AGRESIVNOST KOD DECE

SADRŽAJ

Uvod................................................................................................................................................4

1. AGRESIVNOST.....................................................................................................................6

1.1. Pojam agresivnosti............................................................................................................6

2. TEORIJE AGRESIVNOSTI...............................................................................................10

2.1. Instinktivističke teorije....................................................................................................10

2.2. Kognitivne teorije agresivnosti.......................................................................................12

3. VRSTE AGRESIVNOSTI KOD DECE.............................................................................13

4. UZROCI AGRESIVNOSTI................................................................................................21

4.1. Nasledni činioci...............................................................................................................21

4.2. Situacija u porodici.........................................................................................................22

4.3. Socio-kulturalni činioci...................................................................................................22

4.4. Uticaj sredstava masovne komunikacije.........................................................................22

5. KARAKTERISTIKE AGRESIVNOSTI KOD DECE.....................................................24

5.1. Karakteristike agresivne dece.........................................................................................24

5.2. Polne razlike u izražavanju agresivnosti.........................................................................27

6. KAKO SE RAZVIJA AGRESIVNOST KOD DETETA?...............................................29

6.1. Zašto je dete agresivno?..................................................................................................29

6.2. Načini ispoljavanja agresivnosti kod dece različitih uzrasta..........................................32

6.3. Bogat repertoar agresivnosti...........................................................................................33

6.4. Agresivnost se "uči"........................................................................................................34

7. ULOGA RODITELJA.........................................................................................................36

7.1. Kako smanjiti agresivnost

7.2. Kako odgajiti nenasilno dete?.........................................................................................37

7.3. Utvrditi uzrok i reagovati na pravi način........................................................................38

7.4. Kažnjavanje dečje agresivnosti.......................................................................................39

7.5. Kako učiti dete vladanju gnevom....................................................................................40

ZAKLJUČAK..............................................................................................................................42

LITERATURA.............................................................................................................................43

INDEX POJMOVA.....................................................................................................................44

Uvod

Iako se nekada može sresti uverenje da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, ovo

stanovište je pogrešno. Iz želje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i

nevina bića, nekada se gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana života.

Agresivnost je biopsihološki motiv kod dece koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od

pretnje i zadovoljenje potreba.

U tom smislu, agresivnost je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje.

Pitanje na koje, ipak, nije lako dati precizan odgovor je: kada agresija prestaje da bude samo

adaptivni mehanizam, a kada postaje destruktivna. Do druge godine života učestalost i intenzitet

agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta kada nivo agresivnosti

postepeno počinje da opada sve do kraja puberteta.

Pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja

socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i

koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost

agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu ) postavlenje od strane odraslih. Dete

tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije, i na koji način može dobiti ono što želi.

Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima

oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim

nagonima, pa tako i sa agresivnim.

Agresivnost je deo ljudske prirode. To je način na koji neke osobe izražavaju svoja

osećanja. Agresija nije emocija već način izražavanja gneva, koji se u razvoju javlja tokom

drugih šest meseci bebinog života. Agresivnost beba izražava kao mlataranje ručicama, vrištanje

ili grizenje dojke i obično ima za cilj da se pridobije pažnja roditelja. Jednogodišnje i

dvogodišnje dete će često kad se naljuti bez razmišljanja ujesti drugo dete. Trogodišnjaci i

četvorogodišnjaci već znaju da fizička agresija nije prihvatljiva. U uzrastu od četiri godine

agresivnost se stabilizuje kao crta ličnosti.

Postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je promatraju kao reaktivno stanje,

odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek

rađa, primerice u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe

teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal za agresivno ponašanje. To, naravno,

vredi i za decu različitih uzrasta. Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti

agresivni u mislima, na rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. 

Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje

dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Druga su krajnost nekontrolisani

izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice

koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti. Načina agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo je

beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekad svesni, a nekad nismo.

1. AGRESIVNOST

1.1. Pojam agresivnosti

Termin agresija, sa etimološkog stanovišta, potiče od korena latinske reči aggredi ili od

ad gradi, gde gradus označava korak a prefiks ad - prema, što upućuje na značenje - kretati se

napred, ići ili koračati napred. Nasuprot tome, regredi (regresija) znači kretati se nazad. Prema

tome, od izvornog značenja izvodi se reč aggresio što znači pristupiti nekome, navaliti,

napadati1, ili, u slobodnijem prevodu usmerenost ka određenom cilju. Pritom se imaju u vidu i

biološki (nagonski) elementi i socijalno uslovljeni aspekti. U kolokvijalnom govoru reč

„agresija" upotrebljava se u veoma fleksibilnom značenju, tako da se može govoriti o

agresivnom govorenju, čak i o „agresivnoj ljubavi". Takođe, agresija se zna izjednačavati sa

terminom „nasilje" i njegovim značenjem, iako je nasilje najizoštrenija i najgrublja agresija, što

će reći svako nasilje je agresija, ali svaka agresija nije ili ne mora biti nasilje.

Različiti autori koji su se prošlih decenija bavili proučavanjem agresivnosti složili su se

da to ponašanje definišu kao ono kojim se drugoj osobi nanosi šteta bilo koje vrste. Ono oko

čega se nisu mogli složiti bilo je pitanje treba li u definiciju agresivnog ponašanja uključiti

postojanje namere da se u drugoj osobi nanese šteta. U svom sveobuhvatnom objašnjenju

agresivnosti Žužul nameru nanošenja štete smatra neizostavnom, pa definiše agresivno ponašanje

1 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god.

kao "svaku reakciju (fizičku ili verbalnu) izvedenu sa namerom da se nekom drugom nanese

šteta ili povreda bilo koje vrste, bez obzira na to da li je ta namera do kraja realizovana". U

novijoj literaturi iz područja socijalne psihologije takođe se navodi da je namera od ključnog

značaja, pa se agresivno ponašanje određuje kao "namerno ponašanje kojem je cilj nanošenje

fizičke ili psihičke boli". Naime, opravdano je smatrati agresivnim ponašanje koje u stvarnosti ne

prouzrukuje štetu drugoj osobi, ali pri kome postoji namera onoga čije ponašanje označavamo

agresivnim da nanese štetu drugome. Sa druge strane, slučajno nanošenje štete se ne može

uvrstiti u agresivno ponašanje jer nema prethodne namere.

Agresivna su deca često odbačena od strane svojih vršnjaka te su, kasnije u životu, sklona

negativnim oblicima ponašanja (kao što su napuštanje škole i delinkvencija), kao i problemima

mentalnog zdravlja2. Kako bi se izbegle takve štetne posledice, od izuzetne je važnosti spoznati

činioce koji utiču na razvoj agresivnog ponašanja, kao i načine njegove prevencije, odnosno

smanjenja.

Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije

stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte

agresivnosti pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike.

Berkowitz3 je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno)

sprovedeno s namerom da se nekoga povredi (bilo fizički ili psihički). Na sličan način

agresivnost danas definišu i socijalni psiholozi prema kojima ona predstavlja svaki namerni

postupak (fizički ili psihički) kojem je cilj nanošenje štete ili uzrokovanje boli.

Harre i Lamb su zabeležili preko 200 različitih definicija agresivnog ponašanja koje su

predložili brojni istaživači, ali su gotovo sve one sadržale 2 karakteristike: to je ponašanje čija je

namera povrediti nekoga (fizički ili psihički) i ponašanje koje žrtva doživljava kao hostilno.

Prema B. Ilić, agresija je bilo koja forma ponašanja usmerena povređivanju ili oštećivanju

drugog živog bića koje je motivisano da izbegne takav postupak. Šteta koja je uzgredni proizvod

ponašanja čiji je cilj pružanje pomoći drugoj osobi takođe se ne može nazvati agresijom, jer

2 Milanović, A. (2004). Povezanost različitih vrsta agresivnosti i sociometrijskog statusa kod dece osnovnoškolske

dobi. Zagreb: Odsek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Str. 22.3 Ibid. Str. 23.

osoba koja nanosi štetu veruje da osoba kojoj se nanosi šteta nije motivisana da izbegne tu

akciju. Slično tome, nanošenje boli mazohistima nije agresija, jer žrtva nije motivisana da je

izbegne - naprotiv, bol je u službi višeg cilja.

Još uvek ne znamo da li je i agresija samostalan nagon kao što je to seksualnost ili se ona

stiče i razvija već u ranom detinjstvu, i tada sigurno pod uticajem vaspitanja, koje samo stoji u

senci društvenog uređenja i društvene ideologije. Neka istraživanja antropologa i etnologa idu u

pravcu priznavanja agresivne energije kao samostalnog nagona; neka druga, međutim, govore

suprotno.

Agresivnost se definiše i kao trajnija tendencija ličnosti da se manje - više dosledno

prema svojoj bližoj i daljoj okolini odnosi neprijateljski i razorno. U istom rečniku agresija se

definiše kao napad, nasrtanje, tj. ono što se opaža kao stvarni akt napada - čin ponašanja usmeren

protiv nekih ličnosti, predmeta ili sadržaja4. Kriterijumi procene tog čina (koji su promenljivi) su

odlučujući pri kvalifikaciji da li je neko agresivan ili nije. Uopšte, pojam agresije u psihološkoj

nauci ima dosta nejasan status: može se smatrati mehanizmom frustracije, a može se i smatrati

unutrašnjim svojstvom (doslednom osobinom agresivnosti) čiji se nastanak, razvoj i sadržaj

objašnjavaju na više načina. Sa stanovišta morala i etike, kad god je reč o agresiji uvek se radi o

negativnom delovanju na postojeću situaciju, a ukoliko je reč o sklonosti, o strukturalnoj osobini

ličnosti, ona se može reorganizacijom menjati. Agresivnost razara odnose unutar grupe, između

grupa, država i naroda i čini samu ličnost nestabilnom.

Postoje različita, međusobno protivrečna shvatanja o prirodi agresivnosti. Neki smatraju

da je agresija nagonskog porekla, a po drugima ona se stiče i razvija u ranom detinjstvu, pod

uticajem vaspitanja, društvenih i kulturnih činilaca. Po Frojdu, agresivnost je energija ukorenjena

u čoveku , instinkt koji svoj najviši stepen dominacije dostiže tanatosu, instiktu smrti; po Adleru

agresija je manifestacija volje za moć. M. Klajn pod agresijom podrazumeva instinktivnu,

dinamičku snagu kao inicijalni dinamički faktor koji se projektuje u spoljašnji svet. Ana Frojd

mnogo elemenata mehanizma odbrane svrstava u kontekst agresije, a Hartman biološki

determiniše agresiju jer je smatra nagonom. Buss smatra da je agresija reakcija namernog ili

nenamernog zadavanja štetnog stimulusa drugim osobama. Po Dolardovoj i Milerovoj hipotezi,

4 Krstić, Dragan ; Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd, 1988. Str. 31.

agresija je bilo koje ponašanje koje proizilazi iz frustracije.

Jung je izneo pretpostavku o postojanju jedne jedinstvene praenergije koju je on nazvao

libidom (za razliku od Frojda koji je ovaj pojam upotrebljavao samo za seksualnu energiju), a iz

koje su se razvili i seksualni i agresivni nagon, ostajući i dalje čas čvršće, čas labavije,

međusobno isprepleteni. Ono što je, međutim, vrlo verovatno tačno, jeste da je čovek i prema

agresivnoj težnji u sebi, kao i prema seksualnoj, gajio uvek krajnju opreznost i pokušavao da u

sebi i svojoj okolini postigne takvu vrstu ravnoteže pri kojoj ni jedna od ovih tako značajnih, ali i

opasnih težnji ne bi bila previše ugušivana i potiskivana, niti joj se često pružala prilika da sebe u

potpunosti zadovolji.

Prema Lorencu, agresija se primarno aktivira od instinkta borbenosti koji ljudska bića

dele sa mnogim drugim organizmima. Pretpostavlja se da se ovaj instinkt razvio tokom evolucije

jer je donosio značajne koristi jedinki. Lorenc je u vezi sa pitanjima geneze i oslobađanja

agresivne energije bio sasvim određen u tom smislu što se agresivna energija izvedena iz

instinkta borbenosti spontano produkuje u organizmu u istom obliku i konstantnom ritmu, a

akumulira se sa proticanjem vremena. Ispoljavanje agresivnih aktivnosti se može izraziti kao

funkcija: količine akumulirane agresivne energije i prisutnosti i snage stimulusa koji deluje na

opuštanje5.

Na nivou društvenog života, agresija se koristi u značenju individualnih i masovnih

konflikata, socijalnog nasilja, rata, prestupništva i rušilačkih akcija čoveka prema sredini koja ga

okružuje. S druge strane, agresija se povezuje sa konkurencijom, takmičarstvom, duhom

suprotništva, rivalstva i individualizma.

Destruktivnost je pojam blizak agresivnosti. Etimološki potiče od latinske reči des -

(prefiks koji izražava negaciju ili suprotnost) i struere - (nagomilati građu, graditi, zidati), što

znači razornost. Od tog pojma je i izvedena reč destrukcija ( lat. destrnctio6) koja se prevodi kao

rušenje, razaranje, uništavanje. Malicioznost je jedna od suptilnijih formi destruktivnosti i javlja

se kako u oblasti materijalnog, tako i u oblasti apstraktnog (uništiti tuđu sreću, ugled, ličnost).

Potiče od latinske reči malitiositas i znači zloba, pakost, podmuklost, lukavost.

5 Ilić, B.: Psihodinamika agresivnosti delikvenata narkomana. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Niš. 2000.6 Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god.

2. VRSTE AGRESIVNOSTI KOD DECE

S obzirom da se agresivnost stabilizuje kao osobina već u četvrtoj godni života, a da se

najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s roditeljima i širom socijalnom sredinom,

jako je bitno biti svestan poruka koje se u ovim interakcijama detetu šalju.

Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima

koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se upravo oko

četvrte godine. Devojčice i dečaci u ovom dobu su često u sukobu koji se manifestuje težnjom za

posedovanjem stvari koje neko drugo dete ima, otimanjem igračaka i drugih privlačnih predmeta.

Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom.

Pojava hostilne agresivnosti, težnje da se drugoj osobi naudi, javlja se i postaje sve dominantnija

u razdoblju predškolskog uzrasta, tj. oko šeste godine života. Na ovom uzrastu je veoma bitan,

često preloman trenutak za učenje kontrole agresije. Deca koja ne nauče da koriste drugačije

načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu

povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih

dovesti do cilja. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često

postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine,

kao što su tuče, tužakanja, odbacivanje iz društva i slično.

Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili

rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da

nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja

Unutar kategorije agresivnog ponašanja možemo razlikovati brojne vrste agresivnosti. U

većini savremenih shvatanja agresivnosti navodi se distinkcija između dva osnovna oblika

agresivnog ponašanja - jedno motivisano emocionalnim promenama u organizmu, a drugo

težnjom za postignućem određenih spoljašnjih ciljeva. Postoji nekoliko kriterijuma po kojima

možemo razlikovati agresivna ponašanja dece.

a) Kriterijum prema uzroku agresivnog ponašanja

Sa aspekta ovog kriterijuma razlikujemo sledeći niži nivo: impulsivnu (ekspresivnu),

instrumentalnu, reaktivnu i provokativnu agresiju.

Impulsivna ili ekspresivna agresivnost, ona je prvenstveno usmerena nanošenju štete ili

povrede druge osobe. Motivisana je kombinacijom emocionalnog uzbuđenja i asocijativnim

determinantama. Opisuje se i atributima: ekspresivna, benigna, emocionalna. Do agresije će doći

u situacijama koje pojedinac percipira kao provocirajuće, bez obzira na to da li se radi o

frustracionim, averzivnim ili nekim drugim situacijama koje se doživljavaju kao provocirajuće.

Instrumentalna agresivnost, je rezultat emocionalnih i kognitivnih faktora. Temeljena je

na predviđanju nagrade ili kazne koja sledi za agresivno ponašanje. Primarni cilj nije

povređivanje druge osobe, već ostvarenje željenog cilja, a agresivno ponašanje je samo sredstvo

za njegovo postizanje. Ona je intencionalna i maligna. Kod instrumentalne agresije ne postoji

doživljaj emocije besa, i ona nije reakcija na osujećenje ili štetni nadražaj. Za ovu vrstu agresije

odlučuje je unutrašnje zadovoljstvo, pa je njena veza sa sportskim postignućem i takmičenjima

vidljiva.

Berkovvitz smatra da je impulsivna agresivnost u znatno manjoj meri namerna i

podložna kontroli nego što je to slučaj sa instrumentalnom agresivnošću.

Reaktivna agresivnost, javlja se kao odgovor na situacione uslove; frustracije ili

provokacije, a praćena je promenama na fiziološkom i emocionalnom planu. Najbolje se

objašnjava frustracionom teorijom agresije. Po mišljenju E. M. Lejmena, pod reaktivnom

agresijom podrazumeva se "namerna aktivnost čiji je cilj da nanese zlo grupi ili pojedincu

opaženim kao neprijatelj koji su bili uzročnik frustracije, izvor nekog štetnog nadražaja ili

začetnik neke vrste pretnje, neprijatnosti ili osujećenja. Kod reaktivne agresije postoji opažaj

neprijatelja i doživljaj emocije besa".

Provokativna (proaktivna) agresivnost, ova agresija predstavlja namerno ponašanje

izazvano anticipacijom poželjnog cilja (odsutnost bilo kakve provokacije). Kontrolisana je

spoljnjim potkrepljivanjem. Teorija socijalnog učenja je objašnjava u svojim postavkama.

b) Kriterijum prema načinu izražavanja

Agresivnost kao osobina ličnosti može da se ispolji na dva nivoa - kao latentno i kao

manifestno agresivno ponašanje. Način na koji se ona izražava moguće je razlikovati fizičku od

verbalne agresije.

Latentna agresivnost, predstavlja relativno trajnu karakteristiku pojedinca da u

provocirajućim situacijama reaguje porastom emocionalne tenzije i pojavom tendencije za

napadom na provokatora, tj. na izvor provokacije. Zavisi od nadražljivosti nervnog sistema,

međutim, spoljašnje okolnosti određuju hoće li se ona pojaviti u ponašanju osobe ili ne. Pojava

latentne agresivnosti ili agresivne motivacije još ne znači da je ona otvorena, odnosno da je kod

pojedinca akumulirala kritična doza emocionalnog uzbuđenja. Ali, ako je agresivna motivacija

jača od agresivne inhibicije, najverovatnije će doći do direktne agresije.

Manifestna agresivnost, njjeno ispoljavanje je prema Žužulu (1989) u funkciji latentne

agresije i mehanizama inhibicije agresije. Trajna je karakteristika pojedinca da u provocirajućim

situacijama reaguje verbalnom ili fizičkom agresijom na izvor frustracije, ili na neke njene

supstituirajuće ciljeve.

Fizička agresivnost, ova vrsta agresivnosti se ogleda u direktnom fizičkom napadu na

drugu osobu, tj. u nanošenju telesnih povreda drugim osobama. Postoji mišljenje da je borbena

ili fizička agresivnost najčešći vid agresivnosti. Pogrešna se slika stiče zbog toga što su pojavni

oblici fizičke agresivnosti raznovrsni. Osim toga, taj oblik agresivnosti privlači pažnju prisutnih.

Fizička agresivnost izaziva napetost, izaziva strah, bojazan da sukob ne eskalira, proširi se i na

posmatrače i slično. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizička agresivnost najučestaliji

vid agresivnosti. Međutim, verbalna agresivnost daleko je učestalija.

Verbalna agresivnost, ova vrsta agresivnosti se manifestuje u nanošenju verbalnih uvreda

drugim osobama. Po nekim istraživanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine

agresivnih ponašanja. Uvredljiva zapovedanja, pretnje, povišen ton, okrivljavanja, psovke, žalbe,

zabrane, naređenja, kukanje, plakanje i slično, najčešći su oblici verbalne agresije.

c) Kriterijum prema cilju usmerenja agresije

Prema gore navedenim podelama mogli smo uočiti da se agresija može usmeravati na sam

izvor agresije ili na neke njene supstitute, u slučaju da nam je izvor nepristupačan, ili bi

posledice delovanja na njega za nas bile nepoželjne. Dakle, prema ovom kriterijumu agresiju

delimo na direktnu i indirektnu.

Direktna agresivnost, predstavlja svako ponašanje koje uključuje otvoreno iskaznu

nameru da se povredi neka osoba. Ona uključuje direktnu fizičku i direktnu verbalnu agresivnost,

odnosno nanošenje štete ili boli na direktan način, koristeći se fizičkom silom ili verbalnim

strategijama.

Indirektna agresivnost, sve veća pažnja se poklanja socijalno manipulativnim oblicima

ponašanja koja su različiti autori objedinili pod konstruktom indirektne agresivnosti, socijalne

agresivnosti, ili relacijske agresivnosti. Sva tri naziva podrazumevaju socijalno manipulativno

ponašanje u kome agresor, bez da je direktno uključen u napad i koristeći se socijalnom

strukturom, pokušava da povredi drugu osobu, tako što će uticati na njenu povezanost sa drugim

osobama. Bjorkvist i sar, (1992) navode da je centralni aspekt indirektne agresivnosti namera

pojedinca da povredi drugu osobu, a da ne bude identifikovan kao agresor. Time se zapravo

izbegava mogućnost osvete ili uzvraćanja agresije od strane napadnute osobe, a takođe i osude

od strane socijalne okoline. Osnovne karakteristike individualne agresivnosti su: pričanje o

drugima (ogovaranje, širenje glasina, kritikovanje nečijeg izgleda ili ponašanja), isključujuća

ponašanja (odbacivanje, ignorisanje drugih) i ostala indirektna uznemiravanja (preteći anonimni

telefonski pozivi, pisanje i slanje pretećih poruka).

Agresija može biti i "premeštena" na objekte ili osobe koje nisu prvobitni cilj agresije.

Takvu vrstu agresivnosti nazivamo "pomerena agresivnost" i ona je usmerena na nedužne

objekte, a ne na sam izvor frustracije; nastaje kada se zbog različitih razloga ne usuđujemo

napasti izvor frustracije ili kada nam je on nedostupan. Pojava "pomerene" agresivnosti kod

mladih je veoma česta, oni su u nezavidnoj situaciji da dugo zaviše od svojih roditelja, takođe

često svesno okreću svoju agresivnost ka "nedužnom" objektu sa ciljem da izbegnu polsedice

koje mogu da anticipiraju.

d) Kriterijum prema pravcu ispoljavanja agresivnosti

Agresija može biti usmerena prema spoljnjem svetu (heteroagresivnost) ili, ako je

neprihvaćena, potisnuta i vaćena na sebe (samoagresivnost, tj. autoagresivnost).

Heteroagresivnost, ovako nazvana agresivnost usmerena je prema drugima (hetero-

predmetak u složenicama i sa značenjem: drugi, razni)7 . Heteroagresivna ponašanja se

uvrštavaju u impulzivna ponašanja koja imaju karakter automatizma i prislilnosti. Ispoljavaju se

kao napadi besa, ljutnje praćeni motornim pražnjenjem i vegetativnim simptomima, sa

sužavanjem svesti. Impulsivnost je vrlo često uzrok nasilnog ponašanja, rušilaštva i ubistava.

Kada je agresija usmerena prema spoljnjem svetu, ona može biti okrenuta prema drugim Ijudima

u vidu fizičke ili verbalne agresivnosti, ali može biti okrenuta i prema predmetima u okruženju

(npr. bacanje predmeta, uništavanje javnih materijalnih dobara). Posebno zanimljiva

podkategorija je grupna agresivnost, jer je grupa kao skup pojedinaca, veoma pogodna za

prikrivanje vlastitih strahova, anksioznosti i depresivnosti i njihovo razrešavanje putem

agresivnog ponašanja.

Autoagresivnost, autoagresija u najširem smislu reči podrazumeva agresiju okrenutu ka

sebi i predstavlja aktivnost koja nije prirodno motivisana samouništenjem. Može biti usmerena

prema telu kao celini ili pojedinim delovima. Ovde razlikujemo dve podkategorije:

samopovređivanje i samoubilačko ponašanje. Često smo u dilemi kako tumačiti autoagresivna

ponašanja mladih; kao "nesigurne" autoagresivne reakcije ili u njima već prepoznajemo

samoubilačko ponašanje. Prisutnost tih radnji veoma često ima demonstrativni, manipulativni ili

histerični karakter. Ne retko oni su spremni da istrpe velike fizičke napore i bol, aktuelno je

7 Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god.

tetoviranje tela, body pirsing, a samouništenje unošenjem psihoaktivnih supstanci (droga),

alkohola i nikotina je, takođe, zastupljeno u velikoj meri.

Samopovređivanje je pojava koja se sreće u toku razvoja svakog deteta i to već oko druge

godine života: dete se grize, grebe, bocka, čupa kosu, češe, udara ili lupa glavom o zid.

Predstavlja refleksnu reakciju, način motornog rasterećenja i oslobađanja od strepnje i napetosti,

ispitivanje svoga tela i strukturacija telesne šeme8. Samopovređivanja starije dece i omladine

mogu biti bezazlena ali i ozbiljnija: griženje usana i kože, gašenje opušaka po telu, jaka lupanja

glavom o tvrdu podlogu, rezanje sečivom, povređivanje očnih jabučica, rezanje vena (ne u

samoubilačke svrhe) pa i teže radnje.

Samoubilačko ponašanje je svako ponašanje koje je svesno ili nesvesno, namerno ili

nenamerno usmereno na samouništenje. Ako je posledica radnje samouništenje, smrt, radi se o

samoubistvu, a ako nije, o pokušaju samoubistva (tentamen suicid)9. Samoubilačko ponašanje je

predmet izučavanja medicinskih, socioloških, bioloških, pravnih i drugih nauka. Poslednjih

decenija razvila se suicidologija kao samostalna disciplina koja ujedinjuje navedene nauke i čiji

je zadatak da proučava prirodu, uzroke, načine lečenja i sprečavanje ovog oblika ljudskog

ponašanja.

Samoubilački pokušaji najčešće predstavljaju poziv za pomoć, kažnjavanje sebe ili

drugih, igru, bežanje od zastrašujućih i nepodnošljivo bolnih okolnosti i ucenjivanje okoline.

Obavljaju se uzimanjem lekova, oštrim predmetima (rezanjem vena), skakanjem s visokih mesta,

vešanjem ili vatrenim oružjem. Kod osoba sa samoubilčkim idejama i radnjama dvojnost prema

životu i smrti je naglašena, kolebanja protivurečnih težnji su jaca i pod određenim uslovima

prevlast uzimaju rušilačke pulzije.

Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja životinja u njihovoj okolini,

i pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i

ne smeju jednostavno i bez kritičkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenađujuće

sličnosti u ponašanju čoveka i njegovih nižih srodnika upravo u agresiji i agresivnom ponašanju.

Naš poznati psihijatar Vladeta Jerotić u svojoj knjizi "Čovek i njegov identitet" navodi nekoliko

karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren, verovatno urođen i kod životinja 8 Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003.godina. str. 64.9 Ibid. Str. 65.

i kod čoveka:

- Rang agresija — je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je vitalno jači.

- Analna agresija - je vrsta urođene agresije poznata kod životinja, ali i kod ljudi,

mada češće u prerušenom vidu. Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. analnim

psovkama, pri čemu se pominju one reči koje označavaju sve radnje koje su u vezi s

anusom i analnim pražnjenjem. Osim ove analne, postoji i uretralna agresija, koja

se vidi kod dečaka koji se takmiče pri uriniranju prskajući jedan drugog, da bi kasnije

i takvu agresiju zamenili uretralnim psovkama.

- Tipična je i za čoveka i za životinju agresivnost prema onima koji su upadljivi10.

Tako, na primer, ukoliko se među majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpuno beo

ili sasvim drukčije boje, ukoliko ostali rođaci nisu upadljivo agresivni prema njemu, izbegavaju

ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštićuju od neprijatelja. Ovo važi i za neke druge

životinjske vrste. Svi znamo da se kod većine ljudi javlja agresija prema svakom ponašanju

drugoga koje odstupa od norme, uključujući i bolest drugoga. Ovo je samo drugi vid agresivnosti

životinje kod kojih je svaka bolesna ili povređena jedinka iste vrste predmet pojačane agresije.

Ogovaranje, intrige, interesovanje za privatni život drugog i onog što je u njemu upadljivo, vest u

novinama - samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.

- Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj

manjoj zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao.

Na kraju treba spomenuti jednu vrstu agresivnosti svojstvenu samo ljudima, koja je

nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubeđenja. Samo ljudi nameću svoja ubeđenja

drugima. Pošto ubeđenja mogu biti intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva

mogu dokazati, a u druga se može samo verovati i samo se za druga ispoljava agresija. Ovome se

još približava i agresija prema onima koji drugačije misle, dakle prema "upadljivima".

Psiholog Buss smatra da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje usled

delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovodi u vezu sa

unutrašnjim, već spoljnim činiocima. Ovaj autor navodi sledeće komponente agresivnosti:

10 Jerotić, Vladeta: Čovek i njegov identitet, Ars Libri, Beograd, 2000. Str. 51-52.

- predmetna i telesna agresija - označava direktan napad i fizičko povređivanje druge

osobe.

- verbalna agresija, ironija ili grubo optuživanje - odnosi se na sve vidove verbalnog

nasilja; širenje tračeva, ogovaranja, upućivanje verbalnih uvreda i sl.

- indirektna agresija - predstavlja nameru da se povredi druga osoba, ali na

indirektan, prikriven način i time se izbegne direktna osuda za agresivno ponašanje.

- protivurečno ponašanje ili držanje kao vid agresije - karakteriše se kao odbijanje

prihvatanja naredba od drugih ljudi, česti konflikti sa autoritetima, nesposobnost

konstruktivnog rešavanja problema sa drugim ljudima.

- agresivna razdražljivost - podrazumeva uznemirenost koja i na najmanji spoljašnji

nadražaj prerasta u impulsivno i nasilničko ponašanje.

- agresivna sumnjičavost - nepoverenje u druge ljude, stalno preispitivanje njihovih

namera i motiva, opreznost u uspostavljanja odnosa sa drugima.

- Ijubomora, nepoverenje i mržnja - odnosi se na postojanje ovih negativnih emocija

prema drugim ljudima.

- osećaj krivice (griža savesti) usled agresivnih podsticaja - nizak skor na ovoj

dimenziji ukazuje na sklonost ka argesivnom ponašanju.

Podaci o stepenu agresivnosti u našem okruženju su alarmantni ali ne i iznenađujući,

obzirom na to da živimo u zemlji velikih promena i tranzicije, a da nas nije zaobišao ni

sveprisutni talas opšteg porasta agresivnosti. Postavlja se pitanje na koji način treba delovati da

se ovakva situacija prevaziđe.

3. UZROCI AGRESIVNOSTI

Teško je otkriti sve uzroke agresivnog ponašanja i zamršene odnose među njima, naročito

na tako složenom polju kao što je čovekova duša. Međutim, postoji niz faktora za koje se može

tvrditi da svakako predstavljaju potencijalna izvorišta problema agresivnosti:

3.1. Nasledni činioci

Nasledni činioci doprinose razvoju agresivnog ponašanja, npr. u oblikovanju

temperamenta. Dete koje je vrlo aktivno sklonije je razvoju agresije od deteta koje je manje

aktivno. Značajan uticaj imaj'u i neuropsihološke manjkavosti i količine testosterone u krvi, kao i

višak jednog muškog hromozoma kod nekih osoba (хуу). Hromozomske aberacije kao što je

XYY sindrom, odnosno dupliran broj muških polnih hromozoma, često su povezane sa

delikventnim ponašanjem osoba koje nose ovakvu strukturu polnih hromozoma. Kariotip XYY,

otkriven je ne tako davno, kod klinički zdravog čoveka. Istraživači su otkrili kariotip XYY kod

agresivnih muškaraca, prestupnika, koji su imali i karakteristična morfološka obeležja. Visokog

su rasta, pravilne telesne građe, muškog tipa kose, sa normalnim razvitkom polnih žlezda, i sa

prevladavanjem razvoja skeleta lica, u odnosu na skelet koji gradi moždanu čauru. Impulsivnost,

razdražljivost, smanjena tolerancija na frustraciju, smanjena sposobnost ucenja zasnovanog na

sopstvenom iskustvu ono je što karakteriše ove osobe na ponašajnom planu. Poznato je da ovaj

hromozom, Y, poseduju samo osobe muškog pola i on je u svojim funkcijama dominantan u

odnosu na svog parnjaka X hromozoma.

3.2. Situacija u porodici

Prema mnogima, to je najvažniji faktor u nastanku agresivnog ponašanja deteta.

Obuhvata složenu interakciju velikog broja različitih činilaca. Odnosi se, najpre, na nepovoljnu

emocionalnu klimu u porodici, posebno onih sa nižim socioekonomskim statusom, antisocijalnu

ličnost majke ili oca i bračno nezadovoljstvo roditelja. Uzroci agresivnog ponašanja deteta tiču

se i vaspitnog stila roditelja - ako se roditelji ponašaju agresivno, deca će usvojiti njihov model;

ako roditelji dopuštaju ili potkrepljuju agresivno ponašanje deca će ga i sama razvijati.

Zlostavljanje u detinjstvu na emocionalnom planu rezultira potiskivanjem staha, bola, poniženja,

dok na saznajnom planu dete može zaključiti da je agresivno ponašanje način egzistencije.

3.3. Socio-kulturalni činioci

Pojedini društveni činioci uticu na to da su ljudi manje ili više skloni agresivnosti. Neki

od njih su: visoko vrednovanje uspeha, što može da vodi ka većim frustracijama; osoba koja ne

postiže uspeh na legalan način može se okrenuti nelegalnim i agresivnijim, pa shodno tome

osobe iz nižih socio-ekonomskih slojeva sklonije su agresiji; u okviru kulture postoje subkulture

kao što su kriminogene grupe koje podstiču nasilje. To nameće zaključak da ako je pojedinac

siromašan, diskriminisan, iskorišćavan, pod stresom, živi u agresivnoj subkulturi i ima male

šanse da poboljša svoj ststus, značajno se povećava verovatnoća da će se on ponašati agresivno.

3.4. Uticaj sredstava masovne komunikacije

Istraživanja pokazuju da izloženost nasilju putem sredstava masovne komunikacije,

naročito televizije, povećava verovatnoću agresivnog ponašanja. Ranije se o nasilju čitalo u

novinama, tako da je štampa stvorila distancu i utisak apstrakcije, dok televizija i filmovi

uklanjaju tu apstrakciju i istovremeno otupljuju osetljivost. Televizija je postala sredstvo

simboličke katarze. Ubistva i pogubljenja najrazličitije vrste, prirodne katastrofe koje pogađaju

čoveka, svakodnevni defile i forsiranje delikvenata, gangstera su karakteristike današnjih

televizijskih emisija. Podsticanje nasilja je povezano sa egoizmom i događa se najčešće između

muškaraca. Televizijsko nasilje poseduje sposobnost „efektne socijalizacije", jer se norme,

vrednosti i stavovi brzo prenose u svest gledalaca i prihvataju se kao sopstvene. Ako televizija

zaista može učiti - a praksa je pokazala da može, onda ona uči normama i ponašanjima koji sa

simpatijama gledaju na nasilje. Televizija stvarno može vaspitavati; to čini sa svojim

auditorijumom, naročito decom, nudeći im vrednosti koje afirmišu nasilje.

Neki istraživači su shvatanja da televizija može postati mesto za kanalisanje agresije,

tamo gde je agresija najmanje štetna, na bavljenje ili posmatranje agresivnih spotova. Ideja da se

čovek oslobađa agresije gledajući nasilne scene, Hubert Zelg, nemački psiholog, naziva

„psihologijom pisaćeg stola". Međutim, stvarnost je nešto drugačija, a u prilog tome govore

svakodnevna i jednostavna zapažanja. Primenjeno na sportske događaje, publika bi posle jednog

sportskog susreta, npr. bokserskog meča, trebalo da miroljubivo i rasterećeno napusti salu;

fudbaleri bi posle svakog faula trebalo da budu blaži, jer bi na taj način nestao jedan deo njihove

agresije. A ipak, na igralištu su faulovi sve grublji, agresija prema sudijama sve jača, obračuni

među navijačima sve suroviji, a svet je doživeo pravi rat između država zbog jedne fudbalske

utakmice.

Vanredni događaji - posebno ratne okolnosti, kada su uzdrmane sve vrednosti i pravila,

utiču na porast stope agresivnosti među ljudima. Rat i stresni događaji mogu se shvatiti kao niz

opasnosti, pretnji i frustracija, tj. niz događaja koji izazivaju negativne emocije i tako povećavaju

agresivnu motivaciju verovatnoću agresivnog ponašanja.

Situacioni faktori - npr. visoka temperature ili drugi nepovoljni klimatski uslovi utiču na

raspoloženje pojedinca što ga može učiniti sklonijim da na frustraciju reaguje agresijom.

Istraživanja pokazuju da postoji visoka korelacija između konzumiranja alkohola, droga i

različitih tipova agresivnosti, uključujući nasilje u porodici, silovanja i ubistva.

Naučnici često na kraju, na pitanje šta je važnije u nastanku i razvoju agresivnog

ponašanja, biologija ili uticaj sredine, odgovaraju: pedeset posto biologija, pedeset posto uticaj

sredine.

4. KARAKTERISTIKE AGRESIVNOSTI KOD DECE

4.1. Karakteristike agresivne dece

Deca sklona agresivnosti nesigurna su, nesrećna, orijentisana isključivo na sebe i svoje

potrebe. Imaju problema u percipiranju socijalnih situacija, uvek se osećaju ugroženo. Brzopleto

donose zaključke i ne traže dodatna objašnjenja o situaciji → preterana emocionalna uzbuđenost

tera ih na akciju. Veće značenje pridaju dominantnosti i osveti nego socijalizaciji, manje ih

zanimaju posledice. Takva deca imaju izrazito nizak nivo samopoštovanja i, prema

istraživanjima Kendalla (1991.g.), naročito puno poteškoća u održavanju pažnje i pronalaženju

socijalno prihvatljivog načina ponašanja.

Vreme i okolnosti u kojima živimo učinili su da agresija postane sve češći oblik

ponašanja. Različiti oblici agresije toliko su prisutni da i mnoga deca ispoljavaju različite oblike

agresije. Roditelji agresivno ponašanje dece shvataju kao problem teka kada ponašanje pređe

granicu tolerancije i kada deca postanu društveno neprihvatljiva.

Agresivno dete se lako prepoznaje, ono je prepotentno, arogantno, razdražljivo, ponekad i

napadnički raspoloženo, nametljivo, uništava sve što mu dođe pod ruku. Kada roditelji primete

da je dete agresivno, treba da usmeravaju dete na samokontrolu i umerenost. Agresivno

ponašanje se menja sa uzrastom deteta:

Od rođenja do šestog meseca dete plače, to je jedini način komunikacije za njega. Plače i

kada je potpuno zdravo, i kada ga ne treba presvući kada nije gladno... Dete u toj fazi počinje da

pokazuje i druge znakove razdražljivosti, nemirno je dok ga hrane, ili je vrlo nemirno dok

spava... Roditelji kada primete ove oblike ponašanja kod deteta treba da ga maze, da ga drže u

rukama, da mu pričaju, da ga štite jer mamina briga i zaštita umiruju decu.

Od osam do deset meseci dete prelazi u fazu nazvanu ,,ne“, kada dete želi da nametne

svoju volju. Ako dete želi neku igračku, plače, vrišti dok je ne dobije. U tom slučaju detetu ne

treba udovoljavati u svakom njegovom prohtevu, ne treba mu popuštati samo da bi prestalo da

plače. Ako roditelji popuštaju detetu, time samo pojačavaju njegovu egocentričnost.

Od prve do druge godine dete izlazi iz kruga porodice i ulazi u krug socijalizacije. U

ovome periodu dete u kontaktu sa drugima ispoljava svoju agresivnost kroz: guranje, štipanje,

udaranje nogama... U tom periodu se jednostavno radi o pomalo primitivnom načinu, vrlo

raširenom u tom uzrastu, za pokazivanje interesovanja prema nekom u želji da bude uvaženo. U

tom slučaju sa decom treba razgovarati kako bi mu se objasnilo da mora naučiti da kontroliše

sopstvenu snagu kako ne bi povredilo ostalu decu. Treba im objasniti da život sa drugima donosi

i neka odricanja, koja će biti nadoknađena lepotom druženja s vršnjacima.

Oko treće godine dete počinje da gradi sopstveni identitet ali njegova posebnost se još

ispoljava instinktivnim ponašanjem. Dete reaguje na posebno agresivan način na normalne

događaje, koje tumači kao izazove. Ako ga mama pozove da ugasi televizor, dete počinje da viče

i da lupa od vrata, baca na pod predmete koji su mu na dohvat ruke...

Na pojavu agresivnosti kod dece porodično okruženje ima jak uticaj. Agresivno

ponašanje posebno izazivaju tri slučaja:

Loš primer u porodici – ako je dete stalno svedok agresivne komunikacije koju neguju

njegovi roditelji, ono počinje da se tako ponaša i van porodice smatarjući da je korišćenje

nasilnih metoda jedini način da bide uvaženo;

Zabrane i ograničenja – u situacijama kada se u vaspitanju previše koriste kazne, zabrane

i odbijanja detetovih želja i sklonosti. Kod deteta u takvim situacijama dolazi do frustracija koje

za sobom vuku i agresivno ponašanje deteta.

Preterano tolerantan stav – često su deca popustljivih roditelja agresivnija od dece

roditelja koji umereno primenjuju strogost.

Grandić, govoreći o agresivnosti razlikuje nekoliko vrsta agresivnog ponašanja. Prvu

kategoriju agresivnog ponašanja čini verbalna agresivnost. Verbalnu agresivnost ima za cilj da

dete stekne osećaj nadmoći, veće vrednosti pred drugima. I ucenjivanje je oblik verbalne

agresije. Druga kategorija agresivnog ponašanja sadrži fizičko napadanje drugog. Nekada se dete

sveti i tkz. prikrivenom agresivnošću, kada zbog nezadovoljstva nečim kvari i lomi stvari. Oblik

dečje agresivnosti je i mučenje životinja. Agresivno ponašanje prema životinjama najčešće

neguju deca koja iamju roditelje koji ih zlostavljaju. 11

Deca su često fizički agresivna, ona se ujedaju, grebu, grizu. Ujedanje jednogodišnjaka

nije iz agresije i ako se ne ponavlja nije problem. Međutim, veća učestalost griženja može

ukazati da dete ima emotivni ili ponašajni problem i da neadekvatno usvaja veštine kontrole

agresivnog ponašanja. Mnogo dece počinje agresivno da ujeda između prve i treće godine.

Najčešće deca ujedanjem pokazuju snagu i žele da, iz nekog razloga, privuku pažnju okoline.

Deca, nekada ujedaju jer su nesrećna, zabrinuta ili ljubomorna. Nekada ujedanje može biti

rezultat prekomerne strogosti u vaspitanju, kao i nasilja u porodici. Pored ujedanja kod dece su

prisutni i drugi oblici agresivnosti, pre svega udaranje i grebanje. Deca predškolskog uzarasta se

često tuku oko igračaka. Roditelji ne treba da tolerišu tuču među braćom i sestarama. Kada su

udaranje i tuče učestala, a uz to dete poakzuje i druge probleme u ponašanju: neraspoloženje,

uznemirenost, uplašenost, treba proveriti da li i sama nisu bili žrtve nasilja i preduzeti određene

mere da se agresivnost otkloni. Ovde ćemo ukratko navesti neke postupke kojima roditelji mogu

pomoći svom agresivnom mališanu:

Ne treba fizički kažnjavati dete, jer tim postupkom roditelji i sami pokazuj da su agresivni;

- Dete ne treba nikada vređati i ponižavati;

- Kod deteta treba razviti pozitivan stva prema drugima;

- Dete treba podsticati da kaže šta ga je naljutilo i da izbaci iz sebe agresiju tako što će

nešto nacrtati ili trčati po igralištu;

- Kada se dete ponaša agresivno treba mu reći da to nije lepo;

- Za agresivnu decu je karakteristično da iamju probleme u percepciji pa im treba

pomoći da tačno zapažaju i procenjuju situaciju;

- Dete treba učiti samokontroli;

11 Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, str. 333

- U predškolskom periodu treba se usredsrediti na vežbanje dečje koncentracije, na

primer slagati sa detetom puzle, igrati se plastelinom i glinom...

- Omogućiti detetu da se bavi timskim sportovima koji će mu pomoći da se fizički

isprazni, ali i da vežba socijalnu komunikaciju;

- Detetu treba ograničiti gledanje televizije jer upravo neki sadržaji koje dete gleda na

televiziji potenciraju nasilje i agresiju;

- Dete ne treba preopteretiti zahtevima. Zahtevi moraju biti usklađeni sa

mogućnostima deteta;

- Roditelji moraju biti dobar primer i ne smeju se ni sami agresivno ponašati i ne

smeju u vaspitanju koristiti kaznu;

- Detetu treba davati male zadatke kako bi se osećalo važno;

- Roditelji ne treba nikada da zahtevaju od deteta slepu poslušnost;

Agresivno ponašanje se stiče u porodici, mada je značajan uticaj šire okoline, medija i

celokupnog društva. Da dete ne bi izraslo u nasilnu osobu treba u porodici da dobije jasnu

poruku da nasilje i povređivanje nije dozvoljeno. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je

agresivno ponašanje uobičajeno i samo će izrasti u agresivnu osobu. U porodicama gde je

vaspitanje popustljivo, bilo da su roditelji jako popustljivi ili zanemaruju vaspitanje, ne postoje

jasne granice ponašanja, pa dete postaje agresivno čim se sretne sa nekim zabranama.

Najbolji način da se suzbije agresija jeste topao i srdačan odnos prema detetu. Kod deteta

treba razvijati pozitivan stav prema drugima, na primer da deli svoje igračke sa drugom decom i

da ne radi drugima ono što ne želi da drugi čine njemu.

4.2. Polne razlike u izražavanju agresivnosti

Neke agresivne reakcije imaju biološki temelj jer muškarci i žene nemaju jednake

potencijale, ali veliku ulogu imaju i posebnosti u odgoju jer se na drugačiji način utiče na

devojčice, tj. dečake. Iako u prve 2-3 godine života polne razlike u agresivnosti nisu jače

izražene, već u predškolskoj dobi one postaju vrlo upadljive, dok su u školskoj dobi još

izraženije. Devojčice su sklonije verbalnoj agresivnosti i decentnim oblicima agresivnosti (npr.

izoliranje pojedinca), dok dečaci pokazuju upadljive oblike agresivnosti koji su žešći, glasniji i

određeniji.

5. KAKO SE RAZVIJA AGRESIVNOST KOD DETETA?

5.1. Zašto je dete agresivno?

Agresivno ponašanje se stiče u porodici, mada je značajan uticaj šire okoline, medija i

celokupnog društva. Da dete ne bi odraslo u nasilnu osobu treba u porodici da dobije jasnu i

nedvosmislenu poruku da povređivanje nije dozvoljeno. To važi za celu porodicu. Svaki vid

fizičkog kažnjavanja treba da bude isključen. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno

ponašanje uobičajeno i samo će odrasti u agresivnu osobu. To će još izraženije biti ako je nasilje

usmereno i prema njemu. Dete rastući u strahu od nasilja odraslih, počinje da se identifikuje sa

nasilnikom, smanjujući na taj način sopstveni strah. Takvo ponašanje mu postaje normalno i ono

obično počinje da zlostavlja slabije od sebe. U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u

ponašanju, bilo zato što su roditelji jako popustljivi ili zanemaruju vaspitanje deteta, ono može

postati razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ne može se reći da je

agresivnost posledica samo lošeg vaspitanja, jer postoji i uticaj konstitucije deteta, jačine

agresivnog nagona, kao i snage ega i superega. Na nastanak agresivnosti kod dece utiče i

prekomerno gledanje nasilnih filmova i igranje takvih kompjuterskih igara.

Razvoj agresivnosti može se pratiti kroz pojedine faze detetovog života. Prvi oblici

agresivnog ponašanja pojavljuje se već pre navršenih godinu dana života. Smatra se da na

najranijem uzrastu preovladuje instrumentalna, direktna i fizička agresivnost. Ta prva

ispoljavanja su u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim obeležjima (lupanje

nogama, bacanje predmeta, udaranje osoba oko sebe) i autoagresivnim obeležjima (griženje,

štipanje, čupanje, lupanje glavom o zid). Heteroagresivna ponašanja su upadljivija i

mnogobrojnija oko dvanaestog meseca života i češća kod dečaka nego kod devojčica. Takvi

oblici agresivnosti se postepeno smanjuju sa uzrastom i ustupaju mesto verbalnoj, indirektnoj,

interpersonalnoj, hostilnoj i osvetničkoj agresiji, koje počinju da prevladavaju na školskom

uzrastu. U tom periodu se smanjuje ukupna količina agresivnog ponašanja, čemu u najvećoj meri

doprinose razvoj samoregulacije i sa njom povezan razvoj inhibicije agresivnosti, kao i

kognitivni razvoj i razvoj socijalnih veština.

Agresivna ponašanja su česta kod dece i omladine, češća kod muške nego kod ženske

dece i ispoljavaju se u svakodnevnim aktivnostima i u igri. Dete vrlo rano uključuje agresivnost ,

upravljenu prema spolja ili unutra, u obrasce svog ponašanja sa okolinom i isto tako rano iskusi

društveno značenje ovakvog svog ponašanja. Ljutnja, bes, neprijateljstvo, ispoljeni prema

drugima ili prema sebi vrše odredeni i zastrašujući uticaj na majku, oca i okolinu u celini i

istovremeno menjaju obrasce njihovog ponašanja prema detetu.12

Dugo se vremena smatralo da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, međutim to je

pogrešno jer su agresivna ispoljavanja u ljudskoj vrsti očigledna od prvih dana života te se njihov

razvoj može pratiti s vremenom.

Istraživači navode da beba ispoljava pozitivne reakcije prema majci kada ona

zadovoljava njene potrebe za sisanjem, ali ako su njene potrebe nezadovoljene beba će početi

gristi majčine grudi.

Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Ono svoje

prve agresivnosti ispoljava u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim (lupanje

nogama,udaranje osoba oko sebe, bacanje predmeta) i autoagresivnim (čupanje, griženje,

štipanje). Oba vida agresije su normalna, jer pulzije postižu cilj u tjelesnim aktivnostima.Uslovi

ispoljavanja agresije i njihovog izazivanja kod deteta i mladih menjaju se u toku razvoja.

Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima

koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se oko četvrte

godine. Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom.

Agresivna ponašanja prisutna su i kod dece i kod omladine, a ispoljavaju se u svakodnevnim

aktivnostima i u igri. Devojčice i dečaci su često, ako ne i stalno, u sporu, jedni protiv drugih.

Ovde se postavlja pitanje da li je takav stav dečaka i devojčica prirodan ili smo mi krivi za takav

stav zbog razlike koju osećamo između njih? Mi svakako zahtevamo od dečaka da budu

12 Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003.godina.

“muškarci”, što bi navodno trebalo biti izraženo kroz njihovu agresivnost i snagu, dok od

devojčica zahtijevamo da budu nežne i poslušne jer to smatramo ženstvenim.

Kada govorimo o razvoju agresivnosti kod dece, nalazimo se pred dilemom kako da

razlikujemo agresivno ponašanje u ranom uzrastu od manifestacija u emocionalnoj sferi. Nivoi

agresivnog ponašanja u manifestnom obliku možemo jasno zapažati tek u razdoblju

predškolskog uzrasta. Na primer trganje papira kod jednogodišnjeg deteta ne možemo

klasifikovati kao agresivnost, jer je to jedna vrsta eksperimentisanja deteta i upoznavanja

okoline, ali kod starije dece predškolskog uzrasta to može predstavljati jednu vrstu agresije

prema stvarima. Po tome problem prilagođavanja, odnosno nesposobnosti male dece da se

prilagode deci iste dobi, postaje stvaran problem tek kad su ona na tom razvojnom stupnju da

mogu ostvariti istinske i stvarne socijalne kontakte sa drugom decom. Početna nesposobnost

uspostavljanja saradnje s drugom decom nije agresivnost. O agresivnosti počinjemo govoriti

onda kada je dete već sposobno da bar delimično oceni posledice svog postupka, ili kada

namerno čini zlo, i raduje se tuđoj šteti ili bolu.

Ovde nailazimo na dvostruku uslovljenost i to: a) prema zrelosti odnosno uzrastu  i b)

prema očekivanjima odgojne sredine. Na primer okrutnost mališana oko njihove treće godine

prema životinjama se drugačije ocenjuje kod dece iz seoske, a drugačije kod dece iz gradske

sredine, odnosno mora se voditi računa koliko su česte te pojave, koliko se ponavljaju, koliko su

deca fiksirana za njih, kakvi su im tada osećaji. Na drugoj strani važno je koliko je takvo

ponašanje posledica stava porodične sredine u kojoj dete živi, odnosno odgojnog delovanja

roditelja na dete.

Kada se često ponavljaju okrutnosti koje nisu motivisane situacijom, posebno kad u

njima dete nalazi zadovoljstvo, može se govoriti o početku patološkog stanja, ali na koje se

većinom može uticati povećanom odgojnom brigom i lečenjem. Roditelji trebaju pomoći detetu

da potiskuje i kanališe impulse, pogotovo kod pojačano aktivne dece, a da podstiču na aktivnost

pasivnu decu.

Agresivna deca prihvataju stereotip agresivnog ponašanja, otimaju drugoj deci igračke i

nameću im svoju volju. Ovakvim ponašanjem se postavljaju temelji razvoja netrpeljivosti i

agresivnosti.

5.2. Načini ispoljavanja agresivnosti kod dece različitih uzrasta

U prvoj godini života plaču i grizu. Mala deca iskazuju agresivnost kroz igračke.

Predškolci, od 2 do 5 godina, učenjem govora, uz roditeljsku podršku smanjuju nivo

agresivnosti. Bitno je i znati koje ponašanje je normalno: Normalno je da su predškolci

egocentrični i ne mogu sagledati neke neke veze i sa drugoga stajališta. Mala deca vide sve ili

ništa, ne vide da neko nije skroz loš ili dobar. Ne mogu planirati budućnost, trebaju konkretne

smernice, kao slike, da bi zapamtili kako se ponašati. Ne razlikuju stvarnost i maštu.

Ono što je važno naglasiti pri objašnjavanju agresivnog ponašanja je da je ono pre svega

KORISNO. Deca koja se ponašaju na ovaj način, ukoliko žele privući roditeljsku pažnju, u tome

uspevaju – roditelji se više bave njima. Deca koja su agresivna i žele priznanje društva, u tome

uspevaju – vršnjaci ih poštuju, doduše iz straha, ali agresivna deca su često vođe društva. Deca

agresivnih roditelja mogu kroz agresivno ponašanja tražiti odobravanje roditelja na

najjednostavniji način – da ih kopiraju.

Dakle agresivno ponašanja (kao i svako drugo ponašanje koje traje kod pojedinca), ima

svrhu, služi za dolazak do cilja kojeg dete možda i nije svesno, ali ga oseća u sebi. U ovom se

primeru može u potpunosti primeniti rečenica «Cilj ne bira sredstva».

I još jedna stvar koja se može primeniti na sve oblike ponašanja, pa tako i na agresivno

ponašanje je – koliko ga je dugo neko učio, otprilike toliko treba i da se od tog ponašanje oduči.

Ukoliko se neko dete ponaša agresivno 10-tak godina, i od toga ima koristi, nerealno je očekivati

da će se u tri nedelje promeniti. Najčešće dete ni ne zna kako se može promeniti, na koji način, a

ponekad ni ne vidi razlog zašto bi se menjalo, jer ciljeve koji su njemu važni on ostvaruje i

putem agresivnog ponašanja

No dobra vest je da što god dete nauči, može se od toga i odučiti. A to ostavlja otvorena

vrata za prevenciju, ali i za rešavanje problema agresivnog ponašanja. Ono što svatko može

učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jest da mu jasno postavi granice do kojih u

aktuelnoj situaciji sme ići.

5.3. Bogat repertoar agresivnosti

Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti agresivni u mislima, na

rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a

često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanja traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i

telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge

druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnje

nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo

postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.

Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama i

nožicama, grize dojku za sisanja, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to

roditelji ne žele. Kasnije će dete možda biti sklono rastavljati i trgati igračke, igrati se rata i

identificirati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti "stroge mame" koje grde i

tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje,

a često postaje i suptilniji. U razrednom kolektivu agresija je čest problem i može se

manifestiovti na različite načine. Neki od primera su: Marko i Ivan su se potukli; neko je razbio

školski prozor; ploča nije obrisana; Mira tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Ivan je

zaboravio Jasmini reći šta imaju za domaći itd.

Načina agresivna ponašanja dece i odraslih gotovo je beskrajno mnogo. Stvar je samo u

tome da smo ga nekad svesni, a nekad nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su

situacije u kojima agresija prelazi određene granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno

prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom

objektu i na pravi način glede jačine i oblika, onda je zasigurno dobrodošla i većina osoba je i ne

doživljava kao agresivno ponašanje. No, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija

prouzrokovaće manje ili veće probleme.

5.4. Agresivnost se "uči"

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način

nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uči tokom odrastanja, u interakcijama s

roditeljima i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.

Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno, a naročito

ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od

agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz

to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi

razumljivo.

Fizički zlostavljana deca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.

Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili

preterano popustljive ili, pak, zanemaruju odgoj dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i

agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama.

Iako je agresivno ponašanje znak slaba odgoja, ne sme se zanemariti ni važnost

konstitucionalne, prirođene varijacije u jačini agresivna nagona, kao ni snage ega i superega, koji

pomažu pri neutraliziranju nagona.

Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti,

kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije, granično ustrojstvo ličnosti,

psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd.

Impulzivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkinetski sindrom.

Takvoj deci vrlo je lako odvući pažnju i izrazito su nemirna, zbog čega nisu sposobna izdržati

uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i

proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju

delovi centralnog nervnog sistema koji se smatraju odgovornima za pojavu kratkotrajne pažnje i

nemira.

Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena količina gledanih

filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih destrukcije. Destruktivni

sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno

znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije. Agresivnost u adolescenciji manifestuje se

kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu

vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je

izraz svesnih i nesvesnih separacijskih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

6. ULOGA RODITELJA

Većina stručnjaka se slaže da je agresivnost osobina sa kojom se rađamo. Agresivno

ponašanje može da se uoči čak i kod malih beba, a prva svesna ispoljavanja agresivnosti zarad

postizanja ciljeva javljaju se negde između 2. i 3. godine života.

Dete uz pomoć roditelja i okruženja uči da se nosi sa agresivnošću i uči koji su oblici

ispoljavanja agresivnosti društveno prihvatljivi. Dečiji sukobi su neizostavan deo procesa učenja

– od svađe zbog igračke, do borbe za prostor za igru i drugare, uz neizostavnu borbu za svoje

mesto u društvu, razredu, ekipi itd. Potrebno je napraviti razliku između takvih dečijih

sukobljavanja i ozbiljne agresivnosti i delovati shodno okolnostima.

Da bi kao roditelj bili u mogućnosti da blagovremeno reagujete potrebno je pre svega da

negujete otvorenu komunikaciju sa vašim detetom gde će dete da se oseti slobodnim da vam se

poveri. Većina dece koja trpe zlostavljanje o tome ćute i zbog toga je potrebno da dete u vama

ima i prijatelja i zaštitnika.

6.1. Kako smanjiti agresivnost kod dece

- Svako dete bi trebalo da raste u mirnoj i harmoničnoj porodičnoj atmosferi –

izbegavajte porodične sukobe i svađe pred decom.

- Nemojte tući decu – batine nisu prihvatljiv vid kažnjavanja jer između ostalog uče

dete agresivnom modelu ponašanja

- Nemojte vređati i ponižavati dete, umesto toga koristite otvoren razgovor primeren

uzrastu, imajte strpljenja i razumevanja za dečije neuspehe i nestašluke

- Učite dete toleranciji, strpljenju, poštovanju, deljenju. Pomozite detetu da se nosi sa

negativnim osećanjima i naučite ga da kontroliše i usmerava agresivnost

- Vodite računa da sadržaj crtaća, filmova, TV emisija i igrica bude primeren uzrastu

deteta. Nasilje na televiziji podstiče agresivno ponašanje kod dece

Ukoliko se dogodi da vaše dete bude žrtva agresije ili nasilnog ponašanja u školi prvi

korak je obaveštavanje učiteljice, razrednog starešine, i u zavisnosti od slučaja psihologa i/ili

pedagoga škole koji će odlučiti o daljim koracima i o eventualnim disciplinskim merama.

6.2. Kako odgajiti nenasilno dete?

Od malih nogu dete treba učiti da agresivno ponašanje nije lepo. Kada je malo dete

nasilno prema drugom detetu, pažnju i nežnu brigu treba pokloniti prvo žrtvi, a ne nasilniku. Na

taj način dete neće moći sebi da obezbedi negativnu pažnju. Zatim malom nasilniku objasniti da

postane svestan (u okviru trenutnih razvojnih mogućnosti) kako se oseća žrtva: “mnogo ga boli.

Ti nebi voleo da tebi neko to uradi.”13 Na taj način se dete uči da može da saoseća sa drugima.

Dvogodišnje dete sobzirom da je po prirodi egocentrično ima ograničenu mogućnost saosećanja,

ali može da shvati da je više pažnje posvećeno onom drugom detetu nego njemu. Kada bude

starije, na primer sa četiri godine, shvatiće koliko bola može njegovo ponašanje da izazove.

Kod starije dece, može da pomogne neobavezan razgovor o agresivnosti. Razgovarajte o

tome da li ima u školi nasilja. Pitajte dete šta misli zašto se deca tuku, da li je to “kul”.

Razrađujte scenarije mogućih sukoba vašeg deteta sa nasilnicima. Savetujte ga da ne prihvata

sukob, da kaže da to nije vredno borbe, da o tom problemu može da se razgovara, a ne da se tuče.

Nemojte fizički da kažnjavate dete, da ga vređate i omalovažavate, jer ako to činite dajete

mu model koji će kopirati. Kad se dete naljuti pitajte ga da vam ispriča šta ga je naljutilo. Tako

će se učiti da izbacuje agresiju iz sebe i verbalno je izražava.

6.3. Utvrditi uzrok i reagovati na pravi način

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivna ponašanja deteta i, ako je moguće, ukloniti ga.

Primerice, ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja

13 Raundalen, M.: Agresivnost: priručnik za savjetnike roditelja, Udruženje Djeca prva, Zagreb 1998. Str. 36-37.

roditelja promeniće se i detetovo ponašanje. U dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje

najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano

ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti

čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi, najčešće majci, s kojom

razmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će biti u stanju na pravi način prepoznati koja je

od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.

Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po naviše) dete "agresivnost" počinje izražavati

zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenome mestu. Važno je da se roditelji zbog toga

ne uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na

odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noćno

mokrenje (deca starija od pet godina) često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog

mehura.

Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija

na njih. Dete počinje izgrađivati određene delove ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego.

Nad-ja će delovati kao internalizirani kontrolišući roditelj i dete će se primerno ponašati i onda

kad roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju

velikih problema sa svojom agresijom.

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno

postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema razvijen

osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu decu, odrasle i životinje, nema

opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi

učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i

dovoljno čvrsto da dete stekne dojam kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni,

odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati proveriti

našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi stav trebao ostati čvrst i odlučan.

U težim slučajevima katkad ćemo biti prisiljeni pozvati pomoć i/ili primeniti neki oblik

fizičke prisile. U takvim situacijama dete treba shvatiti ko je autoritet. Nakon toga će se

verovatno držati uvređenim i slično, ali u dubini duše biće nam zahvalno jer smo mu pomogli

ovladati nagonskim delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi

anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba se nazirati stav da nam je stalo do

deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što

pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi

prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje

njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima

u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog

prizora u okolini i slično.

Dete ne bi smelo steći dojam da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postići u

životu nego pre svega svojim trudom, umećem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva

druga živa bića. Takav stav u odgoju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje

tuđeg mišljenja, verovanja, osećaja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporučljivo je

uključiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz

nadmetanje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim

se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke porodičnih autoriteta. U školi je telesni odgoj,

kao i svaka druga mogućnost fizičkoga kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije među

učenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje

proizlazi iz neke druge, telesne ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psihijatar i

neuropedijatar, možda ga uputiti na kranijalnu obradu (glava) i, verovatno, u tretman uključiti i

lekove.

6.4. Kažnjavanje dečje agresivnosti

Mnogi roditelji i vaspitači, iznervirani dečijim ispoljavanjem gneva, pribegavaju “batini

iz raja”, telesnom kažnjavanju, kako bi isterali te “zle duhove” i razmaženost iz deteta14.

Jedan od glavnih razloga zbog kojeg je upotreba fizičke kazne kao glavnog sredstva za

kontrolisanje ponašanja opasna, jeste zato što drastično umanjuje osećanje odgovornosti. Dete se

oseća poniženo, oseća nepravdu, što drastično umanjuje njegovo osećanje odgovornosti za ono

što je učinilo i onemogućuje mu razvoj savesti. Druga loša posledica fizičke kazne je

poistovećivanje sa napadačem. To je, takođe, mehanizam za izbegavanje krivice. Dete se

14 Keresteš, G. (2002). Dečje agresivno i prosocijalno ponašanje, Jastrebarsko: Naklada Slap. Str. 91-92.

poistovećuje sa roditeljem koji ga kažnjava (staje na njegovu stranu), i smatra da je ispravno biti

agresivan i kažnjavati. Ovaj mehanizam će, kad odraste, kažnjavano dete preneti u svoje

roditeljstvo.

Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna

od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji

gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove

destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili

ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe.

Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je

zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se

nose sa gnevom.

Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete

omalovažava sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi

kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva

ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za

pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!?

Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz

škole, nedisciplinu u školi...pa čak i za samoubistvo.

6.5. Kako učiti dete vladanju gnevom

Učenje deteta u postupanju sa gnevom moramo se ponašati prijatno i odlučno. Prijatno

znači sa ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja i usađivanja svojih

strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva. Odlučno znači dosledno istrajavati na

daljim očekivanjima vezanim za napredovanje detetove samokontrole na lestvici gneva.

Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i

stepen zrelosti.

ZAKLJUČAK

Obeležja ličnosti, porodične prilike, neuspesi u školi, način provođenja slobodnog

vremena, vršnjačke grupe, dobna supkultura, životna okolina i šire društvene okolnosti → sve su

to faktori koji čine potencijalne uzroke društveno neprihvatljivog i nasilničkog ponašanja, a

upravo ta složenost uzroka agresivnog ponašanja ukazuje kako je problem nasilja teško otkriti,

kontrolisati, pa tako i lečiti.

Važno je rano uočiti potencijalne oblike poremećenog ponašanja i pravilno i senzibilno se

odnositi prema njima, posebno od strane roditelja i učitelja koji su detetu u toj ranoj dobi

najbliži.

Škola svojim odgojnim postupcima može puno pomoći na otklanjanju porasta

agresivnosti, stvaranjem poželjne pedagoško-psihološke klime za zdrav rast i razvoj dece i

mladih. Davanjem važnosti i mogućnosti izbora sadržaja koji će zadovoljiti interese učenika

pridoneće se smanjivanju agresivnog ponašanja prema sebi, vršnjacima i stvarima. Da bi

negativna energija svakodnevnog života pokrenula pozitivan pristup životu, potrebno je okupiti

celokupno društvo i u takvom okruženju raditi na uspostavljanju ravnoteže i strpljenja u

suodnosima. Sve to trebalo bi biti popraćeno većim saglasjem reči i dela odraslih jer nema

rešavanja problema agresivnosti dece bez rešavanja celog niza pitanja kvaliteta života ljudi u

društvu.

Svim tim metodama učimo kako pokazati na deci prihvatljiv način da ih volimo i da su

nam važna. Kako se mi ponašamo prema njima tako će se ona kasnije ponašati prema nama i

svim drugim ljudima oko sebe. Kada kroz igru, druženje i razumevanje razvijamo njihovu

sigurnost i veru u sebe podstičemo psihomotorni razvoj, stvaramo preduslove da dete iskoristi

svoje sposobnosti, da bude uspešno. Istovremeno sprečavamo kasnije poremećaje koji su pošast

današnjice, kao što su pojava depresije, agresivno ponašanje, ovisnost, beg u kriminal i bolest.

LITERATURA

1. Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977.

2. Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez pedagoških društava

Vojvodine.

3. Ilić, B.: Psihodinamika agresivnosti delikvenata narkomana. Doktorska disertacija.

Filozofski fakultet, Niš. 2000.

4. Jerotić, Vladeta: Čovek i njegov identitet, Ars Libri, Beograd, 2000.

5. Keresteš, G. (2002). Dečje agresivno i prosocijalno ponašanje, Jastrebarsko: Naklada

Slap.

6. Krstić, Dragan ; Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd, 1988.

7. Milanović, A. (2004). Povezanost različitih vrsta agresivnosti i sociometrijskog statusa

kod dece osnovnoškolske dobi. Zagreb: Odsek za psihologiju Filozofskog fakulteta u

Zagrebu.

8. Nešić, B. : Osnovi razvojne psihologije, Učiteljski fakultet, Jagodina, 2002.

9. Raundalen, M.: Agresivnost: priručnik za savjetnike roditelja, Udruženje Djeca prva,

Zagreb 1998.

10. Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003.

11. Todorović, J. : Agresivnost na dečjem uzrastu i mogućnosti prevencije, Ars libri, Beograd,

2006.