Radmilo Petrovi

SLOVENI I SRBIKULT, MIT I RELIGIJA

Beograd, 2002

Naslov ove knjige je skovan prema starom uenju S. Rajnaha koji je, pre skoro pola veka, utvrdio da su kultne radnje starije od mitova i religije. Upravo je to bilo polazite za bavljenje arheolokom graom s aspekta kultnih i drugih parareligijskih radnji koje e, posle duge upotrebe, prei u mitoloke matrice, a ove e se na kraju okruniti religijskim sistemima i okonati monoteizmom, verovanjem u samo jednog Boga i u uenje Isusa Hrista. Ova knjiga je zasnovana na arheolokoj grai kao temelju, kako bi se preko nje potraili koreni kultnih radnji (u glavi pod naslovom: "Geneza"). U drugoj glavi knjige, pod naslovom "Nastanak kalendara', slovenske kultne radnje i mitoloke matrice dovedene su u vezu sa solarnom konstelacijom ovekove vizije sveta. U treoj glavi, pod naslovom "Teriomorfna mitologija", obraene su ivotinjske predstave, u arheolokoj grai, kao boanske hipostaze. I konano, u poslednjoj glavi, pod naslovom "Vizantija i Slovenf, arheoloki dokazi mitoloke grae, paganskog karaktera, susreli su se s Vizantijskim carstvom i hrianstvom. Taj susret kristalisao je slovensko-grku simbiozu, zvanu "Komanska kultura", koja je roena u VII veku a trajala je s prekidima ak i do X veka. U periodu od X do XIII veka Komanska kultura je prela u "Belobrdsku slovensku kulturnu grupu" koja je duboko zadrla u vreme prvih slovenskih kneevina, pre svega na Balkanu, da bi omoguila stvaranje pojedinih slovenskih dravica koje su se ponekad zvale kneevinama, kraljevinama, pa ak u vreme cara Duana, i carevinama. Ova knjiga eli, preko svoje dokumentarne arheoloke baze, da ukae na injenicu da je Balkansko poluostrvo i njegovo ire zalee, tok Dunava, od Budimpete do Crnog mora i Dobrude, jedan samostalan duhovno-mitoloki areal koji je sauvao svoju osobitost od Lepenskog vira, 7000 godina pre nae ere, pa sve do XIV veka i vremena Kraljevia Marka.

I POREKLO1. Pitanja stalnosti u arheolokoj grai kao klju za razreenje rane slovenske duhovnostiProblemi kontinualnosti u arheolokoj grai kao da se u ovom trenutku evropske i svetske nauke nalaze negde izmeu istraivakih rezultata prof. Olge Lukovi-Pjanovi i profesora Ribakova. Jer dok Pjanovieva ponuenom graom hrli da prodre do preistorije slovenstva, sabrana dela Ribakova^ jasnije ukazuju na ovaj postupan proces koji je trajao vekovima, a definitivno je okonan poetkom VII veka (nae ere). Iz tog naunog egzegezskog fundusa koji nam je dostupan, mi iz domena arheologije, a uz pomo stratigrafije i hronologije, kreemo na put ak do preistorije, tanije do bronzanog doba, kako. bismo tamo potraili korene slovenstva, a moda i srpstva? Ovog puta zadrali smo se na jednom zanimljivom predmetu, maloj metalnoj geometrijskoj aplici, koja se uestano javlja od lokaliteta Kai-Maklinovo brdo (kod Zadra) do lokaliteta Sv. Erazmo, na Ohridskom jezeru, od VII IX veka. Ova aplika ve skoro 100 godina (od kada je jedan komad pronaen, na lokalitetu Kalaja Dalmaces u Albaniji) zadaje muke naunicima sveta jer ispod svoje geometrijske jednostavnosti krije dublji smisao koji do danas nije razreen. Da bismo resili ovaj problem iz VII veka (nae ere) vratiemo se u sredinu XVI veka pre nae ere da bismo tamo pronali funkcionalno ishodite ovog predmeta. I bez arheoloke akribi-

je, mi premoavamo 2300 godina da bismo otkrili uzrok i mesto postanka metalne aplike iz Sv. Erazma, Zvui neverovatno, ali, matricu metalne aplike nali smo na leima uvenog zemljanog idola iz Klievca, i na leima zemljanih votivnih kolica iz Dupljaje (oba predmeta naena su u blizini grada Vrca u Banatu). Ova dva prethodno navedena idola predstavljaju najznaajnije antropomorfne skulpture bronzanog doba u srpskom Podunavlju, oko 16 vekova pre nae ere. Ovi zemljani idoli po svemu sudei, predstave Apolona Hiperborejskog, bili su deo grobne imovine pokojnika i instrument kulta mrtvih. " Ali iza njihove barokne shematske stilizacije, kojoj nema ravne u svetskoj preistorijskoj umetnosti, krije se predstava dualnog boanstva, Sunca-Apolona i Magna Mater, boginje Zemlje. Naime, klievaki idol predstavlja muku figurinu s naglaenim genitalijama preko kojih je prebaena enska zvonasta suknja. I to dvojstvo Sunca-Apolona-ivota i Boginje Majke (Magna Mater) smrti i raanja injenica je od izuzetne vanosti, kako za bronzano doba, vreme kada je ona nastala, tako i za kasnije epohe. Prema tome, aplika iz Sv. Erazma nalazi se na leima idola iz Klievca, iako mi jo uvek ne znamo u kom to sve kontekstu. Kronoloki emo preskoiti oko 15 vekova i stii u najmlae gvozdeno doba La-ten; na lokalitetu Manning pronai emo nau matricu iz Sv. Erazma u istoj funkciji "Sunane lae" kako visi na pojasu pokojnika. Kao svedoanstva ove nae ideje posluie nam amuleti iz Ganana Valona i Vezona.^ Ali, sada taj oblik sunane lae dobija bogatstvo detalja i zoomorfne prolome na svojim krajevima. I sada postaje jasnije da je ovde u pitanju predstava samoga Sunca koje se svakog dana raa i umire.8

Uspevi da pronaemo matrice za nae vane aplike iz nekropole Kai-Maklinovo brdo i Sv. Erazmo, iz Ohrida, od VII do IX veka, vratiemo se najvanijoj manifestaciji slovenstva jeziku. elimo da ukaemo na to da prehrianska duhovnost Slovena ima istu osnovu i jezik, zajedniko indo-evropsko stablo na kome je veina savremenih naroda Evrope u bliskom ili daljem srodstvu. Iz toga proizilazi: ako je jezik veine Evropljana bio zajedniki, onda su i njihova duhovna kultura, pa i samrtni ritus morali da slede istu 90 sudbinu. Teko je poverovati, ali nae geometrijske matrice iz Sv. Erazma i Kaia-Maklinovo brdo dobile su svoje pravo razreenje tek na iglama s krstastim glavama iz Litve i Letonije, od XII do XIII veka. I tek sada postaje jasno da je naa metalna aplika deo jednog sistema koji se okonava Suncem na stubu. Uz pomo itanja Tilakove egzegeze "Veda" i mitologije Indoevropljana, istumaili smo u potpunosti nae ranoslovenske aplike iz Sv. Erazma i s ostalih lokaliteta dalmatinske i albanske obale, kao i Makedonije. Usuujemo se da kaemo kako je na ovim malim metalnim aplikama, dimenzija 3 x 4 cm, predstavljen itav kosmos, ili tanije, kosmiko stablo vedskog boga Varune. 1. Tri kruga predstavljaju donju zonu kosmosa Prvobitni okean. 2. Ovu zonu odvaja jajasti tap od sledee zone; on predstavlja fiksnu granicu prvobitnog okeana Donje zone sa viom zonom sveta tame Paklom. 3. Svet tame Pakao predstavljen je s dva kruga. 4. Te otvore uokviravaju bakarni poluprstenovi koji imaju

znaenje Planine Mem. 5. Iznad ove zone je linija to predstavlja Nebesku reku, koja je i funkcionalni okvir rama aplike. 6. Iznad prethodne zone je sam vrh kosmosa Dyau Nebo, koji na aplici predstavlja gornja ivica pervaza. -> Ali da bismo dali jasnije mitoloko tumaenje ovoga kosmosa i ceo religijski kontekst, iz Tilakove egzegeze emo izdvojiti samo neka kljuna zapaanja u vezi s ovim. Kao to je reeno, naa aplika je bila okaena o iglu koja se zavrava predstavom Sunca ili, pokatkad, krsta. Ovakav centralni stub s trouglom, ili pak Suncem, ili krstom, ima znaenje sredita Zemlje, kao to se, uostalom, verovalo da je i asni krst na Golgoti bio u centru cveta. Vedska himna, po Tilaku, upravo to detaljno opisuje. Ona kae da se Sunce izdiglo s tog mesta na visokom stubu da bi moglo da razdvaja Nebo od Zemlje.97

janja trofeja pobede visoko na tropajonu mestu pobede. Konotacija je skoro podudarna sa Kristovom rtvom za oveanstvo, s tim to je Hristov trofej samo krsno drvo. Ali, dok je u vedskoj himni visoko istaknuto Sunce, a nebeska svetlost oliena u nebeskim kravama, u hrianstvu je krst pobedonosni trofej-tropajon, a sunce pravde (pobede) je sam Isus Hristos.-^ Na ovaj nain predstavljeni, neki kljuni elementi iz bogatog ranoslovenskog fundusa vraanjem u dubine preistorije, a uz pomo vedskih tekstova, dobijaju pravo znaenje. injenica je, naime, da duhovni milje slovenstva u arheologiji, jeziku, toponomastici, narodnom stvaralatvu, uva svoju izgubljenu preistorijsku prolost.

Vedska mitologija^ nam daje jo neke detalje koji su zanimljivi za metalne aplike; a samim tim i za ranu slovensku mitologiju. Vritra, kao bog zla, predstavlja se kao upravitelj oblasti Voda^ i kao Zmijski poglavica. Vedska himna veli da je Vritra predstavljen kao Zmaj koji je opkolio i zarobio sve Vode sveta. A Indra, bog dobra, udario ga je elinim orujem u glavu, i tako oslobodio sve vode sveta, kao i svetlost koja je bila zarobljena; ta svetlost Je doarana slikom krava to u zoru kreu na pau ili pojilo. Vedska himna, dalje, objanjava posledicu ove Indrine pobede: ubivi Zmaja on je pokrenuo vode sveta za dobrobit oveka i oveanstva, pa 14 je oslobodio Sunce i postavio ga na vidno mesto, na nebu. Tu uoavamo ideju rtvovanja boga za oveanstvo i postavl-

10

11

Napomene:1. Dr. Olga Lukovi-Pjanovi, Srbi... narod najstariji, Beograd, 1990. godine. 2. U pitanju je B. A. Ribakov najvei ruski arheolog od 1950. do 1980. godine, koji je u posebnoj Monografiji sabrao sve napisane radove o preistoriji Slovena. 3. A. Milosevic, Komanski elementi i pitanje kasnoantikog kontinuiteta u materijalnoj kulturi ranosrednjovekovne Dalmacije, Dijadora 11, Zadar, 1989. godine. 4. 5. i 6. Ibid. 7. - 14. B. Trbuhovi, Plastika vrako-utobrdske kulturne grupe, Beograd 1956-1957. M. Garaanin, Preistorija na tlu Srbije, Beograd, 1973. B. Brukner, B. Jovanovi, N. Todi, Praistorija Vojvodine, Novi Sad, 1974. 15. W. KRMER, Ein Aussergewhnlicher Laten fund aus dem Oppidum von Manching, Reinecke Fest chrift. 16. A. Stipevi, Kultni simboli kod Ilira, Sarajevo, 1981. 17. J. Dechelette, Manuel d'archeologie prehistorique IV celtique et gallo-romanie, Paris, 1927. 18. - 19. A. Milosevic, ibid. 20. A. Martine, Indoevropski jezik "Indoevropljana", Novi Sad, 1987. 21. L. A. Golubova, V. N. Mogilnikov, V. V. Sedov, R. L. Rozenfeld, Fino-Ugri i Balti u epohi Srednjeg veka, Moskva, 1987. 22. R. Cavandish, T. O. Ling, Mitologija, Ljubljana, 1982. 23. - 25. B. G. Tilak, Arktika pradomovina Veda, Beograd 1987. 26. L. Mirkovi, Ikonografske studije, Novi Sad, 1974. 27. - 34. B. G. Tilak, op. cit. 35. L. Mirkovi, op. cit.

Opis tabli: lablaJSlika 1 Indo-evropski jezik i njegove srodne grupe.

lablaJI

Slika 1 Votivna kolica iz Dupljaje (beogradski primerak) arheoloki lokalitet kraj Vrca, datovan u periodu od 1600. godine pre Krista.

Slika 1 (prednja strana) Zemljani idol iz Klievca (na njemu je predstava aplike prikazana na leima) oko 1600. godine pre Hrista. Slika 1 (zadnja strana) Rekonstrukcija nonje klievakog idola.

TablaJH

Slika 1 Aplika iz "ostave iz Gaja" (kraj Paneva). Bronzani trougaoni privezak s kojeg se odvajaju kruni privesci datovan u poznom bronzanom dobu (Narodni muzej Paneva). Ovaj privezak (aplika) iste je starosti kao i idol iz Klievca. Dr V. Trbuhovi je upravo nju iskoristio u rekonstrukciji idola iz Klievca (i to njegove zadnje strane). Slika l (1-3) Amuleti od bronze iz Ganana (1), Vanona (2), Vezona (3). Manhing, okrug Ingoltat. Rekonstruisani nakit s viseim ukra13

laMaJV

12

som (razmera 1:3).

Slika 1 Karta rasprostranjenosti lokaliteta s nalazima polukrunih pojasnih privezaka na istonoj jadranskoj obali. 1. Kai-Maklinovo brdo (Tabla 2, si. 6); 2. Drvenik, Makarska (Tabla l, si. 2; Tabla 2, si. 5); 3. Split (Tabla l, si. 2; Tabla 2, si. 5); 4. Ston (Tabla 2, si. 13); 5. Lje (Tabla 2, si. 12); 6. Kalaja Dalmaces (Tabla 2, si. 9-12); 7. i 9. Sv. Erazmo, Ohrid (Tabla 2, si. 1-3); 8. Radolite, Ohrid (Tabla 2, si. 12). Tahla 1 (VT) Bronzani pojasni polukruni privezak iz Arheolokog muzeja u Splitu. Bronzani pojasni polukruni privezak iz kasnoantikog groba u Drveniku.

Drvenik kraj Makarske. Slika 6 Kai (Maklinovo brdo). Slike 7,9-11 Kalaj a Dalmaces. Slika 12 Radolite kraj Ohrida. Slika 13 Ston. Tabla Vn Slika 1 Radolite, VII - VIII vek, Makedonija. Lje, VI - VIII vek, Albanija. Slika 3 Slovenska aplika iz Kaica (Maklinovo brdo), kraj Zadra s predstavom 6 regiona sveta, VIII IX vek, Hrvatska. (a: prvobitni okean; aa: granica; aaa: pakao; aaaa: planina Meru; aaaaa: nebeska reka; aaaaaa: Dyau 'nebo') Slika 4 Meote (Baltik), XII XIII vek, SSSR. Slika 5 Sv. Erazmo, VII VIII vek, Makedonija.Tabla VITI

Slika 3 Keramika posuda iz kasnoantikog groba u Drveniku. TaMa 7. (VT) - Diadora 11, 1989. Oblici polukrunih pojasnih privezaka: Slike 1-3 Sv. Erazmo kraj Ohrida. Arheoloki muzej u Splitu. Slika .S

Slika 1 Nin (drijac), VIII - IX vek, Hrvatska. Slika 2 Kosmiko stablo vedskog boga Varune. Slika 3 Igdrasil, skandinavsko vaseljensko stablo.

14

15

The Indo-European Family of Languages

/

2.Preistorijsko poreklo Slovena istina ili fatamorgana ?Izmeu XV XII veka pre nae ere, u vremenu arheolokoistorijske odrednice "bronzano doba", medu slivovima reka Odre i Dnjepra, postojala je kompaktna teritorija sa sopstvenom materijalnom i duhovnom kulturom. Ta teritorija unutar dve navedene reke, bila je okarakterisana, po svojoj materijalnoj i duhovnoj kulturi, kao Tsinetsko-Komarovska grupa koja je trajala od XV do XII veka pre nae ere. Upravo je ta teritorija bila onaj arobni Bermudski trougao, ta matica iz koje je proistekla slovenska civilizacija. Ali da bismo bolje sagledali kompaktnost ovog prostora, recimo da su slivovi Odre i Dnjepra bili na severu zatvoreni Baltikim morem, a na jugu, cementirani nepominom pregradom planinskim masivima Karpata-Sudeta i planinom Gore koja je vezivala pomenute oromorfne konfiguracije. Ova teritorija je i po svojim prirodnim vrednostima, moda, uz Panonsku niziju, prirodno najbogatija u Evropi, jer obuhvata kvadrat stranica, 1500 x 1500 kilometara. Taj kvadrat, od zapada ka istoku, zauzima potez od Berlina ka jugu, preko grada Krakova, pokrivajui elu Poljsku s Varavom i ostalim gradovima, da bi se ka jugu spustio ka glavnom gradu najplodnije itnice sveta Ukrajine, i njenom glavnom gradu Kijevu. Preko grada Dnjepropetrovska on se prua preko poluostrva Krima i najvanijeg slovenskog grada Harsonesa, koji je bio kula straara Crnog i Azovskog mora. Severoistono, ova teritorija prelazila je preko plodnih ravnica Poljesja, Pribaltike nizije, da bi, na severu vezala najvanije gradove ovog prostora, i slovenske istorije, Kijev s Moskvom i Lenjingradom, i tako stigla u finski zaliv nadomak20

glavnog grada Helsinkija. U vreme bronzanog doba Evrope, negde izmeu 16001200. godine pre nae ere, ova teritorija je predstavljala severnu granicu Ekumene koja je krunisala sve ono stvoreno u trouglu Sredozemnog mora i u zagrljaju Azije, Afrike i Evrope. Bilo je to vreme kristalizacije naroda indoevropskog jezikog podruja, kojim su stvarno bili obuhvaeni svi evropski i ostali narodi, a naroito Sloveni. I ovaj prostor, kao u zapeku po svojim duhovnim, materijalnim i fizikogeografskim vrednostima, bio je topionica naroda u kojoj su se pripremali svi ratni pohodi na jug, prema srcu ekumene toga vremena Balkanskom poluostrvu. Odatle, nekoliko vekova kasnije, poee uvena Dorska seoba, koja e sruiti Ahajsku civilizaciju, Ahila i Menelaja, zapoeti Trojanski rat i ubrzati naseljavanje Palestine, upravo Ahajcima, u uvenom pokretanju naroda: "S mora". I taj plodni kvadrat u kojem su smeteni delovi Nemake, Poljske, Ukrajine, Rusije i Pribaltikih zemalja, bio je prelo venski areal koji se zvao zemljom "Veneta", "Veneda" ili, kako su ve Finci zvali Ruse, jednostavno "Vene", to oivljava staro ime iz Tacitovog vremena. Ali, nesporazum oko Slovena zbio se kasnije, prilikom njihove kolonizacije, ili iseljenja iz vlastite matice. Kada su oni kretali iz zemlje svoga roenja, dobijali bi prefiks "Slo", to e rei: "Iz" zemlje "Vene". Znai, "ljudi iz zemlje Vene" su "Slo-Veni", pa je iz tih razloga i dolo do nesporazuma. Sloveni su se unutar svoje matice zvali "Vene", a kao kolonizatori dobijali su prefiks "Slo", to znai "Iz". Istorijski izvori su to pogreno preveli u etnonim "Sloveni", umesto da su se drali sasvim tanog naziva: "Venedi", "Veneti" ili "Vene". Dopunimo sve ovo time to emo rei jo neto o vezivanju ovog prostora za deltu reke Dunav, a samim tim i za teritoriju nae izvorne zemlje Srbije. Pomenuti areal slovenske civilizacije prirodno se vezuje za Srbiju preko Hersonesa, odakle je put od utoka Dnjepra u Crno more iao na zapad, preko21

Odese, ka plodnoj Dobrudi gde je ue Dunava u Crno more. Znai, Karpatski masiv kao da se pomerio na istok da bi otvorio prirodan hodnik od Harsonesa, crnomorskom obalom, do Dobrude, a potom, idui ka zapadu, monom rekom Dunav, zapljusnuo obalu Vlake u Rumuniji i obalu nekadanje Donje Mezije u severnom delu Bugarske. I tako, idui na zapad, kao nekadanji Hiperborejci, dolazilo se do erdapa, naih sjajnih preistorijskih lokaliteta: Lepenskog Vira i Vince. Tako sagledan, ovaj prostor matinog slovenskog ukrajinskog areala, zavrava se na teritoriji nekadanje velike neolitske civilizacije koja nosi eponimni naziv Vinca. Upravo je to i bio na cilj da veemo matini slovenski prostor Ukrajine i Karpata s arealom teritorije neolitske vinanske kulture koja je, sa svojih 70% bila, najveim delom, na dananjoj teritoriji republike Srbije. Na jugu je ova mona, Vinanska civilizacija, sezala do lokaliteta Zelenikovo i Anzabegovo, na teritoriji dananje republike Makedonije. Na zapadu, ova kultura je zaposedala sliv reke Drine do reke Bosne, da bi tu premostila reku Savu, idui na sever, preko lokaliteta Odaci do lokaliteta Osentivan, na teritoriji Maarske, a onda se usmerila ka istoku. Idui ka istoku, Vinanska kultura uvek se drala reke Mori, da bi potom stigla na najistoniju taku, do lokaliteta Tartarija i Tordos, na obronke planinskog masiva Karpata, ali s njegove suprotne strane. Idui na jug, a sve se drei obronaka Karpata, Vinanska kultura je premostila reku Dunav, da bi se potom vezala za lokalitete Rudna Glava, i dalje, prema dalekom Anzabegovu, oni su svi bili u Srbiji. Vinanski lokaliteti, koji ine istonu granicu kulture, su: Rudna Glava, Supska, Drenovac, Plonik; oni su na neki nain, i sadanja istona granica nae drave, ili su njoj veoma blizu. I tako, govorei o matici slovenske civilizacije u Ukrajini i Karpatima, doosmo do naih prostora i lokaliteta. Ali, vraanja hronologije Slovena do vremena Vinanske neolitske civilizacije, a moemo rei i pre, u vreme ranijeg neolita Stareva, ima za

cilj da se nae i odri kontinuitet ovog prostora Podunavlja. Mnogi autori, pre svih Danilenko, vezali su neolitski period za poetak indoevropeizacije, tanije, za poetak internacionalnog jezika tadanje celokupne Evrope, delova Afrikog i Azijskog kontinenta. Uzgred reeno, meu arheolozima vlada ve dugogodinja tradicija da Vinansku kulturu vezuju za Anadoliju, a ne za njeno autohtono tlo: dananju teritoriju Srbije. Pre svih, tu je uvek bio dominantan lokalitet atal Hik, iz vremena od X IX milenijuma pre nae ere, u Anadoliji. Ali, novija arheoloka istraivanja kao kroz izmaglicu ukazuju na jo jednu vanu injenicu: da, sudei po arheolokim faktima, postoji mogunost transformacije upravo na tlu Srbije, u jugoistonoj Panoniji ili, tanije reeno, do bezbolnog prelaza Starevake u Vinansku kulturu, to je po uverenju nauke, mogue. Uz to valja izneti jo jednu vanu injenicu da su u ranijoj stratigrafskoj fazi znamenitog lokaliteta Lepenski vir, naeni ostaci keramikog materijala koji je veoma blizak Starevakoj kulturi. Dakle, dolazimo do vrlo vanog zakljuka: da su tri najznaajnija lokaliteta Srbije Lepenski vir, Starevo i Vinca, bili blisko meusobno povezani, i teritorijalno i hronoloki, i da su, na neki nain, genetski izranjali jedni iz drugih. Ta vana injenica upuuje na to da ovaj prostor Srbije ima ivotni kontinuitet od vremena ranog Mezolita (66156000. godine pre nae ere) pa sve do izdisaja Vinanske civilizacije, u hronolokoj fazi Vina-Plonik II-b, oko 3000 godina pre nae ere. Pre gotovo trideset godina, veoma obaveteni i iskusni arheolog Jovan Todorovi napisao je znaajan rad o nekoj vrsti pisma, koje je pronaeno u Vinanskoj kulturi (faze VinaTordos), datovan u periodu izmeu 3500-3100. godina pre nae ere. Todorovi je uoio vezu vinanskog pisma s lokalitetima Tartarija i Tordos, u Rumuniji; te s lokalitetima Karanovo,

22

23

Sitovo i Gradesnica, u Bugarskoj; i s uvenom Trojom na poluostrvu Anadolija. Iz toga je proistekla povezanost balkansko-anadolskog kompleksa, ne samo u arheolokoj grai ve i u najranijoj pismenosti, skoro 2000 godina pre Kritskog i Mikenskog linearnog pisma A i B. to je najudnije u svemu, ti Dunavski-Vinanski grafemi kao da su se delom slili u Kritsko-Mikensko linearno pismo A i B, a potom i u fragmente Etrurskog pisma. I, to je hronoloki apsurd, njihove manifestacije ulaze u Skandinavsko i Tursko runsko pismo da bi se neki Vinanski grafemi nali i u glagoljici irila i Melodija, u IX veku nae ere. Da bi se bolje sagledao problem Slovena 'en general', recimo jo i to da je sudei po rezultatima sovjetske arheoloke kole, a pre svih uglednog B. A. Ribakova, od vremena seobe Slovena u VI veku, pa sve do formiranja prvih slovenskih drava od IX do XII veka, slovenska materijalna i duhovna kultura je, po svemu sudei, bila plemenska, to e rei da su vei plemenski savezi imali svoju specifinu materijalnu i duhovnu kulturu koja, premda vezana za ostale Slovene, uvek odslikava svoju lokalnu plemensku posebnost. Od vremena Komanske kulture u VII veku, pa sve do slovenske Belobrdske kulture, od X do XII veka, ta slovenska plemenska specifinost i odlika jasno je uoljiva, to ukazuje na to da su pojedini delovi slovenskog mora ipak bili regionalizovani, tj. da su uvek imali lokalnu materijalnu i duhovnu kulturu koja je na neki nain bila opte-slovenska, a na drugi nain uvek vezana za lokalno tlo tog plemenskog saveza. Ovo je vidljivo u celokupnoj slovenskoj istoriji od VII do XII veka, koja se veoma lako uklopila u sve geografsko-etnike lokalizme, od Ostrogotske vlasti, preko vlasti Avarskog Kaganata, Vizantije, pa sve do vlasti mongolskih Maara u XI-XII veku. To sve govori da su Sloveni, u svom shvatanju materijalne i duhovne kulture, uvek s jedne strane bili pragmatini kada se radilo o predmetima za

svakodnevni ivot koji su im taj ivot olakavali, a samim tim poboljavali mesto meu susednim narodima; a s druge strane, kada se radilo o ispoljavanjima duhovne kulture, oni su uvek bili vezani za prepaganske religijske manifestacije, a potom i hrianske slojeve duhovnog ivota. I tu Sloveni pokazuju svu svoju naroitost i podvojenost. Ako se u njihovim grobovima i nau neki predmeti hrianske vere, koji se proizvode i u ostalim delovima Vizantijskog carstva, oni se ovde uvek udenu u paganski prepostojbinski konzervatizam i njegovo tkivo, ali, istine i tanosti radi, on je ovde u svojoj pravoj funkciji. Ako je to, na primer, likovna predstava boga Svantovida, ili nekog animalnog i zoomorfnog amuleta, ona je uvek veoma dobro uklopljena i povezana s hrianskom, verom. Ako to povezivanje i nije uvek u duhu kanona, onda je funkcija tih predmeta dobro utemeljena u hrianskoj veri. Ako je tu bog SvantovidIsus Hristos ili ako je tu neki ivotinjski amulet natopljen paganskim asocijacijama, on je u slovenskim grobovima uvek ovde dobro uklopljen u hrianski pogled na svet. Na kraju, recimo neto i o antropolokoj karti ovog naeg prostora Srbije, od vremena preistorijskog Stareva, pa sve do nekropole u Dobrai iz Srednjeg veka. Osam hiljada godina srpsko tlo upija u sebe sve rasne tipove sveta Evrope, Azije i Afrike. Dakle, ako elimo da objasnimo ta to stvarno znai, recimo ukratko da na ovom tlu i u ovim istorijskim okolnostima antropoloki materijal ukazuje na veliku izmeanost rasnih tipova. Ako postoji jedan odreeni, na primer poznopaleolitski dolihokrani arheoloki tip, koji je srednjoevropskog porekla, on je kroz prostor i vreme izmean s drugim antropolokim tipovima koji su poreklom iz severne Evrope, Azije i Mediterana. Recimo, istine radi, da je na teritorijama Srbije i Jugoslavije utvren i jedan autentian lokalni, tzv. dinarski antropoloki tip, koji je arheoloki i antropoloki

24

25

uvek prisutan, ali koji je uvek bio deo celine, a ne dominirajua snaga ove teritorije. Sve nam to govori da na teritoriji Srbije, tokom poslednjih 8000 godina, nije bilo antropoloke dominacije nijednog odreenog rasnog tipa. Ovaj deo sveta je stoga bio topionica naroda u kojoj su se meale civilizacije, rase i obiaji. Sve nam to govori o visoko kvalitetnom skladu domorodaca i migranata. Migranti su ve u prvoj generaciji postajali domai iako su i poreklom i verom bili ovom tlu tui. Kada je re o ispoljavanjima duhovne kulture, koja je ustanovljena, pre svega, u grobovima pokojnika i njihovim stambenim objektima, srpsko tlo pokazuje veliku raspoloivost. Ve kultura Lepenskog vira, koja nema pandan u drugim delovima sveta, pokazuje izuzetnost ovog tla. Velianstvenost verskog bia jasna je i u Starevakoj kulturi, a ovaj duhovni kontinuitet sauvao se i stigao do neolitika Vince. I tu se pokazuje snaga ovog tla u sledu, skoro 3000 godina, Umetnost Vince pokazuje sjajnu usaglaenost preistorijskih Vinana: njihovog svakodnevnog ivota i potreba njihove duhovnosti. Sve to govori o visokim dometima ovog tla u evropskom i vanevropskom okruju. iveli su u kuama od prua i zemlje opskrbljenim posuem i svim moguim predmetima koji su im ivot inili lakim i funkcionalnijim. Ali, ono to najvie karakterie jednu civilizaciju, narod i tlo jeste njen odnos prema smrti kao pripremi za budui ivot. I tu su prestanovnici ovog tla Vinani, pokazali da domete jedne civilizacije ne ine materijalna dobra, ve njeno versko uverenje i njena duhovna imaginacija. Vie od 10.000 vinanskih skulptura, najverovatnije grobnog karaktera, svedoanstvo su verske snage ovih ljudi. ivot ovog tla kree se istim tim putem poviene duhovnosti i dalje prema mlaim civilizacijama: eneolitu, bronzanom i gvozdenom dobu, sve do najezde Rimljana na ovo tlo. Njihovim upadom, pa sve do dolaska Slovena njihove

migracije u VII veku ovo tlo proizvodi predmete koji jo uvek imaju prizvuk i u saglasju su sa dubokim verskim opredeljenjem . Kao da su oni to su se ovde naseljavali bili u srodstvu s onim ovde zateenim, i veoma obaveteni o prethodnicima, nastavljali da proizvode novi vid ve proverene duhovnosti. Ali, obrasci duhovnih i kosmogonijskih konstelacija uvek su u obliku prepoznatljive ifre, koja se moe nastaviti i premostiti. Ako jedna aplika iz groba Sv. Erazma na Ohridskom jezeru, kazuje putem geometrijske stilizacije da je u nju slivena neka tajna koja je doneta ko zna odakle, ona se veoma lako razreava poput vedske planine "Meru" na leima idola s dupljanskih kolica i idola iz Klievca nainjenog oko 2000 godina pre nae ere. I kako je onda mogue da se jedno duhovno okruenje sauva na istom tlu skoro 3000 godina? Tu je onda ve re duhovnom shvatanju sakralnosti i kontinuiteta to se prenosi s naroda na narod, s jedne civilizacije na drugu. Kao arheologa, specijalistu za grobni ritus, mene uvek najvie zanima odnos oveka prema smrti, koji se prenosi s jedne civilizacije na drugu, uvek s istim htenjem: ka konzervatizmu i ouvanju sakralnosti. oveku VII veka sigurno naem pretku bilo je veoma stalo do verskog miljenja preistorijskog oveka iz Vince, iako je Vinanac iveo tu 4000 godina pre njega. Da li to znai da tu niko nije unitavao duhovno okruje svojih prethodnika, kao ni pokojnike i njihove civilizacije? I to je najhitnije narodi koji su tu iveli nikada nisu unitavali duhovni svet i milje svojih prethodnika, niti su dozvolili da se razbije sakralna matrica prethodnih civilizacija. Moda ovo nae srpsko tlo nije Troja, Rim ili Carigrad, ali ono je u neku ruku mnogo vanije, od ta tri velika grada. Nae tlo Srbija, preciznije srpsko podunavlje, ivi neprekidno skoro 10.000 godina, uvek s materijalnom i duhovnom kulturom koja

26

27

je bujala ivotom i ogromnom duhovnom snagom; nosioci te duhovne sile vodili su rauna o kontinuitetu znanja, brinuli su se o svojim precima, o duhovnim vrednostima svojih bogova, konstelaciji zvezdane kape; ljubomorno su uvali svaki komadi ovog tla, utapali ga u tradiciju i verska uverenja, nikada ne pravei hijerarhiju vrednosti prolosti i sadanjosti; i nikada ne dajui prednost antropolokim i rasnim kvalitetima pojedinaca, bili oni Huni, Avari, Rimljani ili neki drugi; beli, crni ili uti.

II NASTANAK KALENDARA1. Crux dissimulate SwasticaPojavljivanje zvezde Sirius na nebu, oko 19. jula, u zodijakom znaku lava u antikoj Grkoj, tumaeno je kao prelazak na drugu polovinu kalendarske godine, koja se kod Grka sastojala iz dva godinja doba. Upravo je zoomorfna predstava lava bila oznaka za tu drugu polovinu godine od meseca jula do decembra. A psea zvezda Sirius, u antici je nazivana Gerionovim psom uvarom, Ortrom; u toj mitolokoj konstelaciji ona je bila otac lava. Tako, jedna metalna aplika pronaena u Oraju, kod Poarevca, prikazuje oca i sina, psa i lava, neraskidivo povezane kao sijamske blizance. Vrlo je bitno kako je antika mitoloko-kalendarska praksa, tada jedan od vidova primitivne astronomije, tumaila letnji solsticij 22. juni kalendarsku sredinu godine, vreme kada je Sunce najjae a njegova snaga poinje da opada. Antika kalendarsko-mitoloka misao je procenjivala trokratni Sunev zastoj na nebu (u vreme letnjeg solsticija, 22. juna) kao znak smrti prve polovine godine i raanje one druge. Tako je to umiranje prirode poistoveivano s umiranjem psee zvezdeSirius, antikim Gerionovim psom Ortrom. Neto ranije smo rekli da je Ortrov sin bio lav, druga polovina atinske godine. Proces smrti psee zvezde (Siriusa) bio je zamiljen kao njegov odlazak na drugi svet, 22. juna, i ponovni povratak 19. jula. U toj kalendarsko-mitolokoj konstelaciji antike, kljuan trenutak bio je 22. jun, kada se Sunce na nebu okretalo trokratno, suprotno od svog uobiajenog hoda od zapada ka istoku.

28

29

Taj fenomen suncostaja, Sunevog letnjeg solsticija, fiksiran je u duhovnom ivotu preistorijskih ljudi ve od poetka zemljoradnje u mlaem kamenom dobu, neolitu, slikom kukastog krsta, crux dissimulatarQ. Preistorijska kultura Evrope je naroiti znaaj posvetila stvaranju grafike predstave "kukastog krsta", blisko ga vezujui za trenutak pokuaja zaustavljanja ubitanog sjaja sunca, 22. juna, u vreme tog letnjeg suncostaja. Tako je za ondanje ljude "kukasti krst", pre svega, bio likovno obeleje molitve za kiu, neka vrsta dodolske grafike tajne ifre kojom se.otvara klju neba, kie i blagoslovene vlage. Ali, problem suncostaja 22. juna nije bio tako jednostavan kao to to izgleda na prvi pogled. Prva polovina godine je bila Ortrova erka, zmija, ona je morala da umre kako bi se rodio njen brat, lav druga polovina godine. Tako je na onaj drugi svet, u podzemlju gde se kriju sve vode sveta, neko morao lino da sie i otvori vodene brane i ustave kako bi o voda nesmetano potekla prema ednim poljima. Taj oslobodilac kie bila je psea zvezda Sirius, uvar korenja bilja Ortro; on je 22. juna lino siao u podzemlje da bi se pre izlaska Suneve svetlosti, 19. jula, trijumfalno vratio da kiom prirodi omogui ivot. Poto je za preistorijskog i antikog oveka bilo veoma teko da likovno predstavi itavu religijsku metaforu zaustavljanja Sunca, umiranja psee zvezde-Siriusa, Ortra, i njegovo vaskrsenje 19. jula ta celokupna navedena ekonomija spasenja oveka, domostroja i prirode zamenjena je likovnom predstavom kukastog krsta. Ta apotropejska snaga kukastog krsta bila je istovremeno i ovekova duhovna pobeda jer je on svoje duhovne i duevne moi predavao ba njemu. Pa tako skoro 10.000 godina ovek urezuje, islikava, modeluje kukasti krst, crux dissimulata-u; isto tako, svoje mitoloke kompozicije, i uz pomo mozaine i30

fresko dekoracije prenosi na keramike posude, nakit i mnoge predmete vezane za svakodnevni ivot, a pokatkad i na one posveene sahranjivanju pokojnika i njihovom ivotu na onom drugom svetu. 11 Sledstveno tome, i u logici pojave Kristovog krsta s Golgote, ogleda se njegova geneza iz preistorijskog "kukastog krsta". Ali, kada je u pitanju uenje i delo Isusa Hristosa, ova ideja je prefinjena. Tako je trokratni Sunev zastoj izjednaen s trodnevnom Hristovim bivanjem u grobu, od velikog petka do Uskrsa, koje je Sinu Bojem i celokupnom oveanstvu omoguilo iskupljenje grehova i vasrkrsenje posle smrti. ^

31

Literatura:Badurina: 1979, Leksikon, Zagreb. Beker U: 1992, Astroloki Leksikon (Astrologija, Astronomija, Kosmologija), Gornji Milanovac, str. 225. Charkey J: 1989, Celtic mysteries, the ancient religion, London, si. 34-35. str. 87. ausidis N: 1994, Mitskite sliki na junite Sloveni, Skopje, zadnja korica knjige. Evsjukov V: 1988, Mitologija Kitajskog neolita, Novosibirsk, si. 36, str. 66. Garaanin M: 1975, Preistorija Srbije, Beograd. Grevs R: 1969, Grki mitovi, Beograd. Kruni et al: 1997, Antika bronza Singidunuma, Beograd, str. 149. 282, 329. Milenkovi M:-l996, Pozlaena aplikacija s lokaliteta OrajeCrkvina, SAD 11, Beograd, str. 169-172. Nehvatal B: 1978, Frumitteralterlisher reliqerkreuze aus Bhmen, Prag. Petrovi R: 1992, Kefalija i polikefalija, ZNM XIV, Beograd, str. 439- 411. Ribakov B. A: Rusali i bog Simargl-Pereplut, SA 2, Moskva, str. 91-116. Ribakov B. A: 1971, Ruskoe prikladnoe iskustvo X-XIII vekov, Leningrad, str. 97-116. Ribakov B. A: 1981, Jazistvo drevnih Slavjan, Moskva.

Napomene:L R. Grevs, Grki mitovi, Beograd 1969, str. 111.

Z Isto. 3. M. Milenkovi, Pozlaena aplikacija sa lokaliteta OrajeCrkvina, SAD II, Beograd 1996, str. 169-172. 4 U. Beker, Astroloki Leksikon (Astrologija, Astronomija, Kosmologija) Gornji Milanovac 1992, str. 225. 5. R. Grevs, op. cit. 6, B. A. Ribakov, Jaziestvo drevnih Slovian, Moskva 1981, str. 91; A Badurina, Leksikon, Zagreb 1979. . 7. R. Grevs, op. cit. 8. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, SA 2, Moskva 1967, 91-116 str; B. A. Ribakov, Ruskoe prikladnoe iskustvo XXIII vekov, Lenningrad 1971, str. 97-116. 9. ak je atinska (u staroj Grkoj) Nova godina poinjala (raunala se) pojavom psee zvezde-Sirijusa. (Prema: R. Grevs, op. cit). 10. Ta ideja kukastog krsta kao pokretaa vremenskog proticanja (toka vremena) najbolje se vidi u keltskoj mitologiji. Krst je u Kelta izjednaen s trokrakom munjom "Triskelonom", iji energetski udar omoguava pokretanje

32

33

toka prirode. (Prema: J. Charkey, Celtic mysteries, the ancient religion, London 1989, slika 34-35, str. 87). 1LKukasti krst ili grafika predstava Sunca izjednaena je s idejom davaoca ivota. Dakle, u trenutku ovekove pojave na Zemlji, iz materice, izjednauje se raanje oveka s raanjem Sunca. A trenutak ovekove smrti predstavlja kako smrt' oveka, tako i smrt Sunca. 12. Hrianska eshatologija krstu daje jo vei simboliki znaaj poistoveivanjem Isusa Hristosa s drvetom krsta, kao mestom Njegove kazne. Krst je i orue iskupljenja greha: u ideji Kristove smrti otkriva se mogunost ljudskog umiranja, kao i iskupljenje praroditeljskog greha Adama i Eve.

Slika l Predmeti s urezanom svastikom iz paleolita. Predmeti s urezanom svastikom iz neolita. Slika 3 Keramika sa svastikom iz Samare, neolit 5000 g. pre n. ere. Tabla n Slika 1 Narukvica iz Drmna iz gvozdenog doba, I milenijum p. nae ere. Slika 2 Rozeta iz Manerbio sul Mela, I milenijum pre nae ere. Sv. Marta na Magdalenskim gorama, Slovenija, VI V v. p. n. e. Slika 4-6 Svastika iz rimskog perioda, Srbija, II III vek nae ere. TablaJn Slika 1 Aplika iz Oraja, VIII IX vek, Poarevac. Slika ?. Fibula s lavom i svastikom iz Volosa, Grka, VII vek n. ere.

Opis TablaJL

tabli

Krst s lavom-svastikom, XI XII vek, Podebradi, eka Republika.

34

35

2. Koej i trijada iz SirmijumaMermerni sunani asovnik, pronaen u Sremskoj Mitrovici 1981. godine, sainjen je od tri figure i asovnika. Ranije objanjenje P. Miloevia, arheologa koji je otkrio ovu izuzetnu rimsku, 'rano-carsku reljefnu kompoziciju, uputilo nas je na mitoloke junake grko-rimske antike: Atlasa, Herakla i njegovog polubrata blizanca Ifikla. Ovo objanjenje zasnivalo se na veoma bliskom odnosu Herakla i Ifikla, kao polubrae i blizanaca, ali ono nije sutinski razreilo odnos ove tri figure niti otkrilo razlog zato su one grupisane oko sunanog asovnika. Ono to je bilo bitno u kompoziciji, a to je P. Milosevic uoio, jeste njena vezanost za jedanaesto Heraklovo junako delo, branje Hesperidinih jabuka, gde se pominje kako je Herakle zamenio Atlasa drei nebeski svod, da bi se ovaj domogao Hesperidinih jabuka. Dajemo sebi za pravo da sirmijumsku trijadu postavimo u drugaiji personalni odnos, drei se Grejvsa koji kae (citat): "Titan astronom, koga je Herakle zamenio, bio je Koej (odnosno Tot), a ne Atlant-Atlas." Upravo Grejvs nedvosmisleno kae da je, u navedenom jedanaestom junatvu, trei uesnik u dranju nebeskog svoda bio Koej, a da se nigde ne spominje Ifikle. Poli smo upravo od ove odreene Grejvsove izjave, da bi, kao treeg uesnika trijade iz Sirmijuma, uoili Koeja namesto Ifikla. Drei se Grejvsa saznajemo da je prvi astronom bio Atlas (Atlant), drugi je bio Koej, a trei gospodar Zodijaka postaje Herakle. Kao to je ve poznato, Zevs je bio otac Heraklov, a majka mu je bila Alkmena. Ali ko su bili Atlas i Koej u sirmijumskoj trijadi?

37

Po pelakom mitu o stvaranju sveta, boginja Eurinoma je stvorila sedam planetarnih sila: Sunce, Mesec, Mars, Jupiter, Venus (Veneru) i Saturn. Nad svakom od sedam planetarnih sila vladali su jedna Titanka i jedan Titan. Titan i Titanka, koji su vladali Mesecom, bili su Fojba i Atlant (Atlas), a planetom Merkur su vladali Metida i Koej. Titan Koej je bio sutina inteligencije, otac Lete i deda boga svetlosti Apolona. S druge strane, Atlas je bio otac Maje, Zevsove ene i majke Merkura (Hermesa). Tako je sada sasvim jasno da su Atlas, Koej i Herakle povezani krvlju. Herakle je bio Zevsov sin, a Koej i Atlas su bili tastovi boga Zevsa. Ali, sutina sirmijumske trijade nije u isticanju krvnih veza, ve u neemu psefinjenom i veoma bitnom za mitologiju i za raunanje vremena. Titan Atlas je bio gospodar Zodijaka kao deda boga Merkura koji je imao tu ast da se smatra onim to je izmislio slova prvobitne grke azbuke, najverovatnije, linearnog pisma. Koej se, kao Apolonov deda, moe smatrati blisko vezanim za boga Sunca, koji je smatran i bogom astronomije. Potpuno tumaenje sirmijumske trijade poiva na ustolienju i svrgavanju svetog kralja svake kalendarske godine. Zato se mesto gde su bile smetene Hesperidine jabuke smatra mestom smrti po kome hara vreme kad umire sveti kralj. Herakle, kao novi gospodar Zodijaka, umesto Atlasa, Apolona i Merkura, novi je sveti kralj koji se raa, umire i vaskrsava u vreme martovske ravnodnevnice, kako bi godinji krug bio ostvaren i mogu. Herakle, kao novi sveti kralj, postaje vladar velike godine od stotinu meseevih mena. Po nekim izvorima, on je stvorio novo grko pismo, ija su slova obeleevala svaki mesec u godini. Upravo sirmijumska trijada prikazuje Heraklovo preuzimanje kraljevstva nakon poinjenog XI junatva: donoenja

Hesperidinih jabuka. I upravo tada je "On na svoja plea preuzeo od svog prethodnika teret svetog kraljevstva zajedno s titulom 'Atlant, onaj koji dugo trpi' ". Prvobitno, teret verovatno, nije bio "nebeski svod ve sunani disk". Pa je tako bradati lik koji nosi nebeski svod, Herakle, "kao novi Atlant", o emu, svedoi "Heraklov vor", kojim mu je potpasana kratka suknjica subligaculum. S druge strane trijade je par bratskih Titana, kao gospodara nedelje, koja se sastojala od 52 x sedam dana. U levom uglu je Koej, na ijem se ramenu nalazi glava nemejskog lava kao simbola astronoma koji je lino predao nebeski svod Heraklu. U desnom delu je Atlant (Atlas), kao njegov brat. Tako Titan Koej simbolie sredu, etvrti dan u nedelji, poto je sedmica poinjala nedeljom kao Sunevim danom. Po naredbi novog gospodara Herakla, Koej predstavlja mesec mart, vreme Heraklovog roenja, kalendarski poetak godine kao i vreme prolene ravnodnevnice. A njegov brat Atlas-Atlant predstavlja boginju Mesec (Lunu), drugi dan u nedelji, ponedeljak, i drugi mesec u godini, januar, jer je, po svemu sudei, godina poinjala decembarskom zimskom dugodnevnicom u vreme raanja Sunca. Iz svega do sada reenog sledi da je fizika slinost Atlasa i Koeja logina, jer su oni bili braa i Titani, za razliku od Herakla koji je bio sin Zevsa.

Literatura:1. R. Grevs, Grki mitovi, Beograd 1969. Z P. Milosevic, sunani sat iz Sirmijuma, Starinar XXXVI 1985, Beograd, s. 195-201. 3. M. Tadi, Nacrt za katalog naih sunanika, Razvoj

38

39

astronomije kod Srba, Beograd 1997, str. 31-43. 4 Isti, Old Sundials in Serbian Lands, Prossedings of the 4th Yougoslav-Romanian Astronomical Meeting, Beograd 1998, str. 218-226.

3. Narukvica iz Drmna ili o jednom kalendaru iz gvozdenog dobaPreistorijske akaste grivne, tipa "Juhor", starosti od X do IX veka pre nae ere, a posebno ona iz Drmna, svojom ikonografijom i grafikim prikazom poloaja Sunca daju veoma stari vid poloaja Sunca tokom jedne kalendarske godine. Dosadanji istraivai ovih narukvica bili su u dilemi oko mitoloko- religijskog objanjenja ovih narukvica. Poslednji koji se njima bavio, . Andreji, u svom tumaenju grafikih simbola na narukvicama, video je teoloki antropomorfizam oslanjajui svoje tumaenje na mitologiju Bliskog istoka i stara verovanja Balkanskog poluostrva. . Andreji je dao radnu pretpostavku da je narod gvozdenog doba na Balkanu Tribali" u stvari bliskoistona fenika trijada Dagon, Bal i Astarta. Ova veoma smela mitoloka konstrukcija polazila je od arheoloke grae kao osnove za verske obrede u poast bogovima naroda Tribala, ili, je po Andrejiu, fenikoj trijadi. Naime, Andreji je od sitnih znakova i istorijskih aluzija nainio jednu hipotetinu konstrukciju, koja nije uspela da razrei osnovni smisao likovnog reenja grafike dekoracije i simbolike to se nalazila na akastim grivnama tipa "Juhor". Drei se crtea, koji predstavljaju prividnu Sunevu putanju na nebu u toku jedne kalendarske godine, a preuzetih iz udbenika M. J. Andonovia, pod nazivom "Kosmografija", mi smo uz pomo grivni tipa "Juhor", pre svega, grivne iz Drmna, uspeli da dovedemo u vezu grafiku dekoraciju s narukvica s godinjim kretanjem Sunca na nebu. Naime, na akastim grivnama je najvea dilema bila kako rastumaiti krajeve narukvice koji su inili otvor; oni su, i pored jasne grafike dekoracije na narukvici, morali imati blisku vezu s funkcijom

Opis Tabla I

tabli

Slika 2 Skulpture: a) Atlas i b) Herakle i Zevs (Ifikle?) sa sirmiumskim sunevim satom na svojim ramenima.

40

41

celokupnog likovnog reenja. U stvari hijatus, koji su inili krajevi narukvice, predstavljao je ravnodnevniko kolo 21. mart i 23. septembar. Postavljena u solarnu godinju raspoloivost, s etiri stalna znaka: 21. mart, 23. septembar, 22. juni i 22. decembar, narukvica iz Drmna je pokazala razlog svog grafikog reenja; a, to je jo vanije, ova solarna raspoloivost je bila mnogo loginija od tribalske fenike trijade koja je bila bez ikakvog osnova za lokalno podruje planine Juhor. Poloaj planine Juhor je geografski odgovarao grafikom reenju akastih grivni. Stoga je sada tek postalo jasno koji je bio razlog proizvodnje ovih grivni. Planina Juhor se nalazi na obodu itnice u blizini ua Zapadne u Veliku Moravu; smatra se najplodnijim delom umadije, krajem koji je u preistoriji mogao da hrani celokupnu Srbiju.

Stoga je preistorijskim ljudima gvozdenog doba, prestanovnicima teritorije Srbije, bilo neophodno da utvrde etiri gore navedena znaka, bez kojih nije bilo mogue shvatiti ni Sunevo godinje kretanje, ni osigurati letinu. Tek kada je takvo ravnodnevniko kolo fiksirano za hijatus, kojeg ine krajevi narukvice, postalo je jasno koji je pravi smisao istaknutih krstova. Istaknuti krstovi, s jedne strane, utvruju datume u godini prema kalendaru 22. junu i 22. decembru dane umiranja i raanja mladog Sunca. A drugo, to je veoma bitno, ovde je po svemu sudei uoena geografska raspoloivost planine Juhor u letnjem i zimskom solsticiju. To je od izuzetne vanosti, jer iz svega proizilazi mogunost, na 'koju je ve ukazano velikim otkriem u Blagotinu, da je ovaj deo Srbije, kao itnice Balkana, bio veliki mitoloko-religijski centar koji je ak proizvodio akaste grivne da obelei najhitnije kalendarske oznake, letnji i zimski solsticij i ravnodnevniko kolo: 21. mart i 23. septembar. Postavljanjem ravnodnevnikog kola u hijatus krajeva narukvice, shvaeno je pravo znaenje grafiki predstavljenih krstova i trouglova u kontinualnom sistemu igre rafura. Rana Grka mitologija pelakog doba, koja odgovara i gvozdenom dobu Balkana, upravo govori da je kalendarska godina bila podeljena na dva jednaka dela na isti nain kako je to uinjeno na narukvici iz Drmna. Kada su kao na fiksnim reperima postavljeni "malteki krstovi" uobiajena grafika oznaka Sunca, utvrenim znakovima jo iz bronzanog doba, postalo je jasno da se u polukrunom titu nalaze meseci pre letnjeg i zimskog solsticija, a na dugom trakastom delu grivne', polovina godine izdeljena je rafiranim trouglovima. Narukvica iz 'Drmna, kao i sve ostale narukvice tipa "Juhor",

42

43

sagledane na ovakav, solarno-astronomski nain pronaene su unutar teritorije Srbije, ali i izvan njenih granica, predstavljaju grafiku linearnu sliku godinje Suneve putanje; ona je fiziki podeljena na dva jednaka dela, prema letnjem i zimskom solsticiju, koji su na naroit nain istaknuti na proirenim krajevima narukvice. Iz toga proistie mogunost da su ljudi kasnog' bronzanog i ranog gvozdenog doba, znai, pre vie od 3000 gedina, veoma dobro uoili godinje kretanje Sunca, njegovo prividno umiranje u vreme letnjeg solsticija (22. juna) i njegovo ponovno raanje u vreme zimskog solsticija (22. decembra). Ravnali su se upravo prema rastu i opadanju Sunca, da bi svoje poljoprivredne radove uspeno okonali. Jasno uoavanje svih aspekata godinjeg kretanja Sunca uslovilo je i stvaranje ranih preistorijskih mitologija koje su vezane za umiranje staroga Sunca kralja, 22. juna, u vreme letnjeg solsticija; i raanje mladog boga-boia, mladoga Sunca, u vreme zimskog solsticija, 22. decembra. Ovaj solarno-astronomski apsurd da Sunce umire 22. juna, a ponovo se raa 22. decembra naveo je na stvaranje mitoloke matrice godinje smrti i raanja Sunca svake godine. Na takav nain umiru i ponovo se raaju mnogi bogovi: Tamuz, Dionis, B ah i Isus Hristos. Iz takvog solarno-astronomskog apsurda, umiranja i ponovnog raanja Sunca, nastao je teoloki antropomorfizam najpre, na Bliskom istoku, i u Egiptu, koji je, oko 3000 godina' pre nae ere, povezao stvaranje ranih panteona s opustoenjem prirode "suom": pa tako bogovi Oziris i Bal, godinje umiru i ponovo se raaju, da bi se s tom injenicom povezao izlazak psee zvezde "Sirius", godinja poplava Nila i prestanak Sue. Pravi smisao ovih akastih grivni je "dodola" molitva za kiu, koja je dovedena u vezu s letnjim solsticijem, 22. junom,

kada je rast Sunca najvei i kada poinje da opada njegova snaga; tada je zapoinjao kini period godine koji je znaio opstanak celokupne godinje letine. Sagledavanjem akaste grivne iz Drmna i ostalih akastih grivni tipa "Juhor" iz ugla solarne konstelacije, ove arheoloke ^rukotvorine od neprocenjivog istorijskog znaaja, predstavljaju najraniju gvzdenodopsku konstelaciju Sunevog godinjeg kretanja s ciljem da budu molitva za dolazak kie. Istovremeno na narukvicama'je predstavljen jedan od najstarijih duhovnih centara Balkana, planina "Juhor", koja je mogla imati znaenje boanskog stanita u preistorijskom poimanju stvari, poto se ovo uzvienje nalazilo izmeu ua Velike u Zapadnu Moravu. Izvesno je da su akaste grivne i planina Juhor dovedem u vezu s godinjim izlivanjem Velike Morave, a to je bio najvaniji izvor ivota preistorijskih ljudi ovog dela Balkana. Uzimamo sebi slobodu da iznesemo jo jednu mogunost: splet tokova Velike i Zapadne Morave mogao bi biti izjednaen s Velikom Majkom, Magnom Mater, pa bi tako njen sin bio mlado Sunce, kralj koji se raa 22. XII, svake godine, a njen mu bi bio stari kralj koji umire 22. juna, svake godine. To je bila jedina mogua trijada preistorijske mitologije, jer je bila blisko povezana sa izvorom ivota, mladim Suncem zimskog solsticija, koje je znailo obnovu prirode i hranu plemenu; dok je letnji solsticij dovoen u blisku vezu s umiranjem starog Sunca kako bi Magna Mater, majka bogova, mogla da nahrani suna polja blagosiovenom vlagom i tako obnovi rast prirode, a plemenu vrati hranu (letinu) kao izvor ivota. Prema tome, akaste grivne grafiki nedvosmisleno predstavljaju taj solarno-astronomski fenomen: s jedne strane, godinji rast Sunca oba solsticija i ravnodnevniko kolo; a s druge strane, veoma jasno utvruju taj solarni mitoloki apsurd da Sunce 22. juna umire, a 22. decembra se ponovo raa.

44

45

Isto tako, ne smemo zaboraviti da su grivne bile ukras na dugim haljinama pomou kojih su se uvrivali rukavi u dodolskim igrama za dobijanje kie. Ta molitva igrom bila je neophodna da se umilostivi krug i tok prirode kako bi Sunce umrlo 22. juna, a 22. decembra se ponovo rodilo. akaste grivne su bile zatvarai rukava, jer su se dodolske igre izvodile s veoma dugim rukavima ijim se podrhtavanjem podraavalo talasanje vode i vlage; time je imitiran izlazak vode iz podzemlja, jer se verovalo da se ba 22. juna, u vreme letnjeg solsticija, vodene ustave diu, a voda iz dubina zemlje izlazi na povrinu, branei suna polja i darujui dragocenu tenost koja je krv ivota i spas ljudima i prirodi.

Z. Andreji, akaste grivne, Raca 1996. M. Garaanin, Praistorija na tlu Srbije, Beograd 1973. U. Beker, As'troloki leksikon, Gornji Milanovac 1992. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetska Arheologija, 2, Moskva 1967.

OpislabfoLl

tabli

Slika 1 Godinje kretanje Sunca i narukvica iz Drmna, I mil. pre nae 'ere.

46

4. S v e t i G r a lU dalekoj zemlji keltskih Skordiska, nekadanjih stanovnika prostora srpskog podunavlja, naen je Sveti Gral na kojem je u 13 slika izvedena celokupna kosmogonija. Sveti Gral, u obliku srebrnog kotla (visine 70 cm), sluio je, pre svega, za krvnu rtvu da bi se tako pronala i poboljala budunost celog skordijskog plemena. Trinaest likovnih predstava kazuju: "Mi, keltski narod, nudimo tebi, majko naa prirodo, krv celog naeg plemena, koju emo sada ovde proliti zaklani od ruke druida, naeg boga sunca Cernunosa, upravo ovde iznad usta Svetog Grala. Naa e smrt, oticanjem nae krvi u Sveti Gral, biti nae vaskrsenje u buduem ivotu, u arobnim predelima gde ive vazda mladi bogovi i gde tee med i mleko". Na est ploica, sa spoljanje strane Svetog Grala, predstavljeni su Sveti kralj (zima) i Sveta kraljica (prolee). Kralj je predstavljen kao gospodar celokupne ivotinjske prirode i sva etiri godinja doba; to je simbolizovano ivotinjama koje je on epao rukama. Kao njegov pandan predstavljena je Kraljica (prolee), koja se oblai u odeu meseevih mena, uz pratnju ivotinja podzemlja. est ploica, sa spoljanje strane Svetog Grala, samo su priprema za unutranju dekoraciju. Ako zamislimo da je spoljanost Grala bila samo priprema za in rtvovanja u srebrnom kotlu, onda je on bio jedan vid inicijacijske pripreme kroz Svetu svadbu zime i prolea (kralja i kraljice). Sam in brodarenja u smrt zapoinje predstavljanjem kraljice neba (prolea), koja se vozi nebeskim koijama u predele smrti, a potom se nastavlja smru svih ivotinja u prirodi i, na kraju, umiranjem samog boga Cernunosa koji se penje iznad48

usta Svetog Grala da bi zaklao samog sebe. Ovoj sceni je suprotstavljena scena s jelenskim vrhovnim bogom sve etiri strane sveta, Cernunosom, koji se ponovo raa u prolee. Taj trenutak prolenog raanja Cernunosa predstavljen je u prolenom ambijentu prirode s ivotinjama. Ovde je mogua smrt: ubistvo zmije u levici boga, inicijalnim krugom Torkvesom (sunce), ima znaenje osloboenja od smrti zime i raanja u novom proleu. I tako, novembarski semajn zapoinje zamiljenom povorkom koja ulazi u Gral da bi nad njegovim ustima bila zaklana, i ponovo se obnovila, vaskrsnuvi u vidu povorke konjanika. Ali, ela prisutna povorka je samo umnoen vrhovni bog Cernunos. I taj Gral u Gralu je idealan arhetip rtve. Njegovim dvostrukim uranjanjem preko smrti vrhovnog boga i bika zapoinje sem'ajn susret zime i budueg prolea koji je olien u svetom braku zime i prolea, kralja i kraljice. I to prolee je olieno u sedeem bogu s jelenskim rogovima Cernunosom, koji je stisnuo zmiju (smrt), dok samu zmiju potpuno unitava Torkves. Kolut Torkves koji Cernunos dri u desnici, znak je osloboenja prirode od zimske smrti i ponovnog njenog raanja buenjem u proleu. Ali, da bi to ponovno raanje prirode bilo mogue potrebno je rtvovati bika; ovaj ritual moe se uzeti kao smrt ele prirode (predstavljen na rozeti, na dnu Grala). I tako, pred naim oima (gledajui spolja), zapoinje velika sveanost u mesecu novembru, tzv. semajn; tada poinje svadbeni pir zime i prolea (kralja i kraljice) i njihova priprema za smrt ele prirode u zimskim mesecima. Ovoj inicijatskoj smrti bila je neophodna Taurobolija smrt bika kao olienje grdnih snaga prirode, njenih najmonijih sokova. Ali, da bi priroda u potpunosti umrla i da bi se ponovo rodila, bilo je neophodno da umre vrhovni bog Cernunos.

49

literatura:New Larousse Encyclopedia of Mythology, London 1969. R. H. Achmann, Gunderstrup-studie. Untersuchingen zu den frgermanischen Kunst. Grundlagen der Frgermanischen Kunst. Bericht der Rmisch Germanishen Komission, Band 1971, 1990, 2, teil.

OpisTabla T-IT

tabli

Slika 1-U Delovi Svetog grala (kazana) iz Gundestrupa, nainjeni od srebra, iz Danske, I vek pre nae ere.

50

5. Fibula iz Vrbasa ili o problemu njenog kalendarskog objanjenjaA b s t r a k t Fibula iz Vrbasa je do sada obnarodovana nekoliko puta, ali samo u okviru arheolokog tumaenja. Ona sadri ikonografske siee, s jasnom ulogom, koje je bilo neophodno sagledati iz ugla kalendarske konotacije. Fibula iz Vrbasa je tip, tzv. "palastih fibula", a bila je i najizrazitija slovenska karakteristika, u VI i po'etkom VII veka. Ovaj rad pokazuje da je palasta fibula bila "molitva za dolazak kie" 22. juna, kada je Sunce najjae, tano u vreme letnjeg solsticija, suncostaja.

tipa, meu kojima se nalaze komadi od izuzetne umetnike i duhovne vrednosti, u vremenu od V VII veka, predstavljale su sintetizovano shvatanje slovenskog i germanskog panteona koji je do dana dananjeg ostao velika nauna nepoznanica. Iako su slovenska i germanska mitologija u vremenu od V VII veka bile na niem duhovnom nivou u odnosu na grkorimsku antropomorfnu mitologiju, one su bile bliskije povezane s ciklusom smenjivanja godinjih doba i svim bitnim prirodnim fenomenima; to je govorilo da su Sloveni narod iju je duhovnost obrazovala prirodna okolina u kojoj su iveli: ume, reke i nebeska kapa sa Sunevim i planetarnim sklopom. Polazni podstrek radu, na fibuli iz Vrbasa, bio je sledei: kako dovesti arheoloku grau u vezu sa istovremenim smenjivanjem godinjih doba? Tu su bili primarni, rast i opadanje Suneve snage, koja je, u tim vremenima bila povezivana sa ivotnim tokom prirode i uspenou letine. Kada su problemi arheoloke grae solarno-astronomski zasnovani, bilo je dalje ve lake svesti celokupni sled godinjih doba na dva pola, dva stoera: 22. decembar, zimski i letnji solsticij, 22. juni. Da je ovako utemeljena arheoloka postavka bila dobra, pokazivao je arheoloki materijal palaste fibule koje su sve bile vezane za svoja dva stoera: zimski i letnji suncostaj. Ali, na pomisao o putovanju Sunca kao koijaa u svojim kolima, s jedne strane stoera, i kao vladara podzemlja Arimana, sa suprotnog stoera, ve je ranije doao B. A. Ribakov. On je ta dva suprotna stoera povezivao vlagom, tj. kinim tokovima. Pri tom, on nije "uoio osnovno svojstvo palaste fibule da je: "molitva za dolazak kie" dodola koja se izrie 22. juna, kada je Sunce najjae i kada njegova snaga poinje da opada. Polazna taka je bilo i posmatranje crtea M. Andonovia, iz njegovog udbenika "Kosmografija", iz 1888. godine. Naime, M. Andonovi je, na navedenom crteu, postavio godinja doba

Pal a s t e fibulePalaste fibule, koje su nalaene u nekropolama slovenskih i germanskih naroda, ukazivale su na odreeni religiozni smisao, koji su neki autori, na prvom mestu A, Ribakov, objanjavali kao raspoloivost dve krajnosti, dualizam vrhovnog solarnog boanstva dobra i boga zla Arimana likovno predstavljenog s glavom gutera. U tumaenju fibule iz Vrbasa krenuli smo iz miljea kalendarske godine, kao sleda bitnih Sunevih objava koje su bile vezane za poljoprivredne radove i svakodnevni ivot slovenske i drugih istorodnih naroda. U arhelokoj grai najosetljivija stvar je objasniti proces smenjivanja godinjih doba. Mitoloka osnova uzastopnosti godinjih doba, pre svega zime i leta, bila je, po shvatanjirrta Slovena, ne samo sklop celokupne prirode, ve i religioznosti. Fibula iz Vrbasa i ostale fibule ovakvog

54

55

u mapu koja pokazuje etiri rasta Sunca, to je ve bilo uinjeno u svim astronomskim udbenicima, da bi se obeleio zimski i letnji solsticij, 22. decembar i 22. juni, i ravnodnevniko kolo, 21. mart i 23. septembar. Ali, na nau sreu, M. Andonovi je, u svojoj navedenoj knjizi postavio ekliptiku sa Suncem na severu, na 90 , u poziciju zimskog solsticija, 22. decembra. Takva raspoloivost ekliptike bila je prava dopuna objanjenju "palastih fibula" B. A. Ribakova. Uvaeni Ribakov je celokupno mitoloko tumaenje zasnovao na stoeru sever-jug, svetlost i tama, dobro i zlo. Pri tom, on nije uzeo u obzir mogunost uvoenja u upotrebu ravnodnevnikog kola pod uglom od 90 . Upravo je umetnuto ravnodnevniko kolo, 21. marta i -23. septembra, podelilo ekliptiku, Sunevu putanju na etiri ravnomerna dela, dajui godinjem ciklusu prirode logian i prirodan sled. Sve je to, po prvi put u slovenskoj arheologiji, dalo mogunost tumaenja palastih fibula iz solarno-astronomske perspektive. Tako postavljena ekliptika, Suneva putanja, dala je mogunost razreavanja ikonografske raspoloivosti slovenskih "palastih fibula", kao i svih ostalih fibula iz vremena od V VII veka, koje su bile koriene u nonji gotskih, langobardskih, gepitskih, alanskih i alamanskih plemena u njihovim ranim dravnim oblicima, tzv. kneevinama s duxom plemenskim voom. Postavljanjem glave fibule-tita prema ekliptici na severu, u poloaju zimskog solsticija, 22. decembra; na drugoj strani, nalazila se noga fibule s antropomorfnom glavom koja je bila postavljena u vreme letnjeg suncostaja, 22. juna. Tek kada je fibula postavljena u solarnu ordinaciju 2 solsticija i 2 ravnodnevnice, bilo je mogue razreiti komplikovanu ikonografiju fibula ovakvog tipa. Direktnim oslanjanjem glave fibule o ravnodnevniko kol, u levom uglu, prema rastu paleva na glavi fibule, omoguilo je tumaenje paleva na glavi kao meseca u

godini: od marta do septembra, ili jo ire, od aprila do avgusta, ve prema broju paleva na glavi fibule 5, 7 i 9. Izjednaavanje ekliptike s likovnim planom fibule, pokazalo je celokupni kalendarsko-mitoloki smisao ovog sklopa.

Mitska sutina dispozicijeDavnanja Ribakovljeva ideja o suprotstavljanju Sunca vrhovnom Dobru, guteru Arimanu, vladaru zla i tame, pokazala se u osnovi tanom. Ali, pri svemu navedenom, Ribakov nije shvatio celokupni nalog fibule, sastavljen iz dve krajnosti; glava je imala funkciju zimskog solsticija (22. decembra) koju je simbolizovao bog dobra Ordmuzd Ahuramadze, kada se raalo novo mlado Sunce, a noga fibule je imala ulogu letnjeg solsticija (22. juna), kada je umiralo staro Sunce, koje je simbolizovao boga tame, Arimana. Po ovom sklopu, svedenom na dva godinja doba, hladnu zimu i arko leto, godina je ravnodnevnikim kolom podeljena na dva idealna estomesena dela, po vremenu izjednaavanja dana i noi ravnodnevnicom, tzv. ekvinocijem. Astronomska raspoloivost Sunca podeljenog na etiri godinja doba ravnodnevnikim letnjim kolom i zimskim solsticijemsuncostajem u vremenu od V do VIII veka nae ere, shvatana je kao odnos boga Sunca i avola Arimana, koji su se nalazili na krajevima, gornjem i donjem delu, palaste fibule u potpunoj opoziciji. Stoga je raanje mladog Sunca, 22. decembra, izjednaavano s raanjem celokupne prirode, a umiranje stare prirode, na neki nain, i starog Sunca kralja, 22. juna, izjednaavano je sa avolom Arimanom. Navedeni narodi su tako objasnili prirodni fenomen letnjeg solsticija, posle trokratnog zaustavljanja Sunca na nebu i njegovog okretanja u

56

57

suprotnom pravcu: kao umiranje starog Sunca, jer je ba u tom trenutku titanska snaga Sunca poinjala da slabi, a Sunce iz najvie take na nebu poinjalo je da umire i da se sputa ka horizontu. Gledano s mitoloko-religijske strane, ljudi toga vremena su mislili da je staro Sunce, 22. juna, kretalo u svet Arimana, boga smrti, koji je bio pretvoren u lik gutera.l ft

Slika 1 Fibula iz Vrbasa, iz VII veka; postavljena u godinji Sunev ciklus.

Opis Tabla I

J. Kovaevi, Varvarska kolonizacija junoslovenskih oblasti, Novi Sad 1960. M. Andonovi, Kosmografija, Beograd 1888. B. A. Ribakov, Jeziestvo drevnih Slavjan, Moskva 1981. U. Beker, Astroloki Leksikon, Gornji Milanovac 1992.

tabli

58

6.

Aplika iz Oraja rani slovenski ^ffr^ft1*

6.1.

l/ vod

dovelo do logine svrsishodnosti. Tako sagledana iz ugla arheoloko-etnoloke kole, iz njenog kalendarskog miljea, aplika je stekla pravu svrhovitost predmeta koji se uivao na haljinu uesnika u kupalskim sveanostima. Ovakvo tumaenje je zahtevalo dublju stilsku i ikonografsku analizu koja je mogla da postavi likovnu predstavu primereno svojoj svrsi.

Nedavno publikovana i delimino objanjena aplika iz Oraja,* s lokaliteta Crkvine, kod Poarevca, uz struno arheoloko prepoznavanje koleginice Marine Milenkovi (Glasnik SAD, 11, Beograd 1996, str. 169-172), otvorila je niz pitanja. Objanjenje arheoloke grade mitoloko-religijskog karaktera u primeni svoje metodologije uvek se zadravalo na odgovarajuem prepoznavanju i slinostima. Proces prepoznavanja se okonavao vezivanjem za odgovarajue slinosti bez dubljeg tumaenja koje bi zadiralo u probleme stilske analize, ikonografije i dogmatike. U sluaju aplike iz Oraja, nainjenoj od pozlaene bronze, dimenzija 10 x 10 cm, na kojoj je data likovna predstava zoomorfne dvoglave ptice, sagledavanje mitolokog siea samo uz pomo slinosti bilo je praktino nemogue. Stoga je autor pokuao da ovaj likovni problem sagleda koristei rusku arheoloku-etnoloku literaturu kole Borisa Aleksandrovia Ribakova, koja je ve vie decenija nalazila naina da arheoloku grau mitolokog, a pre svega prelo venskog, paganskog karaktera, u svom prepoznavanju hronoloki spusti ak do granica neolita, ne bi li tako lake dola do geneze ruskog i svih ostalih slovenskih naroda. Temeljna istraivanja B. A. Ribakova, koja su upotpunjena i zaokruena u njegovim dvema kapitalnim knjigama sintezama: "Paganstvo Slovena" i "Paganstvo Rusa" pokuale su da arheoloku grau, etnoloki i istorijsko-umetniki materijal preslovenskog mitolokog sadraja, protumae kalendarskim smetanjem to je grau60

62.

Sadraj kompozicije

Posmatrana u okvirima oteenog kvadrata, kompozicija se iitava na sledei nain: O Kvadrat predstavlja povrinu zemlje koja u gornjem delu ima par vrea, moda, cveta perunike, ljiljana, latice ili korena jema ili i paprati; a u donjem delu, dva zrakasto postavljena lista koje kao da presecaju zraci Sunca. O Krug u okviru kojeg se odigrava celokupna kompozicija predstavlja granicu izmeu nebeskog svoda i povrine zemlje.5 O Unutar kruga je predstavljena dvoglava zoomorfna ptica s lavljim nogama i ljudskim rukama. Dve glave su predstavljene kao sijamski blizanci psa (vuka) i lava koji su odeveni u naroito raskono naboranu koulju s poligonalnim ukrasnim okovratnikom. Ptica se zavrava velikim, monim repom nalik kito vom.

63.

Poreklo Monografskog piedloSka

Sudei po grkim izvorima, "pseom zvezdom," Siriusom poinjala je atinska Nova godina, posle pojavljivanja ove planete na horizontu, oko 19. jula. Po antikoj mitologiji, psea61

zvezda (Sirius) zvala se Ortro. Ona je bila u obliku dvoglavog psa (grkog Janusa), a njeni roditelji su bili Ehidna i Tifon. Ali, u osnovi ove prie krije se grka zoomorfha predstava kalendara. Ortrova deca su bili lav i zmija. Grko shvatanje kalendarskog raunanja poetka godine bilo je blisko povezano s raanjem zvezde Sirius (pseom zvezdom) i raanjem Sunca pod horizontom; ili, uslovno reeno iz dubine zemlje i sveta smrti. Tako da se Siriusov izlazak na horizontu, u jutarnjem polumraku pre Sunevog izlaska, nazivao Ortus Heliacus. Odatle je i proisteklo ime Ortro. Ali, ovaj izlazak zvezde Sirius na istonom horizontu bio je posledica Zemljinog okretanja od zapada ka istoku. Tako je za stare Grke izlazak zvezde Sirius, najsjajnije zvezde' nekretnice u sazveu Velikog psa, bio likovno predstavljen u obliku psa s dve glave: i pseom i lavljom. Tako je" godinji kalendar proticao u znaku izlaska psee zvezde Sirius oko 19. jula, koja je tako postala znamenje same sredine godine; dok je druga polovina godine zapoinjala prolaskom Sunca kroz zodijaki odseak Lava, 23. jula; Lav je kao sin Ortra, postao oznaka celokupne druge polovine godine. U grkoj mitologiji Ortro se vezuje za psa uvara Gerionovog stada, kojeg je, u jednom od svojih podviga, ubio Herakle. A u daljoj analizi Gerion se poistoveuje s Kronom i bogom podzemlja. (R. Grevs, Grki mitovi, Beograd 1969, 34, 105 e; 123 B, 1; 132 a,d,3,4; M. Milankovi, Istorija astronomske nauke, Beograd 1979, 8-11; U. Beker, Astroloki leksikon, Gornji Milanovac 1992, str. 68, 97, 111, 223, 225, 220). Tek sada je jasno zato je na aplici iz Oraja glava psa okrenuta na levo da na taj nain oznai polovinu godine koja je ve prola; kao i zato je glava lava okrenuta na desno

da na taj nain oznai polovinu godine koja je ve zapoela. Ali, grko shvatanje kalendara evoluiralo je i dalje, delimino se pretaui u kalendar Sasanida, Sarmata i naih predaka, starih Slovena. Slinosti su ukazivale na to da se na aplici, s leva, 7 nalazi krilata psea zvezda, persijski Titri, koji se u sasanidskoj umetnosti nazivao Simurgom, u Sarmata Simargom, a u Slovena Simarglom. Ovaj krilati pas uvek se predstavljao kao paun-lav. Glava sijamskog blizanca, s desna, glava je lava to je po persiisko-sasanidskim slinostima moralo biti zoomorfno 19 1 "3 otelovljenje boga Mitre, sina glavnog boga Ahuramadza, koji je bio bog Sunca. U Slovena je bog sijajue Suneve kugle bio Horz, to, po Jagiu, potie od prideva horn (chorn). U Grka je bog suneve svetlosti bio Apolon. U sve tri gore navedene mitologije stalni pratioci boga Sunca bili su pas i lav. 18

64.

Uloga kompozicije

Slian materijal iz ruske literature, datovan od XII XIII veka, dao je pravi smisao kompoziciji. Ali, grko shvatanje kalendara, staro vie od dva milenijuma, negde iz vremena Trojanskog rata, selei se u meuvremenu, od jednog sredozemnog naroda do drugog, a najvie zahvaljujui Rimljanima, dobilo je svoje konano oblije i smisao. Meutim, skoro jedan milenijum posle Rimljana, Sloveni su stvorili svoje shvatanje kalendarskog proticanja godine. Tako da je aplika iz Oraja plod slovenskog kalendara, a zoomorfna predstava zodijakog znaka "blizanci" ima funkciju likovne predstave letnjeg solsticija, 22. juna, a to je bio dan poetka leta u starih Slovena. Tada na nebu dolazi do Sunevog zastoja suneva obratnica, po narodnom verovanju, Sunce se obrne tri puta na nebu

62

63

u suprotnom smerii. Ova raspoloivost Sunca predstavlja vreme njegovog najdueg podnevnog poloaja, i to u trenutku kad poinje da mu opada snaga.

65.

Mitsko obrazloenje

22. juna su se, u starih Slovena, zavravale su se vienedeljne sveanosti namenjene boginji sree, Kupali. Tada se narod u skladu s paganskim obiajima kupao u rekama "rosom Kupale," jer se verovalo da vode reka imaju mistinu snagu. Izvori i reke su, u Slovena, bili poistoveivani s boanskom majkom, te jedna staroslovenska molitva kazuje:^* "Doao sam tebi, mala vodo, majko, s glavom pognutom i pokajniki, oprosti mi i ti i svi tvoji preci". Ali, pravi cilj Kupalskih sveanosti bila je molitva za uspeno napajanje sunih polja kiom. 22. juna, kada je sua bila najvea, a Sunce najee peklo, morao je intervenisati Simargl, zvezda Sirius, krilati paun-lav; on je za Slovene bio bog koji je uvao korenje biljaka i oslobaao podzemne vode kako bi ove povratile vlagu usevima i spreile suu. I tako, Simargl, 22. juna, silazi u svet podzemlja da oslobodi vode i oznai dan Sunevog zastoja, letnji solsticij; a opet se pojavljuje 19. jula, pre izlaska Sunca, kao zvezda Sirius, da najavi kako su vode osloboene i sua spreena. U hrianstvu je, kasnije, taj trenutak, raanja Simargla-zvezde Sirius, oko 19. jula, obeleen praznikom Ivanjdanom. Podignuti palevi psee desne i lavlje leve ljudske ruke, uz sama usta, sudei po slinostima s narukvicom iz Tvera, ukazuju na to da su i pas i lav u rukama imali pehare kupe (trougaonog oblika) nalik ritonima, pa nije sluajno da se slovenski bog sunca Horz zvao rog; naime, nekada su Skiti pili

iz izdubljenog roga. in zdravice pri ispijanju grke ambrozije, iranske haome, vedske some i slovenskih medovine i piva tih pia besmrtnosti ukazuje na to da se izbegla smrt od sue. Simarglovim (Siriusovim) putem u podzemlje, i oslobaanjem podzemnih voda, bila je zaustavljena paklena snaga Suneve svetlosti. Vlaga se vratila sunim poljima, a Kupalske sveanosti su uspeno okonane. Drei se i grkih antikih slinosti i psee zvezde, Ortra, postaje jasniji celokupni smisao aplike iz Oraja. Nastupanje druge polovine kalendarske godine oznaeno je silaskom oca psee zvezde, Ortra, u svet podzemlja, i raanje njegovog sina lava u drugoj polovini kalendarske godine. Sudei po slinostima iz ruskog materijala, uesnici Kupalskih sveanosti iz Oraja, pas i lav (Simargl i Horz) ispijaju ambroziju istonih Slovena pivo. A napupele mladice jema (hmelja), koje digljaju iz osnove kvadrata uokvirujui sredini krug, pokazuju da je vraanje vlage uzrokovalo klijanje i obilan prinos jema (hmelja). Jer, Simarglovo putovanje u podzemlje jeste znak zatite jemenog (hmeljnog) korenja i obilja i vrednosti godinje letine. Dovoenjem u vezu vree jema (hmelja) s inom ispijanja piva, aludira se na uspean prinos ove itarice. Iz istorijskih izvora je poznato da je u istonih Slovena'ambrozija bila pivo koje se pravilo od prevrelog jema (hmelja).21' Konano, kada je re o hronolokoj proceni, rane sasanidske tkanine^ vezuju Senmurva za VII vek. Ali, zlatni depo iz Nad Sent-Mikloa Senmurva svrstavaju u IX vek. Srebrne narukvice iz ruskih nalazita ukazuju na period od XII XIII veka. Ortro, psea zvezda Sirius, persijski Titri, sasanidski Simurg, sarmatski Simarg i slovenski Simargl ukazuje na njegovu veoma ranu pojavu u mikenskoj mitologiji, XIII veka pre nae ere, njegovu stalnost i procvat u Slovena,

64

65

u XII i Xm veku.31 A kada je re o aplici iz Oraja, njeno poreklo se mora vezati za rad ruskih radionica i reku izbeglica, koja je preplavila Balkan i Evropu, beei pred pustonom mongolskom opasnosti, u prvoj polovini XIII veka.

14. 15. 16. 17. 18. 19.

6.6. Napomene:L M. Milenkovi, Pozlaena aplikacija s lokaliteta OrajeCrkvina, Glasnik SAD 11, Beograd 1996, str. 169-172. 2. Isto. 3. Koja je nainila najbolju vezu arheologije s etnologijom s ciljem da to bolje sagleda genetski kod ruskog naroda i njegovo slovensko poreklo. 4. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetskaja arheologija, 2, Moskva 1967, str. 91-116. 5. Zaton antike v Slovenija, Ljubljana 1976, tabla b.b. 6. Sovjetskaja arheologija, 2, Moskva 1967. 7. Mitologija stare Persije. (Prema: New Larousse Encyclopedia of Mythology, London 1969, str. 3091 i dalje). 8. D. Talbot Rie, Rani srednji vek, Beograd 1967, str. 26 sa slikom. 9. M. Gimbutas, The Slavs, London 1971. 10. B. A. Ribakov, Rusalii... , op. cit. lL G. M. Bongrad-Levin, Ancient Civilizations, Moskva 1989, str. 150 sa slikom. 12. D. Talbot Rie, op. cit. 13. Isto.66

Isto. S. Vasiljev, Slovenska mitologija, Beograd 1986. Isto. Isto. Isto. U. Beker, Astroloki Leksikon (astrologija-astronomijakosmologija) Gornji Milanovac 1992, str. 225, odrednica "solsticijum". 20. Slovenska mitologija. (Prema: New Larousse Encyclopedia, op. cit). 21. Isto. 22. B. A. Ribakov, Russkoe prikladnoe iskusstvo X XIII vekov, Lenningrad 1971, str. 97-116. 23. Isto. 24. N. ausidis, Mitskite sliki na junite Sloveni, Kumanovo 1994, str. 374-375. 25. . Kulii, N. Panteli, Srpski mitoloki renik, Beograd, "Ivanjdan", M. S. Filipovi, Jarilo kod Srba u Banatu, Zbornik Matice Srpske, Novi Sad 1954, str. 49, ZMS 8. 26. S. Vasiljev, op. cit. 27. B. A. Ribakov, Russkoe... , op. cit. 28. W. F. Vollbach, II tessuto nell'Arte Antica, Milano 1966, str. 50. 29. Isto. 30. N. Mavrodinov, Starobugarsko iskustvo, Sofija 1959, str. 126-130. 31. B. A. Ribakov, Russkoe ... , op. cit; B. A. Ribakov, Rusalii ... , op. cit. 32. Isto.

67

6.7. Opis tabliTabla!Pozlaena bronzana aplika s lokaliteta Oraje-Crkvina. Elementi aplike su: 1. Kvadratni okvir; 2. Vrea jemenog (hmeljnog) rastinja; 3. Blizanci-hibrid sainjen od tela oveka i ivotinje; 4. Noge lava; 5. Stomak i krila pauna; 6. Grudi i ruke oveka; 7. Rep kita; 8. Raskona koulja sa naborima i poligonalnim okovratnikom; 9. Glava psa i 10. Glava lava. (Prema: M. Milinkovi, op. cit).

Vollbach, II tessuto nell'Arte antica, Milano 1966, str. 124, si. 57, Brisel, Muzej za umetnost i istoriju). Slika 2 Sasanidski Simurg, iz VIVII veka, predstavljen na jednom krunom tanjim. (Prema: D. Talbot Rie, Rani srednji vek, Beograd 1976, str. 26 sa slikom).

Iranski zlatni riton, iz Hamadana, iz V veka pre nae ere, s predstavom hibrida lava i orla. Pokazuje istu obradu lavlje grive kao i na aplici iz Oraja. (Prema: G. M. Bongard-Levin, Ancient Civilizations, Moskva 1989, str. 150). Slika 4 Senmurv-sasanidski krilati pas. Sueljeni Senmurvi kraj Drveta ivota predstavljaju zatitu i preporod celokupne prirode. (Prema: B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetska arheologija 2, Moskva 1967, str. 91-116).

TaUaJISlika 1 Kasnoantika freska iz Ljubljane s predstavom kvadrata i kruga. Freska ukraena floralnom simetrinom dekoracijom. (Prema: Zaton antike v Slovenija, Ljubljana 1976, tabla b.b).

Aplika iz Oraja (idealna prepravka). Slika l Crte vuka u trku, s levog profila, pokazuje veliku fiziku slinost ove vuje glave i one s aplike iz Oraja. (Prema udbeniku: Ekologija s elementima biogeografije, Beograd 1962, str. 46, si. 28).

TaUaJVSlika 1 Senmurv nainjen za potrebe vizantijskih kupaca u XI veku. Ovaj komad tkanine nalazi se u paniji. (Prema: W. M. Volbach, op. cit. str. 130, si. 61).

TabkmSlika 1 Senmurv, Sasanidska tkanina iz VIVII veka. (Prema: W. F.

Senmurv, sasanidska tkanina iz VI-VII veka. (Prema: W. F. Volbach, op. cit, str. 50, slika 21. Danas se tkanina nalazi u Viktorija i Albert muzeju u Londonu).

68

69

TaUaJV Reljef s predstavom sueljenih sasanidskih paun-zmajeva, s kraja VI i poetka VII veka. Reljef se nalazi u Muzeju Osmanlijskog carstva, u Istanbulu. (Prema: F. Serre, L'Art de la Perse Ancienne, Paris 1921, str. 102). Slika 1-2 Zlatna kupa iz Nad Sent-Mikloa, iz IX veka. Na ovoj zlatnoj kupi kao da su otac i sin ponovo postali zasebne linosti s istim telom: jednom s glavom psa, a drugi put, s glavom lava. Antiki Ortro i njegov sin lav razdeljuju godinu u jednom uzastopnom ciklusu, smenjujui se u okruglim opasujuim rozetama, u fantastinoj biljnoj vrei, na dva jednaka dela u krug bez prekida, da bi ideja uzastopnosti bila sasvim jasna, a kalendarski niz prirode nikad prekinut. (Prema: N. Mavrodinov, op. cit. str. 126, si. 124).

Tabla Vin

Reljefna dekoracija, koja se nalazila na tkanini Hozroja II, bila je deo njegove monumentalne konjanike skulpture u Taq i Bustan-u; imala je niz sueljenih Senmurva, a datovana je u 620. g. (Prema: F. Serre, op. cit. str. 94).

Slika 1 (1-1 S)

Celokupna tipologija Simargla, u trajanju od gvozdenog doba do sredine XIV veka, data je na tabli LXXXVI knjige N. ausidisa, Mitskite sliki na junite Sloveni, Skopje 1994, str. 373.

TabUSlika 1 Zlatna patera broj 15, iz zlatne ostave Nad Sent-Miklo, iz IX veka. Sada je u Bekom istorijskom muzeju. Zlatna patera ima u svom centru Senmurva uklopljenog u vreu perunike. Patera je podeljena na 28 kanala, to govori o 28 meseevih stanica ili o smenjivanju 4 meseeve nedeljne mene. U prvoj nedelji, prve etvrti; u drugoj, punog meseca; u treoj, poslednje etvrti; i u etvrtoj nedelji, mladog meseca. 22. juni, dan Sunevog solsticija, padao je u meseevu menu, oblija mladog meseca. (Prema: N. Mavrodinov, Starobugarsko iskustvo, Sofija 1959, str. 126, s.124).

Slika 1-2 Srebrna narukvica s predstavom rusalske sveanosti; naena je 1906, u Tverskoj ostavi, a datuje se u XII vek. Tverska narukvica daje celokupni sie Kupalskih sveanosti u 12-slika: narukvica je uzdu po sredini podeljena na dve zone, na Nebo i na podzemlje, dok je linija razdelnica samo zemljino tlo. Nebo je .naglaeno arkadama koje su zenit likovne predstave. (2) 1. Kadar s leva predstavlja Drvo ivota u obliku cveta paprati ili stilizovane perunike, koja je u donjoj zoni povezana s korenjem podzemljem i smru. (2) 2. Kadar u sredini prikazuje Jarila-slovenskog boga stvaralake prirode koji se raa u obliku kentaura; on ima telo lava, a glavu mladia. Tako su stari Sloveni smatrali da se Suneva jara-Jarilo raa nakon zavretka Kupalskih sveanosti kao mlado Sunce.

Tabla IX

70

71

(2) 3. U kadru sasvim s desna, krilati pas Simargl na dan 22. juna, ponire u Zemlju, da bi umro kao Ortro, prva polovina godine; 19. jula ponovo se raa kao psea zvezda Sirius, da javi ljudima kako je voda stigla, a sua spreena.

(1) 4. U kadru sasvim sleva, nalazi se lik kupale, otelotvorenje voda i vlage koju je Simargl oslobodio. Kupala levom rukom nazdravlja, pijui iz kupastog ritona, dok joj se u desnoj ruci nalazi ve umrli Simargl u ovom sluaju, prva polovina prohujale godine. (1) 5. Kadar u sredini pokazuje mlado Sunce Jarila u punoj snazi, kao novo mlado Sunce to se rodilo oslobaajui se od svog hibridnog oblika kentaura. (1) 6. Kadar sasvim desno prikazuje hibrid Jarila-kupalu koji sedi na rascvetaloj prirodi. Desnom rukom nazdravlja kupastim ritonom s ambrozijom, radujui se to su vode sveta osloboene, a priroda ve u punom cvatu. (Prema: B. A. Ribakov, Ruskoje prikladnoje iskustvo X- XIII veka, Lenjingrad 1971, str. 104, si. 145-146).

pojavljuju u prolee kada izorana polja itu kiu. Tada vile sipaju rosu iz rogova, a klasovi tada zapoinju da se pune zrnevljima ita. Upravo je mesec juni posebno karakteristian zbog vodenih duhova-vila; one su deo svadbenih ceremonija Zemlje i Vode, pri kojima se oprauje i ozrnovljuje ito, bez ega etva ne bi bila mogua. Narukvica iz Kijeva, sa spahiluka Rakovskih, u centru svog desnog dela, na kojoj je bilo 10 metopa, imala je rastuu mladicu, Drvo ivota, spopadnuto od dve krilate devojke koje imaju tela ptice. Dekoracija na narukvici je podeljena u 5 x po 2 istovetne metope: 1. Metopa s bezvodnim Drvetom ivota i 2. S vodom napojenim Drvetom ivota, sa 2 x 2 vile devojke ptijeg tela. (4, 5, 6, 3); s korenjem bez vode i onim s vodom (7, 8), i parom metopa s grafikom predstavljenom vodom: jednom zatvorenom u lavirintu i drugom to je u proticanju. Sve je meusobno povezano: s jedne strane nalazi se usahlo Drvo ivota, iji koren ea za vodom, i voda, smetena negde u dubini zemlje gde iekuje rajsku pticu-devojku; a ona treba pusti ustave voda i tako nahrani vodom korenje Drveta ivota, koje se nalazi u podzemlju; da bi, u sledeoj metopi, ve bilo prikazano bujno Drvo ivota to stremi ka nebeskom svodu, luku-vrhu narukvice.

Tabla X Slika 1 Srebrna narukvica sa spahiluka Rakovskih, iz XII veka, prikazuje vile rusalke i Drvo ivota, naene 1889. godine. (Prema: B. A. Ribakov, Rusali, op. cit, str. 106, slika 8). Narukvica je najlepa predstava slovenskih vila, ena-ptica.One su imale ulogu da uvaju polja i na neki nain su obezbeivale vlagu i rosu. U etnologiji Bugarske ove vile se potanko opisuju kao lepe devojke, s dugim pletenicama i krilima, koje se

Slika 2-3 Kijevska narukvica sa spahiluka Trubeckog, iz XII veka. (Prema: Ibid, str. 96-97, 3). Prikazuje kompozicije u 4 metope. Obe metope kao dekoraciju imaju po dva sueljena Sunca, pre i posle Sunevog suncostaja, 22. juna. Polovina narukvice, sa dva metopska polja, ukazuje na vremensku situaciju pre 22. juna, kada je ega ubitana i Sunce u zenitu. Sunce je u pratnji svojih uvara: Simargla i Sirin-vile goluba. Centralna tema kompozicije je lav koji je personifikacija Sunca ili ani-

72

73

malna zamena Sunca: zona podzemlja predstavljena je razgranatim korenjem koje udi za kiom. U drugom delu narukvice, kao igra izranja Jarilo, u telu lava, s krilima koja imaju pseu glavu kao svoju podrku. Ideja celokupne kompozicije je u dvostrukoj prirodi Sunca u vremenu letnjeg solsticija, 22. juna. U vremenu Sunevog zenita nastupa zastoj Sunca koji omoguava prirodi da sauva vlagu korenju bilja. Tu, glavnu ulogu preuzima Simargl, kao uvar korenja bilja i Drveta ivota. Zato je na prvoj metopi predstavljena slika lava, koji se nalazi izmeu dve kvadratne predstave, s kuglama Sunca. S njegove leve strane, predstavljen je krilati lav Simargl, kao sredstvo obuzdavanja ubitane snage Sunca. On tako postaje uvar celokupnog ivota na Zemlji. Nasuprot njemu, sasvim s desne strane, nalazi se predstava goluba kao rajske ptice, Sirinptice: ene koja je olienje napajanja zemlje vlagom. Tako lava-Sunevu kuglu obuzdavaju sile Simargla i irina; prvi da bi sauvao korenje bilja od ege, a drugi da bi ih napojio vodom. U drugoj kompoziciji, koja je razreenje prve, kao i celokupne narukvice, Sunevo otelovljenje lav, pretvara se u Jarila; smrt starog Sunca raa novo mlado Sunce Jarila, uz pomo Simargla kao protoma na krilu lava-oveka. S obe strane dva Sunca i Suneve obratnice nalaze se nabujali korenovi prirode, s leve, i Sirin ptica, gospodar rose i vlage, s desne strane. Donji deo kompozicije, u zoni podzemlja, predstavljen je pletenicom koja simbolizuje bujne vodene tokove.

rajske ptice, gospodarice rose i vlage, u najvioj taki kompozicije koja se nalazi u polukrunoj zoni neba. Simargl, ovde s glavom orla u zoni podzemlja, izborio je svoju bitku: oslobodio je vode sveta i sauvao prirodu od ege uz pomo Jarila, muziara to svira u ruske gusle, citru, i oliava novu prirodu i novo mlado Sunce. enska uesnica Kupalskih sveanosti ispija slovensku ambroziju, tenost venog ivota (hmeljnu medovinu), kao znak da je roeno novo mlado Sunce i nova priroda, a umrlo staro Sunce i ubitana Suneva ega. I novo mlado Sunce, Jarilo sedi na korenju raspupele prirode drei u desnici kupu s hmeljnom ambrozijom (medovinom), a u levici, upaljenu svecu da bi pokazao da se rodilo novo mlado Sunce i tako upalilo novo svetio to simbolizuje upaljena sveca.

Srebrna narukvica iz Starog Rjazanja, iz XIIXIII veka (prema: Sovjetska arheologija 1967, 2, str. 2121, si. 2), veoma je sloene kompozicije, sastavljene od 14 metopa, koje su sve povezane tom jednom idejom i ciljem da se vodeni tokovi vrate korenju bilja, tj. celokupnoj prirodi, a to je predstavljeno u etiri metope, u donjoj zoni. Njima su suprotstavljene etiri

Jo jedna srebrna narukvica naena u Starom Rjazanju, iz XIIXIII veka, predstavlja veoma sloenu kompoziciju nainjenu iz 8 metopa. Celokupna kompozicija je svedena na 3 antiteze: Simargl i Drvo ivota; lav ot'elovljenje Sunca (kao rascvetalo bilje) i grifon (kao pomonik Sunca) koji takoe ima ulogu uvara Drveta ivota. U ovom naem sluaju, dvostruko ponovljena kompozicija Simargla s drvetom ivota pokazuje da je on poenta celokupne dekoracije. On predstavlja stanje Sunca pre i posle Sunevog solsticija, 22. juna. Njegovo udvajanje u kompoziciji je znak da su zakoni prirode uvek isti, i pre i posle, i da to garantuje Simargl, uvar Drveta ivota i gospodar vodenih ustava i vlage.

74

75

Na ovoj narukvici istovremeno je predstavljena i dvostruka priroda Sunca. Na jednoj strani nju simbolizuje grifon, kao uvar prirode; on je uvek bio otelovljenje i zoomorfna zamena Sunca i oznaka njegove snage i vreline. S druge strane, nalazi se lav, takoe zoomorfna zamena Sunca; ovde je lav predstavljen kao mlado Sunce posle 22. juna, i oznaka je druge polovine kalendarske godine. Znai, u ovom sluaju, mlado Sunce rascvetali lav, suprotstavljano je starom Suncu, grifonu tj. samoj prirodi, jer ovde grifon predstavlja i snagu Zemlje i snagu Neba, tj. uvek ima dvostruku prirodu. Ali, u ovom sluaju, grifon je jo ubedljivije predstavljen s dve palmete, koje simetrino slede jedna iz druge; mi uoavamo kao dva Sunca, jedno pre i drugo posle 22. juna i vreme Suneve obratnice (zastoja) i Sunevog solsticija.

76

TaJia LXXXVI

III TERIOMORFNA MITOLOGIJA1. Postojanost animalne teofanije u slovenskoj poganskoj mitologijiSticaj sluajnih okolnosti uputio me je na rad na g0re pomenutoj temi. Naime, bavei se problemom "Drake rnitrP"Je l lokalitetom Glavenica, znanim iz ivota Klimenta Ohridskog, doao sam do nekih zapaanja. Pre svega, po moji01 najnovijim saznanjima, ovaj lokalitet je, konano postavljen posle 100 godina traenja njegovog pravog mesta, na vrh poluostrva Karaburun, na samim Otrantskim vratima Jadrana, u pokrajini Epir, na obali Albanije. To poluostrvo, koje turska r opisuje kao crni rt, u antici se zvalo Keraunia; Kliment Ohridski je podigao manastir na kruni toga poluostrva, n^ lokalitetu Glavenica. Nedaleko odatle bila je i granica bugarske drave u IX X veku, tzv. Kutmievica. U Antici, u zalivu Glosa, bila je granica dve rimske provincije Epira Vetu sa i Epira Novusa. I tako, u nauci ve davno pretpostavljeni lokalitet "Glavenica , ukazao je na antiki lokalitet Keraunia-u, koji je proistekao iz antroponima Kernunus ili Cernunos. Kada je protumaena ta 0 3 re, utvreno je da je u pitanju Galski bog gosp " *" ivotinja Kernunus; istog znaenja bio je i keltski bog Cernunos. Za mene je najvei izazov bilo pitanje: zato Je Kliment Ohridski podigao svoj uveni manastir na Acroceraumu~ Glavenicu, kultnom mestu galsko-keltskog jelenskog boga? Da e bi se utvrdio valjani razlog ove naklonosti trebalo j pogledati kompletnu dokumentaciju o kultnom znaenju "Jelena" u arhe-

85

ologiji, istoriji umetnosti i u svim vidovima religijskih shvatanja. Gore navedena dokumentacija ukazivala je na nekoliko injeni-

ca:

* jelen se uvek javljao u sklopu s pokojnicima, grobnim ritusom i sakralnim objektima rimskim i rano-vizantijskim bazilikama; * jelen je uvek, u tom smislu, predstavljao samog pokojnika; on je poistoveivan s boanstvom smrti, koji je bio znak da je pokojnik, u smrtnom asu, napustio telo i preao s onu stranu ivota, u sfere gde ive due umrlih.

Ali, radi boljeg shvatanja ove vizuelne problematike ukaimo na injenicu da se jelen, kao uostalom i druge ivotinje, u paleolitu predstavljao po peinama, tehnikom urezivanja, a potom naknadnog kolorisanja u tri osnovne boje: crnoj, utoj i crvenoj. Ovakav izbor boja nije sluajan: "crna boja" predstavlja smrt i nestanak ivotnih impulsa; "uta" predstavlja boju Sunca i ivota; a "crvena" je boja krvi i ivotnih potencija. Kuriozitet je da se jelen pojavio u Orinjaku, u starijem ledenom dobu, izveden pre oko 30.000 godina, tehnikom urezivanja u zidne kamene povrine; on e nestati kao to se i pojavio urezan na stecima, u XVI i XVII veku. Prelaskom iz paleolita u mlae hronoloke periode, halkolit, period eneolita "Kult jelena i rogova treba posmatrati kroz evolucione promene htonsko-lovakih kultova zoolatrije, preko htonsko-agrarnih kultova antropomorfnog politeizma." Da bi se jasnije shvatio cilj, gore navedenog tumaenja Vladimira ivanevia, recimo jednostavno da se uloga jelena u grobnom ritusu izmenila. U vremenu paleolita, jelen, kao uostalom i druge navedene ivotinje, ima ulogu anime due ivotinje koja preko procesa metempsihoze seobe iz mesta u mesto omoguava lovcu siguran ulov. Da bismo bolje ilustrovali na opis izmene grobnog i sakralnog ritusa pokojnika, uzeemo za primer jedan rtvenik s predstavom jelena s lokaliteta Rudna Glava, koji predstavlja najstariji rudnik bakra u Evropi, iz V-milenijuma pre nae ere. Navedeni lokalitet Rudna Glava, iz Negotinske Krajine, iz ranog je vinanskog perioda, a predstavlja dobro tehnoloki razvijen rudnik bakra. Upravo u njegovim hodnicima pronaen je keramiki oltar u obliku "figure jelena", a uz njega su naeni jelenski rogovi, od kojih je nainjen alat za skupljanje

Ali, problem pojave jelena nije bio tako jednostavan kako je to izgledalo u prvi mah. Njegov htonski karakter i sakralna namena nisu bili pod znakom sumnje; ali, primeeno je da se, od njegove pojave u paleolitu pa do kraja Srednjeg veka, njegova pojavnost menjala u sklopu s promenama grobnog ritusa, naina verovanja i, pre svega, njegovog mesta u duhovnom ivotu oveka. Jelen se po prvi -put pojavio u Evropi, u paleolitskoj peinskoj umetnosti franko-kantabrijskog kruga. Mada se njegova pojava vezuje za peinsko slikarstvo, izraavanja njegove pojavnosti vidljive su i na predmetima nainjenim od kosti, na kamenu i slino. Mada jelen, u paleolitskoj umetnosti, pre svega u peinama Altamira u paniji i Lasko u Francuskoj, nema takvu ulogu kao predstave konja i bizona; izgleda da je on trea ivotinja po svojoj zastupljenosti u tom vremenu. Upravo najblistavija paleolitska umetnost zavrie se itavom jednom civilizacijskom fazom, koja e po jelenu, dobiti svoj naziv: "kao vreme potpune dominacije jelena, tj. irvasa", u takozvanoj Magdalenijskoj epohi.

86

87

i usitnjavanje bakarne rade. Navedeni keramiki oltar je kvadratan s etiri ugaone nogestope, koje predstavljaju i noge same ivotinje, dok je jedna strana oltara okrunjena glavom jelena i rogovima koji premoavaju celokupan centralni prihvatnik oltara. itavo telo oltara prekriveno je romboidnim meandrima koji kao da sjajno dopunjavaju figuralnu stilizaciju glave, oiju i rogova jelena. Trenuci te rane eneolitske revolucije, koji su u sklopu neolitske upotrebe keramike i agrarizacije, znaili su i promenu celokupne duhovne konstelacije preist