30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26

27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9

Počelo je to, navodno, uz šah i ispod stola. Pa tek onda one zlatne medalje sa Salvadorem Dalijem i Renatom Ga tuzom, oni zlatorezi na Kapriju, onih desetak slikara i sto tine izložbi s hiljadama slika; a, da, i kovanice, ili pre pa pirne novčanice. Ali to tek posle, najpre one figure ša ha iznad kojih su zaseli negde u kovačičkom ataru ma šin bravar i ratar. Jedan je, onako usput, priznao da je pre dve godine naslikao ulje na platnu. Drugi nije bio iznenađen, u stvari, bio je – zato što je, kako je sam pri­znao, on u to vreme naslikao akvarel. To je bila godi na kada su bombardovali Gerniku koju je Pikaso ispalio u ljudsku savest, kada se srušio cepelin Hindenburg, a u Pragu su sahranili Masarika. Martin Jonaš, najveći ko­va čički slikar, imao je trinaest i još nije slikao, ali je već ta da ispod stola ušao na belom konju u utrobu kita, već je bilo odlučeno. Da, ispod velikog očevog stola to se do godilo: Tokom razgovora u roditeljskoj kući, slušao sam o teškom radu, video glad i slab rod – ali takođe na učio sam o značaju sreće. Bila je to njegova škola. Do bro se sećam tih teških dlanova koji se odmaraju, vi seći čak ispod stola. I danas ih vidim i uvek ih slikam. Ve liki, radom iscrpljeni dlanovi, velika, hodom otekla sto pala i narandžasti suncokreti i kukuruzi. I na po ko­jem i kovanica. Samo je treba zasaditi u plodnu zemlju ve like ravnice i čekati. A, u stvari, upravo to su zajedno uradili. Zasadili bogatstvo.

Vladimir Skalski

27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9

10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23

24 25 26 27 28 1 2 3 4 5 6 7 8 9

Gledam u sliku kovačičke svadbe – i nesvesno naviru uspomene i se ćanje na posetu Kovačici.Da, iako imam godina koliko imam, još sam to stigao, a za hva lju jući gospodinu evangeličkom senioru Juraju Šefčiku iz Senice, bi li smo – ja i ćerka Katka –u mogućnosti da u organizovanoj auto bu skoj turi posetimo Kovačicu. Katka je tamo pevala, a ja sam opet ta mo deba­tovao s čitaocima.Na besedi su me i pitali da li je slovačka umetnost svetska i bez dvo­umljenja sam odgovorio: „Da!“.Na kraju krajeva, gde drugde bi ono „da“ zvučalo tako istinski kao u Kovačici, u koju dolazi ceo svet da bi se divio slovačkim slikarim?Ta mo mi je čak dodeljena i neočekivana uloga govornika u hra mu! Na jeziku su mi bile reči svetog Jevanđelja po Luki: „Kad je Jelisave­ta čula Marijin pozdrav, poskočilo je dete u njenoj utrobi“. I onda sam se zapitao: „Zar nije predivno, da su se Jovan Krstitelj i Isus Hrist pozna va li i pre nego što su došli na svet? Sada i ja imam neverovatan osećaj: kao da smo se i mi poznavali mnogo pre – iako smo se tek danas sreli“.Slično bi se i ta poseta – sastanak Slovaka iz Slovačke sa Slovacima iz Kovačice – mogla uporediti s onom svadbom na slici Katari ne Ko ži kove. Jer posle svatova od dve porodice nastaje jedna – dvostruko ve ća.Kada u Kovačici izgovore reč „obec“, nikada ne zaborave da upo zo re kako ta reč kod njih znači nešto mnogo veće od naselja, iza te reči se skriva cela teritorija opštine.Za mene se na sličan način, kao ta reč „obec“, posle posete Ko va či ci uve ćala i reč Slovačka.

Ljubomir Feldek

24 25 26 27 28 1 2 3 4 5 6 7 8 9

10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23

24 25 26 27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6

Oborenog pogleda na vez, sedeći jedna prema drugoj, u stvari su zagledane u onu drugu. Sestre. Iste, ali ipak sva ka potpuno drugačija, svaka s drugačijim tajnovitim sve tom u sebi, drukčijim snovima, žudnjama, možda već i skrivenim ljubavima. Još sede blizu jedna drugoj, u svo­joj stalno devojački udobnoj sobici. Još uvek, kad podi­gnu pogled od izdajničke igle, često bez jasnog razloga pra snu tako u smeh, da se po stolu zakotrljaju raznobojni ka lemovi s koncem. A uveče, kad tonu u san u neprodo­rnoj tami, u visoko nameštenenim krevetima, gledaju se i šapuću tiho, tek onako, da ih roditelji u susednoj sobi ni slučajno ne čuju – o preživljenom, divnom, o bolnom i stra snom. Svoj smeh i plač guše teškim dunjama. U ovim trenucima ne mogu ni da zamisle da bi sve moglo biti dru ga čije. Da će jednom svaka biti negde drugde, možda i jako daleko, svaka u drugom svetu, s drugim ljudima, koje će rado promatrati preko dana pri poslu i noću u ne­prodornoj tami... Imam sestru. Život nas je takođe odu­vao daleko jednu od druge, promenio nam imena, isku­šavao kao strog nastavnik fizičkog kod prevrtanja pre ko glave, slamao godinama i brigama. Jako dugo već nismo zajedno. Ipak stalno sedimo jedna naspram druge i pos­matramo se. Očima svog detinjstva, svoje bezbri žne mla­dosti, očima naših tajni, naročito očima boje badema na­še majke i onim neboplavim, koje je imao naš tata. Da nas očima mojim i njenim. Očima naše dece...

Nađa Vokušova

31 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13

14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

28 29 30 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

Čega se prisetim kad vidim polje? Pesama na še Maše. Njenog podneva zelenih guštera, ću tanja gline i trava. Doma. I kada se na tom po lju beli platno? Drugačije poezije, poezije u pokretu. Male Marine, njenog beogra dskog de tinjstva, detinstva kod bake, nedeljni odla­zak u crkvu, kada je posmatrala ljude kako se krste prstima umočenim u svetu vodicu i ra­zmi šljala – ako se od nje napijem, biću sveta? Za ču đujući svet tajnovitih rituala, prve igre sa sen kama na zidovima, a onda cela ta široka ze­mlja napolju... Posle nekoliko desetleća Mari na le ži naga na polju, na travi zelenoj kao u bajci, i priseća se svega što je poprimila od srpskih že­na. Ispituje telo isto kao što ispituje zemlju jer je dno ipak pripada drugom. A šta je ono be lo pla tno? Nije ništa, jeste početak, čista stranica. Kao najčistija molitva Suncu. Idemo, bose po travi, tražimo se, u ćutanju gline i trava. Di že­mo glave, molimo se – belo.

Mihaela Rosova

28 29 30 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25

26 27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8

Eva Husáriková (1942.) Kovačička devojka, ulje, 50 cm x 60 cm, 2001. Dievca z Kovačice, olejomaľba, 50 cm x 60 cm, 2001. Girl from Kovacica, oil on canvas, 50 cm x 60 cm, 2001

Već drugi put sam počastvovan i radostan što mogu javno da se za mislim nad slikarskim delom Eve Husarik. U decembru 1998, u Pra gu sam bio suorganizator izložbe slikara iz Kovačice. Tada sam se s Evom Husarik lično upoznao i u njenom prisustvu proveo sko ro dva dana. Sledeća mogućnost bila mi je pružena na otvaranju nje­ne izložbe „Berba jabuka“ u septembru 1999. u Bratislavi.

Kreatori ovog kalendara pružili su mi treću priliku i ja to izuze tno ce nim. Slike Eve Husarik krase i zidove našeg stana u Pragu. „Jariće na krovu“ smatram za najveće blago te skromne zbirke.

A zašto upravo Eva Husarik? Osetiti lepotu u umetnosti, to je iz ri či­to lična stvar, intimna i tajanstvena.

Njene slike prikazuju istinu o svetu, ali i o autorkinoj duši, samo onom ko ih oseća i shvata više srcem nego razumom.

Ispred slika Eve Husarik dobijam želju da zapevam! To im daje stva­rni smisao. Kada sam joj to rekao, oči su joj zaiskrile, osmehnula se i tiho mi odgovorila da su joj to već i drugi rekli.

Sve na njenim slikama ima dušu. Ne samo devojke u nošnjama „kao skockane“, već i procvetale jabuke ili ljubičasti cvetovi čkalja. Čak i ono mače što izviruje s kraja ograde.

Ako zajedno sa mnom pripadate onima koji u svetu oko sebe tra že dobrotu, ljubaznost i osećaj posebne praznične atmosfere, na sli­kama Eve Husarik ćete ih zasigurno naći.

Svetlucava, sjajna, čista, a pritom sasvim jednostavna, lepota nje­nih slika za mene je izvor dobre vode, dragocenije od zlata. Ta je vo da živa! Osvežava, jača, donosi hrabrost za daljnje življenje.

Peter Liptak

26 27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8

9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

23 24 25 26 27 28 29 30 1 2 3 4 5 6

Noć je, koju prožimaju samo najtamniji pun mesec poslednjih godina i kupa sve tla s prozora slikara Pavela. Ovaj stoji nasred dnevnog boravka, ispred se be ima belu površinu veličine dve hiljade kvadratnih centimetara, uljane boje i ne uhvatljivu misao.Čini mu se da će za trenutak naslikati nešto ogromno, sjajno kao majčin sto­mak pun skrivenog života, nešto veliko što će osvetljavati čitavu Donju zemlju.Već je kasno, posle ponoći, uskoro će svanuti nedeljno jutro, trebalo bi da se od mara, svi bi nedeljom trebalo da se umire. Ali njegova ruka se pomera, vrh čet kice dotiče čisto platno.Preciznim potezima krajevi slike se počinju menjati. Levo se uspinju planine, ta ko atipične za Kovačicu, desno ravnicu remete brda blago pokvašenog sena. Zemlju nadrasta drveće triju godišnjih doba. Jedino vreme ima na slici granice.I jedna kuća. Kuća u kojoj se Pavel rodio, kuća u kojoj nastaje slika.Četkica klizi ka sredini, ore donji deo slike, to je dobra zemlja koja će dati roda. Pa vel je koncentrisani posrednik, ne koči, ne pritiska.Komadić po komadić, na slici se uzdiže narandžasta kugla, zaokrugljuje se, ras­te. Ako joj se ostavi dovoljno vremena, ispuniće ceo prostor, zaseniće planine. Njen sjaj počinje osvetljavati i prostor sobe.Tren nepažnje i slikar uzima pogrešnu boju. Traži mesto, gde bi je smestio, ni šta nije slučajno, tek što nije našao odgovarajuće mesto, kad ono, tišinu pre­se če iznenadni zvuk. Kukuriku!Slika je presečena pogrešnim potezom. Pavel bi mogao biti užasnut, tužan, čak i ljut, ali on je pre iznenađen. Da li je moguće da je ovo tražio? Prevlači liniju, in tu i tivno bira najneobičnije boje i rađa se nešto jako, drečeće i raznobojno, što postaje gospodarem platna.Na slici slikara Pavela počinje izlaziti sunce. Petao kukuriče po treći put, njego­vo se perje sjaji svim uljanim bojama, uranja svoje kandže u tikvu, a iz nje izra­sta ju četiri raznobojna lista.Pavel je zadovoljan, smeši se i potajno se nada da narandžaste zore ne potiču od lisice koja povremeno luta po horizontu njegovih slika.

Mathej Thomka

30 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13

14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

„Sedimo, dani su još dugi,“ reče Laco i prestaje da kosi letinu.„Nema se šta čekati. Zemlja je sasušena, kao da je presvučena ledom. Osim toga, kada stanem, neću se odlepiti s mesta“, odgovara drugi že­te lac Pavel. Duboke bore između očiju kvasi mu znoj. Ipak, na trenutak sta je zbunjen, pošto mu je kosa kvrcnula o komad kamena, pa i iskre le te.„Taj kamen sam ti ja poslala“, smeje se Anča sa srpom u ruci, sagnuta čak do zemlje.Nema snage ni da se ispravi, samo se rukom naslanja na koleno.„Znači, kamenje ti Anča baca po putu, šta li si joj to samo uradio?“, ru ga se Laco.„Baš ništa“, ljuti se Pavel.„To je ono najgore što ženi možeš uraditi.“Tada se već počinju podsmehivati svi koji unaokolo kose. Na brinu se da će ih od smeha boleti ispucale usne. Samo Pavel je smrknut i da lje se gega za svojom kosom. Od svih je najstariji, zglobovi ga bole. Ni oči ga više najbolje ne služe. Jedno mu sivlje od onog drugog, sam sebi iz gleda kao slepi konj, koji u mlinu okreće kamen. I preko dana mu je sko ro noć, tako da sunce za njega nikad ne zalazi, ali još razaznaje da je Anča devojka od krvi i mleka. Koliko takvih je učio da razlikuju zrelo kla sje! Sad je pod stare dane sam, u potpuno nepoznatom svetu gde je umiranje neudobno, samo rad ga od toga može zaštititi.„Ajmo onda pravo, za nosem“, uzvikne tek onako, sam sebi, kao da se be bodri.Nesvesno je pak požurivao i ostale, koji su počeli pevušiti one najduže pe sme. Možda će ih već na jesen slušati na svojoj sahrani, a možda, ipak, ne. Još jedan rod bi rado kosio.

Vladimir Kavčijak

28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

25 26 27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7

„Tvoj svekar će za nekoliko dana proslaviti pedeseti rođendan. Znaš šta to znači? Sledećeg proleća brinućete već o vlastitom gazdinstvu“, pro­komen tarisala je jedra žena kada i ostavi svoj srp i umorno sede na upra­vo naslagan stog. Od pevanja i rada osušilo joj se grlo, vlaži ga vodom iz ču ture, iako ona danas i nije bila ta kojoj je pesma oduzimala dah.

„Majko? Sve će odjednom biti potpuno drugačije, jelda?“, Zuza se dne, pre ko ramena prebaci pletenicu i zagleda se u pravcu Kovačice, koja se na zire na kraju polja. Tanka bluza joj se u toj vrućini lepi na grudi, ko je po sta ju svakim danom sve teže i punije.

„Drugačije? Posla će biti više, ali bićeš sebi gazda. Gospoadarica kuće. Kod nas ćeš ređe dolaziti, ali to tako treba da bude, Zuzanka. Tako je od pam ti veka. Sin preuzima očevo gazdinstvo.“

Devojka nogom kopa po vrućoj, plodnoj zemlji, njihovoj Donjoj zemlji, i tiho progovara:

„Nisam na to mislila, majko“.

Žena žuljevitim rukama briše znoj ispod marame, posmatrajući svoje de te, koje je još pre nekoliko godina bosonogo, glasno podvikujući, te­ra lo guske, a sada tu sedi onako odrasla.

Kao da je odjednom vidi sasvim drugačije, kao prvi put. U tamnim oči­ma joj se naizmenično smenjuju osećaji, kao godišnja doba i majka zna da s prvim cvećem, prolećem će postati i njena ćerka. Miluje je po kosi, a devojka stavlja glavu na majčino udobno rame. „Zuzanka moja, samo ra dosti će biti više. Samo radosti.“

Počne pevušiti neku staru pesmu iz njihovog kraja. Zuza sklopi oči, sluša i pušta da je pesma greje. I sunce, i zemlja, i majka. S puno ljubavi miluje svoj stomak.

Miroslava Kuljkova

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28

29 30 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

Vie

rosl

ava

Svet

líkov

á, (1

973)

Berb

a gr

ožđa

, ulje

, 30

cm x

40

cm, 2

012

Zber

hro

zna,

ole

jom

aľba

, 30

cm x

40

cm, 2

012

Gra

pe H

arve

st, o

il pa

intin

g, 3

0 cm

x 4

0 cm

, 201

2

Na divnoj kovačičkoj slici je berba, ali ja sam sa severa Slo vačke, iz Orave, tamo se ništa takvo nije moglo bra­ti. Ipak, i tamo se u priču umešalo grožđe.

Kako? To će valjda najbolje pokazati citat iz moje nove knji ge Dok sam bio srećan.

Prolazila je zima, bližilo se proleće, u Bratislavi je mo­žda već saobraćao rečni brodić s propelerom, ali u dvo rima Kraljevskog Grada još su stajale figure Sneška.

„Na jugu proleće ranije stiže jer tamo raste grožđe,“ obja šnjavao je Jakov svojoj nećakinji Evici. „U grožđu je vino, a to vino sve oko sebe zagreva.“

„A zašto i kod nas ne raste grožđe?“

„A zašto bi? Ni ti ne piješ, ni ja ne pijem – čemu bi nam onda služilo?“

Za oko nedelju dana od Sneška Belića u Kraljevskom Gra du ostale su samo gomilice snega pokrivene šer­pa ma i Jakov je Evici rekao: „Evice, došao je trenutak. Biće visibaba.“

Toliko iz knjige. Od visibaba se doduše vino ne pravi – ali da pošaljem pozdrav iz kraja visibaba, čak nekud u Donju zemlju, u kraj vina, u tome me niko ne može spre čiti.

Oljga Feldek

29 30 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26

27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9

Ján

Hri

ešik

, (19

49)

Kova

čičk

i okt

obar

, ulje

, 40

cm x

35

cm, 1

988

Kova

čick

ý ok

tóbe

r, ol

ejom

aľba

, 40

cm x

35

cm, 1

988

Kova

čica

's O

ctob

er, o

il pa

intin

g, 4

0 cm

x 3

5 cm

, 198

8

Ko može da objasni šta su to boje? I šta je zapravo ume­tno st. Kada od ograničenog nastaje neograničeno, od ko­na čnih se dam tonova u oktavama nastaje muzika, od ko­na čnog bro ja pozicija rime i reči nastaje uvek druga či ja pe sma, a od strogo određenog broja boja u spektru na sta ju ni janse i slike. Ali, prisutnost ljudskog srca, prisu tno st ose­ćanja i Bo žje milosti oživljavaju konačan broj stvari i do da ju im mi ris ne besa iznad glava. Dodaju im lepotu. I tako u obi­čnu smesu platna, tempere, četkice, voska ili laka, use li se kao vrabac u pukotine zida Lepota.

I ovaj poseban sklad okolnosti, kada boje uzdignu lju d sku dušu, predstavlja trajni pečat kovačičkog slikarstva. Slo va­čka dobrota i talenat u potpunosti manifestuju se u tuđoj ze mlji – koja prestaje biti tuđa. Naseljena je slovačkim sr­cem i u slovačku percepciju useljava se vojvođanska ravni­ca, šuštanje kukuruznog klasja, raznobojnost cveća i srpska isto rija. A kada sam na početku govorila o literaturi i muzici – slike tu postaju nešto kao narodna pesma i pripovetka.

Kovačički pejzaž, gde pastire prati sopran zvončića, male cr­kve sjaje nasred sela kao kristali soli, a klasje žita šišti kao zmi ja... Kovačički predeli, gde se kao ljudska suza na sun cu presijava žetelačka kosa... Kovačički predeli, budite blago­slo veni! I ukorite Slovačku, ako ikada zaboravi na tvoje naj­ve će bogatstvo: na ljubav, lepotu i dobrotu.

Katarina Džunkova

27 28 29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9

10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23

24 25 26 27 28 29 30 1 2 3 4 5 6 7

„Daj kravi u želeudac, ona će ti dati u lonac.“ Tako su govori le is kusne češke sitne uzgajivačice rogate stoke o procesu koji se danas naziva „proizvodnja mleka“. A ni slovačkim nije bila strana ova večna istina. Današnjoj omladini je to već sve je­dno. U želudac omladina može dati kome god, može čak i da ne da, a mleko će joj uvek namusti neka i potpuno tuđa kra va iz komšiluka s imenom, šta ja znam, Billa, Hypernova...ili goveče Tesco. Čak i bik Lidl! To mleko će, istina, na osno­vu toga i izgledati i imati ukus, ni puter od njega u drvenom sta pu nećeš izmutiti, već će se sve to zaobići i bez zamor­nog spremanja sena koje bocka, bez nogu u kravljoj balezi pri čišćenja đubreta, bez napornog povlačenja kravljih sisa. Omladini ostaje više vremena da se posvete svojim kućnim lju bimcima – morskom prasetu, angorskim mačkama, so b­nim kučićima, hrčku, lasicama, pacovima... eventualno šetnji gra dom s dogama, velikim kao osrednje tele, koje za jedan obrok požderu više nego siromašna afrička porodica za ne­de lju dana. Takav je već trk sveta i kas, a jedan poznati češki pe snik o svemu ovom razmišlja u rimi, da „svet se strmogla­vlju je do đavoljeg...“ bolje da ne znate detalje. Samo što je taj pesnik, kada je to pisao, bio stari lisac i nikada u životu mu nije uspelo da postane divna curica, za kojom se svi na uli ci okreću, makar ona sa sobom vuče na užetu neko sa­svim beskorisno čupavo stvorenje. Dakle, tako.

Gaco Novomesski onaj, koji je još kosio, sušio, čistio štale,

čak i za sise vukao, iako danas više ne

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28

29 30 31 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

Klara Babka, (1960 .)Zima, akril, 30 cm x 40 cm, 2012 Zima, akryl, 30 cm x 40 cm, 2012 Winter, acryl, 30 cm x 40 cm, 2012

Svetle reči sunca igraju u savani Afrike. Divlje udaraju u bubnjeve s po­sla nicom korenja zemlje. Dotle kod nas čovečuljak belih planina i pusta ra čuje zov. Šestarom kruži po karti, zbraja linije nadmorske visine. Kovači mu kuju nemirno srce zvona. Ritam pita: „Kuda?“. I više ga nema. Sme li lik piše amanet. U prozoru kućice, ušuškane u srebrne četinare, plamen sveće mami. Oni unutra, budni su, čekaju već dugo. Sedam šljiva su sta­vi li ćerki u svežanj, kada joj nije bilo druge pomoći do putovanja u svet.

Cipele skitaljke je prvi put izula u gradu gradova – tamo je odje ki va lo mno štvo zvona, bezbroj svetala sijalo u prozorima, ali svaka svetlost ne gre je dušu. I dalje je k sebi zovu vuci... prijatelji? Bose noge plesale su s vi lama dok nisu udubile brazdu u divljoj zemlji. Izgubljena cipelica traži na lazača. Čizme već mirišu na prašinu od sedam milja. I iz njih će izrasti...? Ne ko joj nudi krila, ali ih za tren slama. Mami je slast osećanja, u kojem se još dugo topi bez krila u kapi suze.

Ljudski glas u hladnoći smiruje leptira. Na dlanu opaža kapi meda. U tom istom dlanu, koji ga je zaveo nepoznatim osećajem izvesnosti: Možda se da lje ne leti ?... Bruje mu u glavi misli. Na dlanu gazi po paučini linija. Čita svo ju sudbinu. Ovde, stojeći na raskrsnici puteva njegove ruke, odjed­nom izgata svoju sudbinu. Ipak se dalje ne leti? Karta ne zna, kompas se zbu nio. Jedino srce bije odgovor. Anđeli kidaju dunje da leptiru sastru me kanim snegom put. S neba pada paperje sudbine.

Na drugoj strani belih voda po santama skakuće dete. Crta majčina kri­la, koja je poslata s pahuljama u prostranstva Sunca, od tada rastu joj u du ši nežni suncokreti. Zaliva ih poljupcima čovečnosti i dobrote, greje mi sijom vlastitih ruku. Zbog ognja u porodičnom kaminu i za svoj narod.

Monika Necpalova

January 2014 February 2014 March 2014 April 2014

May 2014 June 2014 July 2014 August 2014

September 2014 October 2014 November 2014 December 2014

Poštovani ljubitelji umetnosti,

Prošle godine, Republika Srbija je među prvim elementima na svoju Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa uvrstila i Slovačko naivno slikarstvo u Srbiji.

Uneskovi stručnjaci, etnolozi, antropolozi, sociolozi, kao svetski fenomen ovog slikarstva vide u tome da jedna mala slovačka enklava i posle 212. godina, odvojena od matice* kroz ovo slikarstvo čuva svoj identitet.

Ovogodisnji CD kalendar na slovačkom, češkom, srpskom i engleskom jeziku, izdajemo zajedno sa Svetskim udruženjem slovaka. Naša Fondacija odabrala je 12 slikara koji žive u Srbiji a maternji jezik im je slovački a Svetsko udruženje slovaka je odabralo 12 pisaca koji žive u Češkoj republici a čiji je maternji jezik takodje slovački. Spojili smo 24 umetnika rezultat držite u rukama, izvolite procente.

U nadi da ce Vam 2014. godina uz ovaj CD kalendar biti uspešna srdačno Vas pozdravljam.

* Kovačica je osnovana 1802. g.

Pavel Babka, osnivač fondacije

pavel.babka@babka.rs