Црногорска академија наука и умјетности

ПОДГОРИЦА

Слика на омоту: Кула Балшића у Улцињу.

(Снимак Д. Тасића.)

i

С Р П С К А К Њ И Ж Е В Н А З А Д Р У Г А

основана 1892. године

И Н И Ц И Ј А Л С К З Н А Ц Р Т А О Ј О В А Н Ј О В А Н О В И Ћ ЗМАЈ

V*4 Л • ~ К . v i i ^

Н Е М И Р Н О П О М О Р Ј Е X V B E K A

Ч Л А Н О В И Р Е Д А К Ц И Ј Е

ФРАЊО БАРИШИЋ . АНДРЕЈ МИТРОВИЋ . РАДОВАН САМАРЏИЋ • ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ • ВЛАДИМИР

СТОЈАНЧЕВИЋ • СИМА ЋИРКОВИЋ

И В А Н I H ) i l i И Ћ

НЕМИРНО ПОМОРЈЕ XV BEKA

Б Е О Г Р А Д 1 9 7 9 .

ЗЕТСКО ПРИМОРЈЕ У ДЕЛУ ИВАНА БОЖИЋА

Кад je професор Божић правио избор својих краћих текстова, намењених овој књизи, ни он сам ни било ко из ње-гове околине није могао слутити да ће то бити посмртно из-дање. Из свога богатог и разноврсног научног дела које je било плод вредног и пожртвованог рада и које би било још обимније и богатије да болест није последњих година пос-тавила тешка ограничења његовој радиности и да га смрт није тако рано прекинула, из тога дела, дакле, Божић je изабрао прегршт радова сродних no тематици и методу. Ти радови no своме значају заузимају посебно место и у Божи-ћевом стварању и у нашој историографији. Они су истовре-мено пионирског карактера, садрже важне методолошке по-уке и могу имати програмску функцију у нашим истражи-вањима историје средњег века.

Својом тематиком ти радови везани су за историју зет-ског приморја, градове и територије средњовековне српске државе који леже у данашњој CP Црној Гори и Албанији. Ту област променљивих граница, разуђену и издељену у бурном столећу између Душанове смрти и османлијског осва-јања, он je сам обележио термином Поморје, који je у сред-њем веку и касније био изразито књишког карактера. Бо-жић се историјом тога широког подручја бавио систематски више од четврт столећа. Истраживања je започео у котор-ском архиву, недовољно искоришћеном и проученом; наста-вио их je затим у Венецији у млетачком државном архиву, чија je грађа нашим историчарима била позната само из штампаних издања XIX века. Тек je Божић, грађом коју je сакупио и употребио, показао колико су била оправдана Јиречекова упозорења да објавл>ене збирке млетачке грађе нису ни издалека потпуне. Божић je ово подручје системат-ски истраживао: објављивао je грађу, обрађивао монограф-ски поједина насеља, манастире, властеоске породице, a дао je и обимну синтезу у оквирима другог тома друге књиге

VIII СИМА ЋИРКОВИЋ

Историје Црне Горе. Обично се мисли и говори како мале расправе припремају велике синтезе; монографски текстови се упоређују са стубовима на које се ослања велика гра-ђевина. Међутим, Божић je, као и други способни истори-чари, умео да многе новине непосредно саопшти на синтети-чан начин, a да на другој страни, расправљајући о малим темама, осветљава опште појаве.

Основно научно интересовање Божићево било je посве-ћено изучавању средњовековног друштва и привреде. У тој научној области он се као истраживач уверио да се економ-ска и социјална проблематика не може решавати у оквиру државе као целине, већ због тога што она у стварности сред-њега века није била јединствена. Различите услове при-вређивања, разнородне културне традиције и неједнаке пу-теве политичког развитка у земљи јако разуђеној од при-роде, никаква сила није могла уклонити и ударити печат јединства и хомогености. Морало се радикално раскрстити са заблудама историчара XIX века, нарочито правних исто-ричара који су били склони да из одредаба поједине пове-ље или Душановог законика изводе закључке који треба да се односе на целу српску државу. Реконструкцији реал-них услова привређивања и стварности друштвеног живота може се приближити само проучавањем ужих оквира које треба открити и описати.

Усмераваше истраживачких инструмената према реги-оналном и локалном сусреће се у нашим условима са вели-ким тешкоћама због познатог сиромаштва средњовековне изворне грађе. Није довољна само жеља да се изучи нека област у средњем веку, неопходно je поседовати средства за истраживање. У неким случајевима су потребни велики на-пори и богата инвенција да би се таква средства открила. Иван Божић je уочио да градови на јужном делу јадранске обале и њихово ближе и даље залеђе представљају тле које понајпре може бити осветљено архивском грађом Ко-тора, Венеције и Дубровника. Уложио je многе године стрп-л>ивог рада, али се труд вишеструко исплатио. Створио je двадесетак радова неједнаких no обиму и разноликих no те-матици са једном изразитом заједничком цртом, наиме да и при обради сасвим уске теме дају резултате општијег значаја. Божић je у великој мери поседовао ону историчару тако потребну a ретку способност да види, no речима песни-ка, „васиону у зрну песка, вечност у једном трену", да от-крије како се на малом простору и у кратком интервалу преламају процеси који захватају велико пространство и испуњавају дуге периоде. У историјским раздобљима која су

ЗЕТСКО ПРИМОРЈЕ У ДЕЛУ И В А Н А Б О Ж И Ћ А IX

слабо позната и просторима који оскудевају у изворима често се дешава да само такви локални и уско ограничени случа-јеви светле у потпуној тами и представљају неку врсту путоказа.

Један од таквих Божићевих радова, који ће читалац cpecni у овој кн>изи, има наслов Село Богдашићи у сред-њем веку. По томе наслову неко би ту студију могао при-бројати оним скромним монографијицама појединих насеља — којих на жалост немамо довољно — какве су писали све-штеници и учитељи. Неко би опет могао помислити да je аутор био у посебном односу према томе селу када га je одабрао за предмет своје студије. Ни једно ни друго није било случај. Божић je умео да открије село Богдашиће као једно од насеља властелинства манастира Светог Михаила на Превлаци, некадашњег седишта зетске епископије, и да на његовом примеру испита и утврди каква je била судбина властелинства после великих потреса у другој половини XIV века, да покаже какав je био положај потомака зави-сних сељака „метохије", како су савременици називали све-томихољско властелинство. Показао je то на конкретним примерима сел>ачких породица, њихових генеалогија, нас-танка и развоја њихових имања итд. Село које je Божић проучавао још увек представља једино место на територији српске државе где су се споменути важни процеси могли посматрати.

Средњовековни Паштровићм, друга Божићева студија из групе радова којима се овде бавимо, има такође за предмет једну малу област, славну и са великим историјским тра-дицијама. Племениту општину Паштровића, која je са својим архаичким уређењем и друштвеним односима стигла на праг XIX века, Божић je изабрао стога што je у том елучају Mo-rao да прикупи грађу која осветљава услове настанка ау-тономних општина, почетке њиховог карактеристичног уре-ђења са војводом, збором и дванаест племена. Успео je да конкретним савременим подацима о личностима и породица-ма, без икаквог ослашања на претпоставке и аналогије, врло живо оцрта паштровска племена на почетку млетачке вла-сти, и да истовремено открије неке битне елементе њиховог ранијег положаја под Балшићима и последњим Немањи-ћима. Тиме су биле развејане много пута поновљене паш-тровске легенде о привилегијама добијеним од римских ца-рева, али научни свет je добио поуздане представе о томе како су настајала „племена", толико значајна у каснијој српској историји.

VIII СИМА ЋИРКОВИЋ

После случаја једног села и једне „племените комуни-тади", Божић се окренуо земљишним односима на једном ширем подручју, приближно од Котора до Скадра, посвећу-јући главну пажњу реконструкцији врло заплетених, али истовремено и занимљивих и значајних земљишних односа. Из тога његовог напора настала je обимна студија Земљи-шни систел у „Млетачкој Албанији" у XV веку, објављена првобитно на француском у публикацији познате венецијан-ске ..Фондације Ђорђо Чини", приближена овде нашим чи-таоцима у српскохрватској верзији коју je сам аутор допу-нио. Изворна подлога тога рада била je у скадарском ката-стиху из 1416/17. године, који je побуђивао пажњу и ранијих истраживача. Нико, међутим, до Божића није успео да при-купи толику пратећу грађу која je тек дала могућност да се открије прави смисао многих података и пуни значај тога документа. Скадарски земљишник и осталу грађу Божић je максимално искористио да одговори на веома широки круг питања, од слике насељености и културног пејсажа, преко дажбина и обавеза сељака до социјалног профила и начина живота пронијара и чланова ратничких дружина. И овде je једно сразмерно уско подручје испитивано тако да се открије и покаже како се одигравао сложени процес увођења млетачког режима, његово сукобљавање a често и прилагођавање затеченом уређењу, домаћем обичајном пра-ву, старим институцијама и локалним традицијама.

Ha сличан начин би се могло показати како и други Божићеви радови посвећени уском или ограниченом пред-мету дају одговоре на општа питања: расправа о Дукађи-нима осветлила je општи процес израстања појединих по-родица ратничког племства у велику феудалну господу; она друга о пропасти манастира Светог Михаила открива поме-рања и промене у верским и црквеним односима на тлу које je вековима било верски подељено итд. Није потребно прика-зивати појединачно све те радове које ће читалац наћи у овој књизи, али се не може мимоићи значај Божићевог дела већ споменуте Историје Црне Горе за унапређење наше со-цијалне историје. Сажимајући податке, овога пута са сраз-мерно широког подручја, он je први убедљиво показао како су велике промене у друштвеној структури територија срп-ске државе наступиле у другој половини XIV века, оцртао главне правце тих промена и резултате њихове до тренутка успостављања турске власти. Он je показао конкретно и документовано како je „свет ратничких дружина и сточар-ских катуна" узимао маха после слома немањићке државе и

ЗЕТСКО ПРИМОРЈЕ У ДЕЛУ ИВАНА Б О Ж И Ћ А IX

ударио свој печат целокупном друштвеном развоју оних области.

Велпки значај ових радова, богатство њихових резул-тата. методолошке поруке садржане у шима, подстакли су Редакпију историјских издања да охрабри професора Бо-жића да их сабере у једну књигу намењену историјским издањима Српске књижевне задруге. Тек je каснији трагич-ни ток догађаја додао овом издању посебно обележје. Књигу К О Ј У je Иван Божић с љубављу и пажњом припремио, не дочекавши да je види, прате изрази поштовања и оданости часника и сарадиика Српске књижевне задруге. Ta књига ће чувати успомену на некадашњег члана Управног одбора, члана Редакције историјских издања и верног сарадника Задругиног у многим подухватима.

Сима Ћирковић

I КОТОРСКИ КРУГ

KOTOP ПОСЛЕ ПРИХВАТАЊА МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ

Млечани су далматинске градове, купљене од Ладислава Напуљског, махом морали поседати силом од 1409. до 1420. године. a Котор су узели под своје окриље 1420, после дугих, неколико пута понављаних молби градске општине. Већем делу которске властеле се чинило да им једино власт Репу-блике може донети спас. Малобројни су били њени представ-ници који су, ослушкујући упорне поруке и савете Дубров-чана, видели боље решење у приклањању угарској круни. Такво расположење може изгледати необично у граду који je цветао до друге половине XIV века, давао српском двору искусне политичаре и слао своје најбоље мајсторе да обогате уметност на подручју византијског културног утицаја би-раним тековинама западноевропског неимарства и уметнич-ког укуса.

У доба расула Душановог Царства заштита угарског (1371—1378, 1381—1382), a затим босанског краља (1385— 1391) нудила je само привремено решење. После Лудвика I Анжујског, унутрашњи угарски сукоби нису дозвољавали луксембурговцу Сигисмунду да пружи заштиту далеким гра-довима чак и кад би се решили да je затраже. Показао се немоћним и у одбрани оних градова у чијем се непосредном залеђу његова власт поштовала. iBepa у босанску заштиту угасила се смрћу крал>а Твртка I. Његово везивање за нема-њићке традиције и крунисање „двоструким венцем" у „срп~ ској земљи" нису му донели једнодушно признање обласних господара разбацаног српско-грчког царства, нити су обез-бедили Босни унутрашњу снагу и јединство. Закрвљени бо-сански кнежеви и војводе само су се придружили општој борби за проширење породичних поседа, и. у време кад су српске земл>е почеле да се окупл>ају, отворили врата стра-ном мешању, турским и мађарским провалама. A босански војвода Сандал> Хранић Косача, уместо да преузме зашти-

17 И В А Н Б О Ж И Т х

ту которске општине у име босанског краља, гледао je само да из ше извуче што већу корист, врпшо je притисак на град и стизао под његове зидине с војним одредима да би га држао под дугом опсадом, исто онако како су то повремено чинкли и зетски господари, Балишћи и Црнојевићи. Котор-ска привреда, ма колико у опадању, и богатства окушвена у рукама грађана били су могућан извор средстава за окол-ну феудалну господу, те праве ситне владаре који су се без-обзирно борили за сопствени успон, повећање прихода и моћи. Окружени незaј ажљивим суседима, Которани су иу привремено стишавали годишњим трибутом, жртвујући ве-лики део ошлтинских прихода, a опет нису поуздано знали да ли ће их нове опасности мимоићи; јер, трибути нису обез-беђивали заштиту, већ само привремени мир. Кад су пред-ставници которске властеле у јануару 1396. нудили град Млечанима, овако су им објашњавали своје безизлазно ста-ње: ако они не прихвате град, он ће морати да се потчини неком другом господару — „или Арбанасима, или Србима или Турцима". С обзиром на опасности које су тада претиле граду, Которани су под Арбанасима мислили на Црноје-виће, a под Србима на Храниће. Вртлог сукоба у земљама око Котора нагонио je властелу и грађане да траже спас од Републике.

Ha такво решеше подстицала их je и нада да ће проши-рити градско подручје припајањем светомихољске метохије, да ће живећи у миру препородити своју привреду, већ деце-нијама узнемиравану сукобом с Дубровчанима и уздрману општим приликама. Которани су истовремено очекивали да ће млетачко присуство допринети и поправљању опиггин-ских финансија. Нису, разуме се, тражили да млетачка „оп-штина" жртвује за Котор своја средства, али су знали да ће њени представниди с више ауторитета рашчистити односе Котора према војводи Сандаљу и према Балши III, поготову што je Република против овог последњег водила два рата, и да ће наћи решење да Котор исплива из дугова. У април-ским преговорима 1411. године, которски опуномоћениди, приказујући једногодишњи финансијски биланс свог града, износили су и позицију од 48 перпера за исплату камата на унутрашњи зајам. Према њиховом приказу, дуг je тада изно-сио 1 600 перпера (око 640 дуката). A када су у марту 1420. изгласали услове за предају града, Которани су говоршш о дугу који се попео на 6 000 дуката. Касније се, чак, испо-ставило да ни ти подаци нису тачни, јер се дуг у ствари кре-тао око суме од 10 000 дуката. Дубровчани су им 1413. године

K O T O P ПОСЛЕ П Р И Х В А Т А Њ А МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ 5

позај M I L I H 1 500 перпера (око 600 дуката), a војвода Сандаљ t-p.i je 1414. годгае, после готово двомесечног рата, тражио 12 ООч дуката за мир и ослобађаше четири властелина које je задржао кад су му као изасланици општине дошли на прегозоре. Млечани тада нксу пристали да Которанима одо-бро зајам. na им je обавеза према војводи Сандаљу годинама остала на снази. Није познато колико су Которани до 1420. године исплатили Сандаљу, да ли су намирили своје уну-трапгње повериоце ни како су се нагодили с Дубровчанима; тек которски изасланик je 1420. године тврдио у Млецима. да за отплату дугова треба годишше одвојити хиљаду ду~ ката. Била je то велика сума за малу општину, која je 1411. годинс- прмказивала своје укупне гхриходе (изузев глоба и регалија) као износ од четири хиљаде и неколико стотина дуката (тачан износ познат je само у перперима — 11 480 — a број дуката зависио je од тренутног, често променљивог курса). Било je, дакле, крајње време да се изађе из тешког финансијеког стања.

Услови које су формулисади Которани 2. фебруара 1420. године о прихватању млетачке власти нису познати, јер je њих усмено изложио которски опуномоћеник Антоније Пук-цио. Постоји само текст дуждеве исараве о млетачком при-станку издат 15. марта 1420, a у њему се, уз нека оишта места (о поштовању Статута, на пример), доста уопштено сређују финансијски односи. Одредбе о њима ипак се разли-кују од ранијих которских предлога, јер предвиђају да ће которска оппггина сносити трошкове не само за млетачког хнеза, већ и за кастелана с посадом, за све радове на утвр-ћивању града и за остале градске потребе. Како углавном финансијски односи одређују степен аутономије, одмах по-стаје јасно да су Млечани признали Котору, бар у начелу, доста широка права. Сасвим je друкчији био положај Ска-дра: тадто градска општина није сачувала ни посаде ни при-ходе. na. према томе, ни ширу самоуправу. Према ггрегово-рима из 1411. године, Которанима je у морепловству и у ужизању млетачких грађанских права нуђен положај какав су пре њих добили Задрани — „cives nos tri Venetiarum de inta5", a у финансијама положај какав су у млетачкој др-жави Јшали италијански градови Фелтро и Белуно: сло-бодно коришћеше вишком новца no покрићу издатака; тај положај разликовао се од задарског, јер je тамо из укупних прихода издвојено општини само 600 дуката наменски пред-виђених за плате општинских службеника — лекара, канце-лара и учитеља.

6 И В А Н Б О Ж И Т х

Према ггреговорима из 1411. године, млетачки кнез имао би у Котору највшна судска права, док би градска већа бирала гројицу судија да заједно с њим заседају у грађан-ским парницама. Никакво земљиште на градском подручју mije се захтевало за млетачку „општину". Млечани су Ко-торанима признавали оптицај домаћег новца, затечени си-стем мера, првенствено право на продају вина, и уз то им јамчили да их нико неће насилно одводити на галије. Међу-тим, млетачки кнез би одобравао сазиве градских већа и председавао њиховим седницама. Разуме се, када се са уго-ворних клаузула, углавном недоречених, прешло на дела, Которани су често имали прилике да се жале. Стварноет се показала друкчијом од снова.

Ma колико да je Котор међу градовима дуж Зетског при-морја имао под млетачком влашћу изузетан положај, мле-тачки кнез je и у њему располагао врховном војном, управ-ном, судском и финансијском влашћу. Користећи се дру-штвеним супротностима између властеле и пука, он je постао неоспоран носилац власти у граду, a формално издејство-вана права губила су значај, нарочито у време ратова, када су грађани очекивали помоћ једино од Млечана. Ако je кнезу било потребно, кршио je Статут и правне обичаје, a млетачки Сенат je одговарао на протесте широкогрудим обе-ћањима да ће се они поштовати; чак je тражио да се строго примењују поједине статутарне одредбе кад су оне спута-вале грађане у некој акцији. По потреби, захтевао je да се Статут сажме, допуни и поправи. Измењени текст Статута послат je у Млетке већ 1426. године на потврду Сишорији. Тада се негде у дуждевој канцеларији изгубио, na су Кото-рани морали обновити читав поступак две године касније. После тога су у Статут уношене нове одредбе, које je Сињо-рија потврдила 1446. године задржавајући себи право да и њих no потреби измени и исправи.

Међутим, нова власт je врло брижљиво пазила да се ситна и безначајна права грађана или општинских функцио-нера ни у чему не окрње. Млечани тиме нису ништа губили, a стварали су утисак о крајњем поштовању законитости. Озбиљнији спорови у судству нису ни избијали. Которани су 1433. године лако прихватили млетачки предлог да своје апелације не шаљу универзитетским колегијима у Риму, Бо-лоњи или Перуђи, као до тада, већ онима који су се налазили на млетачком подручју, у Падови, Вићенди, Верони или Тре-визу. Строго поштовање прописа у наследном, стварном и облигационом праву, до чега je грађанима било много стало,

K O T O P ПОСЛЕ П Р И Х В А Т А Њ А МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ 7

није нимало погађало млетачке интересе; штавише, оно je доприносило да се у широким слојевима становништва посте-пено ствара убеђење у „правичност" млетачких органа.

У начелу, которска општина je задржала и широка фи-нансијска хграва. Али, кад се узме у обзир да je млетачки кнез одобравао сваки издатак и до појединости надзирао градске финансије, затим да су се сви вишкови трошили на утврђења и војне лотребе, понекад није остајало ни за путне трошкове посланстава која су влаетелинска већа слала у Млетке; a и кад je било средстава, кнез их je за такву сврху тешко одобравао. Нотар je у Котору дуго зависио од општинских већа; Зуан де Луксија je захтевао да се сматра млетачким, a не которским службеником, и Сињорија je 1443. године прихватила његов захтев упркос протестима Которана.

Носилац аутономних права општине била je властела. Излазећи у сусрет многим захтевима пучана, Млечани су не само ишли за тим да ублаже антагонизам између властеле и осталих грађана већ и да себи обезбеде савезника у скуча-вању права властелинских тела. Ту, природно, нису ишли до краја. Дали су пучанима незнатна права пред судом у споровима с властелом. У једном тренутку, кнез им je доз-волио да одржавају посебне скупове, но с тим се Сињорија није сложила (1454). Дозволила им je једино да о празнику Св. Марка бирају себи три прокуратора који би штитили интересе пучана у коришћењу грбал»ских деоница и десето-рицу представника који би бирали пучке опуномоћенике које би слали на преговоре с највишим властима у Млецима. Сенат и Сињорија прихватили су многе њихове захтеве, na и оне који су задирали у правну кодификацију, као на при-мер да се из Статута избаце „наказне и неправичне одред-бе". Тако су аутономна права општине, као монопол мало-бројне властеле, нагризали Млечани и, уз млетачку помоћ, пучани.

У животу цркве, која je раније била под искључивим утицајем властелинских кругова, Млечани су поетали тгресу-дан чинилац. Како je бискуп морао бити странац, његово je зваше редовно добијао неки Млечанин, a он се понекад није устручавао да се отворено сукоби с властелом, na чак да се наметне и њеним већима. Успевао je да својој вол>и потчини и каптол каноника, који je био тврда кула домаће властеле. Она je у каптолу била утицајна захваљујући родбинским везама с каноницима и настојала je да то црквено тело оста-не упориште традиција и чинилад који je могао снажно да

8 И В А Н Б О Ж И Т х

делује на пучке масе верника. Которска властела морала je под новом влашћу да с дебелим воштаницама у руци и исто онако церемонијално како je присуствовала свечаности-ма у част градског патрона св. Трипуна, слави и празник занггитника Републике — дан Св. Марка.

Мада je градско подручје остало под општинском упра-вом, и ту су се врло брзо почеле јављати пукотине кроз које су се увлачили Млечани. Грбал>ска жупа била je испар-целисана на поседе властеле и грађана, тако да су те две друштвене скупине располагале једнаким деловима, свака no једном половином Грбља. Но, било je муке да се та равно-тежа одржи, јер се првобитно начело није попгговало при додељивању напуштених деоница. Према грбаљском ката-стиху из 1430. године, већ су се многи „карати" налазили у рукама млетачке „огпнтине". Из тог фонда уступани су поседи млетачким грађанима, самом кнезу, которском бис-купу, na чак и цркви Св. Марка у Котору, иако цркве нису имале право да учествују у деоби. Касније су предузимане мере с намером да се у будућности избегне „велика збрка", али у већ стечена права ипак нико није дирао. Тако je и врло осетљивим земљишним односима нова власт рушила затечено сташе, које je у лочетку сама признала као непри-косновено.

Притисак млетачке власти ипак се најтеже осетио у привредном животу. Млетачки привредни режим изграђивао се у XV веку на многим забранама и ограничењима, који су иггитили интересе метрополе, a погађали њој потчињене гра-дове. Taj режим оштетио je которско занатство и, у још већој мери, которску трговину. Морепловству je, међутим, оставио слободне руке.

У изворима нема непосредних података који би омо-гућили да се статистичким показатељима оцени обим занат-ске делатности у првим деценијама млетачке власти у одно-су на претходно време. Ранији подаци потичу из временски ограничених раздобља, na се могу сматрати фрагментарним. Али се и на основу општих сазнања о претходном времену запажа промена T O K O M XV века. Некада славно грађевинар-ство било je у опадању. Није за собом оставило већи број вредних споменика. Проширење и обнова фортификационог система ту не нуде никакву надокнаду. И за такве послове довођени су мајстори са стране, a доста се користила и не-квалификована радна снага. Осим тога, на основу онога што се зна о которском занатству у раније доба, оно je, уз прет-

KOTOP ПОСЛЕ П Р И Х В А Т А Њ А МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ 9

поставку нормалног развоја, морало у XV веку изгледати друкчије.

Међутлм, ни у најјачим занатским гранама, као пгго су били кожарство и бродоградња, није било уске специјализа-ције. Многе занатлије радиле су од донесеног материјала и наплаћивале само своје услуге. Мајстори су приходе од за-натства допуњавали трговином и пол>опривредом (куповали су земљишта). Појединци, нарочито истакнути златари или стручшаци за израду мачева, помињу се као повериоци. n o -j e v o m мајстори напуштали су Котор и тражили хлеб у гра-довима који су им отварали боље изгледе на услех и за-раду. Домаћа радиност и сеоско занатство подмиривали су многе потребе грађана. Мануфактурама није било ни трага. Оне су се јављале првенствено у сукнарству, a документи јасно говоре да Млечани нису дозволили његово увођење и развитак у Котору. Властела и грађани једнодупгао су мо-лили (1454, 1458) да им се дозволи отварање ткачница. Њи-хови представници објашњавали су у Млецима да ће раз-витак сукнарства зауставити одлазак мајстора из Котора, повећати огаитинске приходе и сузбити поплаву дубровач-ких и новских тканина. Молбе су биле узалудне, и младићи који су одлазили у Дубровник или у Млетке да уче како се изграђују сукно и сомот остајали су да раде no туђим градо-вима. Једини покушај да се оснује радионица за бојење тка-нина (1450) пропао je већ на почетку, из непознатих раз-лога. Которани су смели производити само оне предмете који су били потребни Млечанима, a никако оне који би могли конкурисати њиховој роби.

Пре прихватања млетачке власти, Которани су слободно развијали све трговачке послове и одржавали поморске везе с градовима у Далмацији, Албанији и Италији. Међусобним уговорима сређивали су односе с другим градовима (позна-ти су уговори са Анконом, Баријем и Пулињаном); ту су лако прихватали сва ограничења, јер су их и сами пропи-сивали другима. Од 1420. године све се изменило.

Которани су уживали ограничена права млетачких гра-ђана (cives de intus). Такав положај олакшавао им je послове у Млецима и у градовима под млетачком влашћу, a у одно-сима са немлетачким градовима осетно их je спутавао. Изгра-ђивање млетачког привредног система било je у интересу мле-тачких грађана настањених у Млецима. Он je штитио при-вреду саме метроиоле, a тешко погађао њене прекоморске поседе. Њихов привредни развој зависио je од географског

1 0 И В А Н Б О Ж И Т х

положаја и природних богатстава којима су раслолагали. Которани су живели од посредоваша у размени производа између два комплементарна подручја — балканског и ита-лијанског. Зато им je одржавање сталних трговачких веза с градовима у Апулији било од животног значаја. Интереси метрополе, међутим, захватали су да се управо те везе сведу на најмању могућну меру.

Потискивана све више са Истока, Република се од по-четка XV века борила за превласт и привредни монопол на Јадранскоме мору. To није могла постићи док се борила за далматинске градове и острва и док joj je везивао руке рат са утарским краљем Сигисмундом. Чим je Сигисмунд, изну-рен борбом, лочео да пристаје на краћа и дужа примирја, узастопце je доносила мере у корист сопствене привреде. Од 1422. године, Република je наметала обавезу поданицима у зетским и далматинским градовима да своју робу носе само у Млетке, a све што je њима потребно да набављају на млетачком тржишту. Слична обавеза постојала je и за ста-новнике самих Млетака, али њих није погађала. Није их теретила ни заштитна царина од 10% на увоз страног сукна, јер je домаће сукнарство, оно у Млецима, запошљавало мно-штво сиромашних људи, a највише oprane ослобађало бриге да им обезбеђује опстанак. Даље, млетачки Сенат je одредио високу глобу од 200 дуката за сваког млетачког грађанина или поданика који би се за превоз робе или за путовања ко-ристио страним бродом. Затим им je забранио закупљивање турских царина (1437) и, на крају, утврдио списак произво-да који се ни у ком случају нису смели возити на другу страну сем у Млетке: гвожђе, коже, крмез (црвад), восак и намирнице. Ta je забрана посебно погађала Которане, јер су се на списку налазили производи које су они набављали у балканским земљама, a затим као сировину или прерађевину продавали преко мора. Положај града и оскудица природних богатстава у његовој непосредној околини нагонили су Кото-ране да највећи део својих прихода остварују посредничком трговином. Треба имати на уму да je међу которским за-натлијама било највише ковача и кожара, да су се у њихо-вом граду израђивале и свеће (1438. године у Котору се по-миње „кућа у којој се обрађује восак"), што значи да су најважније занатске хране обрађивале сировине набављене у балканским земљама. Колико су Которани учествовали у трговини сребром, није познато; али, ако су га носили у Млетке, смели су га продати једино државним службени-цима надлежним за племените метале, no утврђеној цени.

K O T O P ПОСЛЕ П Р И Х В А Т А Њ А МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ 11

To вероватно нису радили и, уколико сребром нису кријум-чарили, остављали су га за потребе домаћих златара.

Царина од 10°/о на страна сукна узбудила je Которане, јер су их највише набављали у градовима Анконске Марке. Да би се избегло нагло поскупљеше, Сињорија je привре-мено ослободила Которане царине на тамо набавл>ене тка-нине. A касније je ту повластицу укинула. За било какву олакшицу при куповини дубровачког сукна, које je среди-ном XV века преплавило тржиште, млетачки Сенат није хтео ни да чује. После многобројних суксба с Дубровчанима, на-редио je 1462. да се на сваку дубровачку тканину намешену извозу на млетачко подручје претходно плати царина у Ко-тору. Тако су и Которани могли куповати само оне дубро-вачке тканине које су биле претходно оцарињене. За пре-кршај се предвиђала глоба од 500 дуката, na je кријумчарење било врло опасно. Которани су узалуд молили (1463, 1468) да им се поново дозволи увоз сукна без царине бар из Ан-конске Марке, као 1433. године. Млетачки Сенат je оетао неумољив. A надохват руке, у Новом, радила je сукнарска мануфактура херцега Стефана Вукчића Косаче изазивајући негодовање Которана, јер слично предузеће у свом граду ни-су смели основати.

Забрана извоза оних пропзвода с којима су Которани највише радили утицала je на смањење пословних веза с ју-жном Италијом. Ипак се тамо морало набављати жито, јер су дозволе за његов извоз с млетачког подручја даване само изузетно, на крају једино no одобрењу Већа десеторице. У замену за жито, Которани су возили у Апулију неке произ-воде свог занатства, просту домаћу рашу, израђивану од грубе балканске вуне, коње, рибу, сир и усољено месо. Мо-рало се непгго жртвовати и од намирница да би се град обез-бедио хлебом. Которски посланици вапили су 1452. године у Млецима да им се дозволи размена која им je у прошлости омогућавала да живе од свог зноја. Међутим, млетачки Сенат им je размену са Апулијом одобравао једино у границама коje je захтевало подмирење основних потреба потрошње. И которски бродови су све ређе пловили у Трани, Бари, Мо-нополи, Барлету, Отранто и у понеко место на Сицилији. С друге стране, из политичких разлога, Република није смела да предузме било какву меру против трга у Новом и против продаје соли у Суторини, мада та „царина" није била пред-виђена старим уговорима који су регулисали продају соли на подручју од Неретве до Бојане. Херцег je преузео велики део послова са Апулијом, тамо je набављао и со, a на робу

12 И В А Н Б О Ж И Т х

до 2 000 дуката вредности није плаћао никакву царину, јер се према уговору с налул>ским краљем сматрало да набавке до тог износа подмирују потребе његовог новског двора. Последица je била да су до 1462. године ириходи которске општине од продаје соли и трговине опали за једну трећину.

Млетачки привредни систем најтеже je погодио Котор, као и друга места под влашћу Републике, T O K O M друге поло-вине XV века, поготову за време рата с Портом (1463—1479). Занатство je било у опадању, трговинске везе постајале су све скученије, општински приходи су се смањивали, a мно-гим пословним људима претило je сиромаштво. Которска трговина свела се на размену домаћих производа и оних који су се још могли набавити у залеђу за храну и најосновније животне потребе. .Некада значајна посредничка улота свела се на услужну делатност у служби монополистичке политике Републике. Општој кризи допринели су, с друге стране, и турски ратови, a после освајања Србије, Босне и Херцегови-не, султанове забране да се с његове територије извозе сре-бро, крмез (црвац), свила и восак. До тог времена, кријум-чарењем се још некако разбијао млетачки систем забрана и ограничења, a производи балканских земаља омогућавали су да се бар тргује с Млецима и њиховим поседима на Ја-дранском и Јонском мору.

Само поморство, мада у служби млетачке привредне по-литике, и даље je цветало. Услуге превоза доносиле су добре зараде и тиме су се покривали губици у посредничкој трго-вини. У бродарство су улагали средства сви богатији људи — поред трговаца известан број занатлија и понеки лекар. A k o се мање и путовало у Апулију, которски бродови пло-вили су у Љеш, Драч, Пирг, Валону, на Крф, Занте, у Арту, Патрас и Лепант; стизали су и на Левкаду. У ггравцу северо-запада најчешће су се кретали према Млецима навраћајући уз пут у далматинске градове. да би се у повратку зауста-вили у Анкони и тамо истоварили дозвољену робу. Средином XV века градио се велики број бродова у Котору и Перасту. Домаћи мајстори нису могли да подмире све потребе, na су бродови набављани и са стране. Од 1441. до 1445. године, пре-ма неким прорачушша, у которској морнарици било je преко 20 баркозија, око 20 барки, 3 наве, 3 скабе и 3 цопола. Малих бродова у локалном промету било je много више. У току турско-млетачког рата опали су велики послови, што се осетило и у поморском превозу.

Није се остварила ни нада Которана да ће под млетач-ком влашћу град и његова околина бити поштеђени ратних

K O T O P ПОСЛЕ П Р И Х В А Т А Њ Л МЛЕТАЧКЕ ВЛАСТИ 13

лустошења. Снаге Балше III наносиле су штете већ 1420— 1421. године: трупе деспота Ђурђа Бранковића удариле су 1448. годоше најпре на села око Котора, a и за време Ивана Црнојевића напади су се у два маха поновили, 1465. и 1489. године. Једино су избегнути ранији безнадежни тренуци када се помоћ ни са које стране није могла очекивати. У которску тврђаву стизали су из Млетака ратници од заната, оружје ii новац за војне потребе. Повремено би у Боку упловиле и млетачке галије да спрече опасност од пресецања помор-ских веза.

Међутим, у Млецима се није мислило само на одбрану Котора, већ и на његово укључивање у ратне планове Репу-блике. Зато je Сенат од почетка настојао да и Котор има на располагању бар једну галију, најчешће галеоту. Она би била изграђена у млетачком арсеналу, a градска општина je иреузимала бригу да je опреми и наоружа, да je енабде мор-нарима и борцима и, врло често, командним особљем. Већ крајем 1420. године тако опремљена которска галија кренула je према Бојани ради обезбеђења пловидбе T O K O M рата с Бал-шом III. И када je рођак тог последњег Балшића, Стефан Марамонте, 1429—1430. године посео околину Скадра и дру-гих млетачких традова, кнез je поново наоружао которску галеоту и чекао на позив из Скадра да притекне у помоћ. Нова галија са 18 клупа стигла je из Млетака у Котор 1451. године са задатком да заједно с неколико фуста омета везе које су одметнути Грбљани одржавали и с Дубровником и с млетачким градовима на Зетском приморју. Ратне фусте су грађене и наоружаване у Котору. Главни им je посао био да се боре против кријумчарења, a у случају потребе ишле су да помогну и неком угроженом млетачком граду. Када су Турци 1454. године запретили Драчу, из Млетака je наређено да му и наоружана которска фуста притекне у помоћ. Котор-ска трирема прикључила се 1472. године млетачкој флоти на Јадранском мору, a већ следеће године супракомит которске галеоте Никола де Кјарамонте дошао je у Млетке да тражи новац (2 000 дуката) да je наоружа.

У време прве турске опсаде Скадра 1474. године, Котор je постао важно ратно упориште. Ту je ратни провидур Леонардо Болду довео три чете пешака, мајсторе и грађу за фусте да се брдским путевима пребаце до Жабљака. Тамо склопљене фусте убрзо су се укључиле у борбе на Скадар-ском језеру. Како се страховало и за безбедност Котора, Сенат je предвидео да се око града дигне кружни систем утврђења и да се са обе стране Верига изгради no једна кула.

14 ИВАН Б О Ж И Т х

A када су Турци прекинули опсаду Скадра, Сенат je незадо-вољан оперативношћу далматинских галија, наредио у но-вембру 1474. године да саме градске општине изаберу њихове нове супракомите. Котор je тада поверио своју галију Ма-рину Бизантију, и он je њом заповедао две године, a овда je одвео у Млетке да je разоружа.

У време друге опсаде Скадра 1478. године, млетачке по-морске снаге нису ни улазиле у Бојану. Кад je опсада пре-кинута, млетачки Колеђ je припремао већи број галија, фу-ста. барбота и других бродова да их пошаље у Котор, одакле je требало да се пребаде у Бојану и у Скадарско језеро ради настављања борбе. Которска општина je такође улагала сред-ства у те припреме. Све су мере већ тада указивале да je Котор предвиђен за средиште нове одбрамбене зоне; то je и постао када су Млечани после склапања мира са султаном напустили Скадар у марту 1479. године.

Управо кад су Млечани 1463. загазили у рат против султана реорганизована je стара братовштина помораца. Но-ви Статут братовштине предвиђао je да њен одред морна-рице, на челу са адмиралом (надзорником луке) и још неко-лико функционера, врши не само полицијску службу у гра-ду већ и да помаже војне операције млетачке флоте. Дру-гој мери, реконструкцији градских зидина, која се отегла вековима, приступило се после предаје Скадра. Ђорђе Би-занти молио je у мају 1480. године млетачки Сенат да поша-ље 20 каменорезаца и 500 дуката ради разбијања брда на коме се налазила градска кула, да би се од тако добијеног материјала утврдила и доградила, a исто тако да би се при-ступило изградњи нове куле с морске стране. Почињали су велики фортификациони радови који су у еуседном Дубров-нику углавном већ били завршени. И док се тај которски сусед као турски харачар развијао у великог трговачког гго-средника између земаља на Средоземноме мору и балканског подручја, које je турским освајањима претворено у једин-ствено тржиште, Котор je постајао управно, војно и помор-ско средиште и значајно упориште Републике у ратовима који су joj предстојали с Турском. Млетачки поседи били су збијени уз море и са свих страна притиснути турском територијом. Котору je, као и далматинским градовима, био отежан приступ у земље даљег залеђа, које je посредничкој трговини пружало велике могућности зараде. Такво стање није дозвољавало Которанима да се врате старим изворима привређивања. Остало им je једино да се окрену мору и бро-дарству.

O ЈУРИСДИКЦИЈИ КОТОРСХЕ ДИЈЕЦЕЗЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

Историја которске бискупије у средњем веку од посеб-ног je интереса, пошто je у време док je Котор био у склопу ерпске државе имала под својом јурисдикцијом католичке парохије у Србији, које су окупљале католички живал> на-сељен no трговима и рударским центрима, и настојала да своја права сачува и онда када je Котор престао да признаје српску власт. Барски надбискуп, највиши представник като-личке цркве у Србији, успео je да доведе под своју јурисдик-цију католичке оазе у Србији тек после њеног пада под тур-ску власт. Раније су око њега биле окупљене само ситне католичке бискупије у Зети и Албанији; за то време je ко-торски бискуп био суфраган надбискупа у талијанском Ба-рију.

Према нашем данашњем познавању извора, не може се поуздано одговорити на питање када je и како которска бискупија добила власт над католичким парохијама и опа-тијама у Србији, када и како ју je изгубила, и, поготову, у коликој je мери успевала да у појединим периодима оства-рује своја права. Зато je драгоцен сваки нови докуменат KOJU ова питања може да осветли, A неколико таквих доку-мената налазимо у првој кшизи Бискупског архива у Котору. Остала грађа, мада je одраније била позната, није нигде по-себно претресана.

Которски бискуп помиње се као суфраган надбискупа у Барију већ у XI веку, у време док се Бари, као и Котор, налазио под византијском влашћу; и кад je нова барска надбискупија ушла у борбу с дубровачком око црквене ју-рисдикције и при том истицала права и на которску дије-цезу, Котор je, налазећи се територијално између два супар.--ника, остао под Баријем. У том смислу решио je коначно

/

16 И В А Н Б О Ж И Т х

спор папа Александар III 1172. године.1 Которска дијецеза остала je под надбискупом у Барију и када je Котор припао српској држави.

Када су, с развитком трговине и рударства, почеле да ничу no српској држави и бројније „латинске" колоније, у којима су у прво време међу приморским трговцима играли значајну улогу Которани, тамо подигнуте цркве и основане католичке парохије признавале су јурисдикцију которског бискупа, који се вероватно и том приликом користио колико супарништвом између Дубровника и Бара толико и утицајем који су которски трговци имали у Србији. Изгледа да Рим-ској курији није било до детаља познато право стање у Србији, јер je папа Хонорије IV 25. маја 1285. године послао извештај о свом избору за папу „Archiepiscopo Antibarenei eiusque Suffraganeis ac dilectis filiis Abbatibus. Prioribus, Archidiaconis, Prepositis et aliis ecclesiarum Prelatis per Scla-vonie provinciam constitutis."2 Он je, према томе, сматрао да се власт барског надбискупа простире над свим католичким манастирима и парохијама „смештеним no провинцији Ср-бије". У ствари било je друкчије. У октобру исте те године, которски бискуп Домније потврдио je даровну повељу којом je „Heinz de Bibanis", Дубровчанин настањен у Брскову, пре-дао 1281. године тамо подигнуту капелу Св. Марије дубро-вачким доминиканцима. Домније je повељу потврдио на тра-жеше самих тих доминиканаца (,,ad interpellationem dicto-rum Fratrum"), али je на крају ипак изразио бојазан да би се доцније могла тражити потврда и од неког другог: ,,ut autem nulli liceat hane donationem in antea confirmare, placuit nobis eam sigilli nostri munimine roborari".;! He може ce сумњати да je барски надбискуп већ тада настојао да себи обезбеди

1 С. Jireček, Die Romanen in den Stćidten Dalmatiens voahrend ies Mittelaters 1, Wien 1801, 47. Котор ce, додуше, налази на списку бар-ских суфрагана у папским булама из 1067. и 1089. г. Ст. Станојевићу je било „нејасно, како je он могао ући у списак епископија подложних Бару". Борба за самосталност католичке гџжве у Немањићској др-живи, Београд 1912, 26, нап. 5. Међутим, ау^ентичност ових повеља са-свим je сумњива, мада ce не може спорити да je Бар полагао право и на которску бискупију. Ha основу грађе којом je располагао, Фарлати je погрешно закључио да je которска дијецеза припојена Барију тек у другој половини XII века, пошто je претходно била под Баром, a онда под Дубровником. Illyricum sacrum VI, Venetis 1800, 427, 434.

2 Aug. Theiner, Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium I, Ro-mae 1363. 5 01.

Farlati. VI. 442—443.

O Ј У Р И С Д И К Ц И Ј И K O T O P C K E ДИЈЕЦЕЗЕ У С Р Е Д Њ О В . С Р Б И Ј И 17

јурисдикцију над католичким насељима која су већ тада стварана у Србији.

Јиречек сматра да се которска дијецеза јако проширила управо у ово време, у другој половини XIII века, захвал>у-јући наклоности српских владара према Котору. Постепено je обухватила све разбацане католичке парохије и опатије од Јадранског мора до Дунава, изузев оних које су биле у границама барске надбискупије и њених суфрагана.4 У јед-ном писму папе Бенедикта IX барском надбискупу из 1303. године помишу се у Србији католичке парохије у Брскову, Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници (Јањево).5 И у свим новим католичким колонијама вршио je црквену власт ко-торски бискуп. Нема докумената из којих би се видело када je његова јурисдикдија захватила све католичке колоније до Дунава, али се из писма авињонског nane Клижента VI од 7. јануара 1346. види да су оне биле разасуте no широком подручју, чији су се делови у том тренутку налазили и под влашћу босанског бана и угарског крал>а. Види се да се ради о раније стеченим правима која су већ тада била озбиљно угрожена. У писму упућеном Стефану Душану папа je, из тактичких разлога, навео све парохије како оне у областима и местима који су били под његовом влашћу тако и у онима на које je он полагао своја права. У ближој околини Котора поменути су Конавли, Требиње, Драчевица, Рисан, Будва и Ластва; у Србији — Призрен, Ново Брдо, Јањево, Копорићи, Плана, Остраћа, Брсково и Рудник; у Босни — „Lipnich, Chelminia, Save"; у Угарској — Мачва, Голубац и Београд. У посебном писму истог садржаја, упућеном босанском бану, навео je папа као области на које има права которска дије-цеза: „ [ . . . ] de Chelmia, de Save; de Lipnich castra seu villas et nonnulla alia loca ultra fluvium Save et Danubi et Drive (!) versus Rassiam". У писму угарском краљу Лајошу навео je као области јурисдикције „котарског и српског бискупа" Мачву, Голубац и Београд — „ [ . . . ] de Mazonia (!), Golubezi et Albia dicta Belgrad (!) castra deu villas, et nonnulla alia loca ultra fluvium Save, etiam Danubli, versus Rassiam [ . . . ] " . 6

Сачувано нам je још једно писмо папе Климента VI упућено Стефану Душану с датумом од 6. јануара 1346. године. To писмо вероватно није ни послато већ je замењено поменутим писмом, написаним дан доцније, свакако на предлог котор-

4 К. Јиречек, Историја Срба III, Београд 1923, 93, 108. 5 Исто, 108. Навод према Theiner, Моп. Hung. I, 408. 6 Codex diplomaticus XI, 264—266. A. Theiner, Mon. Slav. I, 216.

2 Н е м и р н о п о м о р ј е

18 И В А Н Б О Ж И Т х

ских посланика да се оно друкчије стилизује. У овом писму се поименце наводе бивше бенедиктинске опатије на које полаже право которски бискул: Св. Марија у Будви, Св. Ни-кола у Петраници (?), Св. Лука у Кртолима, Св. Михаило на Томби (Превлаци), Св. Петар на Градцу (у Богдашићима), Св. Марија у Рисну, Св. Петар у Пољу (Бијела ?) и Св. Мар-ко на Пину (у Тивту) — све су то цркве у самој Боки — за-тим, црква Св. Трипуна у Цавтату, Св. Мартина у Конавли-ма — и цркве у Србији; Св. Петар изнад Призрена, Св. Три-пун у Брвенику, Св. Трипун у Трговишту и друге (не наводе се имена); на крају се помише црква у Будви, црква Архан-гела Гаврила и црква у Молунту.7 У време када су ова пис-ма писана, которски бискуп je у ствари тражио од папе ин-тервенцију да му се врате права над овим црквама. Он их у доба Душана није више имао. За цркве из Боке Которске, наведене у писму, знамо да су већ одавно биле у рукама православних свештеника и калуђера, неке и rrpe но што су и основане поједине католичке парохије које се помињу у Србији. Зато се може поставити питање откад которски бис-куп полаже права на католичке парохије у Србији, Боени и крајевима под угарском влашћу, наведене у писму од 7. јануара 1346. године.

По географском смешгају католичких парохија на које je полагала права которска бискупија и no општој политици српских владара према западном свету, могло би се закљу-чити да су которском бискупу дата таква права у доба Уро-шеве удовице Јелене, која je била католикиња, на једној страни, и „сремског" краља Драгутина, који je због своје по-литичке оријентације према Угарској морао да фаворизује католике, на другој страни.8 Уколико би то било тачно, онда би претензије которске бискупије пружале уједно извесне

7 Theiner, Моп. Slav. I, 215. Објашњења у заградама за места у Боки Которској узета су према Ivu Stjepčeviću, Prevlaka, Zagreb 1930, 20.

8 Анонимни географ наводи да je Драгутин држао Босну, Мачву и Крајину. Ed. G. Popa-Lisseanu, Izvoarele istoriei Rornanilor II, Bucu-resti 1934, 24. Вл. Ћоровић закључује да je он држао и крај од Ужи-ца до Трсбиња, које je после 1284, г. уступио мајци Јелени пошто je тада добио део Босне и Мачву. Подела власти између краљева Дра-гутина u Милутина, Глас СКА 136, 10—12. М. Динић je показао да je овај закључак неодржив и да je Драгутин у требињској области имао само Ускопље. „Област краља Драгутина после Дежева", Глас САН 203, 61—80. Јелена je држала област од Дубровника до Скадра, Плав на горњем Лиму и замак Брњаци у најгорњем крају Ибра. Јиречек, нав. дело. I, 240—241. О њиховом ставу према ка:'оличанству види М. Пур-ковић, Авињонске nane u српске земљв, Пожаревац 1934, 10—12.

O ЈУРИСДИКЦИЈИ KOTOPCKE ДИЈЕЦЕЗЕ У СРЕДЊОВ. С Р Б И Ј И 19

податке о расезању Јеленине „државе" на југу и Драгути-нове на северу.

У XIV веку став Немањића према католицима који су живели у Србији, a према томе и према правима которске ди-јецезе, зависио je од њихове моментане политичке оријента-ције, чији су плод у неколико махова била и њихова обећања да ће евентуално признати римску цркву. Известан прелом у политици краља Милутина настао je несумњиво 1308. године. Још 25. фебруара 1307. молио je папа Климент V Милутина да помогне новом барском надбискупу Андрији ,,in recupe-randis bonis et jun bus dicte ecclesie multipliciter, prout acce-pjnus, deperditis et distractis".9 Нешто мало доцније јадико-вао je и анонимни писац Описа Источне Европе (око 1308) над јадним стањем католика које Милутин злоставља, док није имао довољно речи похвале за његовог брата Драгу-тина.10 Али ускоро je Милутин, из опрезности према широ-ким плановима и живој акцији напуљског краља Карла, про-менио став. У пролеће 1308. године ишла су пагш два његоза посланика да му говоре о Милутиновој спремности да пређе у католичанство.11 Зато je Климент V већ 1. априла 1308. ro-дине дозволио которском фрањевцу Гргуру и доминиканцу Хенрику из Риминија „morandi cum eodem Rege usque ad nostrum et apostolice sedis beneplacitum in loc:s decentibus . . . et eundi extra terram dicti Regis, cum necessi.tas id exigerit. pro exequendis negotiis eiusdem Regis et Regni".1-1 Али про-мена прилика на Западу омогућила je Милутину враћање на стару политику. Тако je и промена става према католичан-ству била привремена.

И Стефан Дечански je после смрти жене Теодоре (1322) покушао да се приближи Западу и да склогш брак с Блан-ком, ћерком Филипа Тарентског, рачунајући на шегову заш-титу. У августу 1323. године ишао je у Апулију ради прего-вора барски ђакон Вито. Али преговори су се разбили и Де-чански се 1324. оженио ћерком солунског намесника — Ma-ријом Палеологовом.13 A тада je променио став према католи-цима. Зато није чудно што je већ 21. јануара 1324. папа Јо-ван XXII одредио которском бискупу за конзерваторе над-бискупе Дубровника и Бара и бискупа Трогира да заштите његова права пошто су, како у були стоји, и црквени и све-

9 Theiner, Mori. Slav, I, 124. 10 Ed. Popa-Lisseanu, 25—26. 11 M. Пурковић, нав. дело, 11—12. 12 Theiner, Моп. Slav. I, 130. 13 M. Пурковић, нав. дело, 23—25.

2*

20 И В А Н Б О Ж И Т х

товни феудалци одузимали поседе који су припадали ко-торској дијецези или одбијали да одговоре својим материјал-ним обавезама. Ово папино гтасмо je сувише уопштено, у њему je употребљена терминологија потпуно страна прили-кама у Србији, али ce јасно види о чему ce у сунгшни ра-дило.14

За време Душана земљишни поклони католичким ма-настирима чињени су само у појединим случајевима из изу-зетних обзира. Када je Никола Бућа, Душанов протовестијар („Comes Oamerarius ExcellentLssimi Domini Regis Raxie") дизао которским доминиканцима нову цркву, издејствовао je да joj Душан поклони више зешБишних поседа.15 Душан je иначе. и кроз своје законодавство и у пракси, радио на потискивању утицаја католичанства у својој држави. како у ca.MOJ Србији тако и у приморским областима. Све цркве у Боки Которској наведене у папском писму од 6. јануара 1346. као некадашње бенедиктинске опатије одавно су већ биле у рукама православних свештеника и калуђера.16 Слична je ситуација била у Конавлима, Требињу и Драчевици, где je уз православље било јако и патаренство.17 У чему су све била окрњена гграва которског бискупа у Србији не може ce рећи, пошто о томе нема директних података. У Писму Климента VI од 6. јануара 1346. стоји да су рашки краљеви, Душанови претходници, „у своје време заузели манастире, цркве, по-менута острва и села" na их сада и он држи поседнуте и њи-ма располаже no својој вољи. Зато му je отворено преггору-чивао да сва та места у миру препусти которском бискупу. У другом ггисму, састављеном већ сутрадан да ce пошаље Ду-шану уместо овог, наведена су само имена места у Србији, Босни и Угарској у којима je которска дијецеза имала цркве и ггоседе и где je убирала десетине („perceptio decimarum proveniencium de proventibus terrarum et possessionum ac aliorum bonorum in dictis castris, locis et eorum districtibus

14 Cod. Dipl. IX, стр. 178—180; Theiner, Mon. Slav. I, 155—156. 15 „ . . . tum longe pluribus propterea villis praediisque ib Impera-

tore donandum cura vit". Far lati VI, 446. 16 Ivo Stjepčević, Prevlaka, 9—10. 17 Диверсис изричи'.« каже да je у Конавлима, пре но што су

дошли под дубровачку власт, становала „gens schismatica vel infidelis". Ed. Brunelli, Programma dell' I. R. Ginnasio Superiore, Zara 1880, 22. O православним свештеницима у Конавлима у X V в. види М. Динић, „Словенска служба на територији Дубровачке Републике у Средњем веку", Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XIV, 1—2, 1943, 64.

O Ј У Р И С Д И К Ц И Ј И K O T O P C K E Д И Ј Е Ц Е З Е У С Р Е Д Њ О В . С Р Б И Ј И 2 1

consistencium").1' Пала се жалио Душану како су управо ње-говом помоћи ,,неки синови неправде" епречавали которског бискупа да управља тим земљама и убире десетину, na га и сада спречавају, и уједно га молио да то сам не чини и дру-ni.Ma не дозвољава. Писма исте садржине лослата су босан-ском бану и утарском краљу".19 Да ли су и наведене дркве блле одузете католицима или су само которском бискупу ускраћени приходи с њихових ранијих поседа, из писма не може да се иигчита, али je јасно да je которска дијецеза већ тада претрпела у Србији значајне губитке. Из једног усам-л>еног податка о ставу Душановом према католичким све-штеницима у једном селу не да се много закључивати. Када je Душан оснивао Арханђелов манастир код Призрена, од-редио je да сваки католички свештеник из албанског села Шикље даје манастиру чабар вина. To je у ствари била не-знатна обавеза пошто су других „работа" били ослобођени.20

У коликој je мери которски бискуп успевао да врши ју -рисдикцију над католичким парохијама у Србији у доба распадања дарства и првих турских провала, не види се из дсхада познатих извора. Јиречек наводи само један податак ii3 1390. године, према коме je католичка црква Св. Николе у Новом Брду и тада приладала которској дијецези.21 To je у ствари последши шему познат датум о надлежности котор-ског бискупа у Србији.

Подаци из Бискупског архива у Котору показују да се которски бискуп и у доба деспота Ђурђа упорно борио да реализује стара права у Србији и у томе делом успео, бар привремено.

Последњих деценија XIV и првих деценија X V века Ко-тор je преживљавао тешке године, мењао господаре и сам често био главни циљ напада околних господара, на првом MctTv Балшића. Тада je Котор у знатној мери изгубио ранији привредни значај; његове привредне везе са Србијом нагло су ослаоиле. Котор je 1420. године признао врховну млетач-ку власт и његов положај према суседима зависио je од од-носа Млетачке Републике према њима. Кад су Млечани ус-певалп да среде своје односе с наследницима Балшића —

15 Themer. Моп. Slav. I, 215; Cod. dipl. XI, 179—180. 19 Cod. dipl. XI, 264—266. 50 „И попове латшљсци кои соу оу Шикли тере дрБже вирограде

баштинне, да да сваки поп чвб'рБ вина ЦРБКВИ, a ине работе да имв н%с№ ни подан'ка". Ст. Новаковић, Законски споменици, Беогоад 1912, 691.

21 К. Јиречек, нав. дело, III, 112.

22 И В А Н Б О Ж И Ћ

српским деспотима, могло се и у Котору помишљати о укла-њању ранијих спорова.

И зато, тек када je између деспота Стефана и млетачке владе склопљен 1423. године мир, могла je которска опш-тина да тражи од Сињорије интервенцију код деспота да се которском бискупу омогући вршење јурисдикције у Србији. Млетачка влада je 4. маја 1424. обећала да ће, уколико дес-пот пошаље своје посланство у Млетке, поставити захтев ,,quod ipse Dominus Despotus in observationem pacis inter nos. et ipsum celebrate, perrruttat Lpsum Dominum episcopum ha-bere suas juri.sd.et.ones. et jura in territoriis suis. et illis paci-fice gaudere".22 Да ли je до какве интервенције тада дошло — опет нам кије познато.23

Конкретне податке да je которски бискуп вршио јурис-дикцију над католичким парохијама у Србији имамо тек из 1435. године. Тада je которски бискуп био Млечанин Марин Контарено (управљао je которском диједезом од 1429. до 1453.), који je био не само експонент своје владе као најви-ша црквена власт у граду већ несумњиво човек који je имао прву реч у млетачком Котору.24 Он je и иначе улагао напоре да сачува старе црквене поседе и права.25 Несумњиво на ње-гов захтев, мада на основу формалног предлога млетачког кнеза у Котору, донело je „Мало и тајно которско веће" 5. марта 1431. године одлуку, коју je дан доцније прихватило и Велико веће, да се катастарски попишу сва црквена добра и да се тај „catasticum et inventarium generale" преда на чу-вање општини, која се мора старати да не пропада и да се не отуђује црквена имовина.2а У складу са том и осталим слич-ним мерама било je и његово настојање да католичке цркве и њихове поседе у Србији поново веже са својом дијецезом. У томе je утолико теже успевао јер je на те цркве полагао

22 Г. Чремошник, „Которски дукали и друге листине", Гласник Земаљског музеја X X X I I I — X X X I V , 1922, 128; Farlati, VI 458. Фарлати као деспота погрешно наводи Ђурђа вероватно зато што je он у име Стефана Лазаревића оперисао у Зети и водио преговоре.

23 У уговору којим су накнадно решена нека спорна питања, склопљеном у Дривасту 11. новембра 1426. између Ђурђа Бранковића и млетачког кнеза у Скадру, унета je само уопштено формулисана тачка да „tutti vescovadi habadie е gliesie, le qual son in el раехе e luogi de la prefata signoria, habia tute soe iurisdicion e usanze in el terri-torio del prefato signo Zorzi como hano habudo in el tempo de misser Zorzi Strazimir e de misser Balsa". Listine IX. 16.

24 Anton Dabinović, Kotor pod Mletačkom Republikom, Zagreb 1934, 134.

25 Farlati, VI, 460. 26 Исто, 460—461.

O ЈУРИСДИКЦИЈИ KOTOPCKE ДИЈЕЦЕЗЕ У СРЕДЊОВ. СРБИЈИ 23

право и барски надбискуп, према коме je деспот могао да има више наклоности, ако ни због чега другог оно због тога што се његово седиште још налазило на територији под деспото-вом влашћу.

Када су после преговора у Смедереву решена многа спорна питања између деспота Ђурђа и млетачке владе, 14. августа 1435. унета je у уговор и тачка која се односила на питање јурисдикције которскаг бискупа. Постигнут je спора-зум да се которском бискупу врате „omnia beneficia catho-lica, que sunt in Sclavonia" када ce српском митрополиту вра-те она на млетачкој територији. Деспот Ђурађ ce обавезао да ће которском бискупу вратити феудалне поседе и дозволити било њему било његовим изасланицима да убиру приходе (redditus omnes sive prebendas dictorum beneficiorum), али тек онда када папа реши: припадају ли ти поседи которском бискупу или барском надбискупу, који je на њих такође по-лагао права. Деспот je тада чак обећао да ће которском би-скупу пружити подршку да му ce исплате и раније скупљени приходи ако папа реши спор у његову корист.27

Не знамо да ли je папа у овом спору донео какву одлуку. Но, ако ју je донео, она je вероватно донета у корист котор-ског бискупа, не само зато што су оне и раније несумњиво припадале которској дијецези већ и зато што ce Марин Кон-тарено истицао као одлучан присталица папе Еугенија IV, што je доцније и показао на концилу у Фиренци истакавши ce као непомирљив противник базелских синодиста.28

Ha, без обзира на све то, Контарено je већ у току 1435. годане одређивао свог викара у Србији. О томе су сачуване његове привилегије регистроване у првој сачуваној књизи Бискупског архива у Котору. Привилегија од 26. новембра 1435. упућена je „venerabili viro presbitero Tanussio habita-ton in Novo Monte diocesis Caterensis".29 Из ње сазнајемо да je јањевски парох Андрија, одређен за генералног викара у Србији још 20. јуна 1435. године, отклонио да води бригу о евим католичким црквама у Србији („super omnes ecclesias nostre diecesis Catarensis in partibus Sclavonie") наводећи да није у стању да врши ту дужност „propter alias suas et illus-tris domini despoti Rasie plurimas occupationes". Зато je Кон-тарено овом новом привилегијом одредио за свог викара „su-per omnes ecclesias illarum partium Novimontis et Sclavonie"

27 Listine IX, 83—84. 28 Farlati, VI, 463. 29 Бискупски архив у Котору (Б. A.), св. I, 51—2, 57'—58.

24 И В А Н БОЖИТ х

новобрдског пароха Танасија. Kao генерални викар у Ср-бији он je добио овлашћење да управља католичким црквама и клиром у Србији, да прима тужбе, ислеђује и доноси пре-суде и да, с времена на време, према свом нахођењу, заме-њује бискупа у визитадијама. Бискуп je себи резервисао пра-во апелације и поделе црквених положаја и феудалних no-седа („appelationes et collationes officiorum et beneficiorum"). Истим OBILM актом опозвао je све раније одређене прокурато-ре и одредио Танасија за свог генералног и специјалног про-куратора с овлашћењем да од цркава и клира v Србији уби-ре приходе који припадају бискупу. Гарантовао му je чита-ЕОМ својом имовином и лмовином которске бискупије да ће признати све његове рачуне и потврде о убраним прихо-дкма.

Пз привилегије од 23. фебруара 14 3 630 сазнајемо нешто више и о начину додељиван>а иркава с поседима појединим свештеницима. Јањевски свештеник Андрија Кечевић који je управљао јањевском црквом Св. Николе31, постављен je за ректора још једне католичке цркве која ce no свој прили-ци налазила у близини Јањева — пркве Св. Марије у Ко-керанцима (ecclesia sancte Marie in Chocherangi). Он je тај посед примио лично у Котору no западном феудалном оби-чају: клекнуо je пред бискупа који га je прихватио за руке (hominium) и као знак инвеституре дао му златан прстен: ,,Teque coram nobis flexis genibus suscipientes per nostrum annulum aureum impositЈопет gratiose investimus [ . . . ] " У которској катедрали Св. Трипуна обавио je архиђакон и каноник Иван Палташић све формалности око увођења Ан-дрије Кечевића у посед нове цркве и права за њу везана и узео од њега обавезу да ће исплаћивати бискупу приходе које црква доноси дијецези. Клерицима и лаицима те цркве je наређено да га поштују као законитог ректора те цркве и да му ce покоравају. Њему je дато право да све оне који би му ce супротставили искључи из цркве. О свему томе саставио je Иван де Луксија, которски каицелар који je тада вршио и функцију бискуповог канцелара, „patens privilegium".

30 Исто, 57—57'. :и У Јањеву и данас постоји католичка црква Св. Николе коју су

подигли Јањевци на основу фермана од 1857 г. у коме je речено да je стара црква Св. Николе у Јањеву била католичка. Подаци о ioj ка~ толичкој цркви Св. Николе били су познати из XVI в. A. Урошевић, „На чијим je развалинама подигнута садашња римокатоличка црква у Јањеву?", Гл. Скопског научног друштва XII, 1933, 264—265. Из ових података видимо да je она постојала и 1435 г. a сигурно и доста раније.

O Ј У Р И С Д И К Ц И Ј И K O T O P C K E ДИЈЕЦЕЗЕ У С Р Е Д Њ О В . С Р Б И Ј И 2 5

Карактеристична je одредба о екскомуникацији. У овом случају вероватно није представљала обичну правну фор-мулацију, већ je била заснована на реалној ситуацији. Ко-торани у Србији нису више били значајан фактор. Већину католтгчког становништва no латинским колонијама у срп-сгагм градовима чинили су Дубровчани, који нису имали ра-злога да буду расположени ни према Котору ни према њего-вом бискупу ни према млетачкој власти. Међу њима вероват-но није било нимало воље да њихове црквене општине имају ма какве везе или обавезе према главном експоненту мле-тачке власти у Котору — његовом бискупу. Уколико се њи-хов став подударао с правим ставом деспота Ђурђа, которски бискуп je имао све мање изгледа да реализује претензије на права која су имали у Србији његови претходници. Деспотов споразум с Млечанима и части које су му у Млецима ука-зане диктирани су били општим политичким односима које су наметнули Турци својим присуством на југу деспотовине и у Албанији, где су вршили стални притисак на млетачке лоседе. Сукоби између деспотовине и Млетачке Републике морали су да се, бар привидно и привремено, отклоне. У ства-ри, которски бискуп није могао да се ослони ни на саме све-штенике какви су били Андрија у Јањеву и Танасије у Но-вом Брду, jep су и они, како се из самих ових привилегија види, одбијали нуђене почасти или их ее преко воље прихва-тали.

Зато je Млечанин Марин Контарено 24. маја 1436. одре-дио за свог прокуратора (procuratorem, actorem, factorem et negotiorum gestorem) млетачког племића Антонија Мема и поверио му специјалан задатак да оде пред деспота Ђурђа и затражи да се которском бискупу обезбеде права над но-вобрдским и осталим католичким црквама у Србији и овла-стио га да убире дажбине на које полаже право которска дијецеза — и за прошлост и за садашњост и за будућност.32

Фарлати наводи да je Контарено, пре одласка на фло-рентински концил, изабрао спољњег викара (vicarium, quem vocant Foraneum) за области под деспотовом влашћу доде-ливши му већа овлашћења но што се обично дају викару и да je уједно послао нунција деспоту Ђурђу са захтевом да се католицима врате цркве које су им одузели Рашани и доз-воли викарима да врше своју власт у Србији.33

32 Б. A. I, 59. 33 Farlati, VI, 463.

26 И В А Н Б О Ж И Т х

Све ово говори да су напори Марина Контарена да пот-чини католичке цркве у Србији својој јурисдикцији, упркос припременим успесима, остали у основи без резултата. Како су ускоро уследиле турске провале које су се 1439. године завршиле првим падом деспотовине, није се задуго могло ни-шта ни предузимати. A и када je обновљена деспотовина, сукоб између деспота и Млечана око Зетског приморја за-тварао je которском бискупу изгледе да се ово старо питање може решити у његову корист.

После коначног турског освајања Србије биле су и ка-толичке цркве опљачкане, али се црквене општине нису уга-силе. Погрешно je Пурковићево тврђење да су оне после про-пасти самосталног живота Србије изгубиле сваки значај, као и његов разлог да „католички пословни свет није гогчим више био везан за подручје Србије".34 Добро je познато да су те везе обновили у првом реду Дубровчани. Међутим, те опустошене и опљачкане цркве нису биле више везане за ко-торску дијецезу. Јиречек je само регистровао да je „доцније" католичка црква у Новом Брду била под барским надби-скупом35, ослањајући се на два папска писма из 1458. и 1530. године. У првом писму папа Пије II помиње 26. септембра 1458. новобрдске цркве Св. Николе и Св. Марије као цркве под јурисдикцијом барског надбискупа („ecclesia sancti Ni-colai Terre Novimontis Servie Antibarensis diocesis, et beate Marie e.us аппехе") и извештава барског надбискупа да се подељује опрост верницима који би посетили ове цркве и нешто приложили за њихову обнову.30 Папа Климент VII позвао се на ово писмо 24. марта 1530. и овластио барског надбискупа да одреди свештеника у Србији који he га заме-њивати уколико сам не буде могао да иде у Србију.37 Тако je барски надбискуп најзад успео да потчини својој јурисдик-цији католичке парохије у Србији и потисне свог которског суседа.

Међутим, Фарлати зна, на основу података које je нашао ,,in tabulis Catharensibus", да je которски бискуп Иван II (од 1492) одредио за свог викара у Србији Ивана Радовића, али — ,,qui populis illis ritus Rasciani praeesset, eosque in fide Cat-

34 M. Пурковић, нав. дело, 49. 35 К. Jireček, Trgovački drumovi i rudnici Srbije i Bosne u Sred-

njem vijeku, preveo Dj. Pejanović, Sarajevo 1951, 79, нап. 155. 36 Theiner, Mon. Slav. 1, 450—451. 37 Theiner, Mon. Slav. II, Zagreb 1875, 1.

O ЈУРИСДИКЦИЈИ K O T O P C K E ДИЈЕЦЕЗЕ У СРЕДЊОВ. С Р Б И Ј И 2 7

holica, debitaque Romano Pontifici contineret"; 1514. године послао му je и „Pontificium diploma" којом je папа подељи-вао индулгенцију.38 Пошто je барски надбискуп обезбедио себи јурисдикцију над католицима у Србији, которски би-скуп je покушавао да пропагандом за католичанство међу православним Србима створи услове за обнављање позиција своЈе дијецезе на Балкану. Међутим, ту успеха није могло бити. To најбоље показује пример саме територије под ко-тор-ском влашћу, где je католичанству била савезник мле-гачка сила — a опет му je пружан жесток отпор.

,k Farlali. VI. 474—475.

КОТОРСКО-МЛЕТАЧКИ СПОРОВИ OKO ЦРКВЕНИХ ДРАГОЦЕНОСТИ

Котор je у средњем веку двапут доспевао под млетачку власт. Први пут je снажна млетачка флота бацила на колена његове браниоце 1378. Други пут je Сињорија с пуно благо-наклоности прихватила дуго понавл>ане жел>е которске вла-стеле да Млечани узму град под своју заштиту 1420.

Прва млетачка владавина сатрла je ранију моћ и благо-стање Котора. Била je то одмазда због отпора градских вла-сти и упорне одбране. Још на почетку рата који су Млечани водили против Ђеновљана и Угарске (1378—1381) командант млетачке флоте Ветор Пизани напустио je бојиште под За-дром и кренуо према Боки Которској. Није знао да ли ће против Которана морати да примени силу или ће у K>PIXO-вом граду наићи на пријатељски пријем. Његови изаеланици, како понављају хронике, вратили су ce с „простачким" по-рукама. Которани су. наводно, говорили врло подругљиво и о Републици и о њему самоме. Млетачке снаге су силом зау-зеле град, победници су опљачкали приватне и јавне зграде, нису штедели ни цркве, a онда су подмегнули пожар. Хрони-чар тог рата, Данијел ди Кинацо, подвлачи да je Котор био „град пун сребра, великих количина воска, богато снабде-вен тканинама и посуђем за кућу". „Људи су били препуни свега и сви су имали обичај да ce служе у кући великом ко-личином сребрних предмета." A све je то, закључује хро-ничар, донело посади на галијама велику корист.1

Једна каснија млетачка хроника саопштава да су и куће и цркве биле опљачкане уз велике свирепости. A када ce делио плен, сам Ветор Пизани није хтео да узме ништа друго до светитељске мошти покупл>ене no црквама. Оне су у

' V. Lazzarini, Daniele di Chinazzo, Cronica de la guerra da Venezi-ani a Zenovesi, Monumenti starici, Nuova serie XI, Peputazione di sto-ria patria per la Venezia, Venezia 1958, 30.

К О Т О Р С К О - М Ј Г Е Т А Ч К И С П О Р О В И O K O Ц Р К В . Д Р А Г О Ц Е Н О С Т И 29

средњем веку биле изузетно привлачне за освајача, најдра-гоценији предмет трговине, не само понос цркава које су њима располагале већ и извор њихових прихода од прилога побожног света. По повратку у Млетке, Ветор Пизани je опљачкане мошти, од којих су многе несумњиво биле смеш-тене у скупоцене сребрне руке и ноге или у уметнички из-рађене ковчежиће, однео у цркву Св. Марка, надалеко познату no пребогатој ризници моштију и уметничких пред-мета награбљених no хришћанском Истоку, на првоме месту у Цариграду. Остатак je предао својој парохијалној цркви Св. Фантина у Млецима.2

Нема никакве сумње да je највећи део тих моштију од-нет из катедралне цркве Св. Трипуна у Котору. Которани су до њих много држали, и према одредби Статута из 1334. го-дине било je забрашено да ce и у највећој нужди отуђују, као што ce нису смели давати под закуп или у најам цркве-ни поседи и драгоцености које су ce чувале у Св. Трипуну и у другим црквама.3 Посебно тело, састављено од два светов-њака и једног свештеника, имало je дужност да води бригу о реликвијару Св. Трипуна. Били су то „tesorerii seu depo-sitarii reliquiarum Sancti Tryphonis".4

Упркос томе, у априлу 1396. године, которски кнез, су-дије и већа били су принуђени да на име зајма од 310 пер-пера дају у залог свом повериоцу путире и друге предмете од сребра (12,5 литара) из цркве Св. Трипуна на шест месеци, док не врате дуг.5 Te исте године представници градских

2 „Et subitamente le chase sono messe a sachomano et le giexie fa-ziando de le grandissime crudelitade. Et in quello medesimo di li have lo pallazio. Et nota che misser Victor Pixiani non volse aUro de quel!o botin se non le reliquie le qual, quando lui zonxe a Venezia, lui le de a la Giexia de misser San Marcho et lo lesto lui messe in la sua parochia, zoe de misser San Fantin, donde хе anchuo di. Et da puo robada tuta la terra sora vegnando la notte misser Vetor Pixiani fexe fichar fuogo in tuta la terra per lo disprexio che i Chatarini li havevan fato de Veneziani. Et questo fo del 1378." Pariš, Biblioth6que nationale, Fonds italiens 318, Croniche di Venezia fina al MCCCXXXXVI , 61. — Друга једна хроника само уопштено каже да су Млечани, када je Ветор Пизани спалио многе куће и цркве, покупили многе мошти и однели у Млетке (tol-sero molte riliquie sancte le quali furno portade a Venezia). Bibliothe-que nationale, Fonds italiens 1410, La cronica della magnifica citta di Venezia, 148.

3 Statuta civitatis Cathari, Venezia 1616, 145. 4 Которски архив (ХАК), књ. II, 321 (1. VII 1396). Види Stat.

Cath., 210; I. Stjepčević, Katedrala sv. Tripuna u Kotoru, Split 1938, 13, 75, нап. 81.

5 Х А К II, 297 (4. IV 1396); I. Stjepčević, нав. дело, 12, 74—75.

30 И В А Н Б О Ж И Т х

власти понудили су Млетачкој Републици да узме власт над Котором. Ране нанете граду после млетачког освајања 1378. године још су биле дубоке. Није прошло ни пуних петнаест година откако je млетачки командант Ђакомо де Рива на-пустио которску тврђаву, на основу одредаба мира склопље-ног међу зараћеним странама у Торину 1381, a убрзо за тим и сам Ветор Пизани склопио je очи. Угрожени од околних господара, оптерећени дуговима и притешњени слабим при-ходима, градски оци назлрали су спас под окриљем Репуб-лике, чију су моћ 1378. године с пуно самоуверености извр-гавали поругама. A после те године обнављали су понуду T O K O M прве две деценије XV века (1404. и 1405, 1410. и 1411, 1414;. Млечани су поздрављали њихову лепу намеру и хра-брили их, али су понуде одбијали изговарајући се хитнијим пословима, ратом против Падове и неприликама које би им могао створити босански војвода Сандаљ Хранић као баш-тиник владарских права која je Твртко I стекао 1385. го-дине у Котору. Чекали су, у ствари, најповољнији политич-ки тренутак. Када je постало јасно да им војне напоре за потчињавање далматинских градова нико неће бити у стан>у да осујети, они су 1420. године великодушно пристали да преузму власт и у Котору." Требало je после тога доста вре-мена да се среде међусобни односи Млечана и Которана. A сва решења су показивала да се многе лепе наде морају не-повратно сахранити. Није се остварила ни жеља Котрана да бар нешто врате од плена који je 1378. године однео Ветор Пизани.

Нису Которани захтевали да им се врате све однете мо-шти и драгоцености. Њихови посланици тражили су у неко-лико наврата само ногу св. Трипуна, која се налазила у црк-ви Св. Фантина, у жељи да je врате тамо где се од давнина налазила. Очигледно, било им je стало да град не остане без врло значајног земног остатка свог заштитника. Дукал од 13. јула 1423. године недвосмислено je одбацивао њихову молбу: „Сличан захтев постављали су и раније други њи-хови посланици, a ми смо им одговорили да са извесног ра-зумног разлога не можемо да им дамо своју сагласност".7

Которанима су остали само комадићи моштију за које се сма-

' S. Ljubić, Listine о odnošajih između južnoga slavenstva i Mle-tačke Republike IV, Zagreb 1874, 353, 355—356; V (1875) 48—49, 62; VI (1878) 53—54, 140—141, 153—154, 157—158, 170; VII (1882) 152.

7 G. Čremošnik, „Kotorski dukali i druge listine", Гласник Земаљ-ског Музеја у Босни и Херцеговини X X X I I I и X X X I V , 1921—1922. 121.

К О Т О Р С К О - М Ј Г Е Т А Ч К И С П О Р О В И O K O Ц Р К В . Д Р А Г О Ц Е Н О С Т И 31

трало да припадају Св. Трипуну. После таквог одговора, вероватно T O K O M X V века, те су кости смештене у две сре-брне руке и две сребрне ноге, које се и данас чувају у риз-ници которске катедрале.8 Hora однета у цркву Св. Фантина морала се прежалити.

Ускоро no прихватању млетачке власти, которска вла-стела je морала још једном, упркос одредбама Статута, да посегне за моштима и црквеним драгоценостима. Требало je слати посланике у Млетке, a новца за ту сврху није било. Прзи которски кнез и капетан Антонио Боколи (1420—1422) иристао je да им позајми новац, али je као залог узео „неке мошти и путире из цркве Св. Трипуна". Међутим, Антонио Боколи je умро, и привремено je требало да га замени Марко Барбадиго док се не изабере нови кнез и капетан за пуни двогодишњи рок. Исти посланици који су 1423. године мо-лили у Млецима да им се врати нога св. Трипуна тражили су од власти помоћ да дођу до заложених реликвија. Питање трошкова за слање властелинских опуномоћеника у Млетке, увек спорно између Которана и Млечана, требало je да се реши продајом извесне количине соли која je припадала властели са солана у Грбаљском пољу, бар се тако сматрало у Сенату. Око откупа заложених моштију и драгоцености г.хлетачка влада није хтела да се посебно заузима. Послани-цима je одговорено да иж je Антонио Боколи позајмио соп-ствени новац. Како после смрти сер Антонија тај новац по~ тражују његови синови, требало би да се Которани с њима расправе. И за откуп заложених моштију и путира опет су упућивани на новац од продаје соли која би требало да се за њих одваја.9 Спор није био окончан ни до 1425. године. Ко-торски посланик жалио се у августу да млетачке власти не одвајају предвиђену количину соли за властелу, na се ни мошти дате у залог нису могле још ослободити. Сињорија je тада наредила которском кнезу и капетану да пошаље новац К О Ј И М би се покрио стари дуг Которана сер Антонију Бо-коли.10 Тим се спор вероватно и окончао, јер му касније нема по.мена у сачуваним документима.

Ускоро je праву узбуну изазвао својим поступцима први епископ кога су Млечани послали у Котор и тада као и кас-није, из редова свог истакнутог клира. Био je то Франћеско Павони (Franciscus de Pavonibus), до избора ректор парохије

8 I. Stjepčević, нав. дело, 37. 9 G. Cremošnik, нав. дело, 117; D. Farlati, Illyricum sacrum VI, Ve-

netiis 1800, 457. 10 G. Cremošnik, нав. дело. 130.

32 И В А Н Б О Ж И Т х

Св. Аполинара у Млецима. Изабран у време док je функцију которског кнеза и капетана обављао Марко Барбадиго, он je оклевао да крене у своју дијецезу. Тамо je прешао када je 1423—1425. преузео дужност нови кнез и капетан Стефан Квирин, члан племићког рода који je дао два скадарска кне-за и капетана и богате трговце не само у Зети већ no читавом истоку, трговце окупљене и пословно повезане с најбогатијим млетачким трговцем до шездесетих година XV века, Гуљел-мом Квирином, који je припадао тој истој разгранатој по-родици.11

Франћеско Павони, пореклом из грађанске породице, жељан богаћења, кукао je на слабе приходе у Котору. Магло-вита обећања Сињорије нису га задовољавала, na je сам покушавао да реши своје проблеме. A Стефан Квирин га je штитио, тако да ce Которани нису усудили да дигну глас док дужност није предао свом наследнику Пјетру Дуоду (1425 —14271.12 Пре тога су гласови Которана били уздржљиви. Јер, Сињорија je једино наредила новом епископу да не по-ставља питање поседа које су отуђили његови претходници у време када у Котору још није било млетачке власти 13 По-сле Квириновог одласка которски представници су, у априлу 1426, врло смело изнели тешке оптужбе, у пуној сагласности с новим кнезом Пјетром Дуодом.

Франћеско Павони je присвојио, како су они излагали, десет прстенова што златних што сребрних, „који су припа-дали нашој Госпи" (li qual iera de nostra dona). Реч je не-сумњиво o заветном прстењу из колегијалне цркве Свете Марије (Колеђате), која ce у документима наводи као Sancta Maria de Cataro, la chiesia de Madona Sancta Maria de Fiume, Sancta Maria de Flumine итд. Црквом су управљали опат и колегиј пребендара (било их je седам), који су обављали богослужење и располагали приходима од пребенда. Црква je била врло стара и сматрала ce као конкатедрална уз столну цркву Св. Трипуна.14 Поред прстенова, Павони je

п С. Eubel, Hierarchia catholica medii aevi I (1198—1431), Mona-sterii 1898, 184; D. Farlati, Illyricum sacrum VI, 458; A. Dabinović, Ko-tor pod Mletačkom Republikom, Zagreb 1934, 132; G. Luzzatto, Storia economica di Venezia dali' XI al XVI secolo, Venezia 1961, 166, 168, 174— —176; Историја Црне Горе II/2, Титоград 1970, 114—117, 148—150, 162.

12 V. Padovan, Documenti per la storia della zecca Veneta, Archivio Veneto XVIII, 1879, 111 (Serie cronologica dal 1420 al 1640 dei rappresen-tanti la Republica Veneta in Cattaro — conti, rettori, provveditori).

13 G. Gremošnik, нав. дело, 130. 14 Исто, 152; Млетачки архив, Senato Mar I, 169 V°. II, 160 V"; 1.

Stjepčević, нав. дело, 57—58.

Икона Богородице будванске (снимио Регионални завод за заштиту споменика културе у Сплиту пре рестаурације)

Наличје будванске иконе (снимио Регионални завод за заштиту споменика културе у Сплиту пре рестаурације)

КОТОРСКО-МЈГЕТАЧКИ СПОРОВИ OKO ЦРКВ. ДРАГОЦЕНОСТИ 3 3

узео и два комада белог свиленог ткања, предвиђеног за израду далматике (богослужбена одећа), затим „печу" фри-зијског броката, сребрну кадионицу у вредности од три-десет дуката, и све то предао свом зету да негде прода. Овај je прстење продао у Дубровнику. Остало, што ту нпје могао да прода, послао je у Млетке. Которски посла-ници су преклињали да се ти предмети нађу и некако сплсу. И то није било све. У жалби се помињу прстење и књи-ге које je Сињорија већ спасла одузевши их у Млецима од Франћеска Павонија. Биле су ту три црквене књиге, санду-че за књиге, 42 перпера у готовом новцу, епископски штап и Mjrrpa. Сви су ти предмети послати кнезу и капетану Сте-фану Квирину да их преда онима којима припадају. Он их je предао епископским комесарима. Тиме ниигга није по-стигао, јер им je Павони залретио црквеном екскомуникаци-јом и принудио их да све њему уруче. Чини се да je ту било предмета које je неки побожни покојник завештао црквама. A Павони je тврдио својој околини да има од папе овлашће-ње да се брине о извршавању тестамената и у вези с њима пресуђује духовним и световним лицима. Нови кнез Пјетро Дуодо покушао je да му стане на пут. Обишао je све цркве у граду и no околини. Том приликом je утврдио да су све у очајном стању и да нема средстава за њихово оправљање, јер им je све приходе одузео епископ. Прокураторима Светог Трнпуна je наредио да попишу црквене драгоцености и да их држе под кључем. A када су они ушли у цркву да изврше наређење, Павони je дограбио два телиха и нови мисал који се употребљавао само у одређене празнике. Прокураторе je избацио из цркве. Да тада није стигао Пјетро Дуодо и интер-венисао, настао би нечувен скандал, објашњавали су котор-ски опуномоћеници сенатским представницима. Жалили су се и каноници. По Статуту, увек их je било дванаест, a и њима су се могли обезбедити мали приходи — између десет и тридесет дуката годишње. Павони je ипак постављао нове, несумњиво у жељи да се окружи лицима која би му из захвалности пружила подршку. Незадовољнике je казнио екскомуникацијом зато што су се у црквеним споровима обраћали за заштиту световним властима.15

Сенат je наредио Франћеску Павонију да дође у Млетке и изађе пред Сињорију. Он je тамо одмах стигао и остао, ради ислеђења, више месеци. A на крају, Сенат je био оба-вештен да je спор окончан, јер су прикупљени подаци гово-

15 Senato Misti LVI, 6 V°—7 V°.

3 Н е м и р н о п о м о р ј е

34 И В А Н Б О Ж И Т х

рили да оптужбе нису биле тачне. Требало je да Сенат тај став прихвати. И прихватио га je 21. фебруара 1427. године, у ужем саставу (такозвана Стотина). Гласање, међутим, по-казује да аргументи нису били убедљиви: од 94 присутна се-натора 28 их je гласало против таквог предлога, a њих ce де-веторица уздржала од гласања.16 Далеки одјеци о том мрач-ном времену чули су ce у Млецима и после четврт века. Которски посланици жалили су ce у јулу 1451. године да je црква Св. Трипуна имала неке кућице добијене од општине и од њих убирала 25 перпера годишње. Међутим, те je ку-ћице одузео Св. Трипуну Стефан Квирин; „није радо гледао на ту цркву", тако да она због тога стално трпи иггету, под-влачило ce у жалби. Сенат je наредио једино да ce испита због чега je Стефан Квирин то учинио и одложио доношење одлуке.17

Упркос сенатске одлуке од 21. фебруара 1427. године, Франћеско Павони није ce могао дуже задржати у Котору. Није отеран, него му je омогућено, a можда и наређено, да ce споразуме с млетачким властелином Секундом Нанијем, који je био епископ Аргоса у Грчкој, о замени дијецеза. Папа Мартин V издао je потребан декрет. Нани je у Котору доче-кан са задовољством, јер je одлазак његовог претходника донео граду велико олакшање.18 Млетачким властима било je у интересу да ce избегну личности и поступци који су мо-гли изазвати незадовољство међу становништвом прекомор-ских поседа, поготову када je била у питању лична грамзи-вост и злоупотреба званичног положаја. Ha тај ce начин утврђивала оданост према Републици. И у Котору су све промене, о којима ce раније није ни слутило биле у основи усмерене према истом циљу. Црква je од почетка улазила у тсжове опште млетачке политике. Свети Марко почео je да ce слави на сличан начин као стари градски заштитник св. Трипун. Црква Св. Марка стекла je посебан углед. Већ 1424. године послате су из Млетака у Котор четири слике еванђе-листе Марка, на захтев самих Которана, разуме ce.19 A црк-вени прелати који су стизали после Павонија много су боље схватали суштинске интересе Млетака и у складу с њима заузимали личне ставове. Далеко од иомисли да пљачка

16 Senato Misti LVI, 82 V°. 17 Listine IX (1890), 392. 18 C. Eubel, loc. cit.; A. Dabinović, нав. дело, 133; D. Farlati, Illy-

ricum sacrum VI, 458. 19 G. Čremošnik, нав. дело, 123.

КОТОРСКО-МЈГЕТАЧКИ СПОРОВИ OKO ЦРКВ. ДРАГОЦЕНОСТИ 35

цркве, највећи которски епископ XV века Марин Контарини завештао je у марту 1446. године катедралној цркви Св. Три-пуна највеће драгоцености којима je сам располагао. Ту je, уз остало, био један крст, један путир, свећњаци, крчаг и умиваоник, у које je поред кристала бшго уграђено 14 ли-тара и 3 унче сребра.20

Појаве сличне онима у Котору забележене су и другим местима. Поседајући нове градове, Млечани су се осећали као освајачи и без устезања посезали за скупоценим предметима. Када je Балша III почео 1405. године свој први рат против Републике, позвали су из Млетака капетана Јадранског мора Марина Каравела да притекне у помоћ скадарској тврђави и, ако у томе успе, да у повратку опустоши Улцињ, Бар и Будву. Међутим, он je постигао успех коме се нико није на-дао. Обновио je млетачку власт у Скадру и околини, a затим je, уз доста мала обећања, приволео општинска већа у Улци-њу, Бару и Будви да прихвате млетачку власт. Он je тада, опијен ратном срећом, скинуо са олтара Свете Марије у Будви икону Богородице и однео je. Када су се после скла-пања мира обнављали стари односи, Балша III je, уз остало, 1415. године захтевао повраћај те иконе да не би пропала побожност толиких хиљада хришћана.21

У питању je била, нема сумње, стара икона која je све-тилишту већ донела углед изузетног култног места. Сама црква била je врло стара. Њен опат Трипун помиње се у повељи которског епископа Maja 1166. године. Ширешем немањићке државе и продором православља у приморје, ту стару бенедиктинску опатију преузели су православни мо-наси. Авињонски папа Климент VI, у свом писму од 7. јану-ара 1346. године, наводи je међу црквама које су отете јурис-дикцији которског епископа. Много поштована икона поти-цала je вероватно из времена када се у цркви обављало православно богослужење. Карактеристично je да млетачки документ из 1415. године назива ту слику Богородице ,,una anchona, zo е imagine de la Vergine Maria". Ha Балшине пору-ке, Сенат je тада одговорио да сер Марин Каравело није у Млецима, већ га je државни посао одвео на другу страну. Шта je било са обећањем да ће му се no повратку поставити питање каква je судбина те иконе и да ће се предузети по-требне мере, не може се знати, јер у сачуваним актима нема

20 I. Stjepčević, нав. дело, 17—18. 21 Senato Misti LI, 46 R«.

36 И В А Н Б О Ж И Т х

о томе трага.22 Предање везује слику такозване „Госпе буд-ванске", која ce данас налази у цркви Св. Ивана, за стару цркву Св. Марије (Beata Maria de Puncta).23 Ако je оно тачно, онда би ce могло претпоставити да je Марин Каравело вратио у Будву отету икону.

По другим местима Зетског приморја, бар колико ce на основу сачуваних докумената може судити није било спо-рова око скупоцених црквених предмета. Вероватно ништа није привукло пажњу команданата и прелата који су тамо стигли с млетачком влашћу. Изасланства која су, на пример, стизала из Дриваста тражила су једино да ce врате звона заллењена од цркава. Свеиггеник Петар Баћеларио тражио je, у августу 1401. године, да ce дривастинској цркви врати разбијено звоно које било пребачено у тврђаву за њене по-требе. Сенат je нудио да ce звоно допреми у Млетке, a да ce за цркву набави ново, исте величине.24 Према одлуци ce није поступило, na je с друге цркве скинуто за потребе тврђаве још једно звоно. Сенат je, у мају 1403. године, донео одлуку да ce за Дриваст набаве два звона и уместо узетих предају црквама Свете Марије „Старе" и Светог Фрање.25 Питање звона није ce касније потезало.

Ове фрагментарне вести о споровима око скупоцених црквених предмета показују да je међу свим градовима дуж Зетског приморја Котор заузимао посебно место. Једино je тамо у раздобл>у пре доласка Млечана било услова да ce no црквама T O K O M столећа нагомила благо велике вредности. A то je својеврстан показатељ изобиља у коме ce у граду живело до времена распада Српског Царства.

22 Т. Smičiklas, Codex Diplomaticus II, Zagreb 1904, 102 (бр. 98); I. Ostojić, Benediktinci u Hrvatskoj I, Split 1963, 194, 332, 333; II (1964) 511—512; III (1965) 263, 267, 314; A. Theiner, Vetera monumenta Slavo--rum Meridionalium I, Roomae 1863, 216.

23 Историја Црне Горе II/l, Титоград 1970, 270. 24 Senato Misti XLV, 85 R". 25 Listine V, 9—10.

CEJIO БОГДАШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

I

Између две брдске косе на полуострву Врмцу, које са југоистока затвара Которски залив, налази ce данас село Богдашић, подељено на Горњи и Доњи. Kao формирано на-сел>е, оно ce с називом Богдашићи помиње у которској ар-хивској грађи тек крајем XIV в.1 Изгледа да je Горњи Богда-шић раније био обухваћен атаром суседног села Пасиглава, које данас не постоји.2 За Доњи Богдашић раније je употре-бљаван назив Градац, који није ишчезао ни доцније када je преовладао назив створен no имену родоначелника потоњег сеоског становништва, неког Богдаше, no коме су ce и село и његови становници од краја XIV века називали Богдаши-ћи.3 Формирањем новог села сман>ен je атар суседне Паси-

1 „Ego Dimitrius filius quondam Gradoye de Bogdasichi, habitator Catari" (27. јануар 1397). Каторски архив (ХАК), књ. II, 394. I. Stjep-čević, hastva, Kotar 1934, 10.

2 Stjepčević, нав. дело, 8. 3 C. Накићеновић погрешно сматра да je име Богдашићи врло

старо, старије од X в., и да ce „постанак овог села губи у незапамћеној прошлости", „Бока" (антропогеографска студија), Нас'ља српских зе-маља IX, Српски етнографски зборник X X , Београд 1913, 414, 415 (Цит.: Насеља IX). — Ko je био тај Богдаша, да ли онај који ce тим именом наводи у најстаријој сачуваној архивској књизи Котора из прве по-ловине XIV в. не може ce поуздано утврдити, јер није јасно односе ли ce сви помени Богдаше на исто лице. ARO ce „Bogdassa, filius Stanige" из 1326. год. и веже за Радослава, Стипана, Перка и Јуроја који ce наводе 1331. год. као „filii Bogđassce" са зетом Медојем, није сигурно да ли je он исто лице с Болеславом Богдашом из Пасиглаве чија ce удовица Велислава помиње 1332. год. са сином Ненадом. A. Мауег, Kotorski spomenici, Zagreb 1951, 94, 288, 310. Упор. Stjepčević нав. дело, 8, 9. Чудно би било што четири сина са зетом заједно располажу оче-вом баштином (о чијој продаји документ говори), a његова удовица с једним сином одвојено. У прилог њихове везе говорила би чињеница да и синови и удовица поседују земљу на истом месту — „под Кав-чем" (sub Cavece). Ближе одредбе о положају тих терена нису, доду-

38 И В А Н Б О Ж И Т х

главе (то je облик његовог средњовековног назива) којој су несумњиво припадали ранији становниди његове територије.

Богдашићи су настали и развили се у снажно село у време расула Српског Царства, na су прве деценије његовог живота протекле у борбама околних династа и которске оп-штине за политичку власт над територијом у чији je склоп оно улазило. Већ je И. Стјепчевић дошао до закључка да je та територија, саставл»ена од полуострва Лупггице, затим села Пасиглаве, Богдашића, Љешевића и Превлаке са жупом, соланама и острвима, чинила властелинство православног манастира Св. Михаила на Превлаци — његову метохију.4

Закл>учак je извео на основу два млетачка документа, једног из 1421. у коме стоји: „chomo se die partir la contrada de Lus-tiza chon tuti li suo confini, videlicet Passiglava, Bogdasichi, Lesevichi, Tombe chon tuti li terreni, che fo de Metochia, e la insula e le saline"5 и другог из 1443. у коме се такође наводи: „Lustiza cum territoriis suis, videlicet Passiglava, Bogdasichi, Lescevichi, Tombe cum territoriis, que fuerunt de Metochia".6

Мада би могло изгледати да се у овим формулацијама ре-ченица ,,que fuerunt de Metochia" односи само на речи „Tom-be cum territoriis", ипак сви доцнији догађаји показују да су ова места чинила једну целину. Што се самих Богдашића тиче, у једном судском спору из 1444. године изричито се међу њиховим ранијим господарима наводе и зетски митро-полити, наследници ранијих епископа и господари метохије Св. Михаила.7

Како неколико чланова которског Статута говори о тој метохији, Стјепчевић не искључује н>ену правну зависност од Котора, сматрајући да и ту „njegova civilna prava ostaše u kreposti".8 И. Синдик такође узима да су Богдашићи и Пасиглава улазили у склоп метохије, али их уједно наводи и као села которског дистрикта9, подвлачећи да су његове границе најбоље одређене чланом 111. которског Статута.

ше исте, јер се прво имање налази ,,in planitie supra calametum san-cti Michaelis et ad latus Potoc de Gradece", a друго ,,sub terra Marini Golie usque ad confines lapidum signatorum".

4 Stjepčević, Prevlaka, Zagreb 1930, 18. 5 S. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnoga Slavenstva i Mle-

tačke republike, Knj. VIII, Zagreb 1886, 96 (Цит.: Listine). 6 Gr. Cremošnik, Kotorski dukali i druge listine, Гласник Земаљ-

ског музеја, X X X I I I — X X X I V , Сарајево 1922, 153. 7 Stjepčević, нав. дело, 20. 8 Исто дело, 15. 9 Илија Синдик, Комунално уређење Котора, Београд 1950, 145,

18—21.

СЕЛО БОГДАПШЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 39

Taj члан. који потиче из средине XIV века, дели дистрикт ка неклх једанаест сектора у којима становници тачно на-ведених села и заселака организују страже и колективно

jaapajv за све крађе и штете које би се десиле у њима :: всроном пределу. Тим секторима обухваћена je с једне с-тране Л:-орота a с друге стране Врмац. Обухваћена je чи-аза обала Врмца с тачно одређеним пределима у брду. Пре-

•гл жупи у пределу Превлаке, преко које се Грбаљ везује с Ткватским заливом до реке „Градац", стражаре становници Мрчевца, a одатле до Лаурице — „omnes homines de Louri-zagna et de Cavaz". Иако ce тиме затвара круг око Врмца, ::редео Пасиглаве и Богдашића (село под тим именом тада ;ош и не постоји) није укључен у ове секторе. Становниди Ластве и Јакља задужени су у брду подручјем ,,usque ad Passiglavam", која сама није укључена ни у један сектор нити су њени становници оптерећени обавезом страже и одговорности за крађе. Тако je и с подручјем потоњег села Богдашића.10 Тешко je претпоставити да je такав распоред предвиђен зато што у тим забаченим брдским насељима по-себне мере безбедности нису биле потребне; вероватније je да Которани нису хтели да ове мере протегну на подручје и поданике метохије, као што су морали учинити са селом Већебрдом изнад Лепетана које je припадало опатији Св. Ђорђа пред Перастом; опатија je такође у склопу которских поседа уживала посебан положај, али су њени односи с ко-торском општином били друкчији, a Већебрдо je било сасвим уклопљено међу села непосредног которског дистрикта. Остала села опатије (Пераст, Ђурићи, Стрп и Липци) била су територијално одвојена и нису улазила у овај систем стража. Није, природно, улазила ни Превлака са жупом ни Луштица — крајеви који су чинили главни део подручја превлачког манастира. Ту которска општина, већ према са-држини овог члана свог Статута, није ни у доба Царства има-ла ни издалека онакву надлежност као на осталим деловима свог непосредног дистрикта. Њена властела само je тежила да je оствари. У периоду опадања Царства и борби око Ко-тора последњих деценија XIV и T O K O M прве половине XV века, када je већ формирано село Богдашићи често морало мењати господаре, Которани ће настојати, најпре сами a за-тим под млетачком заштитом, да завладају читавим тим псдручјем, одлучно тврдећи да оно чини саставни део њихо-вог старог дистрикта. Поеле 1420. године нарочито им je

10 Statuta Cathari, Venitiis 1616, c. 71—73 (Цит.: Stat. Cat.).

40 И В А Н Б О Ж И Т х

било стало до тога да ce Млечани сложе с њиховим теж-њама; подносили су им на потврду повеље српских владара које су, уз остало, говориле и о њиховом праву на подручје метохије; међутим, данас je сасвим јасно да те повеље нису аутентичне.11

Да би ce разумеле појаве у животу овог средњовековног села за првих сто година његовог постојаша, потребно je размотрити све фазе борбе за политичку власт над метохи-јом, утврдити њен однос према суседном Котору у периоду постојања јединствене српске државе и видети шта ce може рећи о односима у њој самој a, посебно, о положају Богда-шића у њеном склопу.

II

Пре но што су Балшићи почели да воде самосталну по-литику, властелинство превлачког манастира, као и сам Ко-тор, били су под влашћу српског цара. Али, већ за првих сукоба у свом непосредном суседству, ова периферна мето-хија нашла ce у положају који je принудио да те везе пре-кине.

У току рата између Дубровника и Котора у који су, на дубровачкој страни, ушли и Балшићл да би та наставили и после мира склопљеног 22. августа 1362. у Оногошту, зет-ски митрополит држао ce no страни. Управо, између њега и Дубровника постојао je споразум на основу кога je дубро-вачка влада 1361. године забранила својим ратним бродо-вима у Боки Которској да нападају било њега било његове људе и захтевала да ce према њима опходе „као према при-јатељима". A Дубровник je тада иступао не само против Котора већ против свих „Срба из Србије и поданика рашког краља" (тј. цара Уроша). Изузимани су само митрополит са својим људима и Балшићи.12 Када су ce Дубровчани по-вукли из сукоба, митрополит je остао уз Балшиће који су

11 Ст. Станојевић, Студије о српској дипломатици, X X V . О фалсификованил повељама, Глас САН 169, Београд 1935, 26—32. Stjepčević, Prevlaka, 6, сматра да су некада постојале ау1ентичне повеље, али су уништене када je Ветор Пизани 1378. год. запалио град. Сачуване повеље су „nespretni falsifikat, sastavljen od Kotorana negdje u doba očekivanja mletačke vladavine, vjerojatno, kad se radilo o povratku Luštice i okolnih mjesta kotorskoj općini".

12 Monumenta Ragusina III, Zagreb 1895, 93, 130—131. (Цит.: Mon. Rag.).

СЕЛО БОГДАШИЋИ У СРЕДШЕМ ВЕКУ 41

тада посели приморје од Трашта до Улциња. Дубровчани су и 1366. године сматрали да ce Ђурађ Балшић налази на Превлаци.13 Нису познати услови мира који je он неколико година доцније склопио с Котором, али су Дубровчани и после његовог склапања слали свог посланика Балшићевим људима на Превлаку.14 И дубровачко посланство Балши II ишло je 1382. тодине „до св. Михаила и око которских гра-ница".15 По томе би излазило да je метохија са својим по-дручјем улазила тада у склоп Балшићевих поседа. У међу-времену, Котор je признао 1371. врховну угарску власт, због чега je у угарско-млетачком рату 1378—1381. морао издржа-ти млетачке нападе, њихово освајање и пустошење, a онда je од Лајошевих наследница, 1385, био предат босанском крал>у Твртку, под чијом je влашћу остао до његове смрти.16

Наследник Балше II, Ђурађ Страцимировић (1385—1403), није могао да задржи тековине својих претходника. Осамо-сталиле су ce породице Дукађин и Јонима17; њега самог био je заробио скопски намесник Пашајит 1392. и пустио тек када je Турцима уступио Скадар, Дриваст и Св. Срђ на Бо-јани18; у то време од њега су ce одметнули Црнојевићи (или Ђурашевићи) са седиштем у Будви, na су шихови главни представници Радич и Стефан позивали Дубровчане „да ходе no наше земле свободно".19 Када je Ђурађ успео 1395. да ослободи Турцима иредате градове, сматрао je да их сам неће моћи бранити, na их je уступио Млечанима 1396. годи-не.20 Из података которског нотаријата забележених непо-средно после ових догађаја (6. јун 1396. и 30. новембар 1397) види ce да су Которани тада загосподарили Луштицом, Пре-влаком и њеним околшш подручјем које ће отада стално називати „Которском Равницом" (Planum Cathari), ту поде-лили зешву својим грађанима и издали им „instrumentum

1S Моп. Rag. IV, Zagreb 1896, 54. 14 Моп. Rag. IV, 127; Ј. Тадић, Писма u упутства Дубровачке ре-

публике, Београд 1935, 231—232. 15 М. Динић, Одлуке већа Дубровачке републике, Београд 1951,

296. 18 Stjepčević, Prevlaka, 21—22; Вл. Ћоровић, Хисторија Босне,

Београд 1940, 317—318. 17 К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952, 319. 18 исто дело, 330; Историја народа Југославије, Београд 1953,

I, 445. 19 Љ. Стојановић, Старе српске повеље u писма, 1—1, Београд —

— Сремски Карловци 1929, 244. 20 Listine IV, 365 и д.

42 И В А Н Б О Ж И Т х

divisionis"; за послове у Луштици тада су постали надлежни „comites Sclavorum dicte civitatis".21 Подаци су оскудни и из њих се не види да ли je шта остављено манастиру на Пре-влаци.

Стјепчевић сматра да je метохија припала Котору ми-ром који je Ђурађ Страцимировић, после краткотрајног рата, склопио с которском општином, захвал>ујући дубровачком посредовању, крајем 1391. године22, али то мишљење не из-гледа сасвим прихватљиво. Ђурађ Страцимировић je скла-пао мир као победник и наметнуо Котору годишњи трибут.23

A K O je он тада вратио Которанима околину, вратио им je оно што je у току рата био заузео. Много je вероватније да су Которани посели подручје превлачког манастира доцније. После Ђурђевог заробљавања вероватно je Радич Црнојевић завладао Будвом да би већ 1393. провалио у околину самог Котора.24 Он je провалу поновио 13 9 525 и заузео грбал>ску жупу. Може се сматрати као поуздано да je тих година за-владао и подручјем метохије које се географски надовезује на грбаљску жупу. Из спора који je у јуну 1431. покренуо монах Роман против Богдашића због насилног поседаша јед-ног земљишта у метохији види се, према изјавама сведока, да je митрополит био дао тај терен у баштину његовом оцу пре 36 година („sunt anni trigrnta sex elapsi"), a то би било 1395. године. Роман je у тужби навео да су две велике поро-дице из Богдашића одмах покушале да одузму то земљиште, али се он обратио Ђурашевићима „који су тада управљали свим црквеним добрима" (Gurassevichi 1у qual gubernava tutty ly beny de la chiexia).28 Из овога je сасвим јасно да je још 1395. метохија била у рукама Црнојевића или, како их ови документи називају, Ђурашевића. Радич Црнојевић погинуо je 25. априла 1396. у борби против Ђурђа Страцимировића.27

Међутим, Ђурађ није тада вратио Будву; њу je одмах посео босански војвода Сандаљ Хранић, који je такође ратовао против Балшића.28 Сандаљевим продором метохија je остала

21 Stjepčević, нав. дело, 32. 22 Исто дело, 31. 23 G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balšidi, Сплит, 1899, 162. 84 Исто дело, 170. 25 C. Мијушковић, „Неколико података о Радичу Црнојевићу на

основу архивске грађе из Државног архива у Котору", Историски за-писи, VIII, 4—12, Це-.иње 1952, 312.

26 Х А К IV, 253, 256. 27 Јиргчек, нав. дело, 333. 28 Вл. Ћоровић, Хисторија Босне, 363.

СЕЛО БОГДАШИЋИ У СРЕДШЕМ ВЕКУ 43

отцепљена од поседа Балшића, a како je власт Радича Црно-јевића већ била скршена, Которанима ништа није сметало да ce дограбе метохије и да je поделе. Зато ce може сматрати као највероватније да je до тога дошло у току маја 1396. године.29 Територија Богдашића била je тада у пуној власти которске општине.30

Наследник Ђурђа Страцимировића Балша III (1403— 1421) провео je своју владавину углавном у борби против Млечана не напуштајући ни стари план своје куће о потчи-њавању Котора који je, озбиљно угрожен, тражио још 1404. од Балшиних непријатеља да га приме под своје окриље. Већ тада ce Лупггица, a вероватно и околна села, одметнула од которске власти. Дубровчани су, ратујући против босан-ског краља Остоје, водили преговоре с Луштичанима 1403. и 1404. године о сарадњи с њиховим бродовима којима су били поверени задаци против босанске обале.31 Да je Котор чврсто држао Лупггицу под својом контролом, то вероватно не би било могућно. Изгубљеним подручјем завладао je Балша коме су Которани обновили плаћање трибута на који су ce били обавезали његовом оцу.32 Водећи са Балшом пре-говоре за склапање мира, Млечани 1408. године нису ни помишљали да му оспоре власт у метохији.33 За њу су почели да ce интересују тек кад су, купивши од Ладислава Ha-пуљског 1409. права на Далмацију, озбиљно узели у разма-

29 Члан VIII которског Статута „tempore Catharinorum", стр. 284 —285, из 1394. год. нимало не смета закључку, пошто ce он односи само на Страдиоте (insula s. Gabrielis), који су тада могли бити у ру-кама Которана.

30 Stjepčević, Prevlaka, 32—33, сматра да je 1390. год. настао и члан 403 которског Статута (Stat. Cath., 228—229), којим ce сваком грађанину или становнику Котора и његовог дистрикта забрањуј е, под претњом високе глобе од 1000 перпера, да прими метохију у це-лини или делимично „а Dominatione" (Стјепчевић преводи „од које стране влас-.и") уколико би она Котору била одузета, пошто Кото-рани сматрају да она no праву њима припада. Треба подвући да ce реч Dominatio у Статуту стално употребљава у значењу српског дво-ра (упор. стр. 131, 157, 174 млет. издања С1атута). To искључује мо-гућност да je овај члан донет деведесетих година XIV века, јер по-сле смрти цара Уроша (1371) Котор није више признавао српску власт. Да je глава додата доцније, она би вероватно ушла у групу статутских одредаба издатих „tempore Catharinorum". Ако ce уз неки члан основног дела Статута налази доцнији датум, он ce не односи на годину њ' говог доношеша, већ на годину доцније потврде.

31 Дубр. архив, Reformationes X X X I I , 178; Gelcich-Thalloczy, Di-plomatarium Ragusanum, Budapest 1887, 146, 148—150.

32 Дубр. архив, Lett. di Lev. IV, 78. 33 Listine V, 120.

44 И В А Н Б О Ж И Т х

трање давнашњу ггонуду Которана да их приме под своју власт, праћену сада молбом да им издејствују повратак изгу-бљеног подручја: „inconta Lustize cum confinibus et Badasich (!) cum salinis . . . que loca per tyrannos Zente sibi contra iusti-tiam occupantur".34

Млечани су узели власт у Котору тек 1420. године. Њи-хова флота допловила je у јулу у Боку и потчинила Луш-тицу са околним селима. Преговарајући о миру с Балшом III, Млечани су у другој половини 1420. и првих месеци 1421. истицали да Републици, уз Будву, мора припасти „Lusticia et omnia alia, que nunc possidet nostrum dominium".35 Кото-рани су тада фалсификованим повељама убеђивали Млечане како су те области добили од „бивших господара", тражили да им и Млечани у том смислу издају привилегију и овласте да изврше поделу земље и солана онако како су коме и раније припадале.36 Млечани су се саглашавали с њиховим захтевима, али како je после Балшине смрти борбу за Зетско приморије наставио деспот Стефан Лазаревић пославши тамо трупе под командом Ђурђа Бранковића, ти су крајеви — „Луштица са свим својим границама тј. Пасиглавом, Богда-шићима, Љешевићима, Превлаком са свим земљиштима ко-ји су припадали метохији, острвом и соланама"37 — поново били изгубљени. Деспотову војску радо je дочекало домаће становништво које je и пре тога пружало отпор новом госпо-дару; которски посланици жалили су се у јулу 1423. Мле-чанима како су им већ измакле две летине, a измакне ли им и трећа, мораће да крену с децом у бели свет ако не желе да помру од глади.38 Када je Марко Барбадиго, послат као провидур у Котор октобра 1422. да извиди како би се изгубљено подручје могло „reducere ad nostram obedien-tiam"39, повео c Ђурђем Бранковићем преговоре о примирју, из Млетака му je дозвољено да уступи Будву a, у крајњем случају, да обећа и Луштицу само да дође до смирења.4® У текст мировног уговора, склопљеног августа 1423. у Св. Срђу на Бојани, унет je и споразум да Млецима припадне Котор с дистриктом „онако како га je имао и држао у време

84 Listine VI, 150. 35 Listine VIII, 44, 57, 83. 36 Listine VIII, 87—88, 90—91, 96. 37 Listine VIII, 96. 38 N. Jorga, Notes et extraits pour servir a l'historie des Croisadesr

I, 339; Čremošnik, нав. дело, 117—118. 39 Listine VIII, 194. 40 Listine VIII, 244.

СЕЛО БОГДАШИЋИ У СРЕДШЕМ ВЕКУ 45

господина Ђурђа Страцимировића и његовог сина господина Ба.тше". Посебно je наведено да ће деспот, уз Будву, задр-жа~ i ;r солане које су припадале Балши „е cum tu ti suo con-i-r.: Уговор није предвидео све, na су отворени спорови42

решеки новим уговором склопљеним 22. априла 1426. у Ву-чктрну. Како je Републици био признат посед Котора, тре-

je објаснити шта његов дистрикт обухвата. Которани су фалсификованим повељама — које су Млечани сматрали за аутентичне (,,ut autenticis privilegiis patet") — доказивали да дистрикт такође обухвата „Lusticam et multa alia". Поново je утврђено да ће Котору припасти оно што je ошптина имала у време Ђурђа Страцимировића и Балше. Једино су Млечанима уступљене оне солане које je раније држао Ко-тор. Накнадним споразумом склопљеним 11. новембра 1426. v Дривасту разграничење између которске територије и ме-тохије требало je да изврши мешовита комисија у коју je деспот одредио петорицу истакнутих људи са своје терито-рије, док су осталу петорицу морали изабрати Которани, и то тројицу из Грбља a двојицу из метохије.43 Како из свих даљих догађаја јасно произлази, међу поседима прило-јеним деспотовој територији били су и Богдашићи, али су и они, са осталим деловима метохије, кратко остали под њего-вом влашћу.

Поставши деспот 1427. године, Ђурађ Бранковић није ce могао лично заложити у Зетском приморју за интересе дес-потовине, како je то чинио за живота деспота Стефана. Иако су му ce Црнојевићи с Гојчином на челу били потчинили44, одметнули су ce no његовом одласку, спустили ce из брда према метохији и затражили покорност од свих деспотових поседа у Боки, na и од Богдашића. Которани су предлагали Млечанима да ce од Црнојевића тражи гаранција за несме-тано поседовање дистрикта, али им je из Млетака почетком 1428. одговорено да je то непотребно; довољно je што им je поседе признао деспот Ђурађ коме су Ђурашевићи само „subditi et vassali".45 Они ce, међутим, нису више сматрали деспотовим вазалима. A такву je ситуацију которска власте-ла с млетачким кнезом Јованом Балбом искористила да по-седне жељено подручје иступајући као заштитник деспо-

41 Listine VIII, 250. 42 Jorga, нав. дело, 405—407. 43 Listine IX, 7—14, 14—17. 44 Јиречек, нав. дело, 349. 45 Cremošnik, нав. дело, 136.

46 И В А Н Б О Ж И Т х

тових интереса које су угрозили његови одметници. Они су тада, у име деспота, узели под своју власт Луштицу и окол-на села, међу којима и Богдашиће. Вероватно je са свима поступљено на сличан начин. Сачуван je једино уговор скло-пл>ен између млетачког кнеза у Котору и представника Бог-дашића, 17. јуна 1428. године. Према том акту, који je са-стављен у Котору a чију латинску садржину сељаци с Врмца нису разумели — доцније ће тај акт подносити као сведо-чанство у парници око земље с једним которским властели-ном — Богдашићи су „понизно молили" кнеза да их прими као деспотове поданике под своју власт с тим да плаћају перперу no огњишту „на име често помињаног господина Ђурђа". Изјавили су верност и обавезали се да против мле-тачке власти неће ништа предузимати, „puram subnectionem et obedientiam nobis successoribusque nostris nomine dicti do-mini sui in manibus nostris cum iuramento prestantes". И кнез их je примио „ради очувања државе и части поменутог госпо-дина Ђурђа Вуковића".46 Отада су не само Богдашићи већ и Луштица са околним селима признавали млетачку власт и водили своје парнице пред которским судом. Управо отада и почиње највећи део сачуване архивске грађе у Котору. Богдашићи ће се сада у тим књигама помињати из године у годину, пошто ће све послове обављати пред которским нотаром. To, разуме се, још није знак которске власти над неким насељем, поготову не у годинама мира, јер je нотаријат био отворен свакоме. A уговором у Дривасту била je потвр-ђена стара пракса да деспотови поданици могу слободно „usar et conversar" на которској територији као и Которани на деспотовој.47

Када je деспот Ђурађ 1435. склапао у Смедереву погра-нични уговор с Млечанима, враћено му je читаво ово по-дручје, na и Богдашићи.48 Но његова власт није тамо могла да буде дугог века. Турци су 1438. провалили у деспотовину, a 1439, освајањем Смедерева, готово je потпуно покорили. Једино се до 1441. године држало Ново Брдо.49 Деспот je до-лазио из Угарске у Зету да тамо нешто предузме против Турака, али, пред отпором Црнојевића, ништа није могао учинити. Тада су Которани поново посели деспотове поседе у Боки. Преузимајући их, Млечани су изјављивали да то

46 Х А К IV, 45; I. Stjepčević, Kotor i Grbalj, Split 1941, 114—115. 47 Listine IX, 16. 48 Listine IX, 81. 49 Јиречек, нав. дело, 349.

СЕЛО БОГДАШИЋИ У СРЕДШЕМ В Е К У 47

чине на деспотову понуду, али нису заборављали да истакну како су све то стари поседи Републике.50

Будва, која je такође била под млетачком влашћу, иста-кла je, негде око 1443. године, право на Луштицу, Љешевиће и Богдашиће с мотивацијом да су ти крајеви везани за со-лане, a со ce продаје у Будви. Млечани су учтиво одбили њене захтеве и загарантовали Которанима, опет на основу старих повеља, да ће та места остати у оквиру њиховог днстрикта и под влашћу которског кнеза („sint districtus et comitatus Cathari"); Будванима су објашњавали да не могу погазити обећање дато Которанима. Но то не значи, подвла-чили су, да солане исто као и земљишни поседи неће остати у рукама оних „који на њих имају право".31

Которани су несметано држали метохију све док деспо-това војска није провалила у Зету 1448. године. Јер Млечани су no ослобођењу Србије одбијали да врате деспоту зетске поседе које су после првог пада деспотовине били „привре-мено" узели под своју заштиту. Деспотова војска, којој je стајао на челу Алтоман, брзо je везала за себе Црнојевиће; у јуну 1448. лродрла je на которску територију, попалила куће и храну и заузела Богдашиће, ЈБешевиће и Луштицу.52

За овај продор деспотове војске везала ce одмах и побуна грбал>ских сељака, трећа no реду у XV веку; њом je пружен отпор свим облицима експлоатације које je которска власте-ла, после обнове своје власти над грбаљском жупом, сва-лила на њене сељаке. Буна ce отегла до 1452, када je Сте-фан Црнојевић, придобијен великим обећањима за млетачку ствар, у крви угушио сваки отпор. Уз побуњене Грбљане помињу ce, поред Паштровића, и сељаци из предела који су раније припадали метохији: из Лупггице, Љешевића и Богда-шића. Њихови су ce становници заклињали да ће пре умре-ти него што ће ce покорити млетачкој влади. Изјавили су покорност тек када су одреди Стефана Црнојевића попалили Грбал>.53 За време ове дуготрајне грбаљске буне Которани нису могли завести власт на територији метохије, мада ce деспотова војска, после прве провале, била повукла. Иначе би били неразумљиви њихови упорни захтеви да Млечани својим бродовима поруше солане, што je на крају и учињено.54

50 Jorga, нав. дело, III, 79. 51 Čermošnik, нав. дело, 153—155; Listine IX, 176—177. 52 Stjepčević, нав. дело, 71—72; Gr. Čremošnik, нав. дело, 159. 53 Listine IX, 436. 54 Listine X, 6. — Иако ce наводи да je у побуни сељака протиз

Котора учествовало и село Богдашићи, ипак 1450—1452. год. налазимо.

48 И В А Н Б О Ж И Т х

Ha основу доцнијих папских писама у којима се наводе само капеле које су раније припадале цркви Св. Михаила на Превлаци, Стјепчевић je извео закључак да je тада по-рушена и сама превлачка црква с православним манасти-ром55, што je несумњиво тачно. Деспотова војска трошила je све снаге у безуспешном кршењу отпора куће Црнојевића све док турске провале нису пресекле везу између Србије и њених зетских поседа. Подручје некадашње метохије, a са њом и село Богдашићи, остало je у рукама млетачког Ко-тора, чија власт ту више није довођена у питаше сем у време повремених турских провала. Није више било ни раз-лога ни прилике да се за доказивање пгга улази у которски дистрикт потржу добро познате неаутентичне повеље.

Метохија није више постојала na се сада није могло поставити питање у коликој je мери суседна которска оп-штина имала компетенције над њом. Слично се питање могло поставити само за доба Царства чију су власт једнако при-знавали и сам Котор и превлачко властелинство.

III

Није сачувана никаква повеља српских владара из које би се нешто сазнало о повластицама метохије Св. Михаила. Зато се о њеном положају у српској држави не може ништа одређено рећи. Може се само претпоставити да je она ужи-вала пуну подршку српског двора пошто je на изложеном лоложају, према јаким упориштима католичанства, чувала интересе православља. Сам манастир био je, бар извесно време, седиште зетског епископа, који je у доба када су се Балшићи одвојили од Царства узео назив митрополита. Када je то подручје постало поприште ратних операција, он се несумтиво преселио у манастир на Врањини.56 Услед рата и мењања господара властелинство Св. Михаила већ крајем XIV века било je у расулу. Оскудни подаци из тог времена и првих деценија X V века нису меродавни за оцену његовог

у нотарским књигама уговоре које су поједини сељаци из Богдаши-ha склапали у Котору. Везе с Котором нису биле потпуно прекинуте, али се i-ешко може претпоставити да су которске власти тих година остваривале своја права на територији Богдашића.

55 Stjepčević, Prevlaka, 39 и д. 5,1 Stjepčević, Prevlaka, 31.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 4 9

paraijer положаја — у Царству. Ако je превлачко власте-ЛЈШСТВО ооухватало сва она села и крајеве који су при разграничен>има између млетачких и деспотових поседа оста-јалл ван когорског дистрикта, a тако je несумњиво било,

u ce Јасно види да то подручје није тада уживало она :::,:::-Јка лмунитетска права која су српски владари обезбеђи-: алл зеликим црквеним властелинствима. Може ce само при-метити да су права манастирских властелинстава сужавана л у деспотовини57 у време из кога потиче већина наших по-датаха о метохији Св. Михаила. Зато стање у њему не треба сматрати у свему изузетним.

Млечани су 1420. године имали обавештеша да приходи од Луштице и солана, које су убирали најпре Балшићи a затим деспот, износе 1200 перпера годишње.58 Када су ce Бо-гдашићи 1428. предали млегачкој власти, обавезали су ce да ће no огњишту плаћати једну перперу у которским гро-шевима59, пгго значи старо српско соће. Ta je перпера напла-ћивана и у Луштици и у осталим деловима метохије. Деспот Ђурађ je, склалајући споразум с Млечанима 1435. године у Смедереву, чак тражио да му ce исплати дукат no огњи-пггу, колико je наллаћивао у другим крајевима под својом влашћу.60 Подручје метохије није било ослобођено тог основ-ног намета наплаћиваног у српској држави. Манастирска властелинства у доба Царства била су, међутим, ослобођена coha.61

Иако je положај метохије Св. Михаила у доба Царства био несумњиво најповољнији, сама чињеница да ce она на-лазила на подручју које су Которани сматрали делом свог дистрикта сужавала je њена права. Котор je, додуше, био тада у склопу сриске државе, али су његова комунална права била врло широка.62 Превлачко властелинство je, због бли-зине привредно развијеног града, морало осећати његов при-тисак, поготову што je у доба највећег успона Србије под Душаном которски бискуп тражио од авињонске курије да протестује на српском двору што су ранији српски владари отргли његовој јурисдикцији „monasteria, ecclesias, insulas ас villas". A у писму које je Климент VI упутио 6. јануара

57 И. Божић, Доходак царски, Београд 1956, 56. 58 Listine VIII, 57. 58 Х А К I, 45. 60 Listine IX, 81. 61 Божић, пав. дело, 32. 82 Синдик, нав. дело, 77—88.

4 Немирно п о м о р ј е

50 И Б А Н Б О Ж И Ћ

1346. Душану наводи се, уз остале цркве, и црква Св. Миха-ила на Превлаци („sancti Michaelis de Tombe").63

Осврћући ce кратко на односе између которске отнтине и метохије, И. Стјепчевић сматра да je правни поредак Ко-тора био на снази и на подручју превлачког манастира, да je „metohija ostala juridično ovisna o gradu".64 И. Синдик je, наводећи одредбе которског Статута које ce односе на мето-хију, био много уздржљивији кад je написао: „Да ли ce зет-ски епископ, доцније митрополит, придржавао тих одредаба, није познато".65 У стварности ту и није било неке тачно разграничене надлежности; о њу су ce заинтересоване стране могле само отимати. Остварење појединих права увек je зависило од конкретних историјских услова који су ce ме-њали из деценије у деценију, a понекад и из године у годину. Оскудица података не дозвол>ава да ce те мене прате.

При оцени односа између которске општине и метохије узима ce, ради поређења, однос которских градских власти ггрема опатији Св. Ђорђа чије je средшнте било на истоиме-ном острвцу пред Перастом. Опатија je у сваком свом селу (податак je сачуван само за село Ђуриће) убирала манастир-ске дохотке преко главара (капетана).66 Међутим, которски односи према опатији Св. Ђорђа знатно су ce разликовали од оних према метохији. Градска управа бирала je сваке године no два властелина за прокураторе свих католичких манастира како у граду тако и у дистрикту. Члан 18 Статута који садржи ту одредбу, на првом месту наводи „monaster um sancti Georgii de Culpho", затим поименично још неколико манастира и, на крају, „omnia alia monasteria que pertinent ad nostram civitatem".67 Православни манастир ту није по-менут. a очигледно није обухваћен ни изразом „omnia alia monasteria", јер je циљ прокуратора био будна пажња да неки опат не упропасти манастиреке поседе и брига о мате-ријалним интересима манастира. У односу на метохију, теж-н>а je которске властеле била да ce она уништи или, тачније, да дође у руке которске дијецезе. Сви доцнији поступци

63 Aug. Theiner, Vetera monumenta Slavorum Meridionalium I, Ro-ma 1863, 215. Упор. Stjepčević, Prevlaka, 65; M. Пурковић, Авињон-ске папе u српске земље, Пожаревац 1934, 47; И. Божић, „О јурис-дикцији которске дијецезе у средшовековној Србији", Споменик САН СШ, Београд 1953, 13.

64 Stjepčević, нав. дело, 19, 20. 85 Синдик, нав. дело, 143. 66 Stjepčević, Kotor i Grbalj, Split 1941, 49, 50; Prevlaka, 20. 67 Stat. Cath., 11—12.

СЕЛО БОГДАШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 51

откривају ту шихову жељу. Једини чланови которског Ста-тута који наоко значе директно мешање у унутрашње ствари метохије били би 422 и 429 којима ce и Которанима и стран-цима забрањује сађеше винограда на подручју Метохије, Бијеле, Крушевице и Леденица, као што je забрашено сађење и на територији Грбља.68 Недатираност прве одредбе, која je имала за циљ заштиту старих винограда которске власте-ле и грађана, није од значаја; вероватно je из времена Цар-ства, пошто je уз члан 429, којим ce ова забрана у ствари про-ширује на читав дистрикт, забележена 1346. година. Сама no себи, одредба није била ни усмерена изузетно против метохије; слична одредба донета je 1315. године и за подручје опатије Св. Ђорђа.69 Онако како je формулисана, она није ни обавезивала насељенике превлачког властелинЈ-гва већ само которске грађане и странце, насељене било у Котору било у дистрикту, који су имали земљишта у метохији, a таквих je поседника било. Тако ни овај члан, у суштини, не би значио скучаваше функција зетског епископа. Такву тен-денцију не показује ни ма који други члан док, напротав, члан 285 Статута сваки поступак опата Св. Ђорђа везује за дозволу прокуратора.70 Чак су ради заштите своје бродо-градње Которани забранили грађење СЕИХ ПЛОВНИХ објеката у Перасту71, који je припадао опатији, али су зато њој могли и да повере службу превоза на Веригама72, сматрајући да ће она бити организована у складу с њиховим прописима. Почетком XV века општина ће предузети читав низ мера за спасаваше поседа те опатије која je, услед унутрашње дезор-ганизације, била пред пуким расулом.73 Такву бригу о мето-хији которска општина није никада показивала, али, с друге стране, у доба постојања јединствене српске државе није смела отворено испољавати тежњу за скучавањем права њеног господара — зетског епископа. To je могла чинити само посредно доноеећи прописе за свој град, који je у српској држави уживао најширу самоуправу. Па и ти про-писи потичу из времена када су ce већ назирали сукоби у Царству.

Од посебног je значаја члан 229 Статута, донет 1359. године: њим ce одређује да оне сељаке који су дошли у град,

w Stat. Cath., 241. 69 Stat. Cath., 157. 70 Stat. Cath., 159. 71 Stat. Cath., 206—207. 72 Stat. Cath., 205. 73 Stat. Cath., 254—255, 263—266, 267, 268—270.

4*

5 2 И В А Н Б О Ж И Т х

a испуњавају обавезе и имају део метохије (et habent partem metochiae) њихов господар не може извући из града, без обзира да ли има или нема исправе о њиховој зависноети (cum cartis, vel sine, occasione servitutis); они остају у граду као слободни грађани; остале, тј. оне који немају део мето-хије и не извршавају обавезе, господари могу повући из града у року од шест месеци.74 Синдик je ову одредбу повезао са општим мерама за повећање градског становништва, до-давши на крају: „Није јасно зашто се чинила разлика са оним сељацима који су имали део метохије."75 Врло je веро-ватно да je ту дошло до изражаја настојање которске отппти-не да се ослаби унутрашња организација метохије претва-рањем држалаца њене земље у слободне становнике Котора. Ta je мера била у очигледној супротности с чланом 141 Ду-шановог закокика.76

*

О структури поседа метохије не може се много рећи. Стјепчевић je показао да читаво њено подручје није било „посјед превлачког манастира"; на њему су, уз сељаке, има-ли своја земљишта и которски грађани, na чак и неке като-личке цркве.77 Већина њених непосредних поседа налазила се, како no свему изгледа, у самој жупи око Превлаке, али je било и разбацаних ггоседа не само на територији која je чрпшла њено подручје, већ и у околним селима, Мрчевцу и Кавчу, која су улазила у најуже схваћен дистрикт града Котора.78 Терени који се помињу као посед метохије несум-њиво су представл>али њену властелинску резерву. Међу-тим, нема података да je њу манастир непосредно експло-атисао. A ако манастир није доиста сам експлоатисао терене који су му непосредно припадали, онда ни сељаке његовог властелинства нису теретиле работе које су на манастирским, исто као и на световним, властелинствима у Србији представ-љале основну обавезу потчињеног сељаштва. Овде су обавезе сељака вероватно биле друге врсте, натуралне и новчане, мада нема ниједног податка који би нам могао о н»има нешто одређеније рећи. Расправљајући о метохији и опатији Св. Ђорђа, Стјепчевић каже: „Stanovnici spomenutih područja bili

74 Stat. Cath., 134—135. 75 Синдик, нав. дело, 38. 76 Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана, 109. 77 Stjepčević, Prevlaka, 19; Исти, Kotor i Grbalj, 49. 78 Мауег, Kotorski spomenici, 310 (No 920), 416 (No 1243).

СЕЛО ВОГДАШИЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 68

su obavezni manastirima na neku daću, po osobi ili po kući, nije stalno, vjerojatno potonje".79 Садржина тих обавеза ипак нам остаје непозната. Како манастир Св. Михаила није сам екс-плоатнеао своју резерву, давао je поједине њене делове у за-хул ;ел>ацима, na чак и сасвим отуђивао, нарочито у доба хада cv опште политичке прилике и ратови водшш расулу његовог властелинства.80 Да ли je митрополит давао земл>у у закуп под истим условима какве предвиђа которски Статут — што И. Стјепчевић узима као поуздано81 — тешко je рећи. Било je случајева када држаоци митрополитове земл>е нису могли да je продају или отуђе.82 Из прве половине XIV века имамо примере да држаоци манастирске земље залажу noje-дине деонице за дуг na их и губе ако нису у стању да ce раздуже, али увек уз сагласност епископа.83 Понеки которски грађанин долазио je и на тај начин до манастирске земље, али увек под условом ,,quod tribuat ius dicte ecclesie".84 У np~ вој половини XV века то ce „право" наводи као „decima", „ius decime", „angaridium decime".85 „Decima", разуме ce, није морала значити десети део летине. Све то што ce зна о аграр-ним односима у метохији било je на снази и у Богдашићима чији ce припадници и 1444. године наводе као „hameni del mitropolito". Овај je режим знатно одударао од онога који нам je познат с манастирских властелинстава у Србији. Мо-рао je да ce усклади са околином, јер би у противном могло доћи до озбшБних поремећаја. Непосредна близина развије-ног градскаг центра, Котора, и чињеница да je читава та

78 Stjepčević, Kotor i Crbalj, 49. 80 Роман монах изјављује 1431. год. пред судом у Котору да

je његов отац добио од манастира неке терене „у баштину". Х А К IV, 253. Исте године помиње Миочин Страциновић земљиште које je ку-пио од мичрополита; зове га „наша купљеница" (nostro comprado) „уступљена у баштину", Исто, 269. У земљишњим споровима који су те годит-е вођени пред которским судогл, странка у спору je знала да изјави како ce црквене земље не могу поседовати као баштина: ,,Le terre de metropolito non si puo possieder un al altro per suo patrimi-nio [ . . . ] per patrimonio non se puo possieder specialmente che e de la gliesia". Stjepčević, Prevlaka, 11. Taj je принцип, додуше, важио нека-да за црквене земље. У Милутиновој светостефанској хрисовуљи из-ричито стоји „землн црвков'на ни оу 6БХБ [ . . . ] никомоу да ce не flaie". Ст. Новаковић, Законски споменици, 627. Превлачка метохија није ce тих начела држала крајем XIV века.

81 Stjepčević, Prevlaka, 19. 82 Х А К VII, 1101. 83 Мауег, нав. дело, 310, 416. 84 Исто дело, 169, 424. 85 Stjepčević, нав. дело, 14.

5 4 И В А Н Б О Ж И Т х

територија била раније ггод његовом непосредном влашћу објашњавају основе свих тих разлика.

Како je зетски епископ, иотоњи митроиолит, располагао земљом метохије, он je издавао исправе о уступању земље, писмене дозволе за залагање деоница и сл. Te су исправе биле доказно средство у евентуалнлм споровима не само у оквиру властелинства већ и пред которским судом. Зато ce у которској архивској грађи помлњу „littera domini episcopi sancti Michaelis", „scripture del mitropolita", „instrumentum mitropolite".88 Само у изузетним приликама, као 1421. године када су Которани привремено дошли у посед метохије са слабим изгледима да he je трајно задржати без јаче млетачке помоћи и када су хтели да им Млечани признају поделу земље коју су извршили крајем XIV века за време своје привремене владавине, њихови су посланици изјављивали у Млецима да су исправе издате од митрополита без икакве вредности („1е carte facte per lo mitropolito per simel modo sono de nissun valor, segondo chomo se contien nel nostro sta-tuto").87 Из једног сачуваног акта издатог у митрополитовој канцеларији види ce да je митрополит „СБ збором" судио сво-јим људима у земљишним споровима на основу испитивања комисије од 12 људи (км-ћти), a о пресуди издавао писмени акт.88 Ko je све чинио тај „збор", не може ce рећи. Можда су ту, уз неколико калуђера, били и сеоски главари или неки други угледнији и богатији људи. Јер, они су махом били и извршни органи митрополитових одлука и пресуда. У Лупггици су ce крајем XIV века истицала браћа Гојшићи — Туторма, Вочета и Добретик — no којима je несумњиво добило име и данашње село Гошић у Кртолима. Они су и ратовали против Котора. Тутормин син, Радич Тутормић, потписан je као ирви сведок на једној сачуваној митрополи-товој пресуди у земљишном спору. У одсуству митрополита, када су црквеним добрима управљали Црнојевићи, он je у земљишним споровима испитивао „добре људе" — старце; њему je митрополит поверавао дужност да поседе Лупггича-на који су одбегли због рата у Апулију преда на чување појединим сељацима који су остали код куће. Његов стриц Вочета Гојшић уводио je у посед људе којима би митрополит продао земљу и при том наплаћивао три препере — „secun-dum consuetudinem dicti loci". Te гри перпере, за које котор-

86 Мауег, иав дело, 416; Х А К VII, 1101; Stjepčević, нав. дело, 11. 87 Listine VIII, 96. 88 Ал. Соловјев, Одабрани споменици српског npaea, Београд

1926, 201—202.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 55

ска пракса вероватно не зна, наплаћивао je у Србији при-став, no члану 108 Душановог законика: „издава ОТБ землк приставоу г. перпере".89 Taj „локални обичај" био je, дакле, онај исти који je био на снази у читавој Србији, a то би говорило да у метохији нису биле једноставно примењиване одредбе которског Статута. У кртољском селу Гошићу везана je за трагове неких старих кућа и старинске пећи предаја о „бану" Туторми и Тутормићима. И он je, као и херцег, да-вао силно благо у поклад Дубровчанима и на сличан начин, no легенди, био преварен.90 Упорно чувана традиција сведочи о изузетном угледу тројице браће и њиховог потомства за коje су тридесетих година XV века сведоци пред которским судом изјављивали како пре четрдесетак година „fono pos-senti, plui che altri". To су били људи на које су ce митропо-лити ослањали и који су постепено добијали лик ситне ло-калне властеле, пгго би били и постали да их догађаји нису прегазили.

*

У оквиру метохије, села су имала своју чврсту унутраш-њу организацију, засновану на далеким традацијама неписа-ног закона који je имао огромну снагу у крвним и ратничким заједницама. Село Богдашићи било je настањено махом по-томцима заједничког и то доста скорашњег претка Богдаше. Из штурих архивских података може ce бар за најистакну-тије породице у селу утврдити да су биле у међусобном сродству. Они су своје село и себе саме сматрали за катун, као што су изричито себе назвали од њих не много удаљени ЈБешевићи у једној тужби поднетој которском суду 1431. године („nostro chaton сое compagnia de Liesevichi")-91 Кату-ном су их називали и Которани.92 Исти je то назив под којим ће ce педесет и једно „племе" из Црне Горе навести у уго-вору склопљеном 1455. године на Врањини с Млечанима о признавању њихове врховне власти93 и под којим ће ce и иначе помињати у млетачким документима. Ha челу те за-једнице стајао je капетан. Бар ce он под тим именом наводи у једном которском документу из 1443. год. Он je очигледно

89 Х А К IV, 269, 273. Stjepčević, Prevlaka, 11—12. Новаковић, За-коник Стефана Душана, 83.

90 Накићеновић. нав. дело, Насеља IX, 371—372. 91 Х А К IV, 261. 92 Listine IX, 436. 98 Listine X, 67—68, 151.

56 ИВАН БОЖИТх

њима командовао када су у рату иступали као „бојовна ко-муна", како би Шуфлај рекао за црногорска братства.

О свим важнијим питањима Богданшћи су решавали на сеоском збору који би овластио капетана и мању или већу групу шихових представника да иступе у име читавог села и обаве неки крупнији посао. Исти тај збор донео je 1428. одлуку о прихватању млетачке власти која ће им омогућити да сачувају верност према деспоту Ђурђу пред притиском његовог одметника Црнојевића. A уговор с млетачким кне-зом у Котору склопила су четворица њихових представника „suis propriis nominibus et nomin-bus aliorum de Bogdasich".94

Збор je одржан у Богдашићу (под тим именом се и наводи у латинском документу) када се поставило питање продаје свих богдашићких поседа који су се налазили у жупи ,,in contracta Conini" которском властелину Николи Палтахпићу. Збор je овластио капетана и још једанаесторицу својих пред-ставника да у име читавог села склопе уговор о продаји пред которским нотаром.95 Себарски збор je, дакле и овде живео упркос строгог захтева члана 69 Душановог законика „себрова с-вбора да нЉств".96 У њешу je долазио до изражаја траг старе претфеудалне демократичности крвним сродством или суседством везаних заједнида.

Но, у исто време у катунској заједници братствеиика какви су били Богдашићи јасно се изражавао и други један принцип — принцип старешине. Ми у XV веку располажемо само с два његова имена. Године 1443. капетан je био Радо-слав Ратковић (тј. Ратков син). Први преговарач с Млечани-ма 1428. што значи и сеоски капетан, био je Божићко Бог-дашић, али je име Радослава Ратковића већ тада било на другом месту. Збор je бирао капетана, али je то увек био човек који се неким изузетним ауторитетом наметао брат-ству и који ће у подесном тренутку ИСПОЈБИТИ тежњу да се издигне изнад братства и употреби своју моћ за економско снажење, као што je једно време успео да постигне Туторма у Луштици тако да га je народна традиција запамтила као „бана". Зато није чудно што се 1443. године јавља као капе-тан лице које се већ 1428. наводи као први представник Богдашића после капетана Божићка Богдашића, који 1443. године није више ни био жив, ггошто се последњи пут у архивскргм књигама помиње 1435. год.97 Породице из којих

84 Х А К IV, 45. 85 Х А К X, 232—233. 86 Новаковић, нав. дело, 56. 87 Х А К XIV, 485.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 57

су узимани капетани биле су, или су бар постајале, привред-но најјаче, располагале су с највише земље na су ce и тиме издвајале изнад породица осталих братственика. За разлику од осталих сељака који су сами обрађивали мале деонице сиромашне земље, Радослав Ратковић je са својом браћом имао и виноград који je другоме давао на обраду и убирао дажбине.98 Он je од Которана закупљивао њихове солане и годинама их екслоатисао99; a на њима није сам радио, већ je ту запохпљавао своје сељаке. Он ce једини међу својим сел>ацима јавља као поверилац: 1442. год. позајмио je једном Луштичанину настањеном у Котору двадесет перпера и као залог узео његову земљу која ce налазила у жупи „према Брдима изнад цистерни".100 Бо-гатством су ce истицале и друге неке породице. Оснивач моћне породице Миомановића — Миоман (који ce наводи и као Богдапшћ и као Прибоје-вић) — који су били у блиском сродству с потомцима Бо-жићка Богдашића, могао je такође да изјави пред которским судом да сам има доста земље na je и другоме даје на обра-ду (io ho asai de miei terreni et si li ho dati a lavorar ad altri").101 Тако су ce поједине породице издвајале у својој ситној сеоској средини и давале главаре. Изгледи за њихово даље уздизаше били су, додуше, затворени, пошто je њихов минијатурни свет притискивала са свих страна которска општина, која je у привредном погледу била неупоредиво развијенија и која ће ове сељаке, када им постане господар, потиснути у њихова брда.

IV

Средњовековни Богдапшћи заузимали су отприлике исти онај простор који припада данашњем селу Богдашићу; гор-н>и слив речице Градашчице, омеђен билом Врмца с најви-пшм врхом Св. Илијом, развођем Градашчице и потока који тече према рту Сељаново, затим, на југозападу, билом По-пове главе и границом која пресеца Градашчицу и њеду до-лину испод цркве Св. Петра (Градац).102 Када ce у документу

98 Х А К V, 106. 99 Х А К VI, 170, 223; CXLIX, 341. 100 Х А К X, 27. 101 Х А К IV, 38. 102 Бр. Којић, „Горња села на Полуострву Врмцу", Споменик

САН CIII, Београд 1953, 182.

5 8 И В А Н Б О Ж И Т х

наводи неко земљиште које лежи у подручју самог села, једноставно ce каже да je оно „у Богдашићима". Сва друга имена којима ce одређује положај појединих терена које су поседовали и махом продавали сељаци из Богдашића углав-ном нас изводе из непосредног сеоског атара. Јер, Богдашићи су имали доста земље у атару других села, као што су и у њиховом селу имали деонице поједини сељаци из околине, a исто тако и которски грађани. Међутим, највећи број по-седа они су имали у жули коју ће Которани у XV веку упор-но називати „planum Cathari" да би још јаче подвукли своје право на најплоднију област метохије Св. Михаила. Само ce лонеки пут у документу каже да ce продати терен налази у „дистрикту Богдашића" (,,in districtu Bogdasichiorum")103, ка-ко су вероватно сами сељаци називали крај у коме су били окупљени њихови поседи у жупи, где су ce налазиле и њи-хове солане. Не може ce утврдити колики je био тај њихов „дистрикт" ни да ли je он уопште био тачно утврђен и прав-но признат. Taj назив je канцелару промакао у исправи. За Которане je звагогчно постојао само назив „planum Cathari", којим ce понекад једино и означава положај земљишта које сељак из Богдашића продаје. У другим случајевима наЕоде ее и имена локалитета, која нам помажу да реконструишемо бар донекле проширеност богдашићких поседа.

Богдашићи су, најпре, неке поседе имали у пределу који ce у средњем веку звао као и данас „Брда"104, a она ce, према Црногорчевићу и Накићеновићу, „пружају на истоку Прев-лаке, од Широке Ријеке до скакала на пријеџби".105 Брда ce у документима двапут везују за „подручје св. Спаса", али тако да ce не види који je појам био шири: једанпут ce каже ,,in Barda in contrata sancti Salvatoris"106, a други пут ,,in con-trata sancti Salvatoris in Berda".107 „Подручје светог Спаса", на коме су Богдашићи такође продавали земљу, било je у сваком случају шире од данашњег малог локалитета Спас који лежи „близу Бјелила с кућом породице Бескућа".108 У

103 Х А К VII, 306. 104 Х А К X, 164, 346, 354; CXLIX, 166; X V 269, 416. 105 Накићеновић, нав. дело, 300, узео je реченицу М. Црногорче-

вића „Михољски збор у Боки Которској", Старинар X, 1-—2, Београд 1893, 48.

106 Х А К X, 164. 107 Х А К СХ1ЛХ, 166. los терен на коме ce налазила сама црква Св. Спаса. на јужном

делу Брдског Рта према самој Превлаци, данас ce зове Мрцеловина. Насеља, IX, 381, 388; Црногорчевић, НП8. дело, 48.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 59

нашим документима, на подручју Брда двапут ce помиње локалитет Гњилишта, посед Богдашића109, о коме Накићено-вић само каже да ce налази „испод св. Срђа".110

Поседи Богдашића налазили су ce, даље, и у Бјелилима, која ce данас сусрећу у сингулару — „Бјелило" — као лока-литет у лодручју Брда, уз море јужно од Брдског рта.111 За Бјелила, која ce јављају и као „contrata", двапут ce у доку-ментима каже да ce налазе „под Жуковим Брдом" (subtus Xuchovoberdo).112 Овај назив можда данас и не постоји; по-мињу ce једино Жуке као земл>а кртољског села Ђураше-вића.113 Ту, у најјужнијем делу Кртољског залива, налазиле су ce и солане.114 Један део солана налазио ce на територији која je припадала Богдашићима115, a други у њеном проду-жетку, у пределу званом Бобовишта, где су сељаци из Богда-шића такође имали понеко соно поље116, a уз њих и своје терене, од којих ce један звао Грудица.ш Изнад Бобовишта налазио ce и крај Китуница кроз који je пролазио канал са солана (Canale salinarum) и поток „Gradiesniga"; и ту су ce, уз саме солане, налазили поседи Богдашића.118 С једне стране Китунице налазила ce „Главица Божићковића", док ce с дру-ге стране пружао Сенокош Богдашића119, за који документи такође кажу да ce налази „у дистрикту Котора". У подручју солана имали су Богдашићи поседе и на локалитету Камен Мост120, познат у новије време no кули коју je у XVI веку био подигао турски кадија.121

Богдашићи су имали више поседа испод Кавча „у пре-делу Конина" (in contrata Conini) као и под самим Кони-

109 Х А К X, 346, 354. 110 Насеља IX, 381; Црногорчевић, нав. дело, 49. 111 Х А К IV, 253; V, 82, 151; X, 350; X V 57, 146; Упор. Насеља IX,

381; Црногорчевић, нав. дело, 48, 52. 112 Х А К V, 82; X, 434. 11S Насеља IX, 380. 1,4 „Између Брдског Рта према Превлаци и бријега Врањокупа

до Под-Мјесец протежу ce рибници, некад дијелом својина превлачка, a no више Лужине и Мочваре — од Каменог Моста ка Сланици до Главица испод Брдишта — лијепо, вјешто обрађено и врло равно поље — Солила". Црногорчевић, нав. дело, 56—57.

115 ,,in territorio Bogdasichiorum". Х А К VI, 918. l l e Х А К VI, 136; X, 40. 117 Х А К XII, 389. 118 CXLIX, 253. To je притока Широке Ријеке, Црногорчевић,

wae. дело, 63. 119 Х А К X, 467; CXLIX, 240; VI, 485 (Xienochos). 120 Х А К IV, 253, V, 147. 121 Насеља IX, 382; Црногорчевић, нав. дело, 57.

60 ИВАН Б О Ж И Т х

ном122 од којих се један граничио с Храстовом главицом. Поједина имања налазила су им се у Казестру код Кавча, месту које се, према документима, такође налази „in plano Cathari123, a исто тако и у самом Кавчу124, затим „код Почу-ла" (ad Poguolum — данас Почули)125 и на локалитетима Жељково, где су се налазили и поседи опатије Св. Ђорђа126, Крстац (Crestac)127, Миришта128, и Милинопоље.129 Неке су им њиве лежале под Свињаревим Брдом, ваљда на месту где je доцније настала Друшковина (no презимену Марина Дру-шка).130

У клисури коју прави Градашчица, на стрмим западним падинама које су се, као и данас, звале Дуге, Богдашићи су имали земљишта, винограде и шумарке.131 Ту су већ про-дирали и поседи сељака из Мрчевца. Али, и Богдашићи су у њиховом селу, изнад и испод њега, имали терене и винограде, од којих се неки наводе као „баштине", a и као закуп сељака из Мрчевца. Њихов Сенокош налазио се у Мрчевцу међу поседима Пераштана и опатије Св. Ђорђа.132 За неке терене Богдашића зна се да су се налазили под Грацом (sub Gradec), где je кућа богдашћког попа имала и млин. За тај крај већ се каже да лежи „у Богдашићима" (in Bogdassichiis).133 Поје-диначне поседе Богдашићи су имали изнад данашњег Тивта и Ластве. Земљиште „Mutuuo Berdo" изнад Црног Плата (данашњег Тивта) било je до 1431. године у рукама Михаче-вића из Богдашића. Богдашићима je тада припадао и брег на који су влаштаци из истог села истеривали стоку на пашу и где су секли дрва за кућне потребе.134 Михачевићи су имали и кестенову шуму у Јакљу (,,in Jacheldo"), локалитету који

122 Х А К X, 232, 69. 123 Х А К V, 151; X, 159 (In Cavatio in Casestre); CXLIX, 163. 124 „In Cavatio subtus Gradec", СХ11Х, 220, 63. 125 Х А К X, 299. Место je убележено у спец. карту аустријског

Војно-географског института 1:75.OOfl. 126 Х А К XII, 341. Жељково помиње Црногорчевић, нав. дело, 65,

у продужењу линије Превлака—Думидран. 127 Х А К X, 875. Очигледно се не ради о превоју Крстац према

Ластви, јер у документу стоји да се налази ,,in plano Cathari". 128 Х А К XIV, 260. 129 Х А К XIV, 532. 130 Х А К VI, 717; Упор. Црногорчевић, нав. дело, 65. 131 Х А К XII, 351. 132 Х А К V, 106; VI, 689; X, 373; XII, 85, 363; XV, 248, 652. 133 Х А К VI, 140; XII, 217. 134 Х А К V, 83; VIII, 129—144.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 61

данас припада Доњој Ластви135; као њене границе наводи ce поток „Chalag" и врх „Sedalag".

Било je њихових расутих поседа и у Пасиглави на лока-литетима Локва, Дубрава; као топоними њихових граница на-воде ce Брег Ce. Илије, Брег Радича Милојевића136 и Хрид Курило.137 Помиње ce њихова земља и на Љесковцу138, који ce назива „contrata". Taj Љесковац, где ce као граница једног имања јавља такође Локва, сматра ce данас делом самих Богдатттића.139 За неколико терена како из Пасиглаве тако и са Љесковца каже ce у једном документу да су само делови територије браће Миомановића која лежи „у Совљаку" (,,quinque petias eorum territorii positi in Soviach"). И Ратко Радовић имао je комад земље и винограда у Совљаку, на самој граници Дубраве Михачевића.140 Совљак je вероватно био неки шири топоним за већи део брда изнад Богдашића и Пасиглаве. Он je у XV веку навођен и за ближе означавање другог једног терена који je био у поседу Богдашића: „Geli-ciisse penes Soviach".141 У овој испреплетености месних на-зива на граници Горших Богдашића техпко je, на основу сачуваних вести, тачно одредити њихове међе у XV веку. Извесне разлике морале су тада постојати и у граници према данашњем селу Горња Ластва. Њено најистуреније насел>е према Богдашићу и Пасиглави данас ce зове Горње Bode.u2

За тај исти локалитет сматрала je которска канцеларија у XVI веку да припада Пасиглави.143 У XV веку, међутим, Горња Boda помиње ce као територија коју поседују сељаци из Богдапхића и која лежи у самим Богдашићима („temtorii [. . .] vocati Gorgnauoda positi in Bogdasichis").144 Да ли je терен мењајући сопственика мењао и атар? To би било веро-

135 Х А К X, 101; Упор. Stjepčević, Lastva, 4. 138 Х А К X, 601; XV, 196. Св. Илија je врх изнад Пасиглаве, Stjep-

čević, нав. дело, 21. 137 Није јасно да ли с њом има неке везе Хрид чији врх помиње

један документ у самом Богдашићу — „cacumen Chridi", Х А К XV, 123. 158 Х А К VI, 761; XV , 196. 139 „На врху горе богдашићке, на Љесковцу, јесу развале пра-

старих цркава св. Петке и св. Илије". Црногорчевић, нав. дело, 70. И за Накићеновића je Љесковац само локалитет у Богдашићу, Насеља IX, 413.

140 Х А К XV, 196; XII, 377. 141 Х А К VI, 270; XIV, 588. 142 Бр. Којић, нав. дело, 181. 143 Х А К X X X I I , 941; упор. Stjepčević, Lastva. 8. 144 Х А К XV, 709.

62 И В А Н Б О Ж И Т х

ватније од необавештености которске канцеларије. Богдаши-ћи су, на крају, имали земљишта и у самој Ластви.145

У сачуваним уговорима о продаји земље увек ce налазе тачни подаци о њеним границама и цени, али, како ce гра-кице одређују навођењем околних поседа и локалитета, не може ce утврдити стварна поврпшна продате зешве. Најче-шће ce наводи да ce продаје „terrenum", из чега ce не види да ли je он већ употребл>ен за гајење неке културе. Само ce понегде наводи да ce ради о њиви на којој ce непгго сеје. У том случају. површина je одређена количином жита по-требног за семе, a она je изражена у старима. Тако je овде стар, као у Србији кабал или мат, био не само мера за жито већ и за површину земл>е која ce њим може засејати.146 Taj ce стар разликовао од градског, пошто ce у понеком уговору каже да ce он рачуна ,,ad mensuram qua utuntur vlastacli".147

Када je на продаваном земљишту био засађен виноград, по-вршина му je увек одређивана квадрањолима.148 Понекад je продаван брег149, терен засађен кестеновима150 или raj131. Чак ако ce узме да je сејано и знатно више жита но што показује однос између засејаних и незасејаних терена изложених про-даји, оно ипак није могло покрити основне потребе станов-ништва, упркос шеговој малобројности.

Поједини сељаци из Богдашића били су сопственици и извесног броја солана. Оне су ce налазиле у Кртољском за-ливу, јужно од Превлаке, и биле су стално подељене из-међу више господара. Иако je Млечанима било познато да су знатан њихов део изградили сам митрополит и сељаци мето-хије за свој рачун, они су у преговорима с Ђурђем Бранко-вићем 1425. године обавештавали своје преговараче о свом крајњем циљу да једног дана постану господари свих солана, попуштајући само привремено да би ce избегли непотребни сукоби. Тада су постојале 143 солане: поред 34 које су раније припадале Балшићима, 24 су биле у рукама митрополита, 27 посед Луштичана, 10 Црнојевића, 32 Которана, 4 Рајка Мо-

145 Х А К СХ1ЛХ, 220; XIV, 271. 146 „medietatem terreni seminature stariorum sex frumenti", Х А К

X, 164; CXLIX, 166; XV, 123, 126. 147 Х А К XV, 123, 126. 148 „vinea quadragnolorum unius cum dimidio", Х А К X, 367; 373;

XII, 351; 377; 393. 149 Х А К VIII, 129—144. 150 Х А К X, 101. 151 Х А К XII, 351.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 63

нете и још 12 друге тројице властеле.152 Уговором у Вучитрну-из 1426. године солане Балшића припале су деспоту.153 Оне су му признате и уговором у Смедереву и 1435. дозвољено му je да довози у Будву „со са својих солана и са солана својих поданика које се налазе код которских".154 Број со-лана се временом мењао, али су Которани држали своје со-лане и у доба када тај крај није био у њиховој политичкој власти; Црнојевићи су опет задржали своје и кад je ту за-владала которска општина.

И превлачко властелинетво je задржало своје солане вероватно до пропасти, јер се оне помињу 1439. и 1442. год.155

Али митрополит их je још раније, када je метохија почела да пропада, уступао другоме. Вучитрнски уговор признао je Рајку Монети четари солане „segondo la forma dela so con-cession al dicto Raicho facta per el metropoliti et per lo capitulo dela giexia".15e

Од тридесетих година помињу се солане и у поседу Бог-дашића. Како их млетачко упутство из 1425. не наводи међу држаоцима солана, изгледа да их раније нису ни имали. Поједини сељаци из Богдашића добили су солане или терене подесне за њихово изграђивање од митрополита. Јер, када je 1443. Стефан Божићковић узео на зајам 23 перпера од браће Богданића из Мрчевца, дао им je у залог део својих солана „salvo iure ecclesie", с тим да и даље на њима ради и даје половину прихода повериоцима.157

Солане Богдашића наводе се више пута у которским и млетачким документима, али се не види увек ко их je држао. Уз већ поменутог Стефана Божићковића наилазимо само на имена Радослава Ратковића, капетана у Богдашићу, Богића Брајковића, Радослава Поповића, браће Михачевића и попа Ратка158; они, природно, нису били једини држаоци солана. Радослав Ратковић узео je 1437. године под сталан закуп један терен у „Солиоцком Пољу" од которске властеле Ник-ше и Трипчета, синова Мангоција де Пасквалибуса, с тим да вади со, a њима сваке године о Св. Михаилу преда шест врећа

152 Ј. Шафарик, Monumenta historica Serbica Archivii Veneti II, Гласник XIII, 1861, 235, 236.

153 Listine IX, 11. 154 Listine IX, 82. 155 „ [ . . . ] supra salinas metropoliti", Х А К VI, 788; ,,in contrata s a -

linarum metropoliti", Х А К VII, 360. 156 Listine IX, 11. 157 Х А К X, 40. 158 Х А К VI, 223, 918; X, 311; CXLIX, 253.

64 И В А Н Б О Ж И Т х

соли (sachos sex salis ad mensuram magnam").159 Он ce исте године удружио c которским службеником Дабиживом Трип-ковићем; уступио му je пола свог терена као и оног који je узео под закуп од которске властеле; споразумели су ce да ће заједно подићи солане (што значи да je Дабижив уложио нека новчана или материјална средства) и продавати со ,,in camera dominatlonis"; произведена со делила би ce међу њима на равне делове, a свака би страна пре продаје била дужна да своју количину понуди другој страни no цени no којој би ce со и иначе продала.160 Тешко je рећи да ли je до овог удруживања дошло зато што су Ратковићу била потребна средства или зато да би, уз помоћ которског службеника, из-бегао многе сметње у послу. Никша де Пасквалибус продао je 1445. године свој удео у тим соланама Николи Палташи-ћу161, који je многим куповинама настојао да заокружи своје поседе у том крају.

Расути поседи Богдашића и, нарочито, њихово мнопггво у самој жутш стечени су несумњиво у другој половини XIV и првих деценија XV века. Поједине терене куповали су од сељака из околних села и доцније, али су они значили само слабу накнаду за оно што су сами већ продавали Котора-нима. У прилог њиховом ширењу ишли су ратови, као и лропадаше манастирског властелинства. Которани he их доц-није оптуживати у Млецима да су приграбили себи „зем-л>ишта, винограде и поседе који припадају црквама".162 Te су изјаве, додуше, потицале из времена оштре борбе котор-ске дијецезе и млетачке власти за истребљење православл>а с подручја већ уништене метохије и прикл>учен>е њених поседа мензи католичког бискупа у Котору. Али je ипак тачно да су они у периоду свог снажења од уживалаца по-стали сопственици црквене земље.

У већини случајева, Богдашићи су долазили до земље уз сагласност зетског епископа или митрополита за услуге учињене цркви у годинама које су за њу биле најкритичније. Тим нису искл>учене ни појединачне појаве насилног посе-дања земље, нарочито у годинама рата и непосредно после њега. У прилог томе говорила би и тужба коју je 1431. по-дигао монах Роман ггротив Миомана и Божићка Богдашића и њихових нећака. Његов отац je наводно, зато што je слу-жио цркви Св. Михаила као мирски свештеник, добио „у

159 Х А К VI, 170. 160 Х А К VI, 223. 151 Х А К CXLIX, 341. i«2 Farlati, Illyricum sacrum VI, 467.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 6 5

баштину" више од тридесет стара обрадиве земље код Каме-ног Моста и у Бјелилима. Ту су земљу, за оца и н>ега, обра-ђивала два сељака, један из Луштице a други из Црног Плата. Наведени Богдашићи покушали су одмах у почетку да MV отму земљу, али ce он обратио Ђурашевићима (Црно-језићима) „који су тада управљали црквеним добрима". Ha основу испитивања сведока, ови су му признали посед. Но, само покретање овог спора 1431. године доказује да су ce олтужени Богдашићи после поново дограбили те земље. A на неколико дана пре рочишта изјавили су Роману у лођи ко-торске канцеларије: „Не бисмо ти ми отели та земљишта због нечег другог већ зато што си ce замонашио и ниси хтео да останеш на Превлаци и да ce ожениш". Оптужени Богда-шићи изјављивали су на суду да су ту земљу уживали њи-хови очеви и дедови и да им посед нико није оспоравао. Романози су сведоци, међутим, потврдили тачност његове тужбе.1®3 Није искључено да je било и других сличних посту-пака којима су Богдашићи дошли до земље, a коју доцније нико није могао да им оспори. Чињеница je да су они у жу-пи, која представља срце метохије, у доба када су пали под которску власт имали многобројне поседе.

Которани су у више наврата истицали да они имају пра-во на поседе метохије, na према томе и на терене који су били у рукама Богдашића. За узимање и поделу те земље требало je добити сагласност Млетака и доказата да сељаци у чијим ce рукама затекла та земља нису сопственици већ само „посадници" или „влаштаци". Општи млетачки став није им омогућио да своје тежше остваре онако како су желели.

V

Када су Которани крајем XIV века привремено загоспо-дарили метохијом Св. Михаила, поделили су њену земл>у својој властели и грађанима. Због оскудице ггодатака не мо-же ce знати да ли je, за свега неколико година которске вла-сти у том крају. подела земље била извршена до краја. У сваком случају, била je без икаквог значаја када je Балша III, почетком XV века, ослободио подручје превлачког ма-настира. Али су зато Которани, за време привременог мле-тачког поседања метохије 1420. године, тражили већ сле-деће године од својих нових господара овлашћеше ,,che le

163 Х А К IV, 253—256.

5 немирно поморје

6 6 И В А Н Б О Ж И Т х

dicte ville et terreni e saline nui vostri servidori le partemo per muodo, che zaschun cognosa la soa parte, como avanti fo".164

Тада су већ у Млецима биле оверене тобожње ловеље срп-ских владара, према којима je метохија била потпуно уступ-љена граду под истим условима као и Грбаљ, где je земља већ била давно подељена, a становници сврстани у ред „вла-штака" или „посадника". Али, Млечани су ипак захтевали да се тачно утврди шта коме припада и полагали право само на непосредне поседе которске општине. Которани су се жа-лили како су у Луштиди затекли врло сложене земљишне односе. Они којима je земља била дата крајем XIV века, када je била извршена подела црквене земље. нису могли да остваре своја лоседничка права. За време док je метохијом владао Балша III, многи сељаци, поставши поново господари својих терена, изнајмљивали су, залагали, продавали и по-клањали земљу. Неће бити чудно ако су тада те трансакције обављене и у которској канцеларији и ако су се као уговорна страна ј авл>али и которски грађани којима та земља према ранијој подели није припадала, мада су у већини случајева ти послови свршавани у митрополитовој канцеларији. Кото-рани су, наводећи да je Балша III за време своје владавине делио земљу коме je хтео, желели да изиђу из те збрке, твр-дећи у Млецима како „ти сељаци не могу продавати ни по-клањати наша земљишта никоме; a исправе састављене од митрополита на сличан начин немају никакве вредности:".165

Млечани овакво мутно решење нису тада прихватали, a оно je ускоро остало без значаја, пошто je подручје с толико спо-рова у земљишгош односима поново било изгубљено.

Которани су и доцније, када су им се села метохије тра-жећи млетачку заштиту пред опасношћу од Црнојевића пре-дала и када су, на крају, њима коначно завладали, на сваки начин хтели да њихово становништво претворе у своје „вла-штаке", a самим тим дођу у могућност да узму њихову зем-љу и поделе je између себе, проглашујући за шеног сопстве-ника саму општину.

О положају „влаштака" или „посадника"166 у селима которског дистргаста доста je расправљано.167 Овде није по-требно да се улази у појединости читавог питања, већ само

1,4 Listine VIII, 91. 165 Listine VIII, 96. 106 Показано je да ова два термина у X V веку имају исто значе-

ње. Stjepčević, Kotor i Grbalj, 46 и д. 1вт Stjepčević, нав. дело, 36—48; Ил. Синдик, нав. дело. 53—56.

Тамо je наведена и старија литература.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 67

да ce подвуче следеће: 1. оба назива означавају у докумен-тима XIV и XV века зависнот сељака чији ce положај због друкчије аграрне структуре разликује од српског меропха или византијског парика, али ce у суштини ипак сврстава у исту категорију зависности; 2. за наше излагање je основно да ce „посадници" или „влаштаци" не сматрају сопствени-цима земље коју обрађују; господар их може и уклонити с њихове деонице, као што може уклонити и сваког другог сељака кога доведе споља и „посади" на своју земљу да му je под извесним условима обрађује; зато су и Грбљани у свим својим бунама подвлачили да ни они нису „посадници" већ „становници" и да им земља припада већ „хиљаду и више година".168 To су изјављивали и у парницама које су водили против которске властеле.169

Настојање Которана да и становнике Богдашића прогла-се за „влаштаке" избија и из записника једне парнице коју je пред которским судом покренуо властелин Трипче Болица против Миомана Богдашића 6. новембра 1430, што значи у време када су Богдашићи, као и остала села метохије, били приморани да због ггритиска Црнојевића признају млетачку власт. Трипче Болица je оптуживао Миомана да je насилно посео један његов терен у Кавчу, који je шегов отац купио 1399, a он га, после очеве смрти, наследио 1414. године. Мио-ман ce позивао на сведоке који су, сем једног которског гра-ђанина, били њвгови сељаци и на уговор склопљен с Јованом Балбом 1428. год. У то време Миоман je држао спорку земл>у, a млетачки кнез je — веровао je Миоман — примајући село под своју власт потврдио његовим становницима слободно уживање свих поседа које су у том тренутку држали. Иосле више рочишта суд je 1432. године донео пресуду којом je усвојио писмене доказе и сведоке свог властелина, утврдио да ce у уговору од 1428. не налази никаква потврда поседа Богдашићима и да су изјаве Миоманових сведока без вред-ности, јер су скни, сем у једном случају, „villani". Taj je аргу-мент Болида у току парниде стално потрзао наводећи да су изјаве Миоманових сведока без вредности пошто су они ..влаштаци".170 Тако je на Миоманове сведоке примењен члан 135 которског Статута „De testimonio Possanicorum rton accep-

168 Stjepčević, нав. дело, 67. 189 „ [ . . . ] respondemo che li homeni de Zupa non sono posadnici

salvo habitatori li qual sono stadi sempre habitatori de Zupa e quel sta-tuto non ha a far niente sopra questo facto perche non son vlastaci i qual sono sottomessi a questo statuto". Х А К IV, 50—51.

Х А К IV, 37—46.

68 И В А Н Б О Ж И Т х

tando", којим ce посадницама ускраћује право да сведоче у земљипгним споровима.171

Све доцније покушаје Которана да сељацима метохије наметну статус „влаштака" с циљем да ce докопају њихове земље Млечани су одбијали заузимајући став да терене треба да задрже они ,,qui in illis ius habent".172 Деоба земље каква je некада била спроведена у Грбљу није дозвољена. Млечани су овако решење сматрали целисходнијим пошто су осећали да би свако друго унело још в ш е нерасположења међу се-љаке тог подручја на коме су морали да угушују неколико узастопних сељачких буна. Стари аграрни односи под мле-тачким утицајем и иначе су замењивани уговорним односом (ливел) махом вечитог закупа и у самом Грбљу17:!, тако да je наметање старог аграрног режима и претварање сељака у „влаштаке" no селлма у којима je власт которске општине коначно утврђена тек средином XV века постало беспред-.метно.

Становниди Богдашића. као и осталих села некадашње метсхије, остали су слободни сељаци. Которани су их могли принудити да им уступе жељену земљу једино економским притиском. Од 1430. године сачуван нам je читав низ уговора о продаји земљиигта између сељака из Богдашића и Кото-рана. Али, сељади су те уговоре склапали као пуни сопстве-ници земље коју су продавали. Зато ce у тим уговорима ре-довно наводи да je они продају „iure proprio" и да je терен ..franchum et liberum"; понекад ce додаје да ce земља про-даје за вечита времена (in perpetuum)174 или ce подвлачи да купац може шом слободно располагати.173 Понегде je форму-ла проширена: ,,cum omnibus suis iuribus, confin bus et per-tinentiis"178, или ce прецизира да je терен слободан ,,ab omni angaridio et servitute".177 У свим тим случајевима сељаци из Богдашића продавали су земљу која je била њихова сопстве-ност и коју су сами обрађивали. Наилази ce и на податак о продаји појединих терена које њихови сопственици гогсу са-ми обрађивали већ их уступали другоме. Браћа Ратковићи продали су један свој виноград у Мрчевцу на коме je живео и радио неки Богдан Братановић плаћајући им за држање

171 Stat. Cath., 82. 172 Cremošnik, нав. дело, 153. п з Stjepčević. Kotor i Grbalj, 58—59. 174 Х А К V, 151; X, 233; 466—467; 601. 175 Х А К V, 83; XI, 489. 176 Х А К XV, 148. 177 Х А К XV, 594. У једном случају продаје ce терен „iure proprio

salvo angaridio seu livello", Х А К XV, 288.

СЕЛО ВОГДАШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 69

земље одређене дажбине; браћа у ствари ту нису ни прода-вала земљу, јер je Братановић на њој и даље остајао да живи, већ само своја права на н»у: „omnia sua ilira, actiones et rationes et tam de decimis quam alia quacumque causa".17" Порекло u карактер продатог поседа no правилу ce не на-води; само ce у једном случају каже да je реч о продаји баш-тинске земље (terrenum patrimoniale).179

У сачуваној грађи не наилази ce често на податке да су са.ми Богдашићи држали туђу земљу. Опат Св. Ђорђа изнај-мио je 1439. године „in perpetuum" земљу Жељково четво-рици сељака, од којих je један био из Богдашића. Обавеза која je теретила његову кућу износила je годишње 6 пер-пера, три поклона и два дана работе.180 Поп Милоје и Брајко Радовић узели су 1452. у подзакуп половину „брда Врмца", вероватно онај простор који je брдо захватало изнад атара самих Ботдашића. Брдо je било својина которског бискупа који га je давао поједагнцима у закуп на одређено време и уз тачно утврђене обавезе.181 У време када су non Милоје и Брајко Радовић узели у подзакуп пола брда, његов je непо-средни закупац био српски канцелар у Котору Стефан Ка-лођурђевић, коме су ce ова двојица обавезала на пет стара жита и два поклона годишње.18- Ипак ce може са сигурношћу претлоставити да су сељаци из Богдашића узимали у вечит или привремен закуп и друге земље которских грађана који су у њиховом атару стицали све више поседа, a сами нису ишли да их обрађују.

AKO ce узме да су највише замље продавали они сел>аци из Богдашића који су je највише имали, сачувани подаци указују да су најбогатије лородице биле оне чије je чланове сеоски збор бирао за своје представнике и које су биле у ближем или даљем међуссбном сродству. За њих ce може поуздано тврдити да потичу од оснивача овог брдског брат-ства Ботдаше, чији су први потомци дали име селу.

При склапању уговора с млетачким кнезом у Котору, Богдашиће су 1428. године представљали Божићко Богда-шић. Радослав Ратковић, Раде Поповић и Миоман Прибоје-вић. ш За продају свих богдашићких поседа код Конина, се-

173 Х А К V, 106. 179 Х А К VI, 689. 180 Х А К VI, 690. Упор. Stjepčević, нав. дело, 35. 181 1431. год. узео га je под закуп један сељак из Левања. Х А К

V, 236. 182 Х А К CXLIX, 926. 183 Х А К IV, 45.

7 0 И В А Н Б О Ж И Т х

оски збор je 1443. одредио за своје представнике свог капе-тана Радослава Ратковића, три Божићкова сина, Радивоја, Ђурашина и Митрашина Божићковића, Миомановог сина Ђурашина Миомановића, затим браћу Радослава Ратковића, Вукосава и Милоја, и, на крају, Мирка Десиновића, Богету Грубача и Аладина Михачевића и Радована Брајковића.184

Пошто су пре тог времена документи ретки, нигде се не су-среће Мирков отац Десин, као ни Богетин, Грубачев и Ала-динов отац Михач. Радованов отац Брајко Миочевић познат je као сведок Миоманов из парнице с Трипчетом Болицом.185

Чланови ових породица, као и оних маше истакнутих, прода-вали су своја земљишта и појединачно и заједнички онако како су их поседовали. Заједничко поседовање открива њи-хове сродничке везе и поставља извесна питања везана за склоп тог брдског братственичког друштва.

Браћа Ратковићи најпре су располагала земљом зајед-нички a затим, 1439, појединачно. Њихове продаје нису честе и оне не откривају везе те породице са осталима. Само je у једном случају Милоје Ратковић продао земљу коју je по-седовао заједно с Дабиживом Степојевићем, који се иначе не сусреће у документима.186 Taj податак не омогућује њихово повезивање с неком другом породицом; Дабижив Степојевић могао je представљати неку рођачку везу no мајци или уоп-ште no женској линији. Имања која су продавали налазила су се у Бјелшшма, Китуници, Мрчевцу, a затим испод и из-над Мрчевца.

Михачевића je било више браће: поред Богете (Богића), Грубача и Аладина сусрећу се и Радич, Ђурашин, Божић и Радослав. Сем у једном случају када Радослав сам продаје земљу 14 7 5187, они je отуђују као заједнички посед било четворице било петорице браће.188 После Грубачеве смрти, једним тереном заједгагчки располажу Аладин и Радослав са својилт нећаком, Грубачевим сином, Дабишом Грубачеви-ћем.189 Тридесетих година јављали су се као продавци земље Михачевића у једном случају Богета и Грубач с Миоманом Прибојевићем, у другом случају Грубач с Миоманом (који се овде наводи као Даничић; несталност презимена није усам-љена појава пошто се оно редовно изводи од очевог, a поне-

184 Х А К X, 233. 185 Х А К IV, 39. 188 Х А К V, 106, 82; VI, 689, 889, 994—995; X. 350. 187 Х А К XV, 416. 188 Х А К X, 101, 601; CXLIX, 220, 222. 189 Х А К XV, 55.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ В Е К У 71

кад од дедовог имена), затим с Мирком Десиновићем и Ан-дријом Новаковићем, у трећем случају с Миоманом Прибо-јевићем, a у четвртом с Миомановим сином Ђурашином Мио-мановићем.190 Наведени сувласници били су no некој линији сродници Михачевића. За Миомановиће ce изричито каже да су њихова браћа од стрица (primi consobrini).191 Њихови по-седи понегде су и граничили с Миомановићевима, на пример у Совљаку.192 A они су ce иначе налазили на свим странама, не само у Богдашићу, већ и у Совљаку и Пасиглави, у Јакљу, изнад Црног Плата, у близини Луштице и код солана. У Сов-љаку ce чак један локалитет звао Дубрава Михачевића.193

Браћа Миомановић, Ђурашин (или Ђураш), Вукосав, Богдаша и Милорад продавали су земљу појединачно194, у два случаја заједно (без брата Вукосава који у време продаје 1473. и 1474. вероватно више није био у животу)195, a у јед-ном, знатно ранијем, из 1439. године, само два брата Ђура-шин и Вукосав.196 Приликом најраније забележене продаје јављао ce само Ђурашин (ваљда je 1435. једино он међу бра-ћом био пунолетан), али заједно с најближим рођацима Бо-гетом и Аладином Михачевићем.197 Блиско сродство омогу-ћило je Богети Миомоновићу да поништи једну продају бра-ће Михачевића и да ce сам појави као купац с пречим пра-вом.198 Још док им je отац Миоман био жив, сам je продавао земљу коју je заједнички поседовао с Богетом и Аладином Михачевићем.199 Сем у Богдашићу, поседи су им ce налазили у Љесковцу и Совљаку, затим у Бјелилима, Брдима и Ка-зестру.

Већ je наведен случај када ce као сувласник земље Мио-мана и Михачевића јавља, уз Мирка Десиновића, и Андрија Новаковић. Он je 1439. још једном продавао земљу коју je поседовао заједно с Мирком Десиновићем (који ce овде по-грешно наводи као Симовић) и Радивојем Божићковићем.200

Нека имања je сам продавао, као и његов брат Добривоје201,

190 Х А К V, 83, 147, 151; XIV, 313. 191 Х А К V, 56. Упор. Х А К XV, 269. 192 Х А К VII, 270; XV, 196. 193 Х А К XII, 377. 194 Х А К VI, 270, 247; XIV, 588; XV. 269. 195 Х А К XV, 146, 196. 196 Х А К VI, 761—762. 197 Х А К XIV, 313. 198 Х А К XV, 55—56. 199 Х А К V, 83. 200 Х А К VI, 717. 201 Х А К XIV, 532; X, 346; VI, 485.

7 2 ИВАН БОЖИТх

али je с братом у исто време имао и неподељене земље коју je 1433. продао заједно с њим, a непосредно после тога с ње-говим сином, својим нећаком Димитријем Добријевићем.202

Године 1473. помињу ce Андријини синови Вучко и Оливер Андријић.204 Поседи ове породице били су у Брдима (Гњили-шта) у пределу солана (Камен Мост), у Мириштима, под Жуковим Брдом, на Свињаревом Брду и у Сенокошу.

Андрија Новаковић, рођак Миомановића и Михачевића, јавља ce у једном случају, можда и no женској линији, као сувласник Радивоја Божићковића. Друге породичне везе ове велике и моћне пор-одице могу ce извести из заједничког поседовања Једног земл>ишта код солана с Мирком Десино-вићем204; Богић Богдашић био je њихов стриц (barbanus)20"'. али ce његови потомци не могу са сигурношћу открити v сачуваним вестима. Иначе су браћа Божићковићи продавала земљу било појединачно, било у некој заједничкој комбина-цији. Најпре ce јављају Митрапшн (или Димитрије), Стефан и Радивоје, a онда, уз њих 1443. и 1445. године и четврти брат Ђурашин као заједнички сопственици. У исто време, 1443, једино je Митрашин сам продавао земљу.206 Доцније, шезде-сетих и седамдесетих година, појединачно су њом распола-гали Радивоје и Ђуранган.207 Године 1459, вероватно после Стефанове смрти, јавља ce Стефанов син Групко-Грубач Стефановић као Ђурашинов сувласник, a три године доц-није још и Томаш Стефановић као заједнички поседници земл>е са стричевима Ђурашином и Радивојем.208 Исте, 1463. године, продавали су Грубач и Томаш Стефановићи и део-ницу коју нису делили са стричевима.209 И Грубач je одво-јено продавао земљишта која je сам поседозао.210 Ђурашин није имао сина. Kao његов наследник помиње ce 1477. четр-наестогодишњи унук Никола, син Ђурашиновог зета Милата Рајковића.211 Имања Божићковића и њихових наследника налазила су ce у самом Богдашићу, под Грацом, у Казестру.

202 Х А К X, 346, 354, 434. -03 Х А К XV, 57. 2М Х А К X, 466; CXLIX, 240. 205 Х А К XIV, 341, 485. - т Х А К VI, 140; CXLIX, 163.

Х А К XII, 341; XV, 208; XII, 363. ш Х А К XI, 489; XII, 389. 2110 Х А К XII, 351. 210 Х А К XV, 123, 190. 211 Х А К XV, 709.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 73

Мрчевцу, на Свињаревом Брду, у Жељкову и, нарочито, у подручју солана, где je постојала и Главница Божићкови-ћа.'-1'-

Породичне везе Мирка Десиновића с Миомановићима, Михачевићима и Божићковићима већ су наведене. После н»е-га помиње ce његов син Брајан и, уз границе туђих земљи-шта у пределу солана, поседи Мирковића.213

За њихове сродничке везе са осталим породицама не на-лази ce у сачуваним вестима никаква гготврда. Не зна ce да ли ce за њих могу везати потомци Раде Поповића који je 1428. био међу четворицом сеоских представника. Не могу ce тачно утврдити ни његови потомди, пошто изгледа да ce и његови синови јавл>ају час с презименом Поповић, час с пре-зименом Радовић (no очевом имену). Kao Поповићи јављају ce и синови доцнијих свештеника у Богдашићу, од којих no имену знамо поиа Ратка Рајковића, 1437, и попа Милоја, сина попа Николе, 1452.214 Синови Раде Поповића били су Ратко, Радослав и Радич. Прва двојица продавала су најпре заједничку земљу, затим су je продавали Ратко и Радич и, на крају, сваки своје одвојено имање.215 Радослављев син Ђурађ самостално je располагао земљом 1473. године.216

Може ce забележити још један случај заједничког посе-довања земље: седамдесетих година X V века имали су зем-љиште у Жупи Остоја Дејановић, браћа Вукашиновић браћа Милојевић и Иван Николић.217 У осталим случајевима земља je отуђивана као сопственост појединца.

Ha основу података о постојању колективног поседа земље не само међу браћом већ и међу ближим, a можда и даљим сродницима не би ce могао извести никакав општи закључак о задружном животу као општераширеном облику најниже друштвене организације. Браћа или стричеви с не-ћацима K O J U су заједно поседовали неку земљу у исто време су и слободно располагали оним делом очевине који су већ били одвојили за себе. Они су чак појединачно отуђивали своје идеалне делове још неподељених поседа наводећи у уговору колика би била површина њиховог дела, изражена у старима жита потребног за њено сејање. Уједно су ce обаве-

212 Х А К CXLIX, 240. 213 Х А К XI, 444; XV, 174. 214 Х А К VI, 233; CXLIX, 926. 215 Х А К V, 151; XII, 393; X, 69; XV, 135, 248. 216 Х А К XV, 126. 217 Х А К XV, 174, 594.

74 И В А Н Б О Ж И Т х

зивали да накнаде купцу разлику уколико би се приликом стварне деобе показало да je његов део земљишта мањи од онога који je предвиђен у уговору.218 Задржавање заједнич-ког поседа било je условљено практичним разлозима: целина земљишта je задржавана, један од њих je експлоатисао, a сви они који су на њега имали право учествовали су према свом делу у приходима. Иста je пракса у том крају задржана до данас. Иако je, како изгледа, преовладавала индивидуална породица, није искључено да су се куће еродника налазиле на окупу, збијене једна уз другу, као што je то у Богдашићу и данас случај219. и да им je у дневном животу и привређи-вању много пггошта било заједничко. Даље од те претпо-ставке тешко би било ићи.

Ипак су у располагању поседом постојала извесна огра-ничења, иста она која су до данас у пракси сачувана. По-јединац je могао да отуђи свој посед, али je најггре морао да га понуди сродницима. Било je случајева када je брат или неки даљи рођак поништавао већ извршену продају и откуп-љивао земљу „iure propinquitatis". Он би, no одредбама ко-торског Статута, плаћао исту цену no којој je земља била продата уз додатак од 15%. Тако je ранији купац добијао натраг свој новац и, уз њега, „добит" (lucruml.220 To je право поштовано, али у већини случајева рођаци се нису јављали као купци, већ су давали своју пуну сагласност да се земља њиховог најближег отуђи, у првом реду у корист Которана.

VI

Млечани нису дозволили да се сељацима некадашњег превлачког властелинства насилно одузме земља и они пре-творе у влапггаке, у которској канцеларији су попггована сва права продаваца и купаца, али су Богдапгићи ипак као по-седници постепено потискивани из жупе у своја брда, a њи-хова земља доспевала je на крају у руке Которана, који су својим законским одредбама и привредним системом доводи-ли сељаке забаченог катуна на Врмцу у тежи и зависнији положај од онога у коме су се ранијих векова налазили и прави влаштаци.

2,8 Х А К XII, 389. 219 Бр. Којић, нав. дело, 183—184. 220 Х А К XV, 55, 56, 57—58.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 7 5

0 разлозима који су приморали Богдашиће да, ма и про-дајом, напусте своју земљу, сачувани подаци не говоре. Мо-же ce само претпоставити чињеница да су ce 1443. године сви Богдашићи сакупљали у збор и прихватили да сва своја земљишта под Кавчем ,,in contracta Conini" продају котор-ском властелину Николи Палташићу. за 150 перпера.2-1 Сем тога, у додиру и под непосредним утицајем развијеног град-ског средишта које je сада могло да им наметне свој прив-редни режим, Богдапшћи су сиромашили и били приморани да у Котору траже повериоце. Продаја земље често je била везана са добијањем зајма или je само представљала један облик његовог враћања. To потврђује и чињеница да ce као кулци јављају понекад иста лида која су нам позната као повериоци сељака из Богдашића. Све ове појаве водиле су сиромашењу већине припадника овог планинског катуна. Када ce упореди количина земље коју су Богдашићи у току XV века купили са оним што су распродали, види ce да ce ту радило о готово безначајним вредностима. Продаја знатних ловршина земље, јединог извора њиховог богатства, ма ко-лико решавала њихове тренутне привредне тешкоће, мора-ла их je водити у све већу беду. Када ce размотре уговори о продаји земље, ово тврђење постаје очигледно.

Тридесетих и четрдесетих година XV века сељаци из Богдашића махом су продавали земљу у жупи и своје ра-суте поседе no околним еелима. Забележена je једино прода-ја малог терена у самим Богдашићима двојици ковача из Ластве за пет перпера као и продаја једног терена с кућом у којој je сам продавац становао једном которском властелину за 40 перпера.222 Од средине XV века, уз преостала земљишта ван сеоског атара, продавани су врло често и терени у самим Ботдашићима, виногради и засејане површиле. Продавани су не само которској властели већ и богатијим сел>ацима in Пасиглаве (нарочито Младену Петра Толчића) или из Црног Плата, као и другим братственицима из самих Богдашића.223

Te унутрашње продаје имале су понекад за циљ поравнања и заокружавања старих поседа, али су исто тако наговешта-вале и осетније раслојавање међу припадницима истог ка-туна.

221 Х А К X, 232—233. 222 Х А К VI, 247; X, 367. 223 Х А К XI, 489; XII, 393; XV, 123, 126, 135, 148, 190, 208, 288, 290,

642, 698, 709. Слика би била потпунија да су сачуване све архивске књиге из X V века.

7 6 I I B A H Б О Ж И Ћ

Поред сељака из Ластве, Црног Плата, Пасиглаве, Мр~ чевца и Брда224, земљу су од Богдашића куповали у првом реду которски властелини Ловро Бућа, Марин Друшко, Ми-кене Габро, Базилио Бизанти, Никола Болица, Михаило Палташић, Никола Палташић, Лука Пелегрина, Марко Брај-ков, Матеј Брајков, Лука Паутино, Трипче Драго, Петар Бо-лида, Петар Наталин, Јаков Бракјен, Франо Добринов и Иван Љешковић.223 Међу осталим купдима било je богатијих за-натлија: тројица златара странаца, од којих су неки имали поседе no читавом дистрикту, двојица ковача, двојица оп-штинских службеника из Ескула, и два домаћа богатија гра-ђагаета, од којих je један био Дабижив Трипковнћ „provi-sionatus".22(i

Међу многим продајама јавља ce и један уговор о замени терена: которски властелин Zonchius de Меха добио je од браће Божићковића један терен ,,sub Gradeg", a н>има je уступио своју земл>у „in Gradeg".227 Овом je заменом котор-ски властелин само хтео да споји или приближи своје део-нице, али je замена ипак представљала потискивање Богда-ншћа у њихов атар.

У ређим случајевима Богдашићи су отуђивали земљу поклањањем било сељацима из околних села с којима су могле да их везују и родбинске везе, било которској власте-ли. Разлог поклањању не наводи ce увек; понегде ce моти-више „захвалношћу"; само у једном случају дародавад Иван Николић из Богдашића изјављује да поклања Ивану ЈБеш-ковићу из Котора свој део терена у „Которском пол>у" зато што je овај учинио неке услуге његовој мајци, жени и деци за време његовог дванаестогодишњег робовања у око-вима на каталанским триремама. Али, и овде je карактери-стично да ce радило о поклону идеалног дела једног већег поседа који je он раније уживао са још најмање шесторицом других сељака из Богдашића, вероватно својих рођака, чије je делове Иван Љешковић још раније био купио.228

224 Х А К XIV, 271, 588; VI, 247, 761 (из Ластве); VI, 889, XV, 698 (из Црног Плата); X, 601, 875; XII, 377; XV, 196 (из Пасиглаве); XII, 351, 363; XV, 248, 654 (из Мрчевца); VI, 994—995; XV, 416 (из Брда).

225 Х А К V, 106; 147, 151; XIV, 313; VI, 485; VII, 306; X, 69; X, 44, 299, 350; X, 101, VIII, 129—144; X, 232—233, 466—467, CXLIX, 240, 349; X, 346, XV, 642; X, 354; X, 367, 373; X, 434; XII, 389; XII, 393; XV, 57, 146, 148, 190; XV, 116, 123, 126, 135, 208; XV, 174, 594.

226 Х А К V, 151, СХ1ЛХ, 220, X, 159, CXLIX, 163, X, 55, 269; VIII. 48; XII, 85; VI, 689; XII, 341, V, 83, XIV. 532.

227 Х А К VI, 140. 228 Х А К XI, 489; XV, 248, 269, 654, 594.

CEJIO БОГДЛШИЋИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 77

Много су ређи случајеви када су Богдашићи куповали земљу, или права на њу, од сељака из околине или од самих Которана.229 Једанпут ce као продавац јавља и сељак из Бог-дашића који je налустио своје село и настанио ce у Ко-тору.2'30

Из ових само делимично сачуваних података види ce да je T O K O M XV века осетно смањен фонд земљишних поседа Богдашића не само у жупи већ и у самом атару села, где ce при навођењу граница појединих терена све чешће наводе поседи Которана. Ако су сами Богдашићи узимали под закуп своје продане терене (о томе нема података али треба прет-поставити да je Которанима неко ,радио земљу), њихове годишње дажбине за релативно кратко време исплаћивале су цену no којој je земл>а купљена.

Штитећи своје интересе, Которани су ограничавали и забрањивали сађеше нових винограда no дистрикту. За пре-кршај су још средином XIV века одређене тешке казне: не само сечење лозе већ и висока глоба од 50 перпера no квад-рањолу.231 Ове ce мере нису могле примењивати у селима метохије док je она била под влашћу Балшића и деспота. Када je метохија припала которској општини, добијена je од Млечана сагласност о примени старих мера против сађења нових винограда. Мера ce, природно, односила и на Которане који су куповали земљу од Богдашића. У нотарске књиге утгисана je почетком 1446. године забрана једном од њих да сади нову лозу у винограду купљеном од Богдашића и захтев да сам шдчупа што je засадио, јер ,,in dicta metochia nichil trapiri potest secundum statuta Catari". Убрзо затим издато je опште наређење да ce почупају сви виногради засађени у

-2!> Х А К XIV, 260—261; X, 164; СХ1ЛХ, 63, 166. 230 Х А К XV, 290. Располажемо само с два податка о пресеља-

вању сељака из Богдашића у Котор, и од та два један je несигуран. Год 1421. помиње ce један „fornarius" коме каноник Јероним Бућа изнајмљује „fornum ecclesie et capituli sancti Triphonis", али, како ce за њега каже да je ,,de Bogdasich de Passiglava", порекло му није тачно одређено. Више података имамо о Васку Добријевићу који сс 1459. год. оженио служавком из властелинске породице Вракјен, њој je газдарида завештала мираз од 50 перпера, a њен син joj je обећао још 30 перпера. Добријевић je исте године купио од неког которског обућара кућу за 37 перпера, од које суме му je остао дужан 12 перпера. Вероватно je зато продао следеће године један терен у Мрчевцу за 30 перпера. Како je прекинуо сваку везу са сво-јим селом. продао je 1475. год. остатак своје земље у Вогдашићу Аладину Михачевићу за 15 перпера, Х А К XI, 466, 489; XII, 85; XV, 290.

;31 Stat. Cath., 241, 247—248.

78 И В А Н Б О Ж И Т х

метохији.232 Више него которске купце, ова мера погодила je еаме сељаке из Богдашића без обзира што нису имали нити су могли имати велике површине засађене лозом. Њихово скромно привређивање и тим je било осетно скучено,

Један од њихових извора прихода биле су и солане. Али, како je продаја соли представљала монопол которске оп-штине, сељаци су произведене количине продавали у Котору no утврђеној цени. Новац им није одмах ни исплаћиван, na су се појединци, на рачун својих потраживања од которске благајне, задуживали код приватних поверилаца у граду или узимали од њих на кредит просо.233

Которани су већ четрдесетих година XV века кастојали да постану искључиви сопственлци свих солана. na cv у том смислу и поставили захтев 1443. године у Млецима. Али им je из Млетака одговорено да терени са соланама треба да припадају онима „који на њих имају право". Саветовано им je да разговарају са сопственицима и да им понуде годишњу награду у висини шихових лрихода од соли за уступање солана.234 Ако je општина и повела такве разговоре, они нису уродили никаквим плодом.

За време велике буне грбаљских сељака, којима су пришла околна еела, na и Богдашићи, Которани су 1449. го-дине тражили од Млечана да поруше солане, јер оне привла-че околне господаре да завладају которским крајем и под-стичу сељаке који имају удела у соланама да устају против Сињорије како би могли да својом сољу слободно располажу, a не да je продају општини no цени од шест гроша no врећи. Ово се тврђење, природно, односило и на сељаке из Богдаши-ћа. И солане су стварно биле порушене.235 У току 1458. Ко~ торани су тражили у Млецима дозволу за обнову солана. Објашњавали су: „ [ . . . ] у прошлости су солане биле у рукама многих лица, као што су били деспоти, дштрополити, Богда-шићи, Луштичани и многи други, a сада ће доспети у руке преведре ваше сињорије". Иако су подвлачили да се због садашњег стања трпи велика пггета, пошто мајстори одлазе у Нови, где раде и отварају нове солане (то су биле солане херцега Стефана), Млечани су одговарали да не сматрају за потребно да се ма nrra мења.236 Сличне захтеве Млечани

282 Х А К VIII, 48, 68. 223 Х А К X, 311. 234 Čremošnik, нав. дело, 153—154. 235 Listine X, 6. 236 Čremošnik, нав. дело, 183.

CEJIO Б О Г Д Л Ш И Ћ И У С Р Е Д Њ Е М В Е К У 94

су одбшта и 1463. године.237 И солане су за дужи период остале пусте. За сељаке из Богдашића приход од соли тада je сасвим отпао.

Продаја земље само je тренутно решавала њихове фи-нансијске тешкоће. Под притиском дневних потреба лако су падали у мреже градских поверилаца, махом истих оних људи којима су морали да лродају a понекад и поклоне сво-ју земљу. Задужења су ce кретала од 8 до 80 перпера; радило ce ту или о позајмљеном новцу или дугу за неплаћену купо-вину тканина, проса и, најчешће, пшенице. За дуг су зала-гали и земљу и солане. Рокови исплате били су строго утвр-ђени. Поверилац je до исплате имао право да ужива приходе од земље; уколико му дуг до истека рока не би био испла-ћен, он je могао да заложеном земљом слободно располаже или да je прода и од добијене цене наплати своје потражи-вање, a остатак врати дужнику.238

Једна которска властелинска породица јавља ce као су-власник млинова на Градашчици испод Граца које су иначе држали свештеници из Богдашића и њихови потомци. A они су (Радослав Погговић, поп Милоје) били ггринуђени да и преостале своје делове и права продају за перпере сељацима из околних села.239

Подршка коју су Богдашићи пружили грбаљским сеља-цима побуњеним лротив которске властеле из истих разлога који су и код н>их стварали услове за отпор обећавала им je ослобођење од привредног притиска града чију су власт морали да признају. Неминовни неуслех буне оставио je последице које су њихов тежак положај училиле још горим. Повећан им je коначно и основни намет no огњишту. Раније je он износио једну перперу, После угушивања буне млетач-ки кнез у Котору повећао га je у Луштици, ЈБешевићима и Богдашићима, уосталом као и у самој грбал>ској жупи, na један дукат годишње.240

Из сачуваних извора ce не види да ли су ти сељаци, сем овог основног намета на огшиште, што значи на домаћинство. плаћали нешто и на земљу. Очигледна je једино упорна борба Которана и млетачких власти да им наметну плаћање десет-

237 Исто дело, 191. 238 Х А К V. 177, 262; XIV, 185, 544; VI, 106, 736, 752; X, 40, 311.

312, 350, 388, 407; XI, 444, 489, 492; XIII, 780. 239 Х А К X, 263; XI, 163. 240 Listine IX, 436; „dove pagavano prima perperi uno per fuogo

a l'ano, al presente miser lo conte li conduxe pagar per ziachadun fuogc ducati uno d'oro singulo anno".

80 I I B A H Б О Ж И Ћ

ка католичкој цркви. A та je борба, уз ггривредни притисак, значила сада и систематско гоњење њихове вере и цркве за коју су као људи превлачког манастира били везани отка-ко je село настало.

VII

Још пре настанка самог села Богдашића, његова je тери-горија припадала превлачком властелинству, a становништво je, као и у околним селима, било православно. Ha наттшсу из 1269. године узиданом у западни зид цркве Св. Петра у Богдашићу (некадашњи Градац) зетски епископ Неопит ка-же: „[. . .] свздахв храмв cm вв областв с(ве)т(а)го М(и)хаи-ла".241 Авињонски папа Климент VI, у писму цару Душану од 6. јануара 1346, навео je и ту цркву у низу цркава које су, према извештају новог которског бискупа Сергија, ранији српски владари одузели католичкој цркви заједно с поседи-ма.242 Оно што которска дијецеза није могла да ггостигне док je град био у склопу српске државе, као ни за време борби с Балшићима и доцнијих млетачких борби с деспотом, учи-њено je када je подручје метохије Св. Михаила коначно и непосредно потчињено которској општргаи и када су црква и манастир Св. Михаила, као кула православља у Боки Ко-торској, ередином XV века, били порушени.243

Да ли je у први мах јурисдикција над православним цр-квама и селима поверена крајинском митрополиту Јовану с Крита, који je пристајао уз тренутно проглашену унију на сабору у Фиренци 1438. године, овде je без значаја, јер би то био само први корак за прикључење метохије которској дијецези и католичкој цркви. Курија je још за Каликста III (1455—1458) одредила да бившим православним црквама управља котореки свештеник Антон Друшко.244 Каликстов наследник Пије II одредио je већ 1459. дубровачког каноника Марина Рањину да све те цркве с лоседима припоји котор-

241 Ђ. Бошковић, Две бокељске цркве, посебан отисак из „Глас-ника Народног универзитета Боке Которске", Нови Сад, s. d., 4. Нат-пис je обавјављен и код Љ. Стојановића, Стари српски записн ?( натписи I, Београд 1902, 11.

a« Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionalium I, Рип 1863, 215.

243 Stjepčević, Prevlaka, 39—41. 244 и с т 0 Оело, 40.

CEJIO Б О Г Д Л Ш И Ћ И У С Р Е Д Њ Е М В Е К У 81

ској бискупији.243 Овај je опуномоћио которског архиђакона Ивана Палташића, који je већ 1460, уз читав низ књига, предао бискуповој канцеларији и „sacculum unum instrumen-torum ips^us episcopatus Catharensis cum instrumento litteris sclavis scripto pro Privilacha"24в (ваљда један од познатих фал-сификата) да би већ следеће године извршио предају поме-нутих цркава прокуратору которског бискупа.247

Још пре коначног преузимања управе над православним црквама, которски бискуп je доводио глагољашке свештени-ке из Далмације да би бар упогребом народног језика у цркви приближио народу латинске обреде и неосетно их везао за римску цркву. Зато je и један Италијан, которски канцелар, предвидео својим тестаментом још 1444. године да ce једна трећина добити од имовине која би ce распродала после ње-гове смрти употреби за издржавање једног свештеника који би на Тројици сваког дана морао да служи у цркви „more sacerdotum de Dalmatia vel Croatia in sclavonica lingua secun-dum ritum Latinorum".248 Такав ће ce свештеник сусрести много доцније и у Богдашићима који су пружили изузетно оштар отпор свом преверавању.219

Которани су, даље, 1445. године, тражили дозволу од Млечана да протерају ,,presbyteros Slavos", који наводно само убиру приходе с црквених поседа a занемарују бригу о ду-шама пастве. Млечани су им поручивали да нађу најбол>и начин за обраћање „схизматика": „ипак не све одједном, већ постепено на вешт начин, да ce можда не изроди нека нез-года због мноштва тих схизматика". Нису им тада одобрили да управљање имовином православних цркава повере дво-јици својих свештеника, већ само препоручили да ce од црк-вених прихода издржавају свештеници који ће ce бринути о подељивању светих тајни „влаштацима".250

Највећу активност показао je бискуп Бернард из млетач-ког градића Пјеве ди Сако, који je у Котор дошао 1453. го-дине. Он je привео у католичанство „многе стотине", наро-чито у Богдашићима, „in loco S. Petri de Gradaz". Тамо je поставио католичког свештеника коме je поверио бригу о се-љацима Богдашића и Кавча. Међутим, како ce сазнаје из једног млетачког писма, тамо je живео и један „схизматички

245 Исто дело, 47, 65—67. Theiner, нав. дело, 447. 246 Бпскупски архив у Котору, Књ. III, f. 37. 247 Stjepčević, нав. дело, 41. 248 Х А К CXLIX, 316. 249 Stjepčević, нав. дело, 8. 250 Farlati, Illyricum sacrum VI, 465.

6 Н е ш г р н о п о м о р ј е

8 2 И В А Н Б О Ж И Т х

калуђер" и настојао да врати старој вери оне који су већ били примили католичанство. Жесток je био у борби; напао je не само на католичког свештеника у селу већ и на бискупа Бернарда када je овај осмог дана no Ускрсу кренуо у визи-тацију и поделу кризме новим верницима. После тога, дужд je 1455. наредио да се тај „калуђер" протера с которске тери-торије, a схизматици да напусте поседе, винограде и земл>и-шта који су припадали цркви, с тим да они који буду обра-ђивали црквену земљу плаћају десетак. Црква Св. Петра у Богдашићу као и остале православне цркве треба да се пре-дају католичком бискупу у Котору.-'51 Ове одредбе о одузи-мању земл>е „схизматицима" вероватно су принудиле и Бог-дашиће да постепено напусте став отпора и прихвате като-личанство. Међутим. догађај у Богдашићу толико je утицао на новог которског бискупа Бернарда да се одмах вратио у родно место, где je сачекао смрт, и не навраћајући више у своју дијецезу.

Православље je, нарочито у Богдашићу и Кавчу, без милости гоњено. Млетачки кнез у Котору позивао се после више од два века на неко наређеше из 1451. године да се сви „схизматици" из та два села протерају. Како су се у међувремену неки православни сељаци поново били ту до-селили, наредио je декуриогоша из оба села да „Србе схиз-матике са свог подручја отерају, искорене и избаце". Претио je уједно и њима и свима онима који им у том послу не би помогли глобом од 50 дуката, изгнанством, затвором, окива-н>ем на триремама и другим казнама.25-' Драстичност тих мера само открива сву оштрину отпора млетачкој власти и њеној верској политици.

551 Исто дело, 466—467. 252 Исто дело, 507.