Glasovi

(u glavi)

Čujem glasove.

(U glavi)

Potpuni višak straha.

Uz onaj da ću visiti sa plafona napuštene fabrike

obešen o iluzije.

Sad još i ti glasovi.

(U glavi)

Stajem stoperima.

Moram, inače su spremni na najveće gadosti.

Jedan kaže: ja ne tučem decu.

Nikad po glavi samo po tabanima jer ja volim decu.

Drugi ima zamišljenu ljubavnicu

kojoj poklanja stvari svoje žene.

A ujutro kada se probude, tih stvari nema.

Pred razvodom je.

Ne zna šta da radi.

A jedan opet savetuje da vozim oprezno.

Kaže da je u mom pravcu klinika

i da polovina poremećenih

sami odlaze kolima na pregled.

(Otvori četvore oci).

Nije znao da sam i ja pošao tamo.

Doktore, šta da radim? Čujem te glasove,

(u glavi)

remete moj mikrokosmos,

seku sve u meni kao makazama,

raširim krila a oni spuste nebo,

posadim cveće šalju mi krtice

u ravnici docrtavaju klisure u klisurama brišu mostove.

Glasovi su narasli od moći,

izrasle su im noge i ruke,

dobili su tela,

dobili su ljude,

i sad mi se keze odvratnim osmehom koji ne umem da zašniram.

Nakotili su se kao ničiji psi,

sudaram se sa njima na ulici,

oni su svuda oko mene,

svuda oko mene glasovi

(u glavi).

Kako se to zove doktore?

To ime mi skakuće po jeziku,

uvek ga progutam umesto da izgovorim,

ali tu je negde, u tvojim knjigama

mora da postoji, kao i za sve drugo,

samo kako, kako se zove?

Ta bolest nema ime.

Slegao je rameniima

i prepisao mi par injekcija teatralnog samopouzdanja.

Doktore, doktore ti si još jedan glas u mojoj glavi.