29
Vojislav Ilić Iz projekta Википедија Skoči na: navigacija, pretraga Za ostale upotrebe, pogledajte Vojislav Ilić (višeznačna odrednica) . Vojislav Ilić Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

  • Upload
    others

  • View
    14

  • Download
    0

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Vojislav IlićIz projekta ВикипедијаSkoči na: navigacija, pretraga

Za ostale upotrebe, pogledajte Vojislav Ilić (višeznačna odrednica).

Vojislav Ilić

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

Page 2: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Vojislav Ilić

U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.

Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Vojislav Ilić je već poznatim formama stiha u srpskoj poeziji uspeo da kombinacijama i usavršavanjem neobično proširi registar ritmičkih mogućnosti srpske poezije kako u pogledu zvučne i ekspresivne orkestracije, rimarija, opkoračenja i strofa. Vojislavljeva velika zasluga u tom pogledu bila je u tome što je pesnički zanat, brižljivost obrade stiha i eufoničnost svoga pesničkog izraza, podigao na evropsku visinu, prevazilazeći onu poznatu aljkavost nekih ranijih pesnika u pogledu izrade stiha: skraćivanje reči, česte i nemoguće elizije vokala (sinkope i apokope),

Page 3: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

pogrešno rimovanje, povećavanje ili smanjivanje broja slogova u stihu.U tom pogledu Vojislav Ilić je stvarno označio prekretnicu u srpskoj poeziji i postao uzoran prethodnik budućim virtuozima srpskog stiha: Dučiću i Rakiću.

Jedini pravi pesnik epohe realizma bi je Vojislav Ilić (1862-1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru

Page 4: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija

Page 5: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo – da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

Vojislav Ilić, učitelj u Rumuniji

Neki događaji iz kratkog ali burnog života pesnika Vojislava Ilića još uvek nisu dovoljno poznati. Naročito malo se zna o Ilićevom učiteljovanju u rumunskom mestu Turn Severinu. Krajem prošlog veka u ovom gradu je postojala srpsko-slovenska crkveno-školska opština i srpska osnovna škola. Naš veliki pesnik otpočeo je rad u ovoj školi u januaru 1892. godine i to sa velikim entuzijazmom i energijom. To se najbolje vidi po tome što je već sledećeg meseca (februara) otvorio i večernju školu za "makedonsku momčad", jer je u ovom mestu bilo dosta Makedonaca. U duhu svog nacionalno-propagandnog rada osnovao je i društvo pod imenom "Bratstvo Srba i Makedonaca". Veliku pomoć i podršku imao je od žene Zorke, pa je otvorio još jednu nedeljnu školu koju su mogli pohađati svi stariji od 12 godina. U njoj je Ilić držao predavanja iz srpske i slovenske istorije. Ali, i pored svih tih značajnih aktivnosti njegov položaj u Turn Severinu postojao je sve teži, pa iste te godine, na kraju školske godine odlazi iz ovog mesta. U pismu od 28. 5. 1892. Nikoli Pašiću, tadašnjem ministru inostranih dela, Ilić piše:

"Subvencija ne dolazi, akta (Opštine) oduzeta, a u opštini krajnji nered - sve je to kod ovdašnjih Srba izazvalo prema meni sumnju, kad se obistini može dovesti dotle da se od njih oružjem branim."

Nikola Pašić bio je predusretljiv prema Iliću kada je ostao bez posla, pa mu je dao platu i za juli i avgust - po 100 dinara koliko je primao i preko školske godine.

Milorad PavićVOJISLAV ILIĆ I NJEGOVO VREMEZavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005.

Vojislav Ilić i njegovo vreme knjiga je sa podnaslovom "hronika jedne pesničke porodice". U ovom delu Milorad Pavić baca novo svetlo na život i delo ovog srpskog pesnika, osvrćući se na Ilićevo poreklo , njegovo detinjstvo, školovanje, prve pesničke pokušaje, baš kao i na situaciju u Srbiji u vreme Ilićevog vremena. Posebna poglavlja Pavić posvećuje Ilićevom delu i njegovoj

Page 6: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

kritičkoj recepciji, kao i podacima o pesničkoj porodici Ilić. U dodatku ovom delu, po prvi put se susrećemo sa dva nepoznata pisma Vojislava Ilića, koja su pisana u prelomnim trenucima Ilićevog života, u času kad je njegova veza sa Milevom Jakšić prekinuta, kada se njegovo političko angažovanje iskazuje sve jače , a njegov društveni status, bez stalne službe, doseže jednu od najnižih tački. Jedan od najvećih srpskih pripovedača XX veka, Milorad Pavić, u ovom delu je hroničar jedne sudbine i dela. Sa podjednakim uspehom

Pesnik Vojislav Ilić je od detinjstva bio bledunjav, često obolevao od zapalenja pluća i nazeba, bio slabe i neotporne telesne građe, najslabije razvijen među svojom braćom. Zbog toga je često izostajao iz škole, te nije ni završio gimnaziju, a predavanja na Velikoj školi posećivao je kao vanredni slušalac. Književno obrazovanje najviše je dopunio u kući svoga oca, takođe pesnika, Jovana Ilića. U toj kući redovni gosti bili su književnici Ljubomir Nenadović, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Vladislav Petković Dis, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Simo Matavulj. Vojislav Ilić se oženio ćerkom Đure Jakšića Tijanom, koja se razbolela od tuberkuloze i ubrzo umrla. Za njom su od iste bolesti umrla i oba njihova deteta, a kasnije i sam pesnik.

KORENI VOJVOĐANSKE DEMOKRATIJE U NOVOSADSKOM RESTORANU „BELA LAĐA”

Političica, kafanica, tamnicaŠtab političkih obožavalaca Svetozara Miletića, noćno radno mesto

profesionalnih špijuna, lokal u kome je Vojislav Ilić uhapšen na svojoj ženidbi, akademija za brojne srbijanske pesnike.., komunisti su ustupili

komunalnim, sanitarnim i drugim inspektorima, kako bi sprečili okupljanje

sumnjivih intelektualaca i opozicionara

Kažu da prave kafane mogu potpuno da promene čovekovu ćud. Pa tako ni Vojislav Ilić uopšte nije bio onaj setni i melanholični iz čitanke u čijoj jeseni priroda “tužno cvili”, kada je gradonačelnik Novog Sada došao u “Belu lađu” sa zahtevom da se pesnikovo isuviše bučno svadbeno veselje, povodom ženidbe sa učiteljicom Zorkom Filipović iz Gospođinaca, smesta prekine. Naprotiv, Vojislav Ilić je gospodina gradonačelnika - ošamario! Iz zatvora je ekspresno oslobođen iste noći, a na lični zahtev predsednika Vlade Srbije.

Vladimir ČvorkovFoto: A. Miletić

Kao pjesnik Vojislav Ilić (1860-1894.) je usamljena figura u srpskom realizmu, budući da je stajao nasuprot proznih pisaca. Rođen je u Beogradu u porodici koja je bila okrenuta umjetnosti (otac mu se bavio pisanjem poezije, a braća slikarstvom i dramaturgijom; u doba srpske moderne dom

Page 7: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Ilića bio je poznat kao stjecište književnog Beograda i pružio je jedno vrijeme utočište Antunu Gustavu Matošu). Vojislav Ilić je bio bolešljive prirode, neredovno se školovao i umro mlad od tuberkuloze.

U srpsku poeziju ušao je 80-ih godina XIX stoljeća da bi 90-ih godina postao slavan kao pjesnik po čijem će se imenu nazvati cijela jedna pjesnička škola i njen način pjevanja, vojislavizam, koja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić.

Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu, cijenio je Puškina i Žukovskog, a putem te literature upoznao se i sa zapadnoevropskim, te sa pjesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom koja je imala vidnog utjecaja i na njegovo djelo. Objavio je tri zbirke pjesama (1887, 1889, 1892.), mada je veliki broj njegovih pjesama rasut po književnim časopisima.

Za pjesništvo Vojislava Ilića značajan je njegov odnos prema tzv. refleksivno-objektivnoj lirici 40-ih godina XIX st. u srpskoj književnosti (npr. "Duvanje" J. Sterije Popovića), prema omladinskom pokretu 60-ih godina XIX st. i izrazito subjektivnoj romantičarskoj lirici (Zmaj, Jakšić, Koatić) koja je uzor imala u poeziji B. Radičevića i u narodnom stvaralaštvu i prema idejama Svetozara Markovića. Raskinuo je s epigonskim romantizmom i u satiričnim pjesmama bio je oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti, ali mu poezija nije tendenciozno angažirana (za kakvu se Marković zalagao).

Ilić je rijetko pjevao izravno o sebi, a svoja unutarnja raspoloženja iskazivao je diskretno i posredno. Za njegovu poetiku karakterističan je miran, objektivan ton u iskazu osjećanja, a formu pjesama brižljivo bira i usavršava. Prihvado je i obnovio pojedine metričke klasičarske šeme starije lirike. U njegovom pjesništvu mogu se izdvojiti slijedeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pjesme (pejzažna lirika), pjesme s antičkim motivima, elegične i ispovjedne pjesme, socijalno-satirične pjesme i pjesme sa simboličkim elementima.

Page 8: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Deskriptivne pjesme su najpoznatiji dio Ilićevog pjesništva. U njima je dao niz pejzaža ostvarenih postupkom objektivnog realističkog slikara (Sivo, sumorno nebo, Jesen, U poznu jesen, Veče, Zimsko jutro, Zimska idila i dr.). Pjesničko ja gubi se iz pjesme i kao da se pripovijeda iz pozicije trećeg lica, sugerirajući tako epsku mirnoću i usporenost. Dominira pejzaž kasne jeseni i zimski pejzaž ostvaren nizom ilićevskih epiteta: siv, sumoran, taman, uveo, skrhan, mračan. U njima, pored epiteta, i poredbe imaju ulogu glavnih stilskih sredstava.

U pjesmama iz klasične starine plastično je dočarao osobe, pojedine situacije, atmosferu i ambijent antičkog grčkog i rimskog doba (Tibulo, Ovidije, Nioba, Korintska hetera i dr.). One su značile obnovu klasicističkog estetskog ideala u srpskoj poeziji. U elegično intoniranim pjesmama okrenut je prošlosti i neumitnom nestajanju (Himna vekova).

U socijalno-satiričmm pjesmama (Maskenbal u Rudniku) iskazao je progresivne društvene težnje. U njima je došao do izražaja njegov politički i socijalni angažman u otporu prema obrenovićevskom apsolutizmu.

Estetski najuspjelije pjesme su mu deskriptivne i pjesme iz klasične starine, ali je potkraj života objektivni iskaz zamijenio simbolom (Grm, Kleon i njegov učenik, Kad se ugasi sunce).

Ilić je najveći broj pjesama spjevao dugim stihom od 14 do 16 slogova, koji se sastoji od šest stopa i sadrži neka obilježja heksametra. Upotrebljavao je razne oblike stihova i stvorio metriku koja se odlikovala svojom melodioznošću i ritmičnošću. Ilić je artist u poeziji, a po osnovnom osjećanju svijeta je prvenstveno elegičar.

Deskriptivna struktura pjesama ponekad je prelazila u epičnost, a ponavljanje izvjesnih ustaljenih spregova i uzvišen, svečan ton vodili su ga u manirizam.

Ipak, Vojislav Ilić ja značajan kao pjesnik reformator srpske poezije koji je učinio prvi zaokret prema modernom evropskom pjesnistvu, a njegove pjesme su prethodnice simbolističkog smjera u srpskoj poeziji na početku XX st.

Page 9: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

kumstva Vojislav Ilić i Josif Marinković

Stvoreni ciklus od 11 epizoda prvobitno je nazvan „Crni domino“ /prema pseudonimu koji je koristio pesnik Vojislav Ilić 1887 godine/ a kasnije je preimenovan u „Sudbine i komentari“.

Trebaju da stignu nezvanicni, ako li ova ''istorijska'' komedija želi da uspi. Nezvanican je verujuci narod, ali on nije dobio pozivnice. Ja strašno volim Hercegovacki smisao za šalu. Cenim humor Mome Kpora, ali još više i Voislava Ilica. Voja je napisao onu pesmu ''Maskenbal Na Rudniku''. To je bilo u vreme kada je nepopularni kralj Aleksandar, poslednji Obrenovic, pravio zabavu u vidu maskenbala. Voja se doseti da treba i seljaka pozvati. Jedini problem je imao kakvu masku da stavi seljak. Na kraju se doseti jedna mudra glava, koja reši zbrku celu, pa veli: ''Neka seljak dode u svome odelu.'' Aleksandar poslednji se razljuti pa naredi da mu jednog od najeminetnijih diplomata zatvore. Ubrzo Apis reši i tu zbrku, i izbaci Aleksandara kroz prozopr sa njegovog prestola

Анђео мира

Ноћ дубока влада, и све живо спава;На староме торњу поноћ откуцава.

И у том часу са гранчицом крина,Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,Рујну зору чека да небом заруди...

Јесен

Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја,На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главеЛиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,

Page 10: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,Припрема она спокојне вечери и дан,И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирноПуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равниИ влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,И гатке времена давни'.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тадаКроз мирни просусти дом  ал' и то губи се брзо,И сан лагано пада...

У позну јесен 

Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,И густе слојеве магле у влажни ваља до...Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,И већ пред собом видим убог и стари дом:На прагу старица стоји и мокру живину ваби,И с репом косматим својим огроман зељов с њом-А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,И густе слојеве магле у влажни ваља до...Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,Мутно је небо сво.

Зимско јутро 

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,А танак и бео снег покрио поља и равни,И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брезиИ круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није,А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,Поздравља зимски дан  и звучним ремети гласомТај мир у часу милом.

Ил' кадкад само тек звиждање јасно се чује

Page 11: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,И брже мамећи псе, погурен у поље жури,Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасеА свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,И шум се разлеже благ, кад својим студеним криломУ голе гранчице дирне...

Зимска идила 

Зима је покрила снегом долине и поља равна,И тавне високе горе. Вихори снежног прахаПо пустом вију се пољу, и цела природа ћути,И листак последњи вене од зимског студеног даха.

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледеДугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,Па испод појаса вади листове дувана сува,И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује.То се комшија Панта, сигурно из горе враћа,Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Старац

Стар сам, слаб сам, изнемого,Прожима ми душу студ;Борбе беше врло много,Сад одмора хоће груд.

Заман, што ме разговараПрошлих дана спомен знан:Мене мучи и обараНеодољив неки сан -

Свршено је... Поглед тужан

Page 12: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Укочено на свет сја:Видим да већ није нужанНит' ко мени, - ни ком ја

Стар сам, слаб сам, изнемого,Прожима ми душу студ;Борбе беше врло много,Сад одмора хоће груд -

Ал' ме ипак радост некаУтешити лепо зна:Много милих мене чекаУ држави вечног сна...

Босански бегунци

Тужно шуми хладна Дрина И Миљацка бистра вода, Јер Босна је потлачена, Њена слава и слобода.

Опустеле цветне равни, Под згариштем села леже, А потомци Нинослава У гудуре мрачне беже.

Ено чедо мајка води, Од ужаса да га скрије, Уморан је деда пао, А унука сузе лије.

А кад хладни ветар дуне, И жарко нам лето оде, И они ће тражит крова Где их сузне очи воде.

Зато тужно шуми Дрина, Зато тужи Босна цела, И Босанац сузе лије На згаришту својих села.

На Вардару 

Суро, вечито стење гордо се у небо диже,Над урвинама тамним орли се с облаком боре;А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,

Page 13: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.О вали, о реко српска! Столећа тако се губеИ као таласи тону у море вечности тавне...Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе,Где споменици стоје народне прошлости славне.Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,И наш ће оро бели широко развити крилаНад урвинама твојим.

На Дрини

Кроз тучна поља и питоме равни,Срдитим током, у недоглед тавни,Ти шириш твоја шуштајућа крила,О, Дрино, водо мила.

Обале твоје шаренило краси,Ко љупки венац невестинске власи,Ал' твој се талас равнодушно креће,Оставља росно цвеће.

Таласи мили Равнодушно такоОстављах и ја што све љубљах јако,И гоним - јурим - а где ли ћу стати,- Судба ће, можда, знати.

Из бележника

1.Слободна земљо, по којој се крећем,Славићу тебе увек, ко и сада,И твоја поља, окићена цвећем,Где пасу твоја свилоруна стада.У теби влада ред и благостање,Па и твој народ нарави је ретке:Забава му је - коло и певање,А занимање - сточарство и сплетке.Он се у томе извежбо толико,Да га под сунцем не надмаша нико.

2.По теби реке белескају хладне,(Једна се од њих Чемерница зове)По њима лети, када сумрак падне,Брђани дођу и пастрмке лове

Page 14: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

По сву ноћ драгу... Сребрни таласиСуморно бију о обале мирне,И трска шуми и трепере гласи,Поноћни лахор кад је крилом дирне;А чамац лети и таласе реже,И једнолика песма се разлеже.

3.Ах, шта сам пута у јулијске ноћиБлудио самац крај пустих обала,И слушо песме по тавној самоћи,И шум и жубор разиграних вала...Плаво Дунаво, сећаш ли се мене,И да ли чујеш познаника стара,И ви, обале, цвећем покривене,И ви, колибе убогих рибара?Давно сам ваше напустио валеЗа друго цвеће и друге обале.

4.Судба је хтела да се страшно шали,И оборила је громове на мене;И моји дани, као бурни вали,Разбијаху се о гранитне стене.Несрећна љубав беше свему весник!Истина, од тад даде ми се згода,Те политичар постадох и песник,Велики песник свога малог рода;Сад благостању не надам се вишем,С успехом вексле и стихове пишем.

5.Тамо где Дрина кроз питоме странеСа бурним током оросава цвеће,Жалосна врба где савија гране,И бео лелек на спрудове слеће -Потражих мира. Слушајући валеЈа сам, суморан, забављао се с тиме;И виком теро преплашене ждрале,И њено слатко спомињао име,И дан за даном терао у лову,И певао песму од прилике ову:

6."О крива Дрино! Ти си красна река( Ниси ни бурна ни луда да речеш).

Page 15: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Ал' какав бол те гони из далека,Те тако криво са тутњавом течеш?Те плавиш поља и обале росне?Твој бурни талас твоје међе рониИзмеђ Србије и јуначке Босне.Шуми, ах шуми, с благословом Бога,Нека нам уси оглуну од тога".

7.Обуци, музо, свечано одело,Свечана ј' песма, коју ћу почети;Суморан глас ће бити ко опело,Ил' ко уздах, што из груди лети.Сутон је пао... Дан и сунце оде,Ал' душа с тугом светлости се сећа.Упалићемо буктињу слободеМесто лојаних новинарских свећа -А њезин пламен није тако мали,Он може, музо, небо да запали!

8.Тугу ћу своју поклонити родуИ гробовима отаџбине своје,Да силно јекне усклик за слободуС усана твојих и са лире твоје.Безумно, страсно, са смехом и плачем,А оружани мрзњом за тиране,С буктињом, лиром и бритским мачем,Прослављаћемо осветничке дане -И као звона грмићемо тадаСа равних поља и са барикада.

Грм 

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,К'о црн и мрачан див. И густе травице сплетГорди му увија стас; - и горски несташан лахорЛелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном рукомПокида накит сав, и гору обнажи сву; -Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,А он ће бити ту.

Исповест 

Page 16: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

На трошном чуну, без крме и наде,У мени вера губи се и мре;Ја више ништа не верујем, ништаИл' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога животаПрерано сам упознао свет:За мене живот ништавна је сенка,За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи... Пријатељу драги,О много чему мислио сам ја -О благо оном, ко не мисли ништа,Тај мање тужи, мање јада зна

. . . . . . . . . . . . . . . .

Бурне су страсти извор многих зала,Несрећи људској почетак је страст;Море живота оне страсно муте,Над људском душом њихова је власт.

. . . . . . . . . . . . . .

Све, што год живи-свом се паду клониПроменом време означава ход;Оно нам даје веру и обара,Слаби и снажи цео људски род.

. . . . . . . . . . . . . .

Разговор мале србадије с отаџбином

Отаџбино, мајко моја,И дедова мојих славни',Докле стижу крила твојаИ питоме твоје равни?Покажи ми међе своје,Твоје горе, реке твоје.

"Од Будима, до Солуна,И где Тимок златни стиже,И где шуми бистра Уна,И Ловћен се небу диже -То су моје кршне горе,Куда Срби српски зборе".

Page 17: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Отаџбино, мајко моја,Што је тужно лице твоје?Зашто храбра деца твојаСузом квасе лице своје?Какав бол им мучи груди,И дубоки уздах буди?

"Моја деца сузе лију,Јер их душман мучи стари,Душмански им крвцу пију:Турци, Немци, и Маџари.Што слободан свуда није,Зато Србин сузе лије".

Отаџбино, мајко тужна,Има л' кога у мом роду,Да распали роба сузнаНа бој свети за слободу,Ко у доба она стара,Против Хуна и Авара?

"Прихватите луч слободеУсред ове ропске таме;А старији нек вас водеГде гинути ваља за ме:Књига, то је луча твоја,Србадијо, надо моја!"

На гробу Војводе Дојчина у Солуну 

1.По светим пољима отаџбине мојеМноге свете хумке растурене стоје,Где витези врли у данима славеПоложише главе.

2.Од капија тврдих Виндобоне града,До обала цветних где пролеће влада,Гроб до гроба лежи и сведочи јавно,Да гинусмо славно.

3.Па и овај спомен, где замишљен стојим,Јесте неми сведок о витешкој сили...

Page 18: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Међе царства свога гробницама својимМи смо бележили.

4.Ни црни кипарис, ни зелена траваТвоју свету хумку не покрива собом,Дојчине-витеже! Ал' је никла славаНад сравњеним гробом.

5.Син мајке Агаре и призрени Јуда,Са побожним страхом обилазе туда:Смрт славећи твоју, на коју се сећаТолико столећа!

6.А и на што црног кипариса грана?Дан помена стиже. Тога славног данаОдслужена биће, што окове кида,Страшна панихида.

7.О витези српски, пепелишта тавнаПоходиће тада наши милијуни,Место тужних звона хориће се трубеИ наши плотуни.

Домовина

Нека друга земља у срећи сија,мени си ти увек најмилија.Нек другу земљу богатство кити,у теби волим сиромах бити.Сем тебе никуд не тражим благаСрбијо драга

И ако кадгод на страну пођем,опет ћу теби натраг да дођемко миле ласте, што некуд лете,ал' после опет натраг долете.Ван тебе нећу да знам за блага,Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,нек туђе горе јече с песмама,ја волим, мајко, у теби бити,

Page 19: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

па макар мор'о и сузе лити.Ван тебе нећу среће ни блага,Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,па ми се жеље синовље буде;кад чујем твоју негдашњу славу,ја онда вес'о подижем главу,ко да сам стеко силнога блага,Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,ја онда гневом синовљим планем.Ал' кад се Милош у песми пева,е онда миље душу разгрева,а срцу нова придође снага,Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,крв ми узаври, кипи и гори.А кад се пева о Вељку славном,ил' бојном пољу, Мишару равном,то ми је драже од светског блага,Србијо драга

Нека те моје уздање прати,нек ти се негдашња слава вратиНека те туга занавек мине,нека ти сунце занавек синеОд тога већег не тражим блага,Србијо драга

Свети Сава 

Ко удара тако позно у дубину ноћног мираНа капији затвореној светогорског манастира?"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."

Page 20: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прнуИ с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.А на прагу храма светог, где се Божје име слави,Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.Високо му бледо чело, помршене густе власи,Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Турска

Ко изумрли давно, прeда мном градови лежеИ мирна убога села. Са мрачних домова њини'И древних, камених платна, вињага густа се вијеИл' шуми на висини,И као прастаро гробље лиснатом врежом их крије.Ено на суром вису урвине вековне стојеКо страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пустаСањиво шумори ветар и ниче висока траваСуморног заборава.Изгледа, као да човек ни руком дотако није,Што су столећа бурна одбила у мрачном ходуСа кула и платна градских. Ту гнездо јеина вије,И змија одвратно мили и гуштер по травном поду.

У споменицу ( Пријатељу Сими Ј. Аврамовићу)

Кад потече младост, што нас служи садаИ покида живот све жице весеља,Кад нас борба смори и невоља свлада,И нестане давно многих пријатеља -Кад јесењи ветар с непогодом дуне,И тајни се одјек захори у миру,Знај: то јече моје покидане струне,

Page 21: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

То удара прошлост у сребрну лиру.Васкрсне ли тада наше младо добаИ долети спомен са веселим звуком,Ти се благо насмеј на дверима гроба,И свега се сети и одмахни руком...

У споменицу

Живот је људски што и дим,Чаробне, тужне слике лете с њим;За један трен, за један час,Па као и њих нестаје нас -И само празна успоменаОстаје даље за времена.Мој драги Цоне! Дан ће доћи,И запитаћеш себе сам:Ах, где су оне бајне ноћи,И где се деде онај плам?И пријатељи где су знани?И где су моји млади дани?Јер наш је живот што и дим,Чаробне, тужне слике лете с њим -Залуд их натраг зовеш себи,Време се смеје њима и теби.

Последњи дан

Под чудним знанцима освану данашњи дан. Небоје суморно било.И сјајни точак свој, на бурном исходу свомеЗадржа вечитост тавна. Сву земљу, природу целу,Мртвачки прожма мир и густа обузе тама,

Ах, судни освиће дан! У дивљем ужасу своме,Свирепе чекаху звери и људи чекаху сунце,А мрачно долази подне - и небом звезданим самоТрептање страшније бива; почетак тихо се љуља.

И тама завлада адска... С пуцњавом запад се пали,Пространством људство све са плачем подиже рукеАл' страшни конац је ту. Окови спадоше редом,И силни светови к средишту јурнуше. Бурно

Олуја разману крилом. Кроз таму звиждање бруји.И мутне пучине вал срдито подиже пене -У смртном јауку том молитва умире блага,

Page 22: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

И врело срце мре и ум се у камен ствара!

И само један глас пространство потреса широм,Глас вечне правде је то. Анђео смрти се ближи,И неми његов ход очајни ударци славе:Стрепи од гнева тог, јер бог се у гневу стреса!

Лара Лај

Пре много тамних летаГде Рајне трепти сјајГде тихи БахарахЖивеше Лара Лај

Тајнама њених чариОчаран беше тадМноги калуђер стариИ многи војник млад

У древном замку њеномПорочни влада калПод замком смутном тремомЖубори бурни вал

Лепотом женских дражиНудила сваком рајАл’ зато срце тражиВештица Лара Лај

Из древног зато градаГосподар или робБез срца оста тадаИ срамни нађе гроб.

Симболи свете тајнеЗа њу су симболи злаИ вали тихе РајнеНадежда вечног сна.

Невиност прели сузеИ призва божју властИ Господ онда узе Од Ларе њену страст.

Борама покри целоНараслаби њезин глас

Page 23: Анђео мира - ПОЕТА · Web viewkoja je dala veliki broj epigona, ali su kroz nju prošli i Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Ilić je pjesnik koji je poznavao rusku literaturu,

Исуши њено телоИ снегом покри њезину влас.

Презрена оде ЛараГде вали бију градИз града одозгораУ Рајну скочи тад.

Ал’ од тад сваке ноћи С обале шуми вајТо јеца у самоћи Вештица Лара Лај.

ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА

Са пустих, далеких поља јутарња магла се диже, И хладни ћарлија ветар. У граду живот се буди:Тамо убоги ужар износи мангале своје,А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди,Или замишљен пуши;На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиљаА бол у крепкој души.

Чуј! У долини тамној затутњи недељно звоно...Јелен се у гори прену и журно подиже главу,И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток,Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву.