(1996), dok opisuje grupnu sliku, ern naglašava da€¦ · nezrelog R funkcionisanja (uglavnom granična stanja i patološki narcizam). Ova stanja nisu prihvatljiva za O2 dekontaminaciju,

TA članci | e mail: [email protected] | Maja Pavlov PTSTA psihoterapeut i NLP trener | www.hrio.co www.majapavlov.com 1

Ego stanja i transfer

Karlo Moizo

Rezime

Strukturna analiza dve vrste transfera je predstavljena uz kliničke primere.

R2 transfer je predstavljen kao ponovno ozakonjenje stvarnih reketa i igara koje se igraju

sa roditeljima onako kako ih je pacijent opažao i kako ih se seda; pristupačan je za terapijski

pristup usmeren na strukture prvog reda.

R transferi (R+ i R-) predstavljeni su kao projekcije dobrih, odnosno loših objekata usled

nezrelog R funkcionisanja (uglavnom granična stanja i patološki narcizam). Ova stanja nisu

prihvatljiva za O2 dekontaminaciju, za D2 novu odluku, ili za prevaspitavanje; zato opisujemo novu

metodologiju, TA psihodinamički pristup, koji bi se koristio u ovakvim slučajevima.

Uvod

U proteklih pet godina teorijska i klinička istraživanja na Institutu za TA u Rimu su

posvedena analizi transfernih i kontratransfernih aspekata u terapiji pacijenata sa graničnim

poremedajem i narcističkim pacijentima (Moiso, 1983; Novelino, 1984). Istražujudi dinamiku

transfernih transakcija koje su u pozadini (Bern, 1966), a koje se javljaju tokom terapije

transakcione analize, uočio sam da postoje dva različita tipa transfera. Jedan se zasniva na

projekciji materijala inkorporiranih iz spoljašnjih izvora (R2 transfer), a drugi se zasniva na

projekciji ranijeg materijala proisteklog iz objektnih introjekata infantilnog ega (R transfer)

(Hajkin, 1980).

Prethodno navedeno je prisutno kod neurotičnih pacijenata, kod kojih je izražavanje

prenesenog materijala pokazatelj sekundarnog procesa razmišljanja. Ono se kasnije karakteriše

regresijom primarnog procesa razmišljanja (Rapaport, 1957), uglavnom indirektno ispoljenih

u fantazijama, snovima, greškama u govoru, i direktno - kroz ispade. Ovaj drugi tip je

prisutan kod pacijenata sa graničnim poremedajem i kod narcističkih pacijenata. Svaki

transfer je tipičan za dijagnostičku kategoriju, iako regresiju tokom terapije može ispoljiti

svaki pacijent.

Postoji očigledna karakteristika kojom se razlikuje regresivni kvalitet u R2 projekciji od R

projekcije: dostupnost procesu mišljenja i korišdenje projektovanog materijala. U R2 transferu


neurotični klijent de pokušati da angažuje terapeuta u produbljivanju klijentovog sopstvenog

skripta, provocirajudi odgovor ili interpretirajudi ga kao da dolazi iz negativnog Roditelja, Kritičkog

ili Negujudeg predstavnika spoljašnjeg introjektovanog objekta. U R transferu, pacijentova

percepcija terapeuta (i projekcija) bide usmerena na svemodan ili sadistički uništavajudi unutrašnji

objekat.

Analizu transfera u okviru TA započeo je Erik Bern. U Transakcionoj analizi u

psihoterapiji (1961) on potvrđuje da „skript pripada carstvu fenomena transfera“ (str. 116).

U Principima grupnog tretmana (1996), dok opisuje grupnu sliku, Bern naglašava da

ispitivanje transakcionih, funkcionalnih uloga, kao i uloga libida koje drugi članovi grupe

(posebno terapeut) ispunjavaju, za pacijenta je „pitanje pažljive i sistematske analize

psihodinamike njegovih transakcionih stimulusa i odgovora“ (str. 154).

Za mene je ova izjava bila poziv na analizu psihodinamike mojih pacijenata, počevši od

analize njihovih transakcija transfera (slika 1).

Odavde sam se pomerio ka analizi transfernog odnosa. Taj odnos je klinički definisan

kao odnos u kojem pacijent, da bi ponovo proživeo odnos roditelj-dete, ili primitivni objektni

odnos, projektuje na terapeuta svoje ego stanje Roditelja (R2 ili R).

Slika 1.

Analiza transfernih transakcija

One su projektovane na ekran koji je postavljen preko terapeuta (Dete - 4 projektovane

poruke Roditelja) (slika 2).


Slika 2.

Analiza transfernog odnosa

U kliničkom radu sam otkrio da analiza svesno projektovanog Roditelja (R2) i

nesvesno projektovanog Roditelja (R) predstavlja suštinsku komponentu tretmana skripta.

Verujem da je ova analiza neophodna kako bismo postali potpuno svesni granica između

sebe i drugih, odnosno granica sopstvenih projekcija.

Posmatranje ovih procesa vodi ka tri generalizacije: 1) „drama transfer“ (Bern, 1961)

posebna je adaptacija skripta koja se javlja u terapiji skripta, uz pojavu specifičnog transfernog

odnosa; 2) materijal projektovan na terapeuta može biti preedipalni introjekt (R), ili postedipalni

(R2); i 3) da bi se ostvarilo strukturalno izlečenje, odnosno stabilni identitet Odraslog, kroz

restrukturiranje oštedenih ego stanja, često je neophodno analizirati i rešiti transferni odnos

između pacijenta i terapeuta. Takvo rešenje je neophodno za pacijenta kako bi shvatio svoje

motive i motivaciju za biranje, i kako bi razvio sposobnost da izabere najbolje dostupne opcije,

kao i da efikasno upravlja frustracijama proisteklim iz opcija koje nisu dostupne.

Pregled strukturne teorije

Sa strukturne tačke gledišta, kao što je prethodno spomenuto, postoje dva ego stanja

koja se mogu projektovati: R i R2. R2 ego stanje je introjekcija roditeljskih figura u potpunosti,

odnosno ego stanja njihovog Roditelja, Odraslog i Deteta (Bern, 1966). Ovaj proces se odigrava

pratedi edipalno rešenje, odnosno nakon nastanka sekundarnog procesa mišljenja. Projekcija R2


je onda prisutna i aktivna kod neurotičnih pacijenata. Tokom transakcionog analitičkog

tretmana sa ovom projekcijom de se raditi na različite načine, uključujudi svesnost i razmišljanje

Odraslog: konfrontacija otpisivanja, analiza igre, analiza ego stanja, itd. Sve je ovo mogude zato

što ovi pacijenti razvijaju transfer koji je bez ozbiljnih razvojnih oštedenja O2 (Valerštajn, 1967).

Ego stanje R je veoma rana struktura, postavka koja se čini da počinje u prvim trenucima

simbiotskog vezivanja sa majkom (Hajkin, 1980). Kroz faze vezivanja-odvajanja-ponovnog

vezivanja, ego stanje Deteta formira strukturu Roditelja (R) podeljenu na dve

podstrukture (R+ i R-). Ove dve podstrukture de biti, više ili manje, integrisane i priznate u

zavisnosti od efikasnosti roditeljstva majke u procesu separacije – individuacije (Hajkin, 1980).

Tada je teorijski ispravno da se postulira da je R sastavljena od internalizovanih

objektnih odnosa u kojima je podela na dobre i loše objekte (R+ i R-) - faza sazrevanja koja

proističe iz nedostatka integrativnog kapaciteta u O2. Ova pretpostavka o R je u skladu i sa TA

teorijom da je Roditelj u Detetu samogenerisan kao odgovor na razradu Somatskog Deteta -

Malog Profesora, pratedi roditeljske reakcije (Vulams i Braun, 1978), kao i sa psihoanalitičkom

teorijom objektnih odnosa (Klajn, 1957). Pored toga, ovo cepanje na „dobro“ i „loše“ je priznao i

Erik Bern (1972) koji ih je zvao „Kuma vila“ i „Majka veštica“.

Gore opisana usklađenost formira specifičan teorijski most između strukturne analize u

TA i psihoanalitičke teorije konstantnosti objekta. Zato je mogude opisati i primeniti TA pristup i

na organizaciju granične ličnosti i narcističke ličnosti (Kernberg, 1981), kada korišdenje drugih

TA pristupa sa ranom strukturnom patologijom retko obezbeđuje zadovoljavajude rezultate.

Klinička teorija

Iz kliničke perspektive, cepanje R u R- i R+, koje je prvo predstavljalo fazu sazrevanja, a

zatim oštedenje u integraciji, odbrambeni je deo koji štiti Odraslog (O2) od unutrašnjeg

psihičkog konflikta. Ovo se postiže razdvajanjem libidalno određene introjekcije i identifikacije

od onih koje su determinisane kao agresivne. Odbrambeno cepanje se kod graničnog

poremedaja ličnosti održava aktiviranjem alternativnih kontradiktornih R ego stanja, a kod

narcističkih ličnosti poricanjem odbrambenog mehanizma u odnosu na R-. Održavanje cepanja

je neophodna odbrana kako bi se izbegla ekstremna anksioznost usled nerešive ambivalencije.

Pojedinac koji nije integrisao R+ i R- u terapiji nastojade da projektuje na terapeuta jednu

ili drugu od ovih struktura. Na primer, u slučaju narcizma, klijent de na početku terapije

projektovati R+ kako bi formirao pseudo-vezivanje, koje je zbog nesposobnosti da zavisi od

internalizovanih objekata neophodno da bi se ispunile njegove težnje da idealizuje terapeuta od

kojeg očekuje narcističke nadoknade (Kernberg, 1981).


Važno je napomenuti da kod narcističkih ličnosti R+ pacijent projektuje na terapeuta

idealizovanu sliku samog sebe koju je izgradio i prisvojio kao nadoknadu za stvarnu majčinsku

sliku, a ne zreliju idealizaciju stvarnog negujudeg Roditelja.

U slučaju narcizma, u prvoj fazi terapije ne postoji projekcija na R- zato što narcis koristi

odbrambeni mehanizam poricanja u odnosu na ovu podstrukturu. U slučaju granične organizacije

ličnosti poricanje se menja, zato što se evolutivno zastoj odigrava ranije nego kod narcističke

ličnosti, odnosno kada se i dalje moglo katektirati u R+ i R- jedno za drugim tako da budu

percipirani kao jedan R koji uzima „sve loše“ ili „sve dobre“ aspekte.

Pacijent sa graničnim poremedajem onda projektuje izmenjeni R+ i R. R+ se projektuje

zbog želje da se dobije simbiotsko stapanje sa idealizovanim omnipotentnim „sve dobrim“

Roditeljem, i da bi se zaštitio od „lošeg“ objekta (u TA možemo redi da on traži ogledalo svoje

Kuma vile da bi se odbranio od svoje Veštice). Druga vrsta projekcije (R-) služi da se

eksternalizuje „sve loši“ agresivni self, kao i slike objekta. Pacijent de reagovati na terapeuta

besom i mogudim nasiljem zato što je projektivna percepcija terapeuta opasna, osvetnička, i

fizički i emocionalno odsutna.

Posledice transfernog odnosa, i kod granične i kod narcističke patologije, sa svojim

neintegrisanim ego stanjima R, predstavljaju otpor i prema prevaspitavanju i prema pozivu da

se radi na projekciji (npr. „Postavi svoju majku na ovu stolicu i razgovaraj sa njom“). Za klijenta

sa graničnim poremedajem, gde je cepanje uspostavljeno u vrlo ranoj fazi razvoja, kada ego

granice nisu bile stabilne, kao i za narcističkog klijenta, čija se grandioznost širi toliko da

obuhvata terapeuta, neintegrisani R dovodi do ekstremno visokog nivoa anksioznosti u svetlu

ovih terapijskih pristupa.

Istraživanje tih otpora vodi ka razvoju onoga što zovemo Psihodinamički TA pristup. U tom

pristupu terapeut, prihvatajudi pseudo-simbiotski transferni odnos, sa pacijentom pažljivo

analizira one prikrivene poruke koje deluju kao da su namenjene njemu (transferne transakcije)

da bi se razotkrila prava priroda transfernog odnosa i sadržaj projektovane Roditeljske strukture

(R2 i R). Terapeut mora pažljivo da prati kontratransferne reakcije i transakcije, posebno da bi se

razumelo i dalo značenje pacijentovim naporima „da prisili analitičara da se ponaša tačno kako

pacijent želi da ga vidi“ (Kernberg, 1981). On može da se ponaša kao stvarni roditelj, poželjni

self kao roditelj, beznačajan roditelj, zloban roditelj, višestruki roditelj, ili šta god da čini sadržaj

roditeljski projektovane strukture.

U TA terminima počinjemo sa pravom transakcionom analizom, zatim igramo igru i

vršimo analizu reketa u kojoj je cilj da se identifikuju transferni aspekti i ponovno prisvoje

projektovani materijali. Nakon što je pacijent ostvario O2 razumevanje prisutnih procesa u


terapijskom okruženju i skripta, nastavljamo sa radom na novoj odluci (Goulding, 1979). Kod

transferne psihoze, karakteristične komplikacije u tretmanu pacijenta sa organizacijom granične

ličnosti koriste se za prevaspitavanje (Šif, 1975; Čilds-Govel, 1979).

Veoma bogat i važan fokus u radu sa psihodinamičkim TA pristupom je rukovođenje

kontratransferom (Novelino, 1984). Tokom posmatranja dobro obučenih trenera i učesnika

konferencija, otkriveno je da transferne reakcije reflektuju pacijentove probleme daleko više

nego bilo koji specifičan aspekt skripta analitičara. Opšti princip je da se pažljivo prikaže

terapeutov emocionalni odgovor na pacijenta, koji svrhovito deluje kao „aktivno ogledalo

transfera“. Ovaj proces favorizuje i uspostavljanje Odraslog - 4 transakcije Odraslog i

ponovno prisvajanje projektovanog materijala.

Postoje dva tipa kontratransferne reakcije: identifikacija terapeuta sa odgovarajudim ego

stanjem pacijenta i/ili identifikovanje terapeuta sa projektovanim delom pacijenta. Ova otkrida

odgovaraju Rekerovim (1957) konceptima „dosledne identifikacije“ i „komplementarne

identifikacije“. Princip je da, što pacijent više proživljava D, primitivne impulse, više de ih terapeut

osetiti (dosledna identifikacija). U ovome leži velika mogudnost za vešte TA terapeute da

pomognu pacijentu da promeni svoj skriptni protokol uvođenjem D2 promene, korišdenjem

ublaženog iskustva terapijske situacije.

Krajnji cilj rada na R+ i R- transferima je da se pacijentu dozvoli da prepozna, a zatim i

integriše R+ i R- u jedan R, gde „negativni“ i „pozitivni“ aspekti postoje zajedno. Ovaj proces

de kasnije omoguditi rad na novoj odluci, što je neophodno da bi se rešili problemi u vezi sa

narušenim funkcionisanjem R2 i O2. Dinamični i socijalni pokazatelj, koji su dokaz da je cilj

dosegnut, obezbeđeni su pacijentovim novim kapacitetom da nastavi da voli osobu prema

kojoj u nekom trenutku oseda bes.

Klinički aspekt: različiti tipovi transfera

R2 Transfer (Slika 3)

U ovom tipu transfera pacijent projektuje ego stanja realnih roditelja na ekran ispred

terapeuta eksterno izražavajudi unutrašnji dijalog između R2 i D2. On onda oseda i izražava ka

terapeutu ta osedanja, manifestuje te potrebe i aktivira takve vrste reketa i igara koje su

primer njegovog izvornog odnosa sa roditeljskim figurama.


Slika 3.

R2 Transfer

U ovoj situaciji možemo identifikovati negativni transfer kada pacijent postavljajudi igru

sa terapeutom pokušava da dobije iste frustracije koje je dobio od stvarnog roditelja. To čini

aktiviranjem onih procesa kojima se podstiču iskustva koja produbljuju njegov skript (kao i,

naravno, uslovljavajudi stroukovi koji ga osnažuju). Na istom nivou možemo identifikovati

pozitivni transfer kada pacijent traži da dobije te dozvole i stroukove od terapeuta, koje inače

nije dobio od svog izvornog okruženja. Terapijski pristup zahteva pažljivu analizu transakcija kao

i funkciju reket sistema (Erskin i Zalcman, 1979). U ovoj tački pacijent više reaguje emocionalno i

bihejvioralno na svoju projekciju nego na stvarno ponašanje terapeuta. Terapijska strategija de se

vezati za pokazivanje i dovešde do rešavanja prepreke prvog reda (Golding, 1974) ili adaptivne

prepreke (Moizo, 1979) koju je obeležila prepreka sa terapeutom.

Klinički primer

Fil: „Danas se baš loše osedam. Kaži mi šta mogu da uradim.“

Terapeut: „Šta bi ti želeo da uradiš u vezi sa tim?“

Fil: „Opet ti! Uvek zavisi od mene da sve uradim sam!“ (Dete je projektovalo transfernu

transakciju Roditelja) (U ovom trenutku je Fil ponovo definisao terapeutovu poruku zbog

projektivnog iskrivljavanja opažajudi da odgovor dolazi od terapeutovog ego stanja

Roditelja).

Terapeut: „File, sedi ovde i zamisli da jedan od tvojih roditelja sedi na stolici ispred tebe.“

Fil: (D sedi u stolici gledajudi R) „Danas se zaista osedam loše.“


Terapeut: „Govori mu da se osedaš loše sve dok ne budeš video ko odgovara.“

Fil: „To je moj otac.“

Terapeut: „Slušaj šta ti otac odgovara.“

Fil: (menja stolicu) „Potrebno je da sam rešiš svoje probleme. Muškarac ne sme da zavisi od

drugih ljudi!“

Terapeut: (nastavlja da radi na novoj odluci, proživljavanjem situacije, izražavajudi prvo njegov

bes, onda strah, i na kraju tražedi pomod) (Moizo, 1984)

Fil: (usvaja dozvolu da otvoreno pita za ono što želi, prepoznajudi da to može da uradi iako mu

to otac nije dozvolio zbog sopstvenih ograničenja i skripta).

Terapeut: „File, hajde da u ovom trenutku zajedno analiziramo (osnažujude odobrenje)

transakcije sa kojima počinješ svoj rad (ovde nastavlja sa objašnjavanjem fenomena transferne

projekcije korišdenjem sheme na slici 3).

b R1+

d

c

a

R1+

Slika 4: R1 transfer tipa A (R1 +)

a = unutrašnji dijalog

b = projektovana struktura

c = socijalna transakcija

d = prenos poruke (skrivena transakcija)


Ovde pacijent projektuje sliku idealnog omnipotentnog Roditelja (R+) na terapeuta.

Često je to slika njega samog fiksirana u kulminaciji faze normalnog narcizma (Kohut, 1971). Zbog

toga je ovaj tip transfera najčešdi kod narcističke ličnosti.

U R+ transferu pacijent otpisuje stvarnu ličnost terapeuta u naporu da izbegne

priznavanje terapeutovih nedostataka, kako bi zaštitio sebe od suprotstavljanja sopstvenim

potrebama, kao i od očaja povezanog sa osedajem odbačenosti. Tako projektuje na terapeuta

svedobri omnipotentni self, izvor trenutnog i večnog zadovoljstva, kao i apsolutni model prema

kojem može težiti. Terapijski pristup, bar u prvoj fazi terapije, zasniva se na pomodi pacijentu da

ponovo prisvoji R+ koje projektuje na terapeuta.

Ovim se izbegava reakcija bežanja koja bi pratila odvajanje od dobrog objekta (R+), uz

istrajnost lošeg objekta (R-) i bespomodnost D1. Mehanizam koji izaziva reakciju bežanja je taj da

pacijent projektujudi svoj R+, u stvari ulazi u simbiotski odnos. Klijent de ostati bez zaštite od

svog destruktivnog R-. On de onda opaziti sebe kao „strašnog“, „opasnog“ ili „zlog“ (R-). Da bi se

odbranio, bide mu potrebno da opazi terapeuta na ovaj način, zbog osedaja „napuštenosti“.

R+ projekcija, i iz tog proistekla simbioza, pre svega su sredstva za zaštitu kod pacijenta

koji, samo naizgled, traži savršenstvo u terapeutu. U realnosti on je u potrazi za ogledanjem i za

svojim savršenstvom, kako bi zaštitio sebe od svojih agresivnih impulsa. Zaštitnička grandioznost

sadržana u projekciji uopšteno se posmatra kao idealizacija terapeuta. Ako se suočava sa igrom

„Vau, baš si predivan, gospodine Profesore“ prerano ili previše naglo, to dovodi do odbrambenog

napuštanja terapije. Ako terapeut odbija da bude opažen kao gospodin Murgatroid, ne uspeva da

održi funkciju transfernog ogledala za pacijenta (Kohut, 1971).

Kao zaključak, terapija de u ovoj fazi imati za cilj da pomogne pacijentu da osnaži svoje

narcisoidne odbrane, a da pritom ne povredi svoju idealizovanu sliku terapeuta.

Klinički primer

Ovaj primer je sastavljen od dve različite faze u terapiji narcističkog pacijenta. U prvoj

fazi, otprilike četiri meseca nakon početka terapije, postojao je R+ transfer. Terapijska strategija

je bila da se osnaže klijentove odbrane kako bi mu dozvolile da povrati određenu narcističku

ravnotežu. U drugoj fazi je bio prisutan R- transfer, i to de biti ilustrovano slededim primerom:

Maksimilijan: (gledajudi terapeuta) „Vidim da si uvek u dobroj formi i da si pun

razumevanja.“ (obratite pažnju da su ostvarene posledice „Nemoj biti zdrav“ i „Nemoj biti“

zabrana osporene, i da transfer ogledalom reflektuje aktiviranje grandioznog selfa).

Terapeut: „Maks, šta pokazuješ sebi ovom afirmacijom?“


Maksimilijan: „OK, da sam ja u dobroj formi takođe, i da sam draga osoba“ (transferna

transakcija).

Terapeut: „Ovo je sigurno nešto što je i dobro i korisno. Razmišljaj o ovim kvalitetima

koje imaš, i koji te drže u dobroj formi i omoguduju razumevanje drugih“ (osnaživanje

narcističkih odbrana).

Maksimilijan: „Volim i poštujem sebe. Ja sam oduvek bio takav … još od kada sam

bio mali dečak.“

(Kasniji regresivni rad je potvrdio hipotezu da ga majka nije prihvatila u fazi ponovnog

spajanja. Tako je razvio idealizovanu sliku samog sebe zbog prisustva omnipotentne slike selfa

u fazi odvajanja).

R Transfer tipa B (R-)

(slika 5)

R- transfer je očigledan u regresivnim ispadima, kada je pacijent tipično upudivao

transakciju iz D do projektovanog R-. U ovoj situaciji pacijent projektuje na terapeuta R-

polarnost njegovog D, 4R, dijalog, i investira u njega sa svim negativnim emocijama ponovo

osvešdenim u njegovom D, prisustvom R-.

Slika 5.

R Transfer tipa B (R1 -)


Terapeut se onda vidi kao sadistički objekat, potpuno loš, izvor najozbiljnijih

frustracija, i stoga kao meta iskaljivanja besa i nasilja. Terapijski cilj u radu sa ovim tipom

transfera zahteva da pacijent ponovo prisvoji projektovani loš objekat bez dozvoljavanja

njegove „destruktivnosti“. Kao klinički primer koristidu isti slučaj koji sam koristio da prikažem

tip A R+ transfer.

Nakon godinu dana terapije, klijent je postao svestan afektivne praznine u svom životu.

Terapijska strategija je bila da se suprotstavi svojim odbranama i ponašanju koje je koristio da

bi izbegao patnju, da bi mu se pomoglo da uspostavi kontakt sa svojim osedanjima besa,

srama i krivice, i da na kraju prihvati ova osedanja.

Klinički primer

Maksimilijan: (besno prema terapeutu): „U ovoj grupi ti razumeš svakog osim mene“

(transferna transakcija).

Terapeut: „Ponovi to i pusti osedanja da izađu.“

Maksimilijan: (besno) „Ti si sramota svoje profesije. Ti si šupak. Tebe nije briga.

Napuštam ovu terapiju!“

Terapeut: „Maksimilijane, ti ne samo da me otpisuješ profesionalno, nego uništavaš

sliku o meni koju nosiš u sebi. Nemoj to da radiš i traži ono što želiš.”

Maksimilijan: „Potrebna mi je pomod.”

Terapeut: „Čija pomod?”

Maksimilijan: „Tvoja.”

Terapeut: „Ponovi mi - ‘Potrebno mi je da mi pomogneš’ sve dok ne dođeš u dodir sa

svojim osedanjima.”

Maksimilijan: (prati uputstva i plače).

Terapeut: „Znam da patiš kada si otkrio da ne znaš kako da sve uradiš sam. I dobro je

znati da ti takođe, kao sva ljudska bida, imaš potrebu da daš i primaš ljubav (dodatak ‘kao sva

ljudska bida’ je izgovoren drugačijim tonom glasa od ostatka rečenice. Ovo je urađeno da bi se

dala dozvola da bude prosečan, koja je važna za terapiju narcizma, a takođe je primer ved

pomenutog ispravljenog iskustva).


Zaključci

Prepoznavanje različitih transfernih mehanizama omogudava transakcionom analitičaru da

se pravilno fokusira na transakcije koje pacijent ima sa njim. Cilj je da se razvije pristup koji je

dovoljno snažan da deluje direktno na strukturu, a ne samo na spoljašnje manifestacije skripta. To

predstavlja osnovu u efikasnom tretiranju graničnog poremedaja ličnosti i patološkog narcizma.

Trebalo bi zapamtiti da se dva tipa transfera strukturno razlikuju čak i kad su njihove funkcionalne

manifestacije slične. Kod R2 transfera projektovani materijal je inkorporiran iz spoljašnjeg sveta

(stvarni roditelji). U R transferu projektovani materijal, odnosno analitičar, predstavlja deo

pacijentovog grandioznog selfa (R+ transfer kod narcističkih ličnosti) i primitivnog selfa, i slika

primitivnog objekta (R- i R+ kod graničnih stanja i regresiranih narcisa).

Da bi se efikasno radilo sa ovim pacijentima, važno je da im se dopusti da uspostave

transferni odnos sa terapeutom; transferna projekcija je neophodno stanje za uspostavljanje takvog

odnosa. Ovaj odnos karakteriše projekcija na fizičku figuru koju pacijent opaža kao da ima značaj

roditelja u Dete-Roditelj unutrašnjem dijalogu. Oblik i sadržaj odnosa dolazi iz unutrašnjeg dijaloga

kojeg osoba nije svesna.

On ili ponovo proživljava nezavršeni geštalt sa roditeljskim figurama, projektovanim kao

da su inkorporirane (R2 predsvesni transfer), ili ponovo proživljava isto iskustvo povezivanja,

odvajanja i ponovnog povezivanja koje vodi ka stvaranju R (R nesvesni transfer). U ovom slučaju

projektovani Roditelj može biti sav-dobar (R+) ili sav-loš (R-). Želim da naglasim da što je

dijagnoza ozbiljnija, to de više emocionalnog naboja koji pacijent investira u terapeuta biti

projektovano. Kamen spoticanja uspeha sa ozbiljno regresivnim patologijama je korišdenje

kontratransfernog materijala.

Ovo zahteva dozvolu za kontratransfer i za njegovu analizu. U ovoj perspektivi, korišdenje

TA psihodinamičkog pristupa zahteva prepoznavanje specifičnih odgovora na različite transferne

poruke. Na taj način mi demo znati, na primer, kada da se suprotstavimo i kada da podržimo, ili

kada i kako da prevaspitamo pratedi faze terapijske strategije. S druge strane, izbedi demo

intervencije (npr. precizno suprotstavljanje reketu ili grandioznosti) koje se čine odgovarajudim u

trenutku, ali ne uzimaju u obzir specifične potrebe, koje su povezane sa razvojnim oštedenjem

manifestovanim od strane specifičnog tipa transferne projekcije.

Karlo M. Moizo, M.D, sertifikovani Instruktor/Supervizor Transakcione analize, živi u Rimu i radi

kao direktor treninga na Institutu za TA (IAT). On je gostujudi trener na nekoliko seminara u Evropi

i SAD


REFERENCE:

Berne, E. (1961). Transactional analysis in psychotherapy. New York: Grove Press.

Berne, E. (1966). Principles of group treatment. New York: Grove Press.

Berne, E. (1972). What do you say after you say hello? New York: Grove Press.

Childs-Gowell, E. (1979). Reparenting schizophrenics. North Quincy, MA: ChristopherPublishing House.

Erskine, R. & Zalcman, M. (1979). The racket system: A model for racket analysis.

Transactional Analysis Journal, 9, 51-59.

Goulding, R. (1974). Thinking and feeling in TA: Three impasses. Voices, 10(1), 11.

Goulding, R. (1979). Changing lives through redecision therapy. New York: Brunner/Mazel.

Haykin, M. (1980). Type casting. Transactional Analysis Journal, 10, 354-364.

Kernberg, O. (1981). Borderline conditions and pathological narcissism. New York: Jason Aronson.

Klein, M. (1957). Envy and gratitude. London: Tavistock Publications.

Kohut, H. (1971). Restoration of the self New York: International Universities Press.

Moiso, C. (1979). The social parent and the adaptation impasse. In C. Moiso (Ed.), TA in

Europe (pp. 168-72). Rome, Italy: EATA Books.

Moiso, C. (1983). L'analisi strutturale delle relazioni transferali. Neopsiche, 1(1), 16 19.

Moiso, C. (1984). The feeling loop. In E. Stern (Ed.), TA: The State of the Art (pp. 69-75).

Dordrecht, Holland: Foris Publications.

Novellino, M. (1984). Self-analysis of countertransference. Transactional Analysis

Journal, 14, 63-67.

Racket, H. (1957). The meaning and uses of countertransference. Psychoanalytic Quarterly, 26, 303-357.

Rapaport, D. (1957). Cognitive structures. In author Contemporary Approach to Cognition

(157-200). Cambridge, MA: Harvard University Press.

Schiff, J., with Schiff, A.W., Mellor, K., Schiff, E., Schiff, S., Richman D., Rishman, J.,

Wolz, L., Fishman, C., & Momb, D. (1975). Cathexis reader. New York: Harper and Row.


Wallerstein, R.S. (1967). Reconstruction and mastery in the transference psychosis.

Journal of the American Psychoanalytic Association, 15, 551-583.

Woollams, S. &Brown, M. (1978). Transactional analysis. Dexter: Huron Valley Institute Press.

Preveli: Saša i Dunja Živid

Korektura: Nataša Pavela Ambrož

Documents

(1996), dok opisuje grupnu sliku, ern naglašava da€¦ · nezrelog R funkcionisanja (uglavnom granična stanja i patološki narcizam). Ova stanja nisu prihvatljiva za O2 dekontaminaciju,