Римски правни и политички системЧоловић Бојана VI-2
Гимназија „Патријарх Павле“Гочка 40
Матурски рад из латинског језика
РИМСКИ ПРАВНИ И ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ
(Ментор:професор латинског језикаДанијела Јевтић)
(Ученик:Чоловић Бојана VI2)
Београд, мај 2019.
САДРЖАЈ:
1.
УВОД....................................................................................................................2
2. S.P.Q.R- СЕНАТ И
НАРОД.............................................................................3
- 2.1
Сенат................................................................................................................3-
2.2
Народ................................................................................................................4
3.
МАГИСТРАТУРЕ..............................................................................................5
- 3.1
Магистрат......................................................................................................5-
3.2 Конзули и
претори.........................................................................................5-
3.3 Нижи
магистрати.........................................................................................7-
3.4 Ванредна
задужења........................................................................................8
4. РИМСКЕ
СКУПШТИНЕ.................................................................................9
- 4.1 Куријатска
скупштина.................................................................................9-
4.2 Центруијатска
скупштина........................................................................10-
4.3 Трибутска
скупштина................................................................................10
1. УВОД:
Тема овог матурског рада је римски правни и политички систем.
Овим путем ћу покушати да представим шта је подразумевало
функционисање и динамика ове најмоћније империје у читавој
историји. То је управо било питање које је и мене заинтересовало и
инспирисало да се упустим у истраживање и трагање за знањем о
великом Риму, захваљујући ком је историја оваква каква јесте
хиљадама година уназад. Системи о којима ћу говорити су били једни
од кључних за напредовање овако славне државе и узорни су многим
силама , како тадашњим, тако и модернијим правним и политичким
системима.
2. S.P.Q.R- СЕНАТ И НАРОД
S.P.Q.R (Senatus PopulusQue Romanus) је латински акроним који
представљао званични назив Римске државе и одређивао римску власт
именујући његово двовлашће: аристократску власт сената и
демократску власт народа.
(Сл. 1 Симбол S.P.Q.R-a)
2.1 Сенат (лат. Senatus) је био најпрестижнија и једна од
најстаријих институција, коју је, према традицији, створио сам
Ромул, као саветодавно тело. Други назив за сенат је био веће
стараца (лат. senes), по ком је и добио име, коју чине главе (лат.
patres) сто најстаријих и најплеменитијих породица.
За време Римског краљевства је имала велики углед и моћ.
Касније, на почетку Републике, мишљене сената је врховна санкција.
Луције Јуније Брут је повећао број сенатора на триста. Тај број је
током средње Републике Луције Корнелије Сула повећао на шесто,
затим Гај Јулије Цезар и на деветсто чланова, а Октавијан Август га
је поново смањио на шесто. Они су обављали магистратуре највишег
степена (лат. conscripti), па је из тога изведен традиционални
израз којим су се именовали сенатори- patres conscripti.
(Сл. 2 Друштвено уређење Рима)
Сенат је саветовао конзуле и одређивао им је политичке правце
којим ће се кретати, бавио се државним финансијама, бринуо се о
јавној безбедности, наџирао је државну бирократију, овлашћивао је
амбасадоре, доносио је одлуке (лат. senatus consulta) које су биле
обавезујуће за магистрате. Могао је, у случају опасности, донесе и
сенатску одлуку о одбрани државе (лат. senatus consultum de re
publica defendenda), којим је успостављан ратни закон.
2.2 Народ
Реч ‘’народ’’ се у Риму није односило на целокупно становништво,
већ само на оне који су уживали политичка права. Међу њима су
постојале поделе на основу имовине које поседују и друштвеног
положаја. На основу тога, одређује се политички значај гласа, што
значи да глас богатијих друштвених слојева има већу предност у
односу на остале слојеве. Стога су многе магистратуре резервисане
најпре за патриције, а забрањене за плебејце, јер нису припадали
старим сенаторским породицама. Па ипак, дугим и жестоким борбама,
народни слојеви су постизали да се и њихов глас чује у политичком
пољу. Понекад би примењивали средства и вршили разне мере, од којих
је крајњи колективно напуштање града (лат.seccesio). За такав успон
су међу суштинским средствима били и народни трибунат, магистратура
чији су представници заштићени потпуном неповредивошћу личности
(лат. tribunicia potestas), могли да ставе вето на сваку одлуку,
закон или доцумент који би могао да угрози идентитет и интересе
народа, и зборове плебејаца (лат. concilia plebis) чије су одлуке
добијале снагу закона (лат. plebiscita), али после сенаторског
одобрења. На тај начин је настала нека врста ‘’државе у држави’’
која је успела да одржи равнотежу с другим носиоцима власти у
републици, што га чини једним од најуспешнијим и најдужим
политичким експериментом у историји.
3. МАГИСТРАТУРЕ
3.1 Магистрат (лат. magistratus) био је изабрани или именовани
функционер. Он је сазивао сенат, морао је да назначи датум, време и
место окупљања. Седнице су могле да трају најдуже од изласка до
заласка сунца. Реч се добијала по строгом редоследу: први су
говорили конзули, затим магистрати, патрицији и на крају плебејци.
Новајлије нижег слоја (лат. pedarii) нису могли да говоре, већ само
да доносе одлуке премештајући се са једне стране на другу, односно
са леве или са десне стране у односу на председавајућег
седнице.
3.2 Конзули и претори
Хијерархија римских магистратура уобличена је измедју В и ВИ
века п.н.е и остала је непромењена током читавог републиканског
доба. Врхунац хијерархије била су два конзула, носиоци врховне
власти (лат. suprema protestas) и војне власти (лат. imperium
maius). Могли су једно другом да спрече иницијативе. Уколико су се
слагали, двојица конзула располагали су територијално неограниченом
влашћу у рату и миру: сазивали сенат и председавали њиме,
предлагали законе, заповедали војском, старали се о јавном реду,
наметали порезе и дажбине. Носили су тогу обрубљену пурпуром у
време мира (лат. toga praetexta) и пурпурни огртач (лат.
paludamentum) у рату. Конзули су били епонимни, тј. свака година
званично је идентификована именима двојице конзула, и поред тога
што су постојала једноставнија рачунања, на пример аб урбе цондита
(„од оснивања града“, тј. од митског оснивања Рима од стране
Ромула). На пример, 59. година п. н. е. звала се „конзулат Цезара и
Бибула“ јер су те године на дужности конзула били Гај Јулије Цезар
и Марко Бибул.
(Сл. 4 Рaludamentum) (Сл. 3 Тoga praetexta)
Претори су били нека вртса ''млађих конзула'' (лат. collega
minor као ''млађи колега'') који је у мањој мери располагао свим
привилегијама конзула. Првобитно су били војни магистрати, а
временом су постали одговорни за спровођење правде између Римљана и
странаца у провинцијама. У грађанским парницама претор би или
издавао извесне забране на одређено извршење или би именовао
судију. Претор би случајеве предавао судијама одређујући судији
предмет спора. Одлука судије била би обавезујућа. Претор би
именовао судије, који су били попут пороте и гласали су само крив
или није крив. У тим судовима казна је обично била смртна
казна.
Конзули и претори су били најважнији магистрати јер су
поседовали империум.
3.3 Нижи магистрати- народни трибуни, едили и квестори.
Народни трибуни - један од најважнијих догађаја током борбе
патриција и плебејаца било је стварање народних трибуна (лат.
Tribuni plebis). Пошто су били исцрпљени војном службом, лошим
економским условима и тешкоћама са строгим законом о дугу, плебејци
су се 494. године п.н.е. колективно издвојили на Свето Брдо (лат.
Mons Sacer), удаљено око пет километара од Рима. Тамо су подигли
логор и изабрали сопствене магистрате који ће их штитити у
будућности. Пошто је држави претио нов напад непријатеља, сенат је
био присиљен да плебејцима призна право да бирају сопствене
магистрате- народне трибуне. Имали су право да се у име сваког
грађанина мешају у рад конзула и свих других магистрата осим
цензора и диктатора. Имали су право да сазивају трибутску скупштину
(лат. comitia tributa), познату и под називом плебејски скуп (лат.
concilium plebis), и да јој подносе законске предлоге, али и право
да сазивају сенат и њиме председавају.
(Сл. 5 Народ на Светом Брду 494. године п.н.е)
Едили су били одговорни за одржавање јавних грађевина, за
организацију државних свечаности и за одржавање јавног реда у граду
Риму. Половина од укупног броја едила бирала се из редова
плебејаца, док се друга половина бирала међу патрицијима и они су
названи курулним едилима (лат. aediles curules). Едили су се
првобитно бирали искључиво међу плебејцима и били су помоћници
народних трибуна, али су убрзо стекли и одређена политичка
овлашћења, право да изричу новчане казне, старали су се о
снабдевању града житом и управљају организацијом јавних представа и
свечаности, од којих су најважније биле тзв. "Римске игре" (лат.
Iudi Romani).
(Сл. 6 Птуј, Слвенија 2016. Програм за „Римске игре“ )
Квестори (лат. quaestor) су били задужени за јавне финансије и
за надзор државног трезора. У ратним походима пратили су конзула, а
били су задужени за исплату војске и расподелу ратнога плена. Поред
тих класичних квестора (лат. quaestores classici), постојали су и
квестори надлежни за кривична дела (лат. quaestores parricidii).
Кривични квестори представљали су јавне тужиоце, а бирала су се
двојица. Били су задужени за кривична дела убиства и друга кривична
дела која су кажњавана смртном казном.
3.4 Ванредна задужењадиктатура и цензура- диктатура и
цензура
Диктатор се именује на предлог конзула у случају крајње
опасности по републику, преузимао је апсолутну власт над свим
државним структурама. Његова власт трајала би шест месеци.
Цензору су објабљивали два бивша конзула или бивша претора на
петогодишњи рок. Њима је било поверено да попишу порезе, утврде
који порези треба да се плате, надгледају њихово јавно и приватно
понашање и одреде састав сената, одлучујући ко има а ко нема право
да уђе у њега или у њему остане.
Сва ова звања, осим диктатуре и цензуре, била су вишечлана,
ограничена на годину дана и имала су у другим магистратурака
противтежу својој моћи. Владавина у Риму се много више састојала од
примене вештине преговарања него од спровођења силе. Ко би успео да
се у оквиру хијерархије магистратура попне корак по корак у ранг
конзула, мора да поседује велике личне квалитете, али и знатно
богатство које би се трошило при том успону. За време царства, цар
се није више ослањао на традиционалне магистратуре, већ чиновнике
које би он непосредно именовао
4. РИМСКЕ СКУПШТИНЕ
Римске скупштине (лат. comitia) делиле су се на три врсте:-
куријатске (лат. comitia curiata)- центуријатске (лат. comitia
centuriata)- трибутске скупштине (лат. comitia tributa), у
зависности од тога да ли су се грађани окупљали организовани по
куријама (лат. curiae), по центуријама (лат. centuriae) или по
трибама (лат. tribus). Све су римске скупштине имале законодавну и
судску власт, а осим тога биле су одговорне за избор магистрата,
који су имали извршну власт.
4.1 Куријатска скупштина је имала по 30 курија. Израз курија се
користити за места на којима су се састајале курије, односно њихови
представници, од којих су најпознатије старешине од којих ће
настати римски Сенат. Имала је законодавна, изборна и судска
овлаштења. Бирала је краља и највише магистрате, изгласавала законе
и одлучивала о рату. Право гласа имали су само патрицији. Током
Римске републике куријатском скупштином је председавао један од
виших магистрата тј. конзул, претор или диктатор. Било је укупно 30
курија, а свака курија је имала колективни глас, односно давала је
један глас. У доба позне републике састанци куријатске скупштине
постали су само формалност.
4.2 Центуријатска скупштина представљала је скупштину Ринмске
републике организовану по центуријама. Центурије су изворно
представљале војне јединице организоване по економским разредима.
Центуријатска скупштина имала је изборну, судску власт и ређе
кориштену законодавну власт. Само је центуријска скупштина
изгласавала рат или изабирала највише магистрате Римске републике
попут конзула, претора и цензора. Скупштином је председавао римски
магистрат. Он је одлучивао и о процедурама и о законитости. Ипак
народни трибуни су могли да ветом спрече доношење одлука. Прва
најбогатија класа грађана имала је 80 центурија, док су друга,
трећа и четврта имале по 20 центурија. Пета најсиромашнија класа
имала је 30 центурија. Гласање су вршиле прво богатије, па затим
сиромашније класе
4.3 Трибутска скупштина је била скупштина свих грађана по
територијалном јединицама- трибама. Народ би гласао по трибама
према месту становања. За разлику од центуријатске скупштине, која
је била аристократска трибутска скупштина је била демократска.
Бирали би магистрате нижег ранга квесторе, курулне едиле и војне
трибуне. Задужена је била за доношење највећега броја закона.
9
