Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMAČENjE POSLANICE RIMLjANIMA

  

PREDGOVORPRVA GLAVADRUGA GLAVATRECA GLAVACETVRTA GLAVAPETA GLAVASESTA GLAVASEDMA GLAVAOSMA GLAVADEVETA GLAVADESETA GLAVAJEDANAESTA GLAVADVANAESTA GLAVATRINAESTA GLAVACETRNAESTA GLAVAPETNAESTA GLAVASESNAESTA GLAVA

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjE POSLANICE RIMLjANIMA

PREDGOVOR NA POSLANICU RIMLjANIMA [1]  Postojano citanje bozanstvenih Pisama vodi ka njihovom poznanju, jer nije lazan

Onaj sto je rekao: Trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se (Mt. 7; 7). I tajne Poslanica svetog apostola Pavla doznacemo ukoliko te Poslanice budemo

citali postojano i brizljivo. Recju svoje pouke apostol Pavle je prevazisao sve ostale. To je pravedno, jer se on potrudio najvise od svih i zadobio najobilniju blagodat Duha. To se ne vidi samo iz njegovih Poslanica, nego i iz Dela apostolskih, gde se kaze da su ga zbog savrsenstva njegovih reci smatrali za Hermesa.

Najpre nam se izlaze Poslanica Rimljanima ali ne zato sto je ona, navodno, napisana pre ostalih. Tako su pre Poslanice Rimljanima napisane obe Poslanice Korincanima, a pre Poslanica Korincanima Poslanice Solunjanima, gde apostol Pavle pohvalno ukazuje na milostinju koja je poslata u Jerusalim (v. 1. Sol. 4; 9-10, upor. 2. Kor. 9; 2). Osim toga, pre Poslanice Rimljanima napisana je i Poslanica Galatima. Bez obzira na to, kazem da je Poslanica Rimljanima prva medju ostalim Poslanicama. Zasto je upravo ona dobila prvo mesto?

Zato sto u Svetom Pismu hronoloski poredak nije neophodan. Tako i dvanaest proroka, ako ih razmatramo u onom poretku, u kom su oni u nizu svestenih knjiga, ne slede jedan za drugim po vremenu, nego su razdvojeni velikim periodima.

S jedne strane, Pavle pise Rimljanima zbog toga, sto je imao duznost da izvrsi sluzenje Hristovo, a sa druge zato, sto su Rimljani na svoj nacin bili staresine vaseljene: onaj koji je od koristi glavi, donosi korist i ostatku tela.

  

  NAPOMENA:

1. Rim i njegovi zitelji najpre su pomenuti kod proroka Danila, a zatim i u Knjigama Makavejskim. Kao sto je poznato, Palestina je oko 60. godine pre Hrista postala rimska provincija. Nakon sto je zauzeo Jerusalim, Pompej je mnogobrojne ratne zarobljenike odveo u Rim. Osim toga, poznato je da su Judejci iz rasejanja vec ziveli u Rimu, u kvartu Trastevere. Zahvaljujuci trudu hriscanskih propovednika - po svemu sudeci, prevashodno apostola Petra - u toj sredini se pojavila prva hriscanska rimska opstina (zajednica). Ova crkva se uglavnom sastojala od preobracenih neznabozaca, od vremena kad je car Klaudije proterao Judejce (oko 61. g) i do dolaska apostola Pavla u Rim. U vreme Neronove vladavine, ova hriscanska crkva bila je izlozena najsurovijim progonima, cije su zrtve bili i apostoli Petar i Pavle. Poslanica Rimljanima je najstarije i najverodostojnije svedocanstvo o postojanju rane hriscanske opstine u Rimu, vec oko 57. godine. Apostol Pavle kaze da ga je apostolski trud sprecavao da i licno dodje ovamo, ali se nada da ce, nakon sto iz Jerusalima krene u Spaniju, proci kroz Rim. U ovoj, najduzoj od njegovih poslanica, on Rimljanima pismeno izlaze ono, sto drugima usmeno blagovesti. Osnovna tema, koju je izabrao za ovu Poslanicu, jeste spasenje kroz veru a ne kroz dela zakona. Karakteristicno je da kao potvrdu ovog svog misljenja on navodi Avraama, i poredi veru Avraamovu sa verom hriscana. Ova poslanica je napisana u Korintu, oko 58. g. neposredno pred putovanje apostola Pavla u Jerusalim. Verodostojnost ove poslanice je neosporna. Nju je izucavao jos sv. Kliment Rimski, a na nju se pozivaju i nazivaju je Poslanicom apostola Pavla Rimljanima, sv. Justin, Irinej, Kliment Aleksandrijski, Tertulijan i drugi.

 

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    PRVA GLAVA  1. Pavle  Ni Mojsej, ni mnogi posle njega, pa cak ni evandjelisti, nisu stavljali svoja imena

ispred svojih spisa. Apostol Pavle, medjutim, postavlja svoje ime ispred svake od svojih poslanica. To je ucinio zato, sto su oni (proroci i evandjelisti) pisali za one koji su ziveli zajedno s njima, dok je on slao svoje spise izdaleka i prema obicaju ispunjavao pravilo kakvim se odlikuju poslanice. On tako nije postupio samo u Poslanici Jevrejima, jer su ga oni mrzeli. Da se ne bi dogodilo da, cim zacuju njegovo ime, prestanu da ga slusaju, on je na pocetku zatajio svoje ime. A zasto je on umesto imena Savle dobio ime Pavle? Zato da i u tom pogledu ne bi bio manji od vrhovnog medju apostolima, koji je nazvan Kifa, sto znaci kamen (Petar, Jn. 1; 42) ili sinova Zevedejevih nazvanih Voanerges, odnosno sinovi groma (Mk. 3; 17).

 Sluga.  Sluzenje ima mnogo vidova. Postoji sluzenje po stvaranju u kojem se govori u Ps,

118; 91. Posgoji i sluzenje kroz veru, o kojem je receno: Poslusaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste (Rim. 16; 17). Najzad, postoji sluzenje prema nacinu zivota, i u tom smislu je Mojsej nazvan slugom Bozijim (v. Is. Nav. 1; 12). Pavle je "sluga" u svim tim vidovima.

 Isusa Hrista.  Iznosi imena Gospodnja od vaplocenja, ushodeci od nizeg ka visem, jer su imena

Isus i Hristos, tj. Pomazanik imena nakon vaplocenja. On nije pomazan jelejem nego Duhom Svetim, Koji je, naravno, neuporedivo prevashodniji od jeleja. O tome, da se pomazanje moze savrsiti i bez jele-ja, poslusaj sledece: Ne doticite se pomazanika Mojih (Ps. 104; 15), jer pre zakona nije postojao niti pojam niti ime za pomazanje jelejem. Pozvani. Ova rec oznacava smirenoumlje, jer pokazuje da nije on sam (apostol) trazio i nasao, nego da je bio pozvan.

 

Apostol.  Tu rec je upotrebio zbog razlikovanja od ostalih zvanja. Svi veruju-ci su pozvani.

Medjutim, oni su pozvani samo zbog toga da bi poverovali, a meni je, kaze, povereno i apostolstvo, koje je bilo povereno i Hristu, kada Ga je Otac poslao.

 Izabran za evandjelje Bozije.  Drugacije receno, izabran za sluzenje Evandjelju. Izabran je receno umesto:

predodredjen za to, kao sto je Bog rekao i Jeremiji: Pre nego sto si izasao iz utrobe, Ja sam te posvetio (Jer. 1; 5). I sam Pavle na jednom mestu kaze: A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe ma-tere moje (Gal. 1; 15). Pavle nije uzaludno rekao: izabran za evandjelje Bozije. Buduci da je njegova rec bila upucena slavoljubivima, on nagovestava da je, kao poslati od nebesa, on dostojan vere. Samo "evandjelje" tj. "blagovestenje", naziva se tako ne samo po dobijenim nego i po budu-cim dobrima. Nazivom "evandjelje" tj. "blagovestenje" istog trenutka tesi slusaoca, jer "blagovestenje" ne sadrzi nesto zalosno, kao pred-skazanja proroka, nego riznicu neizmernih dobara. To blagovestenje je blagovestenje Boga, tj. Oca. Zato, sto je od Njega darovano i zato, sto Njega otkriva. On se otkrio i u Starom Zavetu, premda samo Judejcima, ali je i njima bio nepoznat kao Otac. Tek se kasnije kroz Evandjelje (blagovestenje) otkrio celoj vaseljeni, zajedno sa Sinom.

 2. Koje unapred obeca preko proroka  Buduci da su ovu propoved prekorevali kao novotariju, pokazuje da je ona starija od

Jelina (tj. od mnogobostva) i da je vec bila opisana kod proroka. Rec "blagovestenje" se susrece jos kod Davida, koji kaze: G-spod ce dati rec onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps. 67; 12), kao i kod Isaije: Kako su krasne na gorama noge blagovesnika, koji oglasava mir (Isa. 52; 7).

 U Svetim Pismima.  Proroci nisu samo govorili, nego su i pisali, i izobrazavali postupcima, na primer:

Avraam posredstvom Isaaka, a Mojsej posredstvom zmije, uzdizanja ruku i zaklanja jagnjeta. Kada Bog priprema nesto veliko, On to unapred obznani mnogo ranije. Zato, kada On (Hristos) kaze da su mnogi proroii zeleli da vide to, sto vi vidite i nisu videli (upor. Mt. 13; 17), time izrazava da nisu videli samo Njegovo telo i zbog toga, kaze, nisu videli ni znamenja koja se savrsavaju pred njihovim ocima.

 3. O Sinu Svojemu, kojije po telu rodjen od semena Davidova.  Ovde ocigledno ukazuje na dva rodjenja, jer kroz reci: o Sinu Bozijem ukazuje na

visnje rodjenje, a kroz izraz: od semena Davidova na zemaljsko rodjenje. Dodavanjem reci: po telu pokazao je da Njemu pripada i rodjenje po Duhu. Zbog toga to nije evandjelje, tj. blagovestenje o obicnom coveku, nego (evandjelje) o Sinu Bozijem, i ne samo o Bogu, nego o Rodjenom od semena Davidovog po telu, jer je On i jedno i drugo, tj. i Sin Boziji i Sin Davidov. Najzad, neka se Nestorije[1] zastidi zbog toga. Apostol pominje i Njegovo rodjenje po telu, kao i trojica evandjelista, da bi od njega (rodjenja po telu) uzneo slusaoca ka visnjem rodjenju. Tako je i Sam Gospod najpre bio vidjen kao covek, da bi Ga zatim priznali za Boga.

 4. Koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Bozijega vaskrsenjem iz

mrtvih.  Prethodno je rekao: o Sinu Svojemu, a sada dokazuje da su Ga i (pre)po-znali kao

Sina Bozijeg, i kaze da je On objavljen, to jest pokazan, potvrdjen i priznat; objavljivanje je samo priznanje, i potvrda i odluka. Svi su priznali i odlucili da je On Sin Boziji. Kako to? U

sili, tj. kroz silu znamenja (znakova) koje je tvorio, i to kroz Duha Svetoga Kojim je osvestao verujuce, jer je Bogu svojstveno da to daruje. Takodje i vaskrsenjem iz mrtvih, jer je On prvi vaskrsao i pri tom je Sam Sebe vaskrsao. On je, dakle, kroz vaskrsenje prepoznat i potvrdjen kao Sin Boziji, jer je i to veliko delo, kao sto i On Sam kaze: Kada podignete Sina Covecijega, onda cete poznati da Ja jesam (Jn. 8; 28).

 5. Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena Njegovog

privedemo u poslusnost vere  Zapazi priznavanje. Nista kaze, nije nase, nego smo sve dobili kroz Sina. Ja sam

kroz Duha dobio blagodat i apostolstvo. On ce vas pouciti, kaze Gospod. I Duh kaze: Odvojte mi Pavla i Varnavu (Dela ap. 13; 2) i Kroz Duha se daje rec mudrosti (1. Kor. 12; 8). Sta to znaci? Znaci da ono, sto pripada Duhu pripada i Sinu, i suprotno. Dobili smo, kaze, blagodat i apostolstvo, odnosno, mi nismo postali apostoli prema svojim zaslugama, nego od blagodati sa nebesa. I ubedjivanje je, medjutim, delo blagodati, jer je apostolsko delo (apostolski zadatak) bio da idu i da propovedaju, dok ubedjivanje slusalaca u potpunosti pripada Bogu. U poslusnost vere. Mi, kaze, nismo poslati radi prepirki, niti radi ispitivanja i dokazivanja, nego da privedemo u pokornost vere, kako bi poucavani slusali, verujuci bez ikakvog protivurecenja.

 Sve neznabosce.  Blagodat da u poslusnost vere privedemo sve narode dobili smo mi tj. ne ja sam,

nego i ostali apostoli. Pavle nije posetio sve narode. Neko ce reci da, ukoliko to nije ucinio za zivota, nakon smrti pohodi sve narode posredstvom poslanica. Poverovali bi slusajuci o imenu Hristovom, a ne o Njegovoj sustini. Naime, cuda je savrsavalo ime Hristovo: i ono samo zahteva veru, jer se ni ono ne moze pojmiti umom. Pogledaj kakav je dar blagovestenja: ono nije predato jednom narodu, kao Stari Zavet, nego svim narodima.

 6. Medju kojima ste i vi pozvanici Isusa Hrista.  Ovde se rusi gordost Rimljana. Vi niste dobili nista vise nego drugi narodi, za koje

smatrate da ste njihovi gospodari. Kao sto propovedam drugim narodima, tako propovedam i vama: ne preuznosite se. Drugacije receno, i vi ste pozvani, predupredjeni blagodacu, i niste sami prisli.

 7. Svima koji su u Rimu, ljubljenima od Boga.  Nije jednostavno rekao: svima koji su u Rimu, nego: ljubljenima od Boga. Odakle se

vidi da su ljubljeni? Na osnovu osvecenja, a svetima naziva sve verujuce. Dodao je: pozvanima, ukorenjujuci u pamcenje Rimljana dobrocinstvo Bozije, i mada se medju njima nalaze i konzuli i prefekti, pokazuje da je Bog sve prizvao istim prizivom, kojim je prizvao i proste ljude, podjednako ih ljubeci i osvestavajuci. Dakle, buduci da ste podjednako i ljubljeni, i pozvani, i osveceni, ne preuznosite se nad nistavnima.

 Blagodat vam i mir.  Gospod je zapovedio apostolima da najpre izgovore ove reci kada udju u domove.

Bitka, koju je Hristos okoncao, a koju je greh porodio za nas protiv Boga, nije bila laka. Taj mir nije zadobijen nasim trudom, nego blagodacu Bozijom. Dakle, najpre blagodat a zatim mir. Apostol se moli za neprekidno i nenarusivo obitavanje ova dva dobra da se ne bi, ukoliko opet padnemo u greh, rasplamsala nova bitka.

 Od Boga, Oca nasega i Gospoda Isusa Hrista.  

O, kako je svemocna blagodat proistekla iz ljubavi Bozije! Neprijateljima i unizenima, nama je Sam Bog postao Otac! Dakle, od Boga Oca i Gospoda naseg Isusa Hrista da kod vas budu nepokolebiva blagodat i mir. Oni su ih darovali, i oni mogu i da ih sacuvaju.

 Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista za sve vas, sto se

o vasoj veri govori po svemu svetu.  Nastup kakav dolikuje Pavlovoj dusi! On i nas poucava da zahvaljujemo Bogu, i to

ne samo za nasa sopstvena dobra, nego i za dobra nasih bliznjih. U tome se i sastoji ljubav: da ne zahvaljujemo za zemaljsko i propadljivo, nego za to, sto su Rimljani poverovali. Recima: Bogu svojemu pokazuje tadasnje raspolozenje svoga duha, prisvojivsi zajednickog Boga za sebe, kao sto postupaju proroci pa cak i Sam Bog, nazivajuci Se Bogom Avraamovim, Isaakovim i Jakovljevim, da bi na taj nacin pokazao Svoju ljubav prema njima. Zahvaljujte, kaze, kroz Isusa Hrista, jer je On zastupnik nase zahvalnosti Ocu. On nas nije naucio samo da zahvaljujemo, nego i prinosi Ocu nasu zahvalnost. Za sta da se zahvaljujemo? Zato sto se o veri Rimljana Govori po citavom svetu. Pred njima svedoci o dve stvari: i o tome da su oni poverovali, i o tome da su poverovali s potpunim ubedjenjem, jer se o njihovoj veri govori po citavom svetu i kroz njih zadobijaju korist svi, koji plamte od zelje da se nadmecu sa carskim gradom i da ga podrazavaju. I Petar je propovedao u Rimu ali Pavle, smatrajuci svoj trud istovetnim sa njegovim, zahvaljuje za veru onih, koje je Petar poucio, toliko je Pavle bio slobodan od zavisti!

 9. Jer mi je svedok Bog, kojem sluzim duhom svojim u evandjelju Sina

Njegova, da vas se secam bez prestanka, moleci se svagda Bogu.  Buduci da se Pavle jos nije video s Rimljanima, a da je zeleo da kaze da ih svagda

pominje, za svedoka poziva Onoga, Koji poznaje srca. Zapazi plemenitost apostola: on svagda pominje ljude, koje nije cak ni video. Gde ih pominje? U molitvama, i to neprestano. Sluzim Bogu, tj. sluzim Mu duhom svojim, sto znaci da Ga ne sluzim telesnim sluzenjem nego sluzenjem duhovnim. Naime, neznabozacko sluzenje je telesno i lazno. Judejsko sluzenje, iako nije lazno, takodje je telesno. Hriscansko sluzenje je istinito i duhovno, o cemu i Gospod govori Samarjanki: Istinski bogomoljci klanjace se Bogu u duhu i istini (Jn. 4; 23). Buduci da se Bogu moze sluziti na mnogo nacina (neko sluzi Bogu tako, sto ustrojava svoja dela, neki tako sto se brine o strancima i obezbedjuje udovice, kao sto su postupali Stefanovi sasluzitelji, a neki tako sto sluzi recju), apostol kaze: Bog kojem sluzim duhom svojim u evandjelju Sina Njegovog. Prethodno je evandjelje pripisao Ocu, ali to nije nista cudno jer Ocevo pripada Sinu i Sinovsko pripada Ocu. Govoreci to, dokazuje da je ta briga za njega neophodna, jer je onome, kojem je povereno da sluzi evandjelju, neophodno da se brine o svima, koji su prihvatili rec.

 10. Moleci se svagda Bogu u molitvama svojim da bi mi nekada voljom

Bozijom uspelo da dodjem k vama.  Sada dodaje zbog cega ih pominje. Da dodjem, kaze, k vama. Obrati paznju: ma

koliko da ih ljubi i ma koliko silno zeli da ih vidi, on ne zeli da ih poseti mimo volje Bozije. Mi, medjutim ili nikoga ne ljubimo ili pak, kada ljubimo, sve cinimo protivno volji Bozijoj. To, sto se Pavle neprestano molio da ih vidi i sto je proisticalo iz njegove velike ljubavi prema njima, kao i to, sto se pokoravao odluci Bozijoj, bilo je znak njegovog velikog blagocesca. Ni mi necemo tugovati ako ne dobijemo ono, sto trazimo u molitvama. Mi nismo bolji od Pavla, koji je tri puta molio da bude izbavljen od zaoke u telu, i nije dobio ono sto je zeleo, (2. Kor. 12; 7-9), jer to nije bilo korisno za njega.

 11. Jer zarko zelim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar.  Drugi, kaze, preduzimaju daleka putovanja radi drugacijih ciljeva, a ja zbog toga da

bih vam predao neki dar. Neki kaze usled skromnosti, jer nije rekao: idem da vas poucim,

nego: idem da vam predam ono sto sam dobio, i to malo i srazmerno mojim duhovnim snagama. Naime, iako je uciteljstvo dobro delo, i nasa dobra dela su darovi, jer je i za njih potrebna pomoc sa nebesa.

 Za vase utvrdjenje, 12. To jest, da se tu sa vama utesim zajednickom

verom, i vasom i mojom.  Na skriveni nacin daje im da razumeju da Rimljani u velikoj meri treba da se

poprave. Buduci da je i to receno veoma snazno (jer su Rimljani mogli da kazu: sta to govoris? Zar se mi kolebamo i lebdimo, i zar si potreban ti da bismo se utvrdili?), dodaje: to jest, da se tu sa vama utesim. Smisao je sledeci: vi trpite mnoga ugnjetavanja, i zato zelim da se vidim s vama da bih vas donekle utesio ili, bolje receno, da bih se i sam utesio. To zahteva zajednicka korist. Tadasnjim verujucim, koji su ziveli kao u zatocenistvu, bilo je neophodno da odlaze jedni drugima i time su silno tesili jedni druge. Znaci li to da je i Pavlu bila potrebna njihova pomoc? Ni najmanje, jer je on stub Crkve. Naprotiv, da se ne bi ostro izrazio i, kao sto smo rekli, da ih ne bi ogorcio, rekao je da mu je potrebna njihova uteha. Ako pak neko kaze, da je apostola u tom slucaju veselilo narastanje vere kod Rimljana, onda ce i takva rec biti dobra; ona se vidi i iz apostolovih reci: zajednickom verom, i vasom i mojom. U tom slucaju, misao ce biti sledeca: i ja cu se, videvsi vasu veru, utesiti i obradovati, i vi cete se utvrditi mojom verom, dobivsi utehu u onome u cemu se mozda kolebate usled malodusnosti. On to, medjutim, ne govori otvoreno, nego vesto to podrazumevajuci.

 13. Ali vam necu zatajiti, braco, da sam mnogo puta nameravao da vam

dodjem... pa bihdosad sprecen.  Prethodno je rekao da se moli da dodje kod njih i neki su verovatno pomislili: ako se

molis i zelis da nas utesis i da sam zadobijes utehu, sta te onda sprecava da dodjes? Zbog toga je dodao: nailazio sam na prepreke od Boga. Obrati paznju na to da apostol nije ljubopitljiv i da ne ispituje zasto je nailazio na prepreke, nego se pokorava zapovestima Vladike, poucavajuci i nas da ne ispitujemo dela Bozija. On, dakle, dokazuje da uzrok njegovog nedolaska kod njih nije prezrenje ili nemar. Ja vas, kaze, toliko silno ljubim da, iako nailazim na prepreke, ne odustajem od namere nego, naprotiv, stalno nastojim da dodjem kod vas.

 Da i medju vama imam neki plod, kao i medju ostalim nezsboscima.  Rim je bio slavan grad, u koji su svi priticali kao u grad bogat neobicnostima i

velelepan. Da neko ne bi pomislio kako je Pavle iz tog razloga pozeleo da vidi Rimljane, kaze: zarko zelim da dodjem kod vas, da bih i medju vama imao neki plod. Uporedo s tim ponistava i drugo podozrenje, jer bi neko mogao da kaze: na prepreke si nailazio zbog toga, sto si hteo da dodjes protivno volji Bozijoj. Ne kaze: da vas poucim u veri i da vas naucim, nego se skromno izrazava: da bih imao neki plod, kao sto je i prethodno rekao: da vam predam neki dar. Istovremeno ogranicava i njih, govoreci: kao i medju ostalim nezsboscima. Nemojte misliti, kaze, da ste bolji od ostalih naroda zato sto gospodarite; svi vi stojite u istom redu.

 14. Duzan sam i Jelinima i varvarima, i mudrima i nerazumnima. 15.Otuda i

moja zelja da i vama, koji ste u Rimu, propovedam evandjelje.  I ovo je delo skromnosti. Ja vam, kaze, ne ukazujem neku milost, nego ispunjavam

zapovest Vladike. Vi ste duzni da blagodarite Bogu, jer On cini dobra dela a i ja sam duzan. Isto je rekao i Korincanima: Tesko meni ako ne propovedam evandjelje (1. Kor. 9; 16). Zato sam spreman da i vama propovedam, cak i ako bi mi pred ocima bile opasnosti. Takva je bila njegova revnost u Hristu!

 

16. Jer se ne stidim evandjelja Hristova, jer je ono sila Bozija na spasenje svakome koji veruje.

 Rimljani su bili isuvise privrzeni svetovnoj slavi, dok je Pavle trebalo da propoveda

Isusa, Koji je pretrpeo svako lisavanje slave, i bilo je prirodno sto su Rimljani mogli da se zastide sto je takav bio Spasitelj. Zato i kaze: ne stidim se, jer on ne samo da se nije stideo Raspetoga, nego se i hvalio i ponosio Njime. Osim toga, kako su se oni preuznosili mudroscu, ja, kaze, idem da propovedam krst, i ne stidim se toga, jer je on sila Bozija na spasenje. Postoji sila Bozija i za kaznjavanje, i Bog je Egipcanima dokazao Svoju silu tako, sto ih je kaznio. Postoji takodje i sila na propast, kao sto je receno: Bojte se onoga koji moze pogubiti u paklu (v. Mt. 10; 28). Dakle, ono sto propovedam ja, Pavle, ne sadrzi ni kaznu ni propast nego spasenje. Kome? Svakome koji veruje. Blagovest (evangelion, evandjelje), naime, ne sluzi jednostavno svima na spasenje, nego onima koji je prihvate.

 A najpre Judejcu i Jelinu.  Ovde rec "najpre" oznacava prvenstvo u poretku, a ne prevashodstvo u blagodati,

jer Judejca ne bi trebalo pretpostavljati kao da je on, toboze, vise opravdan. On se samo udostojio da najpre dobije opravdanje, zbog cega se recju "najpre" izrazava samo prvenstvo u poretku propovedi.

 17. Jer se u Njemu otkriva pravda Bozija iz vere u veru, kao sto je

napisano: A pravednik ce od vere ziveti..  Rekavsi da je blagodat na spasenje, objasnjava kako je ona na spasenje. Nas, kaze,

spasava pravda Bozija a ne nasa. Kakvu pravdu mozemo imati mi, prokleti u delima i iskvareni? Medjutim, Bog nas je opravdao, ne zbog dela nego zbog vere, koja bi trebalo da uzrasta u sve vecu i vecu veru. Nedovoljno je da na pocetku poverujemo, nego bi trebalo da se od prvobitne vere uzdizemo u savrseniju veru, tj. u cvrsto i nepokolebivo stanje, kao sto su i apostoli rekli Gospodu: Dometni nam vere (Lk. 17; 5)! Ono pak sto je receno, tj. da smo spaseni pravdom Bozijom, potvrdjuju reci iz Avakumovog prorostva: Pravedni ce, kaze, ziveti verom. Buduci da ono sto nam je od Boga darovano prevashodi svaku ljudsku misao, pravedno nam je neophodna vera, jer ako bismo poceli da istrazujemo sva dela Bozija, sve bismo izgubili.

 18. Jer se otkriva gnev Boziji s neba na svaku bezboznost i nepravdu ljudi

koji drze istinu u nepravdi.  Pocevsi od onoga, sto donosi veca dobra i rekavsi da se pravda Bozija otkriva kroz

blagovest, sada upotrebljava izraze koji mogu da zastrase, jer je znao da vecinu ljudi strah privlaci ka vrlini. Tako i Gospod Isus, govoreci o Carstvu, govori o geeni. I proroci najpre izgovaraju obecanja, a zatim pretnje. Prvo je delo volje Bozije koja prethodi, a drugo - posledica naseg nemara. Obrati paznju na red reci. Dosao je, kaze, Hristos, i doneo ti opravdanje i oprostaj. Ako ih ne prihvatis, otkriva se gnev Boziji sa neba, ocigledno - u vreme Drugog dolaska. I sada dozivljavamo gnev Boziji, ali radi naseg popravljanja, a tada - samo radi kazne. I sada u mnogo cemu mislimo da vidimo uvredu od ljudi, a tada ce biti jasno da od Boga dolazi kazna za svaku bezboznost. Istinsko sluzenje i blagocesce je jedno, dok je bezboznost mnogolika, zbog cega je i rekao: svaku bezboznost, jer ona ima mnogo puteva, i nepravdu ljudi. Bezboznost i nepravda nisu jedno isto.

Prvo je protiv Boga a drugo protiv ljudi; pri tom je prvo misleni (teorijski), a drugo delatni (prakticni) greh. I nepravda ima mnogo puteva, jer bliznjeg neko moze da uvredi na mnogo nacina - ili u pogledu imanja, ili u pogledu zene, ili u pogledu casti. Uostalom, neki tvrde, da Pavle i pod nepravdom podrazumeva ucenje. Poslusaj sad sta znaci: koji drze istinu u nepravdi. Istina ili poznanje o Bogu, polozeno je u ljude na samom njihovom rodjenju. Medjutim, neznabosci su tu istinu i poznanje potisnuli nepravdom, tj. uvredili su je, istupajuci protiv onog, sto im je predato i pripisujuci slavu Boziju idolima. Zamisli

coveka koji je dobio novac da ga potrosi na slavu cara; ako bi ga on potrosio na lopove i bludnice, pravedno bi se reklo da je on uvredio slavu cara. Tako su i neznabosci potisnuli nepravdom, tj. sakrili i nepravedno zatamnili slavu Boga i poznanje o Njemu, upotrebivsi ih onako, kako ih nije trebalo upotrebiti.

 19. Jer sto se moze doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio.

20. Jer sto je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se s stvorenjima jasno vidi, Njegova vecna sila i bozanstvo, da nemaju izgovora. 21. Jer kad poznase Boga ne proslavise Ga kao Boga, niti Mu zahvalise.

 Prethodno je rekao da su neznabosci uvredili poznanje o Bogu, upotrebivsi ga

onako, kako nije trebalo. Odakle se vidi da su oni imali to poznanje, govori sada: Jer sto se moze doznati za Boga poznato je njima. Zatim i to dokazuje, govoreci da o Stvoritelju blagovesti sklad tvorevine, kao sto kaze i David: Nebesa kazuju slavu Boziju (Ps. 18; 1). A sta se zapravo moze znati o Bogu, doznaj iz sledeceg. O Bogu se nesto ne moze znati, i to je Njegova sustina. Nesto se, medjutim, moze i poznati, a to je sve sto se odnosi na Njegovu sustinu, odnosno, dobrota, premudrost, sila, bozanstvenost ili velicina. Pavle je to nazvao na Njemu nevidljivo, a moze se poznati kroz razmatranje vidljive tvorevine. Na taj nacin, apostol je pokazao neznaboscima sta se moze znati o Bogu, tj. sve, sto se tice Njegove sustine, sto je za culne oci nevidljivo, ali se umom moze poznati na osnovu harmonicnosti tvorevine. Neki pod nevidljivim ovde podrazumevaju angele. Medjutim, takvo tumacenje je prema mom misljenju netacno.

Jedan od Sv. Otaca kaze da je vecna sila Sin, a bozanstvo Sveti Duh. Da nemaju izgovora. Tako se pokazalo na delu. Bog nije stvorio svet zbog toga da oni nemaju izgovora, ali tako se pokazalo na delu. Zapazi tu osobitost Pisma i nemoj je kuditi. U Pismu se na mnogim mestima susrecu takvi izrazi, za cije je objasnjenje potrebno da se uzrok onoga, sto se pominje, trazi u iskustvu. Tako i David kaze: Zlo pred Tobom ucinih, jer si pravedan u presudi Svojoj (Ps. 50; 6). Taj izraz bi mogao izgledati cudno, ali on nije takav. U njemu se iskazuje sledece: iako si mi cinio dobra dela preko svakog ocekivanja, ja sam sagresio pred Tobom; odatle je proisteklo da ces Ti, ako na sudu iskazes Svoja prava protiv mene, pobediti. Znaci, Bog se opravdava nasim postupcima, kad se pokazemo neblagodarni, i kad nicim ne mozemo da se opravdamo. To znaci da, isto tako, nemaju opravdanja ni neznabosci, jer oni, iako su Boga poznali iz Njegove tvorevine, nisu Ga proslavili kako dolikuje, nego su postovanje, kakvo dolikuje Njemu, ukazali idolima.

 Nego zaludese u svojim umovanjima, i potamne nerazumno srce njihovo.  Navodi razlog zbog kojeg su pali u takvo bezumlje. U svemu ste se, kaze, oslonili na

svoje mudrovanje. Zeleci da Neizobrazivog pronadju u izobrazenjima i Bestelesnog u telima, pokazali su se kao neuspesni i nesposobni da taj cilj dostignu posredstvom svog umovanja. Njihovo srce se naziva nerazumnim zbog toga, sto nisu zeleli da sve poznaju verom. Zbog cega su dosli do takve zablude, da su se u svemu oslonili na svoje umovanje? Zbog toga sto su sebe smatrali mudrima, zbog cega su i postali bezumni. Naime, da li je ista bezumnije od poklonjenja drvetu i kamenu?

 23. I zamenise slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga coveka i ptica

i cetvoronoznih zivotinja, i gmizavaca.  Onaj, koji menja, pre nego sto promeni, ima u sebi nesto drugo. I oni su, znaci, imali

znanje ali su ga ponistili i, pozelevsi da umesto toga imaju nesto drugo, izgubili su i ono, sto su imali. Slavu nepropadljivog Boga nisu iskazali coveku nego podobiju propadljivog smrtnog coveka i, sto je jos gore od toga, dosli su do gmizavaca, pa cak i do njihovih izobrazenja, u toj su meri postali bezumni! Poznanje, kakvo je trebalo da imaju o Sustastvu, koje neuporedivo prevazilazi sva ostala, oni su primenili na predmet, neuporedivo prezreniji od svega ostalog! Slava Bozija sadrzi se u tome da poznaju da je Bog sve stvorio, da o svemu promislja i sve ostalo, sto Njemu dolikuje. Ko je zapravo

sagresio u onome, o cemu smo govorili? Najmudriji, Egipcani, jer su oni postovali cak i izobrazenja gmizavaca.[2]

 24. Zato ih predade Bog u zeljama njihovih srca u necistotu, da se

bescaste telesa njihova medju njima samima, 25. Koji zamenise istinu Boziju lazju, i vise posluzsie tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vekove. Amin.

 Rec predade upotrebljena je umesto dopusti, slicno kao sto lekar, zeleci da bude od

koristi bolesniku a videci da on ne mari za uzdrzanost i ne slusa ga, dopusta da se jos vise razboli, tj. napusta ga i dozvoljava mu da sledi sopstvenu volju, i na taj nacin ga ne oslobadja od bolesti. Neki su, uostalom, izraz predade ih Bog razumeli u smislu da ih je predao vredjanju i drskosti prema Bogu, slicno kao sto kazemo: toga i toga je unistio novac, iako novac ne unistava, nego nasa zloupotreba novca. Ili, kazemo da je Saula izopacilo carstvo, odnosno njegova (Saulova) zloupotreba carstva. Prema tome, neznabosci su predati necistoti sopstvenim razvratom. Nije, dakle, bilo potrebno da ih drugi vredjaju nego su uvredili same sebe, jer su takve te neciste strasti. Zasto su predati necistoti? Zato sto su uvredili Boga.

Onaj, koji ne zeli da pozna Boga, istog casa postaje i moralno izopacen, kao sto kaze i David: Rece bezumnik u srcu svome: nema Boga a zatim raspade se i ogadi u postupidzma svojim (v. Ps. 13; 1). Izmenili su ono, sto je istinski pripadalo Bogu i primenili to na lazne bogove. Postovase je receno umesto ukazase casg a posluzise umesto izrazavali su sluzenje delima, cime se oznacava cast, koja se iskazuje na delu. Nije jednostavno rekao: postovase i posluzsie tvari nego je dodao i: umesto Tvorcu, uvecavajuci krivicu poredjenjem. Bez obzira na to, kaze, Bog je blagosloven u vekove, tj. ni najmanje nije pretrpeo stetu zbog toga sto su Ga oni uvredili, nego je blagosloven u vekove - nepokolebivo i nesumnjivo, jer to znaci amin.

 26. Zato ih predade Bog u sramne strasti, jer i zene njihove pretvorise

prirodno upotrebljavanje u neprirodno. 27. A isto tako i muskarci ostavivsi prirodno uposrebljavanje zena i raspalise se zeljom svojom jedan na drugoga, muskarci sa muskarcima cineci sram, primajuci na sebi odgovarajucu platu za svoju zabludu.

 Opet kaze da ih je Bog predao strastima jer su sluzili tvari. Kao sto su se izopacili u

ucenju o Bogu i napustili rukovodjenje tvorevine, tako su i u zivotu postali gnusni i napustili prirodno zadovoljsgvo (koje je najugodnije i najprijatnije) i predali se neprirodnom zadovoljstvu (koje je od svega teze i neprijatnije). To oznacava rec zamenise koja pokazuje da su oni napustili ono sto su imali i izabrali drugo. Na taj nacin, i jedan i drugi pol optuzuje sama priroda, koju su prestupili. Izrekavsi skriveno o zenama nesto sramno i takvo da je nepristojno jasno govoriti o tome, govori i o muskarcima da su se i oni raspalili zeljom jedan na drugoga, pokazujuci da su se predali sladostrascu i mahnitoj ljubavi.

Nije rekao da su udovoljavali zelji, nego da su cinili sram, pokazujuci da su oni osramotili prirodu; raspalise se zeljom rekao je s ciljem da neko ne pomisli da je bolest bil a sama njihova zelja. Cineci sram. Drugim recima, usrdno su se prepustali necistoti, tvoreci je na samom delu, dobijajuci platu za otpadanje od Boga i za idolopoklonicku zabludu u samom tom sramu i u samom tom zadovoljstvu, imajuci kaznu u njoj kao u protivprirodnoj i polnoj necistoti. Pavle to kaze zbog toga, jer jos nije bilo moguce da ih ubedi u ucenje o geeni (paklu). Ako, kaze, ne verujes ucenju o geeni, onda veruj tome da se njihova kazna sadrzi u samom njihovom necistom delu.

 28. I kako ne marise da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da

cine sto je neprilicno.  I po treci put ponavlja istu misao i upotrebljava istu rec, govoreci: predade ih.

Razlog zbog kojeg ih je Bog ostavio svagda je bezboznistvo ljudi. I kako ne marise da poznaju Boga, predade ih strasti. Uvreda, kaze, koju su naneli Bogu, nije bila greh

neznanja, nego nameran greh. On, nije rekao: buduci da nisu poznali, nego: Kako nemarise, tj. odlucili su da nemaju Boga na umu i dobrovoljno su izabrali bezboznistvo. Prema tome, njihovi gresi nisu gresi tela, kao sto tvrde neki jeretici, nego nepravilnog rasudjivanja. Oni su u pocetku odbacili poznanje Boga, a zatim je Bog dopustio da budu predati u pokvaren um. Da bi bolje protumacili izraz predade ih Bog, neki od Otaca koristili su prekrasan primer.

Oni rasudjuju na sledeci nacin: kada neko, ne zeleci da vidi sunce, zatvori oci a zatim padne u jamu, mi ne kazemo da je sunce, koje on i ne vidi, bacilo coveka u jamu, nego da je tamo pao zato, sto ono nije osvetlilo njegove oci. A zbog cega pak ono nije osvetlilo njegove oci? Zato sto ih je on zatvorio. Tako je i njih Bog predao sramnim strastima. Zasto? Zato sto Ga ljudi nisu poznali. A zasto Ga nisu poznali? Zato sto nisu rasudjivali i sto su odlucili da Ga ne poznaju.

 29. Njih koji su ispunjeni svake nepravde.  Primeti kako pojacava rec; naziva ih ispunjenima, i to svakom nepravdom, tj, kaze

da su dostigli krajnji stepen svakog poroka. Zatim nabraja i vidove poroka; Bluda. Bludom naziva svaku necistotu uopste.

Zloce.  To je lukavstvo protiv bliznjeg.  Lakomstva.  To je zelja za imovinom.  Nevaljalstva.  To je zlopamcenje.  Puni zavisti, ubistva.  Ubistvo svagda sledi iz zavisti. Tako je i Avelj ubijen zbog zavisti, kao sto su i Josifa

hteli da ubiju zbog zavisti.  Svadje, lukavstva.  Od zavisti poticu i svadje i lukavstva koji treba da budu na propast onome, kojem

zavide.  Zlocudnosti.  Duboko sakrivena zloba, zaboravljena zbog neke dobrote.  30. Dosaptaci.  To su tajni potkazivaci.  Opadaci.  Javni psovaci.  Bogomrsci.

 Oni koji nenavide Boga ili koje nenavidi Bog.  Nasilnici, hvalisavci, gordeljivci.  Ushodi ka uporistu zla. Naime, ako onaj, koji se gordi dobrim delom ponistava to

delo gordoscu, koliko ga vise gubi onda, kada cini zlo? Takav covek nije sposoban da se pokaje. Znaj da je preuznosenje preziranje Boga, a gordost preziranje ljudi iz kojeg se radja uvreda, jer onaj, koji prezire ljude, svakoga vredja i gazi. Po svojoj prirodi, gordost prethodi uvredi; mi na pocetku jasno vidimo uvredu, da bismo kasnije upoznali i njenu majku - gordost.

 Izmisljaci zala, jer se nisu zadovoljili prethodno pocinjenim zlom, a odakle se opet

vidi da nisu gresili nagonski, nego namerno i prema sopstvenim sklonostima.  Nepokorni roditeljima.  Ustali su, kaze, i protiv same prirode.  31. Nerazumni.  I to je pravedno: da li su ista mogli da razumeju oni, koji nisu bili pokorni

roditeljima?  Nevere (verolomnit), tj. oni sto su nepostojani u pogodbama.  Neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi.  Koren svakog zla je hladjenje ljubavi, jer otuda proishodi da se jedan s drugim ne

mire, da jedan drugoga ne ljube, da jedan drugome nisu dragi. O tome je i Hristos rekao: I zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnece ljubav mnogih. Sama priroda nas sjedinjuje jedne s drugima, kao i ostala ziva bica. Ljudi to, medjutim, nisu razumeli.

 32. Oni, poznavsi pravdu Boziju, da koji to cine zasluzuju smrt, ne samo da

cine to, nego i odobravaju onima koji to cine.  Dokazavsi da su se neznabosci ispunili svakim porokom zbog toga, sto nisu hteli da

poznaju Boga, sada dokazuje da oni ne zasluzuju opravdanje. Oni ne mogu da kazu: mi nismo znali za dobro, jer su znali da je Bog pravedan. To znaci, da su oni zlo cinili dobrovoljno i, sto je jos gore, odobravaju onima koji ga cine, tj. bivaju zastitnici zla: takva je neisceljiva bolest.

  

  NAPOMENA:

1. Nestorije je bio skromnog porekla. Dospeo je u jedan manastir u Antiohiji, odakle je u vreme Teodosija Drugog uspeo da se uzvisi do konstantinopoljskog patrijarsijskog prestola. U prvo vreme je progonio arijance i ostale sekte, ali je i sam postao jeretik, tvrdeci da Presveta Djeva nije Bogorodica, jer je rodila coveka Isusa, predodredjenog za nase spasenje i da je taj covek, kroz silazak Svetog Duha, postao Hristos. Protiv njega je istupio najveci bogoslov toga doba, sv. Kiril Aleksandrijski.

2. Sto u potpunosti odgovara istini, jer su Egipcani kao jednog od svojih glavnih idola postovali krokodila, kojeg nazivaju bogom Sobekom. Pridavali su mu toliki znacaj da su ga cak izobrazavali i u scenama koje predstavljaju merenje dusa (psihostasiju): na njima se krokodil slika razjapljenih celjusti, spreman da proguta one duse koje ne mogu da se opravdaju i da ih u svom trbuhu pretvori u smece.

 

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

DRUGA GLAVA  1. Zato nemas izgovora, o covece, koji god sudis, jer u cemu sudis

drugome, sebe osudjujes; jer ti koji sudis cinis to isto.  Nismo svi mi, ljudi, podjednakih sklonosti: ponekad stitimo zlo, ponekad smo sudije

tudjeg zla i osudjujemo one, slicne sebi. Dakle, posto je najpre govorio o onima, koji odobravaju zlo, sada govori o osudjivanju drugih: Zato nemas izgovora. Drugim recima, ti si znao da se pravedni sud Boziji sastoji u tome, da dostojno kazni zle; zato i nemas izgovora ti, koji osudjujes one, sto cine isto sto cinis i ti. Izgleda da se te reci odnose na upravitelje, posebno na Rimljane, kao na tadasnje gospodare vaseljene, jer je sud delo upravitelja. Uostalom, to se moze primeniti na svakog coveka, jer svaki covek moze da sudi, cak i ako ne obavlja duznost sudije. Kaze, dakle, da, osudjujuci preljubnika a i sam cinis preljubu, osudjujes samoga sebe.

 2. A znamo da je sud Boziji istinit nad onima koji to cine.  Da neko za sebe ne bi rekao: "Ja sam do sada cinio preljubu, i izbegao sam sud",

apostol ga plasi i kaze da kod Boga nije tako: kod nas jednoga kaznjavaju a drugi izbegava kaznu. Kod Boga, medjutim, nije tako, jer uistinu postoji sud Boziji nad rdjavim ljudima.

 A pomisljas li to, o covece, koji sudis onima koji to cine, a cinis isto, da ces

ti izbeci sud Boziji? 4. Ili prezires bogatstvo Njegove dobrote i krotkosti i dugotrpljenja, ne znajuci da te dobrota Bozija na pokajanje vodi! 5. Nego svojom upornoscu i nepokajanim srcem sabiras sebi Gnev zadan Gneva i otkrivanja i pravednoga suda Boga, 6. Koji ce dati svakome po delima njegovim.

 Prethodno je rekao da se plata rdjavim ljudima za zablude i postovanje tvari sastoji

u samim onim bezboznim delima kojima su se predavali, jer je sama necistota bila dovoljna kazna za njih. Sada pak otkriva i kaznu za njih. Za tebe, kaze, covece, postoji i druga kazna: ti neces izbeci sud Boziji. Kako ces izbeci sud Boziji, kad nisi izbegao ni svoj sud? Ono, u cemu si osudio drugoga, izgovorio si presudu samome sebi. Ako se oslanjas na dugotrpljenje Bozije zato sto jos nisi kaznjen, onda ce to nekaznjavanje posluziti kao razlog jos vece kazne za tebe. Dugotrpljenje Bozije spasonosno je za one, koji ga koriste da bi se popravili; za one, koji ga koriste za umnozavanje grehova, ono ce posluziti kao povod za vecu kaznu, ali ne po svojoj prirodi nego zbog kamenosrdnosti onih (kojima je ukazano).

Sabiras, kaze, sebi gnev. Ne sabira ga Bog za tebe, nego ga sabiras ti sam. Kako to? Svojim srcem koje je nepopustljivo i skamenjeno za dobro. Sta moze biti kamenosrdnije od tebe, kad niti dobrota moze da te omeksa, niti strah da te pokoleba? Dalje, govoreci o danu gneva, dodaje: otkrivanja i pravednoga suda Boga. I to je pravedno, da neko sud ne pocne dejstvovanjem gneva. Otkrivanje svega, kaze. Zbog toga je plata saobrazna onome sto se otkriva, a posledica toga je i pravedni sud. Ovde pravda ne pobedjuje uvek, jer se dela skrivaju, dok ce tamo za otkrivanjem uslediti pravedan sud. Primeti ovo mesto i uporedi ga sa sledecim: Skamenicu srce faraonovo (2. Mojs. 4; 21), jer se Pavle izrazava gotovo istim takvim recima.

 7. Zivot vecni onima koji istrajnoscu u dobrim delima traze slavu i cast i

besmrtnost.  Rekavsi da ce Gospod svakome dati platu, poceo je od nagradjivanja dobrih,

ucinivsi na taj nacin svoju rec ugodnom. U recima postojanoscu u dobrim delima izrazava, kao prvo, da od dobra ne treba odstupati, niti ga tvoriti nemarno, nego da u njemu do kraja treba obitavati, a kao drugo, da se ne treba oslanjati samo na veru, jer je potrebno i dobro delo. Recju besmrtnost otvara dveri vaskrsenja. Zatim je, kako cemo svi ustati - ali ne svi za jedno isto, nego jedni za slavu a drugi za kaznu - pomenuo slavu i cast. Dakle, celokupna beseda ima takav smisao. Onima, kaze, koji traze buducu slavu, cast i besmrtnost i nikada ih ne gube iz svojih misli, Bog ce dati platu, tj. u vaskrsenju, zivot vecni. Na koji se nacin zadobijaju buduca slava, cast i nepropadljivost? Istrajnoscu u dobrim delima jer onaj, koji je istrajan u dobrim delima i cvrsto se suprotstavlja svakom iskusenju zaista zadobija i slavu i cast i besmrtnost ili nasladjivanje nepropadljivim dobrima u nepropadljivom telu.

 8. A jarost i gnev onima koji se uporno protive istini i pokoravaju nepravdi.

9. Nevolja i tuga na svaku dusu coveka koji cini zlo, a najpre Judejca i Jelina.  Koji se uporno protive, tj. s velikim trudom. Ovde pokazuje da oni nisu postali zli

usled neznanja nego usled upornosti, zbog cega su i nedostojni pomilovanja. I pokornost nepravdi i nepokornost pravdi takodje je greh slobodne volje, jer nije rekao: koji su prinudjeni i trpe nasilje, nego: koji se pokoravaju. Obrati paznju da se o Gospodnjoj plati u zivotu vecnom izrazio drugaci-je nego o onom zalosnom. Jarost, kaze, i gnev i tuga.

Naime, nije rekao: dace im Bog, nego je besedu ostavio nedorecenu, da bi podrazumevali: bi ce. Bogu je svojstveno da ozivotvorava, i kazna je posledica naseg nemara. Recima: na svaku dusu coveka obuzdava gordost Rimljana. Cak i ako je neko car, kaze, nece izbeci kaznu ako tvori zlo, odnosno, ako ostane u zlu i ne pokaje se, jer nije rekao "koji samo cini zlo", nego kaze, koji "zlo cini sa slavoljubljem". Kako je Judejac dobio vecu pouku, dostojan je i vece kazne, jer silno ce biti muceni, i oni, koji su vise znali, teze ce biti kaznjeni.

 10. A slava i cast i mir svakome koji cini dobro, a najpre Judejcu i Jelinu.  U onome sto dalje sledi apostol namerava da dokaze da niti obrezanje koristi niti

neobrezanje skodi, a zatim da ukaze na neophodnost vere, koja opravdava coveka. On zbog toga na pocetku unizava judejstvo. Primeti njegovu mudrost: govori o onome sto je bilo do dolaska Hristovog, da je svet bio ispunjen porokom i da su svi bili podlozni kazni, najpre Judejac a zatim i Jelin. Priznavsi za nesumnjivo da ce neznabozac biti kaznjen za zlo, otuda izvodi zakljucak da ce on biti nagradjen za dobro. Ako su i nagrada i kazna posledica dela, onda su zakon i obrezanje vec postali suvisni, i ne samo suvisni, nego Judejcu pripremaju i vecu kaznu. Ako se neznabozac optuzuje zato, sto se nije rukovodio prirodom a zatim i prirodnim zakonom, onda se daleko vise osudjuje Judejac, koji je, pored tog rukovodjenja, bio vaspitan i u Zakonu. Tome se priklanja rec apostola. Sada prepoznaj smisao reci. Pod Jelinima ovde ne podrazumeva idolopoklonike, nego bogobojazljive ljude koji zive pobozno iako nemaju Zakon. Takvi su bili Melhisedek, Jov, Ninevljani i, najzad, Kornilije.

Na isti nacin misli i na Judejce koji su ziveli do dolaska Hristovog. Nastojeci da dokaze da obrezanje nema nikakvu snagu, obraca paznju na drevna vremena i pokazuje da nije bilo nikakve razlike izmedju bogobojazljivih neznabozaca i vrlinskih Judejaca. Ako pak Judejci ni do dolaska Hristovog ni po cemu nisu prevazilazili neznabosce, kada je judejstvo bilo posebno slavno, onda ga utoliko pre ne prevazilazi ni sada, kad je Zakon ukinut. Tako govori apostol, nameravajuci da srusi gordost Judejaca, koji nisu prihvatali one, sto su potekli od neznabostva.

Slava, kaze, i cast, i mir. Zemaljska dobra svagda imaju neprijatelje, povezana su s nespokojstvom, izlozena zavisti i lukavstvu i, cak i kad im niko spolja ne preti, sam onaj,

koji ih poseduje, u mislima je uznemiren; medjutim, slava i cast u Bogu nasladjuju se mirom i tudje im je nespokojstvo u pomislima, jer nisu podlozni lukavstvu. Kako je izgledalo neverovatno da se casti udostoji neznabozac, koji nije slusao Zakon i Proroke, dokazuje im to time sto je Bog nelicemeran. Bog, kaze, ne obraca paznju na to ko je ko, nego ispituje dela. Ako pak po delima nema razlike izmedju Judejca i Jelina, onda nista ne sprecava da se i ovaj drugi udostoji iste casti kao i prvi. Kada je, dakle, ukinut zakon, ne preuznosi se, Judejine, pred onim koji ti je, dolazeci iz neznabostva ali cineci dobra dela, bio jednak cak i onda, kada je tvoje judejstvo bilo slavno.

 12. Jer koji bez zakona sagresise, bez zakona ce i izginuti, a koji pod

zakonom sagresise, po zakonu ce se osuditi,  Prethodno je dokazao, da je neznabozac udostojen iste casgi kao i Judejac. Sada

pak dokazuje da ce u vreme osude i Judejca stici kazna. Neznabosci, kaze, bez zakona sagresise, tj. nisu bili pouceni zakonu i zato ce bez zakona i izginuti, tj. bice lakse kaznjeni jer nece imati zakon da ih razoblici, posto bez zakona znaci: ne podlezu osudi prema zakonu. Naprotiv, Judejac je sagresio pod zakonom, tj. buduci poucavan zakonu, zbog cega ce i sud primiti, tj. bice osudjen po zakonu, kao onaj sto podleze zakonu koji ga razoblicuje i izlaze vecoj kazni.

Kako ti, Judejine, govoris da ti nije potrebna blagodat, jer ces se opravdati zakonom? Evo, dokazano je da nemas nikakve koristi od zakona!

 13. Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slusaju zakon; oni, koji su slusali

zakon, pred ljudima mogu da izgledaju casno, ali pred Bogom nije tako, jer ce se pred Njim opravdati oni koji ispunjavaju zakon.

 14. Jer kad neznabosci, nemajuci zakona, cine od prirode sto je po zakonu,

oni nemajuci zakon sami su sebi zakon. 15. Oni dokazuju da je u srcima njihovim zpisano ono stoje po zakonu, posto svedoci savest njihova.

 Dokazuje ono sto govori protiv Judejaca i vodi rec s mudrom vestinom, kako se ne

bi pokazalo da on toboze govori protiv zakona. Kao da hvali i uzvisuje zakon, govori da zasluzuju divljenje oni koji nemaju zakon " od prirode", tj. imaju ubedjenje u mislima. Njima, naime, zakon nije bio ni potreban: medjutim, oni su zakon ispunili, zapecativsi u svoja srca ne pisane reci nego dela i koristeci se, kao svedocanstvom o dobru, savescu i prirodnim mislima. Ovde govori o tri zakona: o pisanom zakonu, o prirodnom zakonu i o zakonu dela.

Neznabosci, nemajuci zakona. Kakvog zakona? Pisanog. Cine od prirode ono stoje po zakonu. Po kakvom zakonu? Po zakonu koji se ispoljava

u delima. Nemajuci zakona. Kakvog? Pisanog. Sami su sebi zakon. Kako to? Rukovodeci se priodnim zakonom. Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono sto je po zakonu. Kakvom

zakonu? Zakonu u delima. Prema toku besede, trebalo je da kaze ovako: kad neznabosci, nemajuci zakona, po prirodi cine ono sto je zakonito, onda oni daleko prevazilaze one, sto su pouceni u zakonu. Apostol, medjutim, nije tako rekao, nego se blaze izrazio: Sami su sebi zakon. Time dokazuje da se i u drevna vremena, i pre nego sto je dat zakon, ljudski rod nalazio pod tim istim Promislom. Time takodje zatvara usta onima, koji kazu: zasto Hristos nije ranije i od samog pocetka dosao da nauci tvorenju dobra? On, je kaze, od pocetka u svakoga polozio poznanje dobra i zla; medjutim, kad je video da to ne pomaze, na kraju je dosao Sam.

 I posto se misli njihove medju sobom optuzuju ili opravdavaju. 16. Na dan

kada Bog uzasudi tajne ljudske po evandjelju mojemu kroz Isusa Hrista.  

Od tih reci zapocinje novu besedu, jer apostol sada govori o tome na koji ce se nacin suditi svim ljudima uopste. U dan suda stajace ispred nas nase sopstvene misli, da nas osude ili da nas opravdaju, i coveku na tom sudu nece biti potrebni drugi tuzioci ni drugi branioci. Da bi povecao strah, ne kaze: "gresi" nego: tajna dela. Ljudi mogu da sude jedino javnim delima, a Bog ce kaze, suditi tajnim delima kroz Isusa Hrista, tj. Otac kroz Sina, jer Otai ne sudi nikome, nego je sav sud predao Sinu (Jn. 5; 2).

Mozes i ovako da razumes reci "kroz Isusa Hrista": prema evandjelju mome, koje mi je predao Isus Hristos. Ovde nagovestava da evandjelje ne propoveda nista neprirodno nego da obznanjuje ljudima ono, sto je ljudima od pocetka nagovestavala sama priroda, tj. da i evandjelje svedoci o sudu i kazni.

 17. Gle, ti se zoves Judejac i oslanjas se na zakon, i hvalis se Bogom. 18. I

znas volju (Njegovu), i umes da razlikujes sta je dobro, naucen od zakona.  Rekavsi da neznaboscu koji izvrsava zakon nista vise nije potreb-no, nabraja,

najzad, prednosti Judejaca u koje su se ovi uzdali i gordili se njima pred neznaboscima. Najpre govori o imenu Judejaca, jer je ono pred-stavljalo ogromno preimucstvo, kao i sada ime hriscana. Nije rekao: "Ti si Judejac", nego zoves se Judejac jer je istiniti Judejac onaj koji ispoveda kao takav, buduci da ime "Juda" znaci ispovedanje.

I oslanjas se na zakon - ne trudis se, ne koracas i ne istrazujes sta bi trebalo ciniti nego imas zakon, koji te bez tvog truda poucava u svemu.

Hvalis se Bogom, tj. da te Bog ljubi i da te pretpostavlja ostalim ljudima; obracanje ljubavi Bo-zije u sredstvo za prezir bica iste vrste predstavlja znak krajnjeg bezu-ilja.Iznas volju Njegovu (Boziju).

I umes da razlikujes, tj. da odlucujes sta bi trebalo ciniti a sta ne. Pod umes da razlikujes treba podrazumevati "ono sto dolikuje" ili "ono sto svakome koristi".

 19. I smatras da si vodja slepima, svetlost onima koji su u mraku, 20.

Vaspitac nerazumnima, ucitelj deci, koji ima olicenje (obrazac) znanja i istine u zakonu.

 Prethodno je govorio da slusanje zakona ne donosi nikakvu korist, ako mu nije

prisajedinjeno i njegovo izvrsenje, jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slusaju zakon, nego ce se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (st. 13).

Sada govori i nesto vise, odnosno, cak i kad bi bio ucitelj, ako ne ispunjavas zakon ne samo da ne zadobijas nikakvu korist nego privlacis na sebe jos vecu kaznu. Posto su Judejci bili veoma gordi zbog svog dostojanstva ucitelja, time posebno dokazuje da su dostojni podsmeha. Kada kaze: Vodja slepima, ucitelj deci i ostalo, time izobrazava nadmenost Judejaca, koji su sebe nazivali vodjama, svetloscu i uciteljima, dok su one, sto su preobraceni iz neznabostva, imenovali kao one sto se nalaze u tami, decu i neznalice. Ti, medjutim, oblicje (obrazac) znanja i istine nemas u delima i u zaslugama, nego u zakonu, oslanjajuci se na njega kao na izobrazenje vrline. Neko, na primer, ima carevu sliku i sam nista ne preslikava s nje, nego oni koji je nemaju i koji ga (cara) nisu videli, verno podrazavaju ovo izobrazenje.

Dakle, svaki ucitelj izobrazava u dusi ucenika poznanje dobra, a time i samu istinu. Ako on to ostvari i u stvarnosti, bice savrsen; u protivnom slucaju bice onakav, kakve apostol sada osudjuje. Neki su pod oblicjem (obrascem) podrazumevali neverodostojan vid istine. Ti, kaze, imas poznanje i blagocesce koji nisu istiniti, nego krivotvoreni i prikriveni laznim vidom.

 21. Zar ti, dakle, koji ucis druge, sebe ne ucis? 22. Ti, koji propovedas da

se ne krade, krades? Koji govoris da se ne cini preljuba, cinis preljubu? Ti koji se gadis na idole, krades svetinju? 23. Zar ti koji se hvalis zakonom, prestupanjem zakona vredjas Boga? 24. Jer se Ime Bozije zbog vas huli medju neznaboscima, kao sto je napisano.

 

Svoju misao izlaze u vidu pitanja, postidjujuci one sto se hvale da su oni ucitelji. Kradjom svetinje se naziva otimanje onoga, sto je posveceno idolima. Iako su se gnusali idola, nadvladalo ih je srebroljublje i zbog sramne koristi dotakli su se onoga sto je posveceno idolima. Nakon toga izlaze najtezu krivicu, govoreci: hvalis se zakonom, kao da si kroz zakon preuzvisen cascu od Boga, a prestupanjem zakona vredjas Boga.

Medjutim, da se ne bi pomislilo da samo on optuzuje Judejce, naveo je i njihovog tuzioca, proroka Isaiju, isticuci dve njihove krivice: ne samo da su oni sami uvredili Boga, nego i druge vode ka tome, i ne samo da ih ne uce da zive po zakonu, nego ih uce onome, sto je protivno tome, uce ih da hule na Boga, a sto je protivno zakonu. Naime, videvsi njihovu iskvarenost, govore: zar takve treba da ljubi Bog? Zar je bog, koji ljubi takve, istinski Bog?

 25. Jer obrezanje koristi, ako zakon isiunjavas; ako li si prestupnik zakona,

tvoje obrezanje je neobrezanje postalo.  Buduci da su Judejci veoma postovali obrezanje, nije na samom pocetku rekao da je

suvisno i beskorisno, nego ga na recima dopusta, dok ga na delu odbacuje i kaze: saglasan sam da je obrezanje korisno, ali onda kad ispunjavas zakon. Nije rekao da je ono beskorisno, da ne bi pomislili da ponizava obrezanje, nego dokazuje da Judejac nema obrezanje, govo-reci: Obrezanje je tvoje neobrezanje postalo. Dokazuje, dakle, da Judejac nije obrezan po srcu.

Podrazumeva dva vida obrezanja i dva vida neobrezanja: jedno je spoljasnje a drugo unutrasnje. Drugim recima, spoljasnje obrezanje je telesno, kad se neko obrezuje po telu, dok se duhovno obrezanje sastoji u odbacivanju telesnih strasti. O telesnom obrezanju se govori onda, kad neko ostane neobrezan po telu, dok se o duhovnom obrezanju radi onda, kad neko, imajuci neznabozacku dusu ni najmanje ne odseca strasti. Pavlova misao je sledeca: ako si obrezan po telu, ali ne izvrsavas ono sto je zakonom ustanovljeno, ti si jos uvek neobrezan, neobrezan po duhu. Na isti nacin, onaj, koji je neobrezan po telu, ali izvrsava ono sto je zakonom ustanovljeno, obrezan je po duhu, jer je on lisen telesnih strasti. To objasnjava i u nastavku. Saslusaj.

 26. Ako, dakle, neobrezani cuva zapovesti zakona, zar se nece njegovo

neobrezanje racunati za obrezanje?  Ne kaze da neobrezanje prevashodi obrezanje, jer bi to bilo isuvise bolno (za njih),

nego kaze: Racunace mu se za obrezanje. Zbog toga je istinsko obrezanje dobro delanje; na isti nacin rdjavo delanje je neobrezanje. Zapazi da nije rekao: "ako neobrezani ocuva zakon" jer je, verovatno, pretpostavljao da bi neko mogao da prigovori: da li neobrezan covek uopste moze da ocuva zakon, kad i samo neobrezanje predstavlja narusavanje zakona? Kako se izrazio? Zapovesti zakona, tj. zapovesti, za koje se nadaju da ce se njihovim izvrsenjem opravdati. Obrezanje, naime, nije bilo delo nego stradanje, kakvo je pretrpeo onaj sto su ga obrezivali, zbog cega se ne moze ni zvati opravdanjem zakona. Ono je dato kao znak, da Judejce ne bi mesali s neznaboscima.

 27. I onaj, koji je po prirodi neobrezan a ispunjava zakon, osudice tebe koji

si pored Pisma i obrezanja prestupnik zakona! 28. Jer nije onaj Judejac sto je spolja, niti je ono obrezanje sto je spolja, po telu. 29. Nego je ono Judejac koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca duhom a ne slovom; takvomeje pohvala ne od ljudi nego od Boga.

 Ovde jasno pokazuje da podrazumeva dva neobrezanja, jedno prirodno a jedno

svojevoljno, koje se pojavljuje kad, kao sto je receno, covek ni najmanje ne odseca telesne strasti. Podrazumeva i dva obrezanja, jedno telesno a drugo obrezanje srca duhom.

Neobrezani, kaze, po prirodi, imajuci obrezanje strasti kroz ispunjenje zakona ili kao sto je receno, imajuci opravdanje zakonom, osudice, tj. optuzice - ne obrezane (jer mu je bilo tesko da tako govori) - nego tebe, koji si spolja uistinu obrezan po telu ali si

neobrezan po srcu, optuzice te, dakle, kao prestupnika opravdanja zakona. Na taj nacin on ne prekoreva obrezanje (koje, kako se cini, uvazava), nego njegovog narusioca ili prestupnika. Zatim, posto je jasno odredio i to, ko je istinski Judejac, objasnjava i da su Judejci sve cinili iz slavoljublja.

Jer nije, kaze, ono Judejac sto je spolja... nego je ono Judejac koji je to iznutra, koji ne cini nista zato da bi se culima videlo, nego duhovno shvata i subotu, i zrtvu, i ociscenje. Kada kaze: obrezanje srca duhom, on postavlja put za hriscanski nacin zivota i ukazuje na neophodnost vere, jer verovanje srcem i duhom ima pohvalu od Boga Koji ispituje srca i ni u cemu ne sudi po telu. Iz svega toga sledi da je uvek potreban zivot.

Pod imenom neobrezanog ili neznabosca on, kao sto je receno, ne podrazumeva idolopoklonika nego blagocestivog i vrlinskog coveka koji se, medjutim, ne pridrzava judejskih obreda.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    TRECA GLAVA  1. Kakvo je, dakle, preimucstvo Judejca, ili kakva je korist obrezanja? 2.

Mnogo, u svakom pogledu. Prvo, sto su im poverene reci Bozije. 3. Jer sta ako neki ne verovase? Zar ce njihovo neverovanje veru Boziju ukinuti? 4. Nikako!

 Odbacivsi sve zapovesti zakona recima: Kakvo je, dakle, preimucstvo Judejca, on

vidi da ce se odatle prirodno izroditi prigovor i predupredjuje ga. Kakav je to prigovor? Sledeci: ako u tim zapovestima nema nikakve koristi, zasto je onda uopste izabran judejski narod? On taj prigovor razresava s njemu svojstvenom mudroscu. Na recima se saglasava i kaze da je velika korist Judejcima, a kao dokaz za to ne navodi zasluge Judejaca nego darove Bozije. Nije rekao da Judejci u velikoj meri prevashode ostale narode zbog toga sto su izvrsili ovo ili ono, nego zato sto su im poverene reci Bozije. To je, medjutim, dobrocinstvo Bozije, a ne njihovo prevashodstvo. Sta znaci: poverene! Date, predate.

Bog je Judejce smatrao dostojnima i zato im je poverio nebeska otkrovenja. Govoreci tako, on ih spolja stiti; medjutim, i pored svega toga, on im predocava novu optuzbu, dokazujuci da oni nisu poverovali recima Bozijim, koje su sluzile njihovoj casti. Tu optuzbu, pak, ne iznosi u svoje ime i kao da kaze sledece: kakva je korist Judejcima od toga, sto su dobili otkrovenje Bozije, kada mu nisu poverovali? Cini se da i taj prigovor razresava, ne opravdavajuci Judejce nego Boga.

Ako nisu poverovali, da li je to od Boga? Zar je njihovo neverovanje ukinuti veru Boziju, tj. otkrovenje i dobrocinstvo koje im je predato? Neverovanje Judejaca ne samo da ni na koji nacin ne steti Bogu, nego, naprotiv, dokazuje i Njegovo veliko covekoljublje, jer Bog lisava dobrocinstva one, sto ce Ga kasnije uvrediti. Vidis li kako je Judejce optuzio onim istim, cime su se hvalili, odnosno, time sto su dobili zakon?

 4. Bog je istinit, a covek je svaki laza, kao sto je napisano: Da se opravdas

u recima svojim i da pobedis kad Ti sude.  Prethodno je rekao da neki nisu poverovali. Medjutim, pokazalo se da neverujuci

nisu neki, nego svi. Usled toga, da ne bi ogorcio Judejce, premudro vodi besedu i ono, sto se pokazalo u iskustvu, izlaze u vidu pretpostavke. Pretpostavimo, kaze, da su svi bili neverujuci. Sta odatle sledi? I u tom slucaju Bog se opravdava.

Drugim recima, ako se prosudi i uporedi sta je Bog darovao Judejcima i kako su se oni ponasali pred Njim, pravednost ostaje na Bozijoj strani, kao sto govori i David (v. Ps. 50; 6).

 5. Ako li nasa nepravda objavljuje Boziju pravednost, sta cemo reci? Zar je

Bog nepravedan kada pokazuje gnev? Kao covek Govorim. 6. Nikako! Jer kako bi onda Bog mogao suditi svetu!

 Ovde iznosi jedan prigovor. Neki bi mogli da kazu: ako iz toga, sto nam je Bog

ucinio dobrocinstvo a mi se pokazali kao nezahvalni, sledi da se On pokazuje kao jos pravedniji, zasto se onda On gnevi, tj. zasto nas kaznjava, kad smo mi posgali uzrok Njegovog opravdanja i pobede? Takav je prigovor. Apostol ga razresava veoma mudro i razoblicujuci Judejce. Iz toga, sto te Bog kaznjava, ne sledi da si ti uzrok pobede Bozije, jer je nepravedno za pobednika da kaznjava onoga, koji je bio uzrok njegove pobede. Bog, medjutim, nije nepravedan; u protivnom, kako bi Bog sudio svetu, ako bi On bio nepravedan? Usled toga, kad te Bog kaznjava, a On nije nepravedan, sledi da ti za Njega nisi postao uzrok pobede time, sto si gresio, jer je Bog mogao da pobedi i u slucaju da se ti nisi pokazao kao rdjav. Reci: Govorim kao covek imaju takav smisao. Tako, kaze, odgovaram, opravdavajuci Boga prema ljudskom rasudjivanju, tj. onoliko, koliko moze da odgovori razborit covek: dejstva Bozija imaju neke nama nerazumljive osnove, prevazilaze ljudski razum i nije im potrebna nasa zastita.

 7. Jer ako se istina Bozija kroz moju laz pokaza obilno na slavu Njegovu,

zasto jos i ja kao gresnik da budem osudjen? 8.I zar cemo, kao sto nas grde i kao sto kazu neki da mi govorimo, ciniti zlo da dodje dobro? Njihova je osuda pravedna.

 Ponavlja ono sto je prethodno vec receno, da bi razjasnio. Ako se kroz moj prestup

Bog pokazao kao pravedan i veran, zasto bi, najzad, osudjivali mene, koji sam bio na korist slavi Bozijoj? U takvom slucaju ja ne zasluzujem osudu, nego nagradu. Ako je pak to pravedno, onda ce biti pravedno i ono sto neznabosci govore o nama. Kad su neznabosci culi Pavlove reci: Gde se umnozi Greh, onde sejos vecma umnozi blagodat (Rim. 5; 20), izlozili su ih podsmehu i tvrdili da hriscani toboze govore: cinicemo zlo da bi proisteklo dobro, gresicemo jos vise, da bi se umnozila blagodat. Te reci neznabozaca, koje su izgovorili da bi nam se narugali i da bi nas izlozili podsmehu, mogu se primeniti i u ovom slucaju, ako dopustimo da Bog projavljuje Svoju dobrotu zahvaljujuci nasoj porocnosti i neblagodarnosti.

U stvarnosti, medjutim, nije tako. Rec neznabozaca je rec onih, koji svagda govore laz. Njihova je osuda pravedna, tj. oni ce pravedno biti kaznjeni. Prema tome, ja time sto gresim ne postajem uzrok opravdanja Bozijeg, jer bivam osudjen kao gresnik; ako bih gresio radi slave Bozije, ne bih bio osudjen.

 9. Sta dakle? Imamo li prednost? Nikako! Jer prethodno dokazasmo da su i

Judejci i Jelini svi pod grehom. 10. Kao sto je napisano: Nema nijednog pravednog. 11. Nema onoga koji razume, nema onoga koji trazi Boga. 12. Svi zastranise i zajedno nevaljali postase; nema ga koji cini dobro, nema bas nijednoga. 13. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. 14. Usta su im puna kletve i gorcine. 15. Noge su im brze da prolivaju krv. 16. Pustos i beda je na putevima njihovim. 17. I puta mirnog ne poznase. 18. Nema straha Bozijega pred ocima njihovim.

 Posto je prethodno rekao da Judejci imaju izvesnu prednost (preimucstvo,

prevashodstvo) jer im je poveren i predat zakon, sada dokazuje da oni po svojim delima nemaju nikakvu prednost. Buduci da nisu sacuvali ono sto im je povereno, izlozeni su jos vecoj osudi. Usled toga, iako su, kao od Boga izabrani, imali neku prednost, svojim delima uvredili su Boga koji ih je izabrao i pocastvovao, i ne samo da vise nemaju nikakvu prednost, nego ce biti izlozeni i vecoj kazni. On kao da govori u ime Judejaca: Sta, dakle?

Imamo li prednost, prevazilazimo li druge, da li smo mi, Judejci, koji smo primili zakon i obrezanje, ugodniji Bogu od drugih naroda? Niposto. Jer su Judejci, da ne kazemo nista vise, sagresili podjednako kao i neznabosci. Gde se to vidi?

Kod proroka, odnosno kod Davida i Isaije. Navod koji pocinje recima: "Nema nijednog pravednog" i zavrsava sa "Usta su im puna kletve i gorcine" pripada Davidu (Ps. 13; 3,5 i 9; 28,139; 4), dok navod koji pocinje recima: "Noge su im brze" zavrsava recima: "Puta mirnog ne poznase" pripada proroku Isaiji (Is. 59; 7-8), a zatim opet slede Davidove reci (Ps. 35; 2). Kao tuzioce Judejaca predstavlja najznamenitije proroke i dokazuje da je ono, sto oni govore, potpuno usaglaseno. Zasto je posle Isaijinih reci ponovo naveo Davidove reci?

Isaija jasno govori o Judejcima, o kojima govori i David. Osim toga, cim se neko udalji od dobra, istog trenutka postane beskoristan. Porocnost, naime, nije nista drugo do izopacenje prirodnih pobuda ka dobru i buduci da coveka podstice na ono sto je protivprirodno, cini ga beskorisnim. Priroda ih vise ne koristi, slicno kao sto ni bolesne ne koristi za svoja dela.

Pustos i beda jesu greh, jer nista toliko ne pustosi dusu kao sto to cini greh svojim nepravilnim putevima. Kao nase prirodno dobro, vrlina nam ustrojava ravan i gladak put, dok nas porok, kao protivprirodno delo, poznato po nedostacima i prekomernostima, prisiljava da nekad idemo gore a ponekad dole, zbog cega nase kretanje cini neujednacenim i teskim, a da i ne govorim o tome, da nam nakon toga priprema kaznu.

Puta mirnog ne poznase, tj. ne poznase blagocestiv zivot, jer je blagocestivi zivot put spokojstva. Uzmite jaram Moj, kaze Gospod, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt. 11; 29). To je put ka istinskom miru Hristovom!

 19. A znamo da ono sto zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se

svaka usta zatvore, i da sav svet bude kriv Bogu; 20. Jer delima zakona nijedno telo nece se opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.

 Da Judejci ne bi mogli da prigovore: "To ne govori nama", kaze: Ono sto zakon

Govori, govori onima koji su u zakonu. Kakva je, kaze, potreba da se govori drugima, kad je zakon dat vama? Zakonom se naziva vasceli Stari Zavet, a ne samo Mojsejev zakon, kao sto je zakonom na-zvao i Isaijina i Davidova prorostva. Recima:

Da se svaka usta zatvore izobrazava razmetljivost Judejaca i nezaustavljivi tok njihovog jezika. Prorok ga je tim recima zauzdao kao nabujali potok. Apostol ne podrazumeva da su navodno gresili zbog toga da bi se zatvorila njihova usta, nego podrazumeva da su ih proroci razoblicavali zbog toga da svoje grehove ne bi predstavljali kao grehove neznanja i da se ne bi hvalili. I ne samo Judejci, nego sav svet da bude kriv Bogu, tj. osudjen, i da mu tudja bude odvaznost, jer se ne moze opravdati sopstvenim delima, nego mu je potrebna pomoc sa strane, odnosno blagodat Hristova. Zasto se ti, Judejinu, hvalis zakonom, kad si kriv kao i sav ostali svet, koji se ne moze opravdati delima zakona?

 Kroz zakon dolazi poznanje grehova. 21. A sada se bez zakona javila

pravda Bozija, posvedocena od Zakona i Proroka.  Ako se ti, Judejine, hvalis zakonom, znaj da ti on sluzi kao razlog za vecu kaznu. Ti si

kroz njega poznao sta je greh a onome, koji svesno gresi, preti veca kazna. To se dogodilo usled tvog nemara, jer se nisi klonio greha, koji ti je postao poznat, i zato si na sebe navukao jos vecu kaznu. Kako da se oslobodis te kazne? Ako prihvatis pravdu Boziju, nezavisnu od zakona. Nas, naime, opravdava Bog, cak i kad ne bismo imali dela, jer je Bog svemoguc. Prekrasno je rekao: javila se, da bi pokazao da je pravda Bozija postojala i ranije, ali da je bila skrivena. I recima: Posvedocena od Zakona i Proroka takodje pokazuje da ona nije nista novo, nego da su o njoj govorili i Mojsejev zakon, i proroci, zbog cega i jeste dostojna prihvatanja. Naime, iako je ona nezavisna od zakona, ona, potpuno saglasno sa zakonom, ima za cilj da nas opravda.

 

22. I to pravda Bozija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. 23. Jer svi sagresise i liseni su slave Bozije. 24. A opravdavaju se darom, blagodacu Njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu.

 Ta pravda, kaze, tj. opravdanje kojim nas je opravdao Bog, nishodi na sve kroz

veru. Kada prinosimo veru, opravdavamo se svi, i Judejci i neznabosci. Jer nemarazlse. Zato, sto je primio zakon, Judejac nema prednost nad neznaboscem jer je i on sagresio: iz zakona je naucio samo kako da zna sta je greh a ne i da ga se kloni. Ako on i nije sagresio tako, kao neznabozac, ipak je podjednako lisen slave jer je uvredio Boga, a onaj, sto je uvredio, ne zanje plod slave nego plod sramote. Medjutim, nemoj da ocajavas! Svi se opravdavaju darom, prema blagodati Bozijoj, a ta blagodat dolazi kroz iskupljenje, tj. kroz savrseno oslobodjenje koje je satvorio Hristos, jer nas je On opravdao, predavsi Samoga Sebe kao otkup za nas.

 25. Kojega odredi Bog da bude krvlju Svojom zrtva pomirenja kroz veru,

da pokaze pravdu Svoju oprostenjem predjasnjih greha, 26. U dugotrpljenju Bozijem, da se pokaze pravda Njegova u sadasnje vreme, da je On pravedan i da opravdava onoga koji je od vere Isusove.

 Pomenuo je ociscenje (zrtvu pomirenja, umilostivljenja) i krv, da bi Judejce ubedio

da se oprastanje i opravdanje savrsava kroz Isusa Hrista. Ako si, rasudjuje, verovao da se gresi oprastaju krvlju ovaca, onda se utoliko pre oprastaju krvlju Hristovom; ako je ociscenje posredstvom zakona, kao praobraz Hristov, imalo takvu silu, onda daleko vecu silu ima sama istina.

Ociscenjem se nazivao poklopac kovcega, koji su ukrasavali heruvimi, postavljeni sa obe njegove strane. On je ukazivao na ljudsku prirodu koja je bila pokrov bozanstva i zaklanjala ga, ali je bila proslavljena od angelskih sila, koje su joj sluzile zbog njenog sje-dinjenja s Bogom Logosom. Rekao je odredi, da bi pokazao da je izbavljenje krvlju Hristovom od davnina predodredjeno za iscelenje od bolesti (od-uzetosti, paralizovanosti), tj. od umrtvljenosti grehovima, ucinjenim ranije, u vreme dugotrpljenja Bozijeg.

Iako smo se koristili mnogim dobrima, ipak smo se upodobili oduzetima i umrtvljenima. To se pak dogodilo da se pokaze pravda Bozija, da se ne bi samo Bog pokazao kao pravedan, nego da bi i druge, obamrle u grehu, mogao da vaskrsne i oprav-da, slicno kao sto se i pojava bogatstva ne sastoji u tome da samo jedan covek bude bogat, nego da bude u stanju da bogatima ucini i druge. Prema tome, nemoj da se stidis sto si opravdan na taj nacin. Ako Bog prisvaja to delo za Sebe, tj. ako se njime hvali i ponosi kao Onaj, Koji nas je opravdao u sadasnje vreme, tj. kad je greh dostigao krajnju granicu, i kad smo priznali da smo kao oduzeti i mrtvi, zasto bi se ti, Judejine, stideo takve slave Bozije?

 27. Gde je, dakle, hvalisanje? Iskljuceno je. Kakvim zakonom? Da li

zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.  Apostol je dokazao da se opravdavamo kroz veru, zbog cega pravedno pita Judejca:

Tde je ono, cime bi se hvalio i gordio?" On ne kaze: "gde je vrlina", jer Judejci nisu imali vrlina, nego samo hvalisanje. U nastavku kaze: Iskljuceno je, sto znaci: nije vreme da se hvalite. Do Hrista je bilo vreme da se hvalite zakonom, a sada vec tome nije vreme, jer je postalo ocigledno da vam je hvala beskorisna. Naime, da je zakon mogao da nas opravda, onda nam ne bi ni bio potreban Hristos. Kakvim je, pita, zakonom iskljuceno?

Da li zakonom dela, za koji se kaze da ce covek, koji ga izvrsava, biti ziv, jer je tako rekao zakon Mojsejev (v. 3. Mojs. 18; 5)? Ne, odgovara, nego zakonom vere, koji opravdava blagodacu, a ne delima. Evo, on i veru naziva zakonom, jer je rec "zakon" bila veoma postovana kod Judejaca. Prema tome, Judejine, hvali se verom, koja moze da te opravda.

 

28. Mislimo, dakle, da ce se covek opravdati verom bez dela zakona. 29. Ili je Bog samo Judejaca a ne i neznabozaca? Da, i neznabozaca. 30. Jer jedan je Bog, koji ce opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.

 Dokazavsi da je opravdanje u krvi Hristovoj a ne u delima zakona, okoncava besedu

i kaze: iz svega sto je receno zakljucujemo da se svaki covek opravdava verom. Neka te to ne zbunjuje, Judejine, kao da je besmisleno. Bog nije Bog pojedinaca, da bi spasao samo tebe, a ne i svakog coveka. Ovde postidjuje Judejce i veoma ih zastrasuje, kao bogoborce, ukoliko ne dopuste da se i neznabosci spasavaju kroz veru. Oni, naime, neveruju da je On Bog svih i da o svima podjednako promislja. Jedan je, kaze, Bog, tj. Bog Judejaca i neznabozaca, koji i obrezanoga opravdava ali ne zakonom nego verom, koji i neobrezanog prihvata posredstvom vere. Pomenuvsi obrezanje i neobrezanje, podseca na ono sto je prethodno govorio i dokazao da niti obrezanje donosi korist kada nema dela, niti je neobrezanje samo po sebi stetno. Prema tome, i jednom i drugom je potrebna vera.

 31. Ukidamo li, dakle, zakon verom? Nikako! Nego zakon utvrdjujemo.  Kad je receno da se zakon ukida verom, Judejce je obuzela pometnja. On ih zbog

toga isceljuje svojom velikom mudroscu, govoreci da vera utvrdjuje zakon. Ono sto je zakon zeleo, tj. da opravda coveka, ali sto nije mogao da ucini, savrsava vera. I onaj, koji je samo poverovao, vec se opravdao. Vera, dakle, nije ukinula, nego je utvrdila zakon.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

CETVRTA GLAVA  1. Sta cemo, dakle, reci za Avraama, oca nasega, da je postigao po telu? 2.

Jer ako se Avraam delima opravda, ima hvalu, ali ne pred Bogom. 3. Jer sta kaze Pismo? I verova Avraam Bogu i to mu se uracuna u pravednost.

 Dovoljno dokazavsi da je svima potrebna vera, potvrdjuje to i primerom Avraama,

koji je kod Judejaca bio veoma postovan: kaze da se on, iako je izvrsno savrsio mnogo velikih stvari, nije opravdao delima, nego verom. Naziva ga ocem po telu, da bi pokazao da Judejci nisu ni u kakvom duhovnom srodstvu sa njim ili, bolje receno, da bi ih time obavezao da ga u svemu podrazavaju. Ako se on opravdao delima, onda ima pohvalu, ali ne pred BOGOM, tj. moze da se pohvali time sto je nesto dobro ucinio sopstvenim trudom, ali to ne znaci pohvalu pred Bogom i nije upravljeno ka Bogu. Naprotiv, onaj sto se opravdava verom ima pohvalu pred Bogom i moze da se hvali u Bogu kao onaj kojeg je Bog spasao i kojeg Bog ljubi. Verujuci moze da se hvali i drugacije, odnosno, kao onaj koji je proslavio Boga poverovavsi da On moze da ucini ono, sto nama izgleda kao nemoguce. On, dakle, ima pohvalu i odvaznost pred Bogom, jer ima istinsku pred-stavu o Njemu i veruje u Njegovo svemogucstvo.

 4. A onome koji radi ne racuna se plata po milosti nego po dugu. 5. Onome

pak koji ne radi, a veruje u Onoga koji opravdava gresnika, racuna se vera njegova u pravednost. 6. Kao sto i David govori da je blazen onaj covek kojem Bog uracunava pravednost bez dela. 7. Blazeni su oni kojima se oprostise bezakonja i kojima se pokrise gresi. 8. Blazen je covek kome Gospod ne uracuna greh.

 Onaj koji radi, kaze, dobija platu kakva mu se racuna za trud po dugu; verujuci pak,

cak i ako ne dela, sa svoje strane prinosi veru, sto je veoma znacajna stvar, jer ubedjenost da Bog i onoga, koji zivi u grehu, moze ne samo da oslobodi od kazne nego i da ucini pravednim, ima veoma veliku vrednost. Iz tog razloga, se i verujucem vera njegova racuna u pravednost, tj. Bog prihvata njegovu veru, ali ne zato da bi mu dao platu, nego zato da bi ga opravdao. Prema tome, onaj koji veruje prinosi nesto i sa svoje strane, odnosno veru. Dokazavsi Avraamovim primerom da pravda ili opravdanje poticu od vere, pominje i Davida, jer on blazenim naziva onoga coveka kojem Bog ne uracunava grehe, pokazujuci time preimucstvo i prevashodstvo vere. Ako je blazen onaj, koji dobija oprostaj po blagodati, onda je daleko blazeniji onaj, koji je pokazao veru i bio njome opravdan. Zasto ti je, kaze, nelagodno, ako on dobija oprostaj grehova po blagodati? Vidis li da se onaj, koji je dobio oprostenje po blagodati, naziva blazenim, jer ga prorok ne bi tako nazvao da ne zna da on ima veliku slavu. Naime, blazenstvo je nesto veoma vazno i uzvisenije od same pravednosti, ono je iznad svakog dobra koje dobijamo od Boga.

 9. Ovo blazenstvo, dakle, da li se odnosi na obrezanje ili na neobrezanje?

Jer govorimo da se Avraamu uracuna vera u pravednost. 10. Kako mu se, dakle, uracuna? Kad je bio u obrezanju ili u neobrezanju? Ne u obrezanju, nego u neobrezanju.

 Ako, kaze, blazenstvo prsada onome, kome Bog ne uracunava grehove tj.

opravdanome, a Avraam je opravdan, on je svakako zadobio i blazenstvo. Pogledajmo pak, kada se on opravdao? Pre ili posle obrezanja? Naravno, do obrezanja. To znaci, da se blazenstvo odnosi na neobrezanje, odnosno, u vecoj meri pripada neobrezanju, nego obrezanju.

 11. I primi znak obrezanja, pecat pravednosti vere koju imase u

neobrezanju, da bi on bio otac sviju koji veruju u neobrezanju, da se i njima uracuna u pravednost. 12. Ida bi bio otac obrezanja ne samo onima koji su od obrezanja, nego i onima koji hode po stopama vere oca nasega Avraama koju imase u neobrezanju.

 Razresava prigovor koji se prirodno morao pojaviti. Neko bi, mozda, prigovorio: ako

se Avraam opravdava do obrezanja, zasto je onda obrezan? Apostol odgovara: Primi znak obrezanja umesto pecata, koji je zapecatio njegovo opravdanje verom kakvu je ispoljio ranije, dok je bio neobrezan. Dakle, u vezi s Avraamom ispoljavaju se dva predmeta: obrezanje i neobrezanje. On se kroz neobrezanje pojavljuje kao otac neobrezanih. Medjutim, kakvih neobrezanih? Onih, koji slicno njemu veruju da se i njima uracuna u pravednoss, tj. da bi se i oni opravdali. S druge strane, Avraam se kroz obrezanje pojavljuje kao otac obrezanja, tj. obrezanih. Otac, ali ne samo onih koji su obrezani, nego i onih koji koracaju stopa-ma njegove vere, kakvu je imao u neobrezanju. Prema tome, ovo mesto bi trebalo citati na sledeci nacin: postao je i otac obrezanima, ali ne onima, sto su mu slicni samo po obrezanju, nego onima koji koracaju stopama njegove vere, tj. koji slicno njemu veruju u vaskrsenje mrtvih tela.

Naime, on je u starosti i umrtvljenosti poverovao da Bog moze da ucini njegovo seme plodnim i da mu podari sina. Potpuna misao je slede-ca: buduci jos neobrezan, Avraam je poverovao i opravdao se, da bi na taj nacin postao otac verujucih neobrezanih. S druge strane, on je dobio obrezanje, pecat i znak vere koju je imao u neobrezanju, da bi postao otac obrezanih ali, naravno, onih sto koracaju stopama njegove vere, kakvu je imao dok jos nije bio obrezan. Cim nema takve vere, obrezanje se uzaludno hvali, podrazavajuci onoga sto pokazuje vrecu, na koju je samo stavljen pecat ali u kojoj nema nicega. Judejac je, dakle, vreca zapecacena obrezanjem, ali koja nema vere ciji je pecat obrezanje.

 13. Jer obecanje Avraamu ili semenu njegovu da on bude naslednik sveta

ne bi zakonom nego pravednoscu vere. 14. Jer ako su naslednici oni koji su od zakona, uzaludna je vera i propade obecanje.

 Apostol je vec dokazao da opravdanje ne biva zakonom nego verom. Sada dokazuje

da Avraam obecanje nije dobio zakonom nego pravednom verom. Kakvo obecanje? Da bude naslednik sveta, tj. da u njemu budu blagosloveni svi narodi celog sveta. Ako je, kaze, obecanje dato zakonom, onda je uzaludna vera, tj. pokazuje se kao uzaludna i beskorisna. Ko ce se onda brinuti o veri ako je obecanje nasledja dato zakonom? Stvari, medjutim, ne stoje tako. Avraam obecanje nije nasledio zakonom (jer gde je tada bio zakon?), nego verom, kao sto je i napisano: Avraam poverova (1. Mojs. 15; 6). 15. Jer zakon stvara gnev, a gde nema zakona, nema ni prestupa. Sada dokazuje na koji je nacin obecanje nedelotvorno. Sa zakonom je, kaze, sjedinjen i prestup, a prestupanje zakona stvara gnev i izlaze prokletstvu i kazni. Kako su, pita se, oni sto su krivi za prestup dostojni nasledja?

 16. Zato je od vere, da bude po blagodati, da obecanje bude sigurno

svemu potomstvu, ne samo onome koje je od zakona, nego koje je od vere Avraama, koji je otac svima nama, 17. Kao sto je napisano: jer sam te postavio za oca mnogim narodima pred Bogom kome poverova...

 Buduci da zakon stvara gnev, receno je da se Avraam opravdao i da je postao

naslednik vere, kako bi sve bilo po blagodati. Da obecanje bude sigurno. Blagodat nije kao zakon, i nema prestupa, zbog cega bi darovano moglo da bude nepouzdano. Kako sve biva po blagodati i milosti Bozijoj, onda je darovano pravedno sigurno za sve nas, tj. za sve verujuce, ne samo za one koji su po zakonu, tj. obrezani, nego i za one koji su neobrezani, koji su seme Avraamovo rodjeno po veri. Usled toga, ko nema vere nije seme Avraama, kojije otac svima nama, tj. verujucima, kao sto je napisano: Post-vio sam te za oca mnogim narodima.

Smisao je sledeci: Avraam je otac svih pred Bogom , tj. slicno Bogu: kao sto je Bog Otac svih, tako je i Avraam, ali ne po prirodnom srodstvu, nego po savezu (zavetu) vere. Kome je poverovao dodao je zbog toga, da bi pokazao da je Avraam dobio nagradu za veru-da bude otac svih. Ako dakle, ti, Judejine, ne priznajes da je Avraam otac svih, umanjujes pocast koju je on zadobio verom.

 Koji ozivljuje mrtve i zove nepostojece kao postojece.  Sada ponavlja ono sto je prethodno receno, tj. da je Avraam poverovao da

umrtvljeno telo, kakvo je bilo njegovo, Bog moze ne samo da ozivi, nego i da ucsi plodnim, zbog cega sada kaze: Koji ozivljuje mrtve. Reci: zove nepostojece kao postojece dodao je zato, da bi pokazao da Bogu nije nemoguce da one, koji nisu deca Avraamova, ucini njegovom (Avraamovom) decom. Nije, medjutim, rekao da nepostojece priziva u bice, nego da zove. Koliko je nama lako da nazovemo (imenujemo) nesto postojece, toliko je Bogu lako da iz nebica (nepostojanja) prizove u bice (postojanje).

 18. Kad nije bilo nikakve nade, on s nadom poverova da ce biti otac

mnogim narodima...  Nemoj pomisliti, kaze, da je Avraam bez zasluga udostojen pocasti. Da li je to

moguce, kad je on, bez ljudske nade, s nadom Bozijom poverovao da ce postati otac mnogih naroda, i to ne onih, sto su potekli od Ismaila (jer oni od Avraama nisu potekli po veri nego po prirodi), nego onih, koji su mu slicni po veri?

 Kao sto je receno: Tako ce biti tvoje potomstvo. 19. I ne oslabivsi verom,

ne pomisli na svoje vec umrtvljeno telo, a bese mu negde oko sto Godina, ni na umrtvljenost Sarine materice. 20. I u obecanje Bozije ne posumnja s neverovanjem, nego ojaca u veri i dade slavu Bogu, 21. I bese potpuno uveren da ono sto Bog obeca, kadar je i uciniti.

 

Rekavsi da je Avraam bez ikakve ljudske nade poverovao s nadom Bozijom, sada to i dokazuje, govoreci da je Avraamu bilo receno: Umnozicu seme tvoje kao zvezde nebeske i kao pesak morski (1. Mojs. 15; 5 i 22; 17). On (Avraam) nije, dakle, oslabio u veri nego je ojacao u njoj, ne obracajuci paznju niti na sopstveno telo, vec umrtvljeno usled starosti, niti na dvostruku umrtvljenost Sarine materice (koja bese umrtvljena i od starosti i od neplodnosti). Nije se pokolebao, tj. nije ni najmanje posumnjao, nije se pokolebao mislju, nego je ojacao u veri. Zapazi kako dokazuje da je verujucem potrebna veca sila. Mnogi su ponizavali veru kao delo koje ne zahteva trud, dok su dela velicali, jer zahtevaju znoj i snagu. Apostol, medjutim, kaze da je verujucem potrebna velika i silna dusa da bi odbila nagovore neverja, kao sto je i Avraam bio silan verom. A kako je Avraam bio silan verom? Tako sto je dao slavu Bogu, odnosno, nije poverovao na osnovu ljudskog umovanja, nego pomisljajuci na ono sto je dostojno slave Bozije i buduci uveren da Bog moze da ucini i nemoguce, jer se u tome i sastoji slava Bozija. Bese mu negde oko sto godina, receno je priblizno, jer Avraam u to vreme jos nije imao punih sto godina.

 22. Zato mu se i uracuna u pravednost. 23. A ne bi pisano samo za njega

da mu je uracunato, 24. Nego i za nas kojima ce se uracunati, koji verujemo u Onoga koji vaskrse Isusa Hrista Gospoda nasega iz mrtvih, 25. Koji bi predan za grehe nase i ustade za opravdanje nase.

 Apostol je rekao mnogo toga u pohvalu Avraamu, a neko je mogao da prigovori:

"Zasto je to nama vazno?" Zato i kaze da je u tome pisano i za nas, da ce nam se vera uracunati u pravednost, samo ako je budemo imali, verujuci u Onoga, Koji je vaskrsao Isusa. Ako sumnjas da mozes da se opravdas, zamisli u svojoj dusi Isusa, Koji je izbrisao sve tvoje grehove i Koji nije umro zbog Svog greha, nego zbog greha sveta. Buduci da je On umro nemajuci greha, pravedno je vaskrsao.

Kako je u adu mogao da bude zadrzan Onaj, Koji nije imao greha? Dakle, On je zato i umro i vaskrsao, da bi (nas) oslobodio greha i ucinio pravednima. I kao sto je Avraam poverovao da ce njegovo vec umrtvljeno telo postati plodno, tako i ti veruj da je Isus umro i vaskrsao, i to ce ti se uracunati u pravdu, kao i tvom praocu Avraamu.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    PETA GLAVA  1. Opravdavsi se, dakle, verom, imamo mir u Bogu kroz Gospoda naseg

Isusa Hrista. 2. Kroz kojega i pristupismo verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Bozije.

 Apostol ovde rasudjuje o zivotu po veri, da ne bismo postali nemarni, nakon sto je

rekao tako mnogo u pohvalu veri a unizujuci dela. Buduci da nas je vera opravdala, necemo vise gresiti, nego cemo posredstvom zivota kakav je Njemu ugodan biti u miru sa Bogom. Kako ce se to dogoditi?

Kroz naseg Gospoda Isusa Hrista. Opravdavsi nas kad smo bili gresnici, On nam i sadejstvuje da ostanemo u pravdi Njegovoj, jer smo kroz Njega pristupili toj blagodati. Ako je priveo one sto su davno postojali, utoliko pre ce zadrzati one koji odnedavno postoje (= cije je postojanje blisko). Priveo nas je toj blagodati. Na koji nacin? Verom, tj. onda, kad smo mi prineli veru. Kakva je to blagodat? Zadobijanje svih dobara koja nam se daju kroz krstenje.

U kojoj stojimo, imajuci cvrstinu i nepokolebivost. Bozanstvena dobra svagda stoje i nikad se ne menjaju. Osim toga, ne samo da cemo cvrsto sacuvati ono sto smo zadobili, nego se nadamo da cemo dobiti i ostalo.

Hvalimo se, kaze, nadanjem dobrima, koja ce nam biti data u buducnosti. Kako se ona odnose na slavu Boziju, neminovno ce nam biti data, ako ne zbog nas, a ono zbog proslavljenja Samog Boga.

 Z. I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajucida nevolja gradi

trpljenje. 4. A trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu. 5. A nada se ne postidjuje.  Ne hvalimo se, kaze, samo buducim dobrima nego jos vise svojim sadasnjim

nevoljama. Ne zbunjujte se, kaze, zbog toga, sto smo u nevoljama, jer to i jeste pohvala za hriscanina. Na koji nacin? Nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskusavanoga cini iskusnim (= isprobanim). Iskusan covek, umirujuci se u dobroj savesti mislju da je nevoljama izlozen Boga radi, nada se da ce za te nevolje dobiti nagradu. Takvo nadanje nije besplodno i ne postidjuje onoga sto se nada. Ljudske nade, koje se ne ostvare, postidjuju coveka, dok bozanstvene nade nisu takve. Onaj, Koji daje dobra, besmrtan je i blag i mi cemo, iako umiremo, oziveti, i tada vise nista nece spreciti nase nade da se ostvare.

 Jer se ljubav Bozija izlila u srca nasa Duhom Svetim koji je dat nama.  O buducnosti uverava onom ljubavlju, koju nam je Bog vec pokazao i kao da kaze

sledece: "Ne gubi veru, jer nadanje bozanstvenim dobrima nije uzaludno. Onaj, Koji nas je toliko zavoleo da nas je bez svakog naseg truda a posredstvom Duha Svetoga ucinio cedima Bozijim, kako da nam ne podari i vence nakon truda? Izlila se, kaze, ljubav Bozija u srca nasa, tj. izobilna je i bogata u nama, jer u srcima imamo Duha Svetoga, Kojeg nam je darovao Sam Bog.

 6. Jer Hristos, dok jos besmo nemocni, umre u odredjeno vreme za

bezboznike. 7. Jer jedva ce ko umreti za pravednika; a za dobroga mozda bi se ko i usudio da umre. 8. Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer jos dok bejasmo gresnici Hristos umre za nas. 9. Mnogo cemo, dakle, pre biti kroz Njega spaseni od gneva sada, kada smo opravdani krvlju Njegovom.

 Rekavsi da se ljubav Bozija izliva u nas kroz Duha Kojeg imamo u sebi kao dar

Boziji, pokazuje i velicinu te ljubavi na osnovu toga sto je Hristos umro za nas nemocne (skr cdzt aavecs), tj. gresne ili, sto je jos gore, bezbozne, iako jedva da bi se nasao i neko ko bi umro za pravednika. Prema tome, preizobilje ljubavi jeste umreti za gresnike i bezboznike.

U odredjeno vreme, odnosno, u odgovarajuce i predodredjeno (lat. predefinitum) vreme, jer je to bilo pravo vreme, tada je umro. Kada je pak On umro zbog te ljubavi i kad nas je Svojom smrcu opravdao, utoliko pre ce sada spasti od gneva nas, koje je vec opravdao. Darovao nam je ono sto je vece, tj. opravdanje. kako da nas onda ne spase od gneva? Onima, pak, koji su spaseni od gneva, prema Svojoj velikoj ljubavi daruje i dobra.

 10. Jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina

Njegova, mnogo pre cemo se, vec pomireni, spasti zivotom Njegovim.  Iako se cini da ovde govori o istom, zakljucci do kojih dolazi putem poredjenja su

razliciti. Prethodno je govorio o nasoj grehovnosti i, dodavsi da smo opravdani, kroz poredjenje zakljucuje: Onaj, Koji je nas, gresnike, opravdao Svojom smrcu, utoliko pre ce spasti opravdane. Sada pak, pomenuvsi Hristov zivot i Hristovu smrt, opet putem poredjenja izvodi zakljucak: kad smo pomireni krvlju i smrcu Gospodnjom, kako se sada necemo spasti Njegovim zivotom? Zar nas Onaj, koji nije postedeo Svog Sina, nego Ga je predao na smrt radi naseg pomirenja, sada nece utoliko pre spasti Njegovim zivotom?

 

11. A ne samo to, nego se i hvalimo Bogom kroz Gospoda nasega Isusa Hrista, kroz kojega sada primismo izmirenje.

 Nismo, kaze, samo spaseni, nego se i hvalimo Bogom, jer smo spaseni kad smo bili

bezbozni, i spaseni smo krvlju Jedinorodnog. Hvalimo se Gospodom Isusom Hristom: On, Koji je izvor naseg pomirenja, jeste i izvor nase pohvale.

 12. Zato kao sto kroz jednoga coveka udje u svet greh, i kroz greh smrt, i

tako smrt udje u sve ljude, posto svi sagresise.  Nakon sto je rekao da nas je Gospod Isus opravdao, okrece se ka korenu zla, ka

grehu i smrti i pokazuje da su i jedno i drugo, tj. i greh i smrt usli u svet kroz jednog coveka, Adama, i da su opet jednim covekom, tj. Hristom, uklonjeni.

Sta znace reci: Svi sagresise? Znaci da su svi sagresili u Adamu. Cim je on pao, kroz njega su postali smrtni i oni, koji nisu okusili od zabranjenog drveta; buduci da je on pao, kao da su pali i oni sami.

 13. Jer Greh bese na svetu do zakona, ali se greh ne racuna kada nema

zakona. 14. Ali smrt careva od Adama do Mojseja i nad onima koji ne sagresise slicnim prestupom kao Adam, koji je slika Onoga koji ce doci.

 Apostol hoce da dokaze da su i oni, koji nisu okusili od zabranjenog drveta i koji nisu

sagresili slicno Adamu, usled njegovog greha takodje smatrani za gresne, i umrli su. On to dokazuje na sledeci nacin: greh je carevao do davanja zakona, odnosno i pre zakona. Kakav je bio taj greh? Da li greh zbog prestupanja zakona? Medjutim, kako je mogao da postoji takav greh, kad nije postojao zakon? Greh se racuna onda, kad postoji zakon, i ljudi, koji prestupaju zakon, neminovno se nazivaju gresnicima.

Ali smrt carova od Adama do Mojseja, tj. i pre davanja zakona. To znaci da je postojao greh, kroz koji je smrt carevala: kad ne bi postojao nikakav greh koji bi zadrzao smrt, onda ona ne bi ni carevala. Posto je dokazano da greh usled prestupanja jos nije postojao, preostalo je samo da je to bio Adamov greh, kroz koji je smrt carevala i nad onima sto nisu neposredno sagresili (jer se za one sto nisu dobili zakon i sto ga nisu prestupili ne kaze da su sagresili).

Medjutim, oni su prestupili u podobiju Adamovog prestupa i postali su pricasni njegovom padu kao padu svog praoca, koji je praobraz Hrista. Kao sto je drevni Adam ucinio da svi budu krivci u njegovom padu, iako oni sami nisu pali, tako je i Hristos opravdao sve, iako nisu ucinili nista dostojno opravdanja. Upra-vo zbog toga je on praobraz Onoga koji ce doci, tj. Hrista.

 15. Ali blagodatni dar nije tako kao prestup, jer ako prestupom jednoga

pomrese mnogi, mnogo se vise blagodat Bozija i dar u blagodati jednoga coveka Isusa Hrista izobilno izli na mnoge. 16. I ne bi sa darom onako kao sto bi sa prestupom kroz jednoga; jer sud zbog jednoga bi osuda, a blagodatni dar bi opravdanje od mnogih prestupa.

 Hristos nam, kaze, nije doneo korist samo u onoj meri, u kojoj nam je Adam naneo

stetu; ako je greh bio toliko jak da su usled pada jednoga osudjeni svi njegovi potomci, premda nisu pali, onda ce na mnoge daleko vise i obilnije dejstvovati blagodat Boga Oca, i ne samo Njegova, nego i (blagodat) Njegovog Sina. Dar Boziji ne moze biti jednak osudi kroz jednog sto je sagresio.

Prestup, tj. greh, koji podleze sudu, potekao je od Adama i bi osuda tj. smrt, i mnostvo grehova svagda je postojalo u njegovom potomstvu, tako da su se ljudi nalazili u vlasti mnogih grehova i smrti. Blagodatnidar bi opravdanje od mnogih prestupa, tj. blagodat ne samo da je izbrisala taj jedan greh, nego i ostale grehove, koji su za njim usledili. Ona nam je postala za opravdanje, dajuci nam oprostaj svih prestupa, ucinjenih posle pada.

 17. Jer ako se prestupom jednoga zacari smrt kroz jednoga, tim pre ce oni

koji primaju izobilje blagodati i dar pravednosti u zivotu carovati kroz jednoga, Isusa Hrista. 8. Tako, dakle, kao sto jednim prestupom dodje osuda na sve ljude, tako i jednim opravdanjem dodje na sve ljude opravdanje zivota.

 Ako se zbog toga, sto je jedan covek jeo sa zabranjenog drveta, zacarila smrt, onda

cemo utoliko pre mi, koji smo dobili obilje i bogatstvo blagodati i opravdanje, ziveti i carevati posredstvom jednoga Isusa Hrista, cija smo braca i s kojim smo se spojili u jedno telo, s kojim smo se sjedinili kao telo sa Glavom. Mi nismo dobili prosto i jednoliko dobro, da bismo mogli da sumnjamo u pogledu buducnosti, nego su nasa dobra plod izobilne blagodati. Zamisli da se neko mnogo zaduzio i da je zbog toga bacen u tamnicu zajedno sa zenom i decom i da nakon toga ne samo da je oslobodjen tamnice i duga, nego i da je dobio deset hiljada talanata, da je uveden u carsku palatu, da je bio udostojen visoke pocasti i postao carev sin. Upravo tako se dogodilo i sa nama.

Dakle, kaze apostol zakljucujuci misao, kao sto su kroz prestup jednoga (ono sto je prethodno nazivao grehom sada naziva prestupom, misleci na Adamov greh) svi ljudi izlozeni prokletstvu, tako se i kroz opravdanje jednoga, Hrista, na sve ljude izlila blagodat, dajuci im opravdanje umesto greha i zivot umesto smrti.

 19. Jer kao sto kroz neposlusnost jednog coveka mnogi postase gresni,

tako ce i kroz poslusnost jednoga mnogi postati pravedni.  Moglo bi se uciniti da na ovom mestu ponavlja (ono sto je receno), iako zapravo nije

tako. Prethodno je rekao: Kao sto jednim prestupom dodje osuda na sve ljude, tako i jednim opravdanjem dodje na sve ljude opravdanje zivota (st. 18), a sada objasnjava u cemu se sastojalo pregresenje jednoga i kaze da je to bila neposlusnost, kroz koju su mnogi postali gresni, tj. podlozni kazni i osudjeni na smrt. Objasnjaa takodje, u cemu se sastojalo opravdanje Jednoga, tj. Hrista, i kaze da je to bilo poslusanje, cak do smrti, i to do smrti na krstu. Kroz takvo poslusanje unistena je smrt i mi smo oslobodjeni osude na smrt.

 20. A Zakon uz to dodje da se umnozi prestup; a gde se umnozi greh, onde

se jos vecma umnozi (preumnozi) blagodat.  Nakon sto je dokazao da su u Adamu svi osudjeni a u Hristu svi spaseni, neko bi,

verovatno, mogao da posumnja i da prigovori: Sta je cinio tokom tolikih godina zakona, ako nas je opravdao Hristos? Zakon, odgovara dodje, tj. bio je dat privremeno, on nije bio glavna i najvaznija potreba. Kad je on dosao, umnozio se prestup, jer je on davao mnostvo zapovesti.

Medjutim, ljudi su sve te zapovesti prestupili, zbog cega se i umnozio prestup (bezakonje). Veznik "da se" ne ukazuje na uzrok, nego na posledice. Zakon je dat radi umanjenja i istrebljenja greha. Medjutim, dogodilo se sasvim suprotno, ali ne usled prirode zakona, nego usled ljudskog nemara.

I dok se kroz zakon umnozio greh, kroz Hrista se blagodat Bozija javila preizobilno. Ona nas nije samo oslobodila od greha, nego nas je i opravdala, ucinila nebeskima i usinila Bogu. Zbog toga i ne kaze da se blagodat umnozila, nego da se jos vecma umnozila (dosl. preumnozila), ukazujuci time na njeno veliko obilje.

 21. Da bi, kao sto carova greh u smrti, tako i blagodat carovala

pravednoscu za zivot vecni kroz Isusa Hrista, Gospoda nasega.  Rekavsi da se blagodat preizobilno javila, a da mi ne bismo bili neverni, apostol

pokazuje da takvo javljanje odgovara njenom cilju i kaze: greh je bio car a smrt vojnik, kojeg je ona naoruzala. Ako je nad nama carevao greh, imajuci smrt kao nekog vojnika, onda ce se utoliko pre u nama zacariti blagodat koja daruje pravednost, unistava greh i zajedno sa grehom iskorenjuje i smrt i vodi u zivot vecni. I kao sto u ratu protivnici stoje

jedan naspram drugoga, greh je za svog vojnika imao smrt, dok je blagodat (za svog vojnika) imala opravdanje.

Prema tome, opravdanje je umrtvilo cara, greh, a zajedno s njim i smrt i, najzad, uveden je vecni zivot.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    SESTA GLAVA  1. Sta cemo, dakle, reci? Hocemo li ostati u grehu da se blagodat umnozi?

Nikako! 2. Mi koji umresmo grehu, kako cemo jos ziveti u njemu?  Kad se umnozio greh, kaze, preumnozila se blagodat. Na osnovu toga, neko bi

mogao da rasudjuje na sledeci nacin: "Necemo prestajati da gresimo, da bi se blagodat obilnije javljala." Apostol opovrgava takvo rasudjivanje i negativno se izrazava: Nikako, kao sto se i obicno izrazava o necemu sto je, prema opstem razumevanju, krajnje nedolicno. Na-kon toga navodi dokaz: buduci da smo umrli za greh, da smo kroz krstenje za njega postali mrtvi i ne moramo vise da mu budemo poslusni, kako onda da i dalje zivimo u njemu, da mu budemo skloni i poslusni? Odatle znamo da kroz krstenje svaki verujuci uistinu umire za greh, ali da usled svog nemara samoga sebe "vaskrsava" i ozivljava za njega (tj. za greh), cim se s njim sjedini. Naprotiv, brizljivi svagda u sebi cuva tu umrtvljenost i, ma sta da mu greh zapoveda, ne pokorava mu se, kao da je mrtav.

 3. Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se

krstismo! 4. Tako se s Njim pogrebosmo kroz krstenje u smrt, da bi, kao sto Hristos ustade iz mrtvih slavom Ocevom, tako i mi hodili u novom (obnovljenom) zivotu.

 Pripoveda kako smo umrli za greh i kaze: kroz krstenje. Mi smo se krstili u smrt

Hristovu, sto znaci da smo duzni i da umremo kao sto je umro On. Ono, sto je za Hrista krst i grob, to je za nas krstenje, iako u drugom smislu. Hristos je umro i vaskrsao telesno, dok mi umiremo za greh i vaskrsavamo za vrlinu. Kao sto je Hristos telesno vaskrsao iz mrtvih slavom Ocevom (tj. sopstvenom bozanstvenoscu jer je slava Oceva -Sin), tako i mi vaskrsavamo drugim vaskrsenjem, tj. novim nacinom zivota. Kada, na primer, bludnik postane celomudren, onda je to smrt i vaskrsenje smrt poroka i vaskrsavanje i ozivljavanje vrline u coveku.

 5. Jer ako postadosmo sjedinjeni s oblikom (podobijem,) smrti Njegove,

onda cemo i sa vaskrsenjem; 6. Znajuci ovo, da se stari nas covek razape sa Njime, da bi se unistilo telo grehovno, da vise ne robujemo grehu. 7. Jer ko umre oslobodi se greha.

 Nije rekao: pridruzili smo se (postali zajednicari, prikljucili smo se), nego kaze da

smo srasli, ukazujuci recju srastanje na plod smrti Hristove u nama. Telo Hristovo, pogrebeno u zemlju, donelo je spasenje. Kako smo mi pogrebeni (pogruzeni) u vodu a Hristos u zemlju, pri cemu smo mi pogrebeni za greh a On telesno, nije ni rekao: "sa smrcu", nego: sa podobijem smrti. Zbog toga cemo biti zajednicari vaskrsenja i nasledicemo vecni zivot, projavljujuci dobrim delima svoje vaskrsenje.

Stari nas covek tj. porocnost, raspet je s Njim, tj. slicno kao sto je telo Hristovo pogrebeno u zemlju, i on je pogreben u krstenju.

Da bi se unistilo telo grehovno, tj. porocnost koja je sastavljena od mnogo vidova ili nase telo koje je sklono grehu, zbog cega i dodaje: da vise nerobujemo grehu. Zelim, kaze, da telo bude mrtvo, ali ne u smislu da bude unisteno, nego da ne gresi.

Jer ko umre oslobodi se greha. Govori o vascelom coveku. Kao sto se onaj, koji je umro, oslobodio greha, tj. izbavio se i slobodan je, tako i ti, koji si se krstio i umro za greh, ostani mrtav za njega.

 8. Ako li umresmo sa Hristom, verujemo da cemo i ziveti sa Njime. 9.

Znajuci da Hristos ustavsi iz mrtvih vise ne umire; smrt vise ne vlada Njime. 10. Jer sto je umro, jednom je umro grehu za svagda; a sto zivi, Bogu zivi. 11. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu a zivi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu nasem.

 Moglo bi nam se uciniti da ovde ponavlja ono sto je vec receno, mada, u stvari, nije

tako. Apostol je prethodno rekao da smo duzni da svagda ostanemo mrtvi za greh, a sada rasudjuje o vaskrsenju novog zivota po Bogu (tj. novog nacina zivota), koji smo duzni svagda da imamo. Ako smo kroz krstenje umrli sa Hristom, verujemo da cemo svagda biti pricasni vaskrsenju (da cemo biti zajednicari vaskrsenja), koje se sastoji u novom zivotu, kao sto i vaskrsli Hristos svagda zivi i vise ne umire.

Jer sto je umro, grehu je umro jednom za svagda znaci: Hristos je umro zbog naseg greha, dok Sam po Sebi nije bio kriv smrti.

A sto zivi, Bogu zivi, tj. zivi bozanstvenom silom, jer On svagda zivi u sili Boga i Oca. Kao sto Hristos ne umire po drugi put, tako ni mi ne umiremo drugi put kroz drugo krstenje (odnosno, za nas ne postoji drugo krstenje). Dakle, ostacemo u predjasnjem, tj. u smrti greha, ali i u vaskrsenju zivota po Bogu. To smo dobili u Isusu Hristu, tj. uz Njegovu pomoc (dosl. saveznistvo, aiccahga), jer Onaj, Koji nas je vaskrsao kad smo bili mrtvi, utoliko ce nas pre sacuvati u zivotu sada, kad smo oziveli.

 12. Da ne caruje, dakle, greh u vasem smrtnom telu, da ga slusate u

pohotama njegovim.  Zeleci da pokaze da mi u vlasti poroka ne ostajemo nasilno i pri-nudno nego prema

sopstvenoj volji, nije rekao:"da nas ne tiranise", nego kaze: da ne caruje jer je carstvo gospodarstvo onih, koji imaju volju. Izra-zom: u vasem smrtnom telu je, kao prvo, pokazao da ni ono sto je za telo prijatno nije trajno (jer je telo podlozno smrti), i da mu (telu) stoga ne treba ugadjati u tome, ali ni da teskoce nisu postojane, tako da se ne treba kloniti nedaca i borbe protiv naslade.

Kao drugo, napominje nam da smrtnost ishodi iz greha i savetuje nam da vise ne robujemo grehu, buduci da on vodi u smrt. Na koji nacin caruje greh? Ako mu se potcinimo u telesnim pohotama, jer telo nije skodljivo prema samoj svojoj prirodi, nego kroz poslusnost grehu. Zapazi blagodat Hristovu. Adam je sagresio, iako nije imao smrtno telo, dok mi, iako u smrtnom telu, pobedjujemo greh.

 13. Niti dajite udove svoje grehu za oruzje nepravde, nego predajte sebe

Bogu kao ozivljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oruzje pravdi.  Gde su manihejci,[1] koji kazu da je telo gresno po samoj svojoj prirodi? Telo je

oruzje, a oruzje je sredstvo za vrlinu i za porok. Tako mac u rukama vojnika sluzi kao oruzje za gradjane, dok je u rukama razbojnika oruzje protiv gradjana.

Ne dajite udove svoje grehu za oruzje nepravdi. Onaj koji gresi cesto postupa nepravedno u odnosu na bliznjeg, ali uvek - u odnosu na samoga sebe.

Nego predajte sebe Bogu, razmisljajuci kakva je razlika izmedju Boga i greha i kome je bolje da se potcinimo - da li grehu koji je umrtvio, ili Bogu Koji je oziveo? Rekavsi da su udovi oruzje nepravde, pokazao je s jedne strane da telo, kao sto je receno, nije nesto

rdjavo, ako vec moze da bude oruzje pravde, a sa druge - da je vec nastupila bitka i da moramo biti vojnici, potcinjeni Bogu, koji ce uzeti oruzje da bi zastitili svoje duse.

 14. Jer greh nece vama ovladati, posto niste pod zakonom, nego pod

blagodacu.  Do dolaska Hristovog, kaze, grehu je bilo lako da pobedi vasa tela. Tada jos nije bilo

ni pomocnika Duha, ni krstenja koje moze da umrtvi greh. Zbog toga zakon, propisujuci sta da se cini, nije napredovao. Nakon dolaska Hristovog, borba je postala laksa, zbog cega su veci i nasi podvizi, kao podvizi onih sto dobijaju vecu pomoc. Prema tome, greh nece gospodariti nad nama, ukoliko mu se ne budemo isuvise priklanjali (potcinjavali). Sada vise nema zakona, koji samo daje zapovest, ali ne ukazuje nikakvu pomoc, nego je tu blagodat, koja oprasta prethodne grehove i krepi za buducnost.

 15. Sta dakle? Hocemo li da gresimo kad nismo pod zakonom nego pod

blagodacu? Nikako! 16. Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslusnost, sluge ste onoga koga slusate: ili greha za smrt, ili poslusnosti za pravednost.

 Apostol svagda retpostavlja takve prigovore, zbog cega ih i iznosi i razresava. Tako

postupa i sa ovim izrazom, odgovarajuci na njega: Nikako! Zatim dokazuje, da nama nije tesko da ne gresimo. Razmislite, savetuje, sta je

bolje: da li da budete sluge greha, kojem se predajete po sopstvenoj volji (jer to znaci izraz: dajete sebe) i da kao platu dobijete smrt, odnosno vecnu kaznu (jer je Adamov greh izrodio telesnu i privremenu smrt, dok greh koji se sada savrsava izlaze coveka vecnoj smrti tj. vecnoj kazni), ili da se potcinite Bogu i da za nagradu dobijete pravednost i dobra koja iz nje proisticu?

 17. Ali Bogu hvala sto bejaste sluge grehu pa poslusaste od srca pravilo

nauke kojoj se predadoste.  Bogu hvala. Nase oslobadjanje od onog zla nije delo ljudske, nego Bozije sile, zbog

cega i treba da zahvaljujemo. Posle toga, vi niste postali poslusni po prisili, nego po raspolozenju sopstvenog srca. Zato se ne vracajte onom gorem, od kojeg ste dobrovoljno otpali. Da bi dokazao da je, iako su oni sami pristupili, sve zavisilo od blagodati Bozije, dodaje: predadoste se, tj. od Boga ste pouceni pravilu nauke. Kakvom pravilu nauke? Da zive pravovernim i najdolicnijim zivotom.

 18. Oslobodivsi se pak greha, postadoste sluge pravednosti. 19. Kao

covek govorim zbog nemoci vaseg tela. jer kao sto davaste ude svoje da robuju necistoti i bezakonju za bezakonje, tako dajte sada ude svoje da sluze pravdi za osvecenje.

 Dva ste, kaze, dobrocinstva dobili od Boga: i oslobodjeni ste od takve sramote i

postali ste sluge pravednosti, i zato se nasladjujete velikom slavom. Zeleci zatim da kaze da Rimljani treba da sluze Bogu onako, kao sto su nekad sluzili grehu, najpre dodaje: Kao covek govorim, tj. izlazem nesto neznatno, nedostojno predmeta, ali srazmerno vasoj nemoci (slabosti). Trebalo je da na taj nacin pokaze neuporedivo vecu meru sluzenja Bogu, nego grehu; medjutim, usled svoje nemoci, kaze, zamislite makar jednaku meru. Zapazi kako je jasno ukazao na nase dobrovoljno ropstvo, rekavsi: Tako sada dajte ude svoje. Ucinivsi, kaze, same sebe robovima, vi ste se predali necistoti, tj. preljubi, bludu i najsramnijim delima - i sta kazem, zar samo jednoj necistoti?

Svakom bezakonju uopste, i to da robujete bezakonju, tj. da cinite jos veca bezakonja. Naime, pocinivsi neki greh, vi se niste zaustavili na tome, nego ste u tome nasli podsticaj za dalje bezakonje. Sada pak, u istoj meri dajte udove svoje da sluze pravdi, odnosno svakoj vrlini, kako bi zivot provodili u celomudrenosti i svetosti a ne u predjasnjoj necistoti.

 20. Jer kad bejaste robovi greha, slobodni bejaste od pravednosti. 21.

Kakav, dakle, plod imadoste tada od onoga, cega se sada stidite? Jer je kraj onoga smrt.

 Kad ste, kaze, ziveli u poroku, bili ste otudjeni od pravednosti. Tada joj se niste

potcinjavali i uopste niste hteli da joj sluzite, i sami ste se oslobadjali od nje. Zato se sada, sluzeci pravdi, ne potcinjavajte grehu. I kakav ste plod imali od necistote? Nikakav, osim sramote.

I sta kazem? Sramote? Za plod ste imali smrt: jer je kraj onoga smrt, cesto i telesna, a dusevna uvek. Od smrti ste, medjutim, izbavljeni blagodacu Hristovom, a i stid vam je na korist, jer se stidite tih grehova.

 22. A sad, oslobodivsi se od greha i postavsi sluge Bozije, imate plod svoj

na osvecenje, a kraj zivot vecni. 23. Jer je plata za greh smrt, a dar Boziji je zivot vecni u Hristu Isusu, Gospodu nasem.

 Plod dela greha jeste stid, a plod pravde osvecenje, cistota, neporocnost. Kraj prvih

je smrt, a kraj drugoga vecni zivot. Platom se naziva i najamnina koju je car davao vojnicima. Tako, je i vama, koji sluzite grehu data plata (najamnina) i nagrada za sluzenje, tj. smrt.

A dar Bozji. Nije rekao: "nagrada od Boga", nego dar. Vi niste primili niti nagradu niti platu za trud, nego je sve to proisteklo iz blagodati u Isusu Hristu, jer je On sve satvorio.

  

  NAPOMENA:

1. Jeres koja se pojavila u 2. polovini 3. veka u Persiji, a ime je dobila po svom predvodniku, Manesu. Poreklom je bio Vavilonjanin i svestrano obrazovan. Njegovo ucenje u pocetku nije imalo nikakve veze sa hriscanstvom, i uglavnom se svodilo na pokusaj obnavljasa Zoroastrinog dualizma. Kasnije je u njega uneo i neke hriscanske elemente, tvrdeci da je Isus sa sunca sisao na zemlju, da je primio prividno telo i da je prividno stradao. Od svojih pristalica, Manes je zahtevao velika odricanja, jer je materiju prezirao kao zlo. Ova jeres je u toj meri bila rasprostranjena da je cak i car Dioklecijan izdao dekret protiv nje.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    SEDMA GLAVA  1. Ili ne znate, braco, jer govorim onima koji znaju zakon, da zakon vlada

nad covekom samo dokle on zivi? 2. Jer je udata zena vezana zakonom za zivog muza; ako li muz umre, razresi se od zakona muzevljeva. 3. Zato, dakle, dok joj je muz ziv bice preljubnica ako podje za drugoga muza; ako li joj umre muz, slobodna je od zakona da ne bude preljubnica ako podje za drugog muza.

 .Ostavljajuci moralno ucenje, vraca se dogmatskom i pokazuje da ne treba vise da

ostanu pod zakonom. Zakon, kaze, kao sto i vi znate, ima vlast nad covekom dok je covek medju zivima, jer se on (zakon) ne rasprostire na mrtve. Tako ste i vi, kaze, umrli za zakon i zbog toga on, najzad, nema vlast nad vama. On to nagovestava na pocetku, a u nastavku o tome govori s druge strane.

Na primer, kad umre muz, zena ima vlast da se u braku sjedini sa drugim. Ovde je muza uporedio sa zakonom, a zenu sa svojim slusaocima. Trebalo je da nakon toga kaze: "Usled toga, braco, zakon nema vlast nad vama, jer je on umro." Apostol, medjutim, nije tako rekao, da ne bi ogorcio Judejce, koji se zbog toga koriste dvostrukom slobodom. Naime, ako je zena slobodna od vlasti zakona, kad joj umre muz, utoliko je slobodnija (od zakona) onda, kad umre ona sama.

 4. Tako, braco moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da pripadnete

drugome, Onome koji ustade iz mrtvih, da plod donesemo Bogu.  Ako ste, kaze, umrli, onda ne stojite pod zakonom. Ako zena posle muzevljeve smrti

ne podleze odgovornosti, onda je od jarma zakona utoliko slobodnija onda, kad i ona sama umre. Zapazi kako mudro dokazuje da sam zakon hoce da ga napuste. I vi ste se, dakle, oslobodili od zakona telom Hrista, Koji je za nas raspet. Telo je zbog toga i umrtvljeno, da biste vi umrli za zakon i bili pod vlascu Drugog, Koji je za vas umro i zatim vaskrsao. Nakon sto je umro, zakon vise ne zivi. Hristos, medjutim, zivi i nakon sto je umro, tako da nemate vlast da odstupite od Njega, Koji je ziv. A kakva je korist od toga?

Da plod donesemo Bogu, tj. da iz tog braka, u kojem smo se sjedinili sa Hristom, radjamo Bogu decu, tj. dobra dela.

 5. Jer kad bejasmo u selu, strasti grehovne kroz zakon dejstvovahu u

nasim udima da se smrti plod donosi.  Dokazujuci da nam zakon nikako ne pomaze da izbegnemo telesne strasti nego da

ih samo ispoljava, kaze:" Kad smo bili u telesnom zivotu i u rdjavim delima, u nasim udovima dejstvovale su gresne strasti, ispoljene zakonom i prepoznate kroz zakon." Nije rekao da udovi stvaraju poroke, da ne bi stvorio prostor za optuzivanje tela. Dusa je kao muzicar, a telo je lira. Ako muzicar rdjavo svira, onda i lira siri rdjave zvukove. Dakle, dok smo stajali pod zakonom i nismo mogli da izbeg-nemo strasti, radjali smo smrti rdjava dela.

 6. A sad se oslobodismo od zakona umrevsi onome sto nas drzase, da

sluzimo (Bogu) u novome duhu a ne po starom slovu.  Da ne bi ogorcio Judejce, nije rekao: "Ukide se zakon", nego: oslobodismo se od

zakona, tj. odvojili smo se, izbavili i postali mrtvi i nepokretni u odnosu za onu uzdu, na kojoj su nas drzali. Ta uzda je bio greh, jer smo se na njemu drzali kao na lancu. Umrli smo za greh, da sluzimo Bogu u novome duhu a ne po starome slovu. U starini je vrlina bila teska, jer je Adam u svom smrtnom telu dobio mnostvo prirodnih nedostataka. Sada je pak blagodacu Hristovom nasa priroda u krstenju dobila pomoc od Duha, Koji nas je ucinio novima i mladima, i oslobodio nas od ovetsalosti i nemoci slova. Zbog toga je u vreme zakona devstvenost bila retkost, dok danas u Crkvi hiljade blagocestivih dusa zive devstvenickim zivotom. To isto bi trebalo reci i o preziranju smrti.

 7. Sta cemo dakle reci? Da je zakon greh? Nikako! Nego ja greha ne

poznah osim kroz zakon, jer ni za zelju ne bih znao da zakon ne kaza: Ne pozeli!  Apostol je rekao mnogo toga, sto bi moglo da izgleda kao optuzivanje zakona,

odnosno: Greh nece vama ovladati, posto niste pod zakonom nego pod blagodacu (Rim. 6; 14), zakon uz to dodje da se umnozi prestup (Rim. 5; 20) i po starom slovu (7; 6). Da bi uklonio takvo podozrenje, uvodi prigovor u vidu pitanja i kaze: "Sta govorim o zakonu? Da li to, da je on greh?"

Zatim razresava ovaj prigovor i na pocetau negativno odgovara, kao sto i obicno govori o krajnje nedolicnom, a zatim iznosi dokaz. Zakon, kaze, nije greh, nego ukazuje na greh, jer ja ne bih znao za zelju, da zakon nije rekao: ne pozeli. Kako je, najzad, doslo do potopa? Kako je spaljena Sodoma, ako do zakona nisu znali da je zelja zlo? Znali su i tada, ali zelja tada nije bila pojacana i zato ju nisu poznavali s takvom iscrpnoscu s

kakvom su je razumeli posle svedocenja zakona. Prvobitno su zelju poznavali samo prema prirodnom, ali su je kasnije upoznali i prema pisanom zakonu, zbog cega je postala povod za jos vecu kaznu. To se, medjutim, nije dogodilo zbog pouke zakona nego zbog nemara onih, koji nisu brinuli za zapovesti zakona, na sta apostol ukazuje i u nastavku.

 8. A greh uzevsi povod kroz zapovest izazva u meni svaku zelju, jer je greh

bez zakona mrtav.  Nije rekao da je zakon izazvao zelju, nego da su greh (koji je, prema sv. Zlatoustu,

nemarna i iskvarena volja) i djavo (jer su neki pod grehom podrazumevali njega) ili sklonost ka nasladama i teznja ka rdjavom i samu pouku zakona iskoristili za zlo. Bilo bi nepravedno optuzivati lekara koji obolelome od groznice, spremnom da stalno pije vodu, ne dozvoljava da pije i na taj nacin pojacava u njemu zelju za pijenjem. Duznost lekara je da zabrani, a na bolesniku je da ne pije. Tako je i zakon imao u vidu da poucavanjem odvoji coveka od pozude. Medjutim, greholjubiva volja je pojacala zelju i nije stvorila samo jednu, nego svaku zelju, da bi napregnuto cinila zlo. Kad nekome nesto zabranjuju, onda se on jos vise rasplamsa zeljom za tim. Greh se, dakle, projavio onda, kad je zakon bio narusen.

Jer je greh bez zakona mrtav, tj. smatra se da ne postoji. Kada pak postoji zakon, koji zapoveda ono sto je potrebno, onda greh zivi, tj. postoji i pokazuje se kao greh onima, koji prestupaju zakon i namerno (dosl. svesno, u znanju) grese.

 9. A ja zivljah nekad bez zakona, a kad dodje zapovest, greh ozivlje. 10. A

ja umreh.  Do Mojseja sam, kaze, ziveo bez zakona i nisam bio izlozen ostroj osudi (ovde

apostol govori u ime ljudske prirode). Medjutim, kad je dosla zapovesg, pokazalo se da greh jeste greh. I premda su gresili i ranije, ljudi nisu toga bili svesni. Dobro od zakona se i sastoji upravo u tome, sto je ucinio da ljudi postanu svesni da grese.

Reci: A ja umreh shvati dvojako, i kao: "sagresih",i kao "postadohkriv vecoj kazni", za sta nije kriv zakon, nego onaj koji pazi na njega. Zamisli da je neko bolestan i da ne zna da je bolestan. Zatim kod bolesnika dolazi lekar i otkriva mu da je bolestan, savetujuci da se mora uzdrzavati od ove ili one hrane, jer pojacava bolesg. Bolesnik, medjutim, nije poslusao lekara i zato je umro.

 Nadje se da mi zapovest data za zivot bi na smrt. 11. Jer greh, uzevsi

povod kroz zapovest, prevari me i ubi me njome.  Nije rekao: "zapovest je za mene bila smrt", nego: bi mi na smrt, objasnjavajuci

time necuvenost i neobicnost ovih zbunjujucih reci. Cilj zapovesti je da vodi ka zivotu, zbog cega je ona i data. Ako je iz toga proistekla smrt, onda to nije krivica zapovesti, jer je mene kroz zapovest prevario i umrtvio greh, odnosno, teznja ka rdjavome i iskvarena i greholjubiva misao ili, bolje receno, naslada. Da nije bilo zapovesti, koja ukazuje na greh, ne bih se smatrao pociniocem greha, i ne bih bio izlozen kaznjavanju, jer rec ubi me treba razumeti u vezi i s jednim i s drugim, i sa grehom i sa kaznom, kao sto je prethodno receno i za izraz: ja umreh. Zakljucak apostolove misli je sledeci: kad nema zakona, greh se ne racuna. Kad je dosao zakon i kad je narusen, greh se ispoljio i oziveo, jer se kroz narusavanje zapovesti pojavljuje greh, tj. ispoljavanje i stanje greha, dok ranije on nije niti postojao, niti se racunao, posto ni zakona nije bilo. Zbog toga zakon sam po sebi nije bio uzrok greha. On, medjutim, nije mogao da oslobodi od njega, tako da nam je usled te slabosti zakona bila potrebna blagodat.

 12. Tako dakle, zakon je svet, i zapovest je sveta i pravedna i dobra.  Ovde je sasvim jasno zatvorio usta markionitima,[1] manihejcima, simonijancima[2]

i svima koji osudjuju Stari Zavet. On jasno proglasava da je zakon svet, i da je zapovest

sveta, pravedna i dobra. On razlikuje zakon od zapovesti, kao opste od pojedinacnog. U zakonu, naime, jedno cine dogme, a drugo zapovesti.

Dakle, i dogme zakona su svete, i zapovesti, koje se ticu delanja, jesu svete, pravedne i dobre. Prema tome, one su zakoni koje je uspostavio dobri i pravedni Bog, iako pomenuti jeretici hule i govore da zakon potice od zlog boga.

13. Zar mi, dakle, dobro donese smrt? Nikako! Nego greh, da se pokaze kao greh, pricini mi smrt kroz dobro.

 Nije zakon, kaze, za mene postao smrt, nego me umrtvio greh, da bi postalo jasno

kakvo je zlo greh, i da je on, bez obzira na lecenje zakonom, postao jos gori. Pod grehom pak, kao sto smo ranije rekli, podrazumevaj i volju sklonu nasladama, i teznju ka grehu, pa prema tome i djavola i samo delanje, privuceno nasladom. Neka je hvala Hristu, Koji nas je oslobodio takvog zla!

 Da bude greh do krajnosti gresan kroz zapovest.  Kroz zapovest se otkrilo kakva je nesreca (propast) greh, jer je greh zapovest

iskoristio za smrt. Tako se i za bolest, kad se ona posle upotrebe lekova pogorsa, moze reci da je ona posredstvom lekova ispoljila svoje zlocudne osobine i da od lekova nije imala nikakve koristi.

 14.Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodat u ropstvo

grehu.  Apostol je rekao da se greh otkrio kroz zapovest. Prema tome, da ti ne bi pomislio

da je uzrok greha zakon, iznosi opsti prigovor i kaze: Znamo da je zakon duhovan. Svi, kaze, znaju, i svi prihvataju, da zakon niposto nije uzrok grehu, nego da je on duhovan, tj. da je ucitelj vrline i neprijatelj poroka. Odakle je potekao greh, i pored tako prekrasnog ucitelja? Od nerada i slabosti ucenika jer sam ja, kaze, telesan, sto znaci: vascela covecija priroda je, kako pre darovanja zakona, tako i u vreme njegovog darovanja, bila ispunjena mnostvom strasti. Usled Adamovog prestupa, ne samo da smo postali smrtni, nego je i nasa priroda zadobila strasti, predala se grehu i postala njegova sluskinja, tako da ni glavu nije mogla da podigne.

 15. Jer ne znam sta cinim.  Ovde ne govori o savrsenom neznanju jer, ako bismo gresili u neznanju, za sta

bismo onda bili kaznjeni? Sta onda kaze? Obitavam u tami, i bivam privucen, ne znajuci kako me privlaci greh. Usled toga, kad kaze: ne znam, to ne ukazuje na neznanje onoga, sto bi trebalo ciniti, nego na opasnost, spletke, prevaru, privucenost. Sve to govori o ljudima, koji su ziveli do Hristovog dolaska u telu, iako prikazuje kao da govori u svoje ime.

 Jer ne cinim ono sto hocu.  Tako se izrazava, umesto da kaze sledece: "Tadasnji ljudi nisu cinili ono, sto su

hteli." Kad se tako izrazava, ne nagovestava nuznost ili prinudu. Sta, dakle, govori? Evo sta: ono sto nisu odobravali, ono sto nisu voleli, to su cinili, jer u nastavku kaze:

Nego sto mrzim, to cinim. Vidis li da ne uvodi ni prisilu, ni nuznost, jer bi u tom slucaju dodao: "Na sta sam prisiljen nuznoscu, to i cinim." Medjutim, on to nije rekao, nego kaze: Sto mrzim. Kako se pojavilo zlo? Usled privucenosti, usled nemoci (slabosti) koju su imali zbog Adamovog prestupa. Upravo tu nemoc (slabost) nije mogao da isceli zakon, iako je govorio sta treba uciniti. Iscelio ju je Onaj, Koji je dosao, Hristos. Dakle, ovde u svemu sto je rekao i sto je nameravao da kaze apostol ima jedan cilj, odnosno, da uveri da je covecija priroda postala neizleciva i da niko osim Hrista nije mogao da je isceli.

 

16. Ako li cinim on osto necu, priznajem da je zakon dobar.  Da je zakon dobar, kaze, vidi se iz toga sto ja po prirodi znam sta treba ciniti, i moj

um (moja misao) nije povredjen, iako se prepustam poroku.  17. Tada to ne cinim vise ja, nego greh koji zivi u meni. 18. Jer znam da

dobro ne zivi u meni, to jest, u telu mojemu.  Nije rekao da to cini telo, nego greh, tj. tiranija greha koja me privlaci. Sta buncaju

oni, koji su se naoruzali protiv tela, i iskljucuju ga iz tvorevine Bozije? Oni navode da apostol kaze: dobro ne zivi u meni, to jest, u telu mojemu. Poslusaj, u kom je smislu on to rekao. Covek se sastoji od dva dela, od duse i tela. Prvo od njih, to jest dusa, gospodari svemu, a telo je sluga. Zbog toga izraz: dobro ne zivi u meni znaci: nije u vlasti tela, nego je u vlasti duse. Telo cini ono, sto izabere dusa. Isto tako, mozemo da kazemo da skladan zvuk nije u liri, nego u muzicaru; to nece uniziti liru, ali ce pokazati prevashodstvo umetnika nad instrumentom.

 Jer hteti (dobro) imam u sebi, ali uciniti dobro ne nalazim. 19. Jer dobro,

sto hocu, ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim. 20. A kad cinim ono sto necu, vec ne cinim toja, nego greh koji zivi u meni.

 Recima: ne nalazim oznacava napade i spletke greha, jer skida krivicu i sa sustine

duse i sa sustine tela i sve pripisuje porocnom delanju i volji. Kada kaze: sto necu, skida krivicu s duse, a kada kaze: ne cinim to ja, skida krivicu s tela. Ko dakle cini zlo? Greh, koji je prema recima sv. Jovana Zlatoustog, iskvarena i greholjubiva volja. Ta volja pak nije tvorevina Bozija, nego nase kretanje. Sama po sebi, volja jeste tvorevina (delo) Bozija; medjutim, volja koja je upravljena ka nekom cilju jeste nesto nase sopstveno, dejstvovanje nase slobodne volje. Prethodno je receno sta je greh, tj. tiranija greha, koja kroz nasladu privlaci nas um.

 21. Nalazim, dakle, zakon: kada hocu dobro da cinim, zlo mi je prisutno.  Izraz je nejasan, jer u njemu nesto nedostaje. Trebalo bi reci: kad hocu da cinim

dobro, u zakonu nalazim svog zastitnika. Ja, medjutim, ne cinim dobro, jer mi je zlo prisutno. Smisao ovog mesta je sledeci: "Poznanje dobra je od pocetka polozeno u mene. Nalazim takodje da i zakon stiti dobro i da ga hvali, i ja zelim da cinim dobro, ali me privlaci neka druga sila, u meni je prisutno zlo, tj. dejstvovanje zla ne ponistava se u meni."

Uostalom, tumaceci ovo mesto kao nepotpuno, sv. Jovan Zlatousti nagovestava da se ono moze shvatiti i drugacije, odnosno: nalazim da zakon nije dat nikome drugom nego meni, koji zelim da cinim dobro. Zakon je zakon samo za one, sto zele da cine dobro, kao za one koji zele isto sto i on. To postaje jasno iz onoga sto sledi.

 22. Jer se radujem zakonu Bozijem po unutarnjem coveku. 23. Ali vidim drugi zakon

u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha, koji je u udima mojim.

 I do (pojave) zakona sam znao dobro, i kada ga nalazim izobrazenog u pismenima,

hvalim zakon i saglasavam se s njim po unutarnjem coveku. Ali vidim drugi zakon, tj. greh, a nazvao ga je zakonom zbog toga sto mu se oni,

koje je on obmanuo, pokoravaju i strahuju da ga napuste, kao zakon koji se mora ispuniti. Taj zakon se suprotstavlja zakonu uma mojega tj. prirodnom zakonu (prethodno ga je nazvao unutrasnjim covekom a sada ga naziva umom). On odnosi pobedu a mene pretvara u zarobljenika, i pobedjuje cak i prirodni, i pisani zakon. Na koji me nacin pretvara u zarobljenika?

Zakonom greha, tj. silom, tiranijom. Nije rekao: "privlacenjem tela" ili "prirodom tela", nego zakonom greha koji vlada u mojim udovima. Otuda sledi da telo nije krivo za to. Ako razbojnik zauzme carsku palatu, palata ni najmanje nije kriva za to. Tako je i ovde: ako u mojim udovima obitava greh, telo (samo po sebi) nije zbog toga zlo. Neki ovde zapazaju cetiri zakona: prvi je zakon Boziji, koji nas uci onome, sto je dolicno; drugi je njemu protivan, i pristupa nam prema dejstvovanju djavola; treci je zakon uma, tj. prirodni, a cetvrti i poslednji - zakon koji se nalazi u nasi udovima, tj. greholjubiva slobodna volja i sklonost ka zlu, koji nas posredstvom navike cine kamenosrdnim.

 24. Ja jadni covek! Ko ce me izbaviti od tela smrti ove?  Prirodni zakon je postao nedovoljan, pisani zakon se pokazao kao nemocan, i jedan

i drugi pobedila je tiranija greha. Odakle cemo se nadati spasenju? Ko ce me izbaviti od tela smrti ove, tj. da ne budem kriv smrti, jer je telo, postavsi

zbog prestupa podlozno stradanju, usled toga postalo i pomocnik greha. Neko ce reci: ako je telo bilo pomocnik greha, zasto su gresnici bili kaznjavani i pre dolaska Hristovog? Zato, sto su im date takve zapovesti koje su mogli da ispune cak i ako su se nalazili u vlasti greha.

 25. Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista, Gospoda nasega.  Onaj, koji je postavljen u bezizlazan polozaj i koji nije nasao drugog izlaza, nuzno je

nasao Spasitelja u Hristu. Zato i blagodari Bogu Ocu kroz Isusa Hrista, Gospoda naseg, tj. kroz uzrok blagodarnosti, Hrista. On je kaze, ispunio ono, sto zakon nije mogao da ucini: On me izbavio od nemoci (slabosti) tela i ukrepio ga, tako da ono vise nije pod tiranijom greha. I kao sto je kroz Adamov prestup ono postalo smrtno i lak plen za greh, tako se, dobivsi kroz poslusanje Raspetoga i Vaskrslog zalog nepropadljivosti, odvazno suprotstavlja grehu.

 Tako, dakle, ja sam umom sluzim zakonu Bozijemu, a telom zakonu greha.   

  NAPOMENA:

1. Markionovo ucenje se temeljilo na dualizmu, i on tvrdi da postoje dva boga: starozavetni, koji je strog i surov, i Bog Isusov, koji je blag i milostiv. Za Hrista tvrdi da je spasonosni Duh i da nema nista zajednicko sa starozavetnim Mesijom. Odatle sledi da se starozavetna prorostva, vezana za Mesiju, ne odnose na Isusa nego na drugog, koji tek treba da dodje. Pored toga, Markion tvrdi da se Hristos nije rodio, nego da je iznenada, u petnaestoj godini Tiberijeve vladavine, sisao u grad Kapernaum. V. Dogmatika Pravoslavne irkve, I.

2. Verovatno misli na sledbenike Simona Maga (v. Dela apostolska, 8), koji je takodje okupio izvesni broj pristalica.

 

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

OSMA GLAVA  1. Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne zive po

telu nego po duhu.

 Rekao je sluzim umesto sluzio sam, jer se opominje predjasnjeg. Nameravajuci da

kaze da nikakve sad osude nema itd, i da pokaze neizrecivu blagodat Hristovu, opominje se kakvi smo bili ranije, kad smo umom poznali dobro, ali smo se telom, tj. usled nemoci tela, potcinili zakonu greha. Sada pak, nikakve osude nema onima koji su u Hristu Isusu, odnosno, koji su se udostojili krstenja. Buduci da mnogi grese i nakon krstenja, dodao je: koji ne zive po telu, nego po duhu i time nam tumaci da sve zlo potice od naseg nemara. Sada je veoma lako ziveti ne po telu, dok je pre Hrista to bilo veoma tesko. Mi, medjutim, nismo duzni samo da zivimo ne po telu, nego i da zivimo po duhu, jer se venac ne zadobija samo uzdrzavanjem od poroka, nego i ucescem (pricasnoscu) u vrlinama i duhovnim delima.

 2. Jer zakon Duha zivota u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i

smrti.  Zakonom Duha naziva Duha Svetoga, kao sto je i greh nazvao zakonom greha. Ovaj

(prvi) zakon nazvao je i zakonom zivota, za razliku od zakona greha, koji nam je doneo smrt. Blagodat Bozija umrtvila je i greh i smrt Ucinivsi na taj nacin borbu lakom, izvela nas na podvig. Zli jezici su se drznuli da pod zakonom greha ovde podrazumevaju zakon Mojsejev. Apostol ga, medjutim, nigde nije tako imenovao, i nazvao ga je sve-tim i duhovnim. Ako je, prigovaraju neki, i Mojsejev zakon duhovan, kakva je onda razlika izmedju njega i zakona Duha? Veoma velika. Mojsejev zakon je samo dat Duhom, dok je zakon Duha i predao Duha.

 3. Jer sto zakonu bese nemoguce, posto bese oslabljen telom, Bog

poslavsi Sina Svoga u oblicju tela grehovnoga i zbog greha, osudi greh u telu.  Pomenuvsi Duha, sada pominje i Oca i Sina, poucavajuci o Svetoj Trojici. Moglo bi

se uciniti da govori protiv zakona dok, u sustini, nije tako. On nije rekao da je zakon cinio zlo, nego: Posto bese oslabljen telom, bese mu nemoguce. Kako oslabljen? Telom, tj. telesnim mudrovanjem. Nakon toga razotkriva se ono, o cemu je govorio apostol. Kao sto smo prethodno rekli, on kaze da zakon, iako je poucavao, nije mogao da pobedi preveliko telesno mudrovanje. Zbog toga je Otac poslao Svog Sina u oblicju tela grehovnoga tj. u telu koje je po sustini slicno nasem, gresnom, ali bezgresno. Kako je pomenuo greh, dodao je: u oblicju. Hristos nije primio neko drugo telo nego ono isto, kakvo imamo i mi, osvestao ga i krunisao, osudio greh u primljenom telu i pokazao da telo po prirodi nije gresno. Zamisli da je carev sin na trgu video kako biju zenu, da je rekao da je njen sin i da ju je na taj nacin oslobodio iz ruku onih, koji su je tukli. To isto je ucinio Hristos.

Izraz: zbog greha moze se protumaciti i jednostavnije, tj. ovako: Otac je poslao Svog Sina zbog greha, tj. da bi nadvladao greh. Objasnjavajuci ovo mesto, veliki Jovan (Zlatousti) je rekao: "Hristos je razoblicio greh, koji je tesko sagresio. Sve dok je greh usmrcivao gresnike, sa pravom je to cinio; kad je pak nasao bezgresno telo Gospodnje i usmrtio ga greh je buduci nepravedan i gresan kaznjen. Bog je, dakle, poslao Svog Sina da bi pokazao nepravednost i grehovnost greha, kako bi ga zakonito osudio i da djavo ne bi mogao da kaze: Hristos me pobedio silom."

 4. Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne zivimo po telu nego po

Duhu.  Da neko ne bi rekao: "Da li ja imam koristi od toga, sto je Hristos izvojevao pobedu

u onom telu, koje je primio", apostol kaze:" Ona je upravo tebi namenjena." Pravda, kaze, tj. cilj zakona (jer je zakon imao za cilj da opravda coveka) ispunjava se u nama. Ono, cemu je zakon tezio i nije mogao da ispuni, ispunio je Hristos. Njegovo je bilo da vodi borbu, a mi se koristimo pobedom. Zbog toga ni mi necemo gresiti, ako ne budemo ziveli po telu, odnosno ako ne budemo telesno mislili. To, tj. telesno mudrovanje, nije dovoljno, i nama je potrebno, kao sto je prethodno receno mudrovanje duhovno. Zbog toga je i dodao: po Duhu. I David kaze: nemoj se samo ukloniti od zla nego i cini dobro (v. Ps. 33;

14). Kad cujemo da nam je Hristos podario pobedu, mi niposto ne smemo da padnemo, nego smo duzni da sacuvamo blagodat krstenja u vodi (v. Ef. 5; 26), jer je za nas borba sada laksa, nego sto je bila ranije.

 5. Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po Duhu duhovno.  Oni sto su se, kaze, prepustili neumerenom robovanju telu, svagda pomisljaju na

telesno i nikada ne razmisljaju o bozanstvenom. Oni pak sto su se potpuno pokorili Duhu, sve misle i delaju duhovno.

 6. Jer je telesno mudrovanje smrs, a duhovno mudrovanje zivot i mir.  Telesnim mudrovanjem naziva najgrublje pomisli, i njegovo ime pozajmljeno je od

covekovog najrdjavijeg dela. Naime, telo samo po sebi nema misljenje (mudrovanje), ali je mudrovanje tela grubo i vestastveno razmisljanje, kakvo bi neko mogao da nazove umom koji pomislja na telesno. Naprotiv, duhovno mudrovanje je um koji razmislja o duhovnom. Takvo razmisljanje radja zivot, za razliku od smrti, koju radja telesno mudrovanje, a radja i mir, nasuprot onome, o cemu se govori u nastavku.

  7. Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava

zakonu Bozijem, niti moze.  Duhovno mudrovanje radja mir, a telesno - neprijateljstvo prema Bogu. Znaci li to

da pomisljanje na telesno podize ruku na Boga? Ne, kaze, ali se za njega govori da je ono neprijateljstvo prema Bogu, jer nije pokorno Njegovom zakonu. Neka te, medjutim, ne zbuni kada cujes: niti moze, i razumi te reci kako bi trebalo. Telesno mudrovanje ne moze da se pokori Bogu sve dok ostaje takvo.

To je isto, kao da je receno: bludnica ne moze da bude celomudrena. On to nije rekao u buducem vremenu: nece moci, nego u sadasnjem: ne moze, sto znaci: sada, dok ostaje telesno. Ako promene nisu moguce, kako su onda od zlih mogli da postanu dobri i sam Pavle, i razbojnik, i bezbrojno mnostvo drugih, porocnih ljudi? Tako je i Gospod u Evandjelju rekao: Ne moze drvo zlo plodove dobre radjati (Mt. 7; 18), tj. dok ostaje zlo. Necemo, dakle, pomisljati na telesno, nego cemo pomisljati na duhovno, da bismo bili u miru sa Bogom, Koji nam daje Duha kroz kojega nam je lako sve, sto se u vreme zakona tesko moglo ispuniti.

 8. A koji su po telu, ne mogu ugoditi Bogu. 9. A vi niste po telu, nego po

Duhu.  Drugim recima, oni koji telesno mudruju ne mogu da ugode Bogu, dok god ostaju

takvi. Telom pak ovde nije nazvao sustinu tela, nego grubi i telesni zivot, koji vascelog coveka cini telesnim. Tako je i u Starom Zavetu receno: Nece se Duh Moj do veka preti s ljudima, jer su telo (1. Mojs. 6; 3). U nastavku kaze: a vi niste po telu tj. ne sluzite telesnom, nego duhovnom zivotu. Zasto nije rekao: "Vi ne zivite u grehu?" Da bi ti znao, da Hristos nije samo ugasio tiraniju greha, nego da je i telo ucinio laksim i duhovnijim. Kao sto gvozdje, ukoliko dugo bude uz vatru, i samo postaje vatra, tako i telo onih, koji su kroz krstenje primili Duha, vascelo postaje duhovno.

 Posto Duh Boziji zivi u vama.  Recca "posto" ne izrazava sumnju nego potpuno uverenje: Posto je Duh Boziji u

vama, i vi ste u Duhu.  Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov.

 Nije rekao: "Ako nemate Duha Hristova", jer bi takvo izrazavanje za njih bilo

neugodno, nego je neodredjeno kazao: Ako neko nema Duha, taj i nije Hristov. I to je sasvim pravilno, jer je Duh pecat. Prema tome, ako neko nema pecat, taj i ne pripada Gospodu, Kojeg taj pecat pokazuje.

 10. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh, a Duh je zivot za

pravednost.  Opet tesi slusaoce, govoreci: Ako je Hristos u vama. Neki su pod Hristom ovde

podrazumevali Duha, ali to nije tacno. Apostol objasnjava da onaj, koji ima Duha, ima u sebi Samog Hrista, jer gde je Jedna od ipostasi Svete Trojice, tamo su i ostale. Sta ce se dogoditi, ako Hristos bude u nama? Tada ce telo biti mrtvo za greh, i Duh Sveti u vama jeste zivot, tj. ne samo da Sam zivi, nego i drugama moze da daruje zivot. Duh je zivot za pravednost, jer smo mi od Boga opravdani i ta pravednost ili opravdanje biva ocuvana u nama. Kada je ona ocuvana, onda nema greha, a kada nema greha, onda nema ni smrti. Tada ostaje zivot, svagda, i u ovom veku, kada pocnemo da zivimo po Bogu (jer se takav zivot, kad smo mrtvi za greh, i naziva zivotom u pravom smislu reci) i u onom buducem, kad ce zivot biti beskonacan.

 11.Ako li zivi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji

je podigao Isusa iz mrtvih ozivece i vasa smrtna telesa Duhom Svojim koji zivi u vama.

 Ponovo pocinje slovo o vaskrsenju i kaze: "Ne plasi se sto si odeven u smrtno telo.

Ti imas Duha Bozijeg, Koji je Hrista vaskrsao iz mrtvih. I kao sto je vaskrsao Njega, nesumnjivo ce i tebe vaskrsnuti, pa cak i ozivotvoriti. Vaskrsnuce i oni koji nemaju Duha, ali ce oni vaskrsnuti u kaznu, dok ce oni, koji imaju Duha, vaskrsnuti u zivot." Apostol zato nije rekao: vaskrsnuce telo, nego: ozivece te Duhom Koji zivi u tebi. Nije rekao: koji je ziveo, nego: koji zivi, i tu ostaje do kraja. Videvsi u tebi Duha Svojega, Gospod ce te odvesti u bracnu loznicu. Medjutim, ukoliko ne budes imao Duha, nesumnjivo ces propasti, iako ces vaskrsnuti. Prema tome, umrtvi telo da bi u tebi ziveo Duh, a kroz Njega ti je dat zivot.

 12. Tako, braco, nismo duzni telu da po telu zivimo.  Pokazavsi kakva je korist od duhovnog zivota, odnosno da se njime u nas useljava

Hristos i ozivotvoravaju mrtva tela, na kraju dodaje i savet i pokazuje da mi nismo duznici tela nego duznici Duha. Ono, sto je Bog izlio na nas bilo je delo blagodati, a ono, sto je nase, to biva po dugu i neminovno se zahteva. Objasnjavajuci izraz nismo duzni telu i da ti to ne bi razumeo o sustini tela, dodaje: da po telu zivimo. Ja vam, kaze, ne zabranjujem svaku brigu o telu (jer smo obavezni da mnogo toga cinimo i za telo, da ga hranimo, grejemo i sl), nego (zabranjujem) onu brigu, koja dovodi do greha. Po telu zivi onaj, koji od tela nacini gospodara svoga zivota i cara svoje duse.

 13. Jer ako zivite po telu, pomrecete. Ako li Duhom dela telesna

umrtvljujete, zivecete.  Smrcu ovde ne naziva samo onu besmrtnu kaznu u geeni, nego kao smrt imenuje i

zivot koji se na zemlji provodi u rdjavim delima. Naprotiv, ako duhovnim zivotom umrtvimo rdjava telesna dela, zivecemo i tada - beskonacnim zivotom, i sada - vrlinskim zivotom. Onaj, koji je mrtav za svet, taj zivi. Zapazi da nije rekao: umrtvljujte telo (jer je to coveko-ubistvo), nego: dela telesna, ocigledno ona porocna. Ne treba jednostavno umrtvljavati vid ili sluh (jer je i gledanje i slusanje prirodno telesno delo), nego njihovu upotrebu za zlo.

 

14. Jer koje vodi Duh Boziji, ono su sinovi Boziji.  Prethodno je dao sledece obecanje: bicete zivi, ako umrtvljujete porocna dela. Sada

pominje vazniji venac i vecu nagradu, odnosno usinovljenje Bogu. Nije rekao: "svi, koji zive Duhom", nego: svi, koje vodi Duh, to jest, oni kojima Duh upravlja, kao kocijom, i koji su Duha ucinili gospodarem nad dusom i telom. Iako si primio krstenje i kroz krstenje postao sin Boziji, ako te ne bude vodio Duh izgubices ovaj dar. Iako smo svi mi zadobili Duha u ovoj kupelji, od nas se, kao nase delo, zahteva da nas On rukovodi citavog zivota. Zato nije rekao: "koji su dobili Duha, to su sinovi Boziji", nego kaze: koje vodi Duh Boziji.

 15. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primismo duha

usinovljenja...  Apostol je rekao da su oni, koje vodi Duh, sinovi Boziji. Medjutim, kako su

usinovljenje Bozije i Judejci prisvajali za sebe, jer je receno: Sinove odgajih i podigoh (Isa. 1; 2) i Izrailj je sin moj, i prvenac, moj (2. Mojs. 4; 22), pokazuje kakva je razlika izmedju naseg i usinovljenja Judejaca. Judejci su, kaze, primili duh ropstva. Tako naziva pisanje zakona.

Iako je ono bilo dato Duhom, vise je prilicilo robovima. Otuda su za delima sledile telesne kazne, i kamenovanje, i spaljivanje, i pretnje: mac ce vas, kaze, prozdreti (Isa. 1; 20). Otuda su, opet, sledile i zemaljske nagrade, i obecanje zemaljskih dobara, i mnostvo nevaznih zapovesti, kakve dolikuju robovima. Prema tome, iako su se nazivali sinovima, Judejci su bili robovi. Mi se pak, kao blagorodni (plemeniti) i slobodni, nazivamo sinovima. Mi imamo i nebeske nagrade, i Carstvo nebesko. Nase kazne se ne sastoje u kamenovanju i slicnom, cemu su svestenici izlagali Judejce. Nama je dovoljno da krivca odlucimo od tajinstvene Trpeze, kao sina (= da kao sin pristupi Trpezi).

Nase zapovesti su bozanstvene i prilicnije blagorodnima, na primer: ne gledaj na zenu necistim okom, ne zaklinji se, napusti svoje imanje, i sl. One se ne ispunjavaju zbog straha od kazne, nego usled unutrasnje sklonosti i ljubavi. To se dokazuje i time, sto mnogi od nas napreduju i mimo onoga, sto je propisano u mnogim zapovestima. Pored toga, Judejci nisu imali Duha, dok mi imamo Njegovu obilnu blagodat.

 Kojim vicemo: Avva, Oce!  Upotrebio je jevrejsku rec, jer upravo tako nazivaju Oca Njegovi istinski sinovi. Kako

to, upitaces. Zar i Judejci nisu nazivali Boga Ocem? Kaze se: Zaboravio si Boga, stvoritelja Svojega (5. Mojs. 32; 18), a na drugom

mestu: Nije li nasjedan BOG stvorio i Nije li nam svima jedan Otac (Malah. 2; 10). Medjutim, iako je to receno o Judejcima, nije se nasao nijedan Judejac koji je u

molitvi Boga nazivao Ocem, kao sto Ga sada svi mi nazivamo nakon krstenja. Osim toga, ako su Judejci nazivali Boga Ocem, cinili su to po sopstvenoj volji, dok Ga verujuci tako nazivaju podstaknuti dejstvovanjem Duha. Kao sto za duh prorostva doznajemo na osnovu toga sto onaj, koji ga je dobio, predskazuje buducnost, tako i duh usinovljenja prepoznajemo odatle, sto onaj, koji ga je dobio, naziva Boga Ocem, jer ga na to podstice (pokrece) Duh. To i jeste jedan od darova Duha, kao sto nagovestava i sam apostol Pavle:

 16. Ovaj Duh svedoci nasem duhu da smo deca Bozija.  Sam Utesitelj svedoci o daru koji nam je predat. Mi rec "avva" ne izgovaramo bez

svedoka, niti od samih sebe, nego je to dar Utesitelja. Tome nas je naucio Duh, odnosno dar da tako govorimo u molitvama.

 17. A kad smo deca, i naslednici smo; naslednici, dakle, Boziji, i

sanaslednici Hristovi...  

Kaze tako, jer nisu sva deca naslednici. To dokazuje da smo mi i deca i naslednici. Kako ne dobija svaki naslednik najbolje nasledje, dokazuje i da smo mi nasledili najbolje nasledje, jer smo mi naslednici Boziji. Kako je, opet, moguce biti naslednik ali ne i sanaslednik Jedinorodnog, kaze da nam i to pripada, jer smo mi sanaslednici Hristovi.

 Posto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.  Rekavsi da cemo biti sanaslednici Hristovi, dokazuje da to necemo dostici bez

razloga. Onaj, Koji nas je pocastvovao tolikim dobrima i pre nego sto smo pokazali bilo kakve zasluge, zar nas nece utoliko pre nagraditi onda, kad vidi da se mnogo trudimo? On to cini zbog toga da se oni, koji su dobili dar, ne bi toga stideli, kao da su ga dobili bez truda. Razmisli, medjutim, da se ovde nagovestava da je onom, koji se udostojio takvih darova, neophodno da se podvrgne stradanjima i opasnostima.

 18. Jer mislim da stradanja sadasnjeg vremena nisu nista prema slavi koja

ce nam se otkriti.  Posto je govorio o stradanjima, apostol ne zeli da se slusalac pokoleba, buduci

izveden na stradanja i odvucen u opasnosti. Zbog toga dodaje: "Ne plasi se. Stradanja sadasnjeg vremena tj. ona privremena i prolazna, nisu nista u poredjenju sa buducom slavom. Nije rekao: "sa buducim pocinkom", nego: sa buducom slavom, koju mnogi prizeljkuju. Gde je pocinak, tamo nije uvek i slava. Medjutim, tamo gde je slava, tamo je uvek i pocinak. Recju: otkriti ukazao je da ta slava i sada postoji, ali da je skrivena, i da ce se tek tada otkriti, tj. u potpunosti pokazati. Kako je ona velicanstvena i daleko prevazilazi sadasnji vek, priugotovljena je za buducnost, jer se rasprostire u beskonacne vekove. Prema tome, slusaoce, imaj u vidu da su stradanja privremena, dok je slava buduceg veka beskonacna, i zato prihvati stradanja i zadobij slavu.

 19. Jer zarkim iscekivanjem tvorevina ocekuje da se jave sinovi Boziji.  Zeleci da pokaze kakvu cemo slavu dobiti, kaze da ce se i sama tvo-revina izmeniti

na bolje i da cemo mi utoliko pre dospeti u bolje stanje. Ono sto je receno ima takav smisao. Proroci govore ovako: reke pljeskaju rukama, brezuljci poskakuju, zivotinje i vestastveni predmeti imaju lica. Tako cini i apostol, kada kaze da tvorevina ocekuje tj. ceka da se promeni na bolje i ceka otkrovenje nase slave, kao slave sinova Bozijih. Tada, kad mi zadobijemo besmrtnost, i ona ce se proslaviti nepropadljivoscu. Zato, kad cujes da se o tvorevini govori kao o zivoj, pretpostavi da se tako govori u smislu olicenja (= personifikacije).

 20. Jer se tvar pokori tastini ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je

pokori, sa nadom. 21. Da ce se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Bozije.

 Tvar se pokorila tastini, tj. propadljivosti, i postala je propadljiva kroz tebe, covece.

Posto si ti dobio telo smrtno i podlozno stradanjima, i iz zemlje je poniklo trnje i korov, i nebo je ostarilo i potrebna mu je promena. Na koji je nacin tvar postala propadljiva kroz drugoga? Tako sto je i ona u celini bila sazdana za coveka. Izraz ne od svoje volje oznacava da je sve to bilo promisljanje (= staranje) Bozije i da nije bilo zasluga tvari, nego je ustrojeno radi tvoje koristi, kako bi je ti, videvsi njenu propadljivost (propadljivost tvari) prezreo, i pogled upravio ka nebesima. Reci s nadom i ostale, njima slicne, shvati u smislu olicenja (= personifikacije).

Dakle, i sama tvar ce se osloboditi, ne samo ti, nego i oni sto su daleko nizi od tebe, i ono sto je bez duse i bez cula, i sve ce biti pricasno dobrima. Nece vise biti propadljivo, nego ce slediti tebe. Kad je telo postalo propadljivo, i tvar je postala propadljiva. Isto tako, kad ti postanes nepropadljiv, i ona ce postati nepropadljiva. Ako je, dakle, tvar zbog tebe bila izlozena stradanju, onda i ti treba da, Boga radi, pretrpis stradanje; ako se ona (tvar) nada da ce se proslaviti, onda ti utoliko pre treba da se nadas proslavljenju. Da bi

pocastvovao sinove, otac i sluge odeva u bolju odecu. Tako je i Bog, nas radi, ukrasio tvorevinu.

 22. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdise i tuguje do sada. 23. A ne samo

ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo (prvine Duha) i mi sami u sebi uzdisemo cekajuci usinovljenje, izbavljenje tela nasega.

 Tim recima podstice slusaoca da prezre sadasnje i kao da kaze sledece: ne budi

gori od tvari i ne privezuj se za sadasnje. Naprotiv, trebalo bi da uzdises, jer jos ne posedujes buducu slavu. Ako, dakle, uzdise sva tvar, onda bi utoliko pre ti trebalo tako da postupas. Dodaje da i mi, imajuci prvedarove (prvine) Duha, tj. okusivsi buduca dobra, uzdisemo jer ih jos ne posedujemo. Na osnovu onih duhovnih darova koje smo vec dobili (a to su prvine, prvi darovi) imamo zalog i onih buducih. Da jeretici ne bi imali povoda da misle da je svet zlo i da mi toboze zbog toga uzdisemo, kaze: cekajuci usinovljenje. Kako to? Mi smo vec usinovljeni. Kakvo cemo jos usinovljenje dobiti? Ja, kaze, ne govorim o onom usinovljenju koje se savrsava kroz krstenje (jer smo to usinovljenje vec dobili), nego o savrsenoj slavi, koja se sastoji u nepropadljivosti tela. Ona i jeste savrseno iskupljenje, sloboda i oslobadjanje od smrti i stradanja, kada se iz stanja usinovljenja vise necemo vratiti u robovanje grehu.

 24. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi

nesto, kako i da se nada? 25. Ako li se nadamo onome sto ne vidimo, cekamo sa strpljenjem.

 Posto je govorio o buducim stvarima, kojima mnogi nisu verovali, savetuje: ti, koji

verujes, ne sumnjaj u ono sto ti govorim. Posredstvom onoga, sto si vec dobio, budi uveren i u pogledu buduceg. Kao sto ni pre, kad ti je Bog podario velika dobra, nisi prineo nista osim vere, tako i sada, nadajuci se buducim dobrima, iskoristi veru. Nada i jeste nada upravo onda, kad je njen predmet nevidljiv. Jer kad ko vidi nesto, kako i da se nada? Prema tome, ne bi trebalo da sve trazimo ovde: mi buduce cekamo sa strpljenjem.

Kada cujes da se govori o strpljenju (trpljenju), pod tim podrazumevaj podvige i pojacan trud, jer je hriscanin duzan da trpi (da bude strpljiv) ocekujuci nevidljivo kojem se nada sa verom.

 26. A takodje nam i Duh pomaze u nasim nemocima.  Pomenuvsi trpljenje, ponovo ukrepljuje slusaoce i kaze da nam i Duh pomaze.

Prema tome, ne dopusti da zanemocas u nadi i trpljenju: ti i prinosis samo nadu i trpljenje, a pomaze ti Duh.

 Jer ne znamo sta cemo se moliti kao sto treba.  Pokazuje kako nam Duh pomaze u nasim nemocima. Mi smo toliko nemocni, da ne

znamo cak ni za sta bi trebalo da se molimo. Tako sam nemocan i ja, Pavle. I Pavle se, kao sto znamo, molio za izbavljenje od zaoke u telu (v. 2. Kor. 12; 7-8) i da dodje u Rim (v. Rim. 1; 10). Mojsej se molio da vidi Palestinu (v. 5. Mojs. 3; 23-25), a Jeremija se molio za Judejce (Jer. 11; 14), ne znajuci sta je neophodno.

Pavle sada govori tako, zato sto su tada verujuci Rimljani, buduci izlozeni progonima i nevoljama, prirodno ceznuli za spokojstvom. Medjutim, kako ga nisu dobili, padali su u ocajanje. On, dakle, dokazuje da niko od ljudi ne zna za sta bi trebalo da se moli. Zbog toga ste vi, kaze, duzni da trpite, a o onome, sto vam je na korist, zna jedino Duh. Zbog toga dodaje i ono sto sledi.

 Nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim.  

U starini je Bog onima, koji su se krstavali, davao mnoge i razlicite darove, i oni su ih, uopsteno, nazivali duhom. Jedan je imao dar prorostva, drugi dar mudrosti, a treci neki drugi dar. Na isti nacin, Bog je davao i dar molitve, koji se isto tako nazivao duhom. Buduci da ne znamo mnogo od onog, sto je za nas korisno, mi trazimo beskorisno. Zato je u predjasnja vremena dar molitve nishodio na nekog pojedinca, i jedino je on trazio, uceci i druge da traze ono sto je svima na korist. Dakle, duhom ovde naziva dar te vrste i dusu, koja je dobila dar molitve i koja posreduje pred Bogom i uzdise. Takav, duhovan covek, stajao je s velikom skrusenoscu i sa silnim uzdasima. Danas je simvol ovog dara djakon, koji stoji i prinosi usrdne molitve umesto naroda.

 27. A Onaj sto ispituje srca, zna sta je zelja Duha, jer po volji Bozijoj

posreduje za svete.  Taj covek ne stoji i ne moli se zbog toga sto Bogu, navodno, nisu poznate nase

potrebe. Onaj, koji ispituje srca, zna kakva je zelja Duha, tj. duhovnog coveka; umesto verujucih koji su prisutni u crkvi - jer su oni sveti - on trazi to, sto je ugodno Bogu. To se dogadja zato, da bismo mi naucili da trazimo po volji Bozijoj, odnosno, ono, sto je Bogu ugodno. Buduci, dakle, da za nas posreduje Duh, nemoj da se zalostis kad si u nevoljama.

 28. A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro, njima koji su

pozvani po nameri.  Sve ono sto je prethodno receno, odnosno, da se tvar pokori tastini (st. 20), dace

biti oslobodjena odrobovanja propadljivosti (st. 21) i da mi ne znamo sta cemo se moliti kao sto treba (st. 26), sluzilo je, kao sto smo vec primetili, za ukrepljenje progonjenih u Rimu. Sada se to, pak, dodaje jasnije nego ranije. Onima, kaze, koji ljube Boga, sve, pa cak i ono sto izgleda neprijatno i zalosno, pomaze na dobro. Nije rekao da se onima, koji ljube Boga, ne dogadjaju nikakve nevolje, nego da njih, ako se dogode, Bog upotrebljava na korist onima, koji ih trpe. Kako je to izgledalo neve-rovatno, potvrdjuje ga onim sto je proslo i kaze: pozvanim po nameri (Njegovoj). Bog te je, kaze, prizvao kad si bio daleko i On te usvojio. Zar ti onda nece utoliko pre pomoci ako si prizvan? Covek pak postaje prizvan i po nameri, tj. i po svojoj sopstvenoj volji.

Naime, sam priziv nije dovoljan (jer bi se u tom slucaju svi spasli, posto su svi prizvani), nego je potrebna i covekova sopstvena volja.

 29. Jer koje unapred pozna, unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina

Njegova, da On bude Prvorodjeni medju mnogom bracom. 30. A koje unapred odredi, one i prizva.

 Bog unapred zna one, koji su dostojni priziva, a zatim i odredjuje. Dakle, na pocetku

je predznanje, a zatim (pred)odredjenje. Pod predodredjenjem podrazumevaj nepromenljivu i blagu volju Boziju. Tako je On unapred znao da je Pavle dostojan evandjelskog priziva, i na taj nacin je predodredio, tj. nepromenljivo odredio, a zatim ga i prizvao. One, za koje unapred zna da su dostojni priziva, cini saobraznima liku Sina Njegovog. Ono, sto je Jedinorodni po prirodi, oni postaju po blagodati, postavsi i sami sinovi Boziji. On je Prvorodni medju mnogom bracom prema ikonomiji (domostroju), jer je prema bozanstvenosti Jedinorodni. Kad je primio telo, On ga je vascelo i potpuno sjedinio sa svom Svojom prirodom, postao je nasa prvina i u Sebi osvestao nasu osudjenu prirodu. Zbog toga je On dostojno Prvorodni, a mi se nazivamo Njegovom bracom.

 Koje prizva, one i opravda,  oslobodivsi ih grehova i ucinivsi pravednima kroz kupelj preporodjenja.  A koje opravda, one i proslavi, udostojivsi ih usinovljenja i podarivsi im i ostale

darove.

 31. Sta cemo, dakle, reci na ovo? Ako je Bog s nama, ko ce protiv nas?  Vidis li, da ovde veoma jasno pokazuje da govori o onima, koji su u nevolji? On

gotovo da kaze sledece: ako smo udostojeni takvih dobara u vreme kad smo bili neprijatelji, kakvih cemo se tek dobara udostojiti nakon svog opravdanja i proslavljenja? Ako je Bog s nama, ko ce protiv nas?

Cak i kad bi na nas ustala citava vaseljena, premudrost Bozija bi tu pobunu preobratila u nase spasenje i slavu.

 32. On koji Svog Sina ne postede nego Ga predade za sve nas kako da

nam s Njime i sve ne daruje?  Ostavljam, rasudjuje, ostalo, sto sam ranije pominjao, odnosno da nas je Bog

opravdao i proslavio. Zamisli da On nije postedeo ni Sina Svoga, tj. Jedinorodnog, Ljubljenog, Koji je od Njegove sustine (= Njegove prirode) (jer postoje i sinovi Boziji usinovljeni kroz krstenje), nego Ga je predao za nas, predao Ga je za sve, i za plemenite, i za neplemenite, i za slavne, i za nistavne, i to Ga nije jednostavno predao, nego Ga je predao na ubistvo. Kako da nam sad On ne daruje i sve ostalo? Zar Onaj, Koji je dao Vladiku, nije dao i ostale darove? Dakle, ako On nesto ne daje, otuda ne sledi da uopste nece dati. Nemoj stoga isuvise zeleti da budes oslobodjen ti, koji si zbog Hrista u nedacama, jer ces ono sto zelis dobiti onda, kad ti On to da.

 33. Ko ce optuziti izabrane Bozije!  Medju ostalim iskusenjima, verujucima se cesto dogadjalo da ih Judej-ci prekore

zbog toga sto su se lako menjali i sto su se u jednom trenutku preobracali u hriscanstvo, zbog cega apostol kaze: "Vas je izabrao Bog, ikoce optuziti izabrane Bozije!" Ako nesto izabere covek-umetnik, niko nece osudjivati njegov izbor. Ko ce onda osuditi izbor Boziji?

 Bog je Onaj koji opravdava. 34. Ko ce osuditi? Hristos je Onaj koji umre, pa

jos i vaskrse.  Nije rekao: "Bog otpusta grehove",nego, sto je daleko vaznije, Bog opravdava.

Prema tome, necemo se plasiti niti onih sto iskusavaju, niti onih sto vredjaju. Nas je izabrao i opravdao Bog i Hristos Koji je umro za nas, pa jos i vaskrsao. Ko ce osuditi nas, koji smo udostojeni takve slave?

 Koji je s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas.  Rekao je: posreduje za nas, da bi pokazao Hristovu ljubav prema nama, tj. da

Hristos, iako je ispunio ikonomiju (domostroj) po telu, nije prekratio Svoje covekoljublje prema nama, nego da nas zastupa. To znaci rec: posreduje. Taj izraz ni najmanje ne umanjuje slavu Jedinorodnog.

Prethodno je rekao: Koji je s desne strane Bogu (to je znak Njegove velicine), zbog cega dodaje: i posreduje za nas, pokazujuci time nista drugo do, kao sto je vec receno, Njegovu ljubav prema nama. I o Ocu je receno: Kao da Bog poziva kroz nas (2. Kor. 5; 20). Da li se slava Bozija umanjuje zbog toga, sto On moli? Naprotiv, to je znak Njegove neizrecive brige o nama.

Neki su reci: i posreduje za nas razumeli u sledecem smislu: buduci da je On nosio telo i da Ga nije skinuo, kao sto praznoslove manihejci, i sama ta cinjenica oznacava posredovanje i zastupanje kod Oca. Gledajuci na to, Otac se opominje ljubavi prema ljudima, zbog koje je Njegov Sin prihvatio telo, i na taj nacin se priklanja milosrdju i milosti. Kao sto sam vec vise puta primetio, Pavle tako govori jer zeli da nadahne unesrecene i da pokaze da i Duh posreduje za nas, i da Otac nije postedeo sopstvenog

Sina, nego da nas je opravdao i proslavio, i da Sin posreduje za nas. Zbog toga ne bi trebalo niti da ocajavate, niti da klonete duhom.

 35. Ko ce nas rastaviti od ljubavi Hristove? Zalost ili teskoba, ili gonjenje,

ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mac?  Pokazavsi neizrecivu ljubav Oca, i Sina i Svetoga Duha prema na-ma, kao da

usklikuje u bozanstvenom nadahnucu: Ko ce nasrastaviti od ljubavi Hristove? Onoga, koji je toliko ljubljen i koji se udostojio takvog promisljanja, nista ne moze da rastavi od te ljubavi. Pojmovima zalosti i teskobe obuhvatio je sve, sto moze da uzrokuje nevolje, iako ih nije pojedinacno nabrajao.

 36. Kao sto je napisano: Radi Tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas

ovcama za klanje.  Da zalosti i teskobe ne bismo smatrali za prestanak ljubavi Bo-zije, navodi reci

proroka, koji ih je predskazao i pokazao da trpljenje i svakodnevno ubijanje slave Bozije radi predstavljaju najvecu utehu. Takvo trpljenje ili uteha bivaju prema slobodnoj volji, jer su po prirodi oni nemoguci. Ubijanje znaci prinosenje na zrtvu Bogu. Upravo na to ukazuje kada kaze: smatraju nas ovcama za klanje. Kao sto se ovce ne protive kada ih kolju, tako cinimo i mi.

 37. Ali u svemu ovome pobedjujemo (dosl. prepobedjujemo) kroz Onoga,

koji nas je zavoleo.  Posto je prethodno rekao da nas ubijaju, a da neko ne bi oslabio, pomisljajuci na

covecije, apostol ih bodri i ne kaze: pobedjujemo nego: prepobedjujemo tj. pobedjujemo s lakocom, bez truda i znoja, i to posredstvom onoga, pomocu cega nam i postavljaju zamke. U tome se i sastoji najsavrsenija pobeda, da pobedimo u vreme kad nas progone. Prema tome, ne gubi veru, jer nam pomaze Bog, i ne samo da nam pomaze, nego nas je i zavoleo. Stoga nema nicega cudnog u tome sto mi pobedjujemo u vreme samih iskusenja.

 38. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni zivot, ni andjeli, ni poglavarstva, ni

sile, ni sadasnjost, ni buducnost, 39. Ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar nece moci odvojiti od ljubavi Bozije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu nasem.

 Prethodno je rekao da je Bog nas zavoleo, a zatim govori o svojoj ljubavi prema

Bogu, kako niko ne bi pomislio da on samoga sebe preuznosi. Mi smo, rasudjuje, toliko privezani za ljubav prema Bogu, da nas od nje ne mogu odvojiti ne samo nevolje, nerazdvojive od ovoga zivota, nego ni neki tiranin: cak i ako bi nam pretio smrcu i kaznom, ili ako bi nam obecao beskonacan zivot da bi nas na taj nacin odvojio od Boga, ni najmanje ne bi uspeo u tome. I sta mi govoris o carevima i tiranima? Nas od te ljubavi ne mogu da odvrate ni andjeli, ni sve visnje sile, ni sadasnjost, ni buducnost, ni visina, tj. ono sto je na nebu, ni dubina, tj. ono sto je na zemlji, ni slava, ni sramota.

Neki pod visinom podrazumevaju Carstvo nebesko, a pod dubinom njegov gubitak. Cak i ako bi postojala neka druga tvar, bilo vidljiva bilo umom zamisliva, ni ona me ne bi odvojila od ove ljubavi. Nije se tako izrazio zbog toga sto andjeli toboze udaljuju ljude od Hrista, nego u vidu pretposgavke i usled velze zelje da pokaze najvisi stepen ljubavi prema Bogu: ne one, kakvom se razmecu Jevreji, nego one, kakvu imaju hriscani. Iako Judejci govore da ljube Boga, oni Ga ne ljube u Isusu Hristu, jer ne veruju u Hrista.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    DEVETA GLAVA  1. Istinu govorim u Hristu, ne lazem, to mi svedoci savest moja Duhom

Svetim. 2. Da mi je vrlo zao i srce me moje boli bez prestanka.  U recima koje slede namerava da dokaze da nisu svi, koji su potekli od Avraama,

njegovo seme. Da neko ne bi pomislio da to govori u velikoj pometnji duha, on ih predupredjuje i, udaljujuci takvu pretpostavku, govori povoljno o Jevrejima, iskazujuci da ih silno ljubi. Da bi mi ti poverovao, kaze, istinu Govorim o Hristu, ne lazem. Kao dokaz za to navodi tri svedoka: Hrista, sopstvenu savest i Svetoga Duha, govoreci: vrlo mi je zao i srce me boli bez prestanka zbog Jevreja, jer se nalaze izvan blagodati, o cemu i namerava da govori.

 3. Jer bih zeleo da ja sam budem odlucen od Hrista za bracu svoju,

srodnike moje po telu.  Najpre bi trebalo da znas, sta je odlucenost. To je razdvajanje ili otudjenje. Kao sto

niko ne sme da dodirne dar koji je posvecen Bogu, tako je i sa odlucenim, samo u drugom smislu. Svestenom predmetu niko nije smeo da se priblizi zbog postovanja, jer je to predmet posvecen Bogu. I sa odlucenim (anatemisanim) svi prekidaju veze, kao sa oskrnavljenim i otudjenim od Boga. Sta znaci ono, sto je Pavle rekao? Cini se da on ovde govori suprotno onome, sto je prethodno receno. Tamo je rekao da nas niko nece razluciti (odvojiti) od ljubavi Bozije, a ovde kaze da bi zeleo da bude odlucen od Hrista. Cini se da on protivureci onome, sto je prethodno receno, iako, u stvari, nije tako. I ovde on govori da zeli da bude odlucen od Hrista zbog ljubavi prema Bogu. Svi su optuzivali Boga, sto je proterao i lisio casti Jevreje, udostojene usinovljenja, koji su uzivali posebnu sla-vu i bili nazivani precima Hristovim, i sto je umesto njih uveo ljude koji nikad nisu znali za Boga, neznabosce. Roptali su i hulili na Promisao, kao da je to nepravedno ucinjeno i kao da je Bog obmanuo praoce, kojima je obecao darove.

Zbog toga se Pavle i mucio, tugovao zbog slave Bozije i zeleo da sam bude odlucen, samo da se Judejci spasu i da prestane njihova hula na Boga. Vidis li da on zbog plamene ljubavi po Bogu zeli da, ako je to moguce, bude odlucen od onih sto vecno zive uz Hrista - ne od ljubavi Njegove nego od slave i nasladjivanja njome. Tako se i ocevi cesto odlucuju (odvajaju) od sinova da bi se sinovi proslavili, ne otudjujuci se, medjutim, od ljubavi sinova i zeleci da oni sami budu liseni slave, ali da sinovi postanu slavni.

Dakle, rasudjuje apostol, ja, koji sam izvrsio nebrojeno mnostvo podviga, koji beskrajno ljubim Boga, zelim da se, radi slave Bozije, lisim slave Hristove. To pak ne znaci lisiti se nego, bolje receno, zadobiti je. Recima: za bracu svoju, srodnike moje po telu, pokazuje najmilosrdniju i najtopliju ljubav prema Judejcima.

 4. Koji su Izrailjci, cije je usinovljenje i slava i zaveti i zakon i bogosluzenje

i obecanja. 5. Ciji su i oci, i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vekove. Amin.

 Ovde hvali i preuznosi Judejce. Da neko, kao sto sam rekao. ne bi pomislio da

toboze govori u velikoj pometnji duha. Neprimetno ukazuje da Bog zeli da se i oni spasu. To se vidi otuda, sto ih je On udostojio usinovljenja i slave, dao obecanje njihovim ocima, podario im sva ostala prevahodstva i blagovoleo da se od njih (po telu) rodi Hristos. Medjutim, oni sami su odbacili dobrocinstvo. Zbog toga, diveci se ljubavi Bozijoj, uznosi blagodarnost Jedinorodnom i kaze: Koji je nad svima Bog blagosloveni u vekove.

Iako, rasudjuje apostol, drugi hule da prihvatanje neznabozaca nije bilo osnovano, mi, znajuci tajne Hristove, znamo da je On dostojan proslavljenja. Zato bi trebalo da se postidi Arije,[1] jer Pavle naziva Hrista "Bogom nad svima".

 6. Ali ne kao da je propala rec Bozija.  Ja se, kaze, srdim zbog toga, sto hule na Boga i zato iskazujem zelju da se svi

spasu. Medjutim, ako se svi ne spasu, to ne znaci da je Bog slagao u obecanjima datim ocima i da se Njegove reci nisu ostvarile. On je ispunio obecanje, iako hulitelji kazu da je jednima obecao a drugima dao. Poslusaj sta dalje kaze.

 Jer nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja. 7. Niti su svi deca koji su od semena

Avraamovog;  Bog je, kaze, ispunio obecanje. On je rekao: Dacu tebi i potomstvu (semenu)

tvojemu (1. Mojs. 13; 15). Razmotrimo, dakle, kakvo je to potomstvo. Nisu svi, koji su potekli od Avraama, njegovo potomstvo, niti su svi, koji su potekli od Izrailja - Izrailjci, nego su to oni, koji su se rodili po primeru Isaakovom i koji su proslavljeni po vrlini Izrailjevoj, kroz koju je on i video Boga. Nije rekao: "koji su od Jakova", nego: koji su od Izrailja, pomenuvsi pocasno ime. Dakle, ako razumes ko se radja po primeru Isaakovom, otkrices da obecanje nije lazno, jer su takvima data obecanja.

Zbog toga Bog niposto ne zasluzuje hulu: ono sto je rekao, On je i ispunio, iako neki to ne razumeju.

 Nego je receno: U Isaaku ce ti se nazvati seme. 8. To jest, nisu ono des

Bozija sto su po telu des, nego se deca obecanja racunaju u seme. 9. Jer je ovo rec obecanja: U ovo vreme doci cu, i u Sarre ce biti sin.

 Ne objasnjavam ti ja, kaze, sta je istinsko seme Avraamovo, nego Stari Zavet, gde

je receno: UIsaaku ce ti se nazvati seme (1. Mojs. 21; 12). Prema tome, oni koji su se rodili po primeru Isaakovom, odnosno, po obecanju, to su uistinu deca Avraamova a prevashodno deca Bozija. Sve se savrsavalo recju Bozijom. Isaak se nije rodio po zakonu i po sili prirode, nego po sili obecanja.

U ovo vreme doci cu, i u Sarre ce biti sin (v. 1. Mojs. 18; 10). Isaak je, dakle, zacet i rodjen recju Bozijom. Tako se i nad nama, cedima Bozijim, u kupelji krstenja, kao u utrobi, izgovaraju reci Bozije, koje nas i zacinju, jer se mi radjamo krstavanjem u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. I kao sto je tamo Bog obecao rodjenje Isaakovo a zatim to obecanje i ispunio, tako je On kroz proroke obecao i nase rodjenje, a zatim je (to obecanje) i ispunio.

Zbog toga reci: U Isaaku ce ti se nazvati seme treba shvatati ovako: seme Avraamovo su oni, koji su se rodili po primeru Isaakovom, tj. recju Bozijom. Prema tome, rec Bozija se ostvarila, ali je Bog obecanje podario istinskom semenu, tj. verujucima koji poticu od neznabozaca: i oni su postali ceda Bozija kao i Isaak, jer su i oni od obecanja. Ako pak Judejci kazu da reci: u Isaaku ce ti se nazvati seme oznacavaju da ce se oni, sto se rode od Isaaka, ubrojati u seme Avraamovo, onda ovde treba ubrojati i Idumejce i sve, koji su od njega potekli, jer je njihov praotac Isav takodje bio Isaakov sin. Idumejci, medjutim, ne samo da se ne nazivaju sinovima Avraamovim, nego su i sasvim tudji Izrailjcima i nazivaju ih inoplemenicima.

 10. A ne samo ona, nego i Reveka koja u isto vreme zace dva sina od

jednoga, od Isaaka oca nasega.  Dokazao je vec da, iako je Avraam imao mnogo potomaka, njegovim semenom je

nazvan Isaak i oni koji se radjaju slicno njemu. Sada pak kaze: to mozes da vidis ne samo na Isaaku nego i, sto je jos vazsgje, na braci koja se radjaju od jednog oca i od jedne majke i koji su pri tom blizanci, tj. na Isavu i Jakovu. Oni nisu dobili jednaka prava, jer je

jedan izabran a drugi omrznut. Zato ne pitaj zasto je Bog izabrao neznabosce i ucinio ih semenom Avraamovim, odnosno Bozijim, dok je Jevreje odbacio.

 11. Jer dok jos des ne behu rodjena, ni ucinila ni dobra ni zla, da ostane

onako kakoje Bog po izboru odredio, 12. Ne zbog dela, nego zbog onoga koji priziva, rece joj se: veci ce sluziti manjemu. 13. Kao sto je napisano: Jakova zavoleh, a Isava omrznuh.

 Ovde je neophodno da unapred ukazemo na smisao onoga, o cemu apostol

namerava opsirno da govori. Mnogi su pitali: Zasto su neznabosci pretpostavljeni Judejcima (jer niko nije mogao da kaze: zbog vrline, posto su svi sagresili)? Apostol je sabrao mnoge nedoumice (teskoce, atgora), nerazumljive za nas, ali razumljive za Boga.

Na pocetku izlaze da izmedju dvojice brace-blizanaca izabrani nije izabran zbog vrline, a da omrznuti nije omrznut zbog poroka (jer oni ne behu ucinili ni dobro ni zlo, posto su se jos uvek nalazili u majcinoj utrobi), nego je prema izboru, prema predznanju Bozijem, jedan izabran i bio voljen a drugi je bio omrznut, kao sto kaze prorok: Jakova ljubih, a na Isava mrzih (Mal. 1; 1-2), da bi sve bilo delo Boga i Njegovog izbora i predznanja. Medjutim, sta ja govorim o njima? Svi Izrailjci su se klanjali teletu; medjutim, jedni su bili kaznjeni, a drugi nisu. Faraon je uistinu bio surov. Medjutim, i drugi su bili surovi: zasto je onda kazna sustigla samo jednog?

Vidis li da je to nerazumljivo za ljude, i da je razumljivo samo za Boga? Tako i izbor neznabozaca i odbacivanje Judejaca nama iz-ledaju neosnovano, ali u ocima Bozijim je i jedno i drugo veoma pravedno. Takav je smisao celokupnog ovog mesta.

 14. Sta cemo dakle reci? Zar ima nepravde kod Boga? Nikako!  Bog je, dakle, pravedan, i u odnosu na nas, neznabosce, i u odnosu na Judejce.  15. Jer Mojseju veli: Pomilovacu koga pomilujem, i sazalicu se na koga se

sazalim.  Dodaje, kao sto je i prethodno receno, i drugu izreku iz Starog Zaveta, dokazujuci

da jedino Bog zna ko je dostojan pocasti a ko kazne. Iako su svi podjednako pogresili kad su izlili tele, Bog je jedne pomilovao a druge predao Levitima da ih ubiju. Ni Mojsej, veliki pred Bogom, nije znao za razlog tome, a ti pokusavas da dokucis razlog, zbog kojeg su neznabosci bili pretpostavljeni Judejcima, iako su bili gresnici?! Uostalom, Pavle je mogao da iznese taj razlog, kao sto ga je izneo na drugom mestu: Izrailjci su mislili da ce se opravdati delima, dok su neznabosci verovali da ce se opravdati verom i blagodacu. Medjutim, nemoj sada da trazis taj razlog; zatvori usta radoznalima i ubedi ih da ne istrazuju odluke Bozije.

 16. Tako, dakle, nije ni do onoga koji hoce, ni do onoga koji trci, nego do

Boga koji miluje.  Isaak je hteo da blagoslovi Isava. Medjutim, Jakov je pozurio u polje, da bi ulovio

divljac i od oca dobio blagoslov, a Bog je prema pravednom sudu ucinio da Jakov, kao sasvim dostojan, dobije blagoslov. Moglo bi se uciniti da apostol ovde ponistava slobodnu volju, premda nije tako.

Za kucu kazemo da je ona u celini delo majstora. Iako su majstoru potrebni i vestastvo, i pomocnici u gradnji, kazemo da je on podigao citavu kucu, jer ona prevashodno zavisi od njega. tako i za Boga kazemo da je sve Njegovo delo, iako je Bogu potrebna nasa slobodna volja. On savrsava, On daje vence, On i osudjuje; zbog toga i kazemo da je sve delo Bozije.

 17. Jer Pismo govori faraonu: Bas za to te podigoh, da na tebi pokazem

silu Svoju, i da se razglasi ime moje po svoj zemlji.

 Kako su, rasudjuje, medju onima sto su izlili tele jedni spaseni a drugi kaznjeni, jer

je jedino Bog znao koji su dostojni spasenja a koji dostojni kazne, tako je, i pored toga sto je bilo mnogo surovih, gnevu Bozijem bio izlozen samo faraon. Zbog toga sam te, kaze, i postavio, tj. istakao sam te, faraonu, kako bi kroz tebe upoznali Moju silu i kako bi se mnogi uzdrzali, slusajuci o Mom imenu, kao o mocnom i imenu pravednog sudije po vasceloj zemlji.

 18. Tako, dakle, koga hoce pomiluje, a koga hoce otvrdoglavi.  Izvodi zakljucak i kaze, da od Boga ne treba traziti objasnjenje. Bog pomiluje koga

hoce, kao sto je postupio s Izrailjcima koji su izlili tele, a koga hoce otvrdoglavi, kao sto je postupio s faraonom.

Sta znaci: otvrdoglavi? Moglo bi se uciniti da je to nedolicno. Medjutim, za Boga se kaze da je ucinio da otvrdne faraonovo necisto srce, slicno kao sto sunce ucini da otvrdne blato. Na koji je nacin to ucinio?

Dugotrpljenjem, jer ga je, pokazujuci prema njemu dugotrpljenje, ucinio surovim. Ovde se, dakle, dogo dilo nesto slicno onome, sto se dogadja kad neko ima porocnog slugu i covekoljubivo se ponasa prema njemu. I ukoliko se on covekoljubivije ponasa prema njemu, on ga cini sve rdjavijim, ali ne zato sto ga toboze on sam uci poroku, nego zato sto sluga koristi njegovo dugotrpljenje da bi uvecao svoju porocnost i time pokazuje prezir prema njegovom dugotrpljenju.

 19. Reci ces mi: zasto onda ukorava? Jer ko se suprotstavio volji Njegovoj?  Kao sto sam vise puta rekao, Apostol svesrdno nastoji da dokaze da su odluke i

sudovi Boziji poznati jedino Bogu. Zbog toga svagda sabira mnostvo nedoumica (teskoca) i ne nudi resenje, kako bi postavio slusaoca u tezak polozaj i ubedio ga da su odluke i sudovi Boziji nerazumljivi za coveka i da prevazilaze njegov um. Smisao ovog mesta je sledeci.

Apostol iznosi prigovor i nedoumicu. Ako Bog cini surovim koga hoce, zasto onda On gresnika optuzuje? Ko moze da se suprotstavi Njegovoj volji? On je hteo, i ucinio je nekoga surovim, a surovi je zatim s pravom sagresio. Kako ga onda On optuzuje i kaznjava? Apostol je izneo upravo takav prigovor, da bi pokazao da nedoumicu o tome moze da razresi jedino Bog. Iz tog razloga je i ne razresava on sam, nego zatvara usta pometenome i kaze:

 20. A ko si ti, o covece, da se prepires sa Bogom:  Vidis li kako zaustavlja nepravovremenu radoznalost, postavlja uzdu i poucava

poznanju razlike izmedju Boga i coveka? A ko si ti? Zar ti sa Bogom ucestvujes u upravljanju svetom? Zar si ti sudija onome, sto bi On trebalo da ucini ili da ne ucini? Govoriti da bi trebalo uraditi ovako a ne drugacije, znaci prepirati se s Bogom i protiviti Mu se. Tako se, medjutim, niposto ne sme postupati, nego se s pokornoscu mora prihvatiti ono, sto je Bog ucinio, ma kako da je to ucinjeno.

 Zar rukotvorina govori majstoru svome: zasto si me tako nacinio? 21. Ili

zar loncar nema vlasti nad glinom, da od iste smese nacini jedan sud za cast a drugi za sram!

 Pavle nije upotrebio ovaj primer s namerom da unizi nasu slobodnu volju i da nas

predstavi kao nedejstvene i nepokretne, nego zato, da bi nas naucio da smo duzni da se pokorimo Bogu i da Mu pokazemo duboku i bespogovornu poslusnost. Kao sto loncar, rasudjuje, od jedne iste gline pravi ono sto je njemu ugodno i nijedna posuda mu ne protivureci, tako ni ti nemoj da pitas Boga zasto medju ljudima, cak i ako su istog roda, neke kaznjava a neke nagradjuje.

Naprotiv, oseti strahopostovanje pred Njim i podrazavaj glinu. Kao sto je ona pokorna loncarevoj ruci, tako se i ti pokori volji Domostrojitelja (Ikonoma) vaseljene. Znaj, citaoce, da, kao sto medju posudama ne zavisi od gline da li ce neka biti za cast a neka za sram, nego to zavisi od onoga, koji se posudama koristi, tako ni medju ljudima ne zavisi od prirode da li su jedni dostojni kazne a drugi dostojni nagrade (jer je priroda jedna ista), nego to zavisi od covekove slobodne volje.

 22. A sta ako Bog, hoteci da pokaze gnev Svoj i da objavi moc Svoju,

podnese sa velikim strpljenjem sasude gneva, koji su spremljeni za propast. 23. Da bi objavio bogatstvo slave Svoje na sasudima milosti, koje pripremi za slavu. 24. Nas koje i prizva, ne samo od Judejaca, nego i od neznabozaca.

 Zatvorivsi usta radoznalom, sada daje resenje. Smisao recenoga je sledeci. Faraon

je bio sasud gneva, tj. covek koji je svojom kamenosrdnoscu rasplamsao gnev Boziji. Bog ga je podnosio, tj. postedeo, trpeo, jer ga je (faraona) udostojio Svog velikog dugotrpljenja.

Medjutim, on je to dugotrpljenje iskoristio da bi postao jos suroviji i postao sasud sposoban da primi gnev, spreman za propast, tj. od samoga sebe i po svojoj sopstvenoj volji bio je pripremljen za nju, jer nije propustio nista, sto je sluzilo propasti i ucinio je sve sto ga je vodilo ka njoj.

Ili drugacije: podnosio, da bi pokazao da on (faraon) nije postao bolji zbog dugotrpljenja, da ga zbog toga kaznjava i pokazuje sopstvenu moc, kako bi drugi zbog toga postali bolji. Kao sto je, kaznjavajuci faraona koji je prema sopstvenoj volji postao sasud gneva, Bog pokazao Svoju moc, tako je, pomilovavsi neznabosce, koji su mnogo sagresili ali su postali dostojni milosti, objavio bogatstvo slave Svoje.

Nije rekao: "covekoljublja", nego: slave, jer se savrsena slava Bozija sastoji u pomilovanju. U nastavku kaze: Koje pripravi, tj. za koje predvide. Osim toga, nije rekao: "spasao je sve neznabosce", nego: od neznabozaca, tj. samo neke medju njima. Ne sablaznjavajte se, dakle, vi, Judejci, jer su i medju neznaboscima neki pomilovani a neki ne.

 25. Kao sto i govori kod Osije: nazvacu narodom Svojim narod koji nije Moj

i nemilu milom. 26. I bice da na mestu gde im je bilo receno: Vi niste Moj narod, tamo ce se nazvati sinovi Boga zivoga.

 Judejci su mogli da kazu: "Ti nas, Pavle, obmanjujes kada to govoris." Zbog toga

navodi reci proroka Osije, koji uzvikuje i kaze: Nazvacu narodom Svojim narod koji nije Moj. Koji je to narod, koji nije bio Njegov? Neznabosci.

A ko je nemila! Neznabozacka crkva. Medjutim, neznabosci su postali i ljubljeni narod i, sto je jos vaznije, sinovi Boga zivoga. Ako neko kaze da je to receno o Judejcima koji su bili nezahvalni, ali su zatim prihvaceni u blagodat, takav prigovor nece naskoditi nasem objasnjenju. Ako se dogodilo da oni budu prihvaceni, sta je onda sprecavalo da budu prihvaceni i neznabosci?

 27. A Isaija vice za Izrailj: Ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak

morski, ostatak ce se spasti.  Ne zadovoljivsi se pozivanjem na Osiju, on za svedoka poziva i Isaiju, koji vice, tj.

govori smelo i neustrasivo da se nece spasti svi Izrailjci, nego samooni, dostojnispasenja (jerto znacirec "ostatak",tj. izabrani) koje je Bog ostavio i izdvojio kao dostojne. Govoreci: kao pesak morski podseca ih na starozavetno obecanje kojeg su postali nedostojni. Prema tome, ne uznemirujte se sto je toboze naruseno obecanje: svi proroci su objavljivali da nisu svi dostojni spasenja.

 28. Jer ce izvrsiti brzo rec Svoju po pravdi, izvrsice Gospod brzo rec Svoju

na zemlji.

 Sada pokazuje kako ce se spasti ostatak i kaze da nije potrebno da se trude, da

odlaze daleko i da se iscrpljuju delima zakona. Bog, kaze, Koji okoncava i brzo savrsava rec vere po citavoj zemlji, ucinice to po pravdi, tj. da bi opravdao one, koji su je (rec) primili. Ako ispovedis ustima svojim da je Isus Gospod i verujes u sriu svojemu da Ga Bog podize iz mrtvih, bices spasen (Rim. 10; 9). To je skracena rec, tj. kratko ispovedanje vere.

 29. I kao sto prorece Isaija: Da nam Gospod Savaot nije ostavio seme,

postali bismo kao Sodom i slicni Gomoru.  Rekavsi da ce se spasti ostatak, sada objasnjava sta to znaci i govori da nam je Bog

ostavio izabrano seme i kvasac, jer rec: ostavio upotrebljava umesto reci: izabrao. Da ga Bog nije sacuvao, mi bismo bili istrebljeni kao zitelji Sodome i Gomore, i bili bismo kaznjeni zbog svojih pregresenja.

 30. Sta cemo, dakle, reci? Da neznabosci, koji ne trazise pravednost,

postigose pravednost, ali pravednost od vere. 31. A Izrailj, trazeci zakon pravednosti, ne postize zakona pravednosti.

 Ovde daje najjasnije razresenje, pokazujuci zbog cega su neznabosci prihvaceni a

Izrailjci odbaceni. Pridrzavajuci se pravednosti od vere, neznabosci su se uistinu opravdali, dok Izrailjci, neprestano trazeci zakon pravednosti, tj. zakon dela, nisu dostigli pravednost, jer zakon, koji se sastojao od dela, nije bio u stanju da ih opravda.

 32. Zasto? Zato sto ne trazise od vere, nego od dela zakona.  Ti ces upitati: "Zasto Izrailjci nisu zadobili pravednost, iako su je u mnogome

dosegli?" Znaj da oni nisu trazili opravdanje u veri, nego u delima zakona.  Jer se spotakose o kamen spotcanja, 33. Kao sto je napisano: Evo,

stavljam u Sionu Kamen spotitnja i Stenu sablazni, i svaki koji u Njega veruje nece se postideti.

 Spotice se onaj, koji posmatra nesto sa strane, i ne obraca paznju na to, sto je pred

njegovim nogama. Tako su se i Judejci zagledali u zakon, pa su se spotakli o Hrista, odnosno, nisu u Njega poverovali.

Kamenom spoticanja i Stenom sablazni Hristos je nazvan zbog po svrsetku i okoncanju onih koji nisu poverovali. On je Sam po Sebi polozen u temelj i oslonac, zbog cega se kaze: Koji u Njega veruje nece se postideti (Isa. 28; 16), bilo da je Judejac ili neznabozac, jer sve savrsava i opravdava vera, a ne dela.

  

  NAPOMENA:

1. "Jeretik koji je svojim ucenjem toliko uzbunio Crkvu da je 325. g. morao biti sazvan Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, gde je osudjena arijanska jeres i u Simvolu vere formulisana crkvena dogma o Sinu Bozijem. Arije tvrdi da je Bog jedan i nestvoren, i da se s njim nikako ne moze povezati pojam radjanja. Kad je ovaj Bog hteo da stvori svet, najpre je stvorio jedno vise bice, koje Sveto Pismo naziva Sinom i Logosom. Arije tvrdi da je Logos rodjen, ali da nije Sin Boziji po prirodi nego po blagodati. Logos, dakle, nije Bog u pravom smislu te reci, nego samo u onom smislu, u kojem Sveto Pismo pravednike naziva bogovima i sinovima Bozijim. Posto Sin nije Bog po prirodi, ni Njegovo znanje nije savrseno: za Njega je Otac nevidljiv, i On ne moze potpuno niti da vidi, niti da pozna Oca. Sto se tice ovaplocenja Logosa, Arije je saglasan sa Svetim Pismom, ali tvrdi da osecanja koja On ispoljava pokazuju da On nije Bog po prirodi, vec bice podlozno stradanju." V. jeromonah dr Justin, Dogmatika Pravoslavne Crkve, I.

 

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    DESETA GLAVA  1. Braco, zelja je srca moga i molitva Bogu za Izrailj da se spase.  Nameravajuci da Judejcima zada udarac, predupredjuje ga krotkim recima, kako ne

bi pomislili da reci koje slede poticu od neblagonaklonosti prema njima i govori o zelji srca, tj. o svom htenju, o svojoj velikoj zelji za Judejce, ne samo da se oslobode kazne nego i da se spasu. Kako, kaze, da budem neblagonaklon prema vama, kad se molim Bogu za vase spasenje?

 2. Jer im svedocim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. 3. Jer ne

poznajuci pravde Bozije i nastojeci da svoju pravdu utvrde, ne pokorise se iravdi Bozijoj.

 Na pocetku je, cini se, blagonaklon i prijatan prema Judejcima, jer je, rekavsi: imaju

revnost za Boga, ali ne po razumu pokazao da su dostojniji milosrdja nego kazne. Oni, kaze, revnuju na zakonu koji im je dat od Boga. Medjutim, oni ne revnuju po razumu, jer ne zele da poznaju da je zakon prestao i da je ukinut. U nastavku ukazuje na njihovu strast prema sporenju i na njihovo vlastoljublje. Oni su nastojali da utvrde sopstvenu pravednost, tj. pravednost na osnovu zakona, sastavljenu od sopstvenih dela i truda, koja, buduci da je vec pala, ne moze vise da stoji. Na taj nacin, niti su utvrdili svoju pravednost, niti su se pokorili pravednosti Bozijoj. To i jeste znak razmetljivosti i vlastoljubivog duha, pa cak i bezumlja: nastoje da utvrde ono, sto ne moze da stoji, i u tome provode sve vreme. Pravednoscu Bozijom naziva se ona (pravednost) koja ne zavisi od naseg truda, nego je u celini dar Boziji.

 4. Jer je Hristos zavrsetak zakona za opravdanje svakome koji veruje.  Posto je kao celovitu pravednost imenovao onu, koja je u zakonu, a da oni, koji su

poverovali iz jevrejstva ne bi rekli: "Postali smo prestupnici jer smo napustili tu pravednost", i da, opet, ni oni neverujuci ne bi utvrdili: "Kako je celovita pravednost u zakonu, iako je sada nismo ispunili, mozemo to u potpunosti da ucinimo kasnije", apostol uda-ljuje i jednu i drugu misao, i kaze: Zavrsetak zakona je Hristos.

Ono, sto je zakon zeleo a nije satvorio, satvorio je Hristos, tj. opravdanje coveka. Zbog toga ti, koji si poverovao iz jevrejstva, nemoj da kazes da si prestupnik zakona; naprotiv, ti si poznao volju zakona, koja se savrsava posredstvom vere u Hrista. S druge strane, ti, Judejine, koji jos nisi poverovao, nemoj da se nadas da ces sam savrsiti pravednost po zakonu, jer nju savrsava Hristos. Ako, dakle, hoces da zadobijes pravednost, verom prihvati Hrista i sve ces imati.

 5. Jer Mojsej pise za pravednost koja je od zakona: Covek koji to cini

zivece u tome.  Potvrdjuje ono sto je receno: ono, sto nije izvrsio zakon, izvrsio je Hristos, i dodaje:

Mojsej rasudjuje o opravdanju coveka posredstvom dela. Medjutim, kako nije bilo nijednog coveka koji bi ispunio dela, opravdanje po zakonu je nemoguce.

 6. A pravednost koja je od vere ovako govori: Da ne reces u srcu svome:

Ko ce se popeti na nebo? To jest, da svede Hrista, 7. Ili: Ko ce sici u bezdan? to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. 8. Ali sta govori Pismo? Blizu ti je rec, u ustima tvojima, i u srcu tvome, to jest rec vere koju propovedamo. 9. Jer ako ispovedas ustima svojim da je Isus Gospod, i verujes u sriu svom da Ga Bog podize iz mrtvih, bices spasen.

 Poznavsi da dela zakona ne mogu da opravdaju coveka, nauci da se bez truda i lako

opravdavamo u Hristu: za to se zahteva vera u srcu i ispovedanje ustima. Medjutim, trebalo bi iscrpnije objasniti ono sto je receno: Ko ce se popeti na nebo? Ko ce sici u bezdan? Apostol je to pozajmio od Mojseja (v. 5. Mojs. 30; 11-14), ali u onom smislu, u kojem je on to razumeo svojom uzvisenom mudroscu. Mojsej je u doslovnom smislu rekao ovako: "Zapovest Bozija lezi pred tvojim ocima, Judejine, i nema potrebe da ides na nebo da bi je nasao, niti da silazis u bezdan, niti da prelazis preko mora, da bi je tamo uzeo. Ona ti je blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu, jer ti je Bog posredstvom zakona sve pokazao." Tako, cini se, doslovno govori Mojsej.

Medjutim, apostol je to povezao sa Hristom. Ne sumnjaj, kaze, i ne pitaj se u svom umu: kako je Hristos sisao s nebesa i ovaplotio se? Ili kako je, umrevsi, ustao iz bezdana, tj. iz preispodnje? Veruj i da je On sisao i da se ovaplotio, i da je, buduci pogreben, ustao kroz vaskrsenje, jer Ga je Bog podigao. Zbog toga se i gledajuci na dostojanstvo Vaskrsloga lako moze poverovati.

Sta je lakse od toga, nego kad u svojim ustima (tj. u svojim recima) imas spasenje? Da neko, usled te lakoce, ne bi smatrao da je delo vere dostojno prezira, ukazuje da su pomisli neverja protivne samoj veri i da se odlucno moraju odbijati. Ne govori u svom srcu, savetuje, ovo ili ono, odnosno, ne dopustaj nikakve sumnje u svojim mislima.

 10. Jer se srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje.  Srcu su potrebna usta. Kakva je korist ako se veruje u dusi, ali se to ne ispoveda i

pred ljudima? Iako vera opravdava u umu, savrseno (potpuno) spasenje zavisi od ispovedanja. Vera tada blista i mnogima koristi. I ustima je, medjutim, potrebno srce. Mnogi licemerno ispovedaju Hrista, iako su njihova srca daleko od Njega.

 11. Jer Pismo govori: Svaki koji veruje u Njega nece se postideti. 12. Jer

nema razlike izmedju Judejca i Jelina; jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji Ga prizivaju. 13. Jer svaki koji prizove ime Gospodnje bice spasen.

 Rekavsi da srcem veruju a ustima ispovedaju, navodi iz Pisma svedocanstva o veri i

ispovedanju ili prizivu. Kada kaze: svaki koji veruje, ukazuje na veru, i onaj, koji je njome opravdan, nece biti postidjen. Kada pak kaze: svaki, koji prizove, ukazuje na ispovedanje, koje tvori spasenje. Sada, dakle, svako, bez obzira da li je Judejac ili Jelin, moze da bude prihvacen od Boga. Isti Gospod sviju, bogat za one koji Ga prizivaju.

Drugacije receno, to je car, bogat i zlatom i srebrom. Ako, dakle, Njegovo bogatstvo cine sami verujuci, ne ocajavaj misleci da si sagresio toliko, da ti ne moze biti oprosteno. On ce te prihvatiti, da bi i tebe ucinio pricasnikom Svog bogatstva.

 14. Kako ce dakle prizvati Onoga, u koga ne poverovase? Kako li ce

poverovati u Onoga, za koga ne cuse? A kako ce cuti bez propovednika? 15. A kako ce propovedati ako ne budu poslani? Kao sto je napisano: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro!

 Prethodno je rekao da ce se spasti svaki, koji prizove ime Gospodnje. Sada pak

prekoreva Judejce zbog toga, sto nisu prizvali ime Gospodnje. Zasto ga nisu prizvali? Zato sto nisu poverovali. A zasto nisu poverovali? Da li zato, sto nisu slusali? Ne, oni su slusali. Zatim sledi prigovor: Kako ce cuti bez propovednika! Posle toga opet sledi odgovor: Ne, bilo je i propovednika, i mnogo je takvih bilo poslato k njima. Odakle se vidi da su ti

izaslanici bili propovednici? Kao odgovor navodi reci proroka: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro (v. Is. 52; 7). Presavsi citavu vaseljenu, apostoli nisu blagovestili nista drugo do neizreciva dobra i mir izmedju Boga i ljudi. Zbog toga je neverje licna krivica onih, koji nisu prihvatili propovednika.

 15. Ali svi ne poslusase evandjelje: jer Isaija govori: Gospode, ko verova

propovedi nasoj?  Apostol kaze da proroci svedoce da je te blagovesnike poslao Sam Bog. Da neko ne

bi prigovorio:" Da su bili od Boga, onda bi ih svi poslusali" utvrdjuje da uistinu nisu svi poslusali blagovest (evangelion), ali da to ni najmanje nije naskodilo istini. O tome je pre mnogo godina govorio Isaija: Ko verova propovedi nasoj? Govori tako, umesto da kaze: "Samo je nekolicina poverovala onome, sto su od nas culi."

 17. I tako vera biva od propovedi (dosl. od slusanja), a propoved

(slusanje) od reci Bozije.  Ove reci su povezane s prethodnima i kao da predstavljaju zakljucak iz onoga, sto je

prethodno receno. Apostol, medjutim, ovim recima iskazuje i nesto drugo. Judejci su neprestano trazili cuda, pa su cak trazi-li i da vide vaskrsenje. Zato kaze da je vera od slusanja (propovedi), i da ne treba zahtevati nista vise, osim slusanja (propovedi). To, naime, nije prosto slusanje, niti slusanje obicnih reci, nego slusanje reci Bozijih. Prema tome, ako trazis cuda koja poticu (bivaju) od Boga, veruj i recima koje se govore od Boga.

 18. Ali velim: Zar ne cuse? Svakako: Po svoj zemlji otide glas njihov, i do

krajeva vaseljene reci njihove.  Neko bi mogao da upita: "Sta ako su blagovesnici bili poslati, a Judejci ih nisu culi?"

Apostol odgovara: "Cula je citava vaseljena; kako onda da nisu culi oni, medju kojima su apostoli proveli toliko vre-mena i od kojih su potekli? Da li je to moguce?"

 19. Nego velim: zar ne razume Izrailj!  Opet novi prigovor. Ako su apostoli propovedali a Judejci nisu razumeli, zar ne

zasluzuju da budu opravdani? Apostol i to razresava.  Prvi Mojsej govori: Ja cu vas na revnost pokrenuti kroz one koji nisu

narod, nerazumnim narodom rasrdicu vas.  Oni su, kaze, morali da razumeju da se propoveda Hristos, ako ni iz cega drugog, a

ono iz casti koje su udostojeni neznabosci. Oni su videli da su se idolopoklonici iznenada udostojili takvih dobara. Trebalo je da se u njima probudi revnost i da zakljuce da je to onaj isti narod, o kojem je govorio Mojsej. Nije samo velicina casti bila dovoljna da podstakne Judejce na revnost, nego i to, sto se casti udostojio i narod koji je u toj meri bio nizak da se nije cak ni smatrao narodom. Rasrdicu vas narodom nerazumnim, receno je. A sta je nerazumnije od neznabozaca, koji su se klanjali drvetu i kamenu?

 20. A Isaija govori smelo: Nadjose Me koji Me ne traze, javih se onima koji

ne pitaju za Mene.  Rekavsi da je napre govorio Mojsej, pominje i drugog proroka, koji je takodje jasno i

otvoreno govorio. Isaija, kaze, govori smelo, tj. nastoji da iskaze istinu u svoj njenoj obnazenosti, i vise voli da se izlozi opasnosti, nego da tu istinu precuti. Kod njega je receno: Nadjose Me koji Me ne traze, koji nisu ni pitali za Mene (Isa. 65; 1). O onima, koje je Mojsej nazivao nerazumnim narodom, Isaija kaze da nisu ni trazili ni pitali, odnosno,

naziva ih neznalicama i neprijateljima znanja. Dakle, trebalo je da na osnovu svega toga Judejci razumeju da su jedni odba-ceni a drugi prihvaceni.

 21. A Izrailju govori: Vazdan pruzah ruke Svoje prema narodu

neposlusnom i buntovnom.  Da Judejci ne bi imali pravo da kazu Bogu: "Tebe su pronasli neznabosci a sa nama

nisi hteo da govoris", prorok dodaje: Vazdan, tj. u svako doba, pruzah ruke Svoje, tj. privlacio sam vas, ali ste se vi pokazali kao neposlusan i buntovan narod. Prema tome, krivi ste vi a ne Ja.

Pruzao sam Svoje ruke prema vama i prizivao vas, ali vi niste poslusali. Otuda je ocigledno da su Izrailjci i slusali i znali, ali da nisu hteli da se pokore.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    JEDANAESTA GLAVA  1. I kazem, dakle: Zar Bog odbaci narod Svoj? Nikako! Jer sam i ja Izrailjac,

od semena Avraamova, od plemena Venijaminova. 2. Ne odbaci Bog narod Svoj, koji unapred pozna.

 Nazvavsi Judejce neposlusnim narodom, pretvara se da sumnja i kaze: "Zar se

obecanja Bozija nisu ispunila zbog toga, sto je izrailjski narod postao neposlusan?" "Ne", odgovara. Bog ne odbacuje Svoj narod, koji unapred pozna, tj. za koji je znao da je sposoban da prihvati veru. Jer sam ija Izrailjai, Da neko ne bi prigovorio: "Zar ti sam cinis narod", Pavle zatim dodaje:" Bog nije napustio Svoj narod, jer postoje i drugi, osim mene, postoje tri, postoji pet hiljada, postoji veliko mnostvo naroda, koji je poverovao, kao sto pokazuju Dela apostolska (v. 2; 41,4; 4 i 5; 14).

 Ili ne znate sta govori Pismo za Iliju kako tuzi Bogu na Izrailja Govoreci: 3.

Gospode, proroke Tvoje pobise i zrtvenike Tvoje raskopase, i ja ostadoh jedini, i traze zivot moj. 4. A sta mu veli Boziji odgovor: ostavih sebi sedam hiljada ljudi, koji ne priklonise kolena pred Vaalom.

 Apostolu su mogli da prigovore: "Sta to govoris, Pavle? Zar na tri ili pet hiljada

ogranicavas narod, koji se poredi sa peskom i zvezdama?" Zato i kaze: Ni u Ilijino vreme nije se spaslo vise od sedam hiljada, ali Ilija njih nije znao. I sada, verovatno, postoji mnogo onih, koji su poverovali. Ako ih vi ne znate, to nije nista novo: ni Ilija nije poznavao one (tj. onih sedam hiljada). Pri tom se njegova beseda neprimetno okrece ka drugom predmetu i pokazuje da je ubistvo, koje su oni izvrisli, odavno predskazano.

Drugim recima, da oni ne bi rekli: "Ubili smo Hrista kao varalicu", on ih pita:" Kako su vasi preci ubijali starozavetne proroke? Zar su i oni bili varalice? Da li ih je vredjala njihova odvaznost? Kako su vasi preci raskopavali zrtvenike? Zar su ih i oltari vredjali? Kako to da su pokusavali da ubiju i samog Iliju, koji je revnovao za Judejce i proslavio se cudotvorenjem? Ako je u ta vremena, kad je bilo tako mnogo porocnih ljudi, Gospod za sebe izabrao samo sedam hiljada, kao sto pokazuje Pismo, to jest otkrovenje i rec Bozija, onda nije nista novo ako On i sad izabere samo dostojne." To objasnjava i u nastavku.

 

5. Tako, dakle, i u sadasnje vreme postoji jedan ostatak po izboru blagodati.

 I sada, kaze, postoji ostatak, tj. najbolji. Kada proveju zito, u ostatku se nalaze zrna.

Isto tako i Bog, odbacujuci rdjave, ostavlja za Sebe dostojne. Kada je rekao: po izboru, ukazao je na nastojanje spasenih, jer su se oni usled svog nastojanja udostojili da budu izabrani, a kad je rekao: blagodati, ukazao je na dar Boziji.

 6. Ako li je po blagodati, onda nije od dela, jer blagodat vec ne bi bila

blagodat.  Ovde je pokazao da oni medju Jevrejima, koji nisu poverovali, nemaju nikakvog

opravdanja. Ne mozete, kaze, reci da je Bog od vas zahtevao dela i trud. Sve je delo blagodati. Zasto necete da se spasete, kad vam se bez ikakvog vaseg truda nudi takvo blago? Prema tome, koji su hteli, oni su se i spasli. Upravo oni i cine narod Boziji. To znaci da Bog nije odbacio Svoj narod, koji je bio dostojan spasenja.

 Ako li je od dela, vise nije blagodat, jer delo vec ne bi bilo delo.  Kad bismo Bogu mogli da ugodimo delima, blagodat ne bi bila potrebna. Ako pak

postoji blagodat, onda vise nema dela i delo nije delo. Tamo, gde postoji blagodat, ne zahtevaju se dela. Tamo pak, gde su dela, nema blagodati.

 7. Sta dakle? Ono sto Izrailj trazi ne postize, a izabrani postigose.  Objasnivsi sta je blagodat, odnosno, da je ona dar Boziji nezavisan od dela, kaze da

Izrailjci, trazeci pravednost, nisu uspeli da je zadobiju, jer su je trazili na rdjav nacin i delima, cime se ona ne moze zadobiti. Izabrani postigose. Recju postigose ukazuje na velicinu dobara i da je sve to delo blagodati Bozije. I mi u obicnom govoru ce-sto kazemo: "Postigao je", kad mislimo da je neko zadobio korist bez truda.

 Ostali pak okorese. 8. Kao sto je napisano: dade im Bog duh neosetljivosti

(dosl. uspavanosti, camotinje), oci da ne vide i usi da ne cuju do dana danasnjega.

 Kao svedoka njihove oslepljenosti navodi Isaiju, da se ne bi ispostavilo da govori

svoje. Reci: Dade im Bog upotrebljene su umesto: dopusti tj. dozvoli, odobri da imaju duh neosetljivosti. Neosetljivoscu se naziva ona naviknutost duse na zlo, koja se ne moze ispraviti i promeniti. Biti neosetljiv znaci privezati se, ili pricvrstiti se za nesto. Imajuci oci da vide cuda i usi da cuju ucenje Gospodnje, oni nisu ni jedno ni drugo iskoristili kako dolikuje. Oni nisu tako postupili samo u odnosu na Hrista, nego i u odnosu na apostole. Do dana danasnjega, receno je.

 9. I David govori: neka im bude trpeza njihova zamka i klopka i sablazan i

odmazda. 10. Neka potamne oci njihove da ne vide, i ledja njihova zauvek savij!  Kako su, kaze, nepromenljivi u zlobi, bice izlozeni najvecoj kazni. Trpeza njihova, tj.

sva njihova dobra i naslade pretvorice se u svoju suprotnost. Ulovice se u zamke i klopke, postace lak plen i svako ce moci da ih nadvlada, u svom zivotu svagda ce imati sablazni i spoticanja. Da bi se videlo da ce oni to pretrpeti zbog greha, rekao je: odmazda. Osim toga, zbog nedaca su im se pomracile oci, kako dusevne tako i telesne. Ledja su im savijena, jer ce beskonacno robovati Rimljanima. To znaci rec: zauvek, odnosno, oni se nikad nece osloboditi tog ropstva.

 11. Govorim dakle: Posrnuse li da otpadnu? Nikako!

 Posto je dovoljno prekoreo Judejce, sada smislja kako da ih utesi i pita: Posrnuse li

da otpadnu, tj. da li su sagresili tako, da se vise nikako ne mogu isceliti? Oni su se spotakli, ali pad nije bio takav da se ne bi mogao popraviti. Kao sto se kaze u nastavku, u vreme svrsetka sveta i oni ce se spasti.

 Nego je njihov pad spasenje neznaboscima, da bi se i oni podstakli na

revnost.  Ovde zeli da ispuni dva zadatka: kao prvo, da utesi Judejce, a kao drugo, da obuzda

nadmenost neznabozaca. Kaze: "Kad su se Judejci spotakli i nisu poverovali, spasenje je postalo nasledje neznabozaca." Po redu je trebalo da se najpre spasu Judejci, pa tek onda neznabosci. Medjutim, kako Judejci nisu poverovali, izabrani su neznabosci. Na to se ukazuje i na mnogim mestima u Evandjeljima. Neznabosci su spaseni da bi se i oni podstakli narevnost, tj. da bi Judejce pozledila cast ukazana neznaboscima i da bi se bar na taj nacin, odnosno, iz surevnjivosti prema neznaboscima, ubedili da pristupe Hristu.

 12. A ako li je pad njihov bogatstvo svetu i poraz njihov bogatstvo

neznaboscima, koliko li je vise punoca njihova!  Ako su, kaze, Judejci svojim spoticanjem pripremili spasenje neznaboscima, i ako su

neznabosci bili prihvaceni onda, kad su Judejci odbaceni, ako je pad Judejaca postao bogatstvo neznabozaca, onda je utoliko vise punoca njihova, tj. onda kad se oni preobrate i svi spasu. Iako su Judejci pali, ni neznabosci se ne bi spasli da nisu imali vere.

 13. Jer govorim vama, neznaboscima, posto sam ja apostol neznabozaca,

hvalim sluzenje svoje. 14. Ne bih li kako podstakao na revnost svoj rod (po telu) i spasao neke od njih.

 Ponovo teseci Judejce i ruseci nadmenost neznabozaca, kaze: "Hvalim vas iz dva

razloga. Kao prvo, zato sto sam, buducu postavljen za vaseg ucitelja, duzan da proslavljam sluzenje svoje, tj. vas, a kao drugo, zato sto zelim da podstaknem na revnost svoj rod po telu, Judejce. Recima: po telu iskazao je svoje srodstvo s Judejcima i samilosnu ljubav prema njima.

Ne bih li spasao, ali nije rekao sve, nego: neke od njih, jer neprimetno razotkriva njihovu kamenosrdnost; tako se moglo desiti da se neki zbog zavisti rasplamsaju revnoscu, da podrazavaju neznabosce i poveruju.

 15. Jer ako je odbacivanje njihovo pomirenje svetu, sta bi bilo primanje -

ako ne ozivljenje iz mrtvih!  Ako je, kaze, razgnevivsi se na njih, toliko podario drugima i neprijatelje ucinio

prijateljima, sta onda nece darovati onda, kad prihvati njih? Tada ce biti ozivljenje iz mrtvih, tj. beskonacna dobra, jer na njih ukazuje recju ozivljenje. Uporedo s tim nagovestava i nesto uzvisenije, odnosno da, kao sto vaskrsenje mrtvih nece zavisiti od prihvatanja Judejaca, tako ni spasenje drugih nece zavisiti od njih, ako ovi ne budu imali vere. Cini se da sve to govori u korist Judejaca, dajuci im sveze pice, kao sto lekari cesto postupaju s teskim bolesnicima.

 16. Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane.  Kvascem i korenom naziva (starozavetne) patrijarhe, a testom i granama one

njihove potomke koji su poverovali. Teseci Judejce koji nisu poverovali, kaze: "I vi cete biti sveti, ako poverujete." Neophodno je da testo i grane budu slicni kvascu, odnosno granama. Ako im niste slicni, onda je to znak velike porocnosti.

 

17.Ako li se neke grane odlomise, i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih i postao zajednicar korena i sokova maslinovih, 18. Ne preuznosi se nad granama...

 Odlomljenim granama nazvao je neverujuce Jevreje, jer su oni postali nedostojni

svetog korena. Prekrasno je rekao: odlomise se, jer ih Bog nikada nije tako odbacio, iako su gresili na razne nacine. Umesto njih, kaze, koji su se odlomili, pricepio si se ti, neznabosce.

Nije rekao: "ti si zasadjen", nego: pricepio si se. Time pozledjuje Judejca i pokazuje da se na judejskom drvetu, tj. patrijarsima, nalazi neznabozac, i da je postao zajednicar korena i sokova, tj. da su mu od Boga dati podjednako blagorodstvo i slava kao i Judejcima. Dakle, ne preuznosi se i ne gordi se nad granama.

 Ako se pak uznosis, ne nosis ti koren, nego koren tebe.  Kakve koristi od toga imaju odlomljene grane? Nosenje je, naime, svojstveno samo

korenu. Vidis li da samo prividno hvali Judejce, trudeci se samo da ih utesi? Uostalom, i time podstice Judejce na revnost, ukazujuci im na stetu koju su pretrpeli, na to da su drugi dobili njihovo vlasnistvo i da ga poseduju.

 19. Reci ces, dakle: odlomise se grane da se ja pricepim. 20. Dobro!

Neverovanjem se odlomise, a ti verom stojis.  Ne ponosi se, nego se boj. Ovde dokazuje da neznabosci nisu izabrani umesto

Judejaca zbog toga sto su Judejci sagresili, nego zbog vere koju su neznabosci pokazali. Dakle, tamo gde, kako se cini, unizava neznabosce, pokazuje da pad Judejaca ne

moze da se opravda. On, medjutim, ispravlja i jedne i druge. Ti, neznabosce, kazes da su se grane odlomile zato, da bi se ti pricepio? Da, odlomile su se, ali zbog svog neverja, a ne zbog toga, sto je Bog navodno obavezan da ti ukaze takvu cast. Ti verom stojis, pricepivsi se uz koren. I zato, boj se, jer pricepljenje nije delo prirode, nego delo vere.

 21. Jer kad Bog prirodne grane ne postede, nece mozda ni tebe postedeti.  Judejci su bili sinovi svetih patrijaraha po prirodi, ali su se neverjem odlomili. Utoliko

pre bi trebalo da strahujes ti, pricepljeni, hoce li te Bog postedeti u slucaju tvog pada.  22. Vidi, dakle, dobrotu i strogost Boziju: na onima sto otpadose strogost,

a na tebi dobrotu, ako ostanes u dobroti; inace ces i ti biti odsecen. 23. A i oni, ako ne ostanu u neverovanju, bice pricepljeni, jer je Bog mocan da ih opet pricepi.

 Nije rekao: vidi zaslugu svoju, nego dobrotu Boziju, jer je sve delo blagodati Bozije.

Postaraj se da ostanes, ali nije rekao u veri, nego: u dobroti, tj. do kraja zivota cini ono, sto je dostojno covekoljublja Bozijeg. Ako ne budes tako postupao, bices odsecen. Tako ce i Judejci biti pricepljeni, ako ne ostanu u neverovanju, jer ih nije Bog na pocetku odsekao, nego su sami otpali i same sebe odsekli svojim neverovanjem. Govoreci da Bog nije postedeo, ima u vidu da Bog nije pomilovao Judejce, nego da ih smatra nedostojnima zajednice i drustva svetih predaka. Pavle veoma mudro zastrasuje neznabosce onim, sto se desilo Judejcima, dok primerom neznabozaca u Judejcima podstice odvaznost da se s verom pricepe, ispunjavajuci ih nadom u svemogucstvo Bozije. Bog je, kaze, mocan da ih opet pricepi, On cini sve, sto prevazilazi nasa nadanja.

 24. Jer kad si ti odsecen od masline, po prirodi divlje, i pricepio se, ne po

prirodi, na pitomu maslinu, koliko ce se pre ovi, koji su po prirodi, pricepiti na svoju maslinu?

 

Ako si ti, neznabozac, kojem je po prirodi svojstveno zlo i koji imas pretke slicne divljoj maslini, verom odsecen od njih i pricepljen uz dobru maslinu tj. uz patrijarhe, a sto nije bilo u tvojoj prirodi, zar se onda utoliko pre nece vratiti svojoj maslini, tj. svojim ocima, Judejci, kojima je po prirodi srodno dobro? Kad cujes da Pavle kaze: po prirodi, razumi "prirodno i saglasno", na primer: bilo je prirodno da i sin svetog Avraama bude svet. Naprotiv, izraz: ne po prirodi shvati kao: neprirodno i nesaglasno, na primer, bilo je neprirodno da sin necistog neznabosca bude svet.

 25. Jer necu, braco, da vi ne znate ovu tajnu, da ne mudrujete sami po

sebi: deo Izrailja otvrdnu, dok ne udje pun broj neznabozaca. 26. I tako ce se spasti sav Izrailj...

 Tajnom se ovde naziva nepoznato i skriveno. U cemu se sastoji ta tajna? U tome da

nisu svi Jevreji ostali u neverovanju, ali da su neki medju njima otvrdnuli. I medju njima su mnogi poverovali, i za njih je, kao sto je prethodno receno, Bog unapred znao, a mnogi ce poverovati i kasnije. Izrailjci su otvrdnuli dok se ne spasu svi neznabosci, koji su Bogu unapred poznati. Tada ce se spasti i sav Izrailj, ocigledno, kada poveruje.

 Kao sto je napisano: Doci ce od Siona Izbavitelj, i odvratice bezboznost od

Jakova. 27. I ovo im je zavet od Mene, kada skinem grehe njihove.  Opet pominje Isaiju, koji usklikuje da ce sa Siona doci Onaj, sto moze da spase i

ocisti grehe Izrailjaca, Kada ce to biti? Kada skinem grehe njihove, tj. kad ih posredstvom krstenja udostojim otpustanja (grehova). Prema tome, iako sada nisu dobili otpustanje grehova (buduci da su otvrdnuli), to ce se ispuniti kasnije.

 28. Po evandjelju, dakle, neprijatelji su vas radi; a po izboru mili su otaca

radi. 29. Jer se Bog nece raskajati za Svoje darove i prizvanje.  Kako ste se, kaze, pokorili evandjelju i kako vas je Bog prihvatio, oni su postali

surevnjivi, jos su se vise udaljili i postali su neprijatelji. Medjutim, kako su njihovi preci od pocetka od Boga izabrani, Bog im nece dopustiti da potpuno propadnu (jer su oni mili), nego ce ih prihvatiti ako poveruju.

 30. Jer kao sto i vi nekada ne pokoravaste se Bogu, a sad ste pomilovani,

zbog njihove nepokornosti, 31. Tako se i oni sada ne pokorise radi vasega pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani.

 Vi, kaze, koji ste nekad nazivani neznaboscima, niste hteli da poslusate. Zbog toga

su Judejci izabrani i dobili su zakon. I opet, kad su Judejci bili prizvani i kad nisu poslusali Hrista, vi ste bili izabrani i pomilovani. Medjutim, vase pomilovanje ce biti i njihovo pomilovanje: oni ce postati revnosni zbog zavisti prema vama pa ce poverovati, i na taj nacin ce se udostojiti vaseg pomilovanja (tj. da budu pomilovani kao i vi).

 32. Jer Bog zatvori sve u nepokornost, da sve pomiluje.  Tj. razoblici, i pokaza kao neposlusne, da bi jedne spasao surevnjivoscu drugih.

Ranije, kad su neposlusni bili neznabosci, spasao je, kao sto je receno, Jevreje. I opet, kad Judejci nisu poslusali Hrista, spaseni su neznabosci. Kad su pak spaseni neznabosci, zbog revnosti izazvane zaviscu prema njima, spasce se i Judejci, i na taj nacin ce svi biti pomilovani.

 33. 0, dubino bogatstva i premudrosti i razuma (grc. sveznanja) Bozijega!

Kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistrazivi putevi Njegovi!  

Razmisljajuci o domostroju (ikonomiji) Bozijem od pocetka sveta, o tome kako Bog posredstvom suprotnog ustrojava suprotno, a posred-stvom nepokornosti jednih pokazuje pokornost drugih, Pavla je obuzelo ushicenje: uveren je da ce Onaj, Koji tako ustrojava nasa dela, neminov-no ustrojiti i buduce spasenje Judejaca.

Bogatstvom se naziva dobrota (auabottusss), cija dubina i dovodi u ushicenje, a cija nam je velicina nepoznata: obogatiti tako neznabosce uistinu je delo izobilja.

Uporedo s dobrotom, ushicuju i premudrost posredstvom koje Bog upravlja nasim zivotima i umudruje neprosvecene (dosl. neuke) neznabosce, i sveznanje (u srpskom prevodu: razum), posredstvom kojeg On zna sta je korisno za svakoga od nas. O putevima nije rekao da su neshvatljivi, nego neistrazivi, tj. da se ne mogu cak ni ispitati. Putevi Njegovi, tj. Njegov domostroj (ikonomija), ne samo da se ne mogu razumeti, nego se cak ne mogu ni ispitati, tj. ne mogu se videti cak ni njihovi tragovi.

 34. Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko Mu bi savetnik?  Jedino On, kaze, poznaje dela Svoja, i osim Njega nzo drugi. Buduci premudar, On

ne pozajmljuje premudrost od savetovanja s drugima, nego je Sam po Sebi bio i jeste samodovoljan. On je i izvor svakog dobra, i ono sto daje, ne daje kao onaj, koji je obavezan da nagradjuje, slicno onome, koji je nesto uzeo od drugoga, nego daje prema Svojoj dobroti.

 Ili ko Njemu prethodno dade, da bi mu bilo uzvraceno, tj. da bi se dobrocinstvo,

dato od Boga, smatralo za vracanje onome, koji je dao?  Jer je od Njega i kroz Njega i radi Njega sve.  On Sam je izvor svega, i to znace reci: iz Njega. On je i podrska svemu, i to znaci:

kroz Njega. Sve ima pocetak od Njega, i sve je On stvorio, sve stoji i drzi se oslanjajuci se na Njega kao na neki temelj.

 Njemu slava u vekove. Amin.  Kad god govori o necemu vaznom, Pavle ima obicaj da svoje slovo zakljuci

blagodarenjem. Tako i sada postupa. Buduci da se ispunio ushicenjem zbog dobrote, premudrosti, sveznanja i domostroja Bozijeg, na kraju slavoslovi Boga, uceci time i nas da blagodarimo Bogu za Njegova velika dobra i da Ga proslavljamo delima i zivotom.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

DVANAESTA GLAVA  1. Molim vas, dakle, braco, radi milosti Bozije, da date telesa svoja u zrtvu

zivu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluzenje.  Posto je dovoljno besedio o dogmama, prelazi, najzad na ucenje o moralu. Buduci

da je ukazao na neizrecivi domostroj o nama i na dobrotu Boziju, moli miloscu Bozijom, tj. predstavlja kao da moli sama milost Bozija, da se bar nje zastide i da ne pokazuju nista, sto bi nje bilo nedostojno. Za sta moli?

Za to da predamo svoja tela, tj. da ih damo u borbu. Tako se obicno izrazavaju u obicnom govoru: vojskovodja je dao vojsku u rat. Drugacije receno, mi smo duzni da svoje udove predamo Bogu kao caru, besprekorne i neporocne, kakvi i dolikuju caru. Pored toga, mi smo duzni da ih damo kao zrtvu zivu, jer kad ih umrtvljujemo, tada zivimo po duhu. Judejska zrtva nije, dakle, ugodna Bogu. Zar Meni, receno je, treba mnostvo vasi zrtava (v. Isa. 1; 12)? Bog, medjutim, zahteva zrtve verujucih, tj. slovesno sluzenje.

Prinesite Bogu zrtvu hvale (Ps. 115; 8) i Zrtva hvale proslavice Me (ps. 49; 23), receno je na drugom mestu. Slovesno sluzenje se ne sastoji samo u tome da se Bogu obracamo posredstvom reci, nego i u tome da zivimo kao hriscani, da u nama ne caruje nikakva beslovesna strast, nego da svim upravlja um, da svaki za samoga sebe bude arhijerej koji ce zaklati svako zlo sto se krije unutar njega, zamisljajuci da svagda stoji pred Bogom i da, slicno prvosvesteniku koji stoji ispred zrtvenika Bozijeg, drhti od straha zbog svakog dejstva i svake reci.

 2. I ne saobrazavajte se ovome veku, nego se preobrazavajte

obnovljenjem uma svoga...  Predlaze nam nacin na koji mozemo da savrsavamo slovesno sluzenje. On se sastoji

u tome, da se ne saobrazavamo ovom veku, jer u njemu nema nicega stalnog i postojanog. Naprotiv, sve je u njemu privremeno i ima samo spoljasnje oblicje (shlca) a ne ipostas (licnost ili postojanu sustinu). Ne upodobljujte se, kaze ovom veku, koji nema postojanu sustinu, odnosno, ne pomisljajte na ono, sto se u njemu nalazi.

Nego se preobrazavajte obnovljenjem uma vasega, tj. svagda se obnavljajte. Da li si sagresio? Da li je ovetsala tvoja dusa? Obnovi je. Malo si se popravio? Postaraj se, da se sve vise i vise popravljas, i ti ces postati nov, svagda se preobrazavajuci u bolje. Zapazi da je svet nazvao spoljasnjim oblicjem, oznacavajuci time da se on lako moze unistiti i da je privremen.

Naprotiv, vrlinu je imenovao kao stvaran oblik, posto ona poseduje prirodnu lepotu i nisu joj potrebne spoljasnje maske i ukrasi. Svet ima spoljasnje oblicje da bi nas uveo u zabludu, dok vrlina pokazuje svoj stvarni lik, bez maske. Zbog toga smo duzni da se svagda preobrazavamo prema vrlini, da obnavljamo sebe od zla na dobro i od manje vrline ka vecoj.

 Da iskustvom poznate staje dobra i ugodna i savrsena volja Bozija.  Rekavsi nam da se svagda obnavljamo i da postajemo novi, pokazuje kakva je

korist od obnovljenja uma. Ono je, kaze, korisno da biste poznali staje dobraiugodna i savrsena volja Bozija. Onaj, koji je ovetsao umom, ne zna u cemu se sastoji volja Bozija, ne zna da Bog hoce da zivimo u smirenoumlju, da ljubimo siromastvo, da placemo i ispunjavamo sve ostalo sto nam je od Boga zapovedjeno. Naprotiv, onaj ciji je um obnovljen, zna u cemu se sastoji volja Bozija, i to zna upravo onako, kao sto su to znali Judejci koji su se pridrzavali zakona. Volja Bozija je bio i zakon, ali ne blaga, ugodna i savrsena. On (zakon) zbog toga i nije dat kao glavna volja, nego kao (volja) prilagodjena slabosti Judejaca.

Savrsena, blaga i ugodna volja Bozija jeste Novi Zavet. Uostalom, saglasno sa sv. Vasilijem Velikim, mozes to i tako da razumes. Mnogo je onoga, sto hoce Bog: nesto hoce radi dobrocinstva prema nama, i to se naziva blagim (dobrim), buduci da je ispunjeno blagoscu (dobrotom). Nesto hoce stoga, sto su Ga razgnevila nasa sagresenja: to nazivamo zlom, jer nas ogorcuje, iako je njegov cilj - dobro. Prema tome, ono sto Bog hoce radi naseg dobra i mi smo duzni da podrazavamo, dok ono, sto pobudjuje osecanje zalosti, ne bi trebalo da cinimo. Mi nismo sluge zla, nego su to necisti duhovi. Zbog toga, kao prvo, otkrij volju Boziju i vidi da li je ona blaga, a zatim, kada to doznas, osmotri da li je ta volja i ugodna Bogu. Naime, postoji mnogo tog dobrog koje nije ugodno Bogu, jer se savrsava ili nepravovremeno, ili pak od strane onog lica, koje ne bi trebalo to da cini.

Na primer, dobro je kad kadimo Bogu; medjutim, kada je to ucinio Ozija, to Bogu nije bilo ugodno (v. 2. Dnevn, 26; 16). Isto tako, bilo je dobro da ucenici doznaju tajne, ali nije bilo ugodno da ih doznaju pre vremena: Sada ne mozete nositi (Jn. 16; 12). Kad se

pokaze da je nesto dobro i ugodno, postaraj se da bude savrseno i bez nedostataka, upravo onakvo, kakvo se zahteva, i bez odstupanja od toga. Na primer, davati treba iskreno (Rimlj. 12; 8), tj. izdasno. Medjutim, ukoliko se to cini sa skrtoscu, onda davanje nije potpuno saglasno s onim, sto se od njega zahteva.

 3. Jer kroz blagodat koja mi je data, govorim svakome koji je medju vama:

da ne misli o sebi vise nego sto valja misliti.  Buduci da je bio smirenouman, Pavle nikada nije smatrao da su njegove reci

dovoljne nego, da bi ih potvrdio, pominje ili milosrdje Bozije ili blagodat. Ja, kaze, ne iznosim ove reci sam od sebe, nego od Boga, kako me je savetovala blagodat Njegova. Ne mislite o sebi vise, nego sto valja misliti, kaze on svakome, i prostom coveku i staresini.

Prevashodno rasudjuje o smirenoumlju i podrazava Gospoda, Koji je poceo od onog: Blazeni siromasni duhom (Mt. 5; 3). Smisao njegovih reci je sledeci: treba misliti, odnosno imati uzvisenu misao, ali zato da bismo mislili o nebeskom i da bismo se uzdizali nad zemaljskim, a ne zbog toga da bismo se preuznosili nad bliznjima. To znaci: misliti o sebi vise nego sto valja misliti.

 Nego da misli celomudreno (u srpskom prevodu: smirenoumno).  Razumnost nismo dobili zbog toga da bismo je pretvorili u preuznosenje, nego da

bismo je pretvorili u celomudrenost, odnosno u smirenoumlje. Tako govori da bi pokazao da je umisljeni izgubio razum i sisao s uma, dok smirenoumni ima zdrave misli, zbog cega se i naziva celomudrenim.

 Svaki po meri vere kako mu je Bog udelio.  Rekavsi da ne bi trebalo da imamo visoko misljenje o sebi, sada pokazuje da o sebi

treba misliti skromno, pomisljajuci da je Bog svakome udelio meru vere. Kako su zbog duhovnih darova mnogi pali u preuznosenje, kaze da o sebi treba misliti skromno, jer je Bog svakome udelio meru vere. Nista ne zavisi od tvog uspeha, nego predstavlja bozanstveni dar: bilo da je veliko ili malo, Bog ga je podario. Darovima ovde naziva onu veru, kojom su tvorili cuda. Postoje, naime, dve vrste vere; jedna pripada nama, na primer: vera tvoja spasla teje (Mt. 9; 22), a druga je dar Boziji, To je ona vera, koja tvori cuda, na primer: Ako imate vere koliko zrno gorusicino, reci cete Gori ovoj: predji odavde tamo, i preci ce, i nista vam nece biti nemoguce (Mt. 17; 20).

 4. Jer kao sto u jednom telu imamo mnoge ude, a svi udi nemaju isti

posao, 5. Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a pojedinacno udi smo jedni drugima.

 Primerom tela i udova rusi veliku nadmenost preuznosenja. Telo je jedno, ali ima

razlicite udove, koji vrse razlicite radnje. Isto tako i mi, verujuci, cinimo jedno telo u Hristu kao Glavi, dok smo pojedinacno jedan drugome udovi, ne samo mali za velike, nego i veliki za male. Prema tome, ne preuznosite se jedni pred drugima jer ste, kao udovi, jedni drugima potrebni.

 6. Imamo pak razlicite darove po blagodati koja nam je data: ako je

prorostvo, neka je po meri vere.  Nije rekao da imamo vece ili manje, nego razlicite darove. Tako i samim

imenovanjem smiruje nadmene! Osim toga, ne naziva ih vrlinama, nego darovima. To sto si dobio, kaze, jeste dar Boziji, a ne tvoje delo: to ti je podarila blagodat. Dakle, da bi smirio nadmene, kaze da je to dato od Boga i naziva ga darom. S druge strane, da bi

podstakao lenjive pokazuje da za dobijanje darova i mi nesto prinosimo i kaze: Ako je prorostvo, nekaje po meri vere.

Iako je to blagodat, ona se nije jednostav-no izlila, nego se izliva onoliko, koliko moze da obuhvati sasud vere, koji joj je ponudjen. Zasto na samom pocetku pominje prorostvo? Mozda i bez nekog posebnog razloga, ali verovatno zbog toga sto su se neki gordili tim darom. Ako su se gordili, zasto ih Bog nije lisio tog dara? Radi koristi ljudi i radi nase pouke, da one, koji imaju darove, ne bismo osudjivali onda, kada grese." Ako ga Ja", govori Bog," ne lisavam Svoje blagodati, ko si onda ti, da unizavas onoga, koji poseduje dar?"

 7. Ako je sluzba, neka je u sluzenju.  Postoji sluzba i poseban dar u crkvenom cinu, kakva je sluzba sedmorice djakona.

Ovde, medjutim, pod recju sluzba podrazumevaj svako duhovno delo uopste. Ma kakvu sluzbu da si dobio, kaze, ostani u njoj i ne trazi nista vise. Ne preuznosi se pred drugima, i budi zadovoljan onim, sto si dobio.

 Uciteljstvo, neka je u ucenju.  Ako sluzbu shvatimo u opstem smislu, u nastavku se nabrajaju njeni vidovi. Ako se

pak pod tim podrazumeva posebna (djakonska) sluzba, zapazi kako je najpre pomenuo nize a zatim naveo vise, tj. uciteljstvo, ne vodeci racuna o poretku. Samim tim nas poucava da se ne gordimo i ne preuznosimo onim, sto nama izgleda vise.

 8. Ako je tesitelj, neka tesi.  I uteha predstavlja jedan vid uciteljstva. Pod ucenjem uopste podrazumeva se

rasudjivanje o svakom predmetu, dok uteha podrazumeva umirenje recima one duse, koja je pomucena zaloscu ili gnevom. Neka, dakle, tesitelj tesi i tvori svoje delo, i neka se ne preuznosi pred drugima.

 Koji daje, neka daje iskreno; koji upravlja, neka je revnostan.  Govoreci o uciteljstvu i utehi, odnosno o onome sto se odnosi na brigu o dusama,

sada govori i o telesnom, kao o onome sto zauzima drugo mesto. Iskrenoscu naziva izdasnost, velikodusnost, i, prema tome, poucava da se daje izdasno. Naime, nikakva vrlina nije vrlina, ukoliko se ne savrsava na dolican nacin. Iako su imale ulje, devojke ga nisu imale dovoljno, zbog cega su i bile odbacene (v. Mt. 25). Upravitelj je takodje duzan da svoju sluzbu izvrsava brizljivo i marljivo. Upravljanje znaci pomaganje recju i delom onome, kojem je potrebna pomoc. Buduci da je govorio o podeli imetka i da, pri tom nemaju svi (imetka) u izobilju, dodaje: ako si staresina, budi to na drugi nacin, i pomazi, ali revnosno, onima koji oskudevaju.

 Koji cini milostinju, neka cini radosno.  Prethodno je rekao da treba davati iskreno i izdasno. Mnogi, me-djutim, iako daju,

cine to prinudno i sa zaljenjem. Zbog toga poucava da davanje treba da bude bez zaljenja, pa cak i sa zadovoljstvom i radoscu. Trebalo bi da se radujes, sto za malu cenu dobijas nebo. Shvati kakva je razlika izmedju onoga koji daje i dobrocinitelja. Daje onaj koji deli milostinju od onoga sto je dobio od drugoga, a dobrocinitelj je onaj koji daje od svog nasledja.

 9. Ljubav da ne bude liiemerna.  

Pokazuje cime se upotpunjuje sve, sto je prethodno receno i kaze: Ljubav da bude nelicemerna. Takva je istinska ljubav, a sa njom ce se sve lako savrsiti: dobrocinitelj ce rado ciniti dobra dela i pruzati bliznjem kao i samome sebi. Upravitelj ce revnosno upravljati, boreci se za bliznjeg kao za samoga sebe, itd.

 Mrzeci zlo, drzite se dobra.  Prethodno je govorio o ljubavi. Medjutim, kako se dogadja da i ljubav bude stetna,

kao, na primer, medju ljudima koji su se dogovorili da pljackaju, apostol dodaje: mrzeci zlo (dosl. odvracajuci se od zla) tj. mrzeci zlo od sveg srca, jer predlog "sgo" ukazuje na silnu i mrznju svim srcem. Mnogo je onih koji, iako ne cine zlo, ceznu za tim. Zato, kaze, zahtevam da se zlo mrzi svim srcem, kako bi se dusa ocistila. Posto sam vam nalozio da ljubite jedni druge, nemojte misliti da vas toboze podsticem da jedno drugome pomazete i u rdjavim delima. Sasvim suprotno, zelim da vam bude tudje ne samo svako rdjavo delo, nego i svaka dusevna sklonost ka njemu. Nije dovoljno samo da se udaljite od zla, nego je potrebno i da se privezete za tvorenje dobra. Zbog toga kaze: Drzite se dobra, tj. neka vas ka njemu vodi sklonost i ljubav.

U tom smislu je i Bog, sjedinjujuci muskarca i zenu, rekao: Prilepice se k zeni svojoj (1. Mojs. 2; 24).

 10. U bratoljublju budite jedni prema drugima nezni.  Ja sam vas, kaze, poucio ljubavi i vama je sasvim prirodno da to ispunite, jer ste vi

braca, rodjeni od jedne utrobe, tj. od kupelji krstenja. Prema tome, samim tim ste obavezni da ljubite jedan drugoga, jer kao znak i projava bratstva sluzi prijateljstvo, a prijateljstvo se stvara i utvrdjuje bratoljubljem.

 Cascu cinite jedni druge vecim od sebe.  Uci ih kako da sacuvaju bratoljublje, odnosno, postujuci jedan drugoga i uzajamno

ukazujuci pocasti, jer ciniti drugoga vecim od sebe znaci: preduhitrite jedan drugoga u ukazivanju casti.

 11. U revnosti ne budite lenji.  Buduci da, na prvi pogled, mnogi iskreno postuju i ljube jedni druge ali da ne

pruzaju ruke prema njima, poucava ih da se brinu jedni o drugima i da samim delima pomazu bliznjima.

 Budite duhom vatreni.  Pretpostavlja se prigovor: "Kako nam je moguce da u revnosti ne budemo lenji?"

Ako, odgovara, budemo plamteli duhom, tj. ako budemo usrdni i revnosni. Zapazi takodje da je budite duhom vatreni izreceno posle nabrajanja mnogih vidova vrline. Onaj, koji je ispunio navedeno, privlaci blagodat Duha i rasplamsava se Njegovim ognjem.

 Gospodu sluzite.  Kad si bratoljubiv, kad imas ljubav i ostale vrline o kojima je prethodno govoreno,

tada sluzis Gospodu, jer On na sebe primenjuje ono, sto ti cinis za brata.  12. Budite u nadi radosni.  

Kako je ono sto apostol zahteva nesto veliko i tesko, sada poucava onome, sto cini da ispunjenje bude lako: on poucava dejstvovanju u nadi, jer nada cini dusu odvaznijom i hrabrijom u opasnostima.

 U nevolji budite trpeljivi.  Nada se odnosi na buducnost. Ti, medjutim, i u sadasnjosti, kaze, mozes da

zadobijes veliko dobro, jer te trpljenje u nevolji cini trpeljivim i opitnim.  U molitvi (budite) postojani.  To, misli se - molitva, znaci veliku pomoc u izvrsavanju svega, sto je prethodno

pomenuto. On nije jednostavno rekao:"molite se", nego: budite u molitvi postojani. Ako u ovom trenutku nista ne dobijas, budi postojan i dostici ces ono sto zelis.

 13. Pomazite svetima u potrebama (dosl. Ucestvujte u potrebama svetih).  Prethodno je rekao: Koji cini milostinju, neka cini radosno i neka svima uopste otvori

ruku. Sada pak poucava o milostinji prema verujucima, jer njih naziva svetima. Nije rekao: "pomazite svetima", nego: Ucestvujte u potrebama. Time pokazuje da je ta pomoc kupovina i opsta korist: ti dajes novac, a oni ti uzvracaju nebom. Osim toga, nije rekao: "u velikim izdacima", nego: u potrebama, kako biste udovoljili potrebama svetih. Kako da nisu surovi i slicni zverima oni, koji ne pomazu svetima u njihovim (neophodnim) potrebama?

 Budite gostoljubivi (dosl. Revnujte na gostoljublju).  Nije rekao: "Budite gostoljubivi", nego:revnujte na gostoljublju. Time nas poucava

da ne iscekujemo kada ce siromasi doci kod nas nego da sami priteknemo k njima i da ih sami dovedemo kod nas, kao sto su cinili Avraam i Lot.

 14. Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte a ne kunite.  Posle ucenja o bratoljublju i o ljubavi prema svojima, iznosi, najzad, pouku i o tome,

kako bi trebalo da se ponasamo prema neprijateljima. Nije rekao: "ne opominjite se uvrede", nego: blagosiljajte, a zatim je dodao: ne kunite, kako ne bismo proklinjali, nego samo blagosiljali. Ko blagosilja one, sto ga progone Hrista radi, pokazuje da on s radoscu trpi zbog Ljubljenog. Onaj pak koji proklinje pokazuje da se ne raduje i otkriva da ne ljubi Onoga, zbog kojeg ga progone.

 15. Radujte se s radosnima, i placite s onima koji placu.  Potreban je snazan duh, ne samo da ne bismo zavideli, nego i da bismo se radovali

s radosnima. To pokazuje dusu, koja je u potpunosti slobodna od zavisti. Ovo znaci daleko vise nego plakati s onima koji placu, jer na plac podstice i sama priroda, privlaceci ka sastradanju. Poucava nas, dakle, i jednom i drugom, tj. i sastradanju, i raspolozenju kojem je tudja zavist, prema svima pa cak i prema progoniteljima.

 16. Budite jedne misli medju sobom.  Opet rasudjuje o smirenoumlju jer je bilo prirodno sto je u Rimu, kao u prestonici,

bila prisutna bolest gordosti. Smisao izrecenoga je sledeci: "Smatras li sebe velikim covekom? Onda i brata smatraj takvim. Ti podozrevas da je on mali i niskoga srca? Iznesi takav sud i o sebi. Na taj nacin ces smiriti svoje preuznosenje i neces ga se gnusati kao

da si, toboze, bolji od njega, nego ces poceti da ga postujes kao ravnog sebi i kao samoga sebe.

 Nemojte gordo misliti, nego se druzite sa smirenima.  Poucava kako se moze ispuniti ono, sto je prethodno receno, odnosno: ako ne

budemo gordo mislili i ako se budemo druzili sa smirenima, ako pocnemo da podrazavamo unizene i prezrene, tj. ako budemo snishodili i prilagodjavali se njima.

 Ne smatrajte sami sebe mudrim.  Ne mislite da ste u svemu dovoljni sami sebi i da vam nisu potrebni saveti drugih ili

onih, koji vam nagovestavaju sta bi trebalo ciniti. Mojsej je besedio sa Bogom, pa se i pored toga savetovao sa svojim tastom.

 17. Nikome ne uzvracajte zlo za zlo.  Ako prekorevas drugoga zbog toga sto je ucinio zlo, zasto ga podrazavas i sam cinis

zlo? Nije rekao: "nemoj ciniti zlo verujucem", nego: nikome, bez obzira da li je on neznabozac ili neko drugi.

 Nastojte dobro ciniti pred svima ljudima.  Ne govori tako zbog toga, sto mi zivimo za slavoljublje, nego da ne bismo davali

povoda da nas prekore oni, koji zele da to ucine. Zahteva da zivimo bez sablazni i bez spoticanja, jer je mnogo onih koji motre na nas i na sve ono sto se nas tice.

 18. Ako je moguce, koliko do vas stoji, budite u miru sa svima ljudima.  Prekrasno je rekao: Ako je moguce, koliko do vas stoji. Ponekad je nemoguce biti u

miru, na primer, kad se vodi borba za blagocesce ili za uvredjene. Prema tome, savetuje: ispunjavaj svoju obavezu i nikome nemoj dati priliku za neprijateljstvo i pometnju. Ako vidis da vredjaju blagocesce, odvazno ustani i bori se za istinu. Nemoj se, medjutim, boriti protiv coveka, nego protiv bezboznistva. Sto se tice coveka, na njega se sazali i postedi ga. Na taj nacin ce biti moguce i ono, sto se ranije cinilo kao nemoguce. Sto se tebe tice, ti si u miru s njim, a bitku vodis jedino s bezboznistvom.

 19. Ne cinite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu Bozijem,

jerje spisano: Moja je osveta, Ja cu vratiti, govori Gospod.  U odnosu na one, koji vas vredjaju, podajte, kaze, mesto gnevu Bozijem. Ako se

budete svetili za same sebe, Bog se nece svetiti za vas. Ako pak oprostite, Bog ce se strozije osvetiti. Navodi i svedocanstvo, kojim potvrdjuje svoje reci. Govori to radi utehe malodusnima, jer oni nista drugo ne zele, nego da vide kako su njihovi neprijatelji kaznjeni zbog njih.

 20. Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga. Ako je zedan, napoj

ga; jer to cineci, zgrnuces zivo ugljevlje na glavu njegovu.  Ovde se od vas zahteva najvisi stepen mudroljublja. Sta ja kazem, rasudjuje, da bi

trebalo da zivite u miru? Zapovedam cak da im cinite dobra dela. Rekao je: Zgrnuces zivo ugljevlje na glavu njegovu, snishodeci prema malodusnosti uvredjenih, jer je coveku najprijatnije da vidi kako je kaznjen njegov neprijatelj.

Time kao da kaze: "Da li zelis da se osvetis? Cini mu dobro, i tako ces mu se mnogo jace osvetiti." Zato je i rekao: Zgrnuces zivo ugljevlje na glavu njegovu, oznacavajuci time veliku kaznu. U tom smislu je i prethodno govorio: Dajte mesta gnevu Bozijem.

 21. Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim.  Ovde pokazuje da neprijatelje ne smemo hraniti uz misao da cemo na taj nacin na

njih privuci vecu kaznu. Smisao recenoga je sledeci: Ne daj da te zlo pobedi, odnosno, ne cini to u nameri da se osvetis i ne podrazavaj onoga, koji cini zlo (jer to znaci biti pobedjen), nego se trudi da ga pobedis svojim dobrocinstvima i da ga odvratis od zlobe. Ono, dakle, sto je prethodno rekao, govorio je u nameri da ukrepi malodusne, a sada je izlozio ono savrsenije.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

TRINAESTA GLAVA  1. Svaka dusa da se pokorava vlastima koje vladaju.  Izlozivsi slusaocima dovoljno pouka o moralu i naucivsi ih da budu blagonakloni cak

i prema neprijateljima, izlaze i ovo savetovanje, poucavajuci svaku dusu - bilo da je svestenik, monah ili apostol - da se pokori staresinama (upraviteljima), jer to ne potkopava blagocesce. Apostol ovaj savet izlaze s ciljem da pokaze da Evandjelje ne poucava izdaji ili nepokornosti vlastima, nego blagorodnom misljenju i potcinjavanju.

 Jer nema vlasti da nije od Boga, i vlasti sto postoje od Boga su

ustanovljene.  Sta to govoris? Zar je svakog staresinu postavio Bog? "Ne, ja to ne govorim",

odgovara. Ja sada ne govorim o svakom staresini pojedinacno, nego o samom staresinstvu. To, sto postoji staresinstvo, i sto jedni upravljaju a drugi su potcinjeni, i sto se visi ne mesaju sa nizima, ja nazivam delom premudrosti Bozije.

Nije rekao: "nema staresine", nego: nema vlasti da nije od Boga. Prema tome, kazem, rasudjujem o samom predmetu, tj. o vlasti. Slicno tome, kada Premudri govori: Od Gospoda je razumna zena (Price Sol. 9; 14), on ne govori da Bog sjedinjuje svakoga koji stupa u brak, nego da je brak ustanovio Sam Bog. Dakle, ma koju vlast da razmatram - bilo da je to vlast oca nad sinom, muza nad zenom ili sve ostale, pa cak i one koje postoje medju zivotinjama, tj. medju pcelama, zdralovima ili ribama - sve su one ustanovljene od Boga.

 2. Zato ko se protivi vlasti, protivi se uredbi Bozijoj, a koji se protive

primice osudu na sebe.  Da verujuci ne bi mogli da kazu: "Ti nas ponizavas, jer sgaresinama potcinjavas

one, koji treba da dobiju Carstvo nebesko" pokazuje da se onaj, sto se potcinjava vlastima, potcinjava i Bogu ili pak, sto je daleko strasnije, da se onaj, sto se protivi vlastima, protivi i Bogu Koji je ustanovio staresinstvo. Onaj sto se protivi bice, dakle,

kaznjen i od Boga i od ljudi. On je to nagovestio rekavsi: Koji se protive, primice osudu na sebe.

 3. Jer staresine nisu strah za dobra dela, nego za zla. Hoces li pak da se ne

bojis vlasti? Cini dobro, i imaces pohvalu od nje.  Cega se plasis i od cega strahujes? Zar ce te staresina kuditi ako cinis dobro? Zar je

on strasan za tebe, ako revnujes na vrlini? Naprotiv, ako cinis dobro, staresina ce te pohvaliti. On je toliko daleko od toga da te zastrasuje da te cak i hvali.

 4. Jer je (staresina) sluga Boziji, tebi na dobro.  On, kaze, sadejstvuje volji Bozijoj. Na primer, Bog ti savetuje da budes celomudren,

a staresina to isto propisuje zakonima. Bog ti savetuje da ne budes koristoljubiv i lopov, dok je staresina postavljen za sudiju takvima. Prema tome, staresina nam je pomocnik u dobrim delima, ako mu se predamo.

 Ako li zlo cinis, boj se, jer ne nosi maca uzalud.  To znaci da nas strah ne uzrokuje staresina nego nasi poroci, zbog kojih i mac

staresine, odnosno vlast, kaznjava. Staresina, kaze, ne nosi uzaludno mac, nego ga nosi zato, da bi kaznjavao porocne.

 Jer je Boziji sluga, osvetnik, da izlije gnev na onoga koji zlo cini.  Kad staresina hvali vrlinu, on ispunjava volju Boziju. I kada upotrebi mac, opet je

sluga Boziji, koji stiti vrlinu i progoni porok. Mnogi cine dobro ne toliko zbog straha Bozijeg, koliko zbog straha od staresina. Usled toga, kada staresina stiti vrlinu i kaznjava porok, on je sluga Boziji.

 5. Zato je potrebno pokoravati se ne samo zbog gneva, nego i zbog

savesti.  Neophodno ti je, kaze, da se pokoris ne samo zato da ne bi, kao nepokoran, iskusio

gnev Boziji i gnev staresine i bio izlozen nepodnosljivoj kazni, nego i zato, da se ne bi pokazalo da si nesavestan i neza-hvalan Dobrocinitelju. Staresinstva obezbedjuju drzavama velika dobrocinstva. Njima se podrzava nase blagostanje, i da ona ne postoje, odavno bi se sve srusilo zbog toga, sto bi jaci progutali slabije. Neka te, kaze, tvoja sopstvena savest ubedi da postujes staresine, koje ti obezbedjuju toliko dobara.

 6. Jer zbog toga i poreze placase.  Ti, kaze, sam svedocis da ti staresina cini dobra dela zato sto mu dajes nagradu,

ocigledno kao onom koji promislja o tebi. Mi od pocetka ne bismo placali porezu, kad ne bismo znali da cemo na taj nacin imati koristi od staresina, koji neumorno bdiju umesto nas dok smo mi slobodni od briga o tome.

 Jer su sluzbenici Boziji, koji se time stalno bave.  Zato je i Bogu ugodno da platimo porezu Njegovim sluzbenicima. Bog hoce da u

gradjanskom drustvu bude mirno, da se zivi vrlinski i da se pobedjuje porok. Staresine u tome i sluze volji Bozijoj, buduci da se brinu o opstem spokojstvu i neumorno se staraju da mi zivimo u miru i tisini. Ako pak neko upotrebi staresinstvo za zlo, to ne govori nista protiv koristi od samog staresinstva.

 

7. Podajte, dakle, svakome sto ste duzni: kome porezu - porezu, kome carinu - carinu, kome strah - strah, kome cast - cast.

 Zahvalnost staresinama je, kaze, tvoja neizbezna duznost. Svakome, kome su

poverena razlicita staresinstva, podaj sto si duzan: kome sleduje poreza, tj. opsta poreza, tome plati porezu; kome sleduje zemljarina, podaj mu zemljarinu. Nemojte, medjutim, davati samo novac. Podajte i strah, tj. postovanje, strahopostovanje i dolicnu pocast. Zbog toga i dodaje: kome cast - cast.

Postoje pak dve vrste straha. Jedno je strah, kakav osecaju prestupnici, i to je strah koji potice od neciste savesti. Taj strah je apostol jos ranije odbacio. Postoji medjutim, i drugi strah, koji oni sto ljube osecaju pred onima koje ljube. Taj strah je najvisi stepen postovanja, kao sto je receno: Nema oskudice onima koji ga se boje (Ps. 33; 10) i Strah Gospodnji je cist i ostaje u vek veka (Ps. 18;10). Pod ovim sgrahom se podrazumeva strahopostovanje.

 8. Ne budite nikome nista duzni, osim da ljubite jedan drugoga.  Druge dugove, kaze, podajte. Medjutim, nikad nemojte pozeleti da otplatite ljubav, i

neka ona bude vas stalni dug. Ako bliznjem svagda pokazujes ljubav, nemoj ni pomisljati da sutra mozes da ga zapostavis. Naprotiv, svagda imaj na umu da imas jedan dug - da ljubis bliznjeg. Jer koji ljubi drugoga ispunio je zakon.

 9. Jer ono: ne cini preljubu, ne ubij, ne ukradi, ne svedoci lazno, ne pozeli i

bilo koja druga zapovest ispunjava se u ovoj reci: Ljubi bliznjeg svojega kao sebe samoga.

 Ko ljubi bliznjeg, ispunio je zakon. Svaki je duzan da ljubi bliznjeg zato, sto od njega

i od ljubavi prema njemu dobija toliko dobrocinstava da ispunjava vasceli zakon. Nije rekao: "dopunjuje se", nego: ispunjava se, tj. u toj zapovesti se sazeto sadrze sve ostale, jer je pocetak i kraj vrline - ljubav. Osim toga, zakon zahteva ljubav u visem stepenu: Ljubi, kaze, bliznjeg kao sebe samoga.

Nas Gospod zahteva jos vise i savetuje da bliznjeg ljubimo vise nego same sebe, jer nas uci da jedni za druge polozimo dusu (v. Jn. 15; 13).

 10. Ljubav ne cini zla bliznjemu; ljubav je, dakle, punoca zakona.  Pokazuje da ljubav poseduje i jedno i drugo savrsenstvo. Kad kaze da ljubav ne cini

zla bliznjem oznacava da je ona uzdrzavanje od zla, a recima: Ljubav je punoca zakona ukazuje da je ona tvorenje dobra. Dakle, ljubav u nama stvara vrlinu, na koju ukazuje zakon, u svoj njenoj punoti.

 11. I ovo tim pre sto znate vreme, da je vec cas da ustanemo od sna.  Duzni ste, kaze, da veoma visoko cenite ljubav, a kroz nju i sve ostale vrline.

Nastupilo je takvo vreme. Blizu je dan vaskrsenja, blizu je dan suda, i mi moramo da se probudimo iz sna i nerada i da budemo spremni za dela dostojna vaskrsenja.

 Jer nam je sada spasenje blize nego kad poverovasmo.  Verovatno je da su oni na pocetku, nakon svog preobracanja, bili revnosniji i da su

zatim, tokom vremena, ohladneli. Zbog toga kaze:" Sada smo blize buducem veku", jer njega podrazumeva pod spasenjem. Nazvao ga je tako s njegove bolje strane, jer on za gresnike nije spasenje, nego propast. Priblizavajuci se buducem zivotu, duzni smo da izostrimo (pojacamo) svoju paznju. O tome govori i u nastavku.

 

12. Noc poodmace, i dan se priblizi.  Odnosno, noc ce se uskoro okoncati. Na primer, pretpostavimo da se noc sastoji od

dvanaest casova. Kad prodje deset casova, kazemo da je noc poodmakla, umesto da je prosla i da se priblizila kraju. Noc oznacava sadasnji vek, jer se u njemu mnogi nalaze u tami, i zivot svakoga je prekriven tamom. Dan oznacava buduci vek, kako zbog svetlosti praved-nika, tako i zato sto ce se tada otkriti tajne svih. U Evandjelju se danom naziva sadasnji vek, jer u njegovo vreme treba delati. Noc pak oznacava (u Evandjelju) buduci vek, jer tada niko ne moze da dela (v. Jn. 9; 4).

 Odbacimo, dakle, dela tame i obucimo se u oruzje svetlosti.  Delima tame je nazvao gresne postupke, kao nesto sto je tesko, povezano s

mnogim nepogodnostima i izlozeno hiljadama opasnosti, cak i u sadasnjem veku. Oruzjem svetlosti nazvao je vrlinske postupke, jer one, koji ih poseduju, slicno oruzju stite od opasnosti, i cine ih svetlim kao oruzje svetlosti. Recima: odbacimo i obucimo se pokazao je lakocu i jednog i drugog, tj. i udaljavanja od rdjavih dela i obracanja ka vrlini. Kao sto nije tesko skinuti (odbaciti) odecu i obuci drugu, tako se moze i udaljiti od poroka i prigrliti vrlina.

 13. Da hodimo (da se ponasamo) iosseno (dolicno) kao po danu.  Prethodno je rekao: dan se priblizio. Sada pokazuje da je on vec nastupio i uci nas

da se u njemu dolicno ponasamo. Dolicnoscu je privlacio one, koji su uzivali slavu medju narodom. Nije rekao: "ponasajte se", nego: da se ponasamo, i tako svoj savet ucinio prilicnijim. Nista nije tako nakazno kao greh, niti ma sta uzrokuje toliko prijatnosti kao vrlina.

 Ne u pirovanju i pijanstvu.  Ne zabranjuje da se pije, nego da se pije neumereno. Ne zabranjuje upotrebu vina,

nego pijanstvo. Pirovanje podrazumeva pijancenje sjedinjeno s uvredama, sto se takodje naziva i nedolicnoscu u pijanstvu.

 Ne u razvratu i bestidnosti.  Posto je prethodno govorio o pijanstvu, sada govori o zlu koje od njega proishodi,

jer razvrat potice od pijanstva. Ovde se pak ne zabranjuje (zakonito) opstenje sa suprugom, nego blud.

 Ne u svadji i zavisti.  Ugasivsi zlo koje se radja od pozude, sada gasi i zlo, koje se radja zbog gneva. Nista

u toj meri ne raspaljuje pozudu niti tako rasplamsava gnev, kao pijanstvo i raspustenost u pijanom stanju. Od zavisti potice razdor i svadja jer onaj, koji zavidi drugome, dolazi i do svadje. Zbog toga je, odbacivsi svadju, dosao i do njenog pocetka, tj. do zavisti. Svadju i zavist pominje zajedno s razvratom zbog toga, sto od razvrata poticu prekori i rusenje domova.

 Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista.  Skinuvsi sa nas grehovnu odecu, ukrasava nas i oblaci, ali ne vi-se u oruzje svetlosti

nego - sta jos moze vise da nas prestrasi - cini da nasa odezda bude Sam Vladika. Onaj, koji je obucen u tu odecu, poseduje svaku vrlinu.

 

Staranje za telo ne pretvarajte u pohote.  Ne zabranjuje brigu o telu, nego pohote. Brinite se, kaze, o telu, zbog zdravlja, a ne

zbog ispraznosti. Kad bi upalio plamen i rasplamsao pec na svoju stetu, to vise ne bi bilo staranje. Staraj se samo o tome, da imas zdravo telo; za ono, sto je iznad toga, nemoj da se staras i ne rasplamsavaj telesne pohote, nego svu svoju brigu obrati ka duhovnom.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

CETRNAESTA GLAVA  1. A slaboga u veri primajte bez raspravljanja u misljenjima.  Mnogi od Judejaca, koji su poverovali, i posle svog preobracanja ocuvali su propise

vezane za hranu, uzdrzavali se od svinjskog mesa i nisu se usudjivali da u potpunosti odstupe od zakona. Da ih ne bi razoblicili kako se uzdrzavaju samo od svinjskog mesa, uzdrzavali su se od svakog mesa uopste i hranili su se biljkama. Drugi su bili savrseniji, nisu pazili ni na sta slicno i bili su prekorevani od onih, sto su se uzdrzavali.

Pavle se plasio da bi oni savrseniji, ako nepravovremeno i na neodgovarajuci nacin razoblice nesavrsene, mogli da ih udalje od vere. Zbog toga mudro pristupa delu, brinuci se o koristi i za jednu i za drugu stranu. On se nije odvazio da onima, sto su prekorevali, otvoreno kaze: "Vi rdjavo postupate", kako nesavrsene ne bi utvrdio u ocuvanju (starih) obreda. Isto tako, nije se usudjivao ni da razobliciteljima kaze: "Vi dobro postupate", kako njihove napade ne bi ucinio jos silnijim.

Naprotiv, iznosi savet, koji je prilagodjen i jednima i drugima. Cini se da je njegovo razoblicenje u vecoj meri bilo upravljeno ka jacoj strani iako, u sustini, sva njegova sila pada na slabiju stranu. Odmah na pocetku, on je izrazom "slaboga" ukazao na njegovu bolest. Kada kaze: primajte, ukazuje da mu je potrebna velika briga, sto i jeste znak njegove krajnje slabosti. Bez raspravljanja o misljenjima, odnosno, ne osudjujte ga zbog slabosti, ne sablaznjavajte se, i neka vas ne smucuju mnoge pomisli, nego svesrdno nastojte da ga kao slabog iscelite.

 2. Jer jedan veruje da sme sve jesti, a koji je slab jede zelje.  Pravi poredjenje izmedju savrsenog i nesavrsenog i kaze da savrseni, zadobivsi

odvaznost po veri, jede svu hranu bez razlike, dok slabi jede zelje. Zbog toga ovaj drugi zasluzuje iscelenje a ne prekor.

 3. Koji jede, neka ne prezire onoga koji ne jede; i koji ne jede, neka ne

osudjuje onoga koji jede, jer ga Bog primi.  Oni, koji su kao savrseni jeli sve, unizavali su one, koji nisu jeli, kao maloverne i jos

uvek privezane za judejstvo. S druge strane, oni koji nisu jeli, osudjivali su one, sto su jeli sve, kao neuzdrzane. Kako su medju njima mnogi dosli iz mnogobostva, kaze: Bog ga primi, tj. otkrio mu je Svoju neizrecivu blagodat. Zasto ti s njim raspravljas o zakonu, kad ga je Hristos opravdao?

 

4. Ko si ti sto osudjujes tudjega slugu? Svojemu Gospodaru on stoji ili pada.

 To govori savrsenom, udaljujuci ga kako od unizavanja, tako i od osudjivanja.

Savrseni su cinili i jedno i drugo, jer su i unizavali i osudjivali nesavrsene. Uostalom, na prikriven nacin, razoblicenje ovde pada i na nesavrsene. Ne zabranjujem ti, kaze, da sudis zbog toga, sto ponasanje drugog ne zasluzuje osudu, nego zbog toga sto je on tudji sluga, tj. nije tvoj nego Boziji. Iako je slab, on nije prestao da bude sluga, i zato ne bi ni trebalo ocajavati zbog njega. Ukrepljujuci slaboga, nije rekao: "pada", nego: stoji ili pada. Bilo da mu se dogodi jedno ili drugo, Gospodu pripada pravo da sudi i o gubitku palog i o dobitku onoga sto stoji.

 Ali ce stajati, jer je Bog mocan da ga uspravi.  Recima: Ali ce stajati pokazuje da se on toliko koleba i da je dosao dotle, da samo

Bog moze da ga uspravi. To govorimo o sasvim beznadeznim ljudima.  5. Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi drzi sve dane da su jednaki.  Jedan se iscrpljivao gladovanjem ili se u odredjenim danima uzdrzavao od svinjskog

mesa, dok su drugi uzimali hranu i osudjivali one koji poste. Za njih se kaze da jedan sudi ovako a drugi onako, iako je stvar nevazna i ne bi zbog toga trebalo napadati bracu. U tome snishodi ka prekorenima, jer su oni jos bili novi u veri.

 Svaki neka je osvedocen u umu svome.  Kad je rec o dogmama, ne smemo posgupati prema uverenju (svedocenju) svoga

uma, nego se cvrsgo moramo pridrzavati onoga sto smo dobili, cak i ako bi nam andjeo sa neba obznanio nesto drugo. Ovde je pak rec o postu i jelu. Oni, koji su se na to spotakli, jos su novi u veri i potrebno im je snishodjenje. Zbog toga je bilo potrebno da im se pokaze odredjena popustljivost u pogledu zivota, ustrojenog sa najvecom tacnoscu.

 6. Koji razlikuje dane, Gospodu razlikuje, a koji ne razlikuje, Gospodu ne

razlikuje.  Ko, kaze, razlikuje dane, Gospodu ih razlikuje, kao pobozan. I ko ne razlikuje dane,

Gospodu ih ne razlikuje, kao onaj koji je savrseniji u Hristu i koji se izdigao iznad pravila zakona.

 Koji jede, Gospodu jede, jer blagodari Bogu; i koji ne jede, Gospodu ne

jede, i blagodari Bogu.  Za jedno, kaze, pitamo, a to je da li to cine Hrista radi, i da li i onaj sto jede, i onaj

sto ne jede, blagodare Bogu? Ono, sto se tako savrsava, ne podleze optuzbi i kleveti. Govori to, kao sto sam rekao, zato sto su Rimljani jos bili novi u veri. Medjutim, na prikriven nacin nanosi udarac onima, koji su se jos pridrzavali judejstva. Kako da blagodari onaj, koji se jos pridrzava zakona? Prema tome, blagodari samo onaj, kojijede.

 7. Jer niko od nas ne zivi samome sebi, i niko ne umire samome sebi. 8. Jer

ako zivimo, Gospodu zivimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo.  Mi, kaze, imamo Gospoda Koji brine o nama i Koji nas zivot smatra za dobitak, a

nasu smrt za gubitak. Mi, dakle, zivimo ili umiremo ne samo za sebe same, nego i za Gospoda. Zivotom se ovde naziva zivot u veri, a smrcu otpadanje od vere. Zbog toga

Gospod niposto nece dopustiti da umremo po veri, dok su oni, koji su se cinili slabima, otpali od nje.

 Dakle, i kad zivimo i kad umiremo, Gospodnji smo.  Od smrti po veri prelazi na prirodnu smrt, jer sada o njoj rasudjuje. Zivimo li, kaze,

prirodnim zivotom, Gospodnji smo. Ako umiremo prirodnom smrcu, opet pripadamo Gospodu.

  9. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ozivi da ovlada i mrtvima i zivima.  Neka te, kaze, to uveri, da se Gospod brine o ispravljanju slabih. Zar Onaj, Koji je

prolio krv i umro da bi bio nas Gospod, moze a da se ne brine o onima, koji su postali Njegove sluge? To nas podseca na ono, sto obicno govorimo:" Da li je moguce da se neko ne brine za svog slugu, kojeg je tako skupo platio?" I ako se, kaze, brine o mrtvima, onda ce se utoliko pre brinuti o zivima. Sve to govori s ciljem da postidi judejstvujuceg hriscanina i da ga ubedi da prosudi koliko je, pridrzavajuci se jos uvek zakona, neblagodaran Hristu, Koji je umro za njega.

 10. A ti, zasto osudjujes brata svoga? Ili ti, zasto nipodastavas brata

svoga? Jer cemo svi predstati sudu Hristovom.  Zasto ti, koji ne jedes, osudjujes kao neuzdrzanog svog brata, koji jede? Zar zato

sto jede? On je brat, i ti ne smes da unizavas sopstveni ud. Zar ces ti dati odgovor za njega? On ce sam predstati na sudu, i sam ce poneti kaznu. Vidis li kako, upravljajuci rec ka savrsenom, navodi strah i na samog judejstvujuceg, koji ce takodje morati da da odgovor na Strasnom sudu?

 11. Jer je pisano: Ziv sam Ja, govori Gospod, poklonice Mi se svako koleno,

i svaki jezik ispovedice Boga. 12. Dakle, svaki ce od nas dati Bogu odgovor za sebe.

 O tome da ce nam se suditi kao sto gospodar sudi slugama, govori i svedoci prorok.

Recima: Poklonice Mi se svako koleno, i svaki jezik ispovedice Boga pokazao je najvisi stepen potcinjenosti. Ispovedice, tj. dace odgovor o onome, sto je ucinio. Kome? Ne zakonu, nego Hristu. Zasto se, dakle, potcinjavas zakonu?

 13. Zato da ne osudjujemo vise jedan drugoga, nego se vise o tome

starajte da ne postavljate bratu spoticanje ili sablazan.  I jedan i drugi, kaze, ostavite prepirku koja postoji medju vama. Ni ti, koji jedes,

nemoj nesavrsenom davati povod za spoticanje. Ni ti, koji ne jedes, nemoj bratu davati priliku za sablazan zbog ocuvanja judejskih zakona. Spoticanje i sablazan su uzajamno prilicni jednom i drugom licu.

 14. Znam i uveren sam u Gospodu Isusu Hristu da nista nije necisto po

sebi, osim kad ko misli da je necisto, onome je necisto.  Poucivsi da ne treba rekorevati slaboga, najzad poucava i o hrani, savetujuci

slaboga da se ne plasi i ne boji hrane kao neciste. Ja, kaze, znam i uveren sam, ali ne prema ljudskim umovanjima, nego u Gospodu Isusu, da nista nije necisto po sebi, odnosno, da ne postoji nista necisto po prirodi, nego da ga necistim cini slobodna volja onoga, koji ga upotrebljava. Ono je samo za njega jednog oskrnavljeno i necisto, ali ne i za sve.

 15. Ako li se brat tvoj zbog jela zalosti, vec ne postupas po ljubavi.  Ovde se obraca savrsenom i poucava: " Ako si hteo da sacuvas ljubav, cak i kad

hrana i po hiljadu puta ne bi bila necista po prirodi, trebalo je da se uzdrzis od svinjskog mesa, da se ne bi razalostio tvoj sablaznjeni brat." U nastavku dodaje:

 Ne gubi jelom svojim onoga za koga Hristos umre.  Ti, kaze, raspravom o hrani pogubljujes i kvaris brata, koji je u Hristovim ocima

toliko dragocen da je On i umro za njega! Primetivsi da ti, za razliku od njega, jedes svinjsko meso, postao je jos uporniji u tome i, strahujuci da ne otpadne od Hrista, na kraju se u potpunosti privezao za zakon.

 16. Neka se, dakle, ne huli na vase dobro.  Ti imas savrsenstvo u veri (jer je ono imenovano recju dobro). Nemoj stoga da

zloupotrebljavas svoje savrsenstvo i nemoj davati povod da se huli na njega. Ako ti, buduci savrsen, pogubljujes nesavrsenoga, dao si povod da se huli na dobro koje posedujes. Ti, medjutim, razumes da je i nase ucenje dobro, i da ono ne zeli da se podvrgne huli neverujucih, kada vide raskole i sablazni koji se ticu hrane.

 17. Jer Carstvo Bozije nije jelo ni pice.  Mi necemo time zasluziti blagovoljenje Bozije. Ako, kaze, ne jedes, zar ce te to

odvesti u Carstvo Bozije? Prekorevajuci ih zbog toga, sto to smatraju vaznim, pomenuo je i pice.

 Nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome.  U Carstvo Bozije uvodi pravednost tj. sve vrline, neporocan zivot i mir sa bratom, a

ne neprijateljstvo; uvodi radost koja potice od saglasnosti, a ne zalost koja potice od prekora. Buduci da mir i radost mogu poticati i od rdjavih dela, dodao je: U Svetom Duhu. Ja govorim, kaze, o radosti i miru u Svetom Duhu.

Veliki Zlatoust je duboko objasnio, zasto je Pavle pomenuo pravednost. Zbog toga, kaze on, da bi dokazao da onaj, koji se nije uzdrzavao od svinjskog mesa, vredja brata u pogledu spasenja, koje je Hristos Svojom smrcu zadobio za njega. Nasuprot tome, onaj sto se uzdrzavao zbog brata, ocuvao je pravdu koja i vodi u vecno Carstvo.

 18. Koji ovim sluzi Hristu, ugodan je Bogu i ljudima vredan.  Ovde nagovestava da su savrseni prekorevali slabe usled slavoljublja. Ako, kaze,

zelis da ti se ljudi dive, podstakni ih na to ne toliko savrsenstvom, koliko mirom, i drugim vrlinama. Upravo time treba sluziti i ugadjati Bogu, a ne time sto jedes svinjsko meso.

 19. Starajmo se, dakle, za ono sto doprinosi miru, i uzajamnom napretku.  O miru je govorio nesavrsenom, zato sto ovaj nije imao mir. O uzajamnom napretku

govorio je savrsenom, da ne bi pokolebao brata, sablaznjavajuci ga. Uostalom, rekavsi: uzajamnom, uputio je svoje slovo i jednom i drugom. Time, sto je najpre pomenuo mir a zatim napredak, pokazao je, da je bez mira tesko napredovati.

 20. Ne rusi delo Bozije zbog jela.  

Delom Bozijim naziva spasenje brata. Ne narusavaj, dakle, ono, sto je za njega zadobio Bog, i to radi hrane, odnosno, radi neuzdrzavanja od svinjskog mesa, kako bi i ti zadobio korist.

 Jer je sve cisto; nego je zlo za coveka, koji jede sa spoticanjem.  Posto je strogo zapretio savrsenom, uplasio se da ce se slabi utvrditi u rdjavim

pomislima. Zato se opet okrece dogmatu (= ucenju vere) i kaze da je sve cisto, ali da je zlo za onoga, koji jede s necistom savescu i nakon sto se sablaznio. Naime, ako bi nesavrseni, koji je svinjsko meso smatrao za necisto, poceo da ga jede pod prinudom, pretrpeo bi veliku stetu. Zato si duzan da ga najpre uveris da je sve cisto.

 21. Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina i ne ciniti ono, na sta se brat tvoj

spotice, ili sablaznjava, ili slabi.  Ti, kaze, prisiljavas brata da jede ono, sto se ne usudjuje da okusi, a ja kazem da si

ti duzan da se uzdrzavas od svega sto sablaznjava brata, ne zato sto je to zlo, nego zato, sto se on sablaznjava.

Recju: spotice pokazao je, da je on oslepljen, jer se slepi spoticu. Sablaznjava se pak kao lakomislen a slabi kao maloveran. Sve to privlaci snaznijeg da pomogne bratu, kao potpuno slabom.

 22. Ti imas veru? Imaj je sam za sebe pred Bogom.  Ovde potajno nagovestava da je savrseni usled slavoljublja ispoljavao svoje

savrsenstvo. Kaze: "Ti hoces da mi pokazes da si savrsen u veri u pogledu hrane, verujuci da je sve dobro i cisto? Ne pokazuj to meni, nego se zadovolji svedocenjem svoje savesti pred Bogom, Kojem to pokazujes."

 Blazen je onaj ko ne osudjuje sebe za ono, sto nadje za dobro.  Iako drugi ne vide tvoje blazenstvo, budi zadovoljan samim sobom, ako ne

osudjujes samoga sebe i ako te tvoja savest ne osudjuje u onome, sto si izabrao. Razumi to samo u pogledu ovog predmeta, tj. u pogledu hrane.

 23. A koji sumnja, osudjen je ako jede, jer ne cini po veri; a sve sto nije od

vere, greh je.  Ko sumnja, kaze, i ko se nije ubedio da jede, taj samoga sebe osudjuje. Zasto? Ne

zato, sto je hrana necista, nego zato, sto nije uveren da je ona cista i misli da ju dotice kao necistu. Ko nije ubedjen i ne veruje da je hrana cista, nego ju jede s necistom savescu, taj, naravno, gresi.

 24. A Onome koji vas moze utvrditi po evandjelju mojemu i propovedi

Isusa Hrista, po otkrivenju tajne o kojoj se cutalo od vecnih vremena, 25. A sad objavljene i kroz spise prorocke, po zapovesti vecnoga Boga, obznanjene svima neznaboscima za poslusnost veri, 26. Jedinome premudrome Bogu kroz Isusa Hrista, Njemu slava u vekove. Amin.

 Zavrsavanje saveta molitvom svagdasnji je obicaj apostola Pavla. Tako postupa i

sada. On se moli za nesavrsene, i ne samo da ih recima poucava, nego i u molitvama trazi pomoc od Boga. Veza medju recima je sledeca:

Onome koji vas moze utvrditi kroz Isusa Hrista slava u vekove. Amin. Koji vas moze utvrditi. Vas, slabe i kolebljive. Na koji nacin?

Po evandjelju mojemu, tj. da biste odrzali ono, cemu vas poucavam. Moje evandjelje i propoved Isusa Hrista jedno su isto, jer to nije nase ucenje, nego Njegovi zakoni.

Po otkrivenju tajne. Znak je najvece casti to, sto smo postali ucesnici u tajni, tj. u stvari koja je odavno predodredjena, ali je sada objavljena kroz prorocke spise. Zasto se necega plasis, slabi? Da jedenjem svinjskog mesa ne odstupis od zakona? Medjutim, sva Pisma obznanjuju tu tajnu, koja uvodi nerazlikovanje hrane. To se cak savrsava prema zapovesti vecnog Boga. Tvoja duznost je da ne protivurecis, nego da verujes i da se pokoris Bogu, jer vera zahteva poslusanje a ne znatizelju. Osim toga, tako veruju svi narodi, jer je ta tajna svima postala poznata. Kako to da ti i dalje ropski sluzis zakonu? Jedinom premudrom Bogu rekao je zato, da bi Boga razlikovao od andjela i nas, ali niposto i od Sina, jer je premudrost Oceva - Sin. Dakle, slava Onome, Koji je otkrio tajnu, a ne zakonu kojem ti i dalje pribegavas, pazeci na razliku u hrani.

Reci: Kroz Isusa Hrista mogu se, kao sto je receno, sjediniti na sledeci nacin: Koji nas moze utvrditi kroz Isusa Hrista. Medjutim, one se mogu razumeti i ovako:

otkrivenoj svim narodima kroz Isusa Hrista, jer je tajnu narodima otkrio Onaj isti, Koji je i ucenike poslao da nauce sve narode.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

PETNAESTA GLAVA   1. Duzni smo pak mi jaki slabosti slabih nositi, i ne sebi ugadjati.  Nakon molitve, opet izlaze savet i nasladjuje savrsene time, sto ih postavlja

uporedo sa Sobom, nazivajuci ih jakima. Nije rekao jednostavno:" slabosti", nego slabosti slabih. Udvostrucio je izraz, da bi ih privukao ka vecem milosrdju. Nakon sto je govorio o nasoj obavezi da nosimo slabosti slabih, poucava i kako da je ispunimo. Za to je, kaze neophodno da ne trazimo jedino svoju korist.

 2. Svaki od nas neka ugadja bliznjemu na dobro radi napretka.  Drugim recima, neka svaki cini ono, sto je ugodno bliznjem, i neka sluzi bratu, ali

samo na dobro. Da neko od savrsenih ne bi rekao: "Evo, i ja vodim brata ka dobru", dodaje: radi napretka. Iako je dobro to sto sada cinis, ono je neblagovremeno, i tvoje delo se pretvara u razaranje, buduci da neblagovremeno razoblicenje ne vodi napretku.

 3. Jer ni Hristos ne ugodi Sebi, nego kao sto je napisano: Ruzenja onih koji

Tebe ruze padose na Mene.  Apostol nam ukazuje na Hristov primer. Da je On hteo da ugodi Sebi i da trazi Svoje,

mogao je da izbegne poruge i da ne pretrpi ono, sto je pretrpeo. On to, medjutim, nije hteo, nego je na Sebe prihvatio stradanja, kod mnogih zadobio rdjavu slavu, bio smatran nemocnim pa cak i varalicom i zlocincem. O Njemu su govorili: Druge si spasao, a Sebe ne mozes da spases (Mt. 27; 42). Tako su ruzenja onih koji Tebe ruze, Oca, u Starom Zavetu, pala na Mene (Ps. 68; 10), Tvog Sina. I to nije nista novo.

 

4. Jer sto se ranije napisa za nasu se pouku napisa, da kroz trpljenje i utehom Pisma imamo nadu.

 To je, kaze, bilo ranije napisano da bismo ga podrazavali. Ovde ih savetuje i

trpljenju u iskusenjima, govoreci da, ukrepljeni Pismima, trpimo, i trpljenjem pokazemo zivu i postojanu nadu u sebi. Onaj koji trpi pokazuje da u sebi ima nadu u buduca dobra, a onaj, koji ne trpi, izgubio je nadu.

 5. A Bog trpljenja i utehe neka vam da isto da mislite medju sobom po

Hristu Isusu.  Pokazuje da nam Bog s Pismima daje trpljenje i utehu. Kao Darovatelja i Uzrocnika

tih dobara, naziva Ga Bogom trpljenja i utehe. Takodje Ga moli da im podari da isto misle medju sobom. Ljubavi je svojstveno da o bliznjem misli ono isto, sto neko misli o sebi. Kako je ta ljubav mirjanska (svetovna), dodao je: po Hristu Isusu, odnosno, mislite ono, sto je ugodno Isusu Hristu.

 6. Da bi jednodusno, jednim ustima slavili Boga i Oca Gospoda nasega

Isusa Hrista.  Sta je plod jedinomislija? Proslavljenje Boga ne samo jednim usti-ma, nego i jednom

dusom (jer to znaci rec: jednodusno). Ovde bi rec Bog trebalo odeliti, i vezati je za prethodno, a zatim citati od novog pocetka: I Oca Gospoda naseg Isusa Hrista. Uostalom, nece biti neprilicno ako se te reci i ne budu odvojeno citale, tj. podrazumevajuci Boga i Oca u odnosu na Jednog Istog, tj. Hrista, jer Bog Otac jeste Bog Hristu po covecijoj prirodi, a Otac po bozanstvenosti.

 7. Zato primajte jedan drugoga, kao sto je i Hristos primio vas na slavu

Boziju.  Ponavlja prethodni savet i navodi Hrista kao primer, da bismo i mi primili jedan

drugoga, jer i to sluzi na slavu Boziju. Nase jedinstvo ce najvise proslaviti Boga, kao sto je receno: Poverovace svet da si Me Ti poslao, ako ucenici jedno budu (Jn. 17; 21-23). Naprotiv, nase nesuglasice sramote Boga jer neznabosci, videvsi da hriscani nisu medjusobno saglasni, optuzuju samu veru.

 8. Ali kazem, da je Isus Hristos bio sluga obrezanja istine radi Bozije, da

utvrdi obecanja ocima.  Drzi se predjasnjeg predmeta besede i, pokazujuci da Hristos nije Sebi ugadjao,

nego da je sve prihvatio radi nas, ubedjuje neznabosce da se ne preuznose pred onima koji su poverovali iz judaizma. Naime, Judejci su se spasavali prema obecanju koje je dato njihovim ocima, a neznabosci samo po milosrdju i covekoljublju. Takav je smisao recenoga. Avraamu je dato obecanje da ce njegovo seme naslediti zemlju (1. Mojs. 13; 15). Medjutim, svi oni koji su potekli od Avraama postali su dostojni kazne, jer su narusili zakon i postali nedostojni obecanja. Zato je dosao Hristos i ispunio zakon, prihvativsi, kako ostalo, tako i obrezanje. Ispu-nivsi zakon, primivsi obrezanje i postavsi seme Avraamovo, On je ugasio gnev Boziji i ucinio nas sposobnima da primimo obecanje. On je obrezanje primio zbog toga, da obecanje Bozije ne bi bilo uzaludno, a ne zbog toga da bi utvrdio zakon. Zasto se ti, judejstvujuci, privezujes za zakon, koji te doveo u opasnost da izgubis obecanje?

 9. A neznabosci da proslave Boga zbog milosti.  Oni, koji su potekli iz judaizma, iako su bili nedostojni, imali su obecanje. Ti, koji si

prizvan iz neznabostva, spasen si jedino covekoljubljem. Zbog toga si obavezan da

posebno proslavljas Boga. Bog se proslavlja onda, kad zivite u medjusobnom savezu i jedinstvu, kad ti nosis slabe.

   Kao sto je napisano: zato cu Te priznati medju neznaboscima, Gospode, i

pevacu imenu Tvojemu. 10. I opet Govori: veselite se, neznabosci, s narodom Njegovim. 11. I opet: Hvalite Gospoda svi neznabosci, i slavite Ga svi narodi. 12. I opet Isaija Govori: Bice koren Jesejev, i koji ustade da vlada nad neznaboscima, u Njega ce se uzdati neznabosci.

 Naveo je sva ta svedocanstva kao dokaz da prizvani iz neznabostva moraju ziveti u

jedinstvu i biti u jedinomisliju s onima, koji su dosli iz judaizma. Smiruje ih, da se ne bi preuznosili pred prizvanima iz neznabo-stva, jer su ih prizivali svi proroci. One pak, koji su prizvani iz nezna-bostva, ubedjuje da se ne nadimaju i pokazuje im da su oni obavezniji Bogu, jer su dobili vecu milost. Naime, iako nisu bili narod, sjedinjeni su s narodom. Reci: Priznacu te (slavicu Te) medju neznaboscima, izrecene su u ime Hristovo, umesto reci: "Propovedacu Te, Oce, medju narodima", dok su reci: Bice koren Jesejev izgovorene umesto: od korena Jesejeva izrasce Onaj, Koji ce ustati da vlada narodima, tj. Hristos.

 13. A Bog nade da vas ispuni svakom radoscu i mirom u veri, da

izobilujete u nadi silom Duha Svetoga.  Moli da se verujuci iz judaizma preispune radoscu, jer su se oni zalostili zbog kazne,

a da se verujuci iz neznabozaca preispune mirom, jer su se neprijateljski odnosili prema onima, koji su se pridrzavali zakona. Bolje receno, moli da se i jedni i drugi ispune radoscu i mirom. Kako ce to postici? Verom. A kakva nam dobra daje vera? Bogatstvo nade. Onaj, koji veruje buducim dobrima i zadovoljan je sadasnjim, bogat je nadom. On ocekuje buduca dobra i podnosi sve privremene nevolje. Kakvo nam pak dobro daje nada? Zadobijanje sile Svetoga Duha, koja ukrepljuje nase nadanje. Nadanje nam, s jedne strane, daje silu Duha Svetoga a sa druge, zbog Duha Svetoga, postaje u nama (nada) krepkija.

 14. A ja sam, braco moja, i sam uveren u vas, da ste i sami puni dobrote,

ispunjeni svakog znanja, da mozete i jedni druge poucavati.  Nakon strogih prekora, isceljuje nanete rane. Nije rekao: "slusao sam", nego:

uveren sam i ja, koji sam vas razoblicavao i optuzivao, da ste i sami puni dobrote, tj. dobrih misli i bratoljublja. Mozda ovde dobrotom naziva punotu vrlina. Isto tako, nije rekao: "imate dobrotu", nego: puni ste dobrote. Kako nema nikakve koristi u tome da imaju dobrotu a da ne znaju kako da je upotrebe, dodao je: mozete i jedni druge poucavati. Ne, dakle, samo da naucite, nego, sto je jos bolje, da poucite i druge.

 15. A pisah vam braco, malo smelije i delimicno, kao napominjuci vam.  Rimljani su uzivali postovanje i bili su veoma nadmeni. Zbog toga ih isceljuje kada

kaze: Pisah vam malo smelije, jer ih tim recima snazno razaloscuje. Ni time se, medjutim, nije zadovoljio, nego je dodao: I delimicno, tj. ukratko, i to ne kao pouku, nego kao da vam napominjem.

 Po blagodati koja mi je data od Boga, 16. Da budem sluzitelj Isusa Hrista

medju neznaboscima, svestenosluzeci evandjelju Bozijemu.  Dajuci svojim recima smiren ton, kaze: "Ja nisam za samoga sebe pri-grabio cast,

nego mi je Bog to zapovedio, izdvojivsi me zbog toga, ali ne zato, sto sam bio dostojan, nego po blagodati. Zasto mi je data ta blagodat? Da budem sluzitelj i svestenik

evandjelja. Zato me nemojte optuzivati zbog onog sto vam govorim. Moje svestenstvo se i sastoji u tome, da vam objavim Evandjelje." A ko ce se usuditi da optuzi svestenika, koji je prineo noz onome, sto je izabrano za zrtvu?

 Da prinos neznabozaca bude blagougodan, osvecen Duhom Svetim.  Nisam vam pisao zato, da bih se kroz to i ja proslavio, nego da biste se, zajedno s

drugim narodima i vi spasavali, i da bi na taj nacin prinos neznabozaca bio potpuno blagougodan, jer svi prinose plodove Bogu. Osvecen Duhom Svetim, tj. duhovnim zivotom, jer se ne osvecuje samo vera, nego i zivot. Istina, kad smo poverovali i krstili se, mi smo dobili Duha; medjutim, ukoliko ne budemo duhovno ziveli, blagodat Duha ce se ugasiti. Smiruje gordost Rimljana, kako oni ne bi smatrali nedostojnim da za ucitelja imaju onoga, koji sve narode privodi Bogu.

 17. Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu u onome sto je po Bogu.  Buduci da se pre toga sasvim unizio, ponovo uznosi besedu, kako ga ne bi prezreli, i

kaze: "Ja se ne hvalim sobom i svojim staranjem, nego blagodacu Hristovom. U cemu se hvalim? U onome, sto je po Bogu, odno-sno, ne nekim nevaznim stvarima, nego stvarima duhovnim."

 18. Jer se necu usuditi da Govorim nesto sto Hristos nije ucinio kroza me

recju i delom za poslusnost neznabozaca. 19. U sili znakova i cudesa, u sili Duha Bozijega.

 Kako je o sebi rekao: "Ja sam sluzitelj Evandjelja u svim narodima", dodaje: "Ne

hvalim se i ne ponosim necim, sto nisam ucinio. Ja cak ni-sam ni delao, nego je delao Hristos, koristeci me kao orudje. Bilo da nesto kazem, govoreci i ljubomudrujuci (filosofirajuci) o nebeskom, bilo da nesto radim, provodeci zivot po Bogu, bilo da tvorim cuda - sve to pripada Hristu." Medju znakovima (znamenjima) i cudima postoji razlika. Znakom (znamenjem) se naziva ono, sto se savrsava saobrazno s prirodom, ali na neobican nacin.

Takvo je bilo iznenadno iscelenje Petrove taste, koja je bolovala od groznice. Ovde je iscelenje groznice delo, koje je saobrazno prirodi, ali se dogodilo na neobican nacin: cim ju je dotakao Hristos, groznica je nestala (v. Mt. 8; 14-15). Cudo je pak dejstvo, koje se savrsava nad onim, sto se ne dogadja saobrazno s priro-dom. Takvo je iscelenje sleporodjenog (Jn. 9; 1-7). Buduci da se cuda i znakovi (znamenja) mogu dogadjati i demonskom silom, on je dodao: silom Duha Bozijeg. Ovde se ukazuje i na dostojanstvo Duha, koji moze da tvori istinske znakove (znamenja) i cuda.

 Tako da sam od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika ispunio evandjeljem

Hristovim.  Hoces li, kaze, da imas dokaz za ono sto govorim? Eto mnostva mojih ucenika, od

Jerusalima pa sve do Ilirika (a to je danasnja Bugarska). Nije rekao: "ja sam propovedao", nego: ispunio sam Evandjeljem, da bi pokazao da njegova rec nije bila besplodna, nego delatna. Kad cujes: od Jerusalima do Ilirika, nemoj misliti da je apostol isao pravim i velikim putem. I naokolo, kaze, propovedajuci sam obisao narode i na severu i na jugu.

 20. I tako se starah da sirim evandjelje, ne tamo gde ime Hristovo bese

poznato, da ne zidam na tudjem temelju.  Ne samo da sam blagovestio tim i tolikim narodima, nego nisam ni odlazio kod onih

ljudi, kojima je vec bilo objavljeno ime Hristovo. Daleko sam od toga da sebi potcinim tudje ucenike i da to cinim radi sopstvene slave. Zato sam vam i pisao, ali ne u zelji da se proslavim, nego da bih ispunio svoje sluzenje.

Tudjim temeljom naziva ucenike apostola, ali ne zato sto su mu oni bili tudji ili sto su oni propovedali nesto drugo, nego u odnosu na nagradu, jer je nagrada za njihov trud bila tudja Pavlu i nije pripadala njemu.

 21. Nego kao sto je pisano: Kojima se ne javi za Njega, videce; i koji nisu

culi, razumece.  Ovde ukazuje na ispunjenje prorostva. Onome pak, koji, kao Pavle, donese odluku

da poucava neupucene, predstoji mnogo truda i znoja.  22. Zato i mnogo puta bejah sprecen da dodjem k vama.  Na pocetku ove poslanice rekao je: Bih dosad sprecen (Rim. 1; 13). Ovde

predstavlja sam razlog koji ga je sprecio da im dodje. Ja sam, kaze, svuda hodio i propovedao, i zato sam nailazio na mnoge prepreke, odnosno, cesto sam nameravao i zeleo da vam dodjem, ali sam svagda nailazio na prepreke.

 23. A sad vise nemajuci mesta u ovom krajevima, a imajuci zelju od mnogo

godina da vas vidim, 24. Kad podjem u Spaniju, doci cu vam; jer senadam da cu vas u prolazu videti, i vi cete me otpratiti onamo, kad se najpre bar donekle nasitim vas.

 Ja, kaze, nailazim na prepreke zato, sto zelim da propovedam. Sada vam pisem i

dolazim k vama iako nemam posla u tim krajevima. Ne dolazim ni iz jednog drugog razloga, na primer, iz zelje da steknem slavu. Da mu ne bi prigovorili: "Posecujes nas uzgred, jer tamo nemas vise nikakvog posla", dodaje: Imajuci zelju od mnogo godina, i zurim da tu zelju ispunim. Da se oni ni ovog puta ne bi pogordili, umislivsi da ima zelju da dodje kod njih, kao kod uzvisenijih od svih ostalih, dodaje:

Kad podjem u Spaniju, doci cu kod vas. Da, opet, ne bi rekli da on samo uzgred hoce da boravi kod njih, nastavlja: Vi cete me otpratiti onamo, tj. vi sami cete me, videvsi nuznost koja me podstice da odem kod tih naroda, tamo otpratiti, jer vas ne mimoilazim iz prezira prema vama, nego usled nuznosti. Buduci da ih je i to vredjalo, umiruje ih govoreci: Kad se bar donekle najpre nasitim vas. Time pokazuje da zeli da ih vidi zbog silne ljubavi prema njima. Zato nije rekao: "da vas vidim", nego: da se nasitim vas, podrazavajuci nacin na koji roditelji govore deci. Rekao je: donekle, odnosno, ma koliko vremena da provedem kod vas, nikad vas se necu nasititi, i nikad mi nece dosaditi druzenje sa vama. Zato cu biti zadovoljan ako se makar i donekle budem nasitio druzenjem s vama.

 25. A sad idem u Jerusalim, sluzeci svetima, 26. Jer Makedonija i Ahaja

dobrovoljno odlucise da skupe neki zajednicki prilogza siromahe medju svetima u Jerusalimu.

 Prethodno je obecao da ce doci kod njih. Medjutim, bilo je potrebno da jos saceka.

Da ne bi pomislili da im se izruguje, navodi im razlog zbog kojeg okleva i kaze: Idem u Jerusalim, sluzeci svetima. Nije rekao: "nosim milostinju", nego: da sluzim, kako bismo doznali koliko je to visoko, ko to savrsava i koliko je to vazno. Na taj nacin i Rimljane savetuje da daju milostinju.

Kad kaze: Makedonija i Ahaja dobrovoljno odlucise, itd. polaze u njih revnost da ih podrazavaju. Reci: dobrovoljno odlucise upotrebljene su umesto:" htedose", smatrali su da je dobro da posalju neki prilog. Tako, to jest prilogom, svagda naziva milostinju, kao zajednicku dobit i onih sto daju, i onih sto primaju. Rekao je: neki, a ne "mali", kako Rimljani ne bi pomislili da ih prekoreva kao skrte i uskogrude. Svetima, rekao je, odnosno verujucima, jer su dostojni dvostruke samilosti: kao prvo, zbog siromastva, a kao drugo, zbog vrlina.

 

27. Dobrovoljno odlucsie, ali i duzni su im, jer kad neznabosci postadose ucesnici u njihovim duhovnim dobrima, duzni su i oni njima u telesnim potrebama posluziti.

 U tome, kaze, sto su pozeleli da daju neki prilog svetima nema ni-sta novo. Oni su

njihovi duznici. Na koji nacin? Hristos (po telu) potice od Judejaca i dosao je zbog njih. Odatle poticu proroci, apostoli i sva dobra. Medjutim, pricasnica svega toga postala je citava vaseljena. Prema tome, oni, koji su se preobratili iz neznabostva, duzni su da im daju svoja telesna dobra, kao sto ste to duzni i vi. Nije rekao: "da im dopuste da ucestvuju", nego: da im posluze, i time kao da ih prikazuje kao djakone. Nije rekao ni: "u telesnim dobrima". O duhovnim dobrima je rekao da pripadaju Judejcima, ali za telesna blaga nije rekao da pripadaju samo neznaboscima. Novac pripada svima, a ne samo gospodarima.

 28. Kad ovo dakle svrsim i ovaj im plod predam.  Tj. kad ga polozim kao u carsku riznicu, kao na sigurno i nepristupacno mesto, jer je

takvo ono sto je zapecaceno. Rekavsi: plod, pokazao je da i oni, koji daju milostinju, imaju od toga veliku dobit.

 Poci cu u Spaniju preko vas.  Opet pominje Spaniju, pokazujuci da je neophodno da tamo otputuje i da nije zbog

prezira prema njima zaobilazio Rim.  29. A znam da kad dodjem k vama, doci cu u punoci blagoslova evandjelja

Hristova.  Drugim recima, videcu vas u slavi svih evandjelskih dobara. Punotom evandjelskog

blagoslova naziva sva dobra dostojna blagoslova, tj. pohvale saglasne Evandjelju. Pod blagoslovom, medjutim, mozes podrazumevati i milostinju, da bi misao bila sledeca: pronaci cu vas savrsene u milostinji i covekoljublju. Govori im to da bi se postideli pohvale, a onda se i potrudili da se uistinu pokazu kao takvi.

 30. Ali vas molim, braco, radi Gospoda naseg Isusa Hrista, i radi ljubavi

Duha...  Nikada sebe ne smatra dostojnim vere, nego navodi posrednike. Tako i sada

ukazuje na Hrista i Duha. Oca nije pomenuo, kako bi ti znao da, kada pominje samo Oca, to ne iskljucuje Sina i Duha. Rekao je: Radi ljubavi Duha jer, kao sto su Otac i Sin zavoleli svet, tako ga je zavoleo i Sveti Duh.

 Da mi budete saborci molitvama Bogu za mene.  Pokazuje najvece smirenoumlje, kada kaze su mu potrebne njihove molitve.  31. Da se izbavim od neverujucih (u srp. prevodu: nepokornih) u Judeji.  Ne kaze: " Da stupim u borbu i da ih pobedim", nego: da se izbavim, jer ispunjava

bozanstveni zakon, koji zapoveda da se molimo da ne padnemo u iskusenje (v. Mt. 26; 41). Istovremeno pokazuje da se moraju davati prilozi onima, koji zive medju tolikim neverujucim (za cije se izba-vljenje i sam moli) i pri tom su u opasnosti da umru od gladi.

 I da sluzenje moje za Jerusalim bude po volji svetima.  

Da blagonaklono prihvate prilog. Odatle se vidi da davanje milostinje nije dovoljno da bi ona bila prihvacena. Kada neko daje usled nu-znosti, od nepravde ili radi slavoljublja, onda sve propada i plod milostinje biva unisten.

 32. Da s radoscu dodjem k vama, po volji Bozijoj.  Molim se da budem izbavljen odatle, zato, da bih uskoro video i vas, i to s radoscu,

ne noseci odande nikakvu zalost.  I da se uspokojim s vama.  Nije rekao:" da vas naucim, da vas poucim u veri", nego: da se uspokojim, tj. da

ozivite mojim ucenjem, i da ja ozivim narastanjem vase vere. Tim izrazom pokazuje da je i njemu i njima, kao podviznicima i trudoljubivima, potreban predah.

 33. A Bog mira neka je sa svima vama. Amin,  Svagdasnji je obicaj apostolov da savetu prisajedini molitvu.

Sveti TEOFILAKT OhridskiTUMACENjA POSLANICE RIMLjANIMA

    

SESNAESTA GLAVA  1. Preporucujem vam pak Fivu, sestru nasu, koja je sluziteljica (djakonisa)

crkve u Kenhreji.  Rimljanima je ovu poslanicu donela Fiva, i zato ih i upoznaje s njom. Svoje

postovanje prema njoj izrazava i time, sto ju je pomenuo na prvom mestu, i time sto ju je nazvao sestrom, ali i time sto je ukazao na njenu sluzbu, nazvavsi je djakonisom.

 2. Da je primite u Gospodu, kao sto prilici svetima,  Ukazite joj cast u Gospodu. Oni, koji Gospoda radi primaju i najneznatnijeg coveka,

ukazuju cast Gospodu. Fiva je pak bila sveta, i utoliko je pre dolikovalo da joj ukazu cast. Zato je i dodao: Kao sto prilici svetima, tj. kao sto treba primati svete.

 I da joj budete u pomoci u svakoj stvari koju od vas zatreba.  Podajte joj sto mozete, pruzite joj ruku pomoci, jer nije rekao: "Udovoljite u svemu

sto joj bude potrebno."  Jer je i ona mnogima pomogla, i meni samome.  Na pocetku je pohvalio, u sredini je dao savet, da bi na kraju ponovo izrekao

pohvalu, okruzujuci s obe strane (pohvalama) svoj savet - da joj ukazu cast. Ona je, kaze,

bila pomocnica mnogima, pa cak i meni samom, vaseljenskom propovedniku, koji je pretrpeo tolika stradanja.

 3. Pozdravite Priskilu i Akilu, saradnike moje u Hristu Isusu.  Oni su mi, kaze, pomagali u besedama i ucenju, i delili su sa mnom trud i opasnost.

Neki su pretpostavljali, da su ti saradnici bili Pavlovi pomocnici u pravljenju satora (v. Dela ap. 18; 3).

 4. Koji za moj zivot svoje vratove polozise.  Oni su bili istinski mucenici, jer su u Neronovo vreme postojale bezbrojne opasnosti.  Kojima ne zahvaljujem samo ja, nego i sve Crkve iz neznabozaca.  Ovde nagovestava njihovo gostoljublje. Da ne bi pomislili kako im laska, navodi i

mnoge druge svedoke.  Pozdravite i domacu crkvu njihovu.  Oni su bili toliko vrlinski, da su i svi njihovi domaci postali verujuci, tako da ih je

nazvao crkvom. Imenovao ih je tako i zbog gostoljublja, jer se crkvom naziva onaj dom, u kojem postoji uzorno blagocesce i vrlina. Neka oni, koji vode bracni zivot, razumeju da im bracni savez nije prepreka za vrlinu.

 5. Pozdravite milog mi Epeneta, koji je prvenac Ahaje u Hristu.  Velika je stvar biti mio Pavlu, koji je voleo razborito i ne bez razloga. Naziva Epeneta

prvencem ili zbog toga sto je prvi poverovao i tako za citav narod postao pocetak i vrata ka veri, ili pak zato sto je pokazao veliko blagocesce, zbog cega je i receno: Koji je prvenac u Hristu, odnosno, ne u mirjanskim stvarima, nego u onome, sto se odnosi na Hrista.

 6. Pozdravite Mariju, koja se mnogo trudila za nas.  Ukrasava zenu podvizima za istinu. Marija se, kaze, trudila, bdela i molila se, ne

samo za sebe, i sto je jos vaznije, obavljala je duznost i umesto nas, apostola. Kako onda kaze: Zeni ne dopustam da bude ucitelj (1. Tim. 2; 12)? On joj ne zabranjuje da poucava recima, nego da zauzima pocasno mesto u crkvi i da sedi na uzvisenju, dok joj domace poucavanje u potpunosti odobrava. Na taj nacin i zena poucava svog muza (1. Kor. 7; 16) i decu (1. Tim. 2; 15). I Priskila je Apolosa poucavala u veri (v. Dela ap. 18; 26). Nije ni rekao: "mnogo je poucavala", nego: mnogo se trudila, da bi pokazao da je Marija pomagala oko novca i na druge nacine.

 7. Pozdravite Andronika i Juniju, srodnike moje, i sapatnike moje u

suzanjstvu, koji su znameniti medju apostolima, koji i pre mene poverovase u Hrista.

 To, sto su oni fodnici Pavlovi, nije tolika pohvala, kao to, sto su njegovi sapatnici u

suzanjstvu. Oni su postradali mnogo vise nego drugi suznji, jer su bili povlaceni s mesta na mesto i udarani. Bilo je vazno biti apostol, posebno ako se uzme u obzir da je Junija bila zena; utoliko je bilo vaznije biti znamenit medju apostolima. Oni su se proslavili svojim delima, i Pavle se ne stidi da kaze: Oni i pre mene poverovase u Hrista, izrekavsi im pohvalu sto su istupili napred i najpre uzeli blago.

 

8. Pozdravite Amplija, ljubljenog mi u Gospodu.  Ako je velika cast kada nekoga ljubi car, koliko je onda slavnije kada nekoga ljubi

Pavle, koji ljubi zbog vrline i Boga radi?  9. Pozdravite Urbana, saradnika nasega u Hristu.  Ova pohvala je veca od prethodne; ona je cak i njen uzrok, i sadrzi je u sebi jer, onaj

koji je saradnik, on je i ljubljeni. I moga miloga Stahija. I njega krunise istom pohvalom.  10. Pozdravite Apelija, prekaljenog u Hristu.  To jest, besprekornog i neporocnog u svemu. Neki kazu da je to receno kako bi se

razlikovao od nekog drugog Apelija, koji ne zasluzuje pohvalu.  Pozdravite Aristovulove.  Ti, verovatno, nisu bili kao prethodni, cim ih nije pojedinacno pomenuo.  11. Pozdravite Irodiona, moga srodnika. Pozdravite Narkisove, koji su u

Gospodu.  To jest, verujuce.  12. Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu  O Mariji je prethodno rekao da se trudila (st. 6), a za ove da se jos uvek trude.

Velika je pohvala svagda biti na delu i truditi se.  Pozdravite dragu Persidu, koja se mnogo trudila u Gospodu.  Ona je vise od onih, koje su pomenute pre nje, jer se ona nije samo mnogo

potrudila, nego je i draga. Na taj nacin svakoga imenuje prema dostojanstvu, neke podsticuci na revnost, a neke na nadmetanje.

 13. Pozdravite Rufa, izabranog u Gospodu, i mater njegovu i moju.  Dvostruko dobro: i sin je neporocan, i majka besprekorna. Pavle,  naravno, ne bi rekao: mater njegovu i moju da ta zena nije posedovala veliku vrlinu.  14. Pozdravite Asinkrita, Fleronta, Erma, Patrova, Ermija, i bracu koja su s

njima.  Ne gledaj ovde na to sto ih nabraja ali im ne pripisuje nikakvu pohvalu, nego

pogledaj na to da su, iako nizi od svih, udostojeni apostolovog pozdrava. Bolje receno, on je i njih pohvalio, nazvavsi ih bracom.

 15. Pozdravise Filologa i Juliju, Nireja i sestru njegovu, i Olimpa, i sve

svete koji su s njima.  Ovim licima pripisuje veliku pohvalu, jer ih je nazvao svetima.  

16. Pozdravite jedan drugog celivom svetim  Da im ne bi dao povoda za raspravu time sto jedne pozdravlja ovako a druge onako,

sto o jednima govori s vecim a o drugima s manjim pohvalama, sve ih izjednacuje svetim celivom, da ni visi ne bi prezirao nizeg a ni da nizi ne bi zavideo visem, jer sveti celiv sve umiruje i izjednacava.

 Pozdravljaju vas Crkve Hristove.  Ne samo da ih je sjedinio, nego im salje pozdrav od svih Crkava, da bi se sjedinili,

jer govori o svima uopste a ne o ovom ili onom pojedinacno. U ovoj Poslanici je pozdravio vise lica nego i u jednoj drugoj, jer do tog doba jos nije video Rimljane. Buduci da su u Rimu nasli utociste mnogi od njegovih rodjaka, on ih pominje po imenima i posredstvom ove poslanice upoznaje s njima Rimljane.

 17. Molim vas pak braco da pazite na one koji cine razdore i sablazni

protiv nauke koju vi nauciste, i klonite ih se.  Opet ih savetuje, ali ne kao savetnik, nego kao pokorni molitelj i sa velikim

postovanjem prema njima, jer ih naziva bracom. Ukazujuci na zamke stetnih ljudi, kaze: Pazite, tj. brizljivo se raspitajte o njima. Na pocetku pominje raskole a zatim i sablazni. Medjutim, dok u telu Crkve bude ocuvano jedinstvo, ne moze doci do razdora. Ti razdori su jeresi, jer kaze: Protiv nauke koju vi nauciste. Nije rekao: "kojoj smo vas mi naucili", nego: koju vi nauciste, preduhitrivsi ih na taj nacin i ukazujuci da su oni vec uvereni i da su primili ucenje, zbog cega su duzni i da ostanu u onome, sto su vec primili.

Dakle, razdore ili jeresi uvode oni, koji predaju ucenje protivno apostolskom ucenju.  Klonite ih se. 18. Jer takvi ne sluze Gospodu nasem Isusu Hristu, nego

svojemu trbuhu.  Udaljite se, kaze, od njih. Ako bi to oni radili usled neznanja ili zablude, trebalo bi ih

ispraviti. Medjutim, kako namerno grese, klonite ih se. Ukazuje na Judejce, koje obicno prekoreva zbog stomakougadjanja, jer je takav citav njihov rod. Osim toga, sve jeresi se radjaju od sluzenja strastima i trbuhu. Kako tebe, brata Hristovog, nije sramota da ti ucitelji budu sluge trbuha? Zapazi da oni, koji sluze trbuhu, ne sluze Hristu.

 Blagim i laskavim recima varaju srca nezlobivih.  Oni, kaze, spletkare posredstvom laskanja, jer izraz: blagim i laskavim recima

znaci:Na usnama med a u sriu jed. Nijerekao: "varaju vas", nego: srca nezlobivih, tj. prostih.

 19. A Vasa se poslusnost razglasi svuda. Zato se radujem zbog vas.  Oni, rekao je, varaju prostodusne. Medjutim, vasa poslusnost, koja potice od velike

krotkosti, svima je poznata, O njoj ne svedocim samo ja, nego citava vaseljena. Zato se radujem, sto se niste obmanuli.

 Ali hocu da ste vi mudri za dobro a bezazleni za zlo.  Ukazuje da su neki medju njima bili obmanuti. Ocigledno iskazuje ono isto, sto je

rekao i Gospod: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10.16). On zeli da budu mudri ili oprezni za dobro, to jest na delu sopstvenog spasenja i sopstvene koristi, i da budu bezazleni za zlo, tj. u tome, da drugome ne cine zlo, jer prostodusni nikome ne nanosi stetu.

 20. A Bog mira brzo ce satreti satanu pod noge vase.  Kako su se pojavile rasprave, priziva Darovatelja mira da bi se razdori prekratili. Ne

kaze: "pokorice" nego, sto je daleko snaznije: "satrece". Nece satreti samo one, koji unose razdore, nego i njihove vodje. Tesi ih takodje i u pogledu vremena, jer je dodao: brzo. Rec satrece izrazava i molitvu i prorostvo, jer stoji u buducem vremenu.

 Blagodat Gospoda naseg Isusa Hrista s vama! Amin.  Pomenuo im je i blagodat da bi, na osnovu onoga sto su vec dobili, postali revnosniji

u verovanju i u odnosu na buducnost. Ako ih je Gospod spasao u vreme kad su bili neprijatelji, utoliko ce pre sada satreti satanu. Zapazi da apostol ne odvaja ni dela od molitve, ni molitvu od dela. Na pocetku je posvedocio o njihovoj poslusnosti, a zatim se moli. Time im obznanjuje da nam nije samo pre bila neophodna blagodat Bozija, nego da nam je potrebna i sada, cak i ako smo opitni.

 21. Pozdravlja vas Timotej, moj saradnik.  Timotej se trudio s njim na blagovestenju, a raditi ono, sto je radio i Pavle, velika je

pohvala.  I Lukije, i Jason, i Sosipatar, srodnici moji.  Ovaj Jason se pominje i u Delima apostolskim, kao covek koji je bio veoma odvazan

u opasnosti (v. Dela ap. 17; 6). Oni nisu srodnici apostola samo po telu nego, sto je jos vaznije, i po blagocescu. Da nisu bili takvi, on ih ne bi ni pomenuo.

 22. Pozdravljam vas u Gospodu i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu. Veliko je delo, biti Pavlov pisar. Tertije ne pise zbog toga, da bi pohvalio samoga

sebe, nego da bi privukao vecu ljubav Rimljana, buduci da je posluzio kod pisanja poslanice koja je upucena njima.

 23. Pozdravlja vas Gaj, domacin moj i cele Crkve.  To jest, onaj koji me primio u svoj dom. Osim toga, velika je pohvala sto je Gaj

primio i samog Pavla i celu Crkvu, jer Pavle ne bi posao kod njega ako bi ga smatrao nedostojnim.

 Pozdravlja vas Erast, blagajnik Gradski, i brat Kvart.  To jest, blagajnik grada Korinta. Pominje ga zato, da bi ti znao da ni bogatstvo ni cin

nikome ne sluze kao prepreka za veru i istinski zivot.  24. Blagodat Gospoda naseg Isusa Hrista sa svima vama. Amin.  U osnovu ili na pocetak svoje Poslanice polozio je sledece reci: Blagodat vam i mir

(Rim. 1; 7). I sada, kada postavlja granicu ili kraj poslanice, zavrsava istim recima, moleci se da blagodat Bozija svagda prebiva sa svim Rimljanima. To je obelezje ucitelja - da ucenicima ne pomaze samo recima, nego i molitvom. Zato su apostoli i govorili: A mi cemo u molitvi i u sluzbi reci priljezno ostati (Dela ap. 6; 4).

Neka blagodat sacuva i nas, koji se ne nadamo da cemo delima naci mesto spasenja, nego se u potpunosti uzdamo u bozanstvenu blagodat i milosrdje, Neka se

posredstvom nje uzdignemo nad zamkama satane, satrevsi ga pod nogama svojim u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kojem neka je slava u vekove.

Amin.