РАЗНЕ ПОСЛАНИЦЕ, БЕСЕДЕ И ЧЛАНЦИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

О СЛУЖБИ СИНА БОЖЈЕГА

И Ја сам међу вама као слуга (Лука 22, 27)

Христос се роди, драга браћо!

Роди се као слабачко дете Онај који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео, и као Бог васкрсао, да буде судија свим живим и мртвим.

Од свих његових божанских речи ја хоћу данас да вам напоменем само једну свету и спасоносну реч, која у данашње време може бити лек многим болесним душама, болесним од себичности и властољубља: Та реч гласи: а ја сам међу вама као слуга. И још је Он ту реч поновио пред светим апостолима својим рекавши им, да није дошао да му служе него да служи (Мат. 20, 28). Па кад је Он, Цар царева, дошао као слуга да служи људима, шта је остало нама? Кад виноградар који је лозу засадио, стоји на служби, како да лоза не стоји на служби? Кад дрводеља служи, како дрво да не служи? Кад се мајстор не стиди служити, како справа мајсторова да се стиди служити? О, браћо моја, на небу се царује, на земљи се служи. Земља је поприште службе, и свака твар која се на земљи јави, мора да служи. И кад се Творац нових твари спустио на ово поприште службе, и Он је морао да служи Својим примером. Он је показао, да се само служењем на земљи задобије царовање на небу.

Али у наше дане, на жалост много се намножило људи, који мрзе сваку службу и који сматрају проклетством служити ма коме. То су болесне душе, претешке и себи и другима, и држави и човечанству. Њихова болест долази отуда, што су оне заборавиле, да је земља поприште службе, и да су оне послане у овај свет на службу. Син Божји није тражио првенства него је прао ноге ученицима својим, и сви савремени болесници болују од грозничаве жудње за првенство. Син Божји није истицао своја права него само своју службу, а ови истичу само права своја. Син Божји није жудео за влашћу, а ови помрачише и озлобише све своје дане на земљи опаком страшћу за влашћу. Не боре се данас за првенство само велики него и мали. Не рву се за право само умни него и неумни, и тако се изједначују у безумљу и једни и други. Не отимају се за власт и првенство само људи по великим градовима него и по варошицама и селима. Партијска подела и кавга око првенства ухватила је корена и међу вама, који сте до јуче у ропству под Турцима били као хришћани уједињени и сложни. Том поделом и кавгом прља се и понижава слобода, за којом сте толико чезнули и коју сте најзад добили Божјом вољом и пожртвовањем многобројне браће ваше. А та партијска подела и кавга

народа многима служи само на то да без труда и без службе дођу до богатства и власти. Ја знам, да ви то у души не одобравате. Кад год сам путујући по епархији, о томе с вама разговарао, дознао сам, да и ви сами мрзите ту поделу и кавгу. Па кад је мрзите, ви је и одбаците. Поделом се не долази до мира нити кавгом до среће. Гле, нико није имао такав мир душевни као Господ Христос, а Он је био слуга свима. Као неуморан слуга свима Он нам је показао својим примером, да се мир задобија службом и да се срећа постиже трудом на измирењу других. Ко служи људима, има мир с људима, и кроз тај мир задовољство живота. А ко још и твори мир међу људима, тај облачи себе у достојанство сина Божијега, јер је сам Господ рекао: Благо миротворцима јер ће се синови Божји назвати (Мат. 5, 9). Зато данас, кад славимо рођење Сина Божијега, сетимо се, да је Он дошао као слуга на земљу, да послужи спасењу људи, и заветујмо се и ми бити слугама Бога и својих ближњих. Свако часно занимање јесте служба, и сваки положај међу људима, без обзира колико је знатан или незнатан, треба разумети као службу, те према томе сваки треба да се труди да изврши до краја своју службу на славу Бога и на добро својих ближњих. На Страшноме суду неће нас Судија питати, колико смо се на земљи, на овом попришту службе, частили и гозбили, и колико смо богатства нагомилали, и колико смо се положајем уздигли изнад других људи, него колико смо послужили на славу Његову и на добро ближњих. Према својој служби свака ће душа примити плату од праведног Судије. Господ је дошао да послужи људима из љубави према људима. Јер љубав се показује кроз служење. Ко има већу љубав тај више и служи. А Христова је љубав највећа, за то је и Његова служба била највећа, најтежа и најнеуморнија — служба до суза, крви и смрти на крсту! Зато, браћо, поклонимо се служби Сина Божјега; поклонимо се љубави Његовој, поклонимо се и помолимо му се: да нас обасја светом вером, да утврди мир и добру вољу у нама и међу нама, да нам опрости грехе наше, да нас исцели од гордости и сваке злобе. Поклонимо се и помолимо се, да нам свима помогне милошћу и силом својом, да би умирени, уједињени, опроштени, исцељени и надахнути духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог, и да би радосна срца могли запевати ангелску песму: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима! Слава Сину Божијем Јединородном, са Оцем и Духом светим, Тројици Светој, Једнородној и неразделној, сада и на век века. Амин. Божићна посланица — Охрид 1926. г.

СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА

Хиљадама година тражена је светлост на Истоку. Најмудрији Грци доказивали

су своју мудрост цитатима источњачким. А нико код старих Грка, почев од Талеса до Платона, и од Херодота до Ксенофона, није за мудраца сматран, ко није био пропутовао Исток. Рим је при своме паду капитулирао пред Истоком: одбацио је своје богове и поклонио се персијском богу светлости — Митри. Алжир, Триполис и Шпанија васкрсли су из својих рушевина онда, кад су се окренули лицем ка

Истоку и отуда примили очекивану светлост, која им се јавила у арапском, поетичном, душевном и уметничком Исламу. Средњевековна Европа, насељена цимбро—тевтонским „риђим бестијама" галским и англобритским варварима с крвожедним друидским идолопоклонством, и скитским полуљудима, почиње своју поносну историју тек од онога часа, када се витлејемска звезда зауставила над њеним зверињаком, и када је својом благом, божанском светлошћу обасјала њену мрачну пећину. Историја европска почиње управо с доласком Христа у Европу. Дотле није било историје; дотле је било само комешање људских бића у Европи. А комешање и историјски покрет није једно и исто. Инсекти се комешају, људи се крећу. Комешање је без темпа и свесног циља, историјски покрет има и једно и друго.

Европа се и доцније, у стотине прилика, окретала лицем ка Истоку, очекујући отуда светлост: у време ратова религијских, у време реформације, у време метафизичке и културне сусталости. Извор праве вере увек се тражио само у Азији. Све свете књиге тамо су писане. Сва крупна верска предања отуда датирају. Сва подлина документа тамо су се налазила. Све богове дала је Азија, Европа ни једног сем — уображених. Индија је дала Буду, Арабија Мухамеда, Палестина Исуса. У Азији се увек веровало да је човек произашао из Бога. Европа је једно време недавно — гласала мајмуна за родоначелника рода људског. Она је прва истакла гласање као аргумент! Европа није дала ни једног богочовека, ни једног бога. Она се дала на науку. Наука је вођ слепих, вера вођ окатих. Наука није изум Европе него то је, могло би се рећи, стручно занимање њено. У томе своме занимању Европа је показала велику вредноћу и виртуозност али малу генијалност. Јер док је знање на Истоку (где му је и колевка) увек водило људе ка Богу, дотле је знање на Западу често одводило људе од Бога. А светлост је само у Богу, и ни у чем више. Свака друга „светлост" само је одблесак Бога и Његове светлости. Европа је узела одблесак за изворну светлост, науку за веру. Њена светлост је свећа под лонцем. Отуда заблуда, гордост, себичност и рат.

Рат!... Европа се налази данас у једном мрачном, и прљавом, и загушљивом тунелу.

Њена гордост сломљена је њеним безумљем. Њена цивилизација је запретана у крв и гној. Њена хуманост обратила се у дивљу страст за човекоубиством. Њена наука је постала вредна слушкиња њене страсти. Њено псалмодисање себи и својој величини претворило се у плач и шкргут зуба. Њени велики синови постали су пламени подстрекачи рата и оклопљени ратници. Не, она данас није мајка великих, она је само мајка многих, која је у пијанству своме побацала многу децу своју у огањ. Изгледа, да се цело мистично пророчанство Апокалипсиса односи на Европу, и то на садашњи историјски моменат њен.

Велика грешница, — да ли ће Европа моћи бити и велика покајница? Поругана од малих и неуких у овоме свету, од Китајаца и Црнаца, од Персијанаца и Ескима, од својих слугу и слушкиња, да ли ће она, горда госпођа, моћи клекнути у прашину, као Марија Египатска или света Евдокија, пред једног азијског бога, пред највећег од највећих, — пред Исуса?

Могла или не могла, Европа ће морати опет сада, на свршетку своје историје, потражити светлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На свршетку, велим, јер овај рат ће бити свршетак историје европске и почетак историје општечовечанске. На Истоку, велим, јер нигде је иначе нема, нема. Светлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа; светлост белих људи то су многе блештеће свеће науке, али под лонцем. Једна једноставна светлост потребна је свету, а то је светлост с неба, светлост божанска. Таква светлост увек је светлила само са Истока.

Али не са садашњег, наркотичног и клонулог Истока. Садашњи је Исток само бледа успомена некадашњег Истока, само посмртни покров његов. Стари, живи Исток, који се крије иза садашњег мртваца, Исток Арапа, Индуса и Израиљаца, јесте Исток небесне, божанске светлости, Исток богова и божанских пророка. Од тога Истока још једном ће гранути светлост над крвавим континентом гвожђа и дима. Христос је рекао, да ће доћи на облацима. Он долази већ Европи над облацима дима барутнога, у слави и моћи. Кад се разбију густи облаци, данашња жалосна хаљина Европе, тад ће заблистати лице Спаситеља пред савешћу белих, окрвављених и упрљаних људи, као што је некад заблистало на Таворској гори пред Петром, Јаковом и Јованом. И тад ће се све сузне очи обратити к Њему, све рањаве руке пружиће се к Њему и завапиће милиони угруваних и понижених, унакажених и ожалошћених људских бића:

— За многима лажним боговима лутасмо и угрувасмо се. Истинити Боже љубави и милости, опрости нам лутање наше, и буди нам Ти вођ од сада за увек!

А васкрсли Бог љубави и милости из Азије, који у Европи би мртав и оживе, рећи ће Европи да се дигне из мрака, у који је сама себе потопила. Рећи ће јој: — Мир ти! Ја сам светлост свету!

„Пијемонт”1915. г.

СЕЋАЈ СЕ ХРИСТА

Размишљања о рождеству Христовом

Први дан Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад

анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна

малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше.

Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

„Слава нека је Богу", кроз сузе од радости говораше овај богоугодни човек, слава нека је Богу, који се смилова на овај грешни народ, те му на крају посла спас и избављење. Слава му, што је Његова милост и мене грешнога сачувала жива до ових дана, да могу очима видети Спаситеља света, кога свет толико векова очекује.

Ама добри старче, реци ми, — поче пастир узбуђен, ко је то што се родио? Је ли могуће да је то онај цар кога ми толико погледамо? Зар он да се у нашој пећини роди? Молим те старино, говори, говори, те ме што пре утеши, јер ја ћу умрети од неизвесности.

— Полако синко, седи ту крај мене, наслони се на моје колено, па ме чуј о ономе, што желиш знати.

Старац стави своју руку на раме пастирево и отпоче овако: — Немој, да те ни мало чуди, то, што се Спаситељ родио у вашој пећини. То је

оно, што мене баш радује и уверава, да је заиста он тај Свемоћни и прави Спаситељ Јер да се родио у свили и порфири царској, то би улевало неповерење мени, пошто имам пуно искуства и знам да је из царских палата мало кад који светао зрак обасјао свет, него баш из онога необичнога сјаја обично му је долазио мрак. Рођење Спаситеља у пећини на слами, где се овце јагње има много свога значаја. Чуј ме, синко, и старај се да ме разумеш.

На првом месту, самим својим рођењем у тако скромном стану, као што је пећина, Избраник: Божји изјављује свој силни протест против царева и краљева, који, и ако су рођени као и остали људи, са свим телесним и душевним слабостима, и ако им је немоћ у почетку живота и ништавно по свршетку као и у других људи, ипак су дрски, те себи присвајају божанску потпуну и неограничену власт над земљом и земаљским створовима, па не само што ту власт себи присвајају, користећи се глупошћу осталога света, него и злоупотребљавају, чинећи остале људе себи робовима и обичним корисно употребљивим стварима. Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина. Хоће тиме да каже да ће порекло и рођење мало важности имати у очима Његовим, да ће друго нешто бити претежније код њега у оцени људи.

Народ је очекивао Спаситеља, да се јави као цар, богат и моћан. Али сам тај народ заборавља, да рођење новога цара у сјају и богатству, при звеци оружја и урнебесном весељу изазива код тога истог народа страх и трепет. Да се Спаситељ родио као и остали цареви, он би изазвао страх у народу. Али он неће да влада страхом, него љубављу, зато се рађа као сиромах. Народ се дворова боји, а колибе воли.

Христос се рађа у сиротној колиби пастирској. Нека чују сви то и разумеју. Ја не знам још науку Христову, али само Његово рођење у тако скромном и сиротом дому показује један део Његове науке. Он ће рећи оно, што нико није смео рећи од када су постале горе ливадске и од кад је сунце обасјало свет, а то је: да смо сви ми пред Богом и мудрошћу Његовом потпуно једнаки. Његово рођење у пећини утук је за силнике и гордељивце овога света. Он ће их изједначити са робовима, који им служе. Он ће им у очи рећи, да ништа бољи нису од слуге који им ноге пере, увериће их да Бог ни мало не воли више њих племиће и богаташе него ли њихове коњушаре.

Свет се клањао до сад злату и свили, без обзира, да ли је њима огрнуто добро или зло, без обзира шта се под њима скрива. Он се родио ноћас не на свили и злату, него на слами. Зар се он тиме није, чим дође на земљу; насмејао свима који се из незнања клањају богатству и сили, који не знају низашта боље и претежније? Они којима сиромаштина другује на овоме свету тугују за богатством, жељни су злата, проклињу судбу, што их ова не пови свиленим повојем и не огрте златном хаљином. Њему је у моћи све; Он је богат и силан, богатији и силнији од свију људи, али при свем том рађа се ипак у худној пећини. То значи, да ће у Њега бити нешто претежније и цењеније од богатства и сјаја. Ја мислим, да ће то нешто бити душа. Христос се рађа у пећини. Благо онима које презиру и прогоне на овоме свету због простоте и сиромаштине. Спаситељ се рађа у њиховој средини. Сад су добили пријатеља и помоћника. Он ће одрасти у оној средини, где се највише бол осећа и земља сузама залива. Знаће шта је пажња и чемер, шта ли бол и очај. Он долази да ублажи судбину људи. Они који су оптерећени требаће само да Му приступе, Он ће им олакшати живот, Он ће их утешити и охрабрити. Он ће бити мелем за уцвељена срца, радовање тужнима и снага немоћнима.

Свет вапије за правдом, угиба се под теретом, који на њега навалише силници и безбожници. Куд се окренеш чујеш у земљи нашој само јецање и уздисање, видиш на једној страни како и пси богаташки брекћу од пресићености а на другој децу сиромашна човека, где умиру од глади; видиш разврат и раскош а поред ње дроње и жељу за хлебом; видиш силу, чија песница непрестано стоји над главама потиштенога робља, коме ништа друго није знано, до беда и чемер.

О, ма како је мало правде и закона у судовима нашим! Сиромах никада не може добити, па не знам колико му тражење било законито, док се богаташу задовољавају све жеље: и законите и незаконите. Силни увек има право, немоћан га нема никад.

Прости је свет у густом мраку, коме се нигде крај не види. Власници држе мудрост и сва знања, а народну душу обузима густи мрак, у коме се људи спотичу. Мудрост је, веле, само за великаше, јер оно што зна Ирод, не смем знати ја, и оно

што зна господар, не сме знати његов слуга. Оно што чини царев доглавник, не сме то чинити циглар, и што је дозвољено првоме није другоме. Племић може уживати и веселити се на све могуће начине, незнатноме сиромаху то није дозвољено; првоме је дозвољено и грешити, други на то не сме ни помислити, први не мора постити, не мора ићи у цркву нити се Богу молити, не мора добра чинити нити по закону поступати; други све то мора испуњавати; први има сва права; другоме припадају све дужности.

О, и то зло није од јуче него траје много векова. И никад нико да протествује, никад нико да устане против тога. Безмало сви мудраци који се појавише међу нама тврдише да је овакав поредак сам Бог установио и да се он не може мењати од почетка до свршетка света. Ко се, веле, родио у сили и богатству, тога и Бог воли, јер су то прави синови Божији, а ко се родио у беди и сиротињи тај има само да жали, што се у таквој средини родио, али помоћи не треба ни од куда да изгледа, јер његова молитва и не допире до неба, а молити се људима још му мање вреди.

Не заборављам да поменем наше пророке који су као кроз маглу назирали нешто у будућности, што је и саме њих зачуђавало. Ја не желим судбину оних који се усудише да искажу све што мисле. Сиромашнима падаше њихов говор као мелем на срце, али у своме дубоком мраку не могоше ни појмити ни веровати, да ће се пророчке речи остварити. Велики и силни, којима се не допадаше наука пророка осудише ове на смрт и неке посекоше а неке живе камењем затрпаше.

Али ево Спаситеља! Сви су протести до сада били малени према ономе, који ће доћи из пећине витлејемске; све су речи биле слабе према речи, коју ће изговорити Син Божји. Земља ће се затрести а царски ће се престоли порушити када Он буде почео говорити. Нема препреке пред којим ће он застати, нема страха који ће Га застрашити, нити ишта на земљи што ће га моћи збунити. Оно што су други само наговештавали, Он ће отворено и слободно рећи. Он ће рећи и оно што нико није смео да помисли да каже.

Родио се Христос! Благо нама, који смо још у браку незнања и заблуда, Спаситељ ће нам светлост донети, која ће осветлили све кутиће земље, осветлити и душе наше.

Старац заћута. Зора поче позлаћивати исток својим руменилом, певци запеваше а овце се почеше дизати и кретати по широком пољу. Старац се исправи, узе штаку и рече младом пастиру: — 'Ајдемо у пећину, да Га видимо!

Младић пође поред старца ћутећи. Његово лице беше као озарено светлошћу. Груди му се надимаху од силне радости која га обузимаше после говора старчевога. Потрчао би да што пре стигне божанској пећини, али мораде лагано ходити због старца коме старост беше одузела многе снаге а ноге одрекле послушност.

Уђоше у пећину, која беше пуна пастира. Сви они беху дошли да се поклоне новорођеноме Спаситељу. Јосиф и Марија сеђаху и разговараху с њима, а Младенац лежаше крај њих у слами.

Добри старац са својим пратиоцем приђе Детету, те Му се обојица поклонише. Дуго они нетремице гледаху у божанско Чедо, које опет њих посматраше својим мудрим очима. Старац беше сав узбуђен.

Кад изиђоше из пећине сунце се већ помаљаше иза гора са својим златним зрацима. Никад оно тако мило не сијаше. Зраци се жураху да што пре обасјају пећину, хитаху и надметаху се, који ће пре сазнати тајну ове свете пећине.

Око старца иђаху у свечаном ходу сви пастири. Они усхићено приповедаху шта је ко запазио у личности новорођенога Спаситеља. Не могоше Га се довољно нахвалити.

Кад бејаху на сред поља старац их устави, погледа к небу и суза му се скотрља низ смежурано лице и заустави се на бради.

— Нека је слава Богу, што и мене стара обрадова. Мени је довољно што сам дочекао да видим Онога, кога су желели видети сви из реда пророци и оци наши. Ви ћете, децо, дочекати и да чујете мудрост из уста Спаситељевих. Захвалите Богу на тој срећи, и пре Њега и после Њега жалиће, што су те среће лишени. А сад остајте с Богом!

— Пастири сви клекнуше на пољани а седи их старац благослови, па оде у своју испосничку пећину. Пастири потераше стада у пашу и сви у хору запеваше Слава Богу на висини а мир међу људима на земљи! Хористос се роди!

Други дан

Мрак паде на земљу. Голготом кроз тај мрак фијукаше страшан ветар. Богомрске убице бежаху безобзирце од места извршенога злочина. Они кријаху своје руке од самих себе, јер их страх беше видети ону невину крв, којом се попрскаше. Земља се тресе као у грозници, распада се камење, пуцају гробне плоче. Страх је овладао и зверињем и птицама! Зверови беже гором у великом крику, а птице збуњено и преплашено ковитлају по ваздуху на све стране.

И невини створови престрављени дрхте; како ли је онима, који својим неделима изазваше страшни гнев Божји? Шта ли осећа капетан што је заповедао, да Праведника распну? Какве ли мисли наилазе на Пилата у овоме мраку?

Путем од Голготе гураше се силна светина, бежећи својим кућама. Тим истим путем враћаше се са места, где се светиња на крст закова, један човек висок и крупан, замотан у свој огртач тако, да му се само виђаше један део лица. Он дрхташе и јецаше, а сузе му се често сливаху низ лице и заустављаху на огртачу под брадом. Толико беше обузет тугом, да и не опажаше онај свет који мимо њега јураше.

Дан се беше поново повратио, али сунце не сијаше онако као пре; као да и само беше сузама натопљено. Наш путник беше се удружио са једним младићем, коме се после првога страха беше већ повратила веселост.

—Зашто толико тугујеш? упита младић путника.

—Како да не тугујем, с уздахом прозбори путник, кад цела природа тугује, кад се земља тресе од ужаса, који се на њој зби, кад сунце заклони своје лице, да не гледа праведну крв, којом људи обојише земљу.

—Ти као да жалиш Распетога Христа? —Не жалим ја Христа, него жалим грешни род људски. Христос ће се спасти

крста, али они који Га заковаше ексерима, никад неће моћи искајати свој грех, никада неће из таме изићи.

Молим те, кажи ми, због чега и како верујеш у Христа? Ја сам одрастао баш међу оним људима који су Га распели. Они сви веле да је Христос бунтовник и да себе назива Сином Божјим? Путнику се оте дубок уздах на последње речи младићеве.

—Дуга је то прича, рече он, но, ... дуго нам је још и путовати, па кад желиш знати зашто ја верујем у Исуса, онда ћу ти то и рећи. Он се убриса од суза, успори јецање, па отпоче:

Пре тридесет и три године чувао сам овце на пољима око Витлејема. Било је нас пастира повише. Живели смо безбрижно, бриге животне знали смо само по причању, а причао нам је о њима неки добри старац — испосник, који има испосницу у једној пећини у тим пољима, или неко кога би туда пут нанео, те свратио код нас. Ипак смо знали за неправде људске, за мржњу и злобу, која међу људима влада, за поделу на слободне и робове, за беду и очај поред раскоши и уживања. Знали за тиранију царева и великаша, за притворство и лицемерство свештеника, знали смо за лаж, која је лежала у основи сваког дела људског. Читали смо Свето писмо и веровали смо, да ће се ускоро јавити Месија — Спаситељ света, јер су тако писали пророци.

Једне ноћи кад спавасмо на пољани, пробуди нас иза сна нека чудна светлост, која паде на земљу и цело поље витлејемско колико је дуго обасја. Ми се пренеразисмо, но ангели, који беху у тој светлости јавише нам се, умирише нас и обрадоваше вешћу да се у нашој пећини родио Спаситељ света.

И шта ћу ти дуљити, певали смо с ангелима, а потом отишли у пећину, видели Св. Младенца и поклонили му се. Ускоро је Мајка морала бежати чак у Мисир да би избегла гнев Иродов.

Ја сам се зарицао у себи, да Га целога века пратим и слушам кад почне проповедати. Одрастао је код старца Јосифа. Често сам одлазио кући њиховој и проводио сам по више часова гледајући у Исуса. Ах, онакве благости и добродушности свет није видео. Једва сам од нестрпљења дочекао онај дан, онај свети дан када се Он на Јордану крстио од Јована и потом, када је почео да науку своју проповеда.

О, света науко, нека би до смрти моје остала у души мојој! Свет је у гомилама грцао око Њега а Он је непрестано проповедао. Није бирао ни место ни време, него је говорио и на сваком месту. Говорио је истину, с тога су Га омрзли сви они којима је истина опора и који на лажи почивају.

„Ходите мени сви, који сте уморни и оптерећени. Ја ћу вас одморити", — говорио је Он. Ја сам видело а ви у мраку живите, приђите виделу док је међу вама. Благо ономе ко пређе из мрака у светлост.

То су му биле речи, којима је ословио свет. И на те прве речи многи су пришли Спаситељу и нису Га до смрти Његове остављали. Ја сам Га тражио непрекидно од Јордана па, ето, до Голготе. Радозналост моја није ми дала, да се удаљим ни корака од Спаситеља. Свака реч Његова падала је на моју душу као растопљени огањ, који сагорева сва неваљалства душе и из кога се распирује пламен љубави. Хтео сам сваку реч да чујем, као да сам знао, да неће дуго бити међу нама.

Био сам на гори Јеленској кад је говорио о милосрђу, чистоти душе, о приношењу жртве, о праштању увреда, кајању, заклетви, о љубави. Слушао сам Његове божанствене приче, пуне мудрости. Његова проповед о вери уверавала је и најгоре безбожнике, који никад веровали нису. Његова реч о милосрђу мекшала је најтврдокорнија срца, расклапала је и најстиснутију руку. Поука о праштању увреда и кајању изазивала је сузе у очима свију нас који смо присутни били. А шта да кажем, шта је било, кад се из Његових божанских уста чула проповед о љубави. Чини ми се, да се цела природа претворила у ухо, само да што боље чује речи, које се никада на земљи чуле нису. „Љубите непријатеље своје. Љубите Бога, као што Он вас љуби. Он заповеда сунцу, те греје добре и зле, а даје кишу праведнима и неправеднима. Љубите се међу собом."

Њему су претили, Он се није плашио; гонили су Га, Он није марио. Они, против којих је Христос највише устајао и војевао, сви у скупу чинили су Му на сваком кораку сметњу, али све препреке и сметње за Њега биле су незнатне; Он је ишао напред.

Ни један дан није прошао, а да Он не учини какво чудо или да не засветли свету новим примером. Слепима је давао вид, глухима слух, губаве је исцељивао, бесне стишавао, мртве из гроба васкрсавао. Није било несреће људске, коју Он није одагнао, нити бола који није ублажио. Неваљалци су се поправљали после првог виђења са Спаситељем, омекшавала су тврдокорна срца а облагорођавали дивљи грешници. Зар се не сећаш шта је било са Магдаленом? Најокорелија грешница са покајничким сузама пада пред ноге Спаситељеве и моли за опроштај. Шта је њих покушавало, да ову грешницу одврате од грешнога пута, али узалуд: Христова је реч учинила више него сви саветници. Па није она сама. Док Исус проповедаше, земља наша беше пуна покајника и покајница. Пуно беше исцељених и обраћених, који напустише кућу своју и пођоше за Спаситељем својим. Ко бар једном није видео онај свечани поход народа, који иђаше уз Исуса? Ко не зна да је Исус 5000 својих пратилаца нахранио са пет хлебова?

Није Он тражио многе пратиоце; да би свечанији изгледао, него, да више има слушалаца и његове свете науке. Он је пошао у Јерусалим на магарету у друштву само својих ученика. Он није радио, није чак ни захтевао, да буде пред вратима овога великога града дочекан као цар славе. Његова наука и чуда, који је починио по Палестини прочула су се на далеко, чуо их је и Јерусалим, зато је свак пожурио да види и дочека овог чудотворног учитеља, за то су му и клицали: Осана сину Давидову!

Он је показао свету шта је воља Божја и како треба служити Бога; не привидно и лажно као фарисеји него духом и истином. Богу није у вољи онај, који по ваздан клања и шапуће молитве. Бог цени нешто више од молитве: Он хоће дела.

Фарисеји су се само молили сваки дан и постили све постове а дела су чинили само она, која су ишла у корист њихову и која су помагала њиховом богаћењу. Зато Христос и вели, да фарисеји служе ђаволу а не Богу.

Богу су у вољи они који делима својим светле, тј. који увек имају на уму да су они синови једнога Бога који их је створио, те чине само оно, што их означава увек као синове једнога оца. А дела су та: милосрђе, опраштање увреда, похођење болних, помагање сиромаха, подржавање напуштених и бедних, обраћање грешних на пут, исправљање туђих погрешака, благо поступање са људима и са стоком, истрајно подношење и трпљење свију недаћа у животу, одбрана истине, борба против лажи и заблуде. Љубити Бога и ближњега свога, то је закон Христов.

Не треба се ничим поносити на овоме свету, не треба бити гордељив. Све што човек има, све је то привремено и ништавно, све је то на послетку, саздање не његово него Божије, и онда: чим се има гордити? Христос је прао ноге својим ученицима! Како је то величанствен утук сваке гордости човечје! Колики је то знак скромности и љубави! Ко хоће међу вама да буде старији, мора свима служити, рекао је Исус. Како је та реч чудно одјекнула међу светом, који тако што није смео ни помислити. Старешина треба да ужива и сви њему да служе, било је правило до сад, а сад сасвим обратно: старешина мора бити свима слуга! Христос је то и примером показао.

Христос је говорио слободно, није се крио по затвореним одајама нити је шапутао као неки досадашњи учитељи, који страхују, да искажу истину. Он је говорио свуда и у селу и у граду, на брду и у цркви, на улици, на пијаци, на суву и на мокру. Говорио је истину, стога му је савест увек била мирна. Али није била мирна савест онима чија је недела Он откривао и грешност обелодањивао. Ирод се љутио, што га је Христос изједначио са његовим слугама; неправедни богаташи бунили су се против Исуса што је омаловажио њихово богатство и што их је прекорео због лукавства и тврдичења; тирани и силеџије правили су му сметње на сваком кораку што их је Исус на сваком кораку изобличавао, а фарисеји су му плели замке и стварали кривицу.

Пакост људска и злоба којој мере нема на крају је успела. Видели смо сви благога Спаситеља, где стоји пред судом безбожних судија Ане и Кајафе, гледали смо како га војници везана гоне од Пилата Ироду и од Ирода Пилату.

Страх и ужас обузимали су моју душу. Ја сам свакога часа погледао кад ће се гнев небески излити на грешни род људски. Три године учаше овај божански Учитељ људе, чињаше им милост и на добро упућиваше, па дочека да му људи пљују у лице и да га шибају? О, незахвалности људска! Како је мрачан ум људски, каква пометња и забуна влада у роду нашем! Место да буде пљуван и шибан Ирод, стари окорели грешник, који као аждаја гута имање сиротиње, која хлеба нема, људи додељују ту казну Ономе, који им отворише очи, просвећиваше душу, који им би најбољи Учитељ и Пријатељ.

Злочин је већ извршен. На Голготи у среди разбојника стоји и Христос распет на крсту. Он је тај крст и изнео на својим леђима на Голготу. Ја сам гледао Исуса, кад пада под теретом крста, сав окупан у зноју. Ми смо се гушили у сузама. Сав

изможден окренуо се он нама и рекао: не плачите за мном него за собом! Он је имао храбрости, да то каже, Он се никада није жалио на терет. Крв му тече испод ребара, где је копљем прободен, и слива се на земљу. Душа је Његова већ отишла на небо Оцу, од кога је и дошла, а крв, она света крв остала је на земљи, да хладну земљу загрева љубављу и да не да мира онима, који Праведника осудише и на крст заковаше.

Младић је нетремице посматрао путника и сваку његову реч гутао. Прешли беху већ поље витлејемско а путник се упути испосничкој пећини.

— Ето, младићу, рекао сам ти оно, што си желео. Из мога причања могао си видети, да ја верујем у Господа Исуса Христа, да је Он син Божји и спаситељ света. Верујем да је, Син Божји зато, што ни један обичан смртни нити је имао нити има моћи, као што је имао Христос, да чини чуда; да мртве из гроба диже, да даје слух глувима а вид слепима, да исцељује болеснике, једном речју да се по Његовој речи природа измењује; нити је ико од смртних имао мудрости као Он, нити благости ни стрпљења нити храбрости ни пожртвовања. Верујем, да је Спаситељ, јер је спасао људе од мрака у коме су лутали до сада, пошто је донео небеске луче — истинску мудрост на земљу и разагнао таму а осветлио људске душе и просветио истином. Ако ти се свиди младићу, веруј и ти, па ћеш спасти душу своју.

— Морам да верујем и, заиста, верујем, викну младић и погледа к небу. — Сад је војска Христова већа за једнога војника, рече путник. Што нас је

више, лакше ћемо борбу издржати. Младић се поздрави и захвали непознатом путнику, а овај приђе испосници.

Лако гурну врата и уђе. Јеси ли ти, драги мој пастиру? Чу се слаби глас седог испосника, који већ

толико беше остарио и ослабио, да не могаше ни устати с места. — Ја сам, добри оче, враћам се с Голготе; Распеше Га, с уздахом изговори

пастир. — Тешко њима, нечујно и испрекидано проговори старац. Он им је, знам,

опростио, али им савест њихова опростити неће. — Приђи, синко, ближе, прошапута седи испосник.Пастир се приближи и саже главу, а старац шапатом рече:

— Сећај се увек, да су све тегобе у животу мање од оних које је Он претрпео. Помисао на Њега нека те увек снажи. Нек ти милостиви Творац благослови све путове живота твога. Збогом! Старац истури главу и издахну на руци пастиревој.

Утом уђоше и остали витлејемски пастири. Свакоме је канула суза и оросила благо лице старца, њиховога добротвора и саветника.

Они сахранише тело старчево у истој испосници, па одоше своме стаду, певајући пољем: Слава Богу на небу а мир међу људима на земљи!

Трећи дан

Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час, Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, — исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа! Јесмо ли жедни богатства и сјаја?

Само се сетимо, да се Син Божији родио у пећини на слами, — и жеђ је у моћи Његовој, па ипак Он лежи на слами, па ипак Он иде бос или јаше скромно на магарету. Он не само што није желео богатство, него је учио да је оно најчешће сметња људима, да се поправе и Њему обрате. „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богаташу у небесно царство ући.” Тврд и лаком богаташ, то је највеће зло на земљи. Такав ће новцу све принети на жртву: и част, и пријатељство, и породицу. Од таквих људи свет највише и пати. Сјај новца за тврдицу је дражи од сјаја сунчевога. Богаташи тврдице учинише све, да увећају своје богатство. Они ће се сто пута нагнути преко убијена човека, да из крви његове придигну један новчић, Такви су и Христа распели, јер нису могли дозволити, да он омаловажава њиховога Бога — њихово богатство.

Кажите ми, ко је срећнији: натмурени богаташ који дан и ноћ премеће крајцаре по памети и коме звека новца одгони сваку другу бољу помисао, или човек који вазда певајући ради а увече и изјутра моли се Богу заједно са својом милом породицом? Сиромаху се чини да богаташ никад није сустао као он. Каква заблуда! Раскош је сусталија и изнемоглија од сиротиње. Леноме богаташу је досадно и заморно време.

Христос је са великим задовољством походио дом Лазарев, са већим него ли двор Иродов: јер је знао да у првом царује рад, благост и задовољство, а у другом: страх, набуситост и незадовољство. Није срећа ко има више блага земаљскога, него онај који има више блага душевног. Мудраци су најспокојније провели свој век; јер су имали највише душевнога блага. Мудраци су срећнији од царева.

* * * Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те

изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему

страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа!

Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно

примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срчбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спашен.

Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.

* * *

Јеси ли тужан? Престани тужити, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш

због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати свих порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечји је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који у место једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан. Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непрестаном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадника, који, испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати.

И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити.

Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због

неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе.

Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети.

Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме.

Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!

* * *

Или тугујеш због смрти некога драгога и милога ти створа? Бојиш се неизвесности, коју смрт собом скрива?

Као што човек не долази својом вољом на свет, тако не стоји до његове воље ни кад ће отићи са света. Онај који нас ствара, Он нас и узима, као што сејач сеје семе, да он исти и пожње жито. Да је живот испуњен самим мирисом од ружа, да је препун радости и да је много дужи него што јесте, па би се имало за чим жалити, али кад су стазе и путеви живота свакога човека посути више трњем него ружама, онда је срећа што овај живот не траје дуго. Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим тим покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати. Живот је тренутан као варница од огња. Ако жалиш за умрлим зато што се растајете, утеши се брзо, јер док се ти окренеш у овоме свету двапут или три, ви

ћете се опет састати у другом животу. Христос је рекао ученицима пред смрт: још мало и нећете ме видети и опет мало па ћете ме видети јер идем к оцу.

Жито, кад се пожње, не престаје живети за навек јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава му живот. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца, јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре, доноси много плода.Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: ви ћете живети. То је Он рекао живим људима. Ви ћете живети. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу.

Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.

Христос је драговољно ишао на суд неправедних судија, стрпљиво сносио увреде и понижења, а с пуно наде сачекивао на крсту последњи свој издисај. Муке су биле страшне, али Он је знао, да после свих мука долази смрт, којом се улази у нови вечни живот. Сећај се Христа и не тугуј.

* * * Је ли ти живот постао досадан и тежак?

То је болест душе, у којој нема љубави. Је си ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујане и невеселе. Таква је пустош у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божји на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љубав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи.

Љубав према Оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што ипак у души неких људи нема љубави то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. Нову вам заповест дајем, да љубите један другог. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака.

Ти имаш пуно разлога, да волиш људе, а ни једнога да мрзиш. То су створења, која долазе и одлазе као и ти, који се рађају и умиру, пате се и муче, веселе се и плачу, греше и кају се — исто као и ти. Навикни се сматрати све људе као и себе сама, и онда ће ти љубав према њима бити лака као и према себи. Не заборави да си ти пре рођења заједно са њима био у Богу Оцу, и да ћеш то са њима после

смрти опет бити. Сматрај себе као делић једне велике васионске целине, сматрај и остале људе. Као што је целина вечита, тако су вечити и делови и делићи, који је сачињавају. Видиш, да с онима људима које мрзиш, принуђен си провести и овај век и живети загробним вечним животом. То ће те ожалостити, што ти се каже, да ћеш вечито живети са људима, који ти се чине зли и опаки. Али знај, да зло на земљи постаје и остаје.

Љубављу према ближњима показује се и љубав према Богу. Ко не љуби брата свога, кога види, како ће љубити Бога, кога не види. Ко воли створења воли и Створитеља, ко воли људе, воли Бога. Но љубити се треба не само језиком, него делом и истином. По томе ће се познати да сте моји ученици, ако љубави будете имали међу собом.

Сети се Христове љубави! О, како је велика и безгранична. Из љубави према људима, Он се рађа у слами, бежи од Иродових џелата; из љубави учи људе, исцељује и спасава, из љубави трпи гоњења и понижења, па, на послетку из љубави приноси себе на жртву и даје се заковати на крст. Ако се будеш угледао на Христа, имаћеш љубави у себи, и кад имаш љубави према Богу и ближњима, онда ти никад живот неће бити ни досадан ни тежак.

* * *

Три дана то су три времена у животу Христовом. Први дан је рођење, други дан

трудови и трпљења, а трећи дан наука. Сваки од тих дана нарочиту ти мудрост пружа. Први ти казује велику милост Божију, други те учи борби и стрпљењу; а трећи животу. Сва три дана чине једну целину, чине вечност; зато и не можеш о једноме мислити без друга два. Једна помисао на Христа изазива три сећања: Витлејем, Голготу, Васкрс. Или: Рођење, Распеће и Живот.

Размишљање о ова три дана то је узношење небу, то је исправљање себе, то је утеха и охрабрење. Сећај се Спаситеља свога и размишљај о Њему, да можеш као цар Давид рећи:

Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем.

„Хришћански весник” — 1904. г.

СЛУЖБА ХРИСТОВА

Савест људи — Једна успомена са хаџилука — Витлејемска пећина —

Чистилиште савести — Утакмица у служби — Један редак завет. За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је

рекао, између осталога, ове велике речи: „Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава".

Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје.

Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола „арабије" (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио.

Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике.

Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином.

Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, — а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису.

— Зашто се баш онда морао родити? — кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио?

— Па Он је и дошао да буде слуга свима — одговори вођа. — Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту.

* * *

Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи: — Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга

савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи — онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство — онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи.

Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече:

— Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу. Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори:

— Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу.

— Па да! одговори наш вођа задовољно. — Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као:А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу.

— Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, — рече неко трећи!

— Па ето и Његово рођење у пећини! Један Рус доктор уздахну:

— Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира).

— А ја — одговори конзул — као да сам добио још једну савест. Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је

које здање у граду. Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике

цркве Васкрсења! Ено Голготе! Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по

челу, па ће рећи: — Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо. — Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана

посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно. Ми стадосмо као окамењени.

Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо?

— Знате какав завет да учинимо — рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом.

Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби. — Сјајно! — узвикнуше сви.

— Заиста сјајно! — рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо!

И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име. Тако се ми заветовасмо и растадосмо.

Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и — човеком.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се роди, љубазна браћо и децо!

Где се роди Христос? Не у царским дворовима, да не кажу подвлашћени: Он је с царевима а није с нама!

И не у богаташкој раскоши, да не кажу сиромаси: Он је с богаташима а није с нама!

И не у великом граду, где бедни људи тешко долазе до стана, да се на каже: Стеснио нас је!

И не у топлој соби, да не кажу страдалници по хладним избама: лако је њему! И уопште не међу људима, да не кажу људи: тежак нам је! Него се благи Господ родио међу овцама, које му ништа нису замериле. Родио

се на месту ничијем, у пећини хладној, између града и села, између својина и присвојених баштина. Родио се на стопи земље ничије, Божије. Ту стопу земље нико није искоришћавао, осим овце, и оне сасвим ретко. И овце му нису замериле, што се родио код њих, на камену застртом сламом.

Ми поклоници православни били смо на том месту о Васкрсу ове године. Нас 65 удостојили смо се спустили се у ону пештеру, у коју се он спустио са престола небеског ради спасења људи.

У ту пештеру не улазе више овце бесловесне него само словесне. Ту је сада олтар, и многа кандила, ту молитве и службе, ту сузе и покајања, ту олакшање душама људским.

Свакога Божића у тој пештери служи Патријарх Јерусалимски врло свечану службу Божју. И ове године на данашњи дан он ће служити и појати са свештеницима и народом: Рођење твоје Христе Боже наш — засија светлост свету! И још ће се у тој пештери понављати као и увек она анђелска песма, коју су ангели певали около пештере оне ноћи када се Господ родио: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима.

Певајте и ви ту песму. Њоме је изречен смисао доласка и рођења Сина Божјег на земљи. Цео устав живота нашег. Да се слави Бог, да буде мир на земљи, да се зацари добра воља мећу људима. То је било онда најпотребније. То је данас најпотребније свему роду људском.

Стојећи оборених глава у пећини благословеној ми поклоници дивили смо се, где се велики Господ и Спас наш родио. Родио се на камену ничијем, да свима буде прав, и да свима понуди спасење. Родио се у мраку, као да покаже да је дошао у мрак овога света — Он, велика Светлост.

Па смо се онда питали оборених глава: када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи, и када је место добре воље владала зловоља мећу људима.

Он се није јавио у време каквога праведнога цара, да се не каже: помагао му је тај цар!

Нити се Он јавио у време поштења и правде мећу људима, да се не каже: лако је било наговорити поштене на поштење и праведне на правду!

Нити се Он јавио у време радости и светлости у срцима људским, да се на каже: што је морао доћи да радује радосне и светли просвећенима!

Него се кротки Господ јавио у време цара крволока у Јерусалиму, и царева тирана по свим народима и племенима.

Јавио се он у време упрљаног поштења и погажене правде мећу људима. Јавио се усред свеопште жалости и очајања и мрака у душама свију људи. У то време родио се Син Божји свету, баш у то време када је најпотребнији био

свету, и када људима није могао помоћи нико осим Њега. Зато су Га поздравили добродошлицом и ангели и људи, и сиромашни и богати,

цареви и мудраци са Истока. О, како би Га и ми данас поздравили, да се јави! О, како је он данас потребан

завађеним народима, огрубелим људима, отупелим савестима, заслепљеним душама! Као насушни хлеб гладноме, и као изворска вода жедноме!

Народима и људима нашега времена нико није потребнији од Њега. Нико им, уопште, данас није ни потребан осим Њега.

Без Њега су многи заборавили славити Бога на висини. Без Њега су народи вођени из рата у рат, из несреће у несрећу. Без Њега је зловоља узела маха међу људима и распламтила огањ пакости и саможивости.

Он једини је потребан свету. Нико други. О, кад би се Он опет јавио! Но зар се Он не јавља? Зар Он није обећао следбеницима Својим: Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.

Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.

Простримо душе наше под ноге Његове као сламу. Нека Он гази. Нисмо достојни ни Његовог гажења а камоли љубави Његове. Но, Он и кад би хтео газити газио би да излечи а не да убије. Јер, Он је сав Љубав, сав Милост, сав Разум и чистота. Он нас неће згазити, иако смо то заслужили више него црви под ногама нашим. Он ће нас помиловати, и опростити покајницима. И миловаће, и праштаће, све до Последњега Суда. Но знајте, да је проречено, да ће Дан Суда Христовог гранути изненадно.

Похитајмо стога сви да се покајнички поклонимо Господу, који се јавља. Да, и који ће се на крају јавити у сили и слави великој, да суди свим живим и мртвим. Похитајмо, браћо и децо, да прославимо песмом и правдом Господа Исуса и Његову Свету Матер, Он тиме не добија ништа. Шта би и могао добити Најбогатији од најсиромашнијих? Но тиме ми добијамо све: и живот, и здравље, и мир, и добру вољу, и разум и — царство бесмртно.

Теби Господе, Спаситељу и Препородитељу наш, слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.

Спомените, браћо, у молитвама својим православни народ руски. Нека би Господ благи ускоро помиловао тај велики народ и учинио крај његовим тешким страдањима. Многострадални народ руски, и многострадалну цркву руску православну, да помилује и спасе Господ Бог. Амин.

Божићна посланица — Охрид 1930. г.

БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ БЕЗБОЖНИЦИМА Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате

шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате. А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима

безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима. Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не

показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук. Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме

опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:

Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге? Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и

за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад — притешњени овим нашим питањима — узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен —Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио — чули сте: „док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом".

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство" — 1931. г.

ХАЈДЕМО ДО ВИТЛЕЈЕМА

И кад анђели отидоше од њих на небо, пастири рекоше један другом:

хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило

што нам каза Господ (Лука 2, 15). Прво су анђелске војске забрујале: Хајдемо тамо куд нас Господ шаље; хајдемо

да Витлејема да видимо то што се тамо догодило. И видевши познали су у младом телу младеначком Онога кога су духом гледали као Духовно Биће од постања свога. Потом су пастири чули и послушали, и друг другу рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, што нам каза Господ, то јест ангел Божији. Потом су цареви од Истока, мудри звездари, оставили уплашеног Ирода и збуњени Јерусалим, рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, како нас је наша путеводна Звезда повела. Потом су кренули народи и племена од истока и запада и севера и југа, из века у век, из колена у колено, кренули су на исти пут са истим циљем: Хајдемо до Витлејема да видимо! Од ових Божјих народа и племена под небесима није изостао ни наш народ ни наше племе. Наш Свети Сава два пута је остављао своју отаџбину и ходио путем до Витлејема како су некад ходили пастири Витлејемски и учени мудраци источни. Наши кнежеви и великаши и краљеви и цареви и тежаци и трговци, и радници и војници, ходили су угаженим путем на Исток, говорећи уз пут друг другу: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Наши владари и патријарси стројили су богомоље у близини Давидова града Витлејема. Наши монаси са поклоницима и богомољцима понављали су кроз векове у тим богомољама ангелску песму оне прве Божићне ноћи: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима. Наше просте прамајке и жене и сестре и девице, као и кнегиње и царице, ходиле су па и до данашњег дана ходе попут славне свете Петке Српске тамо где се ангелска песма чула и где је путеводна звезда стала, удубљене у мисли о Великој Тајни и шапћући једна другој: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Тешко да би се нашло неколико фамилија у нашем народу, које не би имале на дугој линији своје прошлости некога хаџију, и које поред свог обичног презимена не би се могли назвати Хаџићима.

Хајдемо и ми, браћо и сестре, до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. У овај светли празник треба сви ми да кренемо на хаџилук до Витлејема, духом и мислима својим. Дух и мисао не потребују ни ноге ни точкове, ни друмове, ни трошкове, ни крила ни окриља, ни одморе ни ханове. Дух и мисао могу пренети човека тренутно тамо где човек зажели. Дух и мисао у нама имају анђелска својства, те помоћу њих ми се можемо као и ангели одједном јавити пред Витлејемом, и видети духовним видом како су и ангели видели оно што се догодило пред Витлејемом.

Шта се дакле догодило? Догодило се нешто што се ни пре ни после тога нигде у васиони није догодило;

нешто што се нити може упоредити ни уопштити; нешто што се не може сместити ни стеснити ни у једно корито осталих догађаја у свету, нити подвести ма под које правило и ма под који закон. Догодио се догађај који се не може разумети разумом без срца, ни срцем без љубави. Цар небесни из човекољубља на земљи се јавио. У маленом људском телу родио се Онај који је узрочник сваког рађања. Стао је у ред створења Онај који је пре времена смислио сва створења. Родио се у граду Давидову Онај који је на хиљаду година раније гледао из невидљивог света Давида као пастира оваца у том истом граду, у истој пећини. Дошао је Онај који је Свој долазак објављивао роду људском од изгнања Адама из Раја па све до Претече Јована. Као кап росе са руже тако се Он одронио од пречистог тела Најсветије Девојке. Обукао се у пречисто тело као у сузу, у којој се огледа и блиста цело сунце, цело вечно Божанство. Дух Божји, Дух Његов, саздао му је ту сузу — то пречисто тело — као нову твар, у коју се Он оденуо. Јавио се у граду Давидову, јер га је кроз уста Давидова Дух највише прорекао. Показао се прво пастирима, јер је и Давид пастир био; па онда царевима, јер је и Давид цар био. Сишао је с небеса у материјални свет но није за собом затворио небеса, него се и надаље цео Бог огледао у Њему и Он у целом Богу, као што се отац огледа у сину и син у оцу, и сазнају да су једно. Посетио је све Онај чији смо ми сви гости у свету. Стварни Бог у стварноме човеку. Једном и за навек. Јавио се како је сам изволео; родио се како је Сам захтео — да проживи век човечји међу људима од колевке до гроба и да покаже људима, да живот није тако ружан како су се они јадали. Примио је на Себе сва страдања и све муке живота, од демона и од људи, да би утврдио да је човек у друштву са Богом непобедив, неразорив и бесмртан, то јест јачи од Сатане, јачи од природе, Јачи од смрти. Ето то се догодило у Витлејему. Зар то није догађај над догађајима? Зар то није магнет који је привукао Витлејемској пећини небо и земљу и сву васиону? Небо у лицу ангела, земљу у лицу чобана и царева, васиону у виду звезде. И није ли то радост и весеље и славље и спасење? Гле који год дођоше до Витлејема да виде то што се тамо догодило прославише Бога у песми и радости и весељу. Гле, мноштво војника небескијех хваљаху Бога говорећи: слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. И за пастире који видеше чудо у Витлејему стоји написано: И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше. И за цареве мудраце опет стоји написано, да кад стигоше у Витлејем обрадоваше се веома великом радошћу (Мат 2, 10). Тако се обрадоваше и сви оци наши који посетише Витлејем и духом својим додирнуше Онога који је извор и сејач радости по целоме свету. Уђимо и ми данас духом у Витлејемску пећину и поклонимо се Богу и Човеку. Духом можемо, ако телом не можемо. Можемо духом и на небо се попети, пред Његов вечни престо, тамо где Му се сада клањају они исти ангели и пастири и цареви, који су Му се негда поклонили. Ако телом не можемо сада достићи небеса, духом можемо. Гле, и Он се може сада Духом Својим спустити и ући у нас, у пећину тела нашега и донети нам мир и радост. Јер је сам изрекао обећање

сваком ономе који Њега љуби говорећи: к њему ћемо доћи и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Тајна је ово велика, како се Бог може спустити у тело људско Својим Светим Духом, но сви Божији светитељи и праведници осетили су то на себи као стварни догађај, и оставили нам сведочанство о томе. И сви су нас опомињали, родитељски и духовнички, да очистимо пећину живота свога од скотова и разбојника од сваке нечистоте и прљавштине, како би се Спаситељ рођени некад у пећини Витлејемској духом могао уселити у нашу пећину. Њему се поклањамо и Њему песму певамо: Рођени од Дјеве Марије, Боже наш, слава Теби. Амин.

ДАНАС СЕ РОДИО БОГ И ЧОВЕК

Кад кажемо: Христос се роди, исто је као и да кажемо: Месија се роди, или Цар

се роди, или Спаситељ се роди! Поздрављајући се тако ми тврдимо и друг другу сведочимо, да је дошао у свет

Онај који је требао доћи ради спасења људског, и да другог изван Њега не треба чекати. Онај, кога је Бог обећао нашим прародитељима изгнаним из Раја; кога су незнабожни народи и племена тамно наслућивали; кога су пророци јеврејски јасно прорекли; за којим је безбожно човечанство хиљадама болно уздисало.

Онај се засија на земљи као сунце после дуге ноћи. И тако кад кажемо: Христос се роди, ми сведочимо, и да је Свевишњи одржао Своје обећање, и да су се слутње човечанства испуниле и да су се пророчанства пророка остварила, и да су уздаси људски утољени радошћу.

Месија се роди. Најчудеснији, истовремено Човек и Бог — да се уморне очи људске одморе на Њему и не погледају другог Месију.

Цар се роди, Најсилнији, истовремено са жезлом моћи и кандилом милости — да се и најмањи усправе и ускликну: ми смо царска деца.

Јунак се роди, Непобедиви, да одбрани праведне, да освоји грешне, да сруши духове злобе поднебесне.

Путовођ се роди, Највидовитији, да залутале изведе и поведе. Просветитељ се роди, Најпросвећенији, да растера мраке и просветли

помрачење. Пастир се роди, Најбрижнији, да спасе стадо од вукова и прибере га у свој тор. Хранитељ се роди, Најбогатији, да исхрани гладне, не земљом но небом,

небеским телом својим и пламеном крвљу Својом. Човекољубитељ се роди, Најређи, да пригрли на груди своје и оживи љубављу

безбројну сирочад Своју, која су дуго гредила из гроба живота у гроб смрти. Откровитељ се роди... Највећи, да повуче завесу и открије смртним царство

небеско. Све то означава оне чаробне речи, с којима се хришћани о Божићу поздрављају и с којима и ја вас, браћо, поздрављам: Христос се роди! „Мисионар” — 1936. г.

БЕСЕДЕ УЗ ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ

Беседа на Велики Понедељак

И завиђаху браћа Јосифу... и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше

Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).

У данашњим песмама и поукама православна црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божјем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена.

Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божјега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божје. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.

Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик — овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе

јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити — Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли — све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе. Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божји излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих

желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ УТОРАК

Тада ће царство небеско бити као десет дјевојака (Мат.

25)

Да ли сте икад видели човека на смрт осуђена, који не брине о себи него о онима који га воде на губилиште? Да ли би могли назвати човеком онога који би ходећи на вешала пружао журно храну и пиће својим џелатима да они не остану гладни и жедни, а сам на себе не би ни помислио? Ако би на очи такав човек изгледао човек, разум би га наш несумњиво познао и прогласио богом. Црква нам показује таквог човека у данашњим читањима, поукама и песмама. Ко има очи нека отвори, ко има уши нека отвори, ко има разум нека отвори, ко има срце нека отвори. Тај Човек Бог јесте сам Господ наш Исус Христос. Он је знао у ове дане, да су га старешине јеврејске из зависти осудили на смрт. Осуда је донесена у суботу пошто је Господ васкрсао Лазара из мртвих, и донесена је баш зато што је васкрсао Лазара. Шта ћемо чинити? говориле су старешине сазнав за васкрсење Лазарево. Човјек овај чини многа чудеса; ако га оставимо тако сви ће га вјеровати. Од тога дакле дана договорише се да га убију (Јов. 11, 46). Но Христа то није нимало збунило на послу нити задржало од посла. Он је продужавао објављивати истину Божију, призивати к покајању, опомињати на крај свега, предочавати Страшни Суд, лечити ране на људима, хранити и појити гладне и жедне душе.

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам предлаже опомену Христову против гордости. Јуче против зависти, данас против гордости. Ако је завист отров, гордост је савршена лудост. Зато је Христос и назвао оних других пет девојака лудим. Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака, које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од њих бијаху мудре а пет луде. Тада! Тада царство небеско неће више бити као семе које Сејач сеје, па семе расте и доноси плода. Тада више неће бити времена ни да се сеје ни да се чека. Нити ће царство небеско тада бити као квасац што се ставља у тесто, па се чека док се све тесто закваси. Тада више неће бити чекања. Нити ће тада царство небеско бити као бисер што га трговац тражи. Тада се више не може тражити нити чекати док се нађе. Нити ће царство небеско бити тада као бацање мреже и ловљење рибе. Јер и ту се мора чекати. А тада се неће нико ни чекати ни сачекивати. Јер тада ће сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звјезде с неба попадати, и силе се небеске покренути. И тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мат. 24). Ето тада царство небеско не може бити више као у другим причама и сравњењима; него ће бити као десет девојака које легну

спавати, док у по ноћи не буду пробуђене виком: Се жених грјадет! Под спавањем овде се разумева смрт. Па како број десет означава пуноћу бројева, то се под десет заспалих девојака могу разумети сви умрли пре доласка Судије. Сви ће, дакле, бити пробуђени, и мудри и луди. Јер ће вика бити велика и страхотна: Ево женика гдје иде, излазите му на сусрет! Ваистину, небивала грмљавина и тресак од страхотне вике и од јеке труба ангелских! Од те грмљавине и треска и вике и јеке задрхтаће земља, узбуркаће се мора, срушиће се све зидарије људске у прах и пепео. Но тој вици и јеци неће бити сврха да збуњује природне стихије и руши дела људска и Божија — не, то је узгредно и споредно — него је тој вици и јеци сврха да потресе све гробове и пробуди све мртве у гробовима.

А кад сви мртви устану из гробова, сви ће кренути у сретање женику Христу по мраку. По најцрњем мраку у истини. Јер нити ће светлити сунце ни месец ни звезде, како је и речено. У том црном и густом мраку светлиће праведним душама правда њихова, јеванђелска правда, под којом се разумевају све врлине и сва добра дела. Кандило њихове душе биће пуно уља, и то кандило светлиће им кад пођу у сретање Сину Божјем. Такве душе назвао је Господ мудрим. А лудим је назвао оне душе, које су у животу задобиле само једну врлину, рецимо девичку чистоту, али су се због те своје једне и једине врлине толико биле погордиле, да су немилостиво презирале и ружиле остале људе који су могли и имати друге неке врлине али нису имали ту њихову једину врлину. Заиста је девичка чистота ангелска врлина. Зато се у нашем честитом народу девојка поштује као неко више биће, а још већма девојка замонашена и посвећена потпуно Богу на службу, телом и душом. Али ко би се усудио рећи да дуготрпљивост није ангелска врлина кад се зна колико ангел хранитељ трпи целог века гледајући како човек греши? Или ко би се осмелио ставити милост на нижи степен, кад се зна пример милостивог Самарјанина? Или ко би отворио уста и рекао нешто против смерности и кротости, кад је њих Спаситељ истакао на прво место у Блаженствима? Па храброст у пожртвовању за Истину до мученичке смрти? Па врховну царицу свих врлина, љубав — ко би смео одбацити па надати се спасењу? Није довољно само очистити своју кућу, па је држати празну и хладну. Очишћену кућу треба и наместити, и напунити и украсити и окадити и загрејати. У таквој кући може се без стида дочекати висок гост. Није довољно ни кандило душе наше само очистити да се блиста, него га треба и налити уљем свих врлина, без иједног изузетка. Такво кандило пали Дух Божји, и оно светли у тами.

Но оставимо мисли о лудим девојкама. Управимо очи на оне мудре девојке које кроз мрак оног Страшног Часа иду са својим запаљеним кандилима у сретање Христу, као што украшене невесте иду у сретање женику своме. Како је диван и чудесан призор! У мраку васионском, кад се погасе звезде на небесном своду, засијаће звезде на земљи. Засијаће душе девојака Христових, то јест све праведне душе Христове од постања света. Васкрснуће им тела, и у васкрсла тела обући ће се душе њихове; запалиће се као кандила и засветлиће лепше него икад звезде у ноћи. И биће их више него звезда на небесном своду. И као један невиђени ватромет поћи ће од земље к небесима у сусрет Цару и Господу своме. А кад се све те мудре душе пусте у Рај, затвориће се рајска врата, а онима који лутајући по

мраку случајно дођу до тих врата и почну куцати даће се одговор изнутра: Не познајем вас!

Предочавајући све ово Господ наш опоменуо је све нас и заповедио: Стражите! Никакве речи једног сродника или пријатеља нашег немају такву важност као Његове предсмртне речи. Те речи ми дуго памтимо и поштујемо као завет. Стражите! ово је реч нашег најближег Сродника и највећег Пријатеља. Ово су Христове предсмртне речи, речи заветне. Осуђен на смрт Он није бринуо о себи него о онима који остају после Њега, дакле и о нама. Ако хоћемо да испунимо потпуно Његову заповест о стражењу, морамо двојако стражити: прво над својом сопственом душом, па онда и над душама наших сапутника и рођака у овом животу. Јер је Он исти рекао и овакву реч: Стражи и утврђуј остале који хоће да помру (Откров. 3, 2). Послушајмо, дакле, Спаситеља свога и станимо на стражу прво душе своје, а потом и душе свога ближњега. Да видимо шта имамо, а шта немамо у души. Да видимо и прегледамо као што девојка сваки час гледа и прегледа припремљене дарове своје, и мисли шта још треба да набави, шта да купи, а шта да изатка и извезе и скроји и сашије и украси. Тако и ми душу своју да гледамо и прегледамо сваки час; да је богатимо Богом и за Бога. Да би били спремни и готови за онај час, кад се разлегне вика и јека: Се жених грјадет! Амин.

БЕСЕДА НА ВЕЛИКУ СРЕДУ

Простре блудница косе пред Тебе Господе, пружи Јуда руке безаконицима; она да прими опроштај, а овај да

прими сребрнике.

Први грех који се показао у ономе свету духовноме јесте завист. Сатанаил је позавидео величини Створитеља свога, због чега је одбачен и бачен у поноре паклене таме. Кад је он отпао од Бога, отпало је и име Божје из његовог имена. Јер име Божје на јеврејском јесте Ил. Као у речи Емануил или Михаил или Гаврил. Сатанаил је од тада прозват Сатана. Но Сатанаилова завист је била везана са гордошћу, као то што обично бива. Јер он је помислио — као што сваки отпадник од Бога и данас помишља — да он може боље и мудрије од Бога управљати овим Божјим светом.

Први грех који се показао на људском роду у овоме свету јесте опет завист, па одмах по том гордост. Завидљиви Сатана дошапнуо је Еви, да она и њен муж могу бити богови само ако погазе заповест Божју. У том тренутку отров зависти према Створитељу своме кануо је и у душу женину; а са завишћу брзо и други грех, гордост, то јест луда помисао да заиста и она и њен муж могу постати богови — кроз грех, кроз грех отпада од Бога Створитеља! Уз ове две накарадне сестре близнакиње показала се одмах и трећа: уз завист и гордост јавила се и блудња. Па као што завист и гордост могу бити разноврсне, тако је разноврсна и блудња. Јер блудња може бити у мислима, у осећајима, у речима, у делима; у духу и у телу. Но у свима својим врстама блудња значи једно исто, наиме: блуђење са пута

који је Бог указао и бесциљно, и бесмислено лутање по странпутицама, које удаљују човека од Бога, одузимају му од имена оно ил, име Божје, и увршћују га у мрачну параду онога злодуха, коме је прво од имена одузето ил — име Божје. Каже се негде, како је прво Ева „соблудила са змијом" у Рају. Наравно, да се ту не помишља на блудњу телесну него мисаону, јер је свака блудња у зачетку свом мисаона. А тај зачетак блудње у мислима брзо се шири после, као рак, по целом бићу човечјем. Историјски — тај зачетак је од Сатане; те као што су завист и гордост сатански греси, тако исто и блудња је сатански грех. Уистини блудња је и сада као и од увек Сатанино једино занимање, цело биће његово. У Јеванђељу названа је та сатанска блудња лажју. Он је лажа и отац лажи. И код људи свака блудња јесте лаж. Јер није од Истине, нити ходи путем Истине, нити се стреми ка Истини, него је бесциљна, бесмислена и бесплодна. И у нашем језику назива се блудњом свако удаљавање од правога пута и циља. Кад неко сиђе с правога пута или изгуби циљ свога пута, за њега се каже: заблудео! То јест: упутио се лажним путем ка лажном циљу. Блудња је лаж, и она долази од оца сваке лажи.

И телесна блудња је лаж. Она је као израз свих блудњи човекових. Савршена лудост, беспуће и бесциљност. Вршење воље не Божије него Сатанине. Тријумф себичности и бесловесности. Сушта лаж од оца сваке лажи. У ту лаж обукли су се Адам и Ева када су по Сатанином рецепту захтели постати богови. Осетили су се нагим. И били су наги од Истине. И духовни вид им је одузет, онај вид којим су они дотле гледали једно у другом живу божанску душу. Остале су им само очи телесне, очи којим су они могли видети само тело једно другог. Земља је гледала земљу. И земља је само видела земљу. Љуска је посматрала љуску, док је језгро скривено од обојега. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе као живе душе него као телеса. Тако се изродило потомство Адамово у похоти и блудњи или лажи. Ко је могао спасти род људски од те сулуде блудње осим Онај који се није родио од похоти ни од воље тјелесне, ни од духа лажи него од Духа Светога и од Девојке Свете? Ко пак од људи може примити спасење осим онога ко верује, да је Христос рођен од Духа Светога и Девојке Свете?

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам показује пример једне жене грешнице, која је са том вером у Сина Деве Марије примила спасење. Вама је свима познато како се то догодило. Ја ћу поновити причу укратко: Неки губави фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сели за трпезу наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два господина за реч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према предању — оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у финансијске апетите свога племена — љутито узвикну: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Тако су се, дакле, против

покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од греха губав телом и душом, и један издајник који је за 30 сребрника продао свога Учитеља. Но од обојице ми добијамо по једно драгоцено сведочанство, од губавца — да грешнике нико тако не оптужује као грешник, а од издајника — да је миро које је она грешница левала на ноге Исусове заиста било веома скупоцено. Стајало је триста гроша, по речима Јудиним. А Јуда је био вешт то проценити! Укоревши обојицу како ваља Господ се окрете уплаканој жени покајници и благо јој рече: Опраштају ти се гријеси... Вјера твоја поможе ти; иди с миром (Лука 7, 37; Јов. 12, 4). И устаде жена изнова рођена, чиста и светла као Ева пре греха; не више грешница но праведница, и не више жена него девојка, управо девица тек рођена Духом Господњим. Све њене блудње биле су скинуте с њеног живота као одвратна дроњава хаљина. Ево чуда над чудесима! Ево радости, којој се ангели небески радују, а од које пакао плаче! Кћи Сатанина постаје кћи Божија. Изгубљена овца — нађена. Беспутна — упућена на пут. Ослепљена гнојем сатанске блудње — прогледала и видела себе као живу божанску душу. Заблудела у свињски обор — враћена у царски двор Оца свога. Која сила на земљи може то чудо учинити, тај преврат у човеку произвести? Какав збир природних и културних сила може ту промену у човеку извршити? Која школа, и каква мудрост било јелинска или индијска? Нико и ништа, и опет кажем: нико и ништа осим Њега од Деве Рођенога. Једино Он свесилни Носилац и Спроводилац вечне небеске силе, могао је то чудо учинити. Он и данас чини таква чудеса, чудеса препорођаја и преокрета. Нико други осим Он. Приђите му зато сви ви, грешници и грешнице, слободно с покајањем и сузама. Учините жртву од свога имања, блудњом стеченога, као она велика покајница. Нека замирише ваша жртва као драгоцено миро. А свако добро дело у име Његово представља пред Њим драгоцено миро, и мирише као најмириснији аромат. Не питајте, где ћемо Га наћи, да му ставимо наше миро, купљено од добитка на блудњи нашој. Не питајте, где је кућа оног губавог фарисеја, да би нашли Сина Деве Марије. Гле, он није више за трпезом губавог Симона на земљи, Он је за рајском трпезом Оца Свог на небесима. Но слободно Му се може и сада прићи; чак и лакше него онда, јер се не мора нико тискати између губаваца и издајника. Сваки Му може слободно и лако прићи. Ако хоћеш, можеш прићи икони Његовој у цркви, и принети Му своје сузе и своје миро. Слободно и храбро, не бој се. И не мисли, да те Он неће погледати и чути због гадних греха твојих. На против, Он те чека. Он гладни и жедни за твојим покајањем. Он ће се окренути од небеске трпезе и погледати на тебе. Само принеси миро у облику ма какве жртве и уз то сузе твоје. И чућеш у срцу слатки глас Његов: Опраштају ти се гријеси; иди с миром! И мир ће ваистину завладати у немирној души твојој. Јер ћеш бити нова твар, очишћена и растерећена и препорођена. И веселићеш се и играти од радости, славећи Христа Бога, вазда слављенога на небеси и на земљи. Амин.

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни,

и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54).

У данашњи дан поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. У томе је слава овога дана. Ево има близу 2000 година како је он поставио ту трпезу, и још стоји постављена; нити се икад дигла нити ће се дићи до скончања времена. Чудеснија трпеза никада није била постављена од створења света, ни у Рају ни на земљи. Ни у Рају наши прародитељи нису видели тако чудесну трпезу, још мање потомци њихови изван Раја. У Рају је било дрво живота, од кога ко би јео имао би живот вечни. Адаму и Еви није било забрањено јести од тога дрвета, но они ипак нису јели од њега. Окусили су од забрањеног дрвета, но од дозвољеног дрвета живота од кога се вечно живи нису окусили. Када су пак згрешили и јели од забрањеног дрвета познања добра и зла, онда им је Бог забранио јести од дрвета живота, да не би као грешници вечно живели. То дрво живота усред Раја било је праслика Христа Господа.

У данашњи дан, браћо, поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. На ту свету трпезу Своју ставио је јело, које Адам у Рају није јео, и које никад нико од људи није окусио од Адама до апостола. Поставио је Домаћин трпезу и ставио на њу право Дрво Живота. Поставио је Христос трпезу и ставио самога Себе за јело и пиће на трпезу.

О, браћо моја, како је све бескрајно тајанствено и чудесно што Бог твори? Када Јевреји беху гладни у пустињи викаху на Бога и с ругањем говораху: Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи (Пс. 78)? Али свемоћни Бог разгневи се на народ неверни, и зготови му заиста трпезу у пустињи. По вољи Свемогућега дуну ветар од мора и донесе препелице у пустињу. И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим. И пусти ману с неба и нахрани их као хлебом. И храњаше их тако 40 година у пустињи. Но ипак не марише за Бога својега, нити осетише љубав Његову, нити запамтише свемоћ Његову. Па када се јави Син Божји на земљи, када сиђе с небеса као Хлеб Живота, и најави том истом народу да ће он поставити сада нову трпезу у пустињи људској, они му се наругаше и рекоше: како може овај дати тијело своје да једемо? Како може? На то им је Христос одговорио: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Но заборавни и безбожни одмахивали су главом и говорили један другом: како може? како може? Може онако како Бог може! Онако како је нахранио оце ваше у једној пустињи месом и хлебом, — онако може и сада поставити трпезу у другој пустињи; у пустињи смрти и духовне суше и моралне блудње. У пустињи где нема ништа зелено осим зеленог једа зависти ваше; и где нема никакве друге висине осим гробних хумки гордости ваше; и никаквог пута осим преплетених стаза блудњи ваших — у тој другој пустињи, страшнијој од оне прве пешчане пустиње под Хоривом, може Он, само Он поставити чудесну трпезу од тела и крви Своје. Како

може? како може? Може онако како може само небеска љубав, за коју сте ви отврднули срца ваша и затворили очи ваше.

О, браћо моја, како је неисказано тајанствена и чудесна љубав Божија? Мајке могу ту љубав донекле разумети. Јер мајка држи постављену трпезу за чедо своје на прсима својим. Чедо се храни телом и крвљу мајке своје. Чедо сиса млеко матере своје, а у млеку је крв, у крви је душа, у души је љубав. Нека не даје мајка своје чедо дојкињама; нека га сама доји. Јер дојкиња ће му давати своју крв — а у крви је душа — у њеној крви није душа матере него најамнице. И то ће се показати на души детета, на судби његовој. Мајке, дакле, могу донекле разумети ону тајанствену и чудесну трпезу на коју је Христос Спаситељ ставио људима за јело Своје тело и Своју крв.

И сва деца одојена на прсима матера својих могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Она су се хранила млеком матера својих, а у млеку је крв, у крви је душа, а у души је љубав матере — праве матере, а не најамнице. Љубав даје нарочито својство души, душа даје то исто својство крви, а крв преноси то својство ономе ко пије крв у виду млека. Зато кад мајка храни дете својом крвљу, она не храни само тело детиње него и душу детињу. И дете расте у љубави матере своје, и враћа јој љубав за љубав кроз цео живот. И браћа могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Јер су везана крвљу једне исте матере, сједињена својством душе њене, и загрејана љубављу њеном. Јер је у млеку крв, у крви душа, у души љубав, у љубави живот.

И обични лекари нашега времена могу донекле разумети ону чудесну Христову трпезу љубави. Нарочито баш лекари нашега модерног времена, који врше пренос крви из човека у човека, такозвану трансфузију крви. Нејака крв или болесна крв једнога човека лечи се уношењем у њ крви здравог човека. На тај начин нејака се крв појачава, а болесна крв оздрављава. Но ту се мора пазити на расположење онога лица које даје своју крв болеснику, на душу његову мора се пазити. Ко даје, треба да даје по љубави, а не по сили или за плату. Зато је најбоље при трансфузији крви узимати крв сродника или пријатеља, а не најамника. Јер крв никад није сама; у крви је душа, а у души или љубав или пакост; у љубави је пак живот, а у пакости отров за душу. Огромна пракса преноса крви у наше модерно време јесте символ огромне потребе људи нашег времена за крвљу Христовом, то јест за крвљу најздравијег и најмилијег Пријатеља; Онога који је из љубави ставио своју крв на трпезу свима који ју желе примити и здрави бити.

Још и сви учени људи нашега времена могу донекле појмити ону чудесну трпезу са телом и крвљу Христовом у виду освећеног хлеба и вина. Баш учени и вешти људи успели су да претворе многе ствари из једнога стања у друго стање. Тако се дошло до млека у виду прашка и до ваздуха у виду течности. Постоји, дакле, прашак који је на очи прашак, а у ствари је млеко; и постоји течност која је на очи течност, а у ствари је ваздух. Тако и на трпези Господњој постоји хлеб и вино које је на очи хлеб и вино, а уствари је тело Христово и крв Христова. Могло би се рећи за сваки хлеб и за свако вино да су тело и крв човечја, јер треба само да дођу под утицај стомака па да се у истини претворе у тело и крв човечју. Како да Творац стомака не би могао учинити оно што стомак учини? Кад је Спаситељ

света благословио на трпези Својој хлеб и вино, и рекао за хлеб: примите, једите, ово је тијело моје, хлеб је онога часа постао телом Његовим; и кад је рекао за чашу: пијте из ње сви, ово је крв моја, вино је онога часа постало крвљу Његовом. То се исто догађа и дан данас када свештеник на светој трпези Господњој благослови хлеб и вино. Не питај, како то свештеник може учинити? И Мојсије је некада у Мисиру претворио воду у крв. Уствари, није то Мојсеј учинио силом својом него Бог кроз Мојсеја. Тако и кроз свештеника Христова Бог Дух Свети дејствује на постављени хлеб и вино на светој трпези и чини од њих тело и крв Христову. О, браћо моја, како је све чудесно што Створитељ наш твори! Колико је чудесна моћ Његова, љубав Његова чини нам се још чудеснија. По тој чудесној љубави Својој Он је као нежна мајка привио на прси Своје гладне синове човечје да их нахрани крвљу Својом. По тој чудесној љубави Својој Он је као здрави брат пренео Своју здраву крв на болесну браћу Своју. И ево кроз 19 векова Он то чини непрестано, и није Му се досадило; и чиниће до краја времена, и неће Му дотужити. Напротив, што год су људи гладнији и болеснији и грешнији и слабокрвнији, то Он с већом журбом и бригом нуди им Своју крв са Своје трпезе љубави, са свете трпезе Своје, која како се поставила никада се више није ни дигла ни испразнила.

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Један од војника прободе му ребра копљем,

и одмах изиђе крв и вода (Јов. 19)

Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од

овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена. Својом језивом тамом и страхотом он и данас страши људе. И дан данас после

19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.

Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа.

Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа

су пак оправдали и сви они — баш сви — који су Га тужили и судили и на крст уздигли.

Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове.

Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности.

Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19).

Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио.

И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божјега. Као Сину Божјем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божји — како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт?

Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики Петак под крстом Господњим стајала је само Његова пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики Петак — особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима — стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку.

О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики Петак. На Југу он се назива: Страшни Петак. Немци га зову: Жалосни Петак. Французи га називају: Свети Петак. Енглези су га именовали:

Добри Петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана.

Чак му одговара и назвање: Добри Петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа.

Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка — те крви на земљи било је и сувише — него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв — чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога.

И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божјега — очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу — то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад!

Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се

сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале — али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде!

Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин. „Њива Божја", 1936. г.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).

Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако

мила и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, — све му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану. Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.

Каква разлика измећу тога дана и два ранија. У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је

задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он

пред очи непрестано, и у сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега, онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).

Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се извршише насиљем људским и гњевом Божјим, — кад муњевито прохуја вест по Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.

Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав жуборио: Христос Васкрсе!

Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.

Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.

Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га убедити у истинитост васкрсења.

Он виде, али не поверова. Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов

поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову душу обузе. И он не верова.

Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали; сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше глас, сумњаше Магдалена.

Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али — нису поверовали.

Требао је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу ребра, па тек онда да верују.

Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини жив, рекао им: „Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше.”

*** Двадесет векова лежи пред нама отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми

нисмо као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали, сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и — на крају крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима, поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима, остали у супротном мишљењу.

Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто зато, што начелно не признају никаква чуда други и ако чине каква испитивања, чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.

Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле, тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.

Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.

Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису поверовали; из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили; уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали пред гробом, из кога се лађар, на Једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу Истине.

Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос Васкрсе!

Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и стављају могућност преваре, — али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи саопштавају; срце њиово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ верују као у своје рођено биће: „али им то не каза тело и крв њихова, него Отац који је на небесима."

Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.

У великом догађају које описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа. Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује јеванђелски — божанствени венац.

Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили „бајку" о васкрсењу. Многи верни пред овим застане, уозбиљи се, и с мрачном сумњом лаћа се Јеванђеља, да стоти или хиљадити пут чита одељак о васкрсењу Господа.

Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његових дела ја из почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене, да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора доћи Васкрс.

За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по води као по суху од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су се заповести гробови отварали и мртви устајали; — да је Онај имао моћ и силу и над својом сопственом смрћу. Има их много који веле: „кад бих видео онда бих веровао". Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и осудише. — Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао

заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели, можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају. Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима — ни себи — не верују.

Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само усклицавају: Христос васкрсе! „Хришћански весник", 1904. г.

ВАСКРС У ТУЂИНИ

... Распет је за нас, мучио се, био погребен ... и ускрсао трећи дан, као што је

писано... А деветнаест векова после тога, милиони потргоше мачеве, да одбране истину,

за коју је Он на крсту издахнуо: да и малима, и незнатнима, даду пуну слободу и једнакост, и прими их у братство, као да су велики и силни.

И две године траје рат, крвав и свиреп, рат какав свет није запамтио. Заљуљали се океани, запалиле планине, оживеле пустиње, побеснели народи од истока до запада, од севера до југа, ухватиле се у самртнички коштац не војске, не народи: с белим и крвавим пенама носе се најјаче расе светске, јуначки се носе на земљи и под њом, на страшним таласима и у небесним висинама.

И гину. Гину сваки дан десетине хиљада; гину седе и прослављене војсковође високи државни достојници и уметници и научници светскога гласа; гину браниоци и храниоци домова, гину млади витезови свежи као росне капи, милионе граби црна земља, милионе гута несито море; милијарде су прождрли ватра и вода, два крвника, две слуге, које се тако чудно сложише, да тамане своје господаре.

Минути уништавају што су векови стварали. Бесповратно пропадају славна дела људскога ума и духа; варварски се ниште научни радови, културни споменици, уметнички узори, који су хиљаде година трајали и многобројне нараштаје задахњивали и потстицали на бесмртна дела.

И тако тече час за часом, дан за даном, месец за месецом, готово пуне две године и не зна се, колико ће се и каквих средстава пронаћи, да човек убије човека.

А кад су се и океани до дна заљуљали, како је с тобом, вечито бурно море, напаћени и јуначки народе српски?

На овом лепом острву, пристаништу брода наше нове величине, има једно скривено месташце, које је стара прича уметнички окитила. Бродоломник Одисеј, десет година одвојен од свога дома, због Тројанског рата, после многобројних невоља, после највећих опасности, кад су му све наде на спасење биле угушене, по Божјој милости избачен је таласима на то месташце. Нашла га је краљева кћи Навсика и повела у дом оца свога. Гостољубни краљ мирног Фејачког народа, славни Алкиноје, љубазно је овде у Крфу, примио незнана госта у свој двор, а када је дознао ког је рода и племена, дао му је дарове, лађу и пратиоце, да га одведу дому, у бреговиту Итаку.

Тако вели прича. А истина, жива истина казује: Џиновска борба, која је цео свет потресла, затекла је један мали, напаћен али

Јуначки, народ, кад је, у испуњењу заветних идеала, већ био изгубио велики број најбољих својих синова. И он је опет скупио своју заморену снагу, и славно одбио једног непријатеља, који је на бојишту био двапут јачи и по броју и по убојној спреми. Али кад једнога одби, притече у помоћ још један, јак, осион, одморан, и не будући опет уверени у победу, позваше и трећег, који угуши глас савести своје, издаде свој род и мучким ударцем зададе тежу рану од оних већих и силнијих.

Поче неравна борба — низ нових славних дана и славних спомена; много је груди било са сто срдаца, и много се имена овековечило, али ни малени храбри народ није могао учинити оно, што премаша човекову снагу. Уложивши све што се могло уложити, и давши све што се могло дати, храбри браниоци нађоше се ван граница своје отаџбине. И тада поче један нечувен и невероватан пут. Три стотине хиљада војника невољника, с краљем и краљевим сином, с владом, све оно што је представљало и представља биће државно, крете се путевима и распутицама, непролазним кланцима, дивљачким гудурама, глибовитим мочварама и варљивим морем, да се прикупи, да се уреди, да се припреми за самртни удар, који ће задати непријатељу...

Ти си, напаћени народе, нов, живи, Одисеј; твоја је судба чудно слична са судбином јелинског бродоломца. Опасности, кроз које те је Провиђење провело, нису мање од оних, што су њега на путу сретале. Колико си пута, у пакленој ватри, смело гледао смрти у очи, борећи се с надмоћнијим непријатељима, и одолевајући оловној киши, громовима, бреговима, кршевима, ветровима, пљусковима! Пробијао си се кроз дивље крајеве, у којима те заседа чекала иза сваког жбуна, и пробио си се; гладовао си, и мушки си издржао; мамили те, као Одисеја сирене, заводљиви гласови непријатеља наших — и оних несрећника које су ти гласови у пропаст завели — да напустиш заставу, под којом си се толике године храбро борио, и ниси поклизнуо; непрестано си висио измећу бити и небити, и ниси ни часа губио поуздање, и најзад, ево и тебе на гостољубивом острву мирних Фејача, да прибереш снагу пред полазак у отаџбину. И буди уверен, народе мили, да те исто чека: и теби ће први покрет са овог лепог острва бити ка тужним и поробљеним домовима, који нас сваког дана са сузама и уздисајима изгледају, чекајући да им донесемо слободу.

* * *

У тућини прослављамо дан, на који је освећен крст, символ мучеништва, али и васкрсења. Са крста је Божји Син извојевао победу својим узвишеним начелима; у знаку крста победио је пре толико векова велики Константин, син нашег поробљенога Ниша; у знаку крста скоро, врло скоро ћеш победити и ти, измучени браниоче прегажене отаџбине, ти, који свој тежак крст годинама носиш мушки и јуначки.

На освитку дана, када се смрћу смрт поправља, у зори васкрсења наше нове славе и величине, далеко од најрођенијих, али опет сви као најрођенији, поздравимо се простим а значајним поздравом:

Христос васкрсе!" Христос васкрсе мученицима за правду, за слободу, за славну отаџбину.

„Српске новине", Крф, 1916. г.

О СЛИЧНОСТИ СА ХРИСТОМ

Христос воскресе, драга браћо и децо! Родио се у пећини, васкрсао у слави, Господ наш преславни. Небо беше

отворено и при рођењу и при васкрсењу Његовом. Небо Божје светло, што дуго ћуташе затворено грехом Адамовим. И Ангели разговараху са људима. Он је и сишао на земљу, да отвори људима небо и збратими људе и ангеле. Он, Бог наш и Спаситељ наш, заогрнут човечијим телом, као порфиром вечни Цар Славе. Он, сама чистота и смиреност, родио се од пречисте и смерне Деве у пећини, а васкрсао у слави, да и ми слично Њему, све што почињемо деловати, почињемо са чистотом и смерношћу, јер то је од Бога указани пут ка вечној слави.

Живео је у радионици, а васкрсао у слави, Учитељ наш премудри. Живео је дуго у радионици као вредни занатлија, без вике и шума, а васкрсао у слави. Да и ми будемо вредни и грудољубиви у дужностима својим, на њивама и у радионицама, кроз цео живот свој, непрестано имајући у виду њиву и радионицу душа наших. Јер је трудољубље неопходни услов за добијање душевног спасења и вечне славе.

Творио је превелика дела милосрђа и љубави наспрам људи, а васкрсао у слави, наш нежни Чудотворац љубави. Да и ми показујемо милост наспрам суседа својих немоћних, и то првенствено милост у мислима мислећи добро о њима, милост у молитви, молећи се Богу за њих, и милост на делу чинећи им добро од добра које нам је од Бога. Да будемо слични Господу Христу у милости, као што су деца слична родитељима својим. Јер без милости нико се никад није прославио пред Богом и ангелима Божјим светлим. Ако се неко и прославио без милости, прославио се плачевном славом међу мрачним демонима и слугама њиховим.

Стајао и клечао често на молитви, а васкрсао у слави. Молио се понекад и по целе ноћи, не за себе него за нас, децу свих времена и свих народа, кротки наш Светац над Свецима. Да и ми молитвом освештавамо душе и тела, домове и њиве, поља и радионице, и сву ствар око себе. Да будемо у молитвеној скрушености слични Њему, који је молитвом као росом небеском заливао своје бесмртно дело спасења људског. Ко се икад прослави без молитве? Ако се неко без ње и

прослави, прослави се не у царству светлости, и не славом Божјом, него неком другом и другчијом славом.

Трпео клетве и поруге од људи, а васкрсао у слави. Трпео пљувања пљувача и шамарања шамарача, одрицања и издајства од стране пријатеља; трпео од глупости учених, од дугог језика краткоумних и од охолости наших ништавних, трпео и отрпео све — а васкрсао у слави, дуготрпељиви и свешчедри Искупитељ наш. Да и ми имамо трпељивост (терпјеније) и да праштамо опадачима и нападачима својим.

На крст био пропет и закован, исмејан у мукама, умртвљен и у земљу погребен, — али васкрсао у слави, свесилни Створитељ и Бог наш, да се и ми научимо примати све горчине, које нас у животу стигну или сретну, с неограниченом покорношћу вољи Божјој, слично Њему праобразу и прототипу нашем, свечовечанском и пречистом, свагда говорећи као Он: Оче мој, нека буде воља твоја!

Да се обучемо, дакле у чистоту и смерност, у трудољубље, милосрђе, трпељивост са праштањем, и у покорност вољи Божјој. Ко се не буде обукао у ову златоткану одећу од седам великих Његових врлина, тај се значи није одржао обучен у Христа, какав је био при крштењу, те кад буде стао пред Христа на Суду великом у дан расплате, неће личити на Њега ни по чем, ни по једном шаву ни концу, и као наг и одвратан биће гурнут и одбачен. Јер свак ко улази у вечни покој, у радост и славу Христову, и у живовање бесплатно са Њим, мора претходно личити на Њега. Ко пак не личи на Њега, не може бити Његов нити с Њим.

Многи наши преци, браћо, личили су на Христа. Наша прошлост балканска и православна показује нам, да на Њега може личити и човек судија и човек сужањ, тежак и занатлија и слуга и слушкиња и просјак. Сваки човек треба да може распознати у Њему своје право биће у пуноћи, у красоти и у сили, а Он опет да може видети бар нешто од Свога у свакоме. Сваки створени од Њега може личити на Њега. Све службе и сва достојанства нису отворена за све људе, али сличност са Христом отворена је за све. И читави народи и племена могу личити на Њега. Ваистину, Балкански народи у прошлости личили су често и много на Христа. И кад год су у већој мери личили на Њега, бивали су велики и славни, како у слободи тако и у ропству. У слободи су ваши стари умели личити на Христа по чистоти и смерности, по трудољубљу и милосрђу, а у ропству, опет по молитвености, трпељивости, праштању и покорности вољи Божјој.

Тако се вера православна прослављала и тако је она прослављала људе и народе на Балкану и у временима спољашње слободе и у времена спољашњег робовања, подједнако силно и узвишено. Од те славе душа се храни, очи сладе и уши зује све до данас. Све од оних дана када је апостол Павле, обучен у седмонитну одећу Христову, јављао Јеванђеље Христово, Радосну Вест о Христу по Атини и Коринту, по Филиби и Солуну, по својој Македонији и Тракији, па до наших дана Православље се прослављало ликом Балканског Христа, како у појединим свецима тако и у великим масама народним на овоме знаменитом полуострву. Ако је данас православним Балканцима зло, и то у слободи, шта да

кажемо? Ништа друго него да су се многи потомци великих предака застидели сличности својих старих са Христом Бесмртним, па су почели ударати на себе супротне и одватне образине, према своме смањеном раду, према своме ослабелом виду и слуху, према своме окраћалом досезању. Неки би од ових и хтели да се радују празнику Христовог Васкрсења, подражавајући у томе прост народ, али не могу и не умеју да се радују. Не да им се, зато што нису плакали са Христом на путовањима понижења Његових. Нико се не може радовати празнику Васкрсења ко се не радује факту (догађају) Васкрсења. А они који се крштењем уписаше у Христову војску, па се сада застидеше свога Војсковође, биће избрисани из Књиге живота и отерани у таму крајњу. Знате ли зашто? Зато што неће ни по чем личити на Онога који за сада још милује а који ће онда по правди судити. Не познајем вас, рећи ће им Вечни Судија. Ничега сличног немате ни са мном. Ја познајем своје, и моји познају мене, а ви ко сте?

О, нека би ваш удео, браћо, био са оним блаженима које Господ изабра и прими. А блажени су они који личише на Господа. И бише малена огледала, у којима се огледа Бог. Нико не може бити потпун као Он, али сви можемо личити на Њега. Треба при том знати, да није важно да ми личимо на Господа Славе по сили и моћи чудотворној. То је Он задржао у Својој руци, и то Он дарује коме хоће, како хоће, и када хоће. По величини силе чудотворне нико се неће ни судити ни награђивати на Страшноме Суду. Али је важно, и врло важно, да ми личимо на Господа по оних седам великих врлина: по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу и праштању, и по покорности вољи Божјој. У томе није постављена ни мера ни граница. Ту је отворено непрегледно поље за подражавање, за надметање. Трку заврших, пише свети славни и свехвални апостол Павле. Сила чудотворна, моћ прорицања и видовитости, што је од Господа, има за људе кратку меру и блиску границу, али зар је могуће бити сувише чист и смеран, сувише трудољубив и милостив, молитвен и трпељив, великодушан и покоран вољи Божјој? Не. Никад нико од људи није претерао у томе. Не бојте се ни ви, да ћете прекорачити меру у тим врлинама. Него се трудите, попут светитеља, да будете слични Ономе који вам је створио лик човечји, трудите се све дотле докле Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19). Да будете слични Њему по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу, по праштању и по покорности вољи Божјој, да би били на крају слични Њему по васкрсењу. Да би Му били на крају слични по вечној слави, а вечна слава и вечни живот једно је исто. Нити се може одвојити једно од другога у царству Христовом. Да будемо, дакле, слични Њему на земљи, да би Му били слични и на небесима. Да будемо слични Њему овде, да бисмо били распознати онамо. Еда би тако постали учасници славе Његове вечите, и санаследници царства Његовог на небесима, заједно с ангелима и светитељима.

Васкрсли Господ нека би вазда био посреди нас као што је био посреди апостола, и светлио нам примером својим на путу спасења, крепио нас љубављу Бога Оца и оживљавао силом Духа свог животворног, сада и навек. Амин.

Васкршња посланица, Охрид, 1929. г.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског. После Великог Петка грануо је Васкрс. Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао. Осуђени Христос јавио се као Судија света. Избијено и убијено тело Његово оживело је. Попљувано лице засветлило се као сунце. Место трнова венца — круна Цара над царевима,. Место осамљености — војске су га анђелске окружиле. Место десетак разбеглих ученика — пола милијарде следбеника славе га данас. Место тесног гроба — стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној

планети. Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде. Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира — животворно пиће

верних.! Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној. Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље. Бездихани мртвац открио се као Животворац. Одбачен од људи — посведочен као једини Спаситељ људи. Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард

свега доброга! Непознати сад је најпознатији. Загонетни — сад је Кључ свих загонетки. Најудаљенији — сад је најближи сваком срцу људском. Погребени праведник васкрсао је. Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих. Нараштај за нараштајем опијао се Њиме. Племе за племеном прилазило је к Њему. Народ за народом поклањао се Њему. Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом. Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља. Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана. И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову

славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име; Ко је тражио правду, позивао се на Њега; Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи; Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље. Грешници су се кајали од стида пред Њим. Злотвори су савлађивани Његовом љубављу. Бесомучници су исцељивани Његовим именом. Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће. Покајници су вапили Њему за опроштај. Самртници су предавали своје душе у Његове руке. Страдалници су се уздали у Њега. Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење. Крстоносне војске заклињане су Њиме. Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље. Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена

уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен"; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим." Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт. Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто"; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!С" На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!" У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200

душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божја није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма — славу над славама свега хришћанскога света — ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божјим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

Христос воскресе, браћо и сестре! Христос воскресе, радост донесе!

Беседа на Васкрс, Чикаго. 1946. г.

НАВЕЧЕРЈЕ ВАСКРСА

Драга браћо и сестре, децо православна, Позван сам да вам говорим данас, у овај последњи дан Часнога поста. Православни светитељи од старине прописали су овај седмонедељни пост, да

нам послужи као припрема за велико весеље, за Васкрсну радост. Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за

српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.

Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.

Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.

Ко је постио и причестио се, тај се добро припремио. Ко се уредно Богу молио, у цркви и дома, и тај се добро припремио. Ко је био завађен са суседом па се измирио, и он се добро припремио. Ко је смањио своје расходе на своја задовољства и забаве, па тако уштедео и

помагао браћу у невољи овде и у даљини, заиста се и он добро припремио. Ко је читао Свето писмо и друге књиге о спасењу душе, и утврћивао себе у

вери и поштењу, и он се добро припремио. Ко се није постидео српскога имена у овом времену страдања и понижења свога народа, и он се добро припремио.

Ко је сејао слогу међу српском браћом и помагао све српске народне установе, и вазда стајао уз Бога и народ, и он се добро припремио.

Која је мајка учила своју децу вери православној, молитви и добром владању, и она се добро припремила.

Ко је походио гробове својих сродника и пријатеља, па се сећао своје смрти, и био у страху за своју душу на Страшном суду Божјем, и тај се добро припремио.

Ко се жалостио на Велики Петак због невиних страдања Христових на крсту, и он се добро припремио.

Сви ће ови као припремљени, дочекати сутрашњи светли празник са великом радошћу.

Али како ћете дочекати сутрашњи празник ви који се нимало нисте припремили?

Вама саветујем: покајте се у последњем часу. У Бога нема позника. Ако се нисте причестили у току овога поста, сутра се причестите. Ако се нисте Богу молили, ни у цркву ходили, нити икакво добро дело творили,

дајте одмах завет Богу да ћете то чинити убудуће. И не бојте се. Бог је милостив; опростиће вам што је било као да није било, и помоћи ће вам да спасете своје

душе. Пребројте у памети своје грехове, који су Богу јавни ма колико их ви сакривали од људи, и скрушено помолите се Богу за опроштај. Сетите се како је покајаног разбојника на крсту у последњих пет минута Христос простио и у Рај увео. И како је пре тога расплаканој жени грешници, презреној од свију, Христос све опростио и рекао јој: Не бој се, кћери.

Вама који сте у завади са неким братом саветујем: измирите се. Вама који сте отуђени од своје браће и живите осамљени као пуж у својој

шкољки, саветујем: пођите у друштво браће, пођите слободно у цркву, у друштва, на састанке братске, и ваш ће живот бити пунији и веселији.

Послушајте ме и сутра ујутру дођите у цркву и причестите се. И одмах ћете осетити, како се ваш живот променио на добро. Само приђите светом олтару и примите свето причешће. Сједините се с Богом, па ћете се лако сјединити с људима. Измирите се с Богом, па ћете се лако измирити с људима. Христос је рекао: кад се један грешник покаје, анђели се радују на небесима. Обрадујте дакле Христа и анђеле. И ви ћете се сами осетити обрадовани.

Сутра ће се робље српско растурено као плева по целом свету, покајано и причешћено, радовати Христовом Васкрсењу у јаду и сиромаштини. Зар ви да изостанете од њих, ви у слободној и богатој Америци, у које они гледају као звезде у мрачној ноћи?

И тако, браћо и сестре, децо Светосавска, желим вам свима, припремљеним и неприпремљеним, да сутра осванете радосни и весели због Христовог васкрса из гроба, што означава победу живота над смрћу, и победу правде над неправдом, и истине над лажи, и Бога над Сатаном.

Обрадујте свештенике ваше, који вас сутра чекају у цркви, и брину се за душе ваше. Јавите се у храмовима пред лицем Божијим, као деца Божја, сви промењени, сви проштени.

Вечерас пак ја вам честитам навечерје светог Васкрсења Христова. Нећу још да вас поздрављам оним уобичајеним сутрашњим тријумфалним поздравом, поздравом живота, среће и славе. То се не чини до сутра, јер Бог чека још и ове ноћи да се неприпремљени припреме. А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.

А сада: лака вам ноћ, и до виђења сутра у цркви, ако Бог да. Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949. г.