СРПСКИ ЛИСТГласник Српског клуба

БРОЈ 6: О ДОСЕЗАЊУ ДОБРА

Мај 2004.Београд

УРЕДНИШТВО:

Момчило Селић, Витомир Пушоњић, Ана Селић, Далибор Муратовић

СТАТУС:

СРПСКИ ЛИСТ је гласник Српског клуба из Београда, неформалног националног удружења. Излази једном месечно, намењен је чланству клуба, симпатизерима и истомишљеницима, и није јавно гласило.

АУТОРИ: Коста Чавошки, Светислав Пушоњић, Ана Селић, Иван Иљин, Владика Николај Велимировић, Владимир Стегњајић, Момчило Селић, Предраг Голубовић, Алберто Мингарди, Душан Јагликин, Зоран Вукчевић, Герхард Геземан, Горан Бјелановић, Жан Дитур, Витомир Пушоњић, Марко Миљанов Поповић, Рајица Марковић, Огњен Војводић, Андрија Вујовић, Богдан Златић, Славенко Терзић, Здравко Крстановић, Рајко Поповић*, Роберт М. Хајден, Кон Халинан, Милутин Ђуричић, Валтазар Богишић, Радослав Вешовић, Александер Кобурн, Роберт Фишер, Мирослав Полрајх, Рајко Долечек, Страхиња Живак, Тихомир Бурзановић, Јан Оберг, Ернст Јингер, Дејан Стевановић, Небојша Јеврић, Бранко Бубало, Станислав Краков, Бошко Обрадовић, Слободан Ристић, Џорџ Монбиот, Небојша Малић, Алексеј Хомјаков, Борис Над, Владимир Вујић.

АДРЕСА: aselic@sezampro.yu

2

САДРЖАЈ:

ВРЕМЕКАЗ:

СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ, Момчило Селић 4.Белешка 15.

СИТО:

МЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ ФОНД И ЕКОНОМСКА КРИЗА,Џорџ Монбиот 15.О аутору 18.

QUO VADIS? Небојша Малић 18.О аутору 23.

ТРЕЋА СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА, Момчило Селић 23.

ИСТОЧНИК:

АЗБУКА ПОБЕДЕ, Свети Николај Велимировић 29.

АЛФАВИТ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ, Свети Николај Велимировић 33.

ОПОМЕНА СРБИМА РОДОЉУБИМА, Свети Николај Велимировић 38.

ШТА ЈЕ ОПТИМИЗАМ, Иван Иљин 39.

О ПОЛИТИЧКОМ УСПЕХУ, Иван Иљин 41.

ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ, Алексеј Хомјаков 49.О аутору 68.

ПЕЧАТНИК:

БЕЛО ОСТРВО, Борис Над 68.

НЕМИ БОГОВИ, Борис Над 74.О аутору 79.

3

ПРИКАЗ:

ЗНАЧАЈ КИХОТИЗМА, Владимир Вујић 79.О аутору 91.

ПРОМЕНА ВЛАСТИ ИЛИ МОРАЛНИХ ВРЕДНОСТИ?Витомир Пушоњић 92.

ПРЕДЛОГ:

ПРЕДЛОГ ЗА ОСНИВАЊЕ СТРАНКЕ “СРБИ”, Момчило Селић 96.

4

ВРЕМЕКАЗ

Момчило СелићСРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

I Начела

Носиоци историје – Божије промисли на Земљи – нису ни идеје ни појединци, већ нације.

Поштујући поуке прошлости – и садашњости – ваља нам стога заштитити Српство.

Морамо то учинити сами, јер су нам савезници досада штетили колико непријатељи.

Туђе вере и идеологије, такође.

Наше делање мора бити засновано на истини, ма колико непријатној, и сопству.

Независно од односа снага, културних и политичких образаца, Национални програм мора јачати нацију, и тежити заокружењу и очувању наших земаља.

Јер без омеђене, целовите територије и снажне државе, и даље ћемо страдати од лажи и издаје, и претапати се у друге.

II Одреднице

Овај Програм морамо утемељити на јасним појмовима нације, имена, језика, и вере, јер се скривањем истине нећемо додворити непријатељима ни помоћи себи.

1. Нација

Историјски, Српство се састоји од Срба хришћанске вере, српског имена и језика.

Етнички, Индоевропљани смо српског, словенског, и балканског порекла.

Као једна од најстаријих војничких аристократија Европе, настали смо слободним мешањем духовно и физички сродних племена.

5

Но многи су се потом одрекли српског имена, и стали уз наше непријатеље.

За овај Програм, међутим, они заувек остају Срби.

Јер и они и Југословени нашег порекла нису нас лишили само бројности, већ и земаља. Један од главних наших циљева мора стога бити њихово враћање Српству.

2. Име

Наше име несловенског је порекла. Првобитно су га носили балкански и азијски Арији, и означавало је припадност војничком племству Словена.

3. Језик

Српски језик јединствен је на целој нашој територији. Пише се српском ћирилицом, по потреби и латиницом. Дијалекти су му екавски и ијекавски.

Мада једно од главних обележја сопства, услед исељавања постао је својство другог реда. Србе енглеског, немачког, француског, или неког другог језика не смемо стога одбацивати.

Српство је пре свега дух, и жеља за животом у заједници прошлих, садашњих, и будућих Срба.

4. Вера

Као заточници Лепоте, Истине, и Правде, постали смо православни хришћани.

Свети Сава је ту веру и посрбио.

Насупрот западњачкој опчињености насиљем и стицањем, стремећи Слободи, хришћанству смо подарили непокорност. Спој смо силе и самоограничења, из поштовања према Богу и себи.

Добра се нисмо одрицали, не сматрајући га сметњом Победи.

Јер без Бога су људи само разуларени ум, и неограничено хтење.

Тежећи божанској моћи, без божанске мудрости, и божанске власти над собом, атеизам, комунизам, и либерализам су нас тешко оштетили, и деморалисали.

6

Безбожништво нам је побркало узроке и последице, добро и зло, болест и здравље, врлину и порок, а људе с нељудима и ништацима.

Непризнавањем датог света, људи, и историје, лажне вере су нас супротставиле сопственим прецима, и потомцима.

III Циљеви

1. Јачање нације

На једном од светских раскршћа, српска нација може опстати једино јединствена.

Свако верско, културно, регионално и политичко подвајање води нас у пропаст.

Привређивање и стицање не смеју нам постати сврха живота. Многи су опстали, чак ојачали, у сиромаштву и оскудици, али ниједан народ није преживео мекуштво из богатства.

Привреда нам мора снажити борбену моћ, не бојазан од губитка и жртве.

Култура нам мора јачати дух, не слабити га подражавањем туђег. Од других, ваља нам преузети све што даје маха сопству.

Себе морамо градити на сопственом наслеђу, сагледаном суштински, не буквално.

Морамо знати шта су нам преци хтели, не само постигли.

Потврдили смо се досад као војници, пре свега крајишници. Стога нам ваља неговати војничке врлине: родољубље, храброст, оданост, витештво, снагу, издржљивост, и здравље.

Као граничари и Истока и Запада, и Севера и Југа, и Словенства и Српства, а највише хришћанства, чојства, и јунаштва, можда ћемо, између ратова, свету пружити што бисмо радо преузели од других, но без војничких својстава нестаћемо, попут многих пре нас.

2. Заокруживање и очување територије

Своје земље стекли смо насељем и борбом. За њих су се жртвовали безбројни наши нараштаји.

7

Земље које смо освојили, и задржали – што није успело Грцима, Римљанима, Млечанима, Турцима, ни Тевтонцима – јесу, положајем, природним богатствима и лепотом, без премца у Европи. Њиховим поседом постали смо једна од најуспешнијих нација света.

Због тога њима не сме нико трговати, нити их отуђивати.

Њихови делови могу бити окупирани, али нација и држава такво стање не смеју признати. Сви Срби дужни су да се боре против било какве окупације до ослобођења.

Националну територију заокружили смо, коначно, победом у Првом светском рату.

Она се састоји од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Српске Крајине, и српске Македоније, и зове се, сва, Србија.

Њена северозападна граница иде од Карлобага, преко Госпића, Плашког, Оштарија, Мрежницом до Карловца, Купом до Сиска, Савом до Јасеновца, на Новску, Пакрац, Дарувар, и Брежницом до мађарске границе.

Северозападна наша граница омеђиће се јасно рекама, планинским гребенима, и стратешким градовима, на основу наших геостратешких потреба.

Границе према Мађарској, Румунији, и Бугарској остају исте као за СФРЈ.

Југоисточне границе иду од Криве Паланке, Кривом реком до Пчиње испод Куманова, јужном ивицом Скопске Црне Горе до Радуше, Вардаром до Гостивара, јужном обалом Мавровског језера, до албанске границе.

При успостављању југоисточне границе стоје иста начела као за северозападну.

Граница према Албанији остаје иста као за време СФРЈ.

IV Начин остварења

Да би се овај Програм остварио, држава и привреда морају служити Српству, а не оно њима. Земљу ваља уредити, створити снажну војску и сталеж кадар да нас води.

1. Начела

Да би нам нација била снажна, наши стратешки циљеви морају бити јасни и јавни, јер ми никад нисмо били заверенички народ, и свако нас закулисно делање слаби. Притворни, дволични, или користољубиви Срби постајали су Турци, Латини, или Немци.

8

Друго наше начело мора бити успостављање међусобног поверења, као предуслова за стварање било какве заједнице. Слично римском, британском, или америчком држављанину, сваки Србин, ма где био, мора знати да га штити целокупна нација, и ниједан не сме бити насилно жртвован зарад опште добробити.

Следећи циљ мора нам бити заштита породице, јер ни без ње нема снажне нације. Само уздизањем брака и осудом саможивости можемо имати ваљаног порода.

Дужни смо, себе и Бога ради, да се умножимо.

Ниједна нација није свој дом очувала правом и тапијом, већ становништвом, насељем, и борбом. Ако прилике затраже, ваља нам се ширити и другде по свету. Неспремност на то учинила је многе народе жртвом оних који се нису либили владања другима.

Но без поштовања Светосавља, јуначког народног предања, и примера наших ратова за слободу, никакав успех неће нам достајати.

2. Држава

Да бисмо били устројени како доличи, држава нам мора бити једноставна.

Србија је премала, и исувише угрожена, да би била савезна држава.

Покрајине Шумадија, Западна, Јужна и Источна Србија, Војводина, Косово и Метохија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Далмација, Српска Крајина, и Македонија, као историјске могу задржати своје називе, али не смеју стећи државна својстава.

Цела Србија може се уредити и по мањим подручјима попут Поморавља у Србији, Бачке у Војводини, Лике у Српској Крајини, Конавала у Далмацији, Брда у Црној Гори, или Семберије у Босни.

Но ни таква подручја не смеју постати државе у малом.

Управа, чиновништво, и порези морају бити сведени на најмању меру.

Држава се не сме мешати у политичке, привредне, личне, и друге слободе држављана.

Плаћање пореза, служење војске, и јавна делатност су наше обавезе према њој.

Њено је да се не користи насиљем, поквареношћу, и сплетком.

Полиција мора служити народу, и одговорати скупштини, не управи.

Законодавство мора штитити невине и гонити вине, не ограничавати слободу.

9

За узврат, свако кршење закона мора бити кажњено.

Врлина и слобода морају бити светиње српске државне политике.

3. Привреда

Зарад слободе, привреда нам мора опслуживати домаће потребе, не туђе.

Њен основ мора бити пољопривреда, јер без јаког села нема издржљиве војске, ни успешне одбране. Морамо производити здраву храну и слободне људе за себе, не за иностранство.

Но једино традиционално ратарство и сточарство погодују врлини. Индустријска пољопривреда уништава тле, а земљораднике потчињава граду.

Индустрију ваља свести на најмању меру, јер производња за тржиште загађује дух и околину, ствара отпор према раду и презир према људима. Од памтивека је рад у њој сматран губитничким. Положајем зависни, радници нису ником донели ни очували слободу.

Морамо зато правити робу која се тешко хаба, лако одржава и поправља, јер садашње искоришћавање становништва, природних богатстава, и производних могућности ни развијене земље не могу издржати у недоглед.

Свако укључивање у “међународну заједницу”, засновану на беспоштедној пљачки природе, људи, и рада, води краху нашег народа.

4. Просторно уређење

Са скоројевићког уређење земље зашли смо у тескобу, поред свих пространстава и богатстава Србије. Градови, нарочито Београд, гутају и загађују околину. Асвалт, бетон, и здања уништавају нам земљу, а индустрија воду и ваздух. Тиме штетимо себи и потомцима, а вређамо и претке, кадре да живе с мање а буду јачи, храбрији, и честитији од нас.

Градови нам не би смели бити већи од могућности снабдевања водом, енергијом, и храном из најближег окружења, јер зависност од трговине, високе технологије и потрошње ствара становништво са размажености спремно на сваку срамоту.

Они који чезну за високоурбаним пороцима, нека их потраже ван Србије.

5. Војска

10

Војску мора да служи сваки Србин.

Она мора носити српско име, бити снабдевена домаћим наоружањем и предвођена најбољим Србима.

Њени команданти за сраман пораз морају одговарати животом, чашћу, и имовином.

Војска је дужна да брани себе, народ и земљу, не чекајући дозволу или наређење власти.

На сваки оружани напад мора вишеструко узвратити.

Власт која је у овоме буде ометала или спречавала мора бити смењена и кажњена.

Сви Срби дужни су да лично наоружање, муницију, и опрему чувају код куће, и да се одазову војном позиву. Наоружани и обучени, најбоље ћемо одговорити непријатељима, или домаћим узурпаторима.

Ко не буде служио војску, ни учествовао у рату, неће имати политичких права.

Знамења Српске војске су плаво-црвено-бела застава са крунисаним, двоглавим белим орлом, и црна, с белом лобањом и костима.

Застава са лобањом и костима, и натписом “Слобода или смрт”, истиче се само у борби без поштеде. Њено ношење у било којој другој прилици мора бити кажњиво.

6. Вођство

Без успостављања истинске елите, Србија неће још дуго остати српска.

Највећи наш промашај био је и остао несклад између господства великог дела народа и ништачког, повремено издајничког вођства.

Првобитно српско племство уништили су Млечани, Турци и Немци, а новом није допуштено да се установи. Велике силе и наши изроди чинили су све да будемо образовани у туђем и поданичком духу, а вође окренуте сопственим интересима, не народним.

Измећари су нас издавали чешће из саможивости но љубави према непријатељу.

Но нашег племства ипак има.

Чине га даровити, храбри, и честити родољуби који се јављају кад нам је најтеже.

11

После 1918. године, таквима није више допуштено да нас воде. Напуштањем идеје Велике Србије, њихова места препуштена су најгорима.

Јер и либерализам и комунизам су само различити видови ропског схватања једнакости, и непризнавања урођених људских разлика. Прихватањем лажног тумачења света добили смо елиту новца, моћи, и опсене.

Ако опет не успоставимо сој као сталеж, владаће нам чиновници, као досад. Јер појединци, ма како ваљани, неће народу помоћи више но комунисти и њихови претходници и наследници.

Способно да одговори сваком светском изазову, сојем изнад опште помаме и бешчашћа, племство нам мора имати узор у себи. Иначе, тежиће опонашању других, и тиме нас заувек лишити наде.

Мора се угледати на Растка Немањића, који се одрекао власти зарад духа и душе.

Без суздржавања, самоограничења, и владања собом и судбином, нема ни соја ни добра.

V Однос према другима

Став према суседима, мањинама, и великим силама пресудан је за наше циљеве.

На мети јачих, не смемо се понашати као да смо сами криви за то.

Јер када смо били јаки – за Немањића, Краљевине Југославије, и СФРЈ – пружали смо руку чак непријатељима, камоли суседима, или мањинама.

Но сви сем Влаха, и Румуна, су заједништво с нама одбили.

Ваља нам стога изнова сагледати односе с њима.

1. Однос према суседима

Са суседима не треба ратовати, али ни склапати савезе.

С њима ваља сарађивати једино у случају рата против заједничког непријатеља. При том, услови такве сарадње морају бити јавни и јасни, а ни војска ни држава не смеју жртвовати ниједан наш интерес зарад одбране туђе земље, части, и живота.

Против себи равних, или слабијих, не треба нам савезника.

12

Ни привредна, културна, или икаква друга сарадња са суседима није нам нужна, осим ако нам не престану бити непријатељи. При утврђивању политике према њима, морамо имати на уму следеће:

С Албанцима се оружано сукобљавамо последњих 300 година. Да би нам отели земљу починили су безбројне злочине, и сарађивали са сваким нашим непријатељем.

С Бугарима смо водили неколико крвавих ратова. Два пута су нас окупирали, ми њих никад. Но с њима је могуће побољшати односе поделом Македоније.

С Румунима смо стајали углавном добро, мада су порумунили један број Срба. Но сарадњу с њима ваља одржати.

С Мађарима водимо оружану борбу од њиховог доласка на Балкан. Многи од њих су помађарени странци, те им не треба веровати.

С Хрватима, најљућим непријатељима, одбијамо да ратујемо већ дуго.Однарођени хунским, аварским, мађарским, и тевтонским утицајем, сами су се окренули против нас. Њихов национални програм заснован је на присвајању нашег становништва, земље, историје, културе, традиције, и језика, и на затирању Српства.

Њихова државна идеја директно је уперена против нашег опстанка.

И да нас нису клали, дужни смо да према њима будемо беспоштедни, јер нас нити штеде, нити уважавају.

Похрваћене Србе и окупиране територије: Далмацију и Српску Крајину, морамо вратити без обзира на цену и трајање тог подухвата.

Њих саме морамо сабити у њихове природне границе.

У случају њиховог оружаног напада, морамо их казнити и за досадашње геноциде над нама.

С Муслиманима, као бившим сународницима који су отуђили део наших земаља, не можемо бити суседи.

Они, наиме, могу бити само верска мањина – не нација – у Србији.

На своју земљу изгубили су право кад су се назвали Турцима.

У Србији могу бирати између повратка у крило нас, или исељења.

Све друго нас недолично угрожава.

13

2. Однос према мањинама

Oсим Влаха, мањине су увек помагале нашим непријатељима, и нанеле нам огромне губитке. Слично Великој Британији, Француској, Немачкој, Италији, или Шпанији, дужни смо да их асимилујемо.

Нико није дужан да се вечито гложи с подстанарима. Мада посрбљивање није у нашој традицији, пораз од слабијих још већи је грех.

Нека душмани нестану, не ми. Несрбима не смемо дозволити да и даље пружају изговор за страно мешање.

3. Однос према великим силама

Ни решење мањинског питања, ни ваљано унутрашње уређење неће нам много вредети ако не решимо односе с великим силама. Наш геостратешки положај, наиме, онемогућује неутралност. С великима се зато морамо или сукобљавати, или им се приклањати.

Сви наводни успеси наше дипломатије били су само тренутни уступци великих сила. Кад им нисмо више требали, они су повучени и наплаћени с каматом.

Ни подавање нам није помагало. Живот под Турцима, Млечанима, Аустријанцима, Мађарима, Немцима, и “међународном заједницом” показао се несносним. “Савезници” – и Руси и Запад – користили су нас као топовско месо, наметнувши нам усто Југославију, комунизам, па либерализам и губитак образа и територија.

У сукобима смо пролазили боље: од Турака смо се ослободили, Аустријанце, Мађаре и Немце поразили и – макар накратко – ујединили нацију.

Наспрам великих, и сами морамо бити велики.

Јер Римљани су почели као етрурски вазали, а Готи, Руси, и Нормани као малобројне варјашке дружине. Енглези су били убоги острвљани, Американци отпадници и изгнаници, а Мађари су у Панонију ујахали као незнатна хорда, да би недуго потом владали над множином Словена, Влаха, и Германа.

Све њих узнео је непоколебљив, господарски дух, не број ни богатство.

Сопством су достигли и бројност и моћ.

14

Уколико сами не постанемо сила, чудо нашег опстанка неће вечито трајати. Пропаст Дубровачке Републике, Србије Бранковића, и српских земаља наших дана казују како пролазе мали кад се уздају у вештину и случај, не врлину.

Кукавичлука зато не сме бити ни у нашим пословицама.

“Шут” себе тако види, а трпен није спашен, јер гута што није за људе. Срби који су из Полабља сишли на Балкан и сучелили се с Византијом, највећом силом свога доба, нису хтели да живе у прашуми, мочвари и магли, попут Балта, Лужичана, и Тевтонаца.

Зато нас данас има овде, а Византије, Турске, Венеције, и Немаца, не. Јер ускогрудост и малодушност су особине малих, невољних да расту. Ни сиромаштво ни малобројност нису обезружавали велике, поносне мимо губитака. Ни варакањем ни трговањем нећемо победити, јер нисмо ни Јевреји ни Енглези.

Морамо се уздизати Косовским заветом, свесни шта нам се догађа кад га се не држимо.

VI Закључци

Не хотећи да се осрамотимо, а некадри да се уклонимо или поклонимо, уверени да се може живети на средокраћи времена, народа, вера, и таштина без греха и тегобе управљања другима, сами смо себе начинили жртвом.

Поред речи “За Бога и Отаџбину”, тробојница нам стога мора носити заповест “Победа или смрт!”

Јер без слободе, оствариве једино кроз сталешко уређење и сталну борбу, наше постојање као народа губи смисао.

Једино вером у себе, и служењем божанском у себи, можемо избећи ропство. Као крајишници – заточници Правде, Истине, Лепоте и Љубави – морамо надаље штитити себе од других, а њих од беде у нама.

Горштачки отмени, људима морамо вратити веру у Бога, и побити учење да је свет казна, а вештина и стицање спас. Усхит јунаштвом мора нам надјачати бол и бес с оваквог Завета, а Српство поново стајати изнад свега, осим Бога и части.

Иначе, постаћемо други неки народ, имена недостојни.

15

(Овај Програм, завршен на Светога Луку 1996, објавила је “Слободна књига” Владимира Максимовића 1997. После неколико распродатих издања, и поред потражње, није доштампаван из непознатих разлога. Првобитни текст измењен је стилски марта 2002. и, аутор се нада, побољшан.) СИТО

Џорџ МонбиотМЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ ФОНД И ЕКОНОМСКА КРИЗА

Колико поверења ћемо још поклањати онима који газдују светском привредом? Међународни монетарни фонд (ММФ) починио је исту “грешку” толико пута да за то постоји само једно објашњење: ради се, заправо, о погрешној замисли.

Кризе које је ММФ изазвао у Тајланду, Јужној Кореји, Русији и Аргентини документовао је, између осталих, и Јозеф Штиглиц, некадашњи главни економиста Светске банке. Но досада нисмо поседовали подробан опис начина како је деловао у Источној Европи. Али, нова књига Понграца Нађа (Од дириговане до тржишне привреде под вођством ММФ, издање Akademiai Kiado, Будимпешта) први пут приказује како је ММФ упропастио Мађарску.

Комунистичко управљање привредом није имало будућности, будући насилничко, неодговорно, неспособно и расипничко. Када се Мађарска почела демократизовати позних 1990-их година, постало је јасно да јој је потребан нов привредни систем. Постојало је неколико могућности за транзицију. Но, пре него их је ико озбиљно размотрио, западне силе су убедиле наивне и поверљиве мађарске власти да немају избора осим да се обрате ММФ-у.

Наиме, ако ММФ не одобри привредну политику неке земље, она не може добити страни капитал. Пост-комунистичкој Мађарској тај капитал је требао само из једног разлога: да отплати огроман инострани дуг. Као многе друге државе, Мађарска је могла тражити репрограмирање дугова али је ММФ тврдио, упркос многим показатељима, да би то одбило стране улагаче. Дозвољено јој је само да усвоји и спроведе економску политику коју је диктирао ММФ.

Но, она се састојала од само једног скупа мера. По ММФ-у, власти су морале ограничити понуду новца и кредита, пустити страни капитал у земљу, приватизовати државна предузећа и власништво, и драстично ограничити јавну потрошњу. Своје захтеве ММФ је образложио огромном задуженошћу и галопирајућом инфлацијом.

Тако је 1990. ММФ упозорио Мађарску на наводну инфлациону кризу. По њима, цене су порасле за 17 посто у односу на 1989. Но, то није било због инфлације, изазване

16

већом потражњом од понуде, већ због политичких мера као што су увођење Пореза на додатну вредност и укидање дотација. ММФ је међутим тврдио да је реч о претераној потражњи.

Најбољи начин да се та потражња смањи, по ММФ-у, био је ограничење количине новца који су банке смеле да одобре у виду кредита. Тако је између 1990. и 1996. Централна банка Мађарске преполовила суму доступну привреди. Ово је одмах изазвало огроман раст каматних стопа (до 50 посто) и банкрот безбројних предузећа широм Мађарске. Отпуштање радника и смањивање плата готово је обуставило сваку потражњу. ММФ је, по Нађовим речима, “вештачки бацио мађарску привреду у ковит највеће депресије забележене у њеној мирнодопској историји”. Између 1990. и 1993, бруто национални доходак земље опао је за 18 посто.

Уместо да лечи инфлацију, овакав поступак је поспешивао. Између 1993. и 1996, цене су порасле за 130 посто. То није одражавало повећању потражњу, већ њено спорије опадање од понуде. Но ММФ је и овај проблем решавао као разуларену потражњу. Захтевао је даља привредна ограничења која су, предвидљиво, Мађарску гурала све дубље у економску кризу.

Да би обезбедио опслуживање спољног дуга земље, ММФ је тражио укидање безмало свих јавних служби, и приватизацију готово свих државних предузећа и имовине. Читави сектори привреде распродати су брзо и будзашто, што је довело до потпуне стране контроле над привредом и финансијама. Да би се постигла, по речима власти, “пожељна релокација доходка у корист пословног сектора”, држава је увела једну од најрепресивнијих пореских политика у свету: 43 посто свих државних прихода долазило је од пореза на потрошњу, само 20 посто од пореза на доходак и 14 посто од пореза на пословање.

Све то, као и сви остали програми ММФ-а, изведено је у потпуној тајности и у виду институцијске преваре. ММФ лаже тврдећи да само оверава “писмо о намерама”, то јест, развојни програм власти. Том причом ММФ скида са себе сваку одговорност за оно што се потом дешава. Уствари, писмо о намерама саставља сам ММФ, а власти дотичне земље га само потписују. “Писмо” свеобухватно и подробно уређује привреду и политички живот нације у распону од једне до три године. Усто, потпуно је поверљиво. Све што су Мађари могли сазнати о политици ММФ налазило се у “случајно објављеном” писму једног високог службеника ММФ министру финансија. Захтеви из тог писма одговарали су у потпуности политици коју је спроводила влада.

Том приликом, милион и по људи изгубило је посао (око 30 посто радно способног становништва). Дохоци запослених опали су за 24 посто, а пензије за 31 посто. Године 1996, већина Мађара живела је на граници сиромаштва, или испод ње. Јавне службе су безмало укинуте. Између 1989. и 1998. криминалитет је порастао за 166 посто. И све је то, подсетимо се, проглашено последицом “тријумфа капитализма”.

Затим је, 1996, без упозорења или објашњења, таква политика преко ноћи промењена. Банкама је дозвољено да дају кредите и рецесија је, природно, одмах престала. Током

17

следећих четири године индустријска производња порасла је за 45 посто а бруто национални производ за 21 посто. И плате и пензије почеле су да се пењу.

Другим речима, цео експеримент није могао имати јаснијег исхода. Примените лек ММФ, и привреда замире. Престаните да га узимате, она оживи. У Индонезији, Тајланду, Јужној Кореји, Русији и Аргентини, финансијски либерализам и ограничења ММФ-а изазвали су економску кризу, која је нестала са прекидом рестрикција. Државе у сличним неприликама које су одбиле да узму лек ММФ-а (Малазија, Кина, Пољска) процветале су, док су им суседи пропали.

Зашто се онда, знајући исход, ММФ и даље служи истом кобном формулом? Тешко да му недостаје стручности. Но, изгледа да такви резултати одговарају покровитељима ММФ-а. Јер, мада ММФ ради углавном са сиромашним земљама, њега у потпуности контролишу, по систему један долар – један глас, богате земље. То, по Штиглицовим речима, значи да програми ММФ-а одсликавају “интересе и идеологију западне финансијске заједнице”.

Јужноафрички бискуп Дезмонд Туту је зато једном рекао: “Када су мисионари дошли у Африку, имали су само Библију, а ми земљу. Тада су нам казали: “Затворимо очи и помолимо се!” А кад смо их отворили, ми смо имали Библију, а они земљу”. Тако су и нови мисионари и Мађарима подметнули Библију новог економског правоверја. Преваром и тајношћу, ММФ их је навео да затворе очи. Када су их отворили, стране банке и корпорације преузеле су им привреду, јавни сектор се топио пред страним капиталом, а структурна незапосленост произвела је покорну и очајну радну снагу. Другим речима, ММФ је организовао крађу читавих нација. Колико пута мора све то да се понови, док не схватимо о чему се ради?

(Чланак објављен у лондонском Гардијану од 19. августа 2003. (http :// www . guardian . co . uk / recession / story /0,7369,1021538,00. html )

Џорџ Монбиот (George Monbiot) је колумниста лондонског Гардијана, аутор неколико публицистичких бестселера, активиста за заштиту човекове околине, и ванредни професор на универзитетима у Оксфорду, Бристолу, Килу, и Источном Лондону. Добитник је неколико међународних награда.

Небојша МалићQUO VADIS?

Шта нас чека у 2004.

18

Прошла је још једна година без ичег доброг по становнике некадашње Југославије. Као и раније, показала се годином отвореног политичког насиља, пљачке и уцене, при чему је свеприсутна Империја повремено неумољиво показивала својим немирним поданицима ко је газда. Остаци некадашње југословенске федерације се батргају и даље, после ратова око државног, привредног, културног, историјског и етничког наслеђа, међународних ембарга, друштвеног распада, па и глобалног тероризма.

Како се 2003. завршава, неколико балканских жаришта наставља да тиња. У Хрватској се наново успоставила партија која је владала током Ратова око наслеђа. Србија бира скупштину, другу после Октобарског удара којим је збачен Слободан Милошевић. У међувремену, све се чини да се окупирано Косово устали као албанска држава. Босна клизи ка централизацији која је претходно и изазвала грађански рат. Македонија наставља ход по жици етничких квота, наметнутих јој Охридском капитулацијом. Шта нас чека, 2004?

Хрватска “Санадерска обнова”

Три године пошто је сишла са власти, партија покојног Фрање Туђмана поново је за кормилом у Загребу. Много тога се променило од 2000, и у држави и у ХДЗ-у. Прошли су опојни дани 1995, када је Туђман играо улогу америчког “кера” и када Хрватска није могла погрешити. Данас је Загреб само један од вазала, који треба да се клања и слуша, као и остали.

Претходна власт се нећкала да Вашингтону да имунитет у односу на Међународни кривични суд, али се ипак није успела оглушити о потражњу из Хага, за “херојем Домовинског рата”, генералом Антом Готовином. Готовина је командовао снагама које су 1995, током операције коју су подржавале САД, протерале већину хрватских Срба, и његови симпатизери се жале да га нема смисла кажњавати само што је слушао наређења из Вашингтона. Но, Империја се данас прави луда и, као да с тиме није имала везе, кори Хрватску због нарушавања “људских права” изгнаних Срба.

Може се очекивати да Империја притисне нове власти у Загребу, макар да покаже ко је главни и ко се пита. Званична штампа је зато Загребу назначила како изгледа бити медијски кажњаван као Срби досада. Силеџијство из школског дворишта под кринком међународних односа, то је животна стварност 21. века.

Но, Хрватска још има моћне заштитнике у Вашингтону и не мора се суочавати баш са истим невољама као њен источни сусед.

Избори Србије

Најмногољуднија од земаља које су наследиле бившу Југославију, Србија је и најнестабилнија. После државног удара којим је збачен Милошевић, добила је и

19

аутократског премијера који јој је уништио све институције зарад личне власти, све време тврдећи да то чини за опште добро. До трена када га је покосио снајперски метак, Зоран Ђинђић беше успео да остави Србију без председника, са крњом и нерепрезентативном скупштином и безмало непостојећом унијом са Црном Гором. Његови наследници су завели ванредно стање, похапсили хиљаде људи и почели да гоне и “деликте мишљења” – какав је, рецимо, и истраживачко новинарство. Но, бес због премијеровог убиства није се преточио у трајну подршку ДОС-у, па је почетком јесени тај савез почео да се распада. После још једних неуспелих председничких избора, досовска власт више није могла опстати.

Истраживања јавног мњења у Србији су по правилу нетачна, тако да је тешко предвидети ко ће победити на парламентарним изборима који ће се одржати за три дана. Империја се плаши и гнуша могуће победе радикала бар колико њени пријатељи и слуге у Београду. Милошевићеви социјалисти, наводно докрајчени, могу добити мандата колико и Демократска странка. Коалиција демократа, Демократске странке Србије и новокејнизијанске Г17 више је западна жеља него српска могућност. Прича се и о обнови монархије, али је и то политички погрешно мотивисано.

Подршка одређеним људима, партијама и политикама може се учинити привлачном само зато што им се Империја противи. Нажалост, то не значи да су они добри, већ само да нису довољно добри Бриселу и Вашингтону. Ко год буде победио понашаће се силеџијски, толико притиснут или уцењен Империјом да из тога ништа добро неће произићи. Но, изабрати неког ко неће играти како му се нареди из иностранства био би корак у добром правцу.

Куда Косово?

Започета 1999, окупација Косова у корист албанских сепаратиста се наставља, као и насиље над преосталим неалбанацима. “Зарад циљева Ослободилачке војске Косова, Америка је одбацила повељу НАТО-а и погазила међународни закон чином отворене агресије против једне суверене државе, окупиравши један њен део. Та окупација траје већ преко четири године и довела је до етничког чишћења преко 200.000 неалбанаца, уништења најмање 112 цркава и културних споменика, и сталног терора над остатком неалбанског становништва. Узрок, а не коректив, свему томе је присуство око 60.000 војника НАТО пакта који су окупирали Косово. Поређења ради, у кудикамо већем Ираку налази се свега два пута више трупа. Насиље које спроводи или изазива ОВК не само да није спречено, већ је и озваничено бирањем “парламента” и “председника” Косова. ОВК је реорганизована у КЗК (Косовски заштитни корпус) који УН и НАТО држе ради наводног санирање великих несрећа. Но, све такве несреће на Косову изазвао је сам НАТО”, написао сам и у својој књизи Изгубљени терористички рат (The Lost Terror War).

И док су британски репортери на Косову открили читаву мрежу терориста, и трговаца и снабдевача оружјем, Вашингтон помиње “стандарде” који би одлучили о “трајном статусу Косова”. Да би 2005. добили независност, Албанцима је довољно да фингирају

20

толеранцију и изговарају политички коректне флоскуле, док су сви протести помесних Срба и Београда одбачени на уобичајени начин.

Никад није било сумње да Албанце уједињује жеља да Косово буде само њихово. Ако НАТО и УН – играјући по такту из Вашингтона – то подржавају, свако противљење Срба биће без значаја. Но, ваљало би некако зауставиту такву пузећу ампутацију, као увреду цивилизованом понашању у међународним односима.

Босна на стрмини

Одлазак Алије Изетбеговића у октобру није променио готово ништа у Босни, што потврђује значај његове идеологије. Очекивана борба за власт унутар СДА одиграва се, изгледа, далеко од очију јавности. Са садашњим западним гувернером чврсто на њеној страни – што је хвалоспевом почившем Изетбеговићу он и обелоданио – мали су изгледи да ће та партија сићи са власти. Такође, није јој на одмет ни похвала покојнику од бивших великодостојника САД.

Постепено поништавајући дејтонски устав, окупациони владари Босне – често уз помоћ месних власти – настављају да тој несретној земљи натурају централизам. Сваки прекршај устава чини се наводно зарад већег добра. Тако се од нове војске под централном командом очекује да Босни помогне да приступи НАТО-у, мада од таквог чланства неће имати користи. Насилно обједињавање обавештајних и безбедносних служби треба, наводно, да помогне у борби против криминала и тероризма. Но највећи криминалци руководе безбедносним апаратом а поједине обавештајне службе редовно помажу терористима. Успостављен је и суд за “ратне злочине”, и тражи се централна полицијска служба која би извршавала његове налоге и пресуде.

Стрмен ка централизацији постаје све клизавија. Уместо јаче државе, становницима Босне треба нешто сасвим супротно. Но, опљачкане имовине, наде и достојанства, они погрешно настављају да се уздају у политичаре, и силу.

Заглибљена Македонија

Неких два милиона Македонаца улазе у 2004. под сенком албанских територијалних и политичких захтева. Охридски уговор из 2001. постао је закон, озваничивши етничке квоте и посебан третман различитих етничких група. По свему судећи, недавни попис становништва изазваће нове игре око етничких процената у државној служби.

Албански екстремисти су се наизглед примирили, али су и даље активни. Страно присуство у земљи још је значајно. Разне “невладине организације” настављају да разарају друшто и слабашну привреду. Империја контролише и локалне власти, обезбеђујући покорност и сарадњу. Као Србији, ни Скопљу није дозвољено да брани своју територију и устав, али се од њега очекује да пошаље једну јединицу у Ирак.

21

Напори империјалних агената да разоружају становништво били су само делимично успешни. Али, невоља није у оружју колико у спремности – чак жељи – да се оно употреби.Балкан и Империја

Током 2003. Империја је остала главни чинилац балканске политике, и поред рата у Ираку. Наставила је да прети и захтева, злоупотребљавајући преседане из растурања Југославије. Доследна себи, чинила је то без икакве доследности. По београдском сценарију из 2000. извела је још једну лажну револуцију, на Кавказу. Смишљајући како да трајно Србији одузме Косово, од српских квислинга очекивала је да пошаљу трупе у Авганистан.

Наде да ће се америчка политика променити после напада од 11. септембра 2001. показале су се јаловим. И мада на Балкану Буш II није ни приближно агресиван као Клинтон, општа политика остала је иста. Од Београда, па донекле и Загреба, и даље се тражи потпуна послушност, док се екстремистима из Сарајава и Приштине дозвољава све. Вашингтон може и да смањи војне ефективе у Босни и на Косову, али не и свој политички утицај у региону.

Коначно, нова америчка Велика стратегија очигледно тежи цео свет да прекроји по балканској мустри, употребом интервенционистичких модела и технологија из Босне и с Косова.

Тиранија неће тријумфовати

Широм Балкана дешава се исто: тлачени домаћим властима колико Империјом, људи се окрећу политичарима, и користе личним или државним насиљем да реше проблеме. Али тиме само продубљују сопствени очај.

Колико год одговор на све то био јасан нама из Америке, њима очигледно није. Предуго су били пиони својих власти, и слуге државе. Не само речи, већ и концепти слободе, части, и правде више им не значе ништа. Док их наново не открију, за њих нема наде а 2004. ће запамтити по злу – као и 2003, и претходних пола века.

Свега је стотињак година прошло откада су се народи Балкана борили за слободу тако жестоко да су једним тираноубиством довели до уништења империјалне Европе. Зар је могуће да су страхоте 20. века у њима убиле љубав и потребу за слободом? Тешко је у то поверовати.

Ако неки народ не жели да се с њим поступа као са стоком, мора престати и да даје повода томе. И када чудом и повољном приликом наново освоји слободу, без обзира колико га претекло, очај неће тријумфовати, тиранија још мање. И тек ће тада нова година, и она потом, заиста бити боље од претходних.

Стога, наздравимо нади.

22

(Из Интернет часописа Против рата (Antiwar) од 25. децембра 2003, стална рубрика Балкан експрес (Balkan Express) аутора Небојше Малића (Nebojsa Malic). Адреса: www.antiwar.com)

“Небојша Малић напустио је родну Босну после Дејтонског уговора и тренутно пребива у САД. Током рата у Босни и Херцеговини стекао је одређено дипломатско и медијско искуство у Сарајеву. Сарађивао са лондонским листом Индипендент (Independent). Као историчар специјализован за међународне односе и Балкан написао бројне чланке о рату на Космету, Босни и Херцеговини, и српским политичким приликама. Његова екслузивна колумна у Antiwar излази сваког четвртка”. (Скинути са сајта www.antiwar.com, ово су једини подаци доступни уредништву. Судећи по фотографији уз колумну, Малић је рођен седамдесетих година прошлог века.)

Момчило СелићТРЕЋА СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА(интервју)

Да ли је одбор за прославу двестоте годишњице Српске револуције, најважнијег српског јубилеја, са Жарком Кораћем, Расимом Љајићем, Милетом Продановићем и сличнима права мера нас, и истине о нама?

Нажалост, мада није права мера, јесте истина о нама, боље речено, о нашем стању. Тај одбор је тачан показатељ наше окупације и самоокупације. Тако, рецимо, Жарко Кораћ није Србин. По себи то није страшно, али његова јавно испољена, дугогодишња мржња према народу у коме се родио и живи, јесте. Наиме, по избијању рата у Босни, осећајући се “угроженим” Кораћ је из Београда емигрирао у Израел, па потом у Америку. Пошто нигде није могао бити тако пажен, мажен и цењен као овде, вратио нам се, али не покајнички. Не тако давно, јавно је Србима поручио да су “нација која тек треба да се конституише”. Претпостављам да ће нам и у томе припомоћи, не штедећи се. А шта рећи о још једном члану “планиране елите”, Милети Продановићу – човеку који пише, слика и ко зна шта још у паузама између силних одбора, од којих су поменути за прославу 1804, или за подизање споменика знаменитом националном борцу, Зорану Ђинђићу, само неки. Како, заиста, гледати на присуство Расима Љајића, Бошњака? Кога он представља? Кулин-капетана или, можда, дахије?

Тај злосретни Одбор, значи, јесте права слика нашег понижења. Јер, поред тога што нам је наметнут уз безочно насиље, под лажном фирмом “револуционарне” власти, он савршено одсликава највећи српски проблем, рак-рану овог народа, његову

23

“планирану елиту”. У почетку, ту елиту су нам планирали странци и домаћи зидари, потом Удба и Кос, данас, видимо, опет странци. Но основна је невоља што се елита не може планирати. То је Божији посао. Наиме, нико не зна унапред ко ће између чије деце бити добар сликар, писац, војник или политичар. То се доказује животом, карактером и делом, а не одређује још у основној школи, у најбољем случају у гимназији, на основу порекла и морално-политичке подобности. Елита мора природно да израста из једног народа, калећи се борбом, а не пролазећи кроз живот заштићена од рођења и кроз стално отворена велика врата. Народ без истинске елите пролази као српски.

Зашто сматрате да нам је потребна још једна Српска револуција?

Ваља имати на уму да ни Револуција 1804. није била прва. Прву су Срби извели у дванаестом веку и њен вожд био је Стефан Немања. Разлог тој револуцији био је исти као 1804. и данас: као нација запали смо у ћорсокак и безмало изгубили себе. Наиме, сопство, или идентитет, је основа људског живота на земљи а вероватно и потом. Ми, као појединци и као народ, јесмо заправо само чувари своје богомдане личности. Да је друкчије, Бог нас не би стварао, већ би му били довољни црви, птице и звери.

До 12. века, очигледно смо били на путу да изгубимо особине због који бесмо названи Србима, или, по многим етимолозима, сојем или племством. Наиме, сви путници Балканом или страни посматрачи истицали су, од позног средњег века, да је српски народ аристократски, а елита не. Један од наших скорашњијих пријатеља, Арчибалд Рајс, казао је да је “српски народ поносан, али не охол”, а да нам је “елита” “охола, али не поносна”. Суочен са племством које се трудило да опонаша Ромеје, Нормане, Млечане, чак Французе и Немце, Немања га је Револуцијом наново посрбио. Његов посао наставио му је син, Растко, посрбљујући нам Цркву. Кад су великаши почели опет узимати византијске титуле, облачити се цариградски а не српски, усвајати ромејски дворски протокол, дошли су Турци, и докрајчили безумље. После пола хиљадугодишта живота у Новом светском поретку онога доба у складу са “захтевима “међународне заједнице”, Карађорђе је ударио по Србима који беху постали Турци, и по свим њиховим обичајима и “друштвеној технологији”. Из неког разлога, “наши” историчари су то назвали “устанком”, ваљда да не бисмо схватили да је Српска револуција 1804. била трећа “модерна” револуција свог доба, после америчке и француске.

Српска револуција која нам предстоји, Трећа, мораће се такође позабавити губитком сопства, поноса, и части. За разлику од изазова пред Немањом и Карађорђем, ми се први пут суочавамо са планским радом спољних непријатеља. Они, истина, имају огромну помоћ “наших” издајника и несрба мимикрираних у нас, али без стране подршке наше би невоље биле кудикамо мање. Поред све приче о “једнакости, братству и слободи”, премоћни Запад се руководи старом крилатицом да што приличи Зевсу не приличи волу. Ми смо, нажалост за њих ти волови. Као у Орвеловој Животињској фарми, ми смо те зверке које су мање једнаке од свиња које владају светом. Наша историја није битна, а њихова јесте. Покољи над нама су неважни, а

24

одлазак две хиљаде Јевреја из Сарајева специјалним авионима априла 1992. је догађај од епохалног значаја. Ми данас не смемо да прославимо две стотине нашег најзначајнијег историјског догађаја како треба, они су 1994. славили педесетогодишњицу искрцавања у Нормандији, док су нама говорили да ништа из тог раздобља нема значаја за “догађаје” у БиХ и Крајини. Бомбардовање, помор и исељавање Срба поткрепљују фалисфикатима историчара који за нас донедавно нису чули и у свему им страну држе особе са нашим именима и презименима, најчешће деца и унуци интернационалиста који су овај народ завили у црно. Кори Удовички, особа готово непостојећег српског порекла, учи нас правилима понашања у “свету” где је једино правило везати коња где ти газда каже.

Српска револуција, укратко, једини је историјски одговор угњетавању са каквим се овај народ није суочио ни у турско доба. И Немци који су нас таманили у два светска рата поштовали су нас макар да од јавних погубљења праве церемоније, док нас особе које седе у “нашој” влади убијају понижењима без броја и имена. Ако су нам Турци обешчашћивали жене, ови, нови “Турци” то чине масовније и перфидније, читавом једном “женском” поткултуром која пуни наше новине, часописе, ТВ и слично саветима за “стил” живота који убија љубав, понос, породицу, потомство, па и саме носиоце нечега што је један наш публициста назвао “америчким начином умирања”.

После избора, Србија је у самоблокади. Можемо ли ми добити владу која има још неку идеју мимо тога да паши љуби скуте?

Е, кад би “пашама” љубили само скуте! Нажалост, још је Владика Николај Велимировић, у свом политичком тестаменту 1954. године написао да се српска политика исцрпљује у покушајима да изборима реши проблеме који су се, историјски, решавали на друге начине.

Нису наши преци били ни луди ни глупи, ни геноцидни, када су чинили што и Владика Данило у Црној Гори, почетком 18. века. Да буде јасно: не заговарам никакву нову “истрагу потурица”, али се залажем за називање свих ствари правим именом, и за прихватање чињенице да је овај народ у рату за свој опстанак. Од својих сународника тражим да схвате да се на нашој геостратешкој локацији не може “живети као сав остали свет”, и да нам је судбина вечито крајишништво и вечита борба, често оружана, за голи опстанак. Коме се то не свиђа, ко то не може или неће да издржи, нека се сели. Но, бојим се да ускоро уточишта неће бити нигде, понајмање на Западу који је сејао ветар а пожњеће катаклизму. У не тако далекој будућности, Срби који су одавде избегли тражећи преко хлеба погачу, наћи ће се у новом избеглиштву, код нас.

Као Србин пореклом из Црне Горе, како видите резултате најновијег пописа?

За разлику од политички зрелијих, геостратешки заштићенијих, и плашљивијих народа, Срби изгледа схватају опасност тек на корак од уништења. Одговор српске

25

Црне Горе на шест деценија расрбљивања је јасан: на попису чије резултате никако званично да објаве, број Срба и “Црногораца” се безмало изједначио. Од неких седам осам посто за време Броза, попео са на данашњих око 35 посто. И тек ће се пети.Шта чинити око Косова и Метохије?

Косово и Метохија, као и Крајина и добар део БиХ, одузети су нам оружаном силом, и, не буде ли могло другачије, тако ћемо их и повратити. Наравно, то не значи да треба ратовати данас, овакви какви смо, али значи да морамо јачати, док своје захтеве за својом дедовином и баштином не будемо могли подупрти не само позивањем на правду. Најбољи, можда и једини, начин да се спречи рат јесте бити довољно снажан да непријатељ прихвати друга, разумнија решења. Срећом, историја се не одвија у распону телевизијских емисија и изборних надметања, већ на нешто дуже стазе. Сетимо се само шта је све било незамисливо и “политички неоствариво” 1990. године, а шта се одиграло већ пола године потом. Јер, “ничија није горела до зоре”. Наши непријатељи на Балкану су све своје “успехе” постигли уз туђу помоћ, а ми све наше, одувек, сами. Кад псима који нам гризу пете нестану газде и покровитељи, нестаће и они. За то нам неће ни требати рат.

Но, да бисмо ојачали морамо водити строго националну политику. Националне мањине у Србији и на српским земљама дужне су да воде рачуна о нашим интересима бар колико смо ми, досада, водили о њиховим. Српско школство и култура морају јачати национални понос и снагу, а све што има супротан учинак мора бити названо оним што јесте: разградњом, деструкцијом, ругањем, и отвореном издајом.

До сада, непријатељи су нам највише наудили ругањем. Спрдајући се са нашом повешћу, обичајима, великанима, жртвама, вредностима и усхитима, они су нас ударали где смо најосетљивији. Наиме, мало је народа који као Срби могу издржати бол, патњу, тегобу и штету, али их је много са дебелим образом, слабим памћењем и подлом промишљу. Њима срамота не смета јер, као што Јован Дучић рече за Хрвате, “стида немају”. Али је зато ругање отерало многе наше појединце у смрт, а последњих шест деценија систематског политичког, културног и верског ругања целој нацији довело нас је до овако масовног губитка части, територија, и живота.

Уз ругање, као специфични његов вид иде и изнуривање. Србима националистима се мало шта отворено забрањује, као у Брозово доба, али им се онемогућивањем приступа уносним пословима одузима свака прилика да буду делотворни. Зашто се наша привреда распродаје? Да нису странци заинтересовани за нашу добробит? Поред тога што ће зарада ићи њима, контролом привређивања они ће одлучивати ко ће од нас живети а ко таворити, и бавити се непоћудним, родољубивим радом откидајући од сна, и уста своје деце.

Српска елита, или сој мора се зато образовати и васпитати саобразно нашим мерилима и вредностима, а не страним. Други могу подлошћу, непоштењем, преваром, лукавством и сличним постићи своје, обично краткотрајне и скупе “успехе”; ми смо наше постизали јунаштвом, поштењем и чистим срцем. Све што смо друкчије радили обило нам се о главу: и наивно или кукавичко пристајање на Југославију, и болећиво

26

опраштање геноцида над нама, и једнострана брига о другима, и увиђавност наспрам великих. Великима се, нормално, не ваља супротстављати, али, изазвани, морамо и њима стати на црту. Ни велики, наиме, не воле да своје “успехе” плаћају прескупо.У каквом то свету ми живимо, господине Селићу?

У онаквом какав је био увек, и какав ће увек бити. У свету где јачи тлаче слабије, где вук јагње упозорава да му не мути воду низводно, где је свако властан да сам себи помогне, не би ли му и Бог помогао.

Како “вратити веродостојну културу у народ, и народ у културу”?

Нажалост, ако је до “веродостојне” културе такве, пре и после десетерачког периода, нисмо имали. Наиме, средњевековна писана књижевност која је до нас доспела, осим ретких изузетака није одговарала висини српског духа. Преводи са византијских оригинала, разне Александриде те житија краљева и светаца из којих се не да сазнати ни једна битна појединост, осим да је писац био побожан, не могу се сматрати делима достојним народа који је спевао песме Предраг и Ненад, Урош и Мрњавчевићи, или Бог ником дужан не остаје. Та недостојност је допринела поразу српског оружја у 15. веку и, као зла коб, пренела се и на модернитет. Интелектуалци који су презирали “говедарски језик” наставили су путем немањићких дворских писара: опет и стално преводи, и ретка домаћа дела писаца као Црњански, Дучић, Краков, Григорије Божовић или Мирослав Поповић. Пут трасиран Старцем Милијом, Филипом Вишњићем, Његошем и Марком Миљановим српском Новом добу приказао се тегобним, а после Првог светског рата и немогућим. Предата под надзор средњоевропских сколаста као што је Крлежа, или несрпских литерата попут Оскара Давича, та култура је закономерно стигла до нагваждања о разним трендовима и правцима, и одрицања од смисла, наратива, синтезе, истине, правде и лепоте. Награђивана књижевна дела последњих деценија препуна су реченица које разарају ум, шкоде души, и убијају дух, а као целине се углавном баве злом, расапом, и бесмислом. Ругачким подстицајима из иностранства домаћи културни посленици су, нарочито током последње деценије, одговорили здушно и штедро, а делца разних заточника “женског писма” приближила су нас америчком куповању “бестселара” по супермаркетима.

С таквим духовним пртљагом не може се “пред Милоша”, а још мање пред Владике Рада и Николаја Велимировића, или гусларе из ровова последњих наших ратова, којима је мало који српски писац новијих генерација помогао да боље издрже непријатељску ватру, глад, зиму, и понижења “међународне заједнице”.

Излаза, као и за све друго, међутим има. Но једини који није никакав излаз јесте кукање. Излаз није ни ступање “куд и сав остали свет”. Јер остали “свет”, а при том се увек подразумева Запад, суља у суноврат где може и без нас. “Женско писмо”, “геј поезија”, хорори, јурке, журке, и мурке јесу излучевине “света” на умору, а српске земље су још пуне момака и девојака жељних живота који није само “у се, на се, и пода се”. За српску културу излаз јесте враћање духу људи који су нам оставили име,

27

понос на њега, и сећање на дела вредна памћења. Кад Грци славе Термопиле, нико не прича о “слављењу пораза”, чак се и Американцима толерише пршење Аламом. Зашто је, стога, у нас немогућ филм налик Храбром срцу Мела Гибсона а јесте злосретни Косовски бој Здравка Шотре и сценаристе Љубомира Симовића, с Турцима у опреми из деветнаестог века, и Србима у оклопима из једанаестог? Зашто енглеска књижевност има Роузмери Сатклиф и Валтера Скота, а код нас се Славомир Настасијевић и Душан Баранин држе подаље од школских лектира? Хоћемо ли и ми доживети да нам сајентолози једнога дана певају оде, као Јапанцима филмом Последњи самурај?

Одговор је јасан, и очигледан. Издаваштво у рукама бивших удбаша и косоваца, страних стипендиста и измећара сигурно ће објављивати што и досад, а држава још увек покривена Брозовим и Милошевићевим кадровима штитиће њих, а не српску културу и читаоце, гледаоце, или слушаоце. Плач се дигао до неба што Стоунси нису стигли у Београд, а “Бистрик” у “престоници” има један концерт у две године. Гајени деценијама, пси који су загризли своју кост не испуштају је. Нит је глођу, нит је другом дају, од октобра 1944. Но, рачунар је отворио пут избављења: издаваштву нису потребни Хамовићи, Ницовићи, или Марковићи, већ је довољно наше, српске књиге и часописе унети у компјутер и разаслати их, као што Српски клуб шаље Српски лист широм белог света. Па ко воли нек изволи, ко неће нека и даље троши што му нуде “наши” духовни касапи и кербери. Без Револуције, али националне, они ником ништа неће дати, као што ни досад нису.

А та Револуција, на њихову жалост и срамоту, не сме бити као њихова: крвава, подла, душегубна, лажљива, и смртоносна. Српска мора по трећи пут бити животоносна, не само за нас већ и Балкан. Јер, једино логично и централно царство које се досад није образовало – од Алпа и Карпата до врха Пелопонеза, и од Јадрана и Јонског мора до Црног и Егејског – чека да се роди, и наследи досадашње узурпаторе.

(Интервју објављен у београдском двонедељнику Српске новине ОГЛЕДАЛО, број 18 од 18. марта 2004, потписан псеудонимом “Станислав Божић”.)

28

ИСТОЧНИК

Свети Николај ВелимировићАЗБУКА ПОБЕДЕ

А. Ако победиш све ћи ти се дати, по Божјем обећању. Ко побиједи, добиће све. Ева би преварена и побеђена од оца сваке лажи, због чега лаж цароваше над потомством њеним све до Христа. А кроз Христа понуди се победа свима синовима човечјим који више воле победу од пораза.

Б. Бог је извор и јемство победе твоје над сваким злом. Богом смо јаки. Сваком је позната она духовна реч коју је изрекао неки Црногорац у одговор на подсмешљиво питање једног Аустријанца: Нас и Руса – сто милиона! Слично томе можеш и ти победоносно довикнути свакоме злу које наваљује на те: Бог и ја јачи смо од тебе!

В. Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва. Непријатељу ће оскудевати оружје на крају. А теби неће, јер је Творац пребогат у оружју, сили и војсци. Ја сам Господ над војскама. Његове су војске не од меса и крви, него пламени духови серафима и херувима. Где је Бог ту је већина. Ако будеш сам с Богом, бићеш у већини не само над људским војскама него и над васионом.

Г. Гедеон беше прост тежак и вршијаше пшеницу на гумну своме кад му анђео јави да га је Господ изабрао да поведе народ против злих Мадијанаца. Па у страху рече Гедеон: О Господе, чиме ћу ја избавити народ? Гле, ја сам најмањи у народу и у дому оца мојега! А Господ му одговори: Ја ћу бити с тобом, ти ћеш побити Мадијанце! Тако се и збило, по речи Господњој. Мадијанци су били носиоци зла и слуге сатанске. Тако ћеш и ти побити слуге сатанске. Ако се срце твоје кад уплаши од множине безбожних слугу сатанских, ослушни и чућеш глас Господњи: Ја ћу бити с тобом.

Д. Диши Богом, и Бог ће владати целим твојим бићем. Као што плућима удишеш и издишеш ваздух, тако мислима и срцем издиши себе из себе, а удиши живога Бога. Тако ће се Он уселити у тебе. Победоносни, Непобедиви, и употребиће те за оруђе своје победе над злом у теби и изван тебе. Будите у мени и ја ћу бити у вама. Како то? Слично као што смо ми у ваздуху и ваздух у нама. Бог је дух, а дух може ући у човека кад човек отвори себе према Богу.

Ђ. Ђем коњу, разум човеку. Ако очистиш разум свој од предрасуда светских и злих навика и страсти видећеш јасно како Божја рука управља свим стварима и догађајима,

29

и ти ћеш радосно стати уз Бога свога. И гледаћеш чудеса очима својим, како семе Божје победе расте и по свима пољима пораза, болести и немоћи. Јер је лудост Божија мудрија од људи и слабост Божија јача од људи (Кор. 1.25)Е. Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека, рече Господ апостолима; рече и нама. Јер каже: до свршетка вијека, што значи да рече и нама и онима после нас и свима до краја времена, који у Њега верују. А у Бога верују они који Га знају као убијеног и васкрслог, то јест као Победиоца злобе, природе и смрти. Па кад се Он нуди да буде с тобом, зар ћеш ти бегати од великог Победиоца и најпоузданијег савезника и највернијег пријатеља? И куд би побегао од Њега до у вечну пропаст и смрт?

Ж. Жури да победиш, јер је дан изласка твога из овог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побједи, даћу му да сједи са мном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући.

З. Здрав дух јесте Божји дух. Он је као здрав ваздух, од кога гину сви микроби. Од здрава духа постаје здрава душа, од здраве душе здраво и тело. Задобити здрав дух, дух Божји, значи задобити највећу победу. Дух је оно што оживљава, тијело не помаже ништа. Многи свети људи и жене живели су насупрот свим правилима научне хигијене, па ипак им је тело било здраво и снажно до најдубље старости.

И. Исусе Сине Божји, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под сунцем које спасава.

Ј. Још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10.37). А кад дође Он поново као Страшни Судија разделиће венце победницима. Примићеш и ти венац, ако се будеш у свом кратком веку определио за Њега, а не против Њега. Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.

К. Ко побиједи, учинићу га стубом у цркви Бога својега, и више неће изићи напоље. То обећава онај који је победио и који позива све људе у Своју победу. Напољу се налази сваки човек који је предан свету; а који је окренут Богу и предан Богу, он није више напољу него унутра у цркви Божјој, умом и срцем. И после смрти такав ће се видети у небесној цркви као прекрасни стуб цркве. И неће више изаћи напоље као Адам, који је због греха изашао напоље из Раја и окренуо се Богу као свету и природи.

Л. Ласкање и лакомство морају победити они који хоће да се назову синовима Божјим. А ту победу лако је задобити сваком ко више цени похвалу од вечнога Бога него од смртних људи и ко више воли непролазне сласти Раја од пролазних и штетних

30

сласти земље. Каже апостол Павле Солуњанима: Нигда из ласкања не говоримо вам, нити из лакомства, Бог је сведок. Тако говори победилац.

Љ. Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од света и од смрти. Љубав Божја слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме занавек и побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску, и мач римски, и огањ, и зверове, и моћ природе, и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем.

М. Мисаона победа претходи свакој другој победи. Ако победиш све своје зле мисли, нећеш ни доћи до злих дела. Добро мисли, па ће ти и Бог добро дати, каже народна пословица. То је сасвим по Јеванђељу: Из срца излазе зле помисли, и то погани човека, рекао је Спаситељ. Ако и никакво зло дело не чиниш телом својим, а имаш зле помисли, бићеш нечист и гадан пред Богом. О борби против злих помисли, које сатане сеју по разуму човечјем, говори сва аскетска наука православна. Очисти дакле душу своју од злих помисли, и бићеш велики победилац, и примићеш венац славе од Христа Победиоца.

Н. Надањем веселите се, (Рим. 12.12) каже апостол. Ко се нада, тај се и бори. Ко има наду, тај побеђује. Нада је ободрење у страдању, жижак у мраку муке. Надај се добру и само добру, и добро неће изостати. Нада је лествица која везује душу твоју с небесима: низ лествицу доћи ће ти победа и спасење.

Њ. Њива доноси плод, ако се узоре, посеје, залије и очува. И душа твоја мора се узорати, посејати, залити и очувати, да би донела плод. Орањем се искорењује свако нежељено прорашће. И душа се мора потпуно испразнити од свега светског прорашћа, да би се Божје семе на њој примило. Њива са одгајеним усевом о жетви личи на победоносну војску. Тако и душа твоја, окићена многим плодовима добра, представљаће венац од многих победа.

О. Опомињите се жене Лотове, рече Господ. Изашавши из Содома, она се окренула да се поврати у Содом, па се окаменила. И ти не окрећи се и не повраћај се ка слабостима својим које си једном победио. Опомињи се свих чудеса Божјих, које Бог учини у животу твоме од колевке до сада, па не сумњај у моћ и милост Бога твојега. Прилепи се уз Њега, и с мислима о победи корачај смело напред. Бог у теби побеђиваће место тебе. Њему приписуј све победе, а себи задржи радост.

П. Прости великодушно човеку који ти досађује на путу добра. Најбољи коњи узимају се за трку с препонама. Што веће препоне, то се већма разгорева дух ревности и жеља за победом код тркача. Кад је цар Давид бегао испред бунтовног сина свог, неки Симеј грдио је цара и називао га крвопијом и зликовцем. Па кад слуге Давидове хтеше убити Симеја, рече Давид: “Нека грди, јер му је Господ рекао: грди Давида! Па ко смије казати: зашто тако чиниш?” Праштањем и трпљењем Давид је победио и прославио се.

31

Р. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, рекао је Господ. Као кад би домаћин дошао у њиву посленицима својим па рекао: Обрадите све до краја са радошћу и весељем, јер вас дома чека велика плата. Спој радост са вером и надом, па слободно ходи ка крају. На крају је плата велика. Не тугуј као роб и на туђој њиви; него се радуј као син на очевој њиви. Павле и Сила певаху у тамници. Победи тугу и замени је радошћу. И примићеш венац славе.

С. Сребро ће се све побацати по улицама, и злато ће њихово бити као нечистота у дан гњева Господњег, говори Господ (Језекиљ 7.19). Шта ће помоћи сребро и злато кад душа изађе из тела и погледа по земљи? Сребро и камен биће једнаке вредности пред њом, а злато и блато подједнако досадно и одвратно. Зато побеђуј среброљубље и златољубље у себи док ти је дато време. Коме је Бог Бог, тај не потребује идоле у виду сребра и злата.

Т. Таштину и ријеч лажну удаљи од мене, Господе! То је молитва премудрог цара (Приче Сол. 30.8). Таштина је све што не служи Богу, и лаж је све што се противи заповестима Божјим. Победи таштину службом Богу, и победи лаж проповедајући вазда истину. Обећао је Господ: Ко побједи и одржи дјела моја до краја, даћу му власт над незнабошцима. Незнабоштво је сушта таштина и лаж. Држи се Бога и Божје истине, па ће ти се дати власт над незнабошцима.

Ћ. Ћелија душе твоје једини је стан у који нико не може ући без твоје воље. Међутим, многи људи чувају и штеде и оборе своје боље него ли тајну одају душе своје. Уђи у ћелију своју и затвори врата своја, каже Спаситељ. Не дај мислима својим да блуде по свету. Сабери их у срце своје. Ту је састанак с Богом твојим. Победи расејаност, и бићеш прави победилац. И примићеш венац славе.

У. Упразнитесја и прославите Господа, вели Псалмист. Испразни душу своју од устајалих мисли и устајалих жеља и устајалих осећања злобе, мржње и пакости, па принеси такву душу своју Господу. Он ће је испунити Духом Својим. То значи одрећи се себе. То значи предати се Богу. Пусти Бога нека чини шта Он хоће. Он ће поставити престо свој у души твојој. И војеваће за тебе на свима пољима борбе, задобиће све победе, и предаће их теби у својину. Богом смо јаки.

Ф. Финоћа мисли непозната је материјалисти. Финоћа осећања непозната је грубијану. Финоћа дејства Божјих у свету скривена је од безбожника. Најфиније силе на свету најјаче су силе. Зато контролиши мисли своје, и претвори их све у молитве. Тако ће сва душа твоја постати као божански огањ што светли и греје. Победи грубу чулност. Чула ти достављају само сиров материјал природе. Преради га у себи, у божанском огњу духа, на живот и на спасење. Јер ко не преради тај сиров материјал, претвара исти у трулеж и смрт.

Х. Хвала Богу који нам даде побједу кроз Господа нашег Исуса Христа, говори велики Павле апостол (I Кор. 15.57). Христос је извојевао све победе, над злобом, над светом, над смрћу. И мимо Њега нико не може задобити ниједну победу. Ми само

32

можемо бити учесници Његове победе, или Његових победа. И он је рад томе. Он нас на то призива, и нуди. Како је то дивно и чудесно! Тиме је наш животни задатак бескрајно олакшан, јер победити значи измолити у милостивог Христа ону победу која нам у даном часу треба.

Ц. Царевима и свештеницима учини нас Богу и оцу својему, каже за Христа видовити Јован (Откров. 1.6). Да будемо слични Њему. Да будемо у вечности тамо где је Он. Изаћи из природног стања у божанско стање: излучити се из фамилије животињске, у којој смо умешани грехом праоца Адама, и уврстити се у фамилију Божју – то је била мисија сина Божјега на земљи. Ту мисију Он је извршио савршено. Кад то признамо и примимо, ми улазимо у Његове победе, у Његове тријумфе, у небеску царску и свештеничку фамилију.

Ч. Чистоту срца Бог од нас хоће. Фарисеју слијепи, очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте, говорио је Исус јеврејским старешинама који су се трудили само о спољашњем изгледу, а унутра су били пуни грабежа и неправде. Још је он похвалио чисте срцем говорећи: Блажени су чисти срцем јер ће Бога видети. А видети Бога у овом веку и гледати Га у вечност с анђелима и праведницима, то је срећа изнад сваке среће. То је најслађи плод победе.

Џ. Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божјом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нек се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.

Ш. Шуму не види од дрвећа! гласи једна народна изрека. То се може рећи за све оне који од многих ствари у природи не виде Бога, Спасиоца свога. И Адам се изгуби међу дрвећем у врту, када му се грехом помрачи душа за Бога. Нека се не помрачи душа твоја. Ти ниси више Адамов него Христов. Адам је загњурио себе и своје потомство у сенку од створене природе, а Христос је узнео на небо и уздигао своје следбенике изнад природе. Извео их је из природе као Мојсеј Израиља из Мисира. Иди дакле за Победиоцем Христом и бићеш учесник Његових победа. И примићеш венац и радоваћеш се. Ко побиједи, добиће све.

АЛФАВИТ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ

А. Ако истински желиш прићи народу, то можеш само кроз Бога који је Творац и Господар народа. Ако ли не уђеш кроз ову Капију, онда ћеш прескочити ограду и доћи народу као вук а не као пастир, по речи Христовој. Јер је народ Божји Божија њива,

33

Божија својина. То народ зна, тим сазнањем живи, и кроз то сазнање цени пријатеља и непријатеља.

Б. Бранити народ може само онај ко воли народ највећма до Бога. Ко народ воли, тај га и жали. Жао ми је овога народа, јер је као стадо без пастира, рекао је Највећи Пријатељ народа. Страх од Бога и љубав према народу од увек је одлика истинских бранитеља народа.

В. Воља је народна проста и њен је садржај овај: поштовати Бога и држати закон Божји, па сходно томе делати и дејствовати на свим пољима активности. Ово је вечити народни програм, у коме се садржи и морал и политика и економија и родољубље. На програме супротне овом народна се воља може навући само грубим конопцем силе или завести свиленим концем обмане.

Г. Грешно је варати народ, као што то чине неки. Јер ко вара народ, вређа Бога и ангеле што стоје иза народа. Народ се може лако преварити једанпут, теже двапут, трипут никад. Овако је мислио и Председник Линколн, највећи американски народољубац. И касапин може намамити стадо на солило као и пастир. Но пастир га може намамити хиљаде пута, касапин једанпут.

Д. Дубина народне душе долази од два општења: са Богом, и са природом као творевином Божијом. Најгори су они вођи народа, који немају ни једно од тих општења. Народној одбрани је задатак бранити народ од таквих вођа. Јер су као имела која се храни соковима храста а не личи на храст.

Ђ. Ђедови наши имали су малу државу, али су они били врло велики. Оци наши имали су већу државу, па су и они били велики. Ми имамо велику државу, али смо у опасности да будемо мањи и од ђедова и од отаца наших. Народна одбрана мора бранити садашње поколење од ове срамоте учећи га језиком Судбе: Коме је више дано, од тога ће се више тражити.

Е. Екавштина и ијекавштина два су дијалекта истог језика, у суштини једног. Већина политичких програма наших дана представљају само дијалекте једног и истог програма. Народна одбрана мора стајати изнад ситних политичких дијалеката и њихових дијалектичара.

Ж. Жртва и љубав нераздвојни су и стоје у правој сразмери, то јест што већа љубав то већа и жртва. Жртва је израз љубави. И жртва је веома лака кад иза ње стоји љубав, као што је реч лака кад иза ње стоји готова мисао. Од ове љубави нема веће него да неко положи живот свој за ближње своје, рекао је Христос. Народна одбрана треба да се састоји из људи који жртву за народ сматрају почашћу а не дужношћу.

З. Заиста је почаст а не дужност жртвовати се за народ. Толики се и толики жртвују без ропота за далеко ситније јединице од народа, и за незахвалније послове. Кад помислимо да ми на крају крајева морамо пасти као жртва било себе, или породице,

34

или својих страсти, онда нам постаје јасно, да је жртва за цео један народ висока почаст, која пада у део не многима. Боље је учити омладину љубави према народу него дужности. Јер љубав гони човека на дужност својом благом али неодољивом руком, док сама дужност, без љубави, клеца и ропће.

И. Имати и бити – ово двоје води борбу сваки дан у на сваком месту. Је ли боље имати ствари, власт и почаст, или бити човек? Бити човек јесте путеводна звезда наше историје (курз. уредништва). Та звезда заустављала се само тамо где је Христос, то јест над оним нашим људима којима је бити било важније од имати. Над осталим је та звезда скривала свој сјај, као некад над Иродом и фарисејима јерусалимским. Бити човек – то Народна одбрана мора сматрати као основ васпитања и смисао школовања.

Ј. Јуда је продао Христа за паре, потом се обесио. Много је данас оних који цене паре већма од живота човечјег, или ма шта на човеку од самог човека. То је заблуда коју сатана награђује очајањем и конопцем као што је Јуду. И народ има своје Јуде. То нису само они који га издају странцима, него и они који га краду, пљачкају, понижавају и презиру ради своје угодности. По неумитном моралном закону њих ће снаћи судбина Јудина, и даће им се награда сатанина. Али Народна одбрана мора бранити народ од свих Јуда.

К. Краљ је глава Народне одбране. Он представља основни тон у хармонији која се зове народ. Он влада по милости Божјој и по вољи народној. Он ће то лако бити, ако изнад свих програма буде ставио вечити народни програм: поштовати Бога и држати закон Божји. И с Божјом помоћи лако ће одбранити народ од свих душмана, ако одбрани себе од оних који му заграђују пут ка Богу и народу.

Л. Лазар је погинуо на Косову а васкрсао у души народној. Он је погинуо телесно за крст и слободу, то јест за народни програм. Он је одбранио себе од безбожне властеле, која му је заграђивала пут ка народу и народном програму. Зато је народна љубав одбранила њега од смрти. И Бог се сагласио Својом љубављу са народном љубављу па је посветио Лазареву душу на небу и Лазарево тело на земљи. Ено га у Раваници, чудотворно. Нико не награђује тако као Бог и народ. Народна одбрана треба ту истину да упечати у срце омладине народне.

Љ. Љубав према народу је нешто најлакше на свету. За оне који под правилним углом гледају народ то је нешто најлакше на свету. Јер који правилно гледају народ, виде га не као аморфну масу нити као рој скакаваца него као збор деце Божје на земљи, као родбину вечнога Божанства. Отуда радост, отуда љубав, па отуда и труд и жртва за народ код истинских народољубаца. Народна одбрана треба да проповеда љубав према народу у светлости божанској као радост а не као муку и дуг.

М. Марко Краљевић је за своје време био глава Народне одбране. Он је бранио свој народ са три оружја: Богом, саветом и топузом. Колико се и колико пута понављало у песмама о Марку:

35

Поранио Краљевићу Марко,Умио се и Богу молио...Па он пита остарјелу мајку...Па узима тешку топузину...

Прво Бог, па мајка, па онда тек топуз. Или: прво молитва, па савет, па тек онда сила. И код Марка је дакле топуз долазио на последње место. Ако би Народна одбрана узела физичку силу као прво и последње, као једино оружје у одбрани народа, унаказила би себе, и личила би на безумника који отвара топузином и она врата која се могу отворити лепом речју.

Н. Народ не чини само једно поколење него многа поколења, прошла и будућа заједно са садашњим. Садашње поколење служи везом прошлих и будућих поколења. Материјалист то не разуме и не види. Он види само садашњост. Зато материјалист не сме бити у редовима Народне одбране а још мање вођ народа. Јер Народна одбрана има и тај задатак, да брани народ од материјалистичког мрака, и да спасава и саме материјалисте од њихове кратковидости и себичности.

О. Орање је адамско занимање људско. Орање је главно занимање нашег народа. Орач брани војника од глади; војник брани орача од отмичара. То је узајмна народна одбрана. Свештеник благосиља народну одбрану, јер је народ Божји, а Бог хоће да народ живи и ради у миру и слози.

П. Примати а не давати јесте нарушење морала међу људима и реда у васцелој васиони. Јер је сав живот заснован на примању и давању. А кад се глобаџије намноже, природа устегне своје давање те бива неродица и гусенице и поплава и глад. Народна одбрана има за задатак да брани народ од глобаџија, који руше морални закон и изазивају бунт природе, природних стихија, против људи. Тако Народна одбрана има веома високу дужност: да брани морал међу људима, и кроз то васионски поредак, што је обадвоје од Бога створитеља.

Р. Радити, Богу се молећи, говори наш народ, и помагати немоћног. Ово треће значи милосрђе. Дакле троје: рад, молитва и милост. Запад је остао при двојству: laborare et orare. Но и рад и молитва могу бити себични. Зато је Исток додао милост и заменио двојство тројством. Једино милост искључује себичност из рада и молитве. Рад и молитву народ сматра као хлеб и со а милосрђе као радост; на обична увесељења он гледа као на пролазни зачин живота. “Хлеб и забава” – то је гесло неких народа у болесном стању. Гесло пак здравих јесте: рад, молитва и милост. Народна одбрана мора бранити ово начело народно као основ физичког и духовног здравља.

С. Свето Писмо и савест треба да управљају целим животом човека и народа. Ако све вере у држави не држе цело Свето Писмо, држе га бар делимично све. Ниједна вера у држави не постоји која не признаје, на пример, десет Божјих заповести. А то је минимум, и то довољан минимум за државни ред и поредак. Кад би Народна одбрана

36

успела само да спроведе потпуно у животу свих грађана државе овај минимум, то јест десет Божјих заповести, стотине других закона могли би се укинути, са стотине судова и хиљаде чувара закона, а милиони милиона народног блага уштедети.

Т. Традиција не представља даску прошлости са које се ступило на даску садашњости, него ткиво уткано у садашњост. Јучошњи дан није одсечен од данашњег. Моје јучошње тело ушло је у данашњи дан с мајушним променама. Тако је и с душом и целим садржајем њеним. Тако је и с народом и његовим ходом кроз историју. Што неосетније и постепеније те промене то здравији организам. Народна одбрана стара се о одржању традиције као битног састава народног живота и здравља. Јуче, данас и сутра морају бити у хармонији и у најтешњем додиру. Растављања и сечења у том погледу увек су опасна, често кобна.

Ћ. Ћутање је злато, говор је сребро, а брбљање је плева. То јест: мисао је злато, а мисао у промету сребро. Добро је да Народна одбрана ћути, ако њено ћутање значи мисао и бригу за народ. Али она нити може нити сме увек ћутати, него кад види да је плева преплавила пијацу живота мора пустити своје сребро да звечи.

У. Убиство је зло, самоубиство још горе. Убица има времена у овоме свету за кајање и испаштање свога греха, самоубица пресеца себи ту могућност за увек. Народ зна, да се самоубиством вређају небеса и изазивају поремећаји у природи (глад, поплаве, олује). А Народна одбрана зна, да се ово зло не може умањити ни зауставити на други начин него утврђењем вере и надежде у Бога и, следствено, променом духа очајања на дух радости.

Ф. Физичко васпитање је једна заблуда нашег времена. Док је природни физички рад заузимао место физичког васпитања, дотле су поколења била здрава и снажна. Откако је заведено вештачко физичко васпитање, то јест бескорисни спорт, здравље и снага су у наглом опадању. Народна одбрана мора знати претежни значај духа чак и у погледу телесног здравља, и тражити појачано стварање радосног и снажног духа у народу, и уз то физички користан рад. Јер кад се да првенство телу у васпитању, онда се духовно губи а телесно не добија.

Х. Хартија све трпи као и ваздух. Новине, у великој већини, постале су “дописном школом” злочина, страсти и порока. Народна одбрана има дужност да одбрани душу и карактер народни од мутних бујица штетне штампе, штетних филмова и представа. Све модерне проналаске може Народна одбрана употребити на добро народа, ако сузбије њихову злоупотребу. Овај посао не трпи одлагања, иначе ће мутне бујице преплавити све бистре изворе и потоке народног живота.

Ц. Царство небесно је у крајњој линији вечни Цар Бог. У појединостима царство небесно је скуп свих највиших, непролазних и вечних вредности. То царство је Христос открио, и томе царству Лазар се приволео. Тим царством осољава се свако царство земаљско и свака вредност земаљска. Без њега, све прелази у квареж и трулеж као риба без соли. То је јеванђелски назив највиших вредности – царство небесно –

37

које људи уситњавају и проносе под разним именима као: идеал, истина, правда, морал, хуманост, итд. Народна одбрана мора сама имати очи отворене, да би знала куда друге да води, и чувати народ од слепаца који му се за вође намећу.

Ч. Чувати Југославију, то јест чувати државу аманет је, кажу, Краља Александра. На новцу Краљевине Србије било је урезано: Бог чува Србију. У псалмима стоји написано: Ако Господ не сачува град, узалуд стражар стражи. Не могу сачувати државу ни праведници без Божје помоћи а још мање безбожници и бездушници. Најбоље чува државу онај ко чува душу своју. Народ је изрекао ову највишу државничку мудрост: Правда држи земљу и градове. Што желиш да чине теби други, чини ти другима, Христова је реч. Народна одбрана треба да брани народ од оних који сеју по њему безбоштво и бездушност. Тако ће Народна одбрана моћи очувати народ и народну државу.

Џ. Џиновске напоре и жртве учинио је наш народ за отаџбину своју, за земљу отаца својих. Но не само за земљу. Отаџбину не чини само земља отаца него и идеали и врлине и херојство и светитељство и обичаји и светиње и олтари и умотворине и рукотворине и ћивоти и гробови отаца. Тако схваћена отаџбина може одушевити људе да се за њу жртвују. Сама пак земља тешко може икога одушевити на жртвовање живота.

Ш. Штедња не спада у велике врлине. Сувишном виком о штедњи може се карактер народни покварити, како видимо на примеру неких европских народа. Благословеније је давати него узимати, пише у Светом Писму. Штедња брзо прелази у тврдичлук а тврдице су велико друштвено и државно зло. Из страха за сутрашњицу тврдице закључавају огроман новац у сандуке и тиме проузрокују кризу у новцу. Народна одбрана треба да зна да сама природа човекова довољно учи штедњи, и ту науку није потребно пооштравати. Народна одбрана мора охрабрити грађане да буду великодушни и милосрдни.

Шовинизам и интернационализам представљају два супротна обронка пута. Здрав јеванђелски национализам прави је пут.

ОПОМЕНА СРБИМА РОДОЉУБИМА

Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као при првом

38

покољу. И усташе и оружје – све чека на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.

А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. године, прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!

Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.

(Написано 1954. у избеглиштву. Штампано као летак 1996. у Земуну, без одзива. Алфавит Народне одбране објављен Београду 1939. Уз Азбуку победе, објављену у манастиру Рукумија 1998, поново штампан од истог издавача 2000.)

Иван ИљинШТА ЈЕ ОПТИМИЗАМ

Ево шта је, као вода, ваздух и огањ, неопходно савременоме човечанству: здрав, стваралачки оптимизам. Ми стојимо на прагу нове епохе, нама су потребне нове стваралачке идеје: морамо, одмах, гледати дубоко и далеко, желети истинито и јаком вољом и, напокон, веровати да ће нам поћи за руком да обновимо будућност. Морамо приступити решењу предстојећих задатака са достојанством и спокојем у великој, стваралачкој усредсређености, јер од успеха наших радова зависи даљи развитак светске историје. Од нас се захтевају огромни напори, јер је реч о верској, културној, друштвеној и политичкој обнови.

И ради тога нам је неопходан духовни, истинити оптимизам.

Али у животу се сусреће и неистинити, лажни оптимизам. Недовољно је имати “добре намере” или “не предвиђати ништа лоше”. Лакомислени весељак увек је “добронамеран”, а кратковиди и наивни никад не предвиђају ништа. Мало је веровати у сопствене снаге и знати смирити друге, будући да вера само у себе може наштетити стваралачком процесу. Оптимизам се не сме свести на “спокојство” по било коју цену, пошто се он људима не даје од рођења и од здравља, већ стиче духовним сазревањем. Оптимист не предвиђа успех и срећу у свим приликама; ход историје може донети не

39

само успон него и пад, и оптимиста не може на то затварати очи. Али управо зато он остаје оптимист.

Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам.

Лажни “оптимист” чува бодрост духа будући човек расположења, предан својим личним, чисто субјективним стањима. Његов “оптимизам” нема стварне основе. Живи сам од себе, изван дубоких токова историје и великих светских догађаја. “Оптимист” је што влада здравим, уравнотеженим организмом и не пати од душевне дисхармоније. Његов “оптимизам” тиче се њега самога и, можда, његових личних послова. Али на плану великих догађаја види мало а можда и ништа; ако што и види, онда је то мутно и оцењује га погрешно. Пред лицем духовних проблема, површан је и лакомислен. Не види им ни дубину, ни размах, и зато олако замењује очитост за реалност. Стога не види ни зрака ни знамења Божијих. Зато је његов “оптимизам” физиолошки објашњив и душевно мотивисан, али конкретно и метафизички неоснован; одговорности за њега он нема. Такав “оптимизам” је испољавање личне маштовитости, па и заноса, и може довести до суштинских неспоразума. Његова убеђена глагољања немају већу тежину од цврчања цврчка...

Сасвим друкчија су збивања у души правог оптимисте. Пре свега његов оптимизам се не односи на свакодневицу са њеним сплеткама, ћорсокацима и ситницама, њеном суровошћу и порочношћу. Наиме, свакодневни живот може га оптеретити теже него бременом, лишавањем и страдањем, али то нимало не утиче на његов оптимизам, јер на те муке он гледа као на припрему за избављење. Он сагледава духовно стање човечанства, судбину света, и зна да ту судбину води и одређује Бог, и да нам се она зато показује као велика и жива стваралачка драма. Ето истинског и најдубљег извора његовог оптимизма. Он зна да је свет у Руци Божијој, и тежи да се усклади са Њеним стваралачким моћима, то јест, не само да Је схвати већ да се добровољно доведе у положај слободног делатника, на располагању те високе и благе Руке (“да буде воља Твоја”). Он жели да “сарађује” на Божијем Делу и плану, труди се да служи и води, ослушкује и извршава, желећи оно што одговара вољи Божијој, Његовој замисли, и идеји... Он види да у свету нараста и плете се Божије ткање, живо ткиво царства Божијег; одраније усхићен тим ткањем, он се радује на помисао да ће и сам успети да се удене у њ, као жива нит.

То значи да се његов оптимизам односи не толико на људска дела колико на Божије. Верује у бљештаву будућност, у ближење Царства, будући да га остварује Бог. Свој главни задатак види у тачном налажењу само њему назначеног места, и у верном обављању назначеног му служења.

Сазнавши своје место у замисли Божијој и налазећи своје верно служење, он се труди да најбоље оствари своје призвање и испуни свој “оптимизам”. Ако зна шта чини, тада на њега силази спокојна животна радост и духовни оптимизам. Верује у своје призвање и дело. Себе види као нит у Божијој Руци, зна да се та нит расплиће у Божију тканину света, и преко тога осећа своју богочуваност. Са молитвом иде у сусрет неизбежним опасностима живота и спокојно “наступа на Аспиду и на

40

Василиска”, “на змаја и шкорпиона”, остајући неповредив. Зато проповеда, заједно са Сократом, да се Божијему слуги никакво зло не може десити...

То значи да прави оптимист никада не прецењује своју снагу. Он није више него једна од земних нити у Руци великога Творца, која сваког трена може бити прекинута. Али док живи на земљи, она жели да јача и верно служи. Таквог га покреће воља према верности и победи. И где песимист потпуно клоне вољом и изгуби се у догађајима, а лажни оптимист преда својим тежњама и не бори са тешкоћама, прави оптимист се носи са сваким задатком. Трезвено прати догађаје не подајући се страху и не преувеличавајући опасност; што истинитије сагледа стварност, тим боље разуме снагу воље и подршку који се захтевају од њега. Он је слободан и зна своју вредност и моћ, предан је Делу којему служи, и храни своју животну вољу из Божанственога извора. Воља и јест дивна и тајанствена сила увек кадра да буде још моћнија и делотворнија но што се чини. Воља правог оптимисте је дар снаге или вештина самоснажења, жива бесконачност напора – тако давно и безнадежно тражен “perpetuum mobile” духа.

Истински оптимиста сагледава савремени ход историје, промишља његову суштину и смисао у плану Божијем, и црпе снагу из бесконачног изворника своје воље, предане Богу и Њим вођене. Он непоколебљиво верује у победу, и то самога Дела, чак иако се та победа привремено чини личним “поразом”. Јер, његова је победа оног Божијега дела којему он служи на земљи. А када га достигне мучење или несигурност, он молитвено дозива последњи источник своје воље и живота – Бога.

И тада све што му је неопходно бива послано, и он наставља своје служење.

(Иван А. Иљин, Појуће срце – књига тихих сазрцања, Светигора 1998, превео Владимир Јагличић)

О ПОЛИТИЧКОМ УСПЕХУ

Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин:

“Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора”...

“Познато је свакоме”... Али, како? Одакле се стиче исправно поимање свега оног префињеног, сложеног и судбоносног што у себи крије политика? Да није, можда, то правилно схватање људима својствено “од природе”? Или им се можда открива у сну? Откуд предрасуда да је сваком човеку “по себи јасно” што се открива само дубоком,

41

далековидом и племенитом духу? Није ли управо из ове предрасуде израсла савремена политичка криза? Не без разлога, човечанство постепено долази до уверења да је наш век период највећих политичких неуспеха познатих историји. И можда је време да се из тих неуспеха извуку поуке, и поразмисли о новим путевима ка спасењу...

Било би занимљиво и поучно добро проучити историју човечанства и установити какве чињенице, какве претпоставке воде истинском политичком успеху, и шта чинити да би се он досегао? Искуство је ту богато и поучно, од древности до наших дана. Ко је, заправо, имао политички успех? Којим је путевима до њега ишао? Ко, је пак, доживљавао крах и зашто? Најзад, шта је то “политички успех”, и у чему се састоји?

Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области “политике” неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што се чини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име “политика”, уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. С тог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин, најгнусније владање јесте “политика”, уколико је у питању државна власт.

Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације, отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по освајању власти. Понекад су отворено изјављивали да их занимају интереси само једне класе а не народа у целини, или отаџбине. Били су спремни да жртвују и народ, и отаџбину, и њену слободу и културу у име освајања власти и њене класне злоупотребе. Понекад су се пак крили иза “социјалног програма”, да би одмах по освајању власти прешли на остваривање само својих жеља и интереса. Историја познаје мноштво пустолова, частохлепаца, грамзиваца и злочинаца који су се докопали државне власти и злоупотребили је. Треба бити слеп или наиван па та разбојничка дела назвати Политиком.

Када су се у старој Грчкој, за Пелопонеских ратова, припадници више класе клели “да ће бити вечни непријатељ народа и да ће му нанети зла колико им је у моћи” (види код Аристотела и Плутарха), то се не може сматрати “политичком делатношћу”. Кад су у тој истој Грчкој власт свуда освајали частољубиви, похлепни и лакомислени тирани, то није Политика већ њена пропаст. Кад су у Милету демократе, по освајању власти, купиле децу богаташа и бацале их под бикове, и кад су аристократе, вративши се, купиле децу сиромаха, премазивале их смолом и живе спаљивале (види код Хераклита Понтијског), то није никаква Политика, већ низ срамних злочина.

Кад изучавамо историју “цезара” попут Тиберија, Калигуле, Нерона, Виталијана, Домицијана, гушимо се од гађења наспрам њихове нискости и окрутности, разврата и

42

злочинства, и нема тих аргумената који би нас натерали да њихову делатност сматрамо “политичком” и “државничком”: она остаје злочиначка и развратничка.

Када у Италији, у 15. веку, на престо долазе тирани – готово да је сваки град имао свог – њихова злодела могу се само грешком назвати “политиком”. Нема тог вероломства, суровости, пљачке, светогрђа, да га нису починили, нити те настраности пред којом су се зауставили. Имена као Галеацо Марија Сфорца, Феранте Арагонски, Филип Марија Висконти, Сигисмунд Малатеста, Еверео д’Ангвилари требало би да добију место у историји светских злочинаца, а не Политике. Јер политика има своје здраве основе, племените, духовне аксиоме, и свако ко их гази самог себе сврстава у злочинце.

Робеспјер, Дантон и Мара нису били политичари, већ крвници. Тоталитарни деспоти и терористи наших дана срамоте политику и злоупотребљавају државу, и место им је међу параноицима и дегенерицима, а не политичким владарима.

Ако су такви “имали успеха”, и успевали да освоје власт у држави и остваре у лични тријумф самовоље и користољубља, то значи само да су “успели” у приватном животу на несрећу нације и земље, будући да је народ доживљавао епоху невоља и понижења, па и политичку катастрофу. С формалног гледишта њихова свакодневна борба и каријера “политички” су се испољавале, јер су се борили за власт и освајали је. Али, у суштини, делали су антиполитички и противдржавно. Као пустолови и каријеристи били су “успешни”, али као “политичари” изазвали су срамне пропасти, будући да су свој народ уништавали, држећи га у немаштини, страху и понижењу. Њихово “оруђе” – државни апарат – имало је политички смисао и државни значај, али им је циљ поништавао сваки политички смисао и поступци су им били погубни по државу. Пут којим су ишли можда се њима, па и масама, чинио “политичким”, али начин делања и све што су чинили и стварали било је погубно, противдржавно, противдруштвено, противправно и антиполитично, то јест, извор мржње, неправди, безбројних патњи, убистава, рушења и распада.

Све ово говори да се Политика не може сагледавати формално и оцењивати само видљивим. Она није најезда авантуриста нити јурњава преступника за влашћу. Постоји опште правило према коме се ни једна људска делатност не одређује употребљеним средствима или оруђем – ни медицина, ни уметност, ни привреда, ни политика. Све се дефинише и решава на основу вишег, предметног, животног циља коме та средства служе. Државна власт само је средство и оруђе намењено вишем циљу, и ништа више. Дело се одређује оним великим, садржајним задатком, коме је државна власт позвана да служи и коме стварно служи. Политика није празна форма нити метод, већ зависи од циља и задатка, будући да они одређују и форму власти и начин њеног остварења. Политика је истовремено и садржај и форма. И стога се истински политички успех не састоји у освајању државне власти по сваку цену, већ у њеној правилној изградњи и усмерењу ка правом и узвишеном циљу.

Треба дакле разликовати истински политички успех од привидног. Лични животни “успех” тиранина привидан је. Истински успех је јавни и доноси процват народног

43

живота. Ко се задовољава унапређивањем личне каријере на рачун добробити народа и националног живота издајник је народа, и државни злочинац.

Дакле, шта је то истинска политика?

Она је пре свега служење – не каријера, не лични животни пут, задовољење сујете, частохлепља и властољубља. Ко то не схвата и не прихвата није способан за истинску политику, већ само за њено изопачење, банализовање, карикирање и злочин. И, нека нам не причају како већина савремених политичара то види “другачије”: ако је и тако, онда то објашњава све несреће, опасности и гнусобе савремене “политике”.

Служење претпоставља повишено осећање одговорности и способност да се, наспрам Дела, заборави на лични “успех-неуспех”.

Истинска политика не служи засебним групама и класама, већ народу у целини. Она не раздваја људе и не распаљује им страсти, нити их окреће једне против других, већ их уједињује око онога што им је свима заједничко. Народни живот је органски: сваки део има потребу за осталим и служи им, и ниједан их не сме тлачити ни неодговорно искоришћавати. Сваки појединац је на најреалнији начин заинтересован за добробит сваког другог; један беспомоћни несрећник све доводи у положај окрутних издајника. Један сиромах претња је свима, један окужен заразиће све, и сваки лудак, алкохоличар и наркоман општа је опасност. Стога права политика утврђује органску солидарност свих са свима. И зато је истински политички успех достижан само ономе ко живи органским сагледавањем и мишљењем.

Такав програм свеопште органске солидарности не може свима бити јасан, а најмање духовно кратковидима и користољубивима. Историја бележи често бежање маса од праве политике и програма, и њихове помаме за надриполитичким и противдржавним понудама демагога. У 19. веку такву рушилачку праксу и политички разврат уобличио је Карл Маркс, у искључиво класну партију и програм...

Али ово не треба да саблажњава мудре и верне. На њима је да бране своје схватање и програм и кад им због тога прете изопштење и прогон. Ваља имати грађанске одважности да се поднесе изолација и прихвати прогон, то јест, да се помири са личним политичким неуспехом. Ваља веровати у долазак других времена и другачијих, отрежњених поколења, кадрих да прихвате такав привидни политички “крах” као истински политички успех, и да осуде политички разврат.

Но, уколико прави политичар осети разумевање код савременика, дужан је да поведе борбу и проба да усмери народ на прави пут. Јер политика је вештина обједињавања људи, то јест налажења заједничког имениоца разноврсним хтењима. Није реч о томе да се људи “споразумеју и окупе око нечега”, будући да то могу и око антиполитичког програма и на противдржавним основама. Споразумевају се наиме и разбојници и експропријатори, и терористи и трговци децом. Неопходно је политичко јединство и по форми и по садржају: верно, правно, слободног облика и општенародно, правично, органско, и засновано на садржају. То је задатак истинске политике.

44

Стога је политика вољна вештина – способност друштвеног испољавања воље. Ваља устројити и веродостојно изразити јединствену свенародну вољу, али да се тим јединством не протраћи снага заједничке одлуке. Јер много је примера наизглед успешног “јединства”, без истинске вољне снаге у себи. После безброј “непожељних уступака” и склапања неискрених, лукавих “компромиса” и најватренији би наиме почели да се хладе, само фингирајући “слагање”. Никоме више не било до јединства нити новог, “шареног” програма, и кад би отпочела градња све се рушило као кула од карата. Ето зашто је политика вештина заједничког и одлучног испољавања воље: безвољна политика је или заблуда или издајство, и увек је извор разочарања и невоља.

Из овога проистиче да нема политике без слободне воље. Истинско јединство почива на добровољној сагласности: људи не треба да се обједињују под принудом, из страха, лукавства, или ради узајамног обмањивања. Што је у политици мање сплетки то је здравија, дубља и продуктивнија. Комплот превараната, провокатора, диверзаната, речју – нечасних и неодговорних људи – никада неће изградити ни здраву државу ни исправну политику. Што је у политици више конспирације то је у њој више лажи и преваре. Што је јачи утицај тајанствене и двосмислене закулисе, то је у политичкој атмосфери више лажи, издаје, користољубља. Немогуће је објединити и усагласити све; то никада неће успети. Потребно је објединити најбоље, најумније, спремне да одговорно служе неспутани било каквим закулисним “налозима” и “забранама”. Таква заједница треба да позове разумну већину друштва и народа да крене за њом. При том ваља увек имати на уму да та “већина” није у стању да ствара и саздаје, сагледава и гради политику, већ само да се одазове на идеју и подржи програм. Одувек је све значајне и велике реформе смишљала и спроводила у дело предузимљива мањина, док се већина само саглашавала, учествовала и подчињавала. Ово нипошто не значи позив на најболеснији и најизопаченији од свих политичких режима, тоталитарни. Али јесте подсећање да се не прецењује глас масе у политици, пошто она не живи органским сагледавањем и мишљењем, доступним једино мањини најбољих, који треба да је покрену доказивањем и личним примером.

Да би се ово јединство остварило, најбољи људи једног народа – они који хоће и могу да служе општој органској солидарности – морају се договорити и усагласити, чврсто збити редове и приступити обједињавању нације. Уколико најбољи политичари то не учине, урадиће то противдржавни антиполитичари. Јер, политика тражи најбоље људе – проницљиве, одговорне, даровите организаторе, искусне ујединитеље спремне да служе. Свака држава позвана је на одабир најбољих. Народ који то не оствари иде усусрет смутњама и несрећама. Стога све што отежава, кривотвори или подрива политичко-предметни одабир најбољих, свака властољубива завера, частољубиво-партијска сплетка, поткупљивост, политички непотизам, породична протекција, придобијање државно неподобних елемената за гласање, прикривање, и партијско, племенско и верско истицање неспособних штети држави и води је у пропаст. Ко жели истински политички успех дужан је свим силама да предметно одабере најбоље људе.

Оно што такав одабир мора понудити народу јесте остварљиви оптимум у границама опште органске солидарности. Овде се одмах јавља низ питања: Шта тражити? Какав

45

је наш циљ? У чему је свенародна солидарност? Како је остваривати? Какве су мере и закони неопходни? Је ли могуће одмах изразити и остварити “свеопшту правичност”? Као одговор ваља увек налазити и нудити најбољи од остваривих исхода. Никад не маштати о максимуму и постављати себи максималне задатке: из тога неће ништа изаћи осим обмане, разочарања, огорчености и демагогије. Није нужан баснословни максимум, већ најбоље оствариво. Значи, трезвени оптимизам!

Даље: политика је немогућа без идеала, али она мора бити и трезвено-реална. Не може се без идеала – њиме се мора осмишљавати свака мера, његовим зрацима прожимати и облагорођивати свака одлука, он се мора призивати издалека, да греје срца изблиза... Политика не сме да се вуче од случаја до случаја, крпи рупе, нити да се препушта лакоумној кратковидости, стварајући безидејно и беспринципијелно ћифтинство. Права политика јасно види свој “идеал” и чува “идеалистичко” обличје.

Истовремено, она мора бити трезвено-реална. Њен “оптимум” не сме почивати на илузијама нити се преобратити у химеру. Али, томе води непросвећеност масе и доктринерство полуобразованих демагога. Ништа није горе него кад слепа догма успе код непросвећене гомиле, и кад се учврсти терором.

Трезвени и разборити оптимум (описан начелима: “најбоље могуће!” и “највише остваривог!”) увек узима у обзир све стварне душевне, привредне, дипломатске и војне могућности датог народа, времена. Тај оптимум мора бити историјски заснован, утемељен, проницљиво замишљен, и остварив. Истинска политика истовремено је и идеалистична и реалистична. Она гледа у даљину, унапред – на деценије или чак столећа, и не бави се ситном трговином. Усто, одговорна је и трезвена, и не занимају је утопије и противприродне химере. Насупрот томе, безидејна политика је плитка, банална и немоћна; она све замара и свима досађује. Политика химере је самообмана која траћи снаге и разочарава народ. Права, пак, политика има крупне обрисе, значајна је и благотоворна; она јача при остварењу и никог не обмањује, већ штеди снаге и подстиче народно стваралаштво. Њој суди време, а будућа поколења дају јој за право.

Да би се остварио такав могући оптимум, политици је неопходно што боље државно уређење и што боље попуњавање места у влади.

Држава је организација власти, али истовремено и организација слободе. Ова два захтева, као две координате, одређују њене задатке и границе. Уколико је устројство власти неуспешно, све се распада у нереду и анархији, а држава нестаје у хаосу. Али ако занемари слободу и престане да јој служи јављују се принуда, насиље и терор, и држава се претвара у тамницу. Проблем нестаје ако држава црпи снагу из слободе, и користи је ради очувања слободе. Наиме, у својој слободи грађани треба да виде духовну снагу, те да је чувају и траже извор своје духовне слободе и снаге у државној власти. Слобода грађана треба да буде истински и моћни источник државне власти.

Власт је позвана да заповеда, а по потреби и присиљава, суди и кажњава. У држави никад не сме пресахнути импонујућа воља; њен императив увек мора бити довољно

46

моћан да инсистира на своме, и изазове повиновање. Али ово господство грађанима мора обезбеђивати, уважавати, и штитити слободу. Видљива делатност државе –увођење реда, убирање пореза, законодавство, судство, администрација, организација војске – не постоји по себи и ради себе, нити се може одржати као спољни процес. Уколико и постане искључиво спољна, и сведе се на изнуду, отимање, пресуђивање, кажњавање, хајке и погубљења, то јест, на механички притисак и притезање с циљем изазивања страха и глади (као у тоталитарним државама), таква држава ће се пре или касније распасти. Јер државни живот је израз збивања у народној души – њених нагона, тежњи, вољних одлука, уважавања, самоодговорности, повиновања, дисциплине, верности и родољубља. Држава и политика живе правном свешћу народа и црпу своју снагу и успех из ње. При том ваља знати да с једне стране стоји правна свест најбољих људи, а с друге правна свест масе, њеног средњег сталежа. Ако је та свест очувана, држава живи; ако се она цепа, мути, слаби, држава пропада. А правну свест чини слободна лојалност.

Зато је задатак сваке праве политике да васпита и устроји националну правну свест. Васпитавање мора одражавати слободну лојалност, а не ропство, и учити њој, то јест добровољном чувању и штићењу права. Стога се прави и мудри политичар брине да државно уређење и састав владе буду прихватљиви за националну правну свест, и да у њој изазивају солидарност и спремност на сарадњу. Наиме, уколико је народна правна свест ауторитарна, демократија неће успети. А, индивидуалистичка и слободна правна свест неће трпети тиранију. Бесмислено је наметати монархистичко устројство народу с републиканском правном свешћу, као што је глупо и погубно народ монархистичке правне свести увлачити у републику, њему страну и неприродну. Државно уређење и влада су “функције” унутарњег живота народа, његовог рађања и испољавања, и одражавају његову правну свест, то јест историјски насталу самобитност.

Сваки истински политичар зна да државна власт живи захваљујући слободној правној свести грађана, и да је дужна да тој слободи омогући да дише и да се исказује. А на народу је да своју слободу испуњава лојалношћу, и да на владу гледа као на своју и стваралачки је подржава, мада му она донекле ограничава слободу. Стога истинска државна власт треба не само да “везује” већ и ослобађа. И, да учи људе добровољном самообавезивању. Власт “везује” како би грађанима обезбедила слободу, и ослобађа, како би се они научили добровољном подчињавању и заједништву.

Но, државна власт нипошто не сме у народу ослобађати зле снаге. Тешко народу уколико се појави таква власт, при чему је свеједно да ли ће ли зло ослобађати из глупости или порочности. Слобода није разуздавање злих, нити право на злодело. Негативне снаге морају се обуздавати и неутралисати, иначе ће окаљати и уништити слободу. Зло се мора спутати да би добро било слободно, и без страха могло развијети своје снаге. Стога права политика ауторитативно спутава и уређује живот, не би ли тиме ослободила и подстакла најбоље снаге народа.

Али ни сапете снаге зла не ваља уништити. Истинска политика је мудра, опрезна и штеди све народне снаге. Стога јој је својствена вештина да штеди и вољу негативне

47

моћи, и злочинцу, зависнику, рушиоцу, преступнику, разбојнику, бунтовнику и издајнику пружи могућност да се прихвати нечег ваљаног и целисходног...

То је суштина истинске политике. То је пут ка истинском политичком успеху.

Политика је вештина слободе, васпитавање субјекта права кадрог самостално да ствара. Држава која презире, угњетава и одбацује слободну људску личност јесте тоталитарна. Она је бесмислена, противприродна и злочиначка, и заслужује да се распадне и пропадне.

Политика је вештина права, то јест умеће стварања јасне, животне и прилагодљиве правне норме. Држава која доноси нејасне, неразумљиве, неправичне, двосмислене, неживотне, педантне и мртве законе у народу поткопава поверење у право и верност, у влади и судству подстиче самовољу и подмитљивост, и подрива саму себе.

Политика је вештина правичности, то јест умеће уживљавања у особеност сваког појединца, и његова заштита као личности. Држава која свима натура неправичну једнакост неспособна је да препозна особеност – природну неједнакост – живих људи, те зато крши правичност и нагомилава у народу зла осећања, која ће је кад-тад уништити.

То је суштина праве политике. Она се гради помоћу државне власти и зато се то оруђе мора одржавати чистим. Јер, кад постане нечасна, свирепа и похлепна, државна власт заслужује да буде свргнута и срамно пропадне. Политика пружа човеку власт, али прљав човек који злоупотребљава власт и самовољно се понаша преступник је пред народом. Насупрот томе, истински политичар доживљава власт као служење, обавезу, бреме, настојећи да схвати и усвоји вештину владања. И све док њом, пред собом и народом, стваралачки не изнађе право разрешење општих задатака и не ослободи се обавезе, он мора одговорно и одважно носити то бреме служења – па макар се радило о сопственом животу и смрти. Државна власт није играрија ни машкаре, да се маска мења или скида по жељи. Њој је својствена трагичка црта, будући да се сваког трена може извргнути у трагедију и носиоца власти и народа. Стога је истински политичар обавезан да ризикује свој живот попут војника у боју, те кукавице немају места у политици.

Дакле, истински политички успех доступан је само ономе ко се лаћа посла са одговорношћу и љубављу...

Нема ничег јаднијег од несавесног и неодговорног политичара, будући да такав жели да буде познат али не и да се посвети свом позиву. Увек недорастао задатку, он не уме да жртвује ништа своје. Бежећи од сопствене сенке, такав не може имати политичког успеха.

И нема ништа опасније и штетније од политичара без срца. Лишен главног органа духовног живота, такав не воли ни ближњега ни отаџбину, нити зна за верност као одраз љубави. Одан ничему, од самог почетка он издаје сваки свој подухват, а ка

48

земљи којом управља не привлачи ништа Божије. Будући циник, он може “успети” у личној каријери, али никад у истинској политици. Око његовог имена може се дизати и историјска галама коју глупаци и злочинци сматрају “славом”. Такав може изазвати неописиве несреће и страдања, али стваралачке путеве за свој народ он неће наћи.

Историја зна за разне Нероне, Цезаре, Борџије, Маре, али ни они нису били цењени као данас такви за живота, и после смрти. Савремени људи изгубили су живо осећање добра и зла, па изопаченост прихватају као достигнуће, сплетку као умност, свирепост као хероизам, противприродну утопију као светски “програм”. Наши савременици заборавили су драгоцене аксиоме политике, права, власти и државе. “Укинули” су и ђавола, да би му се препустили и поклонили...

И највећи, најсрамнији крах светске историје (Руску револуцију) они доживљавају као највећи политички успех.

Али, ближи се отрежњење.

(Иван Иљин, Пут ка очигледности, Бримо, Београд, 2001, превео Радослав Божић)

Алексеј ХомјаковСРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ

Много вам је, браћо, милости дао Господ Бог последњих година: ослобођење од несносног јарма дивљег и неверног народа, независност и самосталност у јавним пословима, могућност умног, наравственог и духовног развијања у духу Хришћанства које нас је просветлило, и напослетку, могућност да помажете напредовању и срећи своје мање браће поукама и примерима својим. Тако сретне добитке постигли сте ви вашом властитом храброшћу, а дêлом и помоћу и симпатијама једнокрвног и једноверног вам народа руског, а понајвише благословом Бога, који је уредио прилике политичког живота да се прекрате невоље и понижења којима је Он вековима искушавао вашу веру и ваше трпљење.

Ми не бисмо могли а да се не радујемо таквим Божјим милостима кад би се оне излиле на сваки други, нама сасвим туђи народ, али никоме не можемо ми тако сачувствовати као вама и осталим Словенима, нарочито православним. Никакав туђин (ма како он био добар и добро мислио) не може се у том с нама успоређивати, јер за њега сте ви ипак туђи, а за нас, Срби, ви сте земна браћа по роду и духовна браћа по Христу. Нама је мио ваш спољни изглед, који сведочи о крвном сродству с нама; мио нам је ваш језик, који звучи као наш рођени; мили су нам ваши обичаји, који потичу од истог корена с нашим властитим обичајима. Искрено, дакле, и из дубине душе

49

захваљујемо Богу за милости које на вас излива, и молимо Га да продуљи и увелича вашу срећу и прослави вас сваком правом славом духовног добра и општег напредовања пред свима народима.

Добар сте почетак учинили.

Никад се неће заборавити ваше трпљење под многовековним јармом, сјајна храброст у доба ослобођења, а највише разум и осећање правде, што вас је недавно ослободило од управитеља, тобожњег заштитника, а у ствари издајника српског народа. Таки прекрасни почеци обећавају и прекрасну будућност. Народ српски, који је већ стекао поштовање других народа, неће никад унизити своје достојанство. Али, ми знамо да после искушења, кроз која сте ви већ прошли, пред вама су друга, не мање опасна, и ако изгледају мање тешка. Слобода, то највеће благо за народе, налаже на њих у исто време и велике обавезе, јер много што-шта прашта се за време ропства ради самога ропства, и извињава се несрећним утицајем туђег јарма. Слобода удвојава људима и народима њихову одговорност пред људима и пред Богом. С друге стране, слобода и благостање веома су саблажњиви, и многи, који су у несрећи сачували своје достојанство, подлегли су искушењима кад су се од видне несреће ослободили, и тако заслуживши Божју казну, навукли су на себе горе несреће него што су биле оне од којих су се једном ослободили. Сваке спољне и случајне несреће лако се могу савладати; шта више, оне често, искушавајући народну снагу, укрепљују је и васпитавају за будућу славу. Али пороци и слабости, који се увуку у живот и душу народну, разједињују његово унутрашње биће, поткопавају у њему све основе животне, постају за њега извори неизлечивих болести, и спремају му пропаст баш у – по изгледу – цветно време његова благостања и напредовања. Зато, нека је допуштено нама, браћи вашој, која вас воле љубављу дубоком и искреном и којима је тешко на души при свакој помисли о ма каквом злу које вас може снаћи – нека је допуштено нама да вам се обратимо с неким опоменама и саветима. Ми смо старији од вас у садашњој историји и прошли смо кроз различнија, иако не тежа искушења, и молимо Бога да би наше искуство, и сувише скупо плаћено, било на корист нашој браћи, и да би их наше многобројне погрешке сачувале од многобројних опасности, које су у своме почетку често невидљиве, али су у својим последицама веома убитачне. Јер опасности за сваки народ порађају се у њему самом и проистичу често из најплеменитијих и најчистијих принципа, али који нису јасно схваћени или су сувише једнострано развијени. Зато вас молимо, браћо, не окривљујте нас да смо поносити људи који уздајући се у своју мудрост хоће да вам дају ма какве лекције, него верујте у нашу братску љубав, која хоће да знање стечено многим и горким искуствима не остане за вас без користи.

Прва и највећа опасност која прати сваку славу и успех јесте поноситост. За човека као и за народ могућна су три вида поноситости: поноситост духовна, поноситост умна и поноситост спољних успеха и славе. У сва три вида она може бити узроком потпуног пада човекова или пропасти народне и сва три вида сретамо у историји и у савременом свету.

50

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за распрострањење вере у свету. Незаборавна је памет (спомен) њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили многи народи, и ми, Словени, од њих смо добили своје најбоље благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе који не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља да нас подчине и држе у турском ропству да би преко Турака над нама господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе јединственим изабраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју пролили за њих, заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије благодати која је дата њиховим прецима.

Духовној поноситости грчкој одговара умна поноситост свих западних народа. Богу је било угодно да их огради од онаких беда какве су се сручиле на Грчку и на племена словенска, и да им олакша напредовање у развијању наука, уметности и грађанског живота. Они су се користили милошћу Божијом и достигли висок умни развитак. Али заслепљени својим успесима они су, с једне стране, постали (као што је познато) потпуно равнодушни к вишем добру – Вери – и остају и даље у слепилу духовном, а с друге стране постали су не доброчинци осталом човечанству (за што су били позвани) већ његови непријатељи, увек спремни да притискују и поробљавају друге народе. Горко искуство и сувише је јасно то показало Словенима; па и у целом свету лађе европских народа нису весници мира и среће већ весници рата и највећих беда. Свак зна охолост једног Енглеза или кога му драго Немца (ма колико сићушна била његова рођена отаџбина), презирање свих осталих народа у свету, жељу да ногама гази сва њихова права и да их гради немоћним оруђем у своју корист. Убитачно семе рађа убитачан плод, и непријатељство западних народа, а нарочито Енглеза и Немаца, према свима, рађа природну и праведну мржњу свих народа према њима. То је казна за умну поноситост.

51

Обраћајући се к вама, браћо наша, с најискренијом љубављу, не можемо затајити од вас ни наше кривице.

После многих и тешких претрпљених невоља од најезде с истока и са запада руска земља, ослободивши се милошћу Божијом од непријатеља, раширила се на далеко по земној кугли, на целом пространству од Балтичког мора до Тихог океана, и постала највећа данашња држава. Сила је родила поноситост. И кад је утицајем западне просвећености унакажено уређење староруског живота, ми смо заборавили захвалност Богу и скромност, без чега од Њега не може добити милости ни човек ни народ. Оно, истина, у време великих општих опасности ми смо на речима и изретка заиста постајали смирени у души, али није тако било опште расположење нашег духа. Том материјалном снагом, којом смо се одликовали пред другим народима, напрестано смо се хвалили и једино смо се старали да је увеличамо. Наше старање било је упућено да умножимо војску, да повисимо приходе, да застрашујемо друге народе, да ширимо – некад и неправедно – своје области, а да уводимо суд и правду, да укроћујемо насиље осионих, да штитимо слабе и који су без заштите, да чистимо нарави и да узвишавамо дух – то нам се чинило некорисним. О духовном усавршавању нисмо ни мислили; кварили смо народну наравственост; и на саме науке, о којима смо се божем старали, гледали смо не као на развијање Богом даног нам разума, већ једино као на средство за увеличање спољне моћи државне, никад не помишљајући да само духовна моћ може бити сигуран извор и саме материјалне снаге. Како је наопак био правац нашега рада, како је богопротивно било наше развијање сведочи то што смо у нашем слепилу начинили робовима више од двадесет милиона наше слободне браће, сељака, и што смо од општег разврата (пијанства) направили главни извор државних прихода. То су били плодови наше поноситости. Рат, и то праведан рат, предузет против Турака да олакша судбину наше источне браће, постао је за нас казна; Бог није дао нечистим рукама да изврше тако чисто дело. Савез двеју најсилнијих држава у Европи, Енглеске и Француске, издаја Аустрије, коју смо ми спасли, и непријатељско расположење готово свих осталих народа принудили су нас да закључимо недостојни мир; границе наше су сужене, а војено господство наше на Црном мору уништено је. Хвалимо Бога што нас је казнио ради наше поправке. Сад смо увидели наше заблуде, сад ослобођавамо своју потлачену браћу (сељаке), старамо се увести правду у судове, умањити разврат у народним наравима. Дај Боже да се дело нашег покајања и поправке не заустави, да добар почетак донесе и добар плод у нашем духовном очишћавању, и да насвагда познамо да само љубав, правда и скромност могу донети народу (као и човеку) милости од Бога и добро расположење људи.

Свакојако је поноситост материјалном силом по самој својој природи нижа од поноситости духовне и умне: она управља све тежње људске крајње недостојном циљу, али се зато она не укорењава тако дубоко у душу, и лако се од ње може поправити што се њена лажност покаже при првим неуспесима и несрећама у животу. Несрећни рат нас је уразумио, а тврдо се надамо да успеси (кад Богу буде угодно да нас њима обрадује) неће нас увући у пређашње заблуде.

52

И ви, браћо наша Срби, лако можете подлећи таквом искушењу према другима, према нашој заједничкој браћи. Пред једнима можете се поносити гледајући њихову слепоћу у Богопознању; пред другима гледајући њихово робовање; пред многима, гледајући њихову слабост. Али, помислите да ваше боље Богопознање није од вас самих, већ од милости Божје: очеви ваши завештали су вам Православље, као што су другима завештали јерес, а лакше је очувати и одржати истину него од наслеђене лажи вратити се истини. За то се имате зашто радовати, али немате повода поносити се. Тако, и робовање не даје повода презирању. Успех у борби често зависи од прилика које ни највећа храброст не може победити. Зар и ви сами нисте дуго робовали? Зар дуго није робовала и Русија под Татарима? И ето Господ је ослободио прво нас а потом и вас, а Бугари, чије се царство на далеко славило, сад су под јармом; и Чеси, чији су напори достојни сваког дивљења, преклањају главу под туђом владом. Таква је сада воља Божија, а будућност је непозната, јер, иако по несрећи велики део Словена робује под туђином, сви они по својој храбрости достојни су слободе. Исто тако, и слабост неког племена не даје вам право да га презирете, јер често слаби и незнатни у свету постају најјача оруђа воље Божије. Зато не вређајте браћу вашу презирањем, које пада теже него и само ропство, већ имајте на уму да су вам они равни, иако мање сретни. Ви, по милости Божијој православни, слободни и силни привлачите к себи искреним пријатељством слабе, ослепљене и који су у ропству. Нека сваки Словенин, из ма ког краја он био, видећи вашу братску љубав према њему, буде готов помагати вас добрим жељама, срдачном наклоношћу и заједничким радом. То заповеда Бог, а то је и ваша властита корист. Бог је тако уредио судбу данашњега света, да је најлепша човечија врлина, тј. братска љубав, у исто доба једини спас Словена од непријатеља и угњетача, које сами знате, и није их потребно именовати. Хвалимо Бога за његову свету вољу.

Ми знамо да има словенских племена која се још ничим нису прославила, док се ви још из старине можете похвалити многим сјајним делима. Али и тога ради немате повода поносити се. Иако сте се и у пређашња времена одликовали јунаштвом, сетите се колико је у летописима вашим записано вашег разврата, издаје, међусобног крвопролића, братоубиства, па чак и оцеубиства, од чега се и нехришћани гнушају. Зар се из тога не види да света Вера, која је озарила ваше претке, није продрла у срца њихова и постала, као што би требало, за њих извор светости и врлине? За те њихове пороке и због њих Господ Бог казнио је многа њихова поколења. Ми ово не говоримо да бисмо вас, нашу драгу браћу, вређали, но да бисте ви, одбацивши сваку поноситост и појмивши како своје кривице тако и казну Божију, унапредак тежили свакој врлини и свакој часној слави, достојној хришћанског народа, и да бисте стекли поштовање и љубав од свакога – чему сте, као што смо рекли, добар почетак учинили.

Заиста, Срби, велике милости даровао вам је Бог – веће, држимо, него што ви и сами знате. Здравље је једно од највећих блага за човека, али га он позна тек кад га изгуби, или кад види туђе болести и упореди са својим здрављем. Тако и ви можете познати своја преимућства само упоређивањем с недостацима других друштава (на што ви још нисте обраћали пажњу), или отвореним признањем тих друштава, која су искуством познала своје слабости и узроке им. Нека вам то сазнање послужи као опомена да

53

бисте могли избећи погрешке које други народи нису умели избећи, и да се не бисте, примајући оно што је добро и корисно, заразили оним што је зло, које се често меша с добрим и неприметно је за неискусно око.

Прва, најважнија и неоцењива срећа ваша, Срби, то је јединство ваше у Православљу, тј. у вишем знању, вишој истини, у језгру сваког духовног и наравственог напредовања. Ваше јединство у Вери тако је да за Турчина речи „Србин” и „Православни” значе исто. То најбоље од свих блага треба да цените више свега, и да га чувате као зеницу ока, јер, у самој ствари шта је Православље него зеница унутрашњег духовног ока.

Хришћанство није по свету посејано насиљем, нити је насиљем разрасло, већ побеђујући свако насиље. И према томе оно не треба да буде насиљем чувано, и тешко онима који хоће да силу Христову бране слабим човечијим оружјем! Вера је ствар духовне слободе и не трпи никакве принуде; јер истина вере побеђује свет и не тражи светски мач за своју победу. Зато поштујте сваку слободу савести и Вере да нико не би могао вређати истину и говорити да се она боји лажи и да се не сме борити с лажју оружјем мисли и речи. Служите Божијим заповестима не с бојажљивошћу и сумњањем у њину моћ, већ смело и с мирним уверењем у њину победу.

Али, с друге стране, имајте непрестано на уму значај и достојанство Вере. Веома се варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидним концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух, који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или је као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, Вера је виши друштвени принцип, јер и само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима.

Здраво грађанско друштво оснива се на појмовима његових чланова о братству, правди, суду и милосрђу, а ти појмови не могу бити једнаки ако је друштво састављено од људи разних Вера. Јеврејин и мухамеданац исповедају једнога Бога као и Хришћанин, али јесу ли њихови појмови о правди и милосрђу једнаки с нашима? Неко ће рећи да они не знају ни таинства свете и приснопоклоњајеме Тројице, ни љубави Божије која нас је спасла кроз Христа, и да је према томе разлика међу нама сувише велика; али ми знамо да и међу Хришћанима, осим истине Православне Цркве, нема потпуно јасног појма ни потпуно искреног чувства братства. Тај појам, то чувство, васпитава се и снажи само у Православљу. Није случајно што се само у земљама православним очувала општина и светиња општинске пресуде и покорност свакога пред решењем браће. Верско учење васпитава душу чак и ако нема друштвеног живота. Католик тражи власт личну и ван свога друштва, као што је навикао покоравати јој се и у верским стварима; протестант иде у личној слободи до слепог самопоуздања као и у свом уображеном Богопознању; такав је дух учења

54

њихове вере. Само православни, задржавајући своју слободу, покорава се једногласној одлуци општинске савести. Зато је народна општина могла сачувати своја права само у православних; зато и Словенин, ако није православни, не може бити потпун Словенин. То с тугом признају и наша браћа, која су обраћена на западњачку лаж. То се исто огледа и у свима пословима суда и правде, и у свима појмовима о друштву, јер основа томе лежи у братству.

Нека је свако слободан у вери и њену исповедању. Нека нико не буде угњетаван и гоњен због ствари Богопознања и Богоисповедања – велимо нико, па ма то био (сачувај Боже) и Србин који би скренуо с истинитог пута; нека вам он ипак буде брат, иако је несрећан и заслепљен. Али такав нека не буде ни законодавац, ни управитељ, ни судија, ни члан општинског збора, јер је друга његова савест, а друга ваша. Велики Апостол народима вели: „Зар вас Хришћане није срамота да вам суде незнабошци? Нека вам суде браћа.” Зато иноверац нека за вас буде гост, кога штитите од сваке неправде, и који се користи свима правима као и ви у приватном животу, али он не треба да буде пуноправан грађанин или син великог Српског дома који суди с браћом у пословима општенародним. Бог вас је избавио од унутрашњег разједињења, немојте допустити разједињење у самим недрима савести народне и општенародног духа. Тешко нам је помислити да сви Словени нису Православни, али верујемо да ће се и они сви временом просветити истином. Ми их од срца волимо, и готови смо увек пружити им руку братства и помоћи против свакога, али мислимо да се ни они неће наћи увређени овим искључењем – и сами не би хтели у ваше друштво уносити семе раздора и разномишљења и ради љубави према вама.

Међу вама има богатих и сиромашних, исто тако као силних и слабих, здравих и немоћних, умних и глупих. Али шта би ви рекли о закону у коме би се наређивало да тај и тај буде богат, а тај и тај сиромах; или тај и тај да буде силан, а тај и тај слаб; или, тај и тај да буде паметан, а тај и тај да буде глуп? Би ли био паметан такав закон, и би ли био сагласан са Хришћанством: зар ви сви нисте људи? Зар сви нисте Словени? Зар сви нисте Срби? Ви сте срећни над све народе у томе што сваки Србин гледа на Србина као њему равна, и међу вама нема виших и нижих, осим по служби народној која људима одређује разне чинове према заслугама или потребама државним. Чувајте ту једнакост и достојно цените то велико благо. Не допуштајте никакве законе, никакве мере владе, никакве обичаје који би могли уништити братство. У свима другим земљама заведен је таки наопаки принцип да се једни сматрају племенити а други ниски по крви: „тај и тај није ми раван”, или „тај и тај не може бити у нашем друштву, јер је ниског порекла”, или „тај и тај не сме просити моју кћер, јер није од племените куће ” итд. Из велике неправде ниче велико општенародно зло: поноситост тобожњих виших, злоба и завист тобожњих нижих, а из тога проистиче раздор и општа слабост. Нека то зло остане код оних код којих се већ налази и потиче из историјске прошлости. Не калемите на себе болест од које вас је Бог избавио. Не заборављајте пример Пољака, ваше једнокрвне браће! Тамо су неколике хиљаде сматрали себе народом, а народ су сматрали стоком једва достојном имена човечијег, и држава је Пољска пала и поред свих ратних успеха, све своје храбрости и све своје славе. Не заборављајте ту лекцију. Нека судија суди, нека

55

управитељ управља, нека кнез кнезује како је и потребно друштву, али ван своје дужности нека сваки Србин и сад и свагда буде једнак са својом браћом.

Многоме којечему, браћо, морате се ви учити у народа којима је Бог изодавна дао слободу од спољњег угњетача, и могућност да посвете своју мисао усавршавању у наукама и у уметности. Ви сами видите и није потребно доказивати вам какву моћ даје наука човеку и како му она покорава и саму природу. Али наука даје још и више нешто: она шири границе богоданог нам разума, просветљава наше умне погледе, открива тајне Божијег света и чудеса Његове творачке премудрости. Стицати науку не само да је неопходно за друштвени живот, него је и обавезно ради испуњења воље Божије, која нам је дала разум као многоплодно поље, које не треба да лежи запарложено и зарасло у трње незнања и лажних мисли, него да се украшава жетвом знања и истине. И тако, велимо, да треба много добрих и корисних знања да добијете од других народа (Немаца или којих других) да би достигли онај степен умнога развитка за који сте позвани. Али знање још није право просвећење. Знање је раширење умног богатства, а право просвећивање је поред тога још развиће виших принципа наравствених и духовних. Добити знање није веома тешко, али је виши задатак човеков добити више наравствено откриће. Многи људи, који су услед животних прилика остали без научног знања, али дубоко прожети наравственом светлошћу, ближи су правом просвећењу него људи који много знају, али су без духовне моћи и живота духовног.

Верујте нама, Срби, који знамо и који смо на себи, а унеколико и на нашој отаџбини, искусили болести садашњега света. Многи и најбољи људи у целој Европи завиде вам на вашим преимућствима, иако их потпуно и не познају. И та је завист разумљива, јер јединство вере, закон и осећање братске једнакости, заједница живота и простота нарави така су блага која се не купују ни знањем ни појединачним напорима ни државном моћи ни уређењем. Ви приступате развијању ваших умних богатстава и, разуме се, треба још многому којечему да се научите. Али, ви прилазите томе не као сиромаси већ као богаташи, не као нижи међу народима, већ као виши, јер, све оно што имају други ви можете добити с невеликим трудом, а оно што је ваше властито, Богом дано, то они добити не могу. Чувајте та своја блага и високо их цените! Поноситост је велики и убитачан порок, али је исто тако убитачно и самоунижење, које не зна цене даровима даним нам од Бога. Нека вам наше погрешке буду опомена и лекција.

И ми смо имали многа од тих преимућстава која ви сад имате; нека у мањој мери, нпр. братску једнакост и простоту живота, а нека чак и у већој, нпр. снагу и силу општинског уређења. И ми као и ви услед историјских догађаја дошли смо у додир с Европом и њеном просветом. С тугом смо увидели своје незнање и туђе знање. Ми смо заволели то знање и трудили смо се да усвојимо његово благо; и били смо у праву, јер је така обавеза човекова. У слепом обожавању туђег богатства ми нисмо умели распознати његову злу примену, и заборавили смо своје више богатство. Нама се чинило да земље ученије од нас превазилазе нас у сваком погледу, да је сваки њихов

56

обичај, свако уређење боље од нашег властитог. Уместо да смо се учили туђему како је требало, ми смо се стали на њих угледати, подражавати им. Уместо правог смисла просвећења, уместо унутрашњег језгра мисли које је у њему, ми смо стали примати његову форму и спољни изглед. Уместо да пробудимо у себи самотворну снагу разума, ми смо стали изреда примати све што је туђи ум створио, слепо у то веровати чак и кад је лажно, тако да нас је оно што је требало у нама пробудити крепку радљивост мисли и духа потопило у дуги умни сан. Суд смо тако примили од Немаца с његовом тајношћу и с његовим формалностима, које не допуштају приступ човечијој савести; управу смо уредили на немачки начин, која не одговара нашим властитим потребама; грађанским и војничким чиновницима дали смо туђа имена; војску смо на немачки начин преобратили у покретне машине, противно духу народном, и стезали те машине наказним хаљинама као ланцима који не допуштају слободно кретање делова тела; красно и удобно одело наших предака замењивали смо ружним оделом западних народа, које некад неће моћи људи помињати без подсмеха; мењали смо своје обичаје да бисмо примили туђе, и непрестано их мењамо како их туђинци мењају; напослетку (срамота је то и помињати) и сами језик свој, велико наречје словенског говора, најстаријег и најбољег од свих човечијих говора, презирали смо, напуштали у писању, у друштву, па чак и у пријатељском разговору, и замењивали жалосним муцањем најоскуднијега од свих европских језика (француским). Такво је било наше безумље: такве су биле појаве кад је материјалну поноситост државе пратило самоунижење народно. Али то самоунижење није било у народу, већ само у вишој класи која се одцепила од народа: она је хтела да се угледа у свему на туђина, хтела је да изгледа туђин, и за народ је туђин и постала. Ишчезло је свако поверење, свако духовно општење, свака размена мисли. Разум милионâ остао је бесплодан за друштво које се закључало у тесне границе невеликог броја хиљада људи који су пристали да се одрекну свих својих рођених обичаја. Ти људи уместо за просветом јурили су за њеном сенком поносећи се тим што су у очима народа изгледали као Немци, а народ је бежао од правог знања видећи у њему као неку вражију и за руски народ убитачну силу. Погрешка виших увела је у супротну погрешку ниже, и наше слепо клањање европском знању и просвети зауставило је за дуго времена развиће знања и просвете у руској земљи.

Није потребно, браћо, објашњавати вам какве су убитачне последице биле овог унутрашњег разједињења, какво је мноштво погрешака проистекло из те једне, каквим неправдама и страдањима у приватном, каквом бестидношћу у јавном, и каквом слабошћу у државном животу кажњени смо били због овог нашег поклоништва туђинству. Ни сад се нисмо избавили, и скоро се нећемо избавити од горких плодова тога поклонства. Ми то видимо и осећамо свуда и у свему, али вама, који живите далеко, то не може бити тако очигледно. Зато сматрамо за врло потребно да вам изнесемо бар један пример, по коме ћете моћи судити о осталом.

Свима је познато да су брегови Црнога мора пре цара Петра Првог припадали Турској, и само је ушће Дњепра било у рукама руских козака, наше браће Запорожаца. Они нису имали ни лађа, ни могућности да их граде. На лаким чамцима, често и на ораницама, пуштали су се они на бурно море, страшно још из старине морнарима,

57

страшно и сада поред свег савршенства морске пловидбе, и налетали су хиљадама на брегове вечних непријатеља хришћанског имена. Од Батума до Цариграда ширили су страх и трепет. Трапезунт и Синоп и сама утврђења Боспорова дрхтали су пред њима. Турске флоте, које су слободно шетале Средоземним морем и често претиле обалама шпанским, француским и талијанским, скривали су се у пристаништа пред чамцима запорошким. Не хвалишемо се, но говоримо истину, а сведоци су нам сами турски летописи и још незаборавно предање у причама. У целој Европи нема ни једнога народа који би се могао похвалити тако дивним храбрим делима на мору. И опет без хвалисања можемо рећи да северњаци нису ни у чем уступали својој јужној браћи. Зар се није могло надати да ће руска флота с таким људима далеко наткрилити флоте других народа кад се чамци замене јаким и силно наоружаним бродовима? Такав успех не само да је био вероватан, већ смело тврдимо био је несумњив. Али, морамо признати, очекивања се нису испунила и поред неоспорне храбрости наших морнара. Откуд така недаћа? Зашто да људи који су на мору далеко били над својим такмацима постану им једва равни? Но, узрок је сасвим прост. Они су постали сасвим други људи, а не они који су били пре. Цар Петар почео је први градити у нас велике лађе, по угледу на холандске (и за то му част и слава!), али, паметном послу он је додао велику лудост. Имена свих делова лађе, све речи које се тичу пловидбе, све речи за команду он је узео од Холанђана. Какве су се јавиле последице? Таких немачких речи, таких имена која су за руско ухо без икаква смисла, и која руском уху не представљају ништа, накупило се на хиљаде. И сад ступа на лађу будући морнар, човек кога је Бог обдарио необичном окретношћу и смелошћу, човек као и они који су у стара времена са уским чамцима разоравали обале Црнога мора, потресали Цариград и уништавали турске флоте – али он не ступа сад у морнаре, већ у ђаке. Он мора да учи напамет хиљаде бесмислених речи, које му необично звуче, и у том бесмисленом учењу пролазе године његове ватрене и живе младости. Уместо да заволи свој посао, да стече морнарско искуство, он постаје равнодушан и добија чак као неку одвратност од свога посла, од своје лађе, па и од самога мора. Прођу године, и морски јунак претвори се у полумртви немачки речник. Он ће, истина, вршити своје дужности зато што је хришћанин и Рус, али прави морнар у њему је бесповратно изгубљен – по томе примеру судите, браћо, о свему. Сва руска земља претворила се у једну лађу на којој се чују само речи немачке команде.

По милости Божијој ми смо почели сад долазити к себи и враћати се своме језику, своме рођеноме духу. Нас је спасла вера, коју нисмо изневерили; спасла нас је чврстина народа, који се није саблазнио примером више класе; али се болест не лечи брзо, а изгубљене године не повраћају се. Нека вам наш пример буде лекција! Учите се у западних народа, јер је то веома потребно, али се не угледајте на њих и не верујте им, као што смо се ми у својој слепоћи угледали и веровали им. Нека вас Бог сачува од те страшне напасти.

Туђ ум треба у вас да буди радљивост вашег властитог ума, и том радљивошћу ве ћете се све више и више уздизати. Ви не треба на себе да калемите туђи живот, јер ћете накалемити на себе не туђе здравље већ туђу болест. Да речемо још више: оно што у другом народу не само да није штетно, већ је чак и корисно, то ће код вас постати

58

почетак зла и погибли. Свако живо створење има своје законе бића, свој ред и свој склад на чему је основан његов живот, и што са своје стране одређује својства његових појава и плодова. Али то што је у једном живом створу уредно и складно (јер је сагласно с његовим бићем), кад се накалеми на други, чије је биће основано на другом закону, постаје извором нереда и нескладности. Нико не може певати туђим гласом, нити лепо ходити туђим ходом.

Тако и унутрашњи живот неког народа долази у неред и у нескладност ако допусти да се у његове жиле улију струје туђег живота. Зато строго просуђујте туђе мисли пре него што их примите, и не будите брзи на увођење новинâ, осим ако би корист од њих била јасна и несумњива.

Ви имате много једнокрвне браће ван граница ваше кнежевине, која вам искрено желе добра, и својом образованошћу и знањем могу вам често принети много користи. Примајте их с љубављу, саслушавајте њихове добре савете, користите се њиховом срдачном службом са срдачном захвалношћу, али и ту будите опрезни. Често бива да су они живели и образовали се под силним упливом туђинских принципа, рецимо нпр. немачких, и заволели су их. Често се догађа да су по навици примљеној из детињства они несвесно изменили склад свога унутрашњег живота и свога ума, научили су се нпр. да умножавање формалности држе за државничку мудрост, да притисак држе за услов поретка и реда, да је тачност у актима јемство тобоже боље и верније него човекова савест, да је чиновничко мешање у све и чиновничко туторовање над свима једина заштита општег мира и поретка, и, напослетку, научили су да немачку извештаченост сматрају за право образовање, а словенску простоту за остатак старинске дивљине. Разуме се да њих не треба за то кривити, јер је њихова заблуда сасвим природна, али вас молимо да се од ње чувате, а њих молимо да не верују сувише у своју уображену мудрост, и да имају на уму да они не ступају у вашу дружбу као најчистији и најбољи, већ као људи мало изопачени, који треба да своју душу оперу од туђе заразе. Простота је виши степен у друштвеном животу него најстарија извештаченост, и сваки принцип који истиче из духа и савести узвишенији је од формалности и административног пискарања. Прво је живо и живи, друго је мртво и умртвљава. Оставите ово друго Аустрији.

Истом таком речју обраћамо се и к вашим младим суграђанима, чедима православне Србије који су своје научно васпитање добили ван границе рођене земље у туђим крајевима на западу, а можда чак и у нашој Русији. Нема сумње они су стекли много умнога блага за обогаћење своје отаџбине, и другим начином не би га могли стећи, али ретко који, а можда ни један, није остао без икаква штетног страног утицаја. Они сами не треба да се сувише уздају у себе. Прекидање живе везе с отаџбином за неколико година не остаје сасвим без штете: много добрих и природних осећања – иако само за време – утрну, много саблажњивога и нечистога поткраде се у душу. Нека сваки вративши се стави се као на искушење! Нека се сваки опет потпуно саживљује са својим народом док се сам не осети опет правим, простим Србином, који се само научио којечему у других народа. Нека заслужује ваше поверење, пре него што стече поверење у себе самога.

59

Ни строгошћу ни законима не могу се сачувати обичаји од кварења. Строги закони само показују да друштво није тврдо у своме убеђењу, и под њиховом уображеном заштитом тајни извор наравственог кварежа расте док не одоли или измени сам закон. Често се строгост закона преживи и помаже оно од чега је пре требало да брани. Тако нпр. у нас су некада мислили да оштрим и неразумним законима сачувају руске обичаје да се не промене на туђе, а после је цар Петар стао кажњавати смрћу или робијом не само оне који су се држали руског обичаја у оделу, него и оне који су тако одело правили онима који су га желели носити. Тешко је поверовати у таку безумну строгост против домаћих обичаја, али да ми не измишљамо сведок нам је зборник руских закона, и признајемо да је извор потоњој оштрини у лудости ранијих божем заштитних мера. Само унутрашње уверење и осећање народно чува обичај, који истиче увек из душе, из унутрашњег живота. Нека у вас буде заштита српском обичају не строгост закона, већ друштвено презирање оних који га руше. Ми знамо да обичаји не могу до века остати непромењени, и да потребе живота мало по мало мењају или прилагођавају их према променама самога живота. Унутрашњи осећај народни одређује колико је потребно то мењање. Тако нпр. сам језик прима из туђих језика потребни притицај туђих речи за именовање предмета или појмова којих нема по природи појединих крајева или по животном уређењу становника. Не треба, разуме се, да Србин измишља своје називе за прекоморског тигра или крокодила, за енглеског пера, за француску моду или немачку дипломатију, али зашто би ви (као ми) стали искати туђе речи за предмете и појмове који могу добити имена из вашег рођеног језика? Изгледа да је тако притицање туђих речи ситна погрешка, али није тако. То је непосредна и велика штета од које је тешко избројити све последице. Узрок је њен умна лењост и немарност према свом властитом језику, а последице су сиромашење самог језика, тј. сиромашење мисли народне, која је недељива од језика, те погибаона примеса туђег живота, и често рушење најсветијих начела народног живота. Дајте ма каквој власти туђе име и сви њени односи према народу измениће се и добиће други вид који се неће скоро поправити. Назовите свету веру религијом и покварићете и само православље. Тако је важна, тако много значи реч човечија, Богом дана јој сила и печат њена величанства. Ми смо вам већ показали како је штетно за нас било туђе називање свих предмета за морску пловидбу, а могли бисмо вам показати још много других примера. А шта да кажемо о несрећној Пољској? Рано је ступила она на тај погибаони пут, на који смо ми стали доцније, и, надамо се, само привремено; рано је она искварила свој живот том усменом туђинштином. Шљахта, кастелани, маршалки, рицари, војти нагрдили су њену словенску простоту, њене друштвене односе: народ се расцепио по пола, и клица будуће пропасти пала је, разрасла се баш у време тобожње државне силе. Пољска се поносила тиме што је у њој цветао римски језик (заједно с римском религијом); Пољска се поносила тиме што су се у Француској њима Французи дивили лепоти речи њихових панова; а народна реч и народна мисао спавали су као запарложено поље које човеку не доноси никаквих добрих плодова. Последице су вам познате. Тужно нам је говорити о погрешкама и гресима пољским, али смо дужни опоменути вас на несрећне примере код других народа, и, као што видите, непристрасно говоримо и о самима себи.

60

Обогаћавајте ум знањем језика, али не допуштајте у себе говор туђим језицима. Нека онај који у Србији говори туђим језиком буде цењен онако као што се цени папагај. Нека шепури своју ћубу на свом седалу.

Изгледа да се сав обичај састоји из ситница, али он сам није ситница. Чега би нпр. важног могло бити у оделу? Зар није свеједно како је човек одевен и како су сашивене крпе којима се он покрива? Та то је сасвим мртва ствар и не може утицати на живот. Тако и у нас говоре, али ви томе не верујте. Благородство душе човечије тако је да и мртва ствар добија од ње жив значај и утиче на живот. Промена народног одела на западно потиче од злог извора, од презирања онога што је своје и од клањања пред оним што је туђе. Слаже ли се тако осећање с братољубљем и с оним поштовањем које је сваки човек дужан одавати својој земљи и своме народу? Та би се промена могла опростити кад би се чинила ради удобности, па и ради лепоте, али процените сами чега лепога и удобнога има у западњачком оделу почињући од везеног кафтана и посипања главе белим прашком до садашњег фрака и вратне мараме? О женском оделу да и не говоримо: оно је увек било или нагрдно или непристојно, а често обоје заједно, и нагрдно и непристојно. Западно одело непрестано се мења и непрестано се управља по такозваној моди. А шта је то мода? Тамо негде (понајвише у Паризу) мали круг људи одреди према свом нахођењу крој хаљине или начин чешљања, а остали Французи, а за њима и остали народи, то одмах примају не усуђујући се да посумњају да је то лепо, ма како оно било ружно. Промислите беспристрасно о узроку тога подражавања и уверићете се да оно долази од душевног робовања такозваним вишима, а где је робовање тамо душа губи своју чистоту и благородство. Народно је одело слободни народни обичај; слободно је у нечему и мењати га ради боље удобности (јер је и сам обичај тако постао), али угледање на западно одевање није ништа друго до признање робовања укусу такозваног вишег друштва. Нека они којима је драго то признање буду уважавани онако како заслужују, тј. као што човек уважава мајмуна.

Многом којечему, као што рекосмо, треба да се учите у странаца, а често и да се користите њиховим услугама. Умејте их ценити, награђујте их, волите их и захваљујте им на користи које вам доносе, али их не примајте у своје друштвено братство сем ако би били православни, а нарочито православни Словени, јер вам они нису туђинци. Ми велимо користите се њиховим услугама и према користи коју дају и награђујте их, али то све ми говоримо о пословима трговине, наука и уметности – у грађанске ваше послове они не треба да се мешају. А шта да речемо о ратним пословима? Часно је и праведно бити се за сваку правду човечију; али има људи који не питајући за кога ће и за што се бити иду у најам да се бију за туђине и за туђе државе. Они за новце продају своју крв и крв оних које ће убијати, и има царева и народа који је купују. Нека ни једно ни друго не буде код вас, благодарних и јуначких Срба. Оставите којекаквим Немцима да се продају за убице, а храбром Напуљу, часној Енглеској и глави римске религије папи да их купују! Нека при њима остане така гадост. Држимо да не би требало ни да вас опомињемо за то, али ви сте ступили у друштво других народа код којих је појам о томе шта је часно, а шта нечасно врло колебљив и неодређен, и по невољи морамо вас опоменути на то зло, које још није довољно обелодањено и

61

осуђено, и према томе може саблазнити људе, ако им се то не каже. И ми смо у стара времена имали Немце да се за нас бију, зато смо им после доста и робовали.

Не подајите се саблазни да будете Европљани! Та се реч сада често употребљава, а какав јој је смисао? Шпанци, Шведи и Французи подједнако су Европљани, па јесу ли налик један на другога? Врло мало имају они заједничкога. Да та реч не означава неки виши ступањ развића духа човечијег? Красно ми је то више наравствено развиће у народа који себе заштићује рукама најмљених убица, и још не увиђа гнусност свога греха, а ти народи су такође Европљани. Лепо ми је то наравствено развиће код народа који су направили савез да спасу народ који је од вајкада непријатељ хришћанству и законима човечанским, а тај савез је савез европских држава. Дивно је наравствено развиће народа чији представници готови су братимити се с таким потурицама као што је Омер-паша! Врло је на ниском ступњу наравствено достојанство Европе. Ту недавно, приликом једног бродолома, Црнац, Африканац, да би спасао своје другове да не помру од глади добровољно је жртвовао свој живот, и ти другови, европски Немци, примили су ту жртву и појели га. Ко је био виши пред људима и пред Богом? Или црнац Африканац који је дао свој живот да би спасао браћу, или Немац који га је појео да би продужио свој живот? Где је ту част европскога имена? И заиста, полуримски и немачки народи међу собом не хвале се њоме. Они, или боље рећи њихови агенти и посланици и наша браћа која су изневерила своје народне обичаје, употребљавају ту реч као вешт мамац за Словене да би им натурили духовно ропство, и по несрећи често се ми хватамо за ту обману! Тежите за именом човека, и још више именом хришћанина, и да стечете све оно чиме се тако име оправдава, а ни мало не гледајте да ли ћете достићи свој високи циљ европским путовима или којим другим. Не одевајте своју умну слободу кицошким оковратником с натписом „Европљанин”.

Чувајте простоту својих нарави. Једино у њој наћи ћете јемство друштвене снаге и друштвеног здравља – у њој је корен праве храбрости и способности ка самопожртвовању. Нека Србин у својој отаџбини не гледа да се разликује од своје браће ничим другим сем услугама учињеним својој отаџбини или словенским земљама. Ако би он и заслужио почасти у другим земљама, шта је вама стало до тога? За њега би било непристојно да се тиме хвали пред вама, и ви не треба да му допуштате таку сујету. Рецимо да га страни владаоци и уважавају и да су му за што било захвални, он нека се хвалише знацима тога уважења или захвалности ван Србије, а на скупу Срба то не треба да буде. И да ли ће похвала енглеске краљице или аустријског цара бити похвалом и у вашим очима? Ми сумњамо. Нека се Србин кити само наградама добивеним од народног мишљења и од српске државе. Ако се деси да његов рад баш у другим земљама буде на корист или част његовој отаџбини и браћи, нека сама Србија о томе суди и награђује га, а туђ суд и туђе награде не треба да допуштате. У самим почастима и знацима одликовања будите опрезни. Нека она буду наградом само за службу општу. Ко је послужио отаџбини може од друштва добити сведоџбу своје службе, али не допуштајте и одбацујте свако спољашње одликовање за труд који човек хришћанин уложи за корист свога ближњег или за испуњење закона Христова. У томе он већ не служи људскоме друштву већ вишему судији, својој савести, и томе ко суди његовој савести, Богу. Свака друштвена награда, сваки знак

62

одликовања, био би увреда за само дело и поруга на суд који је виши од вашега. Ми знамо да други народи допуштају себи такву противзаконитост, но ви бежите од тога с презрењем. Помислите сами, би ли се ви усудили прикачити на груди Апостолу Павлу какву златну плочу за његово апостолство? Тако судите, само у мањој мери, о сваком делу које се учини ради савести и Бога, била то милостиња или спасење људи с опасношћу свога живота, или духовни труд. Шта може, нпр, бити неразумније и, рецимо још више, шта може бити богопротивније од знакова одликовања датих људима за проповеди, поуке, или за црквену управу? Зашто не би давали награде и за пост и за молитву и за дарове исцељења? Друштво награђује за друштвену службу, но и то не треба да буде повод сујети; зато би вам ми саветовали да награђујете само старце који су свршили своју службу, да би их свак могао познати на сабору и радовати се гледајући на заслужног старца. А ономе који још служи нека буде наградом сама његова служба, његова дужност и ваше поверење к њему.

Презирите раскош, она је сама по себи недостојна паметних људи, и учинила би да плаћате данак другим народима. Не поводите се за њима. Разликујте предмете који служе правој удобности живота од предмета раскоши. Први чине и сиромаху живот бољим (нпр. боље осветљење, јака и лака одећа, несагориво посуђе и др.), а други служе само разнежавању богатих. Не мешајте уметност, која изражава најбоље тежње душе човечије и облагорођава је, с кицошлуком и увесељењем, које душу унижава. О свему томе ми ни од кога нисмо могли чути опомене, и падали смо, а често и сад падамо у погрешке штетне и по јавни и по приватни живот. Још и сад смо готови подједнако ценити великог песника који прославља своју отаџбину и позоришну играчицу, чија је уметност само за презирање. Ви сте за сад још сиромашни, као људи који су се недавно ослободили ропства. Али ваша је земља богата даровима Божјим, а ви сте трудољубиви: богатство се ваше мора увеличати. Не употребљавајте ново богатство на празан бљесак и раскош! Нека богаташ употреби сувишак свога богатства на помагање сиротиње (разуме се не идући на руку ленствовању) или на општу корист и опште просвећивање. Нека буде у земљи српској та света раскош да за трудољубивог човека у њој не буде нужде и оскудице. Нека су богато и сјајно украшене цркве: храмови Божији! Али у вашим приватним кућама нека буде скромност као и у вашем домаћем животу. Раскош појединог човека чист је губитак за друштво и крађа од њега, и треба да се од ње гнушате. Кадифа и златоткане материје пољских панова оденули су Пољску у дроњке, а и ми се немамо чим похвалити. И у самим државним и јавним зградама гледајте на простоту која ипак може бити лепа. И у њима раскош, кићење и бљесак свагда су на штету правој користи, па кад и изгледа да нису штетни, штетни су тим што служе као знак друштвене поноситости и државног самохвалисања, а обоје је противно Богу. Знајте, Срби, да је она земља велика у којој нема ни оскудице у сиромашних ни раскоши у богатих, у којој је све просто и без сјаја осим храма Божијег. Таква је земља уистину силна, Богу угодна и од људи поштована.

По свету се о вама разноси велика хвала, коју ви, држимо, заслужујете – хвала о чистоти ваших нарави. С тим је скопчана светиња и сила породичких веза, срећа и

63

права радост живота, народно здравље, и – непосредно или посредно – сви услови друштвеног напредовања. Нека не буде поштован у друштву онај који је нечастан у свом домаћем животу. Онај који нема савести или је не слуша у свом личном послу, неће је слушати ни у јавним пословима, па му не треба поклањати поверење, јер одликујући поверењем порочне људе само друштво постаје саучесник њихових порока. Немају право они који веле да и таквим људима треба давати да врше грађанске дужности ради њихове памети. Напротив, уклањајте их из јавних послова, јер ће се и међу добрима наћи људи исто тако паметних и који више заслужују ваше поверење. Мора се, напослетку, рећи да је поједина корист, коју би могла причинити друштву памет поквареног човека у јавном послу, много мања од рђавог примера који се даје поверавањем јавних послова такоме човеку.

Ви ћете од сад бити много више у додиру с другим народима, и не поводите се за њима, нарочито за Французима и Немцима, што они не пазе на чистоту нарави. У томе погледу Енглеска је испред свих народа, а од чистоте домаћег живота зависи и политичка моћ државе. У многих народа влада ружно и и богопротивно мишљење да чистота нарави више личи жени него човеку. Презирите тако мишљење! Од владања човека зависи и владање жене, и кад би човек као јачи, круна Божијег саздања, тражио од слабије жене оне врлине које сам нема, то би било не само непаметно него и непоштено.

Нека буде строг суд јавног мишљења, јер без тога нећете избећи од постепеног кварежа нарави, али се клоните неразумног подозрења и неповерења и не отурујте од себе покајнике и не вређајте их. Али законски и кривични суд нека буде милостив. Сетите се да за сваки преступ више или мање има кривице до друштва које слабо чува своје чланове да се не саблазне, или се не брине о хришћанском образовању за младости њихове. Не кажњавајте преступника смрћу. Он се већ не може бранити, а јуначкоме народу срамота је убијати човека без заштите; хришћанину је грешно лишити човека могућности да се покаје. Одавно је у руској земљи укинута смртна казна и сад нам је свима одвратна, и не примењује се више у кривичном суђењу. Тако милосрђе дика је православном словенском племену. Од Татара и учених Немаца остале су нам сурове казне, али ће скоро ишчезнути и последњи њени трагови. Будите, велимо, милосрдни у казнама, али нека ваше милосрђе буде паметно. Боља је и по изгледу строга казна, али која погађа кривца, него божем блага, али која погађа и његову породицу. У такој је казни више неправде него милосрђа. Многи траже да казна не срамоти кривца, и мисле да је то човечно. Али, то је велика заблуда. Свака казна (осим духовне утехе) тим самим срамоти човека што је она насиље које се над њим врши. Али, он је већ изгубио част својим преступом и казни, ако последици преступа, циљ је поправка и ни мало не увеличава бешчашћење, јер се човек не срамоти тим што трпи по невољи, већ тим што чини по својој вољи. Свако друго схватање личи само људима који не верују у достојанство духа човечијег, нпр. Немцима од којих је и постало, а не Словенима. Праведност и милосрђе у казнама састоји се у томе да не буде никакве излишне суровости и да невини ниуколико не страда за кривога. И зар нема нпр. више правде у кинеском суду (премда ми, разуме се, ни то не бранимо), у коме се, каткад, кажњавају очеви за децу коју су васпитали,

64

него у суду европском, у коме се каткад кажњавају деца за очеве на које они нису могли имати никаква утицаја? Казном, велимо, не срамоти се преступник, али она може бити срамота за онога ко је изриче, али и у том треба имати здраво схватање. Човек се не бешчасти испуњавајући непријатну дужност коју му је дало друштво ради одржања мира и живота своје браће. Стражар који стоји поред тамнице, и – такорећи – везује преступника, постаје оруђем кажњавања, али се тиме не бешчасти; то исто важи и за све привремене извршитеље војног или грађанског суда. Бешчастан је занат онога који је свој живот посветио сталном извршивању казни – занат џелата. Свуда је он презрен као лице безнаравствено које унижава човечију природу, али, да ли је достојно поштовања друштво које је створило тај занат који понижава човека, па га после презире за оно што је само криво? То је или лицемерство или фарисејска лаж. Уредите кривичне законе тако да вам не буде потребан џелат. Име тога заната бешчасти закон и друштво које тај закон има. Најпосле нека у вашим судовима буде више савести него формалности, и тада ће српски суд уважавати сви народи. Тако је било у старо доба код словенских племена; тако је сад у Енглеској и она се тим дичи. Још да речемо: нека не буде никаквог свечаног извршења казне, јер сваки посебни преступ и његово кажњавање по себи је општа жалост.

Дајте места савести и у грађанском суду. Срамота је да у друштву имају већи значај законски прописи него правда и добра савест, а то често бива у других народа. Не умножавајте међусобно тужакање и парничење, јер је то зло за мир и братску љубав. Ми држимо да би сваки спор требало решавати изборним судом, и ако у њему не буде сагласности, нека га реши општина. А ако је спор међу члановима разних општина, нека га решава суд људи из треће општине, да не би било раздора међу општинама. Више се држите општинског суда и општинских уредаба. Ту је више правде него игде на другом месту, а осим тога људи се привикавају да траже поштовање у своје браће. Где сеоски или градски збор решава послове, тамо се од младости васпитава у човека здраво схватање о законитости и праведљивости, и уништава се погибаона равнодушност за опште послове, која је тако обична у многих народа. Општински збор је школа за народ виша од сваког књижевног васпитања и не може се заменити никаквом књижевном мудрошћу. Општинске скупштине спасле су дух и разум руског сељака и поред ропства у које га је оковао неправедни закон.

Добро би било кад би збор решавао сва дела једногласно. Тако је од старине био обичај у Словена, а од Немаца нам је дошло да се броје гласови, као да је божем мудрост и правда на страни већине гласова, кад у самој ствари та већина врло често зависи од случаја. Помислите и на то, да тамо где се дела решавају по већини гласова, пропада или бар слаби жеља да се браћа убеде, и зато слаби и сама тежња ка сагласности у савести и у разуму. А где се не може постићи једногласна одлука, боље би било предати да реши један човек кога цени и поштује цео збор. Савест и разум једног човека који ужива опште поверење даје више наде на правилно решење него играње на број гласова. У енглеском кривичном суђењу потребна је једногласност свих поротника за осуду, и њихов суд уважава цео свет.

65

Ви сте хришћани, ви сте православни, нека вам дакле буде правда изнад свега! Не верујте да би икаквом народу неправда могла бити основом дуговечног успеха и среће. Она ствара против њега злобу других народа, и опкољава га душманима. Има на свету много људи који мисле да је допуштено добар циљ постићи и рђавим путем. Тако, као што је познато, уче језуити. Али тако учење строго осуђују апостоли. Свака неправда долази од лажи и од мрачнога духа, а њега не можеш друкчије натерати да служи божијој светлости осим побеђујући га правдом. Не можеш га ни преварити, јер је сва његова памет усредсређена на превару. Ако се некад и учини да се злим путем постигао добар циљ, то је само обмана и не треба томе веровати. Од рђавих средстава остаје у самом добру квасац који привидно добро претвара у неочекивано зло, и неразумни људи чуде се после тој промени, а не воде рачуна о путевима Божије правде, која је увек непромењива. Ми се, браћо наша Срби, усуђујемо опоменути вас на то, јер неки од вас, као што је познато, навикавајући се на живот туђих народа навикавају се и на њихове лажи, нарочито у дипломатским односима, и мисле да тиме могу послужити својој отаџбини. Варљива је така нада. У лукавству не може се превазићи ни језуит ни Аустријанац, али се оно лако побеђује искреношћу и простотом – у томе је сила, и то права сила. Она не само побеђује, но и обезоружава душмане.

Ви сте створили у себе власт. Покоравајте јој се и снажите је да не би пали у безвлашће и слабост; али чувајте у себе и слободу, а нарочито слободу мишљења – како усменог, тако и писменог. Она утврђује силу духа, царство правде и живот разума у народу. Без ње се заглушују сва добра начела, као што се види из искуства многих народа. Она је потребна грађанима, а можда је још потребнија самој власти, која без ње упада у неизлечиву слепоћу и спрема самој себи пропаст. Ми велимо чувајте слободу мишљења, и чувајте је не само од власти, него и од вас самих. Нека се исказује свако мишљење, ма како оно било непријатно вама самима. Ако је оно праведљиво, оно ће се распространити на опште добро, а, ако је лажно, оно ће се изобличити опет на опште добро, јер је правда паметнија од лажи. А шта бива тамо, где се мисли не смеју исказати из страха? Истините пропадају, јер воле светлост, а лажне, које воле таму, не будући изобличене шире се као потајна зараза и заражавају собом и саме изворе живота. Саслушајте све, изобличавајте лаж, и ви ћете победити својом вером у силу истине која је од Бога.

Не говорите много о праву и о правима, и много не слушајте оне који вам о томе говоре, него слушајте радо оне који вам говоре о дужностима, зато што је дужност једини живи извор права. Сазнање свога права за онога који је силан не значи ништа сем што освештава његову самовољу, а за онога који је слаб оно не вреди ништа, зато што је слаб. Сазнање дужности веже силнога, ствара и освештава права слабих. Себељубље говори о правима, братољубље о дужностима.

Поштујте своје духовне пастире. На њима је велика одговорност пред Богом, и право је да буду у великој почасти код људи, али не допуштајте да они себе величају црквом

66

мимо остали народ. У томе будите врло осетљиви за своју част, јер сте ви сви чланови Цркве Божије. Латинско духовништво себе назива црквом одстрањујући грађане или држећи их за бесловесну стоку, зато у њих и нема праве Цркве. Источни патријарси и епископи открили су недавно ту латинску лаж, и заслужили су тиме велику и вечну захвалност од свега православног хришћанског света, иако на жалост многи од њих у самој ствари нису сасвим верни свом сопственом учењу, угњетавајући права народâ, и таком својом неверношћу дају против себе оружје иноверцима у Бугарској.

Напослетку, старајте се о образовању и раширењу знања по свему народу српском! Старајте се да би оно свима било приступно. Раширење сваких знања не само што је потребно ради опште користи, него и за саму праведљивост, јер живот богаташа и иначе има много преимућства над животом сиротиње, па је ли право да само богаташи за себе задрже то велико благостање? Волите и унапређујте науку не само због непосредне користи коју она доноси друштву и појединим људима у друштвеном животу, већ још више зато што она раширује у укрепљава разум, тај велики дар Божији. Знајте и то да где наука ужива слободу и поштовање ради ње саме, тамо је она и многоплодна и силно помаже општем добру; тамо пак где је примају као најамну радницу, тамо је она слаба и не приноси плодова самоме друштву. То смо ми унеколико сами искусили, па чак и сад то осећамо.

Чувајте дакле и развијајте у себи све добре принципе! Будите верни православљу и сложни у духовном просвећивању! Не напуштајте никада братску једнакост и будите сложни у целини народној! Тежите ка образованости и правди, и будите сложни у постизавању сваког општег добра и разумног савршенства.

Остало што је праведљиво и корисно вам, казаће вам ваша рођена памет. Ми смо држали за своју дужност рећи вам оно што смо дознали из искуства, и подсетити вас на погрешке у које лако може пасти народ улазећи у непознату му област умних односа с другим европским народима. Друга словенска племена пре вас су ступила у те односе, и како их није имао ко опоменути од опасности, тешка је била њихова судбина. Чеси и Пољаци потпали су под туђу власт; ми смо се спасли, али тек сад се почињемо опорављати од болести, која нам је претила духовном смрћу. Нас је спасло, као што смо рекли, чврстина народна, свето православље и милост божија; али неће тако брзо ишчезнути трагови болести; нећемо скоро постати правом руском земљом која живи духом руске самобитности. Био би грех и срамота ако наше искуство не би послужило на корист нашој млађој браћи, која ступају на ново поље друштвеног живота, нама, и кога још Бог призове, јер се ми надамо да ће дан Божије милости сићи и за све друге.

Може бити ми вам нисмо све казали, или смо казали нејасно, или шта више и погрешно. Ви, браћо, попуните што није речено, разумите што је казано нејасно, исправите што је погрешно, а наше речи, речи од срца и од љубави, примите с љубављу и милошћу.

67

Срећна и силна била Србија на радост свих Словена; уважена била од свих народа!

Примите наш братски поздрав.

У Москви, 1860. године.

Алексеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Фјодор Чижов, Иван Аксаков

(преузето из Ситнији списи Ђуре Даничића I, Српска краљевска академија, Сремски Карловци 1925.)

Алексеј Степанович Хомјаков рођен је 1. маја 1804, умро 24. септембра 1860. Руски философ, богослов, социолог, историчар цивилизације, економиста, проналазач, песник, лекар, сликар, оснивач и један од вођа словенофилства. Завршио физичко-математички одсек Московског универзитета 1822. Од 1823. до 1825. био у војној служби, затим се демобилисао и боравио у Француској, Италији, Швајцарској, и Аустрији. Вратио се у Русију 1828. и као хусарски официр учествовао у руско-турском рату. Живео на свом имању а зиме проводио у Москви. Посетио Немачку и Чешку 1847. Умро изненада, од колере.

ПЕЧАТНИК

Борис НадБЕЛО ОСТРВО

Док смо ми гледали запањено, Бело острво је, сваким треном све целовитије, полако израњало из ништавила. Магла се развејавала, и ми смо ступали у свет кристалне јасноће. Јер, у променама и колебањима овог света, Бело острво остаје увек непомично, као једина чврста тачка; остатак света му се час приближава, а час од њега удаљава, и по томе се види да је Бело острво снажније чак и од саме реалности.

68

Прво смо угледали високе литице и камене обале, а потом и шуме и гајеве, брегове и долине, по којима су били расејани бели градови, замкови и села, као ретке драгоцености којима је украшен предео.

Нисмо више осећали ни умор после тешке ноћи. А још чудније је било то што се, тек што смо закорачили на обалу, одмах нашао неко да прихвати испружену руку и помогне људима у невољи. И у томе смо сместа видели нешто више од обичног доброчинства, помоћи која се указује неком незнанцу: невољници су овде дочекивани као браћа која се, после дугих лутања, најзад враћају у родитељску кућу. И управо у смерности становника Белог острва видео сам први знак да овде још живи супремни људски поредак.

Наиме, Бело острво је најпре завичај. Та земља је ван дохвата промена, које се о њену обалу разбијају као таласи о стеновите хриди. И зато време не може да је разори, нити да помрачи њен сјај. Она је ван досега катастрофа, и зато се каже да у односу на друге земље она заузима повлашћен положај, који се описује као положај у самом центру точка. Из те тачке, дакле, произлази и сваки његов окрет.

Мудраци Замка су, међутим, исту ствар описивали сликом клатна. Ако покрети клатна представљају само време, Бело острво је смештено у оној тачки која, сама остајући непокретна, омогућава његове покрете који се наизменично одвијају у два супротна смера. Без те далеке земље, дакле, и кретање и промена губе свој смисао, баш као што без упоришне тачке нестаје свака разлика између тела које се креће и оног које стоји непомично. Зато је Бело острво и језгро, нуклеус из кога се подиже сваки људски поредак после катастрофе, а то је могуће само зато што све на њему постоји у својој првобитној чистоти.

То је уједно и разлог услед којег, с времена на време, Бело острво неминовно подлеже забораву: у време када ишчили и последњи помен на Златно доба, и када се дух, у безнађу, окреће имагинацији која је изгубила сваки ослонац, преостају само нејасни трагови, магловита сећања на Острво, којима је тешко одгонетнути право значење. Ипак, пре или касније, након тих дугих периода помрачења, наступиће тренутак у коме ова земља поново може бити откривена, отргнута од заборава, и то од оних који кроз стихију пролазе жудећи за чврстим тлом. У време непогода, дакле, овде је могуће добити прибежиште и азил. Али у друга, срећнија времена, могућ је и покрет у супротном правцу, и тада многе далеке земље постају савезници и вазали владара Острва.

Први утисак, међутим, може и да разочара дошљака: на први поглед, Бело острво је земља као и свака друга, једино што све на њему постоји у већој јасноћи. Зато, ступајући на Бело острво, ни људи наравно не могу да постану бољи – они, напросто, постају оно што већ јесу, живећи у већој мери у складу са сопственом природом. А потом се странцу корак по корак откривају и многе друге ствари.

69

Будући да стоји изван времена, на Белом острву се више цени невидљиво него видљиво, замисао него остварење, облик него покрет, етика него морал. Из етике, затим, извире политика – преображена поезијом – која овде постоји само у свом узвишеном смислу, као однос људске заједнице према Богу. Не постоји техника већ једино чиста магија. Растојања се преваљују брзином мисли, али се време путовања, бродом или кочијама, продужује или скраћује према потреби. Најдостојнијим се ипак сматра путовање на коњу, и зато кнежеви и витезови путују једино у седлу, на коњским леђима. Уметнички стил почива на увек истим и вечитим законима – мода и уметнички покрети су за презирање. За уметничко дело се захтева да поседује свој узор у вечности, и оно је тим савршеније што се више приближава самом чину космотворења. Стога је и песник овде окружен нарочитим поштовањем.

Па ипак ту земљу не нестањују једино хероји. Ускоро смо се уверили да на Белом острву има места за сваког, па и најнезнатијег човека, под условом да својим делом опонаша Божје стварање. Баштован то ради гајећи цвеће и плодове, коњушар је дужан да исту меру пажње поклања својим животињама, док писар то исто чини уз помоћ гушчијег пера и хартије. Овде је, дакле, сваком могуће да живи у хармонији – са стварима које га окружују, колико и са самим собом – и постепено, захваљујући напорима, он око себе ствара мала острва, која зраче видљивим сјајем. Тако сам схватио и смисао старе изреке да је сваки човек племић, и да је у сваком скривено оно што је најдрагоценије. Нико ипак није лишен бриге за онај тренутак када ће се и сам појавити пред Капијом Вечности, и кад ће бити запитан за пртљаг који са собом носи.

И ускоро смо упознали како живот слугу и сељака који, разуме се, није лишен тешкоћа, тако и живот који се води у замковима и палатама. И убрзо смо открили да бреме расте с висином на коју се човек успиње. Тако на висовима, у тврђавама и у дворцима, постоје једино дужности, а не и привилегије – на права се позивају они који бирају живот у низинама. И зато свако преузима управо онолики терет који може да понесе. Најтеже бреме носи суверен – који се најчешће помиње као Велики Владар или Велики Кнез – који влада Белим острвом у отменој доколици: само његово присуство омогућава благостање народа. Он столује у Кристалној палати.

Као сама инкарнација поретка, он је и једини владар који је сасвим лишен бриге за расположење својих поданика, и он влада само и једино снагом чистог ауторитета; у односу на све остале у његовом краљевству, дакле, он заузима положај оног непокретног средишта из којег извире сваки покрет. Ми смо тако много пута видели да је обично довољан и један једини, па макар и само спољашни, знак Кнежевог ауторитета – помен његовог имена, грб на повељи или одежди његовог гласника – па да се разреше свађе и размирице између његових поданика. И стога, премда Велики Кнез није освајач, његова моћ сеже много даље од Белог острва – она, уствари, допире свуда где још живи супремни људски поредак. Он све то може јер је, још у освит времена, његова лоза потекла од богова.

Све остало, међутим, укључујући ту и бригу о његовим вазалима и новим покрајинама, или одашиљању изасланстава у туђе земље, на своја плећа преузимају његове велможе и великодостојници. И мада су њихове дужности тешке, ми никада,

70

ни на дворовима покрајинских кнежева, а још мање у Кристалној палати, нисмо видели да се ови послови обављају с немаром или у недоличној журби: овде се влада слободно од било какве бриге за рокове, јер се и људска дела процењују с позиција вечности а не тренутка.

***

Најтежој служби у Кристалној палати посвећују се једино најспремнији међу поданицима Великог Кнеза – ни они, међутим, нису имуни на грешке. Тиме се објашњавају и многе несреће и изненадне катастрофе које, с времена на време, погађају неке од прекоморских земаља.

Наиме, у тој вечитој борби која се од постанка света води између Кристалне палате и противника Великог Кнеза, равнотежа је променљива и Велики Кнез у њој час трпи тешке поразе а час, опет, односи блиставе победе. То је суптилна игра која се води најпре у духу, и у којој сваки потез изискује противпотез, а сваки ударац противударац. И зато у тој игри само једна лоше формулисана или погрешно схваћена идеја – понекад и само једна лоша песма или један нејасан стих – могу да изазову праве несреће чије се последице исправљају вековима. Тако дуга меморија Палате зна за многе примере када је ова или она идеја, понека утопијска или романтичарска замисао, ставила у покрет читаве народе, милионске масе, изазивајући неслућена крвопролића, па чак и праве светске катастрофе. Зато се у Палати с идејама поступа с оном опрезношћу с којом се другде рукује експлозивом. И такође, добро се зна да се у тој борби Велики Кнез не сукобљава се само с људским незнањем већ и са злом намером: његове противнике зато називају силама које воле сенку.

Па ипак се те непрестане осцилације, сталне промене равнотеже између две стране, објашњавају и дубљим разлозима него што су то погрешке његових великодостојника. И баш као што постоје тренуци у којима Бело острво одједном израња из ништавила, а име његовог владара изненада засија попут муње, обасјавајући огромна пространства – исто тако постоје и дуга раздобља помрачења, када се покрети клатна окрећу ка разарању. У таква времена Велики Кнез трпи пораз за поразом. Тада се најпре одмећу или бивају до ногу потучени вазали Великог Кнеза; далеке провинције се излажу пустошењу, све док, на концу, не буду припојене туђим царствима. Једна за другом руше се пограничне утврде, падају замкови и тврђаве, а напослетку нестају и сама изасланства Кристалне палате. Коначно, и само Бело острво ишчезава, а убрзо потом губи се и последњи помен на његово постојање. У таква времена Кнежеви противници ликују а тријумф анархије изгледа потпун. У Палати се каже да тада и сам Бог окреће леђа онима који остају верни Великом Владару.

И премда се убрзо кидају и последње везе с Палатом, а Кнежеве чете узмичу на Острво, у свакој од покорених земаља и тада преостају мале тврђаве реда или барем шачица оних који не заборављају на заклетву дату Кнезу. Тако је и сад, чак и после уништења Замка, неколицина редовника и даље живела у рушевинама Зеленог Брега.

71

Чак ни тада, међутим, борба не може да се прекине. Ово подједнако важи и за Великог Владара и за његову Кристалну палату, чије се битке сада воде у невидљивом, као и за последње људе реда који преостају у изгубљеним краљевствима. За њих се каже да није важан њихов број, будући да стратегија Великог Кнеза почива на магији малих бројева. Тако је, у крајњој линији, довољно присуство макар и једног јединог човека који, попут пламена свеће, обасјава мрклу ноћ, да би у страној земљи и даље живела начела Палате. Из тог разлога ни победе ни порази не могу да буду коначни. Битке се увек настављају, чак и с изгубљених позиција, а понекад и упркос сваком смислу. И често је важније од победе дати знак сопственог присуства, јер циљ ове игре није да еволуира већ да напросто постоји.

Надаље, у време кад анархија тријумфује, утицај Палате је невидљив али зато не и мање стваран: тек њено постојање даје смисао напорима оних који се одупиру насиљу. Они би, уосталом, одавно положили оружје и напустили попришта борби када не би знали да се смисао њиховог напора стиче у невидљивом. И, такође, они верују да ће једног дана Кнежеве чете јурнути с Острва да поврате све што је било изгубљено у дугом периоду немоћи њиховог владара. Тако се, корак по корак, кроз дела, мисли па и снове оних који остају верни Палати и Великом Кнезу припрема будући тријумф реда.

Али оно што је и у време помрачења могуће Великом Кнезу и његовим службеницима у Палати – није увек могуће и његовим поданицима који живе у анархији. Зато се њима допушта да делују по нешто друкчијим правилима од оних која важе на Острву. Тако се у Палати одбацује свака пропаганда: пропаганду замењује утицај који се врши самим постојањем. Уместо физичке силе, нереду се одупире једино чистом духовном моћи, само духовним ауторитетом. Техничка средства су излишна – она се на Белом острву никад не користе, чак ни против непријатеља Великог Владара. Осталима је међутим допуштено да се у извесној мери саображавају приликама које владају у прекоморским земљама, иако је и за њих начин на који делује Кристална палата идеал коме се непрестано тежи. Укратко, њихова је задаћа да за један садржај, који је непроменљив, бирају најприкладније форме: оно што је вечито, каже се, мора да се заодене одећом времена, као што и једна те иста мелодија може да буде одсвирана на различитим инструментима.

Онда кад је то неопходно, њима је дозвољена употреба технике, али њоме могу да се служе једино као обичним средством, које у сваком тренутку може да буде одбачено. Супериорнија од сваке технике је магија, из које је техника некоћ и потекла. Исто тако, коришћењу физичке силе мора да претходи духовна надмоћ – њој се прибегава само у случају крајње нужде, онда када су сви други путеви затворени. Правило које је међутим непроменљиво и које важи у свим приликама, јесте да узвишени циљ не трпи ниска средства. И зато, бирајући средства сваки поданик Великог Кнеза увек мора да има пред очима племенитост циља којем се посвећује. Нема горе срамоте од издаје која је почињена због победе, нити веће заслуге од оне која се стиче верношћу и у поразу.

***

72

Није требало дуго па да на том Острву, тако далеком од света, заборавимо на наше старе несреће. Тада је наступило срећно време када сам, у тврђавама и замковима на Острву, служио Великог Кнеза. Тај поредак нам је убрзо постао присан, јер он живи у сваком људском срцу, као што и моћ Великог Кнеза почива на оном реду који је већ унапред уписан у самим стварима.

Уосталом, нису ми ти дани протицали једино у тешкој служби и озбиљним пословима. Многе часове смо тада проводили у доколици, у шетњама и безбрижним лововима по питомим брежуљцима око Палате. И током тих јутарњих часова, често се радостан Викторијин смех разлегао по зеленим гајевима и испод црвеног звоника.

За сунчаних послеподнева, међутим, пре него што сунце зађе, прекидали смо дивљи трк како бисмо за столом у неком сеоском дворишту испили по врч јаког вина, на који би нас позвао неки гостољубиви домаћин. Тада смо, под сенком винове лозе, уживали у благим разговорима. Та дворишта смо увек напуштали праћени облаком смеха, а смех нас је пратио и онда када смо, скочивши у седла, одлазили путем који је водио ка вароши. А већ с првим сумраком имали смо обичај да посећујемо обичне сеоске игранке, као и отмене балове, на дворовима кнежевих војвода. И једино што нам је тада кварило спокој биле су све горе и горе вести које су долазиле са Зеленог Брега. Тако смо једног дана сазнали да је Зеленим Брегом завладао Велики Дрводеља, са својим дивљим чопорима у црвеним капутима. Чули смо, такође, и много тога о зверствима која су пратила чопоре, у граду и његовој околини, као и у забитима Црне шуме.

Наравно, нисмо више стрепели за сопствену кожу, јер смо живели у неразоривим тврђавама, далеко ван досега Великог Дрводеље. Али, отада више нисмо могли да уживамо у безбрижности. Тог дана изгубили смо спокој, и није чудно што је у мени полако сазревала једна нова одлука: да се још једном вратим на Зелени Брег. На то ме је коначно још обавезивао раније дат завет и верност старим друговима из Замка.

И када сам се у мислима већ опростио од Острва, преостало ми је још да закуцам на врата Кристалне палате; тако сам у Палати за то путовање добио благослов Великог Кнеза. И док сам се спуштао степеништем, одлазећи слободног и лаког корака, увидео сам да је у тој одлуци било неминовности, као што су се у њој, исто тако, срећно спојиле многе ствари. И зато сам, напуштајући Палату, осетио ново поуздање, јер је иза мене стајала мистериозна моћ Великог Кнеза. Наиме, моћ овог владара не почива на потчињавању ни на убирању данка већ на слободној вољи његових поданика – и у томе се крије тајна срећне и праведне владавине.

А што се тиче Викотрије, позив из Кристалне палате је наравно значио и нови растанак. Другачије, уосталом, и не може да буде јер Бело острво није никаква утопија, и на њему, баш као и на сваком другом месту на овом свету, једнако постоји срећа као и несрећа, радост баш као и бол или патња. Ипак то острво живи у нарочитој хармонији. И у судбинама се исто тако мање испољава случај и оне су, у већој мери него било где друго, последица наших ранијих дела.

73

А кад су најзад и последње припреме биле окончане, још једном и последњи пут закорачио сам у дворане Кристалне палате, где сам из руку самог Великог Кнеза примио мач и огртач – знамење његовог гласника. Потом сам опасао оружје и у тишини напустио Палату. С необичном лакоћом ускочио сам у седло. Био је довољан само трен, један једини покрет мисли па да опет угледам маглом обавијене висове Црне шуме. Нисам ипак смогао снаге да се опростим с Викторијом и, уместо опроштаја, оставио сам јој тек једно кратко писмо.

(Из необјављеног романа Гозба победника, написаног пре него је аутор сазнао за рад Ернста Јингера и прочитао његов роман Мермерне хриди. Бело острво штампано је у часопису Савременик, Београд, бр. 92-93-94, новембар 2001.)

НЕМИ БОГОВИ

Свети мач

Не чуди нас нимало што су стари Скити (баш као и њима сродни Сармати) обожавали мач. Обичај народа који је презирао идоле и храмове да одају божанске почасти мачу усправно пободеном у земљу (описује га Херодот) морао би радовати хришћане: мач има форму крста и на земљи исцртава његову сенку. Клањајући се мачу Скити су се дакле истовремено клањали и крсту. Христосу, уосталом, припадају речи, тако често занемариване од поклоника сентименталног, помирљивог хришћанства, да на земљу “не доноси мир него мач”.

Обичај или култ “светог мача” пренели су сарматски легионари у Британију и отуда мач у камену из келтских легенди о краљу Артуру. Или су сарматски најамници, који су овде остали и након пропасти Империје, само подстакли једну древнију и већ успавану веру која је припадала истој заједничкој матрици, много старијој од обе понаособ? Та заједничка матрица може бити једино индоевропска традиција. (Вреди, такође, на овом месту поменути и предање које су сачували келтски народи Британије и Ирске о сопственој прапостојбини на истоку, негде у варварској Скитији.)

Задржимо се, међутим, на неким моментима келтске повести о светом мачу. Када, после величанствене завршне битке, изранављени Артур буде лежао на самрти, он ће се побринути да његов чудесни мач Екскалибур буде враћен мистериозној Госпи од Језера. Једна рука тада израња из воде како би прихватила завитлан мач, три пута замахнувши њиме пут неба пре него што нестане под таласима. После одласка краља и нестанка светог мача остаће само варљива “бретонска нада”: вера да ће се суверен једног дана вратити са острва Авалон како би, заједно са својим мртвим ратницима,

74

повео народ у одлучну битку. У савременом роману Зимски краљ писац Бернард Корнвол овако описује тај час дуго жуђеног повратка митских хероја: “Било је то као да је неко ново сјајно сунце изашло тог умирућег дана. Светлост се просула по пашњаку, заслепивши нас. Али тада је светлост склизнула, и видео сам да је то био само одсјај правог сунца које се одбијало о штит, сјајно углачан, попут огледала. Али, штит је држао човек каквог никад пре нисам видео; човек високо уздигнут на великом коњу, у пратњи других таквих људи; хорда чудесних људи, људи са перјем на шлемовима, у оклопима, људи изашлих из снова богова како би дошли на ово смртоносно поље...

Јер, Артур је напокон стигао.”

Приметимо ипак да та “бретонска нада” уопште није екслузивно келтска. Митски сиже је пре опште индоевропски, и деле га разноврсни индоверопски народи, међу њима и Срби, чији митски јунак и заштитник Краљевић Марко такође није умро већ чека, скривен у некој пећини, опремљен мачем и на свом коњу Шарцу, час одсудне битке.

Слике су архетипске, отуда извире њихова огромна сугестивна моћ. Митски хероји и њихово светло оружје не могу нестати и не могу бити заборављени. Они су, најзад, ту сваки пут кад се загледамо у оружја изложена у оружарницама или под стакленим витринама музеја, где почивају као бескорисне и мртве ствари, у гробницама.

Тек у тој тишини чујемо њихову нему поруку. Цезар или Артур нису само мртви владари, они су такође и победници који ће доћи. Доћи ће незнано кад, можда на крају времена, и њихова сенка ће потрести свет.

Јесен

На песак и обале, расквашене од киша, извучене лађе. Трупла су им црна, натрула и грдна; имају изглед џиновских риба, немани морских насуканих на сунчане спрудове. Шљунак расут по косинама. Сунце сија мутно, кроз лишће, одједном свенуло и отежало од мраза, с бледим сјајем опала. Дрвеће, загледано у зелену површину река. У црној земљи остају трагови, небројене и на чудан начин изукрштане стопе. Вране споро круже над Калемегданом, па потом одлећу, безгласно, ношене ветром у бескрај испод ниских облака. Небо је жуто, ноћу сиво. Измаглице су провидне и вечне. Студен избија из вода. Јесен је.

Јесен је, и отуда тај дојам умора који притиска све, тежине која се спустила на читав свет. Дању, пространства су огромна, и несагледива. Небеса су бескрајна. Градови су под њима ситни, као и све људско. С вечери, међутим, док шетамо исполиваним градским улицама и осветљеним трговима, један нов утисак – утисак подводног света, управо изроњеног из дубина. У ово доба године он мора да је исти у Београду, у Прагу, у Паризу или Берлину... Још мало, и овде ће задувати сасвим нови и суровији ветрови. Снег већ веје негде на далеком северу, у Москви или Скандинавији, и још

75

даље, у поларном царству снежних брегова и беле пустоши. И ми ћемо ускоро закорачити у тај свет ледене, сновне укочености. Корачаћемо пределима бледих сенки све док, с пролећа, један болан и нежан додир не открави земљу, и док воде изнова не потеку у веселим, брзим бујицама.

До тада уморно сунце, и нека неизмерна благост. Јесен је. Има нечег неизрециво тужног у њој, чак и кад нам се показује с рогом изобиља у рукама, у ванредном шаренилу боја, с грањем које се повија под тежином презрелих плодова. То је туга смрти, опраштања, лаганог али болног умирања.

Один

Једном ће уклети брод сачињен од ноктију мртвих помрачити свет.

Претходиће му дуга трогодишња зима, завијање вука, кукурек три црвена петла и многи други, једнако опомињући знаци. Док се успиње на свој Ваздушни трон – једну неизмерно високу кулу која надвисује све што су икад саздали богови или људи – Один га свако вече посматра како расте.

До тада, међутим, све док не куцне тај час, Один ће сваког јутра, са врха своје куле, с радошћу посматрати свет, непрегледне земље дивова и људи, видећи земљу како светлуца под првим јутарњим сунцем.

И тада на Одинове испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, име другог је Сећање.

Земља је сада зелена и плодна, али није увек било тако. Да би ова земља постала добрим завичајем за људе, требало је извојевати многе тешке борбе са стеновитим џиновима. Лепота света је пропадљива. Наступиће време када ће све то нестати у ватри. Најавиће га Хејмдал, чувар моста који повезује небо и земљу, једанпут снажно дунувши у свој рог.

Биће то кад се пробуди џиновска змија Мидгард, зелена као море, од чијег ће моћног покрета задрхтати свет. Биће то на дан кад се мост Бифрост, уз стравичну хуку, сруши под теретом небеских војски. Биће то оног дана кад небески вукови прождру Месец и Сунце, и кад густа помрчина преплави свет, а Один и Тор, и многи други богови, падну у неравноправној борби.

Борба ће бити свирепа али кратка. Исход те битке на крају света већ је унапред одлучен. Богови, и сви људи који ће се борити на њиховој страни – сви они који су се икад храбро борили на овој земљи – не могу га променити. И ма колико се овог пута храбро борили, црни Суртус Лое, који ће у бици јахати испред синова Муспела, ипак ће на крају запалити земљу својим мачем сјајнијим од сунца, пламен ће букнути на све четири стране света. Једна за другом, звезде ће згаснути. Земља ће на концу ипак потонути у Океан. Небиће ће однети победу над Бићем. Биће то најславнија и најтежа

76

битка која ће се водити од постанка света, битка у којој се од богова и људи не захтева победа, већ само да своју дужност, не обазирући се на исход, испуне да самог краја.

Один то зна. (Он познаје тајну руна.) Он зна и да ће, не отрпевши увреду, једног дана ипак бацити своје копље, што ће донети смрт многима па и његовом сину, а тиме ће уједно отпочети и кобан ланац догађаја који знамо као “Сумрак богова”. Один зна и да ће он први страдати у тој борби, прогутан, прождран од чудовишног вука Фенрира. Он то зна јер је девет дана и девет ноћи окренут наглавце висио над безданом, обешен о корен великог јасена, и јер је жртвовао сопствено око да би пио из Мимировог извора, извора сећања.

Один је на то спреман. Када буде куцнуо час, он неће, попут лакомисленог Фреја, зажалити за својим изгубљеним мачем. На дан неописивог сумрака он ће одважно ступити на бојно поље, предводећи Ајнхериаре (биће му чак драга њихова свађа). Показавши најзад своје право лице под златним шлемом, неће оклевати да смрти погледа право у очи.

Када, после свега, на земљи – земљи васкрслој попут пролећа – први људи изађу из Шуме сећања, преживели Аси ће се сећати његових дела и сетиће се Одинових магичних руна.

Треба приметити да је, са становишта мита, чињеница да ми данас више не поседујемо одговарајући кључ за мистерију руна не само очекивана, већ и закономерна. Знање је сећање. Сећање на Фимбултирове златне руне, знање Златног доба, обновиће се у ватри слома а потом и васкрснућа божанских и људских моћи, у ватри у којој ће се обновити и читав космос.

Спасилац

У девети час Он узвикну нешто што нико није могао да разуме. На земљу се спустила непрозирна тама; од тог крика задрхта земља, из камена, из утробе стења, потече крв. Расцепише се надвоје завесе храма. Гробови су се отворили, показујући призоре пуне самртне грозе. На крсту је умро један бог. Отпочела је најдубља, најгушћа ноћ света.

Умро је, поклекао, побеђен је Син Божји; згаснула је Светлост Света. Али, не довека. Овим су отворена врата пакла, наступио је час духова таме. Кад напусте доње светове, загушљиве и мрачне лавиринте подземља, показаће своја лица паклених радости, у дрхтавим пламсјајима сумпорног огња. Њихов ће дах улити људима мртвачко бледило на лица. То ће бити тријумф кнезова овог света. Али, у томе нема ничег случајног ни произвољног, тај час нам се приближава с неумољивом неумитношћу – најавиле су га, већ одавно, древне књиге пророка, јер се и судбина Сина Божјег, баш као и све друго, равна по одређеним, цикличним закономерностима. Као циклус године на пример, са летом и зимом, са тачком зимског и летњег солистиција. Она такође одражава путању Бића, она је, у ствари, његова сажета слика. Сада је најзад досегнута тачка поноћи света, само срце зиме. Управо кроз њу, и једино кроз њу, и човеку је дато да ослушне

77

велико и вечито ћутање Оца. Сад затворен у хладној каменој гробници Син Божји ће својим крилима једном ипак наткрилити свет.

Умро је, побеђен је, како би изнова васкрсао, исти, идентичан једино себи самом. Следиће га изабрани – његова вољена деца, синови сунчане расе. Васкрсење је обећање. У недељу ујутро његов ће гроб затећи празан. Вест ће се потом ширити од уста до уста, од села до села, од замка до замка. Ускоро ће га његови ученици видети у часу славе, у тренутку вазнесења, када ће се Син Божји, високо уздигнутих руку, опет винути пут блиставо плавог неба.

Умро је и васкрсао, како би упутио последњи позив посусталим, задњи поклич малодушним. Његовом позиву одазваће се само они којима храна не достаје да би живели, ваздух да би дисали. Кад се крај овог света буде примакао, кад буде куцнуо тај одсудни час, сенка Белог Христоса Севера ће се опет указати на олујном небу, високо, као привиђење или као зањихан стег.

То је Спасилац који ће нас са исуканим мачем провести кроз безимени сумрак.

Један сан

Сан, у коме се дуго успињем на неку веома високу кулу. Попут камене литице она се високо уздиже над крајоликом и над градом који окружују две реке. Око ње су, као зрневље грозда, начичкане многе друге ствари – продавнице, радње и јесење баште. Шаренило тих нових здања скрива колоса: тек понегде видљив је масиван зид од камена и цигле, између њих штрче испуцале камене греде. Поглед с врха надоле, међутим, преко зупчастог бедема, изазива вртоглавицу. Ваздух је овде оштар и свеж као да сам изненада заронио у хладну бистру воду.

Дуго затим пролазим кроз безбројне одаје, час полумрачне а час светле, од којих су неке уређене као просторије за становање а друге као музеји. Кула је истовремено и стан и ризница. Ходници су изукрштани на начин лавиринта. На њих се настављају салони и библиотеке. Потом, у трпезарији која као да је зидана за џинове, присуствујем раскошном обеду, правој гозби на којој сам гост древне породице која је настањује. Чин, који више подсећа на неки веома компликован ритуал него на сам чин храњења. Током овог обеда воде се занимљиви разговори. Али, то су разговори с мртвима. Изгледа да, такође, сваки залогај отвара очи за невидљиво: просторија се пуни сенима. Коначно, на самом крају, постајем свестан и присуства праоца, патријарха ове старе породице, присуства које се више осећа него што се види очима. Он је налик на неку веома дугачку сенку која се пружа преко трпезе.

За разлику од њега ликови двеју сестара су сасвим стварни. Оне ми показују два предмета: први, који ми је ишчилио из памћења (реч је о неком старом комаду оружја), и други, сачињен од животињске кости. Пластика је праисторијска. У кости су извајана два стилизована сокола чије су главе окренуте једна према другој. Све је то пропраћено детаљним тумачењима која се не дају превести на језик будних.

78

Последња слика коју видим пре буђења је коса једне од сестара, коса боје старог злата на позадини врта испресецаног ниским каменим зидовима.

Слике нестају али осећање открића, зачудо, прати ме дуго и на јави.

(Проза Неми богови објављена је у изводима у часопису Савременик, Београд, бр. 101-102, април 2003. Проза Јесен штампана је у Политици од 14. септембра 2002.)

Борис Над рођен је 1966. у Винковцима, у Славонији. Студирао ветерину у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. објављује геополитичке есеје и чланке. Књига Време империја, издата у Београду 2002, јесте избор тих огледа.Прозу, поезију и есеје обављивао у Књижевној речи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама и Политици. Живи и ради као писац и ветеринар у Панчеву.

ПРИКАЗИ

Владимир ВујићЗНАЧАЈ КИХОТИЗМА

1.

Има у шпанској књижевности једна генијална књига: Сервантесов Дон Кихот. (...) Шта је Сервантес хтео њоме, ко ће то знати: генијалан, он је стварао и ишао за нагоном стваралачким и није говорио и давао само оно што је у узаном проспекту јасне свести он сам сагледавао, него више, много више, потискиван импулсом јачим но све што је лично и узано индивидуално. Тако, Дон Кихот превазилази свога аутора – то је често случај у великој књижевности – херој му се измиче и предузима на се значај и обим душевни што ће бити симболика за читаве велике импулсе душевне; оно што је створио богатије бива својим одјецима и скала резонанција му је моћнија, богатија, пунија и шира но што је то изгледало аутору у маховима стварања. Даље, оно што многи виде у Дон Кихоту, банално и просечно виђење будале која страда у сукобу са такозваном реалношћу, повод за смех ситне ћифтарије – то је обична и редовна историја великих личности.

79

(...) А “категорисање” Сервантесова романа? Редовна судба категорисања теоријско-књижевним формулама јесте промашај правог људског, животног и душевног значења дела; категорисања обично превиде главно а врло достојанствено забележе споредно. Није према томе важно за нас да ... га ставимо у једну од многобројних преграда “теорије књижевности”. Важно је за нас да је то дело о једном одушевљењу; да се у њему крије дубљи значај за нас, личности несрећне садашњице цивилизације; да је генијално дело такве снаге душевне да ми можемо градити из њега, црпети из њега, налазити у њему, извести из њега. Важно је за нас оно што је симболично у Кихоту, оно што он исказати може као дивна фикција душевности, оно што ми можемо начинити из њега за нас, данас, онакве какви смо и за нас када се данас у безизлазном лутању налазимо. Најзад, велики савремени шпански писац и мислилац, Мигел де Унамуно, онај који је, по сопственим речима, створио из кихотизма националну шпанску религију, вели, са правом: “Шта ме се тиче оно што је Сервантес хтео или није хтео да стави у Кихота и шта је стварно у њ ставио? Оно што ја откривам у њему је оно што је живо у њему, ставио то или не ставио то у њега Сервантес, оно што ја стављам у њега, што ја стављам одозго и изнад или испод њега, оно што ми стављамо сви у њега.” Унамуно је писао своју изванредну књигу Живот Дон Кихота и Санча зато да поново у мислима проживи Кихота а насупрот сервантистима и учењацима и зато да открије у њему нови живот и да начини животно дело од онога што је остало било мртво слово за огромну већину људи. Тај изванредни дух, сав ватра и сав пламен, човек који уме да се индигнира и презире оне који то не умеју као нељуде, сјајан је пример за идеју о том шта се од Кихота може начинити и шта би могао значити кихотизам као узвишени правац духа. Отуда је потребно овде за нас видети, пре свега, каква је Унамунова концепција Кихота и шта је он од те фикције направио. А онда раширити то схватање, ставити га на моћније основе духовне и открити у кихотизму живи стваралачки духовни импулс који никада не умире. Прве основе проширеном схватању кихотизма поставио је Унамуно: он се није устезао да се изјасни о томе како стоји једна филозофија кихотска, једна метафизика кихотска, једна етика и религиозност кихотска, један духовни велики став кихотски који игра велику улогу у савременој европској трагикомедији. У наше доба, у коме су, по речима Хисмана, и наши греси ситно-лоповски, у коме је нестало великих страсти, какав узвишен пример даје Дон Кихот! Унамуно се бори својом концепцијом о Дон Кихоту против оних који су чврсто притисли надгробни камен Кихотов само да витез не васкрсне и не проговори...

У нашој књижевности има једно занимљиво схватање Сервантесовог хероја. Дао га је, мислим да то још није довољно и добро запажено и подвучено, Лаза Костић, тако једнострано и криво схваћени велики песник лепог доба нашег романтизма. Тај унаточ свему фини дух осетио је и Кихота, и, у извесној мери, кихотистичко схватање у својој песми о “будалини Саведриној”. Зове се Дон Кихоту та поема; пуно име за писца Дон Кихота било је: Мигел де Сервантес Саведра. Лаза Костић изазива слику витеза Сервантесовог “кад зареде нове беде, кад се смркну бели дани, кад потамне и побледе, зраци надом изасјани”, сећа га се и у љубавним илузијама, када “свест заблуди” и када све прође као прах и дим у “облаку јада”; сећа га се нарочито на грајама узалудних скупштина “где ветрењача много звечи”; “кад је главни друго место, а трбух се за све брине”; изазива још слику витеза огорчена борца за идеале кад помисли на нову зору

80

кад неће бити Дрине и Саве за народ наш. Ова песма, пуна кихотске ироније на стање у коме је Костић живео, завршава се строфом о онима који издају своје идеале, о људима који беже из борбе ради угодности; и док је све напред било евокација будалине Саведрине, у моментима који означавају промашене сврхе, преварене наде, прошле опсене, узалудне напоре, немогуће снове, ова последња гласи:

“Ал’ кад видим паметаре,где с’ клањају шупљој сили;кад јунаке видим старегде их скоцка наслад гњили,те сад оно пале, жаре,чем’ су били борци чили;да желуцу није сметњемач отпашу са бедрине; такве слике нису вредне будалине Саведрине.”

Све се може посматрати с извесном ведрином са мало туге и у свему се може видети слика Дон Кихота, витеза у вечној заблуди: у животним ситницама и крупнијим обртима и бедама, у разочарењима, у очигледности људске таштине и људске глупости. Али кад је реч о превртању вером, о издајству снова, о бежању из мушке борбе, о извлачењу из чојства и јунаштва, о напуштању витештва, ту не може да се евоцира слика узвишеног витеза од Манче, Дон Кихота. Кад се мач отпаше са бедара и све одбаци што је у животу човекову духовни вођ и путоказ кроз слабости и срамоте човечанског животињства – то није вредно сјајног борца за сан и поезију, узвишеног Кихота, онога који је, упркос свом пролазу кроз комично, сам увек озбиљан и без шале на уснама, остао веран мученик за идеалнији живот и веран заточник лепога сна.

Тако је Лаза Костић забележио пролаз Кихота кроз свој немирни и широки дух. Унамунов потхват, међутим, посве је други. Овај страсни и немирни мислилац, један од оних који данас вичу по пустињи, дао је једно тумачење Кихота и једно стварање кихотизма као обилног и новог духовног правца на врло широко замишљеним основама.

Пре свега, Унамуно види у Дон Кихоту “шпанског Христа” у коме се огледа бесмртна душа шпанског народа. Лик тужног витеза види он као лик на комичан начин трагичан, као лик у коме се огледа дубока трагика људске комедије. Страсти, страдања и смрт витеза Кихота за Унамуна су слике душе шпанског народа. Лудост витезова је узвишена и ако се не слаже са научном логиком европског духа. Баш је величина кихотства у томе што он значи пркос и понос: пркос духа који кроз смешно иде правцем озбиљном, трагичном и узвишеном; понос духа који побеђује стављајући себе, слободно и гордо, на план комичнога. Баш стављањем на тај план, Кихот је добио бесмртност. Јер, шта значи борба Кихотова? Није то лудачка и смешна борба витеза за повратак витештва и његових идеала упркос новом ћифтинском времену које се рађа, ситно и загушљиво, на развалинама снова, и поезије, и романтике. Или, бар, није то само то, само то и ништа друго, и ништа више. Бар за Унамуна је друго нешто

81

и више тај пркосни и поносни лик витеза Кихота од Манче, та поетска фикција која постаје симбол борбе за дух, борбе за веру, борбе за снове духовне као једину реалност. Оно што се види у напору кихотском није идеализам, вели Унамуно, јер се Кихот није борио за идеје. То је спиритуализам, додаје он, јер се Кихот борио за дух. Кихот је умео да се стави у комично, да му пркоси, да се кроз њега игра против људске глупости, да се не боји бити комичан. За Унамуна, трагедија душе Кихотове израз је борбе између света онаквог какав нам приказује резон науке и онога што бисмо ми хтели да свет буде према оном чему нас вера учи. Борбу за несводљивост на савремену цивилизацију направио је Унамуно од борбе Кихотове. И ту лежи најлепши чин Унамунов, најзанимљивији напор и изванредно претварање из поетске фикције у симбол духовни за читаву нацију шпанску. Кихотизам је за Унамуна у ствари став духовни против рационалистичке, осредње, недуховне, безверне Европе. У том безверју, у том слепом одавању разуму, и само разуму, резонима, и само резонима, у том недуховном животу за трбух, у том страшном агоничком трзању једне цивилизације на заходу, Унамуно види трагикомедију Европе. Борити се против ње – ето кихотског напора; дух те кихотске борбе је дух саме Шпаније, за Унамуна.

Основна линија стрмог пада, којим је Европа пошла, води је све даље од идеала вечног оноземаљског живота истичући на хоризонтима свуда идеал прогреса, резона и науке. Ренесанса, Реформизам, Револуција – то су етапе којим је дух Европе ишао све ближе безверју, којим се, како то каже Унамуно, декатолицизирао. У другој половини деветнаестог века, тој епоси нефилозофској и техничкој, у којој је владала кратковида љубав за специјалности, у којој је владао историјски материјализам, у тој епоси сићушности, идеал резона и науке се популаризовао и раширио. Реформа и Ренесанса, две сестре рођене и Револуција, њихова кћи, донеле су нову инквизицију, инквизицију Науке, однеле су стварну веру. Ова нова инквизиција науке носи собом смех и презир за оне који неће да јој се покоре, који неће да слушају слепо њину ортодоксију. Душа је изгубљена, вера је нестала, нама се говори о науци, о култури, а шта је то? Псеудофилозофске конструкције, мнимо-мистичке лажи, дилетантизам, све друго но ли права “наука”, она која “учи” живот. И шта нам говоре о Европи, вели Унамуно: “цивилизација Тибета је паралелна са нашом; она је рађала и рађа још увек животе људи у себи, људи који нестају баш као и ми сами. Реч једна, реч свете књиге, над свима цивилизацијама кружи: мудар умире као и зао”. Унамуно је дубоко религиозан човек, стварно, такорећи месом и крвљу, опипљиво религиозан; он је борац за живу, стварну веру. А како је свака права култура религиозна, онда мнима култура Европе, нерелигиозна, каква јесте, шта је: један вештачки, зли, лажни, опасни производ против кога се треба борити очајно, до краја, свом снагом. А та борба, наравно, у очима осредњег, “културног”, европског света је смешна, она је “кихотска” у оном обичном смислу речи. И ту Унамуно прибегава визији великог борца за немогућности, великог витеза снова и бољег човечанства. Он има да га научи како се пркоси смешном, како се пролази кроз комично, како се иставља пред поругу и смех да би се ушло у вечност и бесмртност.

(...) Наш узвишени лудак, наш образац, Кихот – вели Унамуно, учи нас како смемо да се начинимо смешни, како да храбро пркосимо комичноме да би, кроз њега прошав, пошли животу вечном и истини правој. То је мисија, по Унамуну, Шпаније; то је њена

82

суштина духовна, њена заслуга пред Богом, њена поема у низу поема испеваних Богу кроз разне културе... Ту је трагедија шпанске народне душе, иста која је и Кихотова: борба за немогућности снова против реалности зала око нас, борба за чврсту и живу веру у бесмртност против свемоћи и премоћи вере у разум и у смрт човека и свих ствари.

Очајник је Кихот; има шпанска реч за то: десперадо. Очајни борац је Кихот. И Унамуно вели о њему још: онај из романа Кихот је умро, али онај стварни, онај остаје међу нама одушевљавајући нас својим дахом; тај се није изменио, тај продужује да нас гони на став комичнога, тај не умире, тај остаје да се очајно бори и даље. Десперадо. А “очајање је господар немогућега” вели Шпанац Торес, једино се из очајања, једино се из њега рађа херојска нада, апсурдна нада. Сам је лутао Кихот, сам са Санчом, сам са својим сновима, својом самоћом, својим херојским очајањем и својим очајним хероизмом. Сами лутамо и ми, Кихоти савремености, којима је бесмртност поуздана јер пролазимо кроз смех и поругу светине, јер смо противу лажних култура и против премоћи резона, против празног разумовања, против паметарства “Европе”, против савремене ортодоксне и круте и окрутне инквизиције “Науке” – а за довођење новог и немогућег средњег века, дуалистичког, противречног, страсног и страственог. Борба против рационалистичке педантерије, против сваке “научне” педантерије. Данас, улога и мисија Кихотова остаје само у томе “да виче по пустињи”, вели Унамуно.

Кихотизам Унамунов, дакле, јесте правац духовни који иде непосредно у борбу против савремене цивилизације онакве каква је данас у Европи и каква се приказује уму и очима толиких силних и великих духова у Европи: као епоха зла, против кога се ваља борити. Али, кихотизам може добити и своје проширеније значење, оно којим постаје моћни вечити фактор духа у импулсу историјскоме; истовремено, он значи много као идеја-водиља за наше нове генерације.

2.

Ми кажемо: Кихот се борио за немогућности. Зашто немогућности? Онај, Сервантесов, борио се за повратак немогућег: витештва. Овај, Унамунов, борио се исто тако и ништа мање за повратак немогућег: чврсте и живе вере, за стварање немогућег, духовности која би, превазишав разум, учинила да се ослободимо инквизиције Савремене Науке. Овај, Унамунов Кихот, значио је истовремено мисију шпанске културе, по Унамуну. Али ни онај Сервантесов, ни онај Унамунов нису једини. Данас, ја видим у прошлости вечно обнављану фигуру племенитог и тужног Кихота, витеза за снове, борца за немогућности. Видим фигуру огромну вечног Кихота и његову лепу улогу у духовном животу људи на земљи. Гледам лик тај духовни и горостасни где увек при паду у смрт очајно се бори за живот; где, при умирању живих духовних вредности, бори се за њих; где при механизацији свега одлучно устаје против механизације; где при презирању снова и одуховљавања, исмеван због тога, бије се за снове и одуховљавање. Није то онај Сервантесов Кихот; није ни онај Унамунов; шири је тај, већи, непролазнији, симболичнији. Комичнији је и дубоко трагичнији, у исти мах. Унамуна се није тицало шта је Сервантес хтео са

83

Кихотом; мене се овде више не тиче шта је Унамуно хтео са Кихотом а у име своје Шпаније. Шта ја стављам у Кихота као симбол-лик, то је важно. А ја стављам у њега оличење борбе против непокретљивости историје, борбе за немогућ обрт историјског тока. И још: духовну велику улогу и мисију свих оних који се боре, у одређеним фазама културе, против статичности, против механизирања, против смрти, једном речју. Видим у том симболу вечну и непролазну улогу борбе духа против смрти и усмрћавања духовне вредности...

Историјски ток је иреверсибилан, каже се. Он је, то значи, неокретљив. Фаталним током живе културе рађају се, развијају и умиру. Неодољивим ходом се отварају и затварају њихови кругови. И кад кажу своје, кад узру, оне се укоче и стабилизују. У цивилизованим фазама култура дух више не ради и не казује више. Сећање на доба напона највишег тада, још једном, то је доба свих романтизама у културама, везују се за лепа времена прошла, за напоре остваривања и стварања. Слободни, стваралачки, божански напон духа се гуши у квргама готових и умртвљених облика, буни се и пропиње, нема даха а бори се, бори вечито, јер је његов животни неодољиви замах (Бергсонов élan vital) упућен на борбу против смрти, на борбу за немогуће, за победу над смрћу. Нема Кихота у временима напона стваралачког: али се они јављају кад се тај напон иживео у великим културним стварањима. Кихот је онда борац за повратак у доба када тај повратак изгледа немогућ. Он је борац за сан и борац за оно најбоље духовно у човеку. Кихотизам је онда луда и очајна борба за победу над фаталношћу, над неодољивошћу, над смрћу. Кихотизам је онда напор духовни за самоодржањем, очајни напор да се савлада смрт духа и да се за вечност осигура и сачува. Он је борба за бесмртност културе онда кад она има да умире. Он је очајни напор да се пробије круг и да се из умирања изађе...

Његова животна и вечна улога, која се понавља као што се и кругови култура понављају, његова мисија је узвишена и ако немогућа, рекао бих узвишена баш зато што је немогућа. Кихотизам је онда фактор духовности против недуховности, мисионар живота против смрти. Непролазна је мисија Кихотова: он се крвави и бори лудом снагом за боље, за више, за успон духа у време када све животне линије падају, неповратно и неизбежно и воде све у смрт духовног стваралаштва и у победу материје, смрти, зла, отпора у исти мах. Страшни су Кихоти и комични у исти мах. Пролазе кроз комично, кроз исмејавање, пролазе да би стекли бесмртност. Око њих се кочи и хлади напон животни, форме и установе се одупиру даху животном, људске масе се механизирају. И смеју се лудацима који хоће пробој живота правог, живота духовног, по сваку цену, по цену живота свог. Кихот хоће да умре да би се родио поново: он је сав у значењу великог симбола “Умри да би постао, да би живео”. Смешан је, веле: али је страховито смешан, трагично смешан. И велики је и има право... Христос са трновом краљевском круном, “краљ”...

Кихот онда значи ипак једну успелу борбу. Ако круг култура, израза духовног, тежи да се затвори, да умре, Кихоти значе у тој смрти племенити напор за обнову духа... И значе и доносе оно што у једној култури не умире ипак. Они су знак живота и смртности свега, знак вечног духовног обнављања, буктиње у мраку, светлост у општем сумраку и умирању. Кихотизам је тада, културно-историјски говорећи,

84

присуство вечне духовне обнове, поуздан знак да ће се ипак духовно живети, јер духовно живљење ипак не изумире. Заточници вечног и духовног, Кихоти су изрази животног духовног замаха који у свом стремљењу има да савлада све отпоре материје, па и смрт саму. Присуство Кихота у сумрачјима култура знак је вечно живе духовности као једине и непобедиве стварности. Глас тих “који вичу по пустињи”, несаслушаван, усамљен страхотно, не губи се у просторима бескрајним. Он нађе одјека далеко негде, у будућем, јер се духовна снага не може изгубити. Лук је велики тај кихотизам, лук који спаја прошло са будућим. Лук који надсводи смрти, разарања, престајања и губљења, поноре празнина, надсводи их и везује духовна стварања непобитно и неразумљиво.

Тако се ствара пред очима духовним визија кихотерије као непроменљива и животна духовна линија кроз пропадања и обнове култура. Као непропадљива ознака присуства вишег духовног начела. Као ознака бесмртности духовних напора. Као сведочанство о постајању вечне победе духа. А ако је круг једне културе у самом развојном напону свом пресечен, вештачким, насилним путем пресечен; ако се зачела једна култура а није се иживела; шта онда значи кихотски напор? И шта је са нашим случајем? Јер ми смо доживели у напону историјског културног импулса, инвазијом са истока, продором Турака, нагли пресек једног културног зачећа. И живели смо у једном сутонском времену, херојском времену и херојским напорима, путевима засејаним смрћу и жртвама идући ослобођењу, носећи у себи завет нереченога, неизраженог, неисказаног, неиживљеног духовног импулса. И кад смо на прагу слободне могућности за стваралаштво, пред чим стојимо и којим путевима да идемо? Створивши култ хероизма у временима вечне борбе за ослобођењем, створивши примитивно-херојске облике живота, изразивши их у снажним уметничким потезима кроз народ и појединце, ретке и узвишене, данас смо пред новим задацима и пред новим духовним напорима којима имамо да уђемо у духовно стваралаштво и у казивање своје мисли и свога сна о животу, свету и човеку у њима. Ова трансформација хероизма, у присуству једне моћне цивилизационе фазе европске културе, задатак је који стоји пред нашом нацијом, пред Југославијом за чије се рођење обавише толике смрти и жртве. Ту је наш културно-историјски проблем. Али је овде друго једно питање од интереса, баш у вези са кихотизмом, схваћеним сада са друге једне стране и осветљеног као појаве са једног другог гледишта.

На путу поновног улаза, постепеног, у слободан живот, ми смо се налазили у присуству једне моћне цивилизације – не културе – баш у оним моментима њеним када се она развијала у знаку рационализма, у знаку Науке, свемоћне и пунонадежне. Шта је било на први мах природније но да се слепо и без икаква даља размишљања и осећања одамо том рационалистичком схватању, те да се упутимо његовим путевима, за готовим обрасцима. Да се сматра: да је наш спас у примању, савршеном и безусловном, “великих западних културних тековина”, како се то говорило, сматрајући да је на западу “култура” а у нас “некултура” и помешавши културу запада са њеном цивилизацијом. На излазу из једне примитивистичко-херојске периоде, још у овој, ми смо се нашли пред цивилизацијом, блештавом, хучном, техничком, засењујућом. И онда, за нас је било “најпрече и најпотребније” копирање европске цивилизације. Тада почиње, и у књижевности, која, као увек, прва даје знак, и у свима

85

осталим областима културног живота, имитациона епоха, доба подражавања. Истовремено, наш живот доноси собом брзе промене, борбе за борбама, у којима се национална мисао успешно остварује. Цео компликовани и бучни духовни живот запада мења се духовно, и пре рата (што треба нарочито нагласити онима који сву духовну измену бацају само у “поратно” доба) и у току рата и, наравно, нарочито после рата. И шта се дешава? Проповеди рационалистичке, оне од пре три четврти века, проповедане од проповедника који се сами ни за длаку нису мењали са духовном обновом Европе, држе још увек, слепо и бесвесно, једну средину којој више нису потребне, којој су штетне. Још увек тај застарели рационалистички дух, онај који се никада национално није осећао својим и расним, онај који се смејао сваком здравом покрету духа, свакој “романтици”, још увек тај несрећни диспозитив духа држи и кочи живот духовни. Запад је еволуирао; у њему је данас много духобораца, много гласова који се дижу против цивилизационе дегенерације духа, против педантерије разума, против инквизиције Науке. Али наши западњаци, који су се петрифицирали још негде око 1880. године у идејама из још ранијих година, још увек сматрају за кихотизам племените напоре читавих генерација да се потражи своје.

Те генерације траже изградњу лука великог којим ће надмостити рационалистичко време и везати, смело и херојски, најбоље наше из културе средњег века са најбољим и најновијим настојањима, тежњама и стремљењима запада. Кихотистичке тежње? За наше западњаке свакако: смешни су то за њих напори, и узалудни. Они не носе у себи свету и озбиљну визију наше културе, нити су је икада носили; они не носе собом живот него смрт; а њих је још увек много и још увек је то маса која се смеје кихотским напорима за “немогућим”. Али, херојски и очајни напори једне нације којима се припремила за ослобођење, напори који су “немогућности” остварили на другом једном правцу, поуздана су залога да ће се реализовати и друга “немогућност”, изградња сопствене културе, која неће бити ни псеудоморфистичка творевина ни гола копија, наказна и погубна, него сопствено духовно дело. Нас који у то верујемо, нас могу назвати Кихотима они паметњаци и западњаци чији је дух угледање, чији је понос копија, а чије стваралаштво никад није ни постојало. И баш зато што смо ми у том положају да о изградњи културе своје можемо мислити, што нас та изградња чека, баш зато је и могуће да та култура донесе не само ново нама, него и да донесе ново Европи. Кихотистички снови? Може бити, али су они најбоље наше уверење, најбоља наша снага и најбољи наш дух стремљења. Ми се бар не боримо против неокретљивости историје; јер за нас историјско живљење почиње, остваривање културе почиње, свесни историјски живот се рађа. И баш у томе и постоји дубока разлика између два схватања наше културе: или је она сада пред стварањем, а њено стваралаштво омогућено једино широком самосвешћу о самосталном духу нације која има шта да каже; или је она у изградњи само утолико уколико буде што брже и што ефикасније примила на себе облик западне цивилизације. Или историјско живљење или улаз, као маса безоблична, у масе цивилизоване Европе, нумерички, механички улаз у једно нивелизирање без краја и конца, које се свршава једнообразношћу, а то значи смрћу, у техничкој, урбанској цивилизацији.

Разлика је велика; она је начелна; она је идеолошка; и она тачно означава активне и динамичке стваралачке снаге и пасивне и статичке нестваралачке отпоре. Разлика та је

86

разлика између живота и смрти, између духа и материје. Разлика та означава две наше могућности историјске: или улаз у живот или утапање у смрт општу. И на тој разлици данас се нама који у сопствену културу верујемо, нама кихотским борцима за њу, опиру пасивне снаге умртвљавања и у име “разума и науке”, а против мистерија и “мрачњаштва” говоре о лудим потхватима. Кихоти су, међутим, личности које имају веру и та вера ће победити. Кихоти су у најбољим традицијама духа; и осећају још уз себе најбоље духове у Европи. Може бити да је време ту када ће се учинити чудо: када ће се вољом духа спречити затварање круга културе, када ће се осигурати тријумф културне снаге и завршити циклус култура затворених и отворити доба духовног живота. И ако Кихоти мисле да у томе потхвату духа није најмања – него напротив највећа – улога наше нације, може им се смејати али је њихов сан велики – и остварљив, ипак, упркос свему. Тако кихотизам као појава у нашем животу културе значи напоре нових генерација, оних које су и пре рата и у рату биле активни национални чинилац, да установе и отворе још и нови хероизам духа националног; да отворе путеве самосталном духовном животу.

Тако нас је тужни и дивни лик витеза Кихота одвео, преко Унамуна, једног од духобораца у Европи, до визије о судбини и о животу култура и цивилизација и о визији нашег основног културног програма. Али је Кихот имао уза се и Санча; и Кихот је, истовремено, и један симбол живота који је увек комично-трагичан; и на њему се даду проучити, изврсно, и облици живота и значаји комике и трагике. Тај санчизам има дубљи значај комичног и трагичног у животу.

3.

Кихот ипак није лутао сам на својим путевима снова и борби. Уз њега је верно ишао Санчо. Ишао је стрпљиво и истрајно, верно и упорно. Ишао је ради обећаног царства, не небеског но земаљског, негде на неком зачараном далеком острву на коме ће се свршити лутања и патње. Острво то, и власт та, и богатство то, завијено у магле будућности, измицало се непрестано. Херојске и борбене лудости Кихотове, продужаване у бескрај, све су мање вероватним чиниле ту награду за трпљења и све су даље измицале жељени крај и мир и безбедност и одмор. Али је Санчо ишао. Ишао је, најзад, безнадежно, али је ишао. И санчизам се јавља као други један симбол, уз кихотизам. И као један симболички проблем, као једно питање; и као једно наговештење духовно некаквих збивања и догађања и импулса неразумљивих, али који се ипак одигравају на духовном плану...

Санчо је без Кихота безоблична маса, материја без живота, ствар одређена за зоолошко, анимално живљење. Он је пасиван отпор, нешто што мирује и нешто што не би хтело, нипошто, ни по какву цену, у стваралачке напоре. Тупа безизразна егзистенција, нечујно бивање, бивање које се тмуло и послушно креће по великим ритмовима природе, рађање, храњење, плођење, умирање. Замах животни, онај који ће се пробудити у њему тек Кихотом изазван, ту је, дрема, прикривено, некихотизиран је; варница је и искра која би “у кам очајала” без кихотског удара. Једном кихотизиран, Санчо ће се кренути. Али га треба кихотизирати. Он визије нема, нити снаге духовне

87

да се успне на план стваралаштва; мора је добити, ту снагу; мора му се открити та визија. Прошлост је за њега оно што је бесповратно отишло, будућност оно што не постоји; везе духовне између прошлости и будућности, права нит животна којом се све везује и бива ношено напред једним неодољивим замахом, једном моћном снагом духовном, није у Санчу. Тај живи на плану биолошког догађања. Тај не зна за живот духовни. Он је рођен само једном; по други пут рођен није. Он је отворио очи да сагледа око себе прве потребе; он није отворио очи духовне нити уме да сагледа иза узаних видика свог животног примарног круга широке могућности стваралаштва и победа. Без Кихота, покретача и твораца, Санче живе, долазе и одлазе по ритму широком, уобичајеном, свих збивања безначајних...

Тако санчизам означава онај материјални основ на коме ће се збити чудо једне културе, оне геолошке и биолошке масе на којима ће изнићи једна култура, оно градиво из кога ће се издвајати једна лепа творевина моћна, велика, изразита, која ће исказати своју духовну реч, и спевати своју песму Богу, дати своје оправдање духовног живота. Култура једна, каже се, никне на једном терену: све, апсолутно све, пође једним замахом, у једном стремљењу: и сви облици духовног живота казују исту тежњу. Све Санче, многобројне, сада, под импулсом крену истим путем, истим смером, у разноликим варијантама. Они кихотизирани воде, они некихотизирани следе и слушају. Али Кихоти су били потребни да дају импулсе, да сан свој и визију своју наметну, да их, моћно бачени на план живота вечном духовном стваралачком замајном снагом, баце као неодољиве, подсвесне, потребе и нагоне духовне. Кихотизам лежи у зачецима једне културе. А онда су Санче на послу. И, оруђе Божије, они сад раде, стварају, кују, вајају-клешу, пишу, носе камен и опеке за зграду, боре се, умиру, падају и дижу се, и иду, иду неодољиво. Тако су Санче носиле камење тешко за огромне пирамиде да њима, као огромним симболима, искажу значај живота египатског. Тако су по градовима античким у гомилама слушали говоре, дивили се снази савршеног тела и на безброј начина по градовима-државицама остварили сан античке културе. Тако су они у фаустовској, европској, култури ишли силном енергијом за господарењем природе, за стварањем машина и тако данас они улазе као масе у стварања којима се иде на апсолутну премоћ над природом, на безусловну власт над њоме, преко математичких симбола, на једно потпуно мењање лица природе и лица земље. Кихотски дух је у зачетку дао своје визије. А онда је санчизам као радни напор, упућен и завитлан једним основним духовним правцем, стварао и стварао облике, док време не дође зрењу и смрти...

Облици се усаврше, нагомилају; установе се утврде, типизирају, Дух живи нестаје постепено, а институције, форме, голе и сухе, дођу до механизовања. Санче се поново уљушкавају у мирне, безобличне животе, у спавање духовно. Механизује се све; и тек тада Кихоти отпочињу свој духовни посао, да врше немогуће узвишене мисије и да својим присуством означе смрт а истовремено и могућност новог живота. На почетку култура и на крају њиховом, при рођењу и при умирању, кихотизам се јавља као духовни животни чинилац. У зорама културног живота да означи напор новог стваралаштва; у сумрачјима културног живота да означи напор новог стваралаштва; у сумрачјима културног живота да назначи пропадање али и наде нове и присуство духа који ће, негде, избити новим животним замахом. Санче се тешко буде, тешко одижу из

88

земље, са тла, да пођу у живот нови, али иду. Још теже се одижу из смртног дремежа, када се враћају у крило мајке земље да на њој и са њоме дишу једноличним снажним успављивим ритмом безизразног живљења. Онда их је много мање; иду и онда за Кихотима, али појединачно, усамљени и они у друштву великих занешењака, да са њима “вичу по пустињи” и да одјеци њихови негде далеко се укрсте, сретну и зачну нови духовни живот. Невољно, Санчо се диже из просека анималног живљења, али мора, јер је то фатални пут којим се не може не поћи. Невољно он иде у нове напоре, када се иживео и исказивао, гоњен импулсом јачим од њега, кад се опет враћа, срећан, јер улази у своју сопствену природу живота на физичком плану. Али се и тада диже и иде; има их и тада који се дижу и иду. Јер то се мора, јер и то пут је фатални којим се не може не поћи, јер и ту га “нешто напред креће”, и ако му се види да мора мрети. Живот Санче има да умре да би се нови живот његов родио. Не иде он радо, али ипак, ипак иде...

Одиграва се ту велика судбоносна борба духовног животног замаха против супротног правца материје и смрти. Одиграва се ту вечни призор дуализма, вечна борба Ахримана и Ормузда. Одиграва се ту са масама људским борба која се одиграва и на духовном плану човека појединца. Кихотизам и санчизам узимају на се симболистичке облике једне вечно понављане борбе живота и смрти, духа и материје, господарења и робовања, моћи и слабости...

Јер, шта значе ти вечно отварани и затварани кругови култура, вечно започињани и завршавани? Шта значе та вечна ограшјана којима се бије вечни бој? Шта значе ти огромни призори, та сведочанства вечног напредовања и назадовања, буђења и зора, успављивања и ноћи? То су само живи докази и знаци живог присуства једне фаталне воље духовне да се оствари, да се реализује, да се живи, да се победи. Вечно рађани кихотски напори, вечно сламани отпори санчизма, вечно обнављање живота. Борба једна, луда и бесомучна, рекао бих, да се оствари бесмртност, не појединачна но колективна. Напор један кихотски, човечански, да се оствари “царство небесно”, да се реализује победа духовног, да се конкретизује бесмртност. Кихотски напор, али за којим Санчо иде и против своје воље. Нагон један за другим рођењем, нагон да се на смрт прво натера онај који хоће да живи правим животом. Има, вероватно, у напору тих култура које су се рађале и умирале, некаквог смисла и реда, недокучног још за нас. Све по неком поретку иде – у то је и наш велики Његош био уверен. И наши најбољи духови у народним творевинама. Има ту страшног неког плана чија су нам очитовања присутна али кога у целини не можемо ни назрети још – или врло слабо. Огромна је то књига у коју се пише биографија Бога, вели и мисли Божа Кнежевић...

У том вечном савлађивању санчизма, у том ходу невољном безбројних Санча за кихотским напорима, лежи смисао неки историјски. И изгледа све то као процес један велики у коме се постепено, лагано, фатално, од подсвесног иде, свесно, из мрака на светлост. Процес један којим се реализују нагони најчистије и најдубље подсвести, чисте и издвајају, износе и уобличавају да би постали једини чиниоци једног свесног, слободног, племенитог живота. Кихот слуша те унутрашње гласове и заповести и иде за њима; Санчо иде за њим и мора да иде. Онај се бори и иде за визијом; овај не би хтео да пређе из спавања у снове али мора...

89

Није ту питање о праву Кихота да Санче извлачи из природног збивања; није ту питање да ли је срећнија пробуђена или непробуђена подсвест. Није то питање, зато што то бити мора. Култура је свака израз духа: као уметничко дело. Само ово даје човек а оно даје Бог. Уметност као изражавање подсвести кроз свест, као материјализовање спиритуалног, као отелотворење духовног у човеку – то није посао који се хоће или неће него посао који се мора. Уметност, наравно, која је то, која је откровење, која је одиста божански посао човеков и која се само интуицијом може разликовати од литературе, прављене од копија, имитација итд. Прави уметник био би срећан кад не би морао себе изражавати, исказивати, кад не би имао у себи тај неодољиви позив; али кроз њега Бог проговара. У културама Бог проговара такође: и није ту питање вреди ли тај напор. Уметник тај велики и горостасни то мора. Достојевски је рекао: само Бог мучи. Има нешто од слутње тих великих духовних чињеница у делимичном схватању нашег народа о “Богу староме крвнику”. Није, дакле, избор пред творцем и пред стваралаштвом, него морање; није случај и ћуд, него закон неки гвоздени и свеобухватни коме одупирања нема и од кога избегавања нема...

Зашто Кихот мора кихотизирати Санче и зашто Санчо мора следовати Кихоту? Зашто су напори новог стварања и отварања нових видика “слатке муке”, и неминовне и неизбежне? И отуда је кихотизирање санчизма основни симбол за сваки стваралачки напор. Може бити да би боље било да никада се визија није подигла из дубина подсвести Кихотове и да никада сан није избио из тих врела духовних, магијски, који ће носити не само визионара него за њим и друге. Може бити би боље било, али бити је морало, бивати мора и мораће бити. И кад већ се култура једна иживи и пође у мрак, може бити би боље било да се Кихот не дигне по свету да проповеда боље дане и нову једну “немогућност”; може бити би боље било да се не диже против фаталне уперености неумитног правца историје; може бити би боље било да не подиже глас у пустињи и да назначава, као претеча, негде некакво поновно дизање духа, поновно рађање у мукама. Али то тако бити мора...

Пред проблемима нашег културног твораштва треба имати пред собом ове фаталности духовног живота и добро разумети, схватити, боље осетити, сву њихову важност. Особени случај наше културе је у томе што се пред њеном изградњом стоји, пред њеним рађањем, пред њеним стваралаштвом, а у додиру и у околини иживљавања велике фаустовске европске културе. И, то треба добро поновити себи, и понављати себи, два су пута духовна могућа: један води правце у подражавање, у једно примање без краја и конца, у једно копирање без смисла и духа, у једну имитацију без стила и израза; други води у тражење сопствених вредности, у мучење по рођеним изворима и дубинама, у стваралаштва из свог духа. Или улажење, из примитивно-хероистичких живљења у механизовани “културни”, живот готових облика Запада или преображење тих облика у нове који ће изнети нашу духовну садржину на светлост и изразити мучну херојску подсвест на начине нове, невиђене и неказиване.

Који пут је кихотизам? Да ли је кихотски напор онај којим се тражи, визионарски, своје сопствено иживљавање? Да ли је кихотски онај напор којим се, верујући и идући

90

за нагоном стваралачким, осећа дужност доласка наше речи и нашег посланства? Ако се добро схвати кихотизам, онако како је изнет у свима овим напоменама и скицама духовним, онда је несумњиво он у томе схватању за нова мучеништва, али духовна, за нове напоре, али без физичког узидавања костију, и за нова стваралаштва на плану духовном. Несумњиво кихотски напор у нужном преображавању нашег живота који је био борба и који ће бити борба. Који је био борба за голо опстајање и који ће бити борба за духовно постајање. И ко зна? Може бити да од нас самих зависи, ипак, наша будућност; може бити да ћемо, свесно и напорно избегавајући смрт статичким облицима западњачке техничке културе, свесно и напорно враћајући се на духовне изворе живе силе народне, може бити, да ћемо се упутити правцем новом животу и новом стварању и ићи напоредо са путем неизбеживе судбине култура. И верујем да ће тај кихотизам тачно осетити линију живота а избећи, по сваку цену, линију умирања: и да се ту преварити неће...

Санчу нашем, оном коме се напред не иде, остаје ипак само то да иде, да иде неодољиво, јер мора. И ако неће, хоће. То је његова духовна формула. Он ће се смејати Кихоту – али ће поћи. У осталом, шта је смех? Шта је трагично, а шта је комично? Где лежи дубљи значај тих израза; и шта значе линије, једва видљиве, које деле трагичну маску од комичне? Да ли је напор стваралачки трагичан и у колико? Да ли је комика на страни кихотизма или санчизма? Ко се смеје, човек или Бог? И чему?

(Оглед из књиге Владимира Вујића Спутана и ослобођена мисао, Београд, Геца Кон, 1931; претходно објављен у Народној Одбрани, 1929.)

Владимир Вујић рођен је 1886. у Београду. Студирао математику и философију. Објавио многобројне чланке и студије у Просветном гласнику, Српском књижевном гласнику, Летопису Матице српске, Народној одбрани, Времену и Правди. Упоредо са философијом бавио се књижевном критиком и израдом националне идеологије (пред Други светски рат, православне хришћанске идеологије). Преводио Шпенглера и Герхарда Геземана. Радио као професор средње школе. За његову књигу Спутана и ослобођена мисао, Владимир Дворниковић казао да је “најборбенија књига која је по рату (Првом светском) објављена у нас”. (Других података о Вујићу, осим ових из каталога Геце Кона за 1935, после 1944. нема. Има назнака да је умро у емиграцији.)

91

Витомир ПушоњићПРОМЕНА ВЛАСТИ ИЛИ МОРАЛНИХ ВРЕДНОСТИ(Поводом Исповести уредника Милорада Веруовића из Пријепоља)

За Милорада Веруовића, уредника часописа Савиндан, Матија Бећковић је казао да “није човек, већ институција”.

Но, и пре и после Веруовићеве књиге Исповест уредника, објављене 2003, често бих чуо: “Шта хоће та комуњара!?”. Нажалост, то ме је неодољиво подсећало на: “Удри банду!” из ранијих, “давно прошлих времена”. Као својевремено “реакционари”, па “информбировци”, на нишан беху доспеле и “комуњаре”. Наљутио беше Милорад Веруовић, пензионер из Пријепоља, и другове и европејце и националисте и вернике.

Некадашњи “другови” би да га згроме због обелодањивања непријатних чињеница, европејци због родољубља, националисти због некадашњег интернационализма, верници због бившег атеизма. Сви се прсе чистотом, и даље са са својом прошлошћу обрачунавајући као Сартр: “Пакао, то су други”. Зато нам се и најновије “промене” своде на кадровске, док начин владања и друштвене вредности остају исти. Партија се партеногенезом устостручила, а једноумље Прогреса преименовано је у “пут у Европу у 21. веку”. И, мада је Веруовић пример човека који је из свог живота извукао поуке (“Несагледан живот није вредан живљења!” казали беху још Грци), многи Срби још одбијају тако да уче. Због нових догми могло би се на крају испоставити да комунисти и нису били Срби већ странци. Буде ли се и од њих установила национална мањина, Веруовић би се, претпостављам, само осмехнуо.

Јер, као што се правоверје некад доказивало речима: “Потичем из сиромашне сељачке (радничке) породице...”, тако се данашње доказује фразом: “Никад нисам имао књижицу...”. Као да смо заборавили да ни комунисти никад нису били сви исти, а да су се многи ванпартијци хвалили марксизмом. Било их је који нису хтели да уђу у КПЈ (СКЈ) из протеста према масовном каријеризму и опортунизму сопственика црвене књижице. Јер: “Морао сам ући у Партију”, изјавио беше Вук Драшковић, “да бих се запослио у Танјугу.” Студентским демонстрацијама 1968. “Ми” смо, тако, тражили “истински комунизам” а “Они” тврдили да га већ имамо. Ни “демократске промене” 1991, ни још “демократскије” 2000. нису ту нашу јалову симбиозу измениле за зеру. Потврђујући титоистичко виђење политике као пуког надметања за власт, све нове, социјалдемократсконационалне партије и даље сарађују са Удбом, Косом, “успешним привредницима”, па ако треба и са страним безбедносним службама.

У својој књизи, међутим, Веруовић признаје и своје грешке и заблуде. Нека се свако од нас старијих запита је ли свој “отпор” комунизму показивао нечим стварним – рецимо, крштењем, венчањем у цркви, делом за веру и нацију, или жртвовањем за правду? Је ли му Бог био отац, или мајмун праотац? Је ли безобразнике звао успешним људима, а дрске и безочне продорним? И ја, Витомир Пушоњић из села Врбова код Пријепоља, средњошколски наставник српског језика који је увек себе сматрао опозицијом режиму – за разлику од Веруовића који јесте био члан Партије и

92

убеђени комуниста – био сам заправо комуњара. Тек сам се по нестанку страха од комуниста – читајући Владику Николаја Велимировића, Соловјева, Берђајева, Трубецког, Иљина и остале боготражитеље – суочио са собом, и схватио колико сам својим школским, дијалектичко-материјалистичким “знањем” и делањем и ја разарао исконски, Божији поредак.

Наиме, страх и испирање мозга су били основни разлози нашега ропства и тајна комунистичког успеха. Дошавши на власт ратом, и совјетском и “савезничком” помоћу, комунисти су погубљењима, батинама, тамницом и понижењима и у миру наставили да сеју страх. Упоредо су испирали мозгове, нарочито омладини. Веруовић нас подсећа на безбројне обавезне и редовне састанке, седнице и конференције, као и на време када су комунистичку истину, као данас демократску, извикивали или дошаптавали сви медији. Она се једина, као данас либерално-капиталистичка, учила у свим школама, од основне до пост-дипломских студија – и кроз градиво и избор штива и тема за магистарске радове и докторате. (Већина данашњих доктора наука, били агрономи, историчари или физичари, морали су у својим радовима обавезно поменути Друга Тита, Маркса, или Лењина, и њихов утицај на њихову дисциплину.) Послератни нараштаји су зато свешћу, карактером, светоназором и начином живота били готово сви комуњаре, имали књижицу или не.

Комунистичку веру у самоуправни социјализам као остварење свих идеала многи су изједначавали са хришћанском. Но, не признајући Христа, Партија је сваку сумњу у своју божанску улогу, искреност, и поштење сматрала богохуљењем, а кажњавала и кривично. Казнени законик Социјалистичке Федеративне Републике Југославије садржавао је Чланове 133, (“непријатељска пропаганда”) или 157 (“повреда угледа председника Републике”) и сличне, који су затвором до десет година кажњавали оно што се данас сматра демократским дискурсом. Да марксизам ипак није варијанта хришћанства, као и да има много чега мимо њега, млађи су могли сазнати једино од старијих неприлагођеника и непоћудника. Такви, врло ретки и довољно смели да шапатом причају “шта је стварно било”, остали су нам у сећању као чудаци или будале, док се нисмо прекасно уверили колико су у праву. Усто, одредити ко није Удбин, Косов, или партијски доушник није било лако, па су се опште неповерење и неискреност пренели, као болест, и у данашњицу.

Свесно или несвесно, Веруовић и ја и већина становништва развијали смо двоструку личност – једну јавну, другу истинску. (Од тога нам је остало и оно “ја лично мислим”, или шала: “Другови, ја имам своје лично мишљење али се с њиме не слажем!”). Правоверје је подстицано положајима и погодностима, што је многим танкодушићима и ништаријама био довољан разлог да свашточине. Амбиција, стручне и радне способности без партијске подобности нису вредели ништа – као, нажалост, ни у данашњем, “демократском” суставу.

Но Веруовић и ја смо тада искрено веровали у могућност људске преправке света, од Бога не баш најсрећније склепаног. Социјалистичку стварност, међутим, обичан свет је описао речима: “У се, на се и пода се”. Тако смо – Веруовић то не каже изриком – припремани и за “демократске” вредности, будући да су се срећа и смисао живота већ

93

тада тражили у материјалним добрима и потрошњи. И комунизам и либерални капитализам слагали су се у једноме: да је материја “база” а дух (ако га има) само “надградња”.

По слабљењу СССР-а и урушавању марксистичке лажи, нас, одрасле у СФРЈ, дочекала је страшна истина нових ратова и убистава, експлоатације, немаштине, пљачкашког богаћења, поред све приче да је то Револуцијом закопано на “ђубриште историје”. Уместо “светлих идеала” Истока, дошао нам је Запад, са још “светлијим идеалима”.

У својој књизи Веруовић изричито не указује на истоветност “промена” и титоизма али је, ако је читамо како треба, недодирљивост нових светиња исувише слична са прогоном за старе. Сведоци смо тужби разних “невладиних организација” чак и за оцене и мисли из приватних разговора. Усто, ни ове “промене” не маре за наше услове и потребе већ се, као 1944-48, изводе под надзором странаца. По диктату опет срљамо у “светлу будућност” због које су, називајући је “мрачном прошлошћу”, партизани безмало затрли сопствени народ. И мада већ старци и старице, они и њихова деца нас сад утерују у ону Европу, “свет” и капитализам, чији је хваљење до пре десетак година доносило робију или смрт. Исти “пријатељи и савезници” који су нам их наметнули 1941-1944. од њих данас очекују да “глобализам” заступају бар као “пролетерски интернационализам”, а да се о људским, женским, дечијим, животињским, педерским, лезбејским, и мањинским “правима” “брину” као некад о “радничкој класи”.

Једина права која нико не помиње – ни у Брозово време, ни данас – јесу права Срба, и као појединаца и као нације.

Обзиром да смо једном поверовали да су односи међу народима и “народностима” решени “братством и јединством” и “пролетерским интернационализмом”, злокобно звучи садашње занимање нових усрећитеља за све несрбе међу нама и око нас. Начин наметања тих нових, “праведнијих” односа – са етничким квотама (Брозов “кључ”), лажном симетријом (једначење 30 спаљених цркава 17. марта 2004. на Космету са две спаљене џамије у централној Србији), приче о “две стране у сукобу” где постоји само једна (рецимо, шиптарска у Прешеву, муслиманска у Федерацији БиХ, или хрватска у окупираној Српској Крајини) – добро нам је познат, и ни мањине ни већине не чини спокојним. Тешко да се из оваквог става “међународне заједнице” и “невладиних организација” неће испилити нека нова, такође крвава истина. Тако је за Веруовићевог првобитног уредниковања у Рашкој области имену муслимана додато велико почетно слово а данас већ себе зову “Бошњацима” и “свој” језик “бошњачким”. За рата у БиХ, најжешћи муџахиди Алије Изетбеговића долазили су из “Санџака”, а они који су остали код куће пуцали су на пролазећа возила из Републике Српске. Брозовским лажима о српском хегемонизму, верској затуцаности и примитивизму, новопечени “демократи” и њихови страни покровитељи надодају нове, о нашем “империјализму” па и “геноцидности”.

Какав је однос Веруовић имао према Уставу из 1974. из саме књиге се не види, али се може претпоставити. Да је без бола могао прихватити Србију као државу “грађана” а не Срба, незамисливо је. Но, да је то тада јавно изрекао допао би затвора, а он се тога,

94

као и ја, клонио. Јер, који се затвора нису бојали, или се срамоте бојали више, одавно беху отишли из те “Грађаније” у иностранство, или под земљу. Данас, као и остали, Веруовић опет мора да се мири с оценом да су, као национална већина, Срби самим собом нешто зло и лоше.

Да није имао књижицу, Веруовић сигурно не би могао бити на месту уредника. Али, пошто није само спроводио директиве, него често “скретао са партијске линије”, трпео је и последице. Наиме, у његовој уредничкој канцеларији никад нисам морао гужвати капу у руци, као у многима где су седели људи без црвене књижице. За текст мимо “партијске линије” казао би ми: “Ово се не уклапа, пошто не критикујеш негативне појаве већ самоуправљање као такво”. Код њега није било чиновничкоинтелектуалне надмености ништака иза кога стоји моћни апарат Партије и Удбе. Пред њим се никад нисам осећао мали, бедан, јадан, неук и никакав. Обрадовао би се као дете сваком мом критичком тексту који је могао да пусти. Његова вера у самоуправни социјализам као “најбољи друштвени поредак на свету” била је тада и моја. А како и не би, кад се том устројству наводно дивио цео “прогресивни свет”, па и капиталистички Запад. Тек је касније преквалификован у диктаторски, када се Слободан Милошевић умислио да је властан.

Веруовићев страх од партијских и полицијских моћника са којима нема шале ни мени није био непознат, тако да сам у њему видео обичног, доброг човека у складу са датим временом. И књигом Исповест уредника хтео је да користи људима, нарочито онима који ће тек доћи. Наиме, последња прилика комуњара да се искупе била је да се макар по урушавању комунизма покају, али је изгледа он једини који се исповешћу пред јавношћу и историјом извинио и људима и добру о које се огрешио. Описао је догађаје како су се десили, препуштајући суд о њима другима, не само “друговима”. Признаје да је као главни уредник зауставио или осакатио многе добре текстове, да из страха од Комитета није смео да се рукује са Ђиласом 1968, и да га је тај често неспознати страх навео и да муца. Али, мада је знао да ваља критиковати само “кога и шта треба”, често је то чинио на своју руку, плаћајући уредништвом.

А када је реч о прошлости која нас још дели на Нас и Њих, он у Исповести са истог одстојања сагледава и четнике и партизане. Именом и презименом он наводи бројне особе с обе зараћене стране које су једна другој спасавале животе, као и оне које су и најближим суседима и родбини смицале главе. Помиње и невине које су побили и једни и други, свестан да су идеали “светли” једино ако брину и за појединце.

Као круну комунистичке трагикомедије, овлаш нам слика епизоду са лажном сестром народног хероја Марка Орешковића, и пријепољским државнопартијским челницима. Из поштовања према Иљфу и Петрову није се изгледа усудио да напише књигу Како је лажна сестра Марка Орешковића насамарила најнапредније и најистакнутије пријепољске другове, али јесте забележио како је приликом једне прославе годишњице Пријепољске битке, једна преваранткиња “израдила” читав општински апарат најистакнутијих – и најпокваренијих – представника Партије, државе, полиције и друштвено-политичких организација, једне “средине” засноване на лажи и превари.

95

Каже се да није грех починити грех, већ остати у њему, те разноразне ствараоце историје, а нарочито властодршце и “културњаке”, Веруовић својом Исповешћу подсећа да има Очију мимо људских, и сведока бар попут брице Цара Трајана.

А данашњи уреднике он учи да свакој власти одговарају једино послушни медији, и да су “све приче о независној штампи демагогија”.

(Милорад Веруовић, рођен 1928. у селу Сопотници код Пријепоља, радио као учитељ десет година, затим још десет као уредник Полимља, гласила општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош. По распаду Међуопштинске заједнице, следећих пет година уређивао нововарошке Златарске новости. Као пензионер, у Пријепољу потом десет година уређивао национално гласило Савиндан, а три године и часопис Милешевске епархије Милешевац. Године 2003. објавио Исповест уредника, у издању “Знамграфа” из Чачка. Умро 10. маја 2004, док смо припремали овај број.)

ПРЕДЛОГ

Момчило Селићсептембар 2003.

ПРЕДЛОГ ЗА ОСНИВАЊЕ СТРАНКЕ “СРБИ”

I ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Већ предуго, Срби једва одолевају културним, верским, трговинским и војним насртајима на саму своју бит. Мада на раскрсници путева и размеђи светова, ми још нисмо изградили ни поредак ни установе који би нас заштитили. Историјски, исувише смо се ослањали на спољне силе да нам одлуче судбину, занемарујући моћи којима смо обдарени.

96

У доба када су основна људска својства доведена у сумњу, као народ показујемо недовољну свест о себи, премалу будност, и слабо схватање својих обавеза и прилика. Да бисмо се спремили за предстојећи светски сукоб, морамо се политички организовати и темељно преуредити своју државу и друштво.

До сада, ниједна наша политичка група није ваљано сагледала ни свет у коме живимо, ни како да у њему успешно опстанемо. Уместо да тражимо свој пут, најчешће смо преузимали туђа решења, подобна, можда, народима и политичким, привредним, културним и верским устројствима који су их изнедрили. Странка СРБИ требало би такво стање да измени, јачајући нашу државну, војну, политичку културну и привредну моћ.

ОПШТИ ПОЛОЖАЈ НАЦИЈЕ Да бисмо као нација своје циљеве и постигли, морамо наше непријатеље, суседе, и велике силе познавати много боље него досад. Свет се очито креће ка разрешењу стања све неиздрживијег свима сем мањини повлашћених на Западу. Од Првог светског рата, покренутог ради прерасподеле моћи и утицаја великих сила, ниједан сукоб није решен, ниједно жариште смирено. Ниједна сила није стекла превласт нити ће по свему судећи то успети, ма како непобедива изгледала савременицима.

Нити је после сто година “прогреса” и ратова, масовних злочина и непојамног лагања, варања и насиља, Русија ишта јача или слабија него 1914, нити је битно промењен положај Британије, Француске, Немачке, или Јапана. Једине силе тренутно у успону су САД и Кина. Но успех САД је привидан, а Кине крх.

Већ својим првим нападом на Јапан 1851. кренувши да све своје привредне, друштвене, политичке па и културне проблеме решавају ширењем по свету, САД су себе довеле до паразитизма. Свесни да су биолошки све слабији, Англосаси Северне Америке, Британије, и Аустралије вуку све радикалније потезе. Њима се супротстављају Кинези привредним и војним растом, Јапанци технологијом, а муслимани идеологијом и демографијом. Руси су се показали неспособним за нормалан развој, док их је револуционарни коштао исувише. Немци су одустали од војне експанзије, као и Французи, што не значи да и једни и други неће то поново покушати, учини ли им се пробитачним.

На Балкану, сви народи сем српског показали су се несамосталним, повремено чак антибалканским. Словенци су се из саможивости трајно замерили свим бившим Југословенима, Хрвати су уз страну помоћ и три геноцида направили државу геополитички неодрживу без Босне и Херцеговине, а словенски муслимани и Албанци не прихватају окружење у коме живе. Бугари су сарадњом са свим досадашњим завојевачима себе лишили власности, Румуни такође. Турке је Запад из русофобије подигао из мртвих, а Грке, из мржње према православљу, гурнуо у трајно вазалство.

97

ПРЕДСТОЈЕЋИ ДОГАЂАЈИ

Принуђени да завладају светом или се лише премоћи, Англосаксонци срљају у Трећи светски рат, умногоме већ у току. Неспремни да живе спартански насупрот светских хелота, попут Рима покушавају да стекну што им ни по моћи ни по праву не припада. Одбацујући жртву, решени да им се исплати и што се досада никоме није, сударили су се са народима којима ни жртва, ни губитак, ни смрт нису баук. У том сукобу немају никаквих изгледа, осим да већи део планете униште нуклеарним ударима, бојним отровима, биолошким агенсима и менталном и моралном деградацијом.

Пропаст Америке, а и доброг дела развијеног света, неминовна је и са унутрашњег распада. Све веће захтеве свог размаженог становништва Запад неће моћи да опслужује у недоглед. Цивилизација заснована на задовољавању најнижих страсти и порива, лишена потпоре коју пружају породица, својта, племе, и нација, без вере у било шта осим материјалну добит, неће издржати озбиљније или дуготрајније опадање. Поткупљени да не мисле и да се не буне, западни потрошачи и хедонисти предаће се и самоуништењу, само да избегну суочење са својим промашајем.

Насупрот тога, Кинези Западу не заборављају више од сто година понижавања, Јапан Америци Комодора Перија и бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, Руси почињу да схватају шта им је учињено и ко је за то одговоран, а турски народи и муслимани душмане траже и налазе где одувек: у Европи, Западу и хришћанству. Ко је сејао ветар пожњеће буру: у случају Трећег светског рата, ни Срби неће своја страдања опростити ником.

Планета која је у детињству данашњих педесетогодишњака бројала око две и по милијарде становника данас има можда три пута толико. Мора која они памте провидним и пуним живота данас су непрозирна и безмало мртва. Бистре реке којима су се радовали као деца данас су загађене, док су нам градови постали асвалтне и бетонске некрополе на просторима већим од некадашњих држава. Промене које су својевремено захтевале столећа данас се одвијају за мање од деценије. Где су се Грци и Римљани тек после вековне премоћи дегенерисали до педерастије, модерном Западу је за то требало свега десетак година. Свет не памти такав расап, и нема чиме наша деца нису оштећена чак и у односу на нас.

Наспрам таквих насртаја досадашње политичко делање показује се недостатним, а непрестана и свеобухватна борба за очување Божијег лика у себи јединим одговором. Јер какве год биле наше жртве, биће мање од оних које нас чекају будемо ли живели “као сав нормалан свет”.

98

II ПРЕДЛОГ ЗА ПОЛИТИЧКУ АКЦИЈУ

Оснивачи странке СРБИ су свесни огромних захтева пред њима и нацијом у целини, али такође знају да сваки, макар и најдужи и најодсуднији пут почиње првим кораком.

Поред оснивања странке СРБИ као тог првог корака ка успостављању српске националне државе, оснивачи предлажу унапређивање неколико већ постојећих организација у зачетке будућих националних и државних институција. Постојећа држава, и јавне и званичне установе овога друштва не могу се реформисати, будући да их држе осведочени или укривени непријатељи Српства. Наиме, чланови и помагачи тајне политичке полиције, те разни масони, безверници и бешчасници не могу нас извести из каљуге у коју су нас својим ликом и делом увели.

Зато предлажемо унапређивање постојећег СРПСКОГ КЛУБА из Београда у Институт за Србистику, временом у Високу школу, и обједињавање постојећих четничких и борачких организација у СРПСКУ НАРОДНУ ОДБРАНУ, налик оној из 1908. Већ покренути СРПСКИ СОКО ваљало би да васпитава омладину, а досадашња удружења ликовних уметника, књижевника, и драмских уметника да замени СУД (СРПСКО УМЕТНИЧКО ДРУШТВО). Будућа СРПСКА АКАДЕМИЈА требало би да замени САНУ.

1. СТРАНКА “СРБИ”

Странка СРБИ мора постојати у Србији и Црној Гори и Републици Српској. Огранке може имати и у расејању. Као јавна установа она треба да служи окупљању свих српских националних снага.

ПРОГРАМ

СРБИ ће се борити да изборним путем дођу на власт. У случају да тај пут буде онемогућен недемократским, самовољним, или насилничким поступцима било власти било њених иностраних покровитеља, СРБИ ће се на сваки начин осим злочином потрудити да дођу у положај да и они одлучују о судбини свог народа.

Пре доласка на власт, СРБИ ће се залагати за обједињавање целокупне родољубиве опозиције, без обзира на њено идејно опредељење. СРБИ ће сарађивати са свим странкама у Српству и иностранству које се противе Новом светском поретку Англосаса, Тевтонаца и Јевреја.

СРБИ ће подржавати Српску православну цркву и тиме што неће затварати очи нити ћутати пред недостојношћу или неделима неких њених јерарха или свештеника.

99

СРБИ ће се трудити да остваре што тешњу везу са расејањем. Исељену Србију сматраће делом нације и од ње очекивати и материјалну и моралну помоћ. За узврат, СРБИ ће емиграцију помагати културно, просветно, и политички где год је угрожена.

СРБИ ће учинити све да војне снаге српских земаља добију подршку што већег дела становништва. У ту сврху просвећиваће нацију о њеном геостратешком положају и кроз СРПСКИ СОКО образовати и васпитавати омладину у родољубивом духу и војним и борбеним вештинама.

СРБИ ће подржавати све мере које воде ка успостављању грађанског реда и мира, залажући се, међутим, за сталну јавну контролу органа државне управе и силе.

СРБИ ће чинити све што је у њиховој моћи да школство васпитава омладину бар колико је образује. То васпитање и образовање морају бити у националном духу. Предмети Веронаука, Историја, Српски језик и књижевност морају имати превагу над осталим.

СРБИ ће се противити свакој пљачки и отуђивању јавне, државне, или личне имовине на било који начин. Залагаће се за потпун повраћај национализоване имовине и поништавање свих досадашњих уговора о њеној купопродаји.

СРБИ ће се залагати за јавно преиспитивање порекла све имовине која се није могла легално стећи у условима доскорашњег социјализма, као и досовског либералног капитализма.

СРБИ ће подржавати сва ваљана дела домаће културе и благонаклоно прихватати слична са стране. Но бориће се против појаве и ширења оних која подилазе неукусу тупих, необразованих, и духовно и морално дегенерисаних. Сматрајући националну културу највишим добром, СРБИ ће произвођаче, растуриваче и подржаватеље културног отпада сматрати непријатељима нације и тако се према њима односити. О томе шта је културни отпад одлучиваће Културни одбор странке.

СРБИ ће се у свим приликама и на сваком месту залагати за националну привреду. Постојећа индустријска постројења, нарочито војна, сматраће стратешким објектима и према њима се односити као према националној баштини. При том, залагаће се за укидање “идеолошких фабрика” социјалистичког периода и њихово преусмеравање на производњу исплативих добара. Тамо где је то немогуће, настојаће да се њиховим радницима омогући преквалификација или запослење другде. СРБИ држе да се радништво не може сматрати “колатералном штетом” било приватизације било деиндустријализације. Илузорно је од нараштаја одгајених у социјализму очекивати предузетнички дух капитализма. Но, основом српске привреде СРБИ сматрају пољопривреду, нарочито због стратешких и одбрамбених потреба нације. Пољопривреда не сме бити високо механизована, јер се тиме побија њена основна сврха: одгој здравих, жилавих, честитих, разумних и добрих људи. СРБИ се залажу и за очување и унапређење занатства, будући да се једино тако може избећи зависност од иностранства у временима рата или кризе.

100

По доласку на власт међутим, СРБИ се обавезују да учине следеће:

Да прогласе ништавим све по нацију штетне међудржавне и међународне уговоре које су склопили Броз, његови наследници, Милошевић, и досовци.

Да прогласе ништавим све купопродајне уговоре са страним компанијама склопљене под притиском или потплаћивањем домаћих уговарача. При том, странцима ће се исплатити уложени новац, а домаћим преварантима национализовати имовина.

Да сва стратешка и војна предузећа прогласе националним добрима и предају на управу државним службеницима и радничким одборима.

Да пониште све лажне трансакције чланова или помагача тајне полиције који су, користећи се политичким или државним монополом и својим местом у тајним службама, домогли имовине и положаја који им не припадају.

Да изврше ревизију свих докторских, професорских и академских титула стечених у претходним режимима и пониште све стечене одбраном марксистичких тема, политичком подобношћу, или митом.

Да отворе сва досијеа тајне полиције и обнародују имена доушника, лажних привредника, наставника, професионалаца и других који су припадали тајној служби.

Да образовују нову, националну тајну службу заклету на одбрану нације, а не система.

Да суде свим официрима, функционерима, службеницима, дипломатама и другим кривим за поразе у ратовима од 1990. године.

Да суде свим новинарима који су служили претходним политичким системима, а не нацији.

Да суде свим полицајцима, судијама, државним тужиоцима и другим државним службеницима који су се служили мучењем, изнудом исказа, клеветом оптужених или застрашивањем њихових породица.

Да откажу гостопримство свим страним новинарима, службеницима или привредницима који су се огрешили о Српски народ.

Да казне све који су међу Србе увели помодност, јавни безобразлук, нихилизам, дрогу, насиље, рекламерство, и остале чиниоце западне поткултуре.

Да уобличе нове школе и универзитете на којима ће се учити оно што је потребно српској нацији а не иностранству.

Да сачине дугорочни програм повратка на село.

101

Да новчано и материјално помажу заснивање породица са најмање четворо деце.

Да донесу Устав државе којим се штити Српство.

Да мањинама осигурају сва права осим права гласа о судбини Српства.

Да српски језик и ћирилично писмо прогласе јединим званичним језиком и писмом државе.

Да према Хрватима, “Бошњацима” и Арбанасима воде политику засновану на њиховом понашању према Србима у претходних сто година.

Да се залажу за повратак Срба на све територије на којима су се налазили 1914. године.

Да трајно раде на прикључењу тих територија држави Србији.

Да чине све да Србија постане војна сила кадра да се одупре сваком суседу, а по потреби и великим силама одвраћањем, превентивним ударима, или осветом.

Да чине све да образовање у српским земљама и даље производи стручњаке светског ранга, у броју још већем него досад.

Да сваку техничку иновацију држава испита и процени, пре него буде уведена међу нас.

ОРГАНИЗАЦИЈА

Странком ће руководити Старешина (Председник), изабран јавним гласањем на Оснивачком сабору странке. Њему ће помагати Савет (Савет седморице) кога сам изабере. И Старешину и Савет надзираће Надзорништво (Одбор седамнаесторице), изабран на Оснивачком сабору.

Финансијама Странке руководиће Благајник, кога поставља Надзорништво. Сво материјално пословање Странке мора бити доступно на увид сваком њеном члану.

Странка ће се издржавати од чланарине обавезне за сваког члана. Чланарина не сме бити мања од 100 евра годишње у динарима или валути. Давањем веће, чланови не стичу повластице.

Странка ће примати и дарове у новцу или материјалним добрима. Они морају бити јавни, док дародавац може захтевати да му се не обелодањује име. Дарови од криминалаца и бешчасника неће се примати.

102

У случају смрти или онеспособљења Старешине, Странком ће руководити члан Савета кога за такве прилике унапред одреди Старешина. Његов избор мора да потврди Ванредни Сабор странке јавним гласањем.

Све одлуке у Савету и Надзорништву доносе се простом већином гласова. Одлуке донете већином од једног гласа ваља, међутим, преиспитати на првом Редовном Сабору странке. У случају да буду оборене, тело које их је донело мора се бирати изнова.

Одлуке Сабора странке морају бити донете двотрећинском већином. Свако гласање у Странци је јавно.

СРБИ ће бити организовани регионално. Свако село, град или подручје (у Црној Гори и племе) имаће своју Подружницу са Старешином, Саветом (у мањим местима Саветом тројице) и Надзорништвом (у мањим местима Одбором петорице). Где подружницу није могуће тако устројити, чланови Странке прићи ће најближој целовитој подружници.

Старешину подружнице постављаће Старешина странке, по потреби у договору са њеним члановима. Чланови подружнице могу сменити свог старешину (двотрећинском већином) и о томе обавестити Старешину и Савет странке.

Ако Старешина или Савет странке не могу да сарађују са старешином подружнице, могу га сменити и поставити новог. У случају сукоба са целом подружницом, Старешина странке има право да је распусти.

Самог Старешину странке може опозвати Савет, Надзорништво, Редовни или Ванредни Сабор странке. Таква одлука доноси се само двотрећинском већином.

У случају опозива Старешине, Савет бира другога из својих редова. Опозвани Старешина не може бити биран наново.

Разлози опозива могу бити морални, материјални, или политички, и зависе од слободне процене тела која о њему одлучују.

Странка ће имати свој Устав који ће донети Надзорништво у сарадњи са Старешином и Саветом, а који ће Сабор странке потврдити. Надзорништво ће Устав тумачити по духу, не слову. У случају спора, Сабор странке може опозвати сва управна тела, изгласати поверење једном или двома, и развластити оно које сматра виновником.

Сабор странке чине стотину изабраних чланова. Сваког члана Сабора бира најмање стотину чланова Странке. У случају раста Странке, тај број може се повећати на хиљаду, па на десет хиљада.

103

Избори за Сабор странке врше се по подружницама. Подружнице које немају довољно чланова за избор морају се за ту прилику удружити са онима које их имају. Сваки члан Сабора може бити опозван двотрећинском већином гласова оних који су га изабрали.

Подружнице имају право да задрже две трећине својих прихода, било од чланарине, било дарова, а трећину су дужне да шаљу Управи странке коју чине Старешина, Савет и Надзорништво. Сав новац и друга средства иду прво Благајнику, који је дужан да их распоређује на основу Устава странке. Одлуке о располагању приходима Странке доноси Старешина, у договору са осталим Управним телима и Благајником.

Свака озбиљна грешка у процени или делању било ког члана или тела Управе повлачи разматрање било оставке било опозива. Тежину грешке процењују разна тела Странке, или чланство у целини.

Чланство у целини може се сабрати у Општи сазив странке у случају блокаде, опструкције или ванредних прилика у земљи или свету. Општи сазив странке може одлучивати о свему двотрећинском већином. У том случају гласање се спроводи по подружницама. По потреби, Општи сазив странке може се физички скупити на једном месту.

НАЧИН РАДА

Пријем у Странку биће по позиву. Два члана Странке имају право да предложе новог. О пријему одлучује подружница. Старешина подружнице има право вета на пријем новог члана.

Услови за пријем у Странку јесу карактер, успех у некој делатности или послу, и лична и јавна биографија.

Чланови Странке могу бити Срби и они мањинци и странци који су животом и делом посведочили приврженост Српству. Мањинци и странци немају право гласа. То право могу стећи једино прилажењем Српству.

Редовни Сабори странке сазивају се једном годишње, на Сретење. На њима је Старешина странке дужан да поднесе извештај о раду Странке за претходну годину. Нови Старешина се бира једино ако стари није задовољио. О томе јесте ли или није задовољио одлучује Сабор, по потреби гласањем.

Ванредни Сабори странке сазивају се по потреби. Сазива их Старешина, Савет, Надзорништво или двотрећински састав Сабора. Ванредни сабор може сазвати и две трећине чланова Странке.

СРБИ су обавезни да делују као чланови Странке у сваком трену и виду свог јавног и приватног живота. Основни начин делања члана странке јесте лични пример.

104

СРБИ ће покренути месечник Странке, СРПСКИ ЛИСТ (већ излази као гласник СРПСКОГ КЛУБА из Београда), као и недељне и дневне новине. Сва издања Странке обавезна су за чланове и њиховом куповином помаже се Странци. Издања Странке могу се продавати и широј публици.

СРБИ ће покренути сабирање и издавање СРПСКОГ ШТИВА, библиотеке од двадесетак књига неопходних за национално образовање и васпитање.

СРБИ ће образовати СРПСКУ ШКОЛУ као недељну школу за основце и средњошколце која ће националним садржајем допуњавати званични школски програм. Такође, радиће на установљавању СРПСКЕ ВИСОКЕ ШКОЛЕ, која ће слично делати међу студентима. СРПСКИ ИНСТИТУТ бавиће се свим видовима Србистике и већ настаје из СРПСКОГ КЛУБА из Београда.

СРБИ ће организовати летње образовне и васпитне кампове за децу и омладину. У њима ће полазнике васпитавати, обучавати у основним војним и борилачким вештинама, и национално образовати за то оспособљени чланови Странке. За оне који завређују а не могу да плате такав боравак, трошкове ће сносити Странка.

СРБИ ће основати СРПСКУ ОМЛАДИНУ као омладински огранак Странке. Ваљани чланови Омладине по пунолетству аутоматски постају чланови Странке.

СРБИ ће организовати Летње саборе сваке године на Преображење. Сабори ће се одржавати сваки пут на другом месту, и за њихово организовање биће задужене првенствено помесне подружнице. Сабори ће имати карактер народних вашара и служиће упознавању и забави чланова Странке и шире публике.

СРБИ ће организовати услужне, привредне и занатске Задруге за услуживање чланова Странке и шире публике. У њима ће чланови Странке бити повлашћени у односу на нечланове. Но и нечланови ће имати интереса да послују са Задругама, будући да ће оне морати да пружају бољу и јефтинију услугу од обичних пословних установа. Разлика у цени биће један вид доприноса Странке Српству.

СРБИ ће организовати Заједнице за самопомоћ које ће, у виду једноставних банака, пружати позајмице за кућне оправке, школовање деце, покретање малих послова, издаваштво, преке личне потребе и слично члановима па и нечлановима Странке. Позајмице ће бити бескаматне, и такође представљати вид доприноса Српству.

СРБИ ће образовати СРПСКУ АКАДЕМИЈУ од најспособнијих и најугледнијих људи у својој делатности. Чланови САНУ и других званичних академија не могу бити истовремено и чланови СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ.

СРБИ ће установити годишње, двогодишње и десетогодишње награде, и награде за животно дело у свим пољима уметности, науке, и јавне делатности.

105

Странка ће на изборе излазити сама, али по победи владати договарајући са свим озбиљним политичким чиниоцима, укључујући и опозиционе.

За изборе СРБИ ће се ослањати на сопствену информативну, обавештајну, надзорну и сваку другу структуру. СРБИ се неће умиљавати ником из медија, власти или међународних организација за место у јавности. Они ће своју слику у јавности постепено изградити сами, начинима горе описаним.

По доласку на власт, СРБИ ће поштрити мере пријема у Странку. Чланови других странака, нарочито оних које су оштетиле Српство, неће бити примани у Странку најмање десет година по њеном доласку на власт.

Сваки члан Странке који се на власти огреши о морал или закон биће избачен из Странке, бојкотован, а по потреби и додатно кажњен.

СРБИ ће образовати своју безбедносну службу и физичко обезбеђење. У тим телима моћи ће да раде једино најбољи од најбољих. Њихов рад надгледаће Старешина, Савет, Надзорништво и Сабор Странке.

СРБИ ће образовати Стражу (Групе за самодобрану) за заштиту од насилничког делања оних политичких противника који не воде рачуна о части Српства.

СРБИ ће образовати јавни Одбор за праћење антисрпског делања у земљи и иностранству. Одбор ће сваке године објављивати листе србофоба и њихових дела.

СРБИ ће образовати Одбор за изучавање геноцида над Српским народом. Чланови Одбора ће ићи од села до села, од места до места и бележити жртве аустроугарског, усташког, немачког, шиптарског, мађарског, бугарског, домаћег, партизанског, комунистичког, муслиманског, хрватског, натовског, америчког и британског терора од 1912. године до данас. Жртве ће бити пописане именом и презименом, уз све остале доступне личне податке, а њихови крвници побележени на исти начин. Све појединости сваког злочина биће забележене колико је могуће: место и време, сведоци или сведочанства, материјални или посредни докази. Одбор ће се залагати за подизање споменика или обележја жртвама непријатељских злочина на стратиштима. Одбор ће пописати и објавити имена свих који су заташкавали, умањивали, или порицали злочине, а посебно оних који су их ниподаштавали или им се ругали. Одбор ће начинити студију колико је геноцид демографски коштао Српство од 1912. до данас.

СРБИ ће образовати Одборе за помоћ избеглицама у новцу, материјалним потребама, збрињавању и запошљавању.

СРБИ ће радити на образовању Владе у сенци, од стручњака потребних за рад друштва и државе. Будући министри морају бити из струке, а њихови извршни заменици стручњаци од успеха и угледа.

106

За рад са иностранством, СРБИ ће настојати да покрену исељеништво, или људе који су дуго тамо боравили.

За рад са мањинама СРБИ неће користити мањинце осим као саветодавце. Од припадника Странке који буду радили са мањинама очекиваће се да су живели међу њима и да знају њихов језик и обичаје.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА

У свом страначком седишту у Београду, СРПСКОЈ КУЋИ, потом и сличним седиштима подружница другде, СРБИ ће образовати националну библиотеку и видеотеку. Одбир књига и видео записа вршиће Просветар кога поставља Старешина или Савет. За чување и издавање књига и видео записа биће задужен Библиотекар. И библиотека и видеотека чуваће и значајна антисрпска дела.

У СРПСКОЈ КУЋИ Странка ће организовати предавања, приредбе, трибине и течајеве с националним садржајем, као и недељну СРПСКУ ШКОЛУ за основце и средњошколце.

Временом, Странка ће обезбедити изнајмљивање или куповину СРПСКОГ ДОМА у коме би се налазила СРПСКА АКАДЕМИЈА, СРПСКА ВИСОКА ШКОЛА, и СРПСКА КЊИЖНИЦА, израсла из библиотека и видеотека по СРПСКИМ КУЋАМА. Ту би се налазио и СУД (Српско уметничко друштво) и СРПСКИ СОКО. Установио би се и МУЗЕЈ СРПСТВА, као и СРПСКА ГАЛЕРИЈА. По преузимању власти, све би ове установе делале и даље као приватне установе од националне важности, док би се одговарајуће државне институције почеле бавити оним за шта су својевремено установљене.

СРБИ ће материјално и морално подржавати све културне ствараоце који поштују Српство, трудећи се да им прибаве што већи углед у земљи и иностранству.

Стража ће обележити антисрпске културне манифестације и дела својим немим присуством и одговарајућим натписима, транспарентима, лецима и сличним писаним или штампаним материјалом. Покретање оваквог вида протеста биће у надлежности Старешине, Савета, или Просветара у договору с њима.

Стража ће поставити двадесетчетворочасовне почасне страже око националних споменика од изузетне важности и наложити Патролама да обилазе остале. Тиме ће страже одавати почаст српској историји и спречавати скрнављење споменика. Страже ће се повући уколико власти преузму одговарајућу бригу о њима.

СРБИ ће се заложити за постављање бронзаних плоча на антисрпске споменике, са краћим описом недела таквих угледника.

107

СРБИ ће се заложити за промену назива улица и тргова који носе имена антисрба. Ако власти то не прихвате, Стража ће их сама уклонити.

СРБИ ће по потреби постављати неме кордоне око антисрпских медијских кућа. Кордони неће ником сметати да се креће улицом или тротоаром, било да улази у бојкотоване зграде или излази из њих. Ако обезбеђење куће или полиција нападну кордон физички, СРБИ ће се бранити.

НОВЧАНО И МАТЕРИЈАЛНО ПОСЛОВАЊЕ

Да би се СРБИ успоставили као делотворна странка, потребно је да Старешина, Савет и старешине подружница буду плаћени за свој рад у Странци. Усто, сви путни трошкови, друштвене и домаћинске обавезе и материјалне потребе везане за политички рад морају им такође бити плаћени. Надокнаде им морају обезбеђивати бар начин живота ниже средње класе.

Под условом да су новчани и материјални трошкови по плаћеном функционеру странке 1000 евра месечно, и да је њих најмање стотину, за нормалан рад Странке потребно је око 100.000 евра месечно, или 1.200.000 евра годишње.

У почетку, ти се трошкови могу смањити плаћањем само Старешине и Савета, двојице возача, и секретарице. У том случају они би били следећи: Старешина 1000 евра, Савет 7000 евра, возачи 1000 и секретарица 500 евра, укупно, се текућим материјалним трошковима, око 10.000 евра месечно. Таква се сума може обезбедити од годишње чланарине 1000 чланова.

Каснијом успоставом Заједница за самопомоћ, страначких банака за позајмице, и страначких задруга, могу се обезбедити додатна средства.

На дарове и дародавце СРБИ не смеју рачунати. Дарови су добродошли, али их Странка неће сматрати обавезујућим. Дарови преко 100.000 евра неће се примати, осим под писмено и правно регулисаним условима.

За почетак, СРБИ ће морати имати бар два путничка возила (једно обично, друго теренско), страначке просторије са канцеларијом за Старешину, собом за примања и секретарицу, собом за седнице за бар десетак особа, чајном кухињом и купатилом, и следеће канцеларијске апарате: три телефона (по један за Старешину, секретарицу, и општи), три рачунара (за Старешину, секретарицу и општи), један ласерски штампач, један скенер, један фотокопир. Сва ова средства могу бити половна, али у добром стању. Очекивани трошкови за њих треба да буду следећи: возила 6000 евра, рачунари 1000 евра, штампач, скенер и фотокопир 2000 евра, телефони 300 евра, просторије 1000 евра месечно. Укупно 10.000 евра плус 12.000 евра годишње за просторије.

Трошкови за телефон, струју и воду кретаће се у опсегу од 1000 евра месечно.

108

Трошкови за одржавање и употребу возила и канцеларијских апарата, такође.

Што скорије, СРБИ ће морати купити кућу у Београду за страначко седиште. Таква кућа, која не сме бити мања од 200 метара квадратних, стаје до 400.000 евра. Страначко седиште, или СРПСКА КУЋА, не сме бити на Дедињу. Ваљало би да буде лако доступна члановима Странке из унутрашњости и да по потреби послужи као преноћиште за макар две особе. СРПСКА КУЋА мора имати просторије за Старешину, Савет, секретарицу, кафе куварицу и домаћицу, салу за састанке и обедовање, кухињу и бар два купатила. У подруму или поткровљу мора имати простора за страначку архиву, библиотеку и видеотеку СРПСКОГ КЛУБА.

Сличне СРПСКЕ КУЋЕ СРБИ ће отворити где год буду у стању.

Без обзира колико новца сакупили и стекли, СРБИ се неће упуштати у финансијске, пословне, или берзанске трансакције. Новац Странке држаће се у најсигурнијој банци у земљи, а о њему ће се бринути Благајник са помоћницима. У случају сакупљања веће суме, пола камате ићи ће на рачун Странке, пола на разне фондове, давања, награде, помоћ и слично.

ПРИВРЕДНА ПОЛИТИКА

СРБИ ће се залагати за самодовољну привреду, сматрајући сваки увоз сем патената, лиценци, и технологије злом. Такође, СРБИ ће подстицати домаће проналазаштво и иновације, видећи у њима основна добра за извоз. Остали извоз: хране, неких индустријских добара и занатских производа, СРБИ ће сматрати добродошлим изворима националног дохотка, али не и чиниоцима који условљавају било унутрашњу било спољну политику. СРБИ сматрају да више никад не смемо дозволити да нас ико угрози икаквим санкцијама.

СРБИ сматрају највећим добром земље, државе, и нације национални суверенитет и националну слободу.

СРБИ ће се залагати за опстанак само оних индустријских погона који су потребни домаћој машиноградњи, привреди и потрошњи.

СРБИ су против продаје иједног предузећа странцима.

СРБИ јесу за продају досадашњих друштвених и државних фирми српским акционарима, а против су продаје појединцима будући да се прави српски богаташи још нису појавили. Садашњи бизнисмени су само остаци досадашњег полицијско-политичког апарата. Када се у условима слободне, мешовите привреде, временом појаве истински српски пословни људи, СРБИ немају ништа против тога да они откупе предузећа по тржишним ценама.

109

У начелу, СРБИ се залажу за мешовиту привреду, то јест, за оне својинске односе који технолошки, организационо, и на друге начине одговарају појединачним случајевима.

СРБИ се противе претераном развоју финансијског и спекулативног капитала.

СРБИ предлажу самопомоћ, мобе, јавне радове, па и радне акције за подизање оних постројења за које капитал није доступан по нормалним каматама и условима отплате.

СРБИ се противе подизању државних кредита из било ког разлога. Нарочито се противе узимању кредита из иностранства.

СРБИ се противе примању поклона из иностранства осим у посебним приликама и под строго утврђеним условима и надзором.

СРБИ се залажу за потпуну, што бржу отплату свих дуговања иностранству.

СРБИ се залажу за ослањање динара на стање домаће привреде, и његову независност од било које стране валуте. СРБИ сматрају да се нужна страна валута може обезбедити продајом добара и услуга иностранству по потреби, или из државних фондова законски успостављених за ванредне сврхе.

СРБИ се залажу за установљавање државног тела за разматрање нових улагања и подизање нових погона или предузећа већих од средњих. Српска привреда ће увек бити мала, а наш рад и ресурси превише драгоцени да бисмо их траћили на улагања сумњивих или лакомислених пословних људи. Ко жели да отвори фирму која би угрозила већ успешну, биће подстакнут да свој новац и труд уложи другде.

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА

СРБИ сматрају да нико у српским земљама не сме бити гладан. Толико плодна да је и у најгорим временима имала довољно хране, Србија не сме дозволити да јој иједно дете одрасте слабо и болесно због потхрањености. СРБИ ће се стога залагати да држава обезбеди ужину школској деци, и народне кухиње за социјалне случаје.

Такође ће се залагати да угрожене породице са малолетном децом добијају исхрану о државном трошку.

СРБИ ће се залагати да држава плаћа просечни лични доходак женама са децом, да не би радиле већ се бринуле о породици. Такође ће се залагати да се та сума повећава за свако следеће дете. Жене са децом које буду хтеле да раде ван куће такав доходак не би примале. СРБИ предлажу да се новац за ову меру обезбеди порезом на неожењене и неудате преко двадесет седам година старости, на брачне парове који својом вољом немају деце, и на хомосексуалце и лезбејке.

110

СРБИ предлажу да основна здравствена заштита буде бесплатна. У њу би спадала нега и лечење деце до пунолетства, лечење социјалних случајева, и лечење од заразних и ендемских болести. Новац за то долазио би од општег пореза.

СРБИ се залажу за систем социјалног осигурања који би обезбеђивао шест месеци минималног личног дохотка незапосленима, трошкове за ургентне хируршке случајеве, и пензије довољне за живот на биолошком минимуму за све особе старије од шездесет пет година. Новац за то долазио би од пореза који би плаћали сви пунолетни грађани.

Особе са посебним потребама, урођеним телесним и менталним манама, инвалидне жртве самоизазваних несрећа, СРБИ не сматрају предметом државне већ приватне бриге.

СРБИ сматрају да је једини начин лечења и опоравка наркомана, алкохоличара и сличних зависника радна терапија било код куће или у затвореним државним установама. Такве би се установе финансирале искључиво радом и доприносом самих пацијената. Лечење лековима било би њихова брига, не државна. За криминално понашање, СРБИ предлажу оштрије кажњавање зависника него здравих.

СРБИ сматрају да особама које нису у стању да раде држава треба да исплаћује просечни лични доходак. Оне које неће да раде, сматрају да ваља збринути у посебним државним установама, уз одузимање грађанских права. СРБИ сматрају да би негодовање “Међународне јавности” на такву меру штетило друштву и држави мање него што би користило омладини, и нацији у целини.

СРБИ се залажу да сви млади брачни парови добију државну помоћ за куповину стана или куће. Новац за то би такође долазио од пореза на нежење и неудате после двадесет седам година старости.

СРБИ се противе отварању установа за бригу о деци са родитељима. Деца морају бити брига породице. Родитељи који се слабо старају о својој деци могу бити јавно бојкотовани од Страже.

СРБИ се залажу да се затвори и казнене установе издржавају радом кажњеника.

ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА

СРБИ сматрају да је популациона политика државе основ будућности Српства. Рађање, и брига о деци и њиховом васпитању и образовању морају се подстицати свим могућим средствима. Да би се у младим породицама подстакла вера у будућност, СРБИ се залажу за државни програм стварања нових инокосних пољопривредних домаћинстава у Војводини и Источној Србији, потом у будућој српској Славонији, на Космету и у некадашњој Републици Српској Крајини.

111

СРБИ сматрају да би породице у насељима удаљеним до 30 км од државне границе ваљало прогласити крајишничким и давати им посебне пореске и друге повластице, уз обавезу посебног војног устројавања. Крајишнике сматрати племством, а оне који томе не одговарају лишити крајишничког статуса.

СРБИ се залажу за државну помоћ при насељавању опустелих планинских и брдских подручја Рашке области, Црне Горе, Западне, Северозападне и Источне Србије, Подриња, потом крашких и планинских области Републике Српске, затим Херцеговине, данашњег хрватског и муслиманског дела Босне, и некадашње Републике Српске Крајине. Сточаре и ратаре у тим крајевима сматрати племством и пружати им повластице. Оне који се одселе у градове, лишити племићког статуса.

СРБИ се противе мешовитим браковима, нарочито са особама неевропског порекла. У случајевима таквих бракова, СРБИ траже за Српску Православну Цркву исте повластице какве су предратним конкордатима даване католичкој.

СРБИ сматрају све муслимане и католике српског порекла на српској територији Србима. Муслиманима и католицима који себе држе Хрватима или Бошњацима, СРБИ неће давати никаква посебна права.

У складу са правном праксом већине европских народа, СРБИ се залажу за српска имена деце рођене на српској земљи. Породице које инсистирају на страним именима, укључујући муслиманска и хрватска, СРБИ ће сматрати националним мањинама.

СРБИ се залажу за повратак што више наших исељеника у отаџбину, и за њихово ослобађање од царина на имовину који би унели у земљу. СРБИ сматрају све Србе из расејања и других крајева бивше Југославије држављанима Србије, и залагаће се за закон који ће то озваничити.

ПОЛИТКА ПРЕМА ОКУПИРАНИМ СРПСКИМ ТЕРИТОРИЈАМА

СРБИ се никад неће одрећи ни најмањег дела окупиране српске територије. СРБИ сматрају да се ниједним таквим делом не сме трговати, и да је свака таква трговина, из било ког разлога, велеиздаја кажњива најстрожом казном.

Окупираним српским територијама СРБИ сматрају Косово и Метохију, део Македоније се већинским српским становништвом, целу Босну и Херцеговину, и некадашњу Републику Српску Крајину са целом Славонијом до северне границе некадашње Западне Славоније.

СРБИ сматрају да све избеглице са тих територија треба достојно збринути и помоћи им да се запосле и реше основне животне проблеме. Истовремено, залажу се да сви они буду морално, материјално и правно обавезани да се по ослобођењу врате у завичај.

112

СРБИ се залажу за планско, државом потпомогнуто насељавање окупираних територија када буду ослобођене.

СРБИ се обавезују на четовање по окупираним територијама. Уколико их држава буде у томе спречавала, обавезују се на супротстављање таквим напорима.

СРБИ ће побележити сва лица из такозване “Међународне заједнице” која су у било којој мери допринела окупирању српских територија. Такве особе и њихове породице сматраће националним непријатељима.

СРБИ се залажу за установљавање званичних годишњих помена жртвама ратова од 1990-1999, као и званичних годишњих сабора избеглица. СРБИ сматрају да би држава требало да помогне избегличким завичајним друштвима, и да пружи сву дипломатску и правну помоћ избеглицама при повратку у завичај.

СРБИ сматрају да би држава морала да се брине о Србима на окупираним територијама и да стави на знање нашим суседима и “свету” да је спремна да их штити свим могућим средствима.

ПОЛИТИКА ПРЕМА СЕЛУ И СЕЉАШТВУ

СРБИ сматрају село и сељаштво стубом нације.

СРБИ ће се залагати за повраћај или надокнаду све одузете земље власницима. Залагаће се за закон о земљишту којим ће сва земља осим оне која је одређена као државна бити нечија својина.

СРБИ ће се залагати за закон о дедовини, којим се исконско добро не може продати или отуђити на било који начин.

СРБИ ће се залагати за закон о државном откупу викендица, којим ће се по тржишним ценама од нововласника откупити земља коју не обрађују или запуштају и уступити или продати онима који ће је обрађивати. Законом о викендицама, СРБИ ће се залагати за ограничавање права на грађење додатних пребивалишта на одређене категорије становништва. По том закону, викендице ће смети подизати једино уметници и професионалци који су природом посла везани за град. Остали ће морати да бирају између сталног живота на селу или у граду.

СРБИ ће се залагати за закон о урбанистичком планирању сеоских и руралних насеља, који ће онемогућити градњу објеката који не одговарају српској баштини.

СРБИ ће се залагати за закон о депонијама и одлагању смећа, којим ће се строго кажњавати, по потреби и затвором, загађивање водотокова и животне околине.

113

СРБИ ће се залагати за закон о отежаном приступу земљиштима и крајевима од националног значаја као што су национални паркови, и нетакнуте шуме, планине, висоравни и клисуре. Путеви до њих неће се проширивати ни асвалтирати већ одржавати проходним само за теренска возила и упорне возаче.

СРБИ ће се залагати за забрану продаје некретнина странцима.

СРБИ ће се залагати за државну потпору производњи здраве хране традиционалним средствима.

СРБИ ће се залагати за контролисан увоз семена и садница и забрану увоза генетски модификиваних биљних и животињских врста.

СРБИ ће се залагати за постепен повратак са вештачких ђубрива на природна и за традиционални начин смене усева и одмарања земљишта.

СРБИ ће се залагати за заштиту и обнову домаћих врста воћа у њиховој некадашњој разноврсности.

СРБИ ће се залагати за увођење обавезне пољопривредне наставе за основце и средњошколце у сеоским срединама.

СРБИ ће се залагати за изградњу што више малих, проточних електричних централа (поточара) где год је могуће. Њихови сопственици биће подстицани да их укључе у општи електропривредни систем земље, са могућношћу изласка из њега у било ком тренутку.

СРБИ ће подстицати изградњу СРПСКЕ КУЋЕ у сваком селу.

СРБИ ће се супротстављати сваком виду сеоског или каквог другог туризма, уместо тога подстичући сеоске и градске породице на узајамне посете и помоћ.

ПОЛИТИКА ПРЕМА РАДНИШТВУ

СРБИ сматрају да радништво није криво што је у Брозово време потерано са села у градове, и што му је потом америчким поклонима и кредитима омогућено да са мало рада добро живи. Терет затварање оних индустријских и других постројења која су економски неодржива мора да сноси пре свега држава и оне класе које су довеле до данашњег стања. Другим речима, СРБИ ће се залагати за посебан порез на имовину и приходе оних чланова досадашњих номенклатура и њихових потомака чији месечни приходи прелазе 1000 евра по породици. Тако стечена средства ићи ће за преквалификацију, материјалну и другу помоћ радницима отпуштеним приликом приватизације.

114

СРБИ ће се залагати да отпуштени радници добију државне кредите за повратак на село, или за отварање малих предузећа.

За онај део становништа који и поред помоћи неће успети да се снађе, СРБИ ће тражити издржавање на разини биолошког опстанка. То ће захтевати изградњу посебних насеља и стављање таквих особа под старатељство државе. Но држава се мора постарати да њихова деца добију посебну помоћ при школовању и васпитању. Ова мера мора бити привремена и таква насеља морају потом бити уништена, осим оних која буду сачувана као историјски споменик.

Догму да је радништво аристократија народа СРБИ не признају, будући да се сој потврђује друкчије него производним радом. Но, праксу да се радништво третира као марва СРБИ држе још гором, залажући се услове рада и зараде који омогућују достојан живот.

ПРОСВЕТНА ПОЛИТИКА

СРБИ се залажу за приватне школе поред државних, са својим, допунским програмима поред државних.

СРБИ сматрају све школске програме после 1918. антисрпским, а досовски гори од свих. Зато се залажу за националну школу са нагласком на васпитању колико образовању. Од наставника ће се тражити да личним примером предводе ученике, и зато захтевати од државе да буду одговарајуће повлашћени и плаћени.

СРБИ сматрају да је наставнички позив од одсудне важности, те предлажу да временом буде уздигнут, избором кадрова, до статуса племићког.

СРБИ сматрају да би оцена из владања морали бити једна од пресудних за будућност ученика. Та оцена морала би садржати, поред оцене за смерност, оцене за вођство, самосталност, борбеност, смелост, и поштење. Наставници који од ученика траже притворност, понизност, лицемерје, доушништво, кукавичлук, и слично морају бити одстрањени из српских школа.

СРБИ сматрају да школе не смеју бити потпора властима, па ни евентуалној власти Странке СРБИ. Школе су будућност нације и ваља им допустити и меру бунта. Ученици и наставници имају право на слободу мисли и дела, али и држава на слободу одговора. СРБИ сматрају да нико нема право на поштеду од одговорности.

СРБИ сматрају да омладина није најпаметнији део друштва, будући да се та одлика доказује дуготрајним и мудрим живљењем у пунолетству. Васпитање српске омладине мора стога стајати у равнотежи између учења слушању и учењу, и права на побуну.

СРБИ ће се залагати за повратак што више наших стручњака из иностранства на домаће школе и универзитете. У ту сврху залажу се за оспособљавање тих установа

115

да буду равне бољима у иностранству, а да угледницима којима једино најразвијеније земље могу обезбедити услове за рад држава плати пут до отаџбине и повремену наставу за домаће студенте и стручњаке.

СРБИ се залажу за установљавање института за изучавање језика, културе, историје и етнологије свих наших суседа. Такође сматрају да су институти за слично проучавање САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Русије, Турске, Кине, Јапана, те Јевреја и Арапа, српској нацији неопходни.

СРБИ се залажу за установљавање занатских школских центара широм српских земаља у којима би се оживљавали стари, и учили нови занати.

ЗДРАВСТВЕНА ПОЛИТИКА

СРБИ се залажу за мешовити систем здравствене заштите, са тежиштем на приватној пракси. Породични лекари били би подстицани пореским и пословним олакшицама а специјализација ограничена само на најбоље. Лекари са одређеним бројем жалби на њихов рад, или са судском пресудом због несавесног и нестручног лечења губили би право на рад.

СРБИ се залажу за преустројавање болница у лекарске задруге, у којима би број стално запослених лекара и другог медицинског особља био смањен на минимум. Такве установе омогућавале би и приватним лекарима да уз надокнаду користе клиничке и болничке услуге и капацитете. Тиме би се избегао досадашњи упоредни рад истих људи у друштвеном и приватном сектору, те смањила њихова премореност и корупција.

СРБИ се залажу за социјално лечење само социјалних случајева. Остали грађани би и ценом болничких и других лекарских услуга били подстицани да пазе на своје здравље.

СРБИ сматрају да једино лекови за децу, труднице, и социјалне случајеве треба да буду бесплатни. Остале треба продавати по тржишној цени, а пацијенте подстицати на осигурање против таквих трошкова или на лечење одмором, самосагледавањем, променом радног места или позива, одласком на село, и другим начинима ублажавања или отклањања узрока здравствених тегоба.

СРБИ се противе интензивном и скупом лечењу изузетно старих особа, унапред изгубљених случајева, пацијената са неотклоњивим манама, и препуштају их личној иницијативи и породицама.

СРБИ сматрају да ментално заостале особе, особе са наслеђем озбиљних душевних болести или озбиљних генетских поремећаја не би смеле имати децу. СРБИ се противе коришћењу таквих особа за медицинска истраживања под изговором научног

116

рада, сматрајући да је један од основних задатака медицине да јача нацију као целину.

СРБИ сматрају да српска медицина треба да спречава болест, тек потом да је лечи.

СРБИ се залажу за проучавање народне медицине и видарства, као и свих начина лечења који се ослањају на природне препарате и ненасилне поступке.

САОБРАЋАЈНА ПОЛИТИКА

СРБИ сматрају да само основни путни правци треба да буду проходни на европском нивоу, док остали треба да се састоје од асвалтираних путева са тврдом подлогом и две саобраћајне траке. Пруге Суботица – југ, хрватска граница – југ, Београд – румунска и бугарска граница, Београд – Бар и њихови огранци морају такође бити на европском нивоу.

СРБИ сматрају да локални путеви треба да су асвалт на тврдој подлози, и макадам у добром стању. Постојећу мрежу путева не ширити, будући да су српске земље већ умногоме прегусто изграђене, мада не и довољно насељене. Нетакнути крајеви ваљало би такви и да остану.

СРБИ сматрају да ваздушни саобраћај треба развити у највећој мери, нарочито хеликоптерски. За то су потребна мања улагања него у путеве, пруге или аеродроме. Усто, таквим се саобраћајем најмање штети околини.

СРБИ се залажу за јачање бродског саобраћаја на мору и рекама изградњом нових пловила, поправком и бољим одржавањем старих, и поправком постојећих лука. У догледу, српске земље могле би постати медитеранска поморска сила, усмерена на пружање посебних и квалитетних услуга.

СРБИ се залажу за изградњу заобилазница око свих насељених места, и ограничавање саобраћаја по већим градовима на рубна подручја. Центри градова треба да буду доступни једино услужним возилима. СРБИ се залажу за побољшање градског саобраћаја до учесталости од најмање 15 минута за урбана подручја, и пола сата за сеоска. Такође, предлажемо масовну изградњу подземних и надземних јавних гаража на рубним подручјима, са максималном доступношћу градским саобраћајем.

СРБИ се залажу да лична путничка возила служе углавном за међуградски саобраћај и неодложне личне и породичне потребе. Рекреативну и докону вожњу обесхрабљивати строгом применом саобраћајних прописа.

СРБИ се залажу за поштрење прописа о јавном саобраћају и њихову још строжију примену. Возила градског саобраћаја морају свако јутро бити опрана и чиста споља и изнутра, као и сви возови, међуградски аутобуси и друга превозна средства. Међуградски аутобуси и возови морају имати чисте и одржаване клозете, а њихове

117

стајанке и станице морају бити беспрекорно уредни и чисти. На аутобуским стајанкама ограничити број аутобуса на четири у једном тренутку, да би путници били услужени како ваља. У возовима забранити неред, вику, спавање попреко по седиштима, бацање смећа по купеима, ходницима или кроз прозор, и то провести и силом ако треба. У аутобусима возачима забранити да пуштају гласну музику, а путницима омогућити да слушају радио преко слушалица. За одржавање реда и мира у превозним средствима установити посебну полицију.

ПОЛИТИКА ПРЕМА ПРОСТОРНОМ УРЕЂЕЊУ СРПСКИХ ЗЕМАЉА

СРБИ сматрају да треба забранити даље просторно ширење градова. Простор за њихов евентуални даљи раст тражити у бољој употреби постојећег.

СРБИ сматрају да сваком насељеном месту ваља законски и што пре обезбедити депонију за смеће. Свако бацање смећа другде кажњавати затвором као кривично дело.

СРБИ сматрају да свака градња викендица и сличних објеката по националним парковима мора бити обустављена, а постојеће уз евентуалну накнаду власницима срушене.

СРБИ сматрају да сваку неовлашћену сечу шуме треба прогласити кривичним делом.

СРБИ сматрају да сва брдска и планинска подручја ваља прогласити подручјима од посебног националног значаја и за њих израдити засебне просторне и друге планове. Постојеће штете настале претераном, непромишљеном и непотребном изградњом ублажавати планским и постепеним рушењем, уз надокнаду.

СРБИ сматрају да је спасавање планинских и крашких река од прворазредног значаја за опстанак нације. Загађење Лима, Дрине и других својевремено бистрих великих река смањити укидањем прљавих индустријских постројења или строгим прописима о пречишћавању отпада. Свако загађивање таквих токова кажњавати као тешко кривично дело.

По градовима, СРБИ сматрају да треба постепено и плански рушити све зграде саграђене у доба пљачке и безакоња које изгледом нарушавају околину. Остале легализовати. СРБИ предлажу да сами мештани одлучују о томе шта рушити а шта сачувати. У случајевима корупције, насиља или непотизма, одлуку би доносили виши управни органи.

СРБИ сматрају да треба поштрити постојеће грађевинске и урбанистичке прописе и њихову примену, уз обавезу да се одлуке о градњи доносе за мање од месец дана. Бесправну градњу рушити у зачетку, а одуговлачење са дозволама кажњавати као кривично дело. Као кривично дело кажњавати и необезбеђивање одговарајућег броја

118

грађевинских и урбанистичких инспектора, будући да у нас много архитеката и грађевинских и других инжењера већ дуго нема посла. СРБИ сматрају да би мањка државних урбанистичких и грађевинских кадрова нестало њиховим запошљавањем по потреби.

ПОЛИТИКА ПРЕМА СПОРТУ

СРБИ сматрају спорт вежбом за животну борбу, те се залажу за аматерски спорт у што ширем обиму. Такође сматрају да спорт не сме бити полигон за политичке интриге и надметања, а поготову не за невитешко понашање.

СРБИ врхунски спорт сматрају забавом или гладијаторством, и препуштају га оним спортистима који себе налазе једино у њему. Међутим, сваку туђу зараду на њима сматрају искоришћавањем и залажу се за прописе и законе који ће то ограничити на најмању могућу меру.

Будући да је свет у спорту нашао алтернативни начин ратовања, СРБИ сматрају да држава треба помоћи врхунским спортистима да буду успешни на међународној сцени. Истовремено, предлажу и бојкот свих политичара и државних службеника који на њиховим успесима граде своје каријере.

СРБИ сматрају да српски спортисти морају бити витезови. Победа по сваку цену не сме постати њихов циљ, већ се морају борити за чојствену победу упркос могуће покварености противника или судија. Боље је изгубити утакмицу него част или образ.

СРБИ сматрају да спортисте, тренере и спортске раднике који не бирају начин постизања успеха ваља одстранити из спорта.

ПОЛИТИКА ПРЕМА СТРАНЦИМА И ИНОСТРАНСТВУ

У свакој прилици, СРБИ ће давати предност сународницима над странцима.

СРБИ ће настојати да сарађују са себи сличним странкама, групама и установама на Западу, у Источној Европи и Русији разменом посета, искустава, и изградњом личних и страначких веза и пријатељстава. Од страних пријатеља СРБИ ће примати помоћ и дарове под истим условима као од домаћих.

СРБИ неће имати никакве везе са страним владама или њиховим обавештајним, војним, или безбедносним службама, нити ће примати помоћ од њих.

СРБИ ће пажљиво пратити иступања странаца у вези са нама почевши од 1912. године, и одговарајуће се према њима односити. Истакнуте непријатеље који су битно допринели страдању Српства од 1990, СРБИ ће пажљиво побележити и потрудити се да они или њихови потомци буду одговарајуће кажњени.

119

СРБИ ће се потрудити да боравак осведочених српских непријатеља на нашем тлу буде што непријатнији.

ПОЛИТИКА ПРЕМА ПЕНЗИОНЕРИМА

СРБИ се залажу за редовну исплату пензија које обезбеђују макар биолошки опстанак. Пензије које то не чине морају бити допуњене социјалним давањима. Средства за то обезбедити посебним порезом на богаташе који су иметак стекли као номенклатура досадашњих система. Наиме, данашњи пензионери су изградили друштвено и привредно устројство које је таквима омогућило да постану што јесу, па је праведно да и они од тога нешто имају.

ПОЛИТИКА ПРЕМА РОМИМА

СРБИ ће бранити Роме ако их неко физички напада, али ће још више бранити Србе и остале које они буду угрожавали наметљивом прошњом, понашањем, или криминалом.

СРБИ ће подстицати Роме да се начином живота уклопе у српску баштину и вредности. Оне који то буду одбијали, подстицаће да се иселе из српских земаља.

СРБИ се одлучно противе усељавању било које, нарочито неевропске мањине на нашу територију.

ПОЛИТИКА ПРЕМА ДЕВИЈАНТНИМ МАЊИНАМА

СРБИ ће настојати да живот хомосексуалаца, лезбејки, наркомана, и других антисоцијалних појединаца и група буде изразито непријатан. Припадници таквих група биће подстицани да се иселе на Запад.

Издавачима хомосексуалне литературе, огласа и хомосексуалним проституткама, СРБИ ће загорчати живот колико буду могли.

Изразитим и непоправљивим криминалцима, такође.

Кабадахијама, насилницима, бахатим прекршиоцима јавног реда и мира, Стража ће покушати да стане на пут.

Агресивним заступницима помодне иностране поткултуре, такође.

Патроле Страже биће задужене за одржавање јавног реда и мира у својим суседствима.

120

СРБИ ће образовати страначку правничку службу за помоћ члановима Страже и осталим грађанима који буду принуђени да узимају правду у своје руке.

СРБИ ће образовати и Одборе за материјалну и сваку другу помоћ оним члановима Страже и обичним грађанима који због заштите реда и мира буду осуђени на затвор или новчане казне.

ПОЛИТИКА ПРЕМА ПОЧИНИОЦИМА ЈАВНОГ НАСИЉА ПРОТИВ СРПСКИХ ВРЕДНОСТИ И БАШТИНЕ

СРБИ ће се потрудити да живот извиканих поп звезди, лажних величина, ведета естраде, наметљивих јавних ништавила који разарају традиционалне српске културне и духовне вредности буде мање пријатан него у последњих двадесетак година. О томе које су то особе одлучиваће Надзорништво.

СЛАВА, ОБРАЗ И ЗНАМЕЊА СТРАНКЕ:

Слава СРБА биће Преображење.

Грб СРБА биће српски крст са оцилима на кружном пољу. Оцила и крст биће бели на црвеном кругу са белим прстеном.

Знамење СРБА биће грб странке на штитастом плавом пољу.

Застава СРБА биће српска тробојка са крунисаним двоглавим белим орлом и грбом странке на његовим прсима.

Сва писмена странке носиће њен грб у заглављу.

Химна СРБА биће “Боже правде”.

Чланови Страже у патроли, на састанцима, саборима или прославама носиће униформу са знамењима странке. Сви морају бити уредни, чисти, и учтиви, свесни да не представљају само странку, већ Српство у целини.

Униформа Страже биће сиви ратни комбинезон са сивом капом са меким штитником и црним кратким војничким чизмама на шнирање. Опасач ће бити бели платнени. За ванредне прилике опасач ће бити сиви платнени, уз додатак истих таквих упртача. Изнад штитника капе стајаће емајлирани грб странке, на десном рукаву при рамену знамење странке, а на левом чин члана.

Чинови Страже биће следећи: десетар, водник и четовођа.

121

УСТРОЈСТВО СТРАЖЕ

Стража ће бити устројена у тројке, десетине, водове и чете.

Стража ће бити обучена у стројевој обуци по српском војном правилу из 1912. године и борилачким вештинама по искуству војних специјалаца и ратника из недавних ратова.

У случају рата, чланови Страже као и војно способни чланови Странке морају одмах приступити својој војној команди, по ратном распореду у војној књижици. Чланови без таквог распореда морају се одмах јавити у добровољце.

Чланови Страже који прекрше правила витешког понашања биће одмах избачени из странке, бојкотовани, по потреби физички кажњени, и предати редовном суду.

Старешина Страже чији члан или одред почине недело или злочин биће одмах јавно лишен чина и кажњен као у горњем члану.

Чланови Страже ће патролирати својим деловима града или местима у време и по распореду које одређује старешина одреда. Патроле ће одржавати јавни ред и мир опомињањем прекршилаца, а по потреби и физички. У случају неспоразума са полицијом или жандармеријом, избегаваће сукоб до тренутка физичког напада. По доласку на власт СРБА, Стража ће бити укинута.

Стража ће одржавати ред и мир на састанцима, саборима и прославама Странке.

Члан Страже не може бити нико осуђиван за силеџијство, крађу или превару.

ПРАВИЛА ВИТЕШКОГ ПОНАШАЊА СТРАЖЕ

Поред тога што су намењена превасходно члановима Страже, следећа Правила важе и за остале чланове Странке:

У свакој прилици односити се с поштовањем према другоме.

У случају неузвраћања таквог односа, суздржавати се колико је могуће.

Уколико то није могуће, или уколико дође до физичког насртаја на члана, бранити се сразмерно снази нападача и напада.

У случају увреде личне части или части Странке или нације, прекршиоца казнити мимо лишавања живота.

122

Никад не улазити у сукоб са два или више наших на једног противника. Боље је претрпети батине и пораз него осрамотити себе и Странку.

У сукобима се не служити ничим до рукама, по прекој потреби главом или ногама.

Оружје или приручна средства користити само у одбрану живота.

Избегавати псовке, вику, или гласне претње. Бес усмерити на акцију.

У случају рањавања или губитка живота, одмах се пријавити полицији.

У случају осуде, издржати казну.

У случају изразито неправичне или неправедне осуде, побећи или избегавати казну.

Никада не молити за милост, плакати, или кукати.

У случају повреда, осим оних опасних по живот, самолечити се.

Сматрати увредом и насртајем на себе све што јавно вређа православни морал, било то недолично понашање, недоличан изглед, или директно вређање и угрожавање трећих лица.

У случају групних насртаја на било ког човека, жену или дете, а камоли члана Странке или Страже, сваки члан Странке у близини мора помоћи и физички.

Ко другачије поступи, биће кажњен као члан Страже који се огрешио о ова Правила.

НАПОМЕНЕ ЗА ДАЉИ РАД И РАЗВОЈ СТРАНКЕ

Странку градити у заједницу другова, у којој ће љубав проистекла из заједничке борбе и искуства довести до спремности на дела неостварива другим политичким организацијама. Истовремено, СРБИ не смеју никад изгубити осећај припадности пуку, и дужности према свим сународницима, човечанству и Богу. СРБИ не смеју постати секта, масонерија, мафија, или црно племство. Буде ли их народ сматрао племићима, они ће то и бити.

123