kako se potpisao na oproštajnom proglasu, upućenom srpskom narodu na nas Svetog Ilije, 1849. godine. U tom proglasu, kao da nije ništa znao o Jelačićevom rovarenju protiv njega, on je svom narodu rekao: „Kad je reč o banu Trojedne kraljevine Jelačiću, tvrdo držim da pošteno s bogom misli, da te u bulatu ostaviti neće, no da će tolikim svojim iskrenoga k srbskom narodu prijateljstva i pismenim i istmenim izrazenijamam nepokolebljivo vjeran ostati, zaključenja i tvoga i trojedne Kraljevine sabora junački braniti, i da se obistine, sa svom snagom nastojati... Pod njegovim štitom steći ćeš ti i tvoju Vojvodinu i tvoga vojvodu"

Za takva očekivanja od Jelačića patrijarh nije imao osnova pošto je s njim već imao nesporazuma oko političke pripadnosti Srema, kao i mnogi drugi Srbi, pa je morao da vidi da je dolazak bana Jelačića u Srem predstavljao ohrabrenje za dotad sasvim potisnute predstavnike županijske vlasti, tzv. varmeñaše, koji su očekivali „da se stara Varmeña (županija) u celosti svojoj natrag vrati" budući da su na vojnu granicu počeli da se vraćaju ranije proterani oficiri. Tim povodom u "Vestniku" Konstantina Bogdanovića pisalo se da je županija „politička avet... odnosno prava pravcita, ali od svih najhuñša i najopasnija reakcija" i verovalo se da će Jelačić poštovati volju naroda i sprečiti povratak na stari oblik vlasti, na županski sistem.

Pošto je delio ovakvo mišljenje o županijama, patrijarh Rajačić, još uvek kao carski komesar za civilne poslove u Srpskoj Vojvodini, na dan 1. jula razrešio je Teodora Radosavljevića dužnosti komesara Srema a Sremsku

županiju proglasio je za „Sremsko okružje", na čije je čelo, kao komesara, imenovao dotadašnjeg sudiju Velikog sremskog suda, Jovana Stojčevića, želeći da na taj način potisne podžupana Ivana Dubravaja koga je na taj položaj, kao svog štićenika, u leto 1848. godine postavio ban Jelačić.


Banovo pismo patrijarhu

Beč postavlja Jovana Stojčevića za vrhovnog upravitelja Srema

Pošto je Dubravaj shvatio da je reč o njegovom odstranjivanju sa vlasti, on je o tome obavestio Jelačića koji je 6. jula iz Šova u Bačkoj patrijarhu poslao pismo u kojem mu je skrenuo pažnju da pod njegovu upravu kao carskog komesara spadaju samo Bačka i Banat, kao krajevi osloboñeni od Mañara, a nikako i Srem, koji nije bio pokoren, a u kojem je delovala županijska uprava, potčinjena njemu kao banu Trojedne kraljevine, pa se isti ne može ubrojati u pokrajine kojima je potrebna nova, posebno komesarska uprava.

Jelačić je pisao da je istina da je Majska skupština proglasila Srem za sastavni deo Vojvodine, ali do njenog teritorijalnog konstituisanja ne može doći pre nego ova želja srpskog naroda ne bude od cara odobrena i potvrñena. Stoga on izjavljuje da „tako faktično otcepljenje" Srema od Hrvata i Slavonije nikako ne može da prihvati kao primer srpsko-hrvatskog saveza utvrñenog u Hrvatskom saboru od 5. juna 1848. godine.

Ban je, zbog svega rečenog, od patrijarha zahtevao da svoju komesarsku funkciju ne proteže na Srem sve dok ne budu potvrñene odluke Majske skupštine i Hrvatskog sabora. Ukoliko, pak, patrijarh misli drugačije, neka to pitanje iznese pred cara, a ako želi da ukloni Dubravaja, onda neka iznese i razloge za to.

Rajačić je na ovo 12. jula otpisao Jelačiću, ističući da su se pokušaji Mañara da zavladaju Sremom odigravali u vreme kad je ban bio u Austriji i Mañarskoj i da nije bilo srpske vojske, oni bi u tom i uspeli. Srpska vojska je ne samo u Sremu, nego ponegde i u virovitičkoj županiji održavala red, a pomagala je i u opsadi Osijeka.

U to vreme su stare vlasti skoro prestale da deluju ili su prišle Mañarima, pa je stoga on (patrijarh) po želji naroda i nuždom okolnosti preuzeo upravu i u Provincijalu i u Vojnoj granici, gde su ga zatekli carski manifest od 15. decembra 1848. i carsko pismo od 2. aprila 1849. godine koje izričito pominje i Srem kao provinciju njegovog komesarskog delovanja. Sve dosad on upravlja Sremom, a Dubravaj mu se „soveršeno povinovao" i primao zapovesti od Vojvodine.

Ovoga puta Jelačić nije ulazio u dalju polemiku s Rajačićem nego se zbog spornog statusa Srema obratio ministru unutrašnjih poslova carske vlade, Aleksandru Bahu koji mu je 10. avgusta odgovorio da svuda po Vojvodini može, po svom nahoñenju, da postavlja komesare, a „što se tiče Srema, razume se po sebi, da se sa ponovnim uspostavljanjem okružja generalata isti natrag vraća pod banski autoritet, i d će se tzv. Sedmo vojno okruženje, sa isključenjem Granice, odnositi jedino na delove srpskog područja Bačke i Banata", pa će, na taj način, biti otklonjeni dalji nesporazumi".

Izgleda da je Bahov odgovor, koji mu je išao u prilog, Jelačić dobio neposredno pre svog teškog poraza od strane mañarske vojske kod Iñoša (Neñeša), na dan 14. jula, posle kog se sa celom Južnom armijom morao povući u Srem, u kome se tada licem u lice našao sa patrijarhom Rajačićem i generalom Majerhoferom.

Nezadovoljan zbog potčinjavanja Jelačiću, Majerhofer se 25. jula obratio predsedniku carske vlade, knezu Feliksu Švarcenbergu, tvrdeći da ban nema pravog plana za organizovanje uprave u Vojvodini i da od toga neće biti ništa.

On mu je, takoñe, rekao da mu se ne dopada banova namera da Srem potčini vladi u Zagrebu, jer bi to bila jedna previše udaljena i nesigurna viša vlast. Inače, Majerhofer je smatrao da je dobro što je patrijarh uklonjen s vlasti, ali da ne bi trebalo zaboraviti njegove zasluge, saveta i dobru volju u mnogim stvarima.

Patrijarh, sa svoje strane, iako je primio odluku da poñe u Beč, nastojao je da se što duže zadrži u Zemunu, rešen da Sremsku županiju, nazvanu Sremsko okruženje, na svaki način zadrži u sastavu Srpske Vojvodine.

Da bi to postigao, nastojao je da do kraja kompromituje požupana Ivana Dubravaja kao „najvećeg ... ali i suptilnijeg mañarona, izdajicu i verolomca", koga je ban Jelačić postavio na čelo Sremske županije,

angažujući protiv njega Srbo-katolika Franju Bilčevića, pravnika i narodnog zastupnika. Na meti patrijarha i Bilčevića našao se i komesar Okružja, Jovan Stojčević koji se sasvim priljubio uz Dubravaja i Jelačića, izneverivši patrijarha koji ga je postavio na taj položaj.

Da bi se oslobodio tih neugodnosti, Jelačić je 5. avgusta podsetio Rajačića da je pozvan u Beč, i da tamo treba i da poñe, kao i na to da Srem i dalje ostaje u okviru Hrvatske i Slavonije sve dok se u pogledu Srpske Vojvodine „odlučne (konačne) odredbe ne učine.

Nedugo posle toga, patrijarh Rajačić otputovao je iz Zemuna i 18. avgusta stigao u Beč, ali spor oko pripadnosti Srema nije tim okončan, jer su patrijarhove pristalice, odnosno Srbi u Sremu, želeli da svetu sačuvaju u okviru Srpske Vojvodine, a Jelačićevci-varmeñaši da ga uguraju u sastav Trojednice, tim pre što je patrijarh napustio Vojvodinu, a županijska skupština kad je postavljeno pitanje da li će se Srem odlučiti za Hrvatsku ili za Srpsku Vojvodinu, većina se izjasnila za Vojvodinu i odluke Majske skupštine.

Podžupan Dubravaj morao je da odstupi, a za voñenje županijskih poslova izabran je „Upravljajući odbor" sa Jovanom Stojčevićem na čelu, ali s većinom članova koji su podržavali Bilčevića, a preko njega već odsutnog patrijarha i Vojvoñansko praviteljstvo koje je egzistiralo u Zemunu. razbešnjen zbog sastava Županijskog odbora i njegovog priznavanja Srpske Vojvodine i njenog Praviteljstva, ban Jelačić je 30. avgusta jednostavno i grubo zbrisao taj odbor i svu vlast preneo na Stojčevića koga je imenovao za „privremenog vrhovnog upravitelja" Sremske županije.


Stojčević potčinjava Srem Hrvatskoj

A Stojčević, da bi se još više dodvorio banu Jelačiću, činio je sve da Srem potčini Hrvatskoj i da ukloni i poslednje tekovine Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini, a naročito narodne odbore koje je narod s poverenjem prihvatio.

Nešto ranije, u toku avgusta, do ukidanja narodnih odbora došlo je i u Sremskoj vojnoj granici koja je bila potčinjena Jelačiću kao komandujućem

generalu u Hrvatskoj i Slavoniji. Kad je na red došao i Okružni odbor u Mitrovici, njegov predsednik Stevan Georgijević zatražio je objašnjenje od majora Radosavljevića, a ovaj mu je otpisao da je ban Jelačić naredio da se u Petrovaradinskoj regimenti ponovo uvedu važeći zakoni i organi, meñu koje se sigurno ne mogu ubrojati ni Okružni odbor ni mesni pododbori, pa moraju biti raspušteni. Tako je postupljeno i u Zemunu i drugim mestima.

Meñutim, ban je i nadalje tolerisao postojanje Vojvoñanskog praviteljstva u Zemunu, koje mu se pokorilo kao upravitelju Vojvodine, ali kojega se i odreklo kad je on napustio Srem, i vratilo se pod okrilje u patrijarha Rajačića koji se u Beču, u vreme kad se odlučivalo o budućnosti Srpske Vojvodine zalagao da ona bude priznata za posebnu, krunsku pokrajinu (Kronland) pre nego što se narod u njoj odlučio da li će stupiti u savez s Trojednom kraljevinom ili sa nekom dugom krunovinom u Austrijskoj carevini.

No, sve to zavisilo je od carske vlade koje je predložila, a car prihvatio kompromisno rešenje u pogledu Vojvodine: proglasio je novu krunovinu pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, bez delova Vojne granice, ali i bez polovine Srema pošto je u Vojvodstvo uključio samo Rumski i Ilovački srez, a zapadni deo dodelio Trojednoj kraljevini kao nagradu banu Jelačiću za verno služenje Habzburškoj monarhiji.


kraj

Documents

Akademik Slavko Gavrilović: Ban Josip Jelačić i srpska Vojvodina