„Све су наше народне пјесме раздијељене на пјесме јуначке, које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пје-вају не само жене и дјевојке него и мушкарци, особито момчад, и то по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначких највише на пјесму.”

Вук Стефановић Караџић

ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО

Храни мајка два нејака сина,У зле дане у године гладнеКад је била понајскупља храна:Ока брашна тридесет динара;хранила их и отхранила ихна преслици и десници руци.Кад су деца женидбе дорасла,обадва је оженила мајка,довела им две лепе девојке:Виду Винку, Давиду Ковиљку.Јетрвице мало живовале,мало време три година дана;кад настала година четврта,свака роди по једнога сина:Винка Мирка, Ковиљка Маринка.Ал’ не прође ни година дана,ни година, нит ће половина,разболе се невестица Винка,разболе се и хоће умрети,па дозива своју јетрвицу:„Ој, Ковиљка, мила сестро моја,ја болујем и хоћу умрети,аманет ти сиротица моја,сиротица и моја и твоја,пази, секо, сиротицу моју;кад Маринку бела хлеба сечеш,подај, секо, и мојему Мирку,њему подај од хлеба корице –нек се знаде да је сиротица,да мој Мирко своје мајке нема.Ој, Ковиљка, мила сестро моја,кад Миранку справиш кошуљицу,моме Мирку закрпи траљицу –нек се знаде да је сиротица,да мој Мирко своје мајке нема,

Ој, Ковиљка, мила сестро моја,кад нам света неђељица дође,кад изађеш на сокак међ’ друге,твог Маринка на крило посади,мога Мирка код себе на земљу –нек се знаде да је сиротица,да мој Мирко своје мајке нема.Ој, Ковиљка, мила сестро моја,кад нам свето Васкресење дође,кад на деци рухо покројите,вашем кројте какво вама драго,моме кројте чисто рухо црно –нек се знаде да је сиротица,да мој Мирко своје мајке нема.Ој, Ковиљка, мила јетрвице,кад ми, сејо, у цркву пошећеш,твог Маринка на руци понеси,мога Мирка за руку поведи –нек се знаде да је сиротица,да мој Мирко своје мајке нема.”То изусти невестица Винка,то изусти, па душицу пусти.Хвала богу, хвала јединоме!Ковиљка је срца милостива,она знаде шта је сиротињство(од малоће сиротица ј’ била):прије Мирку бела хлеба даје,прије Мирку нег’ своме Маринку;прије Мирку скроји кошуљицу,прије Мирку нег’ своме Маринку;кадно света неђељица дође,кад изиђе на сокак међ’ друге,њеног Мирка на крило посади,свог Маринка до себе на земљу:нико не зна да је сиротица,

Избор из eпске народне поезије

преслица – направа, справа за предење

јетрвица – јетрва, жена мужевљевог брата (девера)

аманет – завет, жеља којом се неко задужује

65

и да Мирко своје мајке нема.Кадно свето Васкресење дође,кад на деци рухо покројише,какво Мирку, онакво Маринку,чисти скерлет и зелену свилу.Свако мисли и свако се диви:како стрина негује их обакао да су браћица рођена.Кад Ковиљка у цркву пошеће,обојицу води за ручицу,а сав народ стрину благосиља:„Ој, Ковиљка, колено адамско,проста душа твојих родитеља,који су те породили мудру,међ’ туђу те браћу оправили,па ти знадеш шта је сиротињство!”Боже мили, на свему ти хвала!Тако ради јетрва Ковиљка:она храни оба своја сина,хранила их до седамн’ест лета.Кад настало лето осамн’есто,писат пође цареви везире,писат пође по земљици царскоји он купи на цареву војску:где с’ у кући четир’ мушке главе,од четворо узима тројицу;где с’ тројица, узима двојицу;где двојица, онде обојицу;где је један, и оног једнога.Редак дође Ковиљкином двору

да јој иду Мирко и Маринко,да јој иду на цареву војску.Обадва их оправила мајка,оправила на цареву војску.Кад је било у боју првоме,кад у ватру деца ударила,пуче пушка из те ватре прве,пуче прва те уби Маринка.Сам остаде сиротица Мирко,сам остаде на царевој војсци.Војевао за девет година.Кад настала година десета,прекиде се та царева војска;не зна Мирко на коју ће страну:да ли стрини, да ли свету белу.Окрете се својој милој стрини.Далеко га она угледала,па је преда њ стара ишетала:„Чедо Мирко, а где је Маринко?”„Ој, бога ми, моја мила мајко, –јер за другу бољу не знам мајку –кад смо били у боју првоме,пуче пушка из те ватре прве,пуче прва те уби Маринка!”Заплака се јетрва Ковиљка,па говори сиротици Мирку:„Чедо Мирко, оди ближе стрини!ја не имам да загрлим сина,а ти немаш да т’ загрли мајка, –оди, Мирко, да т’ загрли стрина!”

Откријмо заједно шта значи кад за неког кажу да је адамско колено. Ка открићу ће те водити песма коју си прочитао/ла. Шта сазнајеш из уводних стихова? О чему Винка говори на самртничкој постељи? За чим она жали? Каква је улога ре-френа: … нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема?

Приметио/ла си да народни певач говорећи о Мирку користи реч сиротица. Објасни зашто је ова именица употребљена у женском роду. Винка је свог сина Мирка поверила на чување јетрви Ковиљки. Како Ковиљка поступа према Мирку? Одакле потичу њена доброта и племенитост? Ковиљка је изгубила сина у рату. Које особине испољава у несрећи која ју је задесила? Шта је доживела као награду за своју пожртвованост, нежност и разумевање туђег бола? Ковиљка је жена адамског колена. Тако се каже за сваког човека који је попут ње пле-менит, који пружа љубав, указује пажњу другима и постојано подноси све животне недаће.

Васкресење – празник УскрсЛ

итерарни кутак

66

УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ

После смрти цара Душана, његовом сину Урошу браћа Мрњавчевићи оспоравају право на престо. Како је Марко Краљевић онемогућио решеност Mрњавчевића да за себе приграбе власт, показаће ти стихови ове песме.

Састала се четири таборана убаву на пољу Косовукод бијеле Самодреже цркве:једно табор Вукашина краља,друго табор деспота Угљеше,треће табор војеводе Гојка,а четврто царевић-Уроша;цареви се отимљу о царство,међу се се хоће да поморе,злаћенима да пободу ножи,а не знаду на коме је царство.Краљ Вукашин вели: „На мене је”;деспот Угљеш’: „Није, нег’ на мене”;војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене”.Ћути нејак царевић Урошу,ћути д’јете, ништа не бесједи,јер не смије од три братијенца,братијенца, три Мрњавчевића.Пише књигу Вукашине краљу,пише књигу и шиље чаушадо Призрена, града бијелога,до онога протопоп-Недељка:нека дође на Косово равнода он каже на коме је царство:он је св’јетла цара причестио,причестио и исповједио,у њега су књиге староставне.Пише књигу деспота Угљеша,пише књигу и шиље чаушадо Призрена, града бијелога,до онога протопоп-Недељка;трећу пише војевода Гојко,и он шиље огњена чауша;а четврту царевић Урошу,пише књигу и шиље чауша.Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,све потајно један од другога.Састаше се четири чаушау Призрену, граду бијеломе,код дворова протопоп-Недељка.Али прота дома не бијаше,но у цркви бјеше на јутрењи,на јутрењи и на летурђији.Кол’ко с’ силни огњени чауши,колико су силни од силнијех,те не шћеше коње одјахати,но у цркву коње нагонише;потегоше плетене канџије,ударају протопоп-Недељка:„Брже хајде, протопоп-Недељко,брже хајде на Косово равнода ти кажеш на коме је царство;ти си св’јетлог цара причестио,причестио и исповједио,у тебе су књиге староставне, −јал’ ћеш сада изгубити главу!”Сузе рони протопоп-Недељко,сузе рони, па њима говори:„Одбијте се, силни од силнијех,док у цркви закон савршимо,знати ће се на коме је царство!”Тако су се они узмакнули.А кад закон божји савршише,изљегоше пред бијелу цркву;тад говори протопоп-Недељко:„Ђецо моја, четири чауша,ја сам св’јетла цара причестио,причестио и исповједио,ал’ га нисам питао за царство,већ за грије’ што је сагр’јешио;но идите у Прилепа града

табор – логор, војска

убаво – лепо

Самодрежа – црква у северном делу Косова поља, на путу од Приштине ка Косовској Митровици. Према предању, у њој је кнез Лазар причестио војску уочи Косовске битке, 1389. године

шиље – шаље, пошаље

чауш – гласник; стражар, дворски вратар; старешина над неколико војника

разма – осим

протопоп – прота; свештеник

староставне књиге – историјски документи; у народу се мислило да су то списи у којима се говори о будућности

Недељко – често име за старца у народним епским песмама

огњени чауш – хитар гласник

канџија (камџија) – бич

јутрење – јутарња служба у цркви

летурђија – литургија

67

звекир – метални круг којим се удара у врата

до дворова Краљевића Марка,а до Марка, до мојега ђака;код мене је књигу научио,код цара је Марко писар био,у њега су књиге староставне,и он знаде на коме је царство.Ви зовите на Косово Марка,хоће Марко право казивати,јер се Марко не боји никога,разма једног Бога истинога”.Отидоше четири чауша,отидоше ка Прилепу граду,б’јелу двору Краљевића Марка.Кад су били пред бијеле дворе,ударише звекиром на вратa.То зачула Јевросима мајка,па дозива свога сина Марка:„Сине Марко, моје чедо драго,ко удара звекиром на врата?Баш кâ да су бабови чауши”.Уста Марко те отвори врата.Чауши се поклонише Марку:„Божја т’ помоћ, господару Марко!”А Марко их омилова руком:

„Добро дошли, моја ђецо драга!Јесу л’ здраво Србљи витезови,и честити цареви и краљи?”Чауши се смерно поклонише:„Господару, Краљевићу Марко,све је здраво, али није мирно:господа се тешко завадилана Косову, пољу широкомекод бијеле Самодреже цркве,и они се отимљу о царство,међу се се хоће да поморе,злаћенима да пободу ножи,а не знаду на коме је царство;тебе зову на Косово равнода им кажеш на коме је царство”.Оде Марко у господске дворе,пак дозива Јевросиму мајку:„Јевросима, моја мила мајко,господа се јесу завадилана Косову, пољу широкомекод бијеле Самодреже цркве,и они се отимљу о царство;међу се се хоће да поморе,злаћенима да пободу ножи,

68

а не знаду на коме је царство;мене зову на поље Косовода им кажем на коме је царство”.Кол’ко Марко тежио на правду,тол’ко моли Јевросима мајка:„Марко сине, једини у мајке,не била ти моја рана клета,немој, сине, говорити криво:ни по бабу ни по стричевима,већ по правди бога истинога;немој, сине, изгубити душе;боље ти је изгубити главунего своју огр’јешити душу”.Узе Марко књиге староставне,па опреми себе и Шарина;Шарину се на рамена баци,отидоше на Косово равно.Кад су били краљеву шатору,рече тада Вукашине краље:„Благо мене до Бога милога,ето мене мога сина Марка,он ће казат на мене је царство:од оца ће останути сину”.Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.Кад га виђе Угљеша војвода,тад Угљеша ријеч говорио:„Благо мене, ето ми синовца,он ће казат на мене је царство;кажи, Марко, на мене је царство,оба ћемо братски царовати”.Шути Марко, ништа не бесједи,на шатора не окреће главу.Кад га виђе војевода Гојко,таде Гојко ријеч говорио:„Благо мене, ето ми синовца,он ће казат на мене је царство.Кад је Марко још нејачак био,ја сам Марка врло миловао,у свилена њедра увијаокано красну од злата јабуку;куд сам гође на коњу ходио,све сам Марка са собом водио;кажи, Марко, на мене је царство,ти ћеш, Марко, први царовати,а ја ћу ти бити до кољена”.Шути Марко, ништа не говори,на шатора не окреће главу,

69

право оде бијелу шатору,ка шатору нејака Уроша;догна Шарца цару до Шатора;онђе Марко Шарца отсједнуо.Кад га виђе нејаки Урошу,лако скочи са свил’на душека,лако скочи, паке проговори:„Благо мене, ето мога кума,ето кума, Краљевића Марка, он ће казат на коме је царство”.Руке шире, у грла се грле,у бијело цјеливају лице,за јуначко питају се здравље,па сједоше на свил’на душека.Тако мало време постајало,данак прође, тавна ноћца дође.Кад ујутро јутро освануло,и пред црквом звона ударише,сва господа дошла на јутрење;у цркви су службу савршили,изљегоше из бијеле цркве,у столове пред цркву сједнули,шећер ију, а ракију пију;Марко узе књиге староставне,књиге гледа, а говори Марко:„А мој бабо, Вукашине краљу!мало л’ ти је твоје краљевине?Мало л’ ти је? – Остала ти пуста!Већ с’ о туђе отимате царство.А ти, стриче, деспоте Угљеша!Мало л’ ти је деспотства твојега?Мало л’ ти је? – Остало ти пусто!Већ с’ о туђе отимате царство.А ти, стриче, војевода Гојко!Мало л’ ти је војводства твојега?Мало л’ ти је? – Остало ти пусто!Већ с’ о туђе отимате царство.Видите ли, бог вас не видио!Књига каже: на Урошу царство!Од оца је остануло сину,ђетету је од кољена царство.Њему царство царе наручиона самрти, кад је починуо”.Кад то зачу Вукашине краљу,скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџарада убоде свога сина Марка.Бјежи Марко испред родитеља,јер се њему, брате, не пристојиса својим се бити родитељем.Бјежи Марко око б’јеле цркве,око б’јеле цркве Самодреже,бјежи Марко, а ћера га краљу;док су трипут коло саставилиоко б’јеле Самодреже цркве,готово га бјеше сустигао,ал’ из цркве нешто проговара:„Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко!Видиш ђе ћеш данас погинути,погинути од свог родитеља,а за правду бога истинога.”Црквена се отворише врата,Марко бјежи у бијелу цркву,за њиме се врата затворила.Краљ допаде на црквена врата,по диреку удари ханџаром,из дирека крвца покапала.Тад се краље био покајао,те је ријеч био говорио:„Леле мене, до Бога једнога,ђе погубих свога сина Марка!”Ал’ из цркве нешто проговара:„А чујеш ли, Вукашине краље,ти нијеси посјекао Марка,већ пос’јече бож’јега анђела”.На Марка је врло жао краљу,те га љуто куне и проклиње:„Сине Марко, да те Бог убије!Ти немао гроба ни порода!И да би ти душа не испаладок турскога цара не дворио!”Краљ га куне, цар га благосиља:„Куме Марко, Бог ти помогао!Твоје лице св’јетло на дивану,твоја сабља сјекла на мејдану!Нада те се не нашло јунака!Име ти се свуда спомињалодок је сунца и док је мјесеца!”Што су рекли, тако му се стекло.

Песму Урош и Мрњавчевићи Вук је забележио од народног певача Старца Рашка.

ханџар – нож савијеног облика, носио се у кори-цама за појасом; врста старинске сабље

Стефан Урош V – (у народу познат као Урош Нејаки) био је син цара Душана и унук Стефана Дечанског. Ср-бијом је владао од 1355. до 1371. године. Моћни феудалци – Мрњав-чевићи, Дејановићи и Балшићи – одметнули су се од цара Уроша јер су хтели да сами управ-љају својим областима. Цар Урош је последњи владар из династије Немањића

70

Које су се личности окупиле на Косову? Зашто су Мрњавчевићи тако силни и само-уверени? Иако су пристали да „књига каже на коме је царство”, по којим њиховим поступцима закључујеш да они неће поштовати закон? Коме народни певач поверава улогу заштитника права и закона? Пред којом се мо-ралном дилемом Марко нашао? Мајка Јевросима, која га у свим тешким ситуацијама саветује, то чини и сада. Потврди то стиховима песме. Како Марка на Косову дочекују његов отац и стричеви? Они траже од Марка да пресу-ди у њихову корист, нудећи му примамљиве награде. Шта то говори о њима? Њихове поступке народни певач тумачи једном стилском фигуром. Која је то стилска фигура? Шта Урош очекује од Марка? Која је сцена, према твом мишљењу, најдраматичнија? Шта последња епизода с Вукашином Мрњавчевићем казује о овом јунаку? Глас из цркве и крв из дирека имају симболично значење. Покушај да то објасниш. Која осећања народни певач изражава у завршним стиховима песме? На које те поруке упућују ликови из ове песме: Марко Краљевић, мајка Јевросима, Урош и браћа Мрњавчевићи? У Кутку за радознале прочитај ко су били Мрњавче-вићи.

Мрњавчевићи у историји и народној песми

Гојко Мрњавчевић је измишљени лик. Историјске, стварне личности су Вукашин и Угљеша. Вукашин је владао западном Македонијом. Најпре је био жупан, затим деспот и на крају краљ Србије и Грчке и владао је заједно са Урошем. Жена му се звала Јелена. Са њом је имао синове Марка и Андрију. Угљеша је био српски деспот, господар Поморја и Серске области, око доњег тока реке Струме (данашња Македонија). Његова жена се такође звала Јелена. После мужевљеве смрти, замонашила се и узела име Јефимија. Монахиња Јефимија је прва песникиња у српској књижевности. Написала је три текста. Најпознатији је Похвала кнезу Лазару, коју је Јефимија извезла на свили златним нитима.

Вукашин и Угљеша Мрњавчевић погинули су у Маричкој бици, 1371. године.

Ку

так за радознале

Литерарни кутак

71

Некада давно постојао је пагански обичај приношења људске жртве како би се нека грађевина подигла и одржала. Трагове тог обичаја наћи ћеш у стиховима ове песме која говори о настанку града Скадра.

ЗИДАЊЕ СКАДРА

Град градила три брата рођена,До три брата, три Мрњавчевића:Једно бјеше Вукашине краље,Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора; Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све вила за ноћ обаљује. Кад настала година четврта, Тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, Не мучи се и не харчи блага! Не мож, краље, темељ подигнути, А камоли саградити града, Док не нађеш два слична имена, Док не нађеш Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу, Да зазиђеш кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградити града”. Кад то зачу Вукашине краље, Он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго, Досад си ми био вјерна слуга, А одсаде моје чедо драго! Хватај, сине, коње у хинтове, И понеси шест товара блага; Иди, сине, преко б’јела св’јета, Те ти тражи два слична имена,Тражи, сине, Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу; Ја ли отми, ја л’ за благо купи, Доведи их Скадру на Бојану, Да зиђемо кули у темеља, Не би л’ нам се темељ обдржао,

хинтов – кочија, кола која вуку коњи

харчити – залуд трошити

И не би ли саградили града”.Кад то зачу слуга Десимире, Он ухвати коње у хинтове, И понесе шест товара блага; Оде слуга преко б’јела св’јета, Оде тражит’ два слична имена: Тражи слугу Стоју и Стојана, Тражи слуга три године дана, Ал’ не нађе два слична имена, Ал’ не нађе Стоје и Стојана, Па се врну Скадру на Бојану, Даде краљу коње и хинтове, И даде му шест товара блага: „Ја не нађох два слична имена, Ја не нађох Стоје и Стојана”. Кад то зачу Вукашине краљу, Он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин’ мајстора: Гради краље Скадар на Бојани, Краље гради, вила обаљује, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града! Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу, Не мучи се и не харчи блага! Но ето сте три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћете саградити града”. Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два брата рођена: „Чујете ли, моја браћо драга, Ето вила са планине виче, Није вајде што харчимо благо, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града!

72

Још говори са планине вила: Ев’ ми јесмо три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Да ј’ у темељ кули узидамо: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћемо саградити града. Но је л’, браћо, Божја вјера тврда Да ниједан љуби не докаже, Већ на срећу да им оставимо, Која сјутра на Бојану дође?” И ту Божју вјеру зададоше Да ниједан љуби не докаже. У том их је ноћца застанула, Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру. Ал’ да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, Те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет’ ручак мајсторима, Јер ћеш своју изгубити главу, Зидаће те кули у темеља!” И Угљеша вјеру погазио, И он каза својој вјерној љуби: „Не превар’ се вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет’ мајсторима ручак, Јера хоћеш млада погинути, Зидаће те кули у темеља!” Млади Гојко вјеру не погази, И он својој љуби не доказа. Кад ујутру јутро освануло, Поранише три Мрњавчевића, Отидоше на град на Бојану. Земан дође да се носи ручак, А редак је госпођи краљици. Она оде својој јетрвици, Јетрвици, љуби Угљешиној: „Чу ли мене, моја јетрвице! Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет’ не могу; Но понеси мајсторима ручак”. Говорила љуба Угљешина: „О, јетрво, госпођо краљице! Нешто мене забољела рука,

Тебе здравље, пребољет’ не могу; Већ ти збори млађој јетрвици”. Она оде млађој јетрвици: „Јетрвице, млада Гојковице! Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет’ не могу; Но понеси мајсторима ручак”. Ал’ говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати, Но ми лудо чедо некупато, А бијело платно неиспрато”. Вели њојзи госпођа краљица: „Иди”, каже, „моја јетрвице, Те однеси мајсторима ручак, Ја ћу твоје изапрати платно, А јетрва чедо окупати”. Нема шта ће Гојковица млада, Већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрњавчевић Гојко; Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вијернице, Жао му је чеда у кол’јевци, Ђе остаде од мјесеца дана; Па од лица сузе просипаше. Угледа га танана невјеста, Кротко ходи, док до њега приђе: „Што је тебе, добри господару, Те ти рониш сузе од образа?” Ал’ говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, Па ми данас паде у Бојану, Те је жалим, прегорет’ не могу!” Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: „Моли Бога ти за твоје здравље, А салићеш и бољу јабуку!” Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу, Не шће више ни гледати љубу; А дођоше два Мрњавчевића, Два ђевера Гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде, Подвикнуше Рада неимара,

танана – крхка, нежна

кротко – мирно

73

Раде викну до триста мајстора; Ал’ се смије танана невјеста, Она мисли да је шале ради. Турише је у град уграђиват’; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до кољена: Још се смије танана невјеста, Још се нада да је шале ради; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса: Тад отежа дрвље и камење; Онда виђе шта је јадну нађе, Љуто писну како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме младу и зелену!” То се моли, ал’ јој не помаже, Јер ђевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, Да ме младу у град узидају! Но ти прати мојој старој мајци: Моја мајка има доста блага, Нек ти купи роба ил’ робињу. Те зидајте кули у темеља”. То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста Да јој више молба не помаже, Тад се моли Раду неимару:

„Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на дојкама, Истури ми моје б’јеле дојке, Када дође, мој нејаки Јово, Када дође, да подоји дојке!” То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке упоље истури, Када дође нејаки Јоване, Када дође, да подоји дојке. Опет тужна, Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на очима, Да ја гледам ка бијелу двору Кад ће мене Јова доносити И ка дворy опет односити”. И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору Каде ће јој Јова доносити И ка двору опет односити. И тако је у град уградише, Па доносе чедо у кол’јевци, Те га доји за неђељу дана, По неђељи изгубила гласа; Ал’ ђетету онђе иде храна: Дојише га за годину дана, Како таде, тако и остаде, Да и данас онђе иде храна: Зарад’ чуда и зарад’ лијека, Која жена не има млијека.

зазор – срамота

неимар – грађевинар

74

У овој песми Мрњавчевићи показују неке особине које си већ запазио/ла у песми Урош и Мрњавчевићи. Које су то особине? Ко зида град Скадар? Због чега овај град никако не може да се сагради? Који услов вила поставља браћи Мрњавчевић? Пошто нису успели да испуне то што вила од њих тражи, браћа поново зидају град. Кога овога пута морају да жртвују? Како су Мрњавчевићи поступили после обећања које су дали један другом? Ту-мачи Гојково понашање. Које карактерне особине он испољава? Која га осећања обузимају? Како их савладава? Којом стилском фигуром наговештава своју поро-дичну драму? Издвој најпотреснији део песме. Зашто си баш тај део одабрао/ла? Шта млада Гојковица моли Рада неимара кад схвати да ће је живу узидати у град? Који облик народног стваралаштва препознајеш у завршним стиховима, али и у читавој песми? Уколико не можеш да се сетиш, размисли: у којим делима се гово-ри о постанку грађевина или места?

У Радној свесци на 12. стр. одговори на постављени захтев.

Скадар – град који је постојао много пре него што су живела браћа Мрњавчевићи. Основан је 181. године пре нове ере под називом Scodrinom. Сматра се да је био илир-ска престоница. Римљани су овај град заузели 186. године пре нове ере. У саставу срп-ске средњовековне државе био је од XI века до 1479. године, када га освајају Турци. Они њиме владају дуже од 400 година. Данас је то највећи град у северној Албанији, на Ска-дарском језеру и Бојани.

Раде неимар – у свим нашим народним песмама ово је устаљено име за главног мајстора, градитеља. Претпоставља се да је народни песник одабрао то име јер се тако звао градитељ манастира Љубостиње (задужбина кнегиње Милице). Време настанка ових песама углавном се поклапа с временом у коме је живео кнез Лазар.

Литерарни кутак

Ку

так за радознале

75

Краљ Вукашин је један од најомраженијих ликова наше народне епске поезије. Упознао/ла си га као нечасног, насилног човека, жељног власти, који не преза ни од чега како би остварио свој циљ. Спреман је да насрне и на живот рођеног сина. Како је онда могуће да од таквог човека потекне најомиљенији јунак наше народне епике, Марко Краљевић, сазнаћеш из следећих стихова.

Књигу пише жура Вукашинеу бијелу Скадру на Бојани,те је шаље на Херцеговинубијеломе граду Пирлитору,Пирлитору према Дурмитору, Видосави, љуби Момчиловој; тајно пише, а тајно јој шаље, у књизи јој овако бесједи: „Видосава, Момчилова љубо, шта ћеш у том леду и снијегу? Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети, већ бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом усред љета, као усред зиме; кад погледаш стрмо испод града: мутна тече Тара валовита, она ваља дрвље и камење, на њој нема брода ни ћуприје, а око ње борје и мраморје; већ ти отруј војводу Момчила, ил’ га отруј, или ми га издај, ходи к мени у приморје равно бијеломе Скадру на Бојану, узећу те за вјерну љубовцу, па ћеш бити госпођа краљица, прести свилу на златно вретено, свилу прести, на свили сједити, а носити диву и кадиву и још оно све жежено злато; а какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града, све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради; кад погледаш стрмо испод града, ал’ узрасла шеница бјелица, а око ње зелена ливада,

првобратучеди – сродство између мушке деце двојице браће; стричев син

дива и кадива – свилена тканина, проткана златним и сребрним нитима

левер – војник најамник

кроз њу тече зелена Бојана, по њој плива риба свакојака, кад гођ хоћеш, да је тазе једеш.”

…

„Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови му то господско јело, прије њега јело огледује; у Момчила девет миле браће и дванаест првобратучеда, они њему рујно вино служе, прије њега сваку чашу пију; Момчил’ има коња Јабучила, Јабучила коња крилатога; куд гођ хоће, прелећети може; у Момчила сабља са очима; не боји се никога до Бога. Већ ме чу ли, краљу Вукашине, ти подигни млогу силну војску, изведи је на Језера равна, пак засједни у гори зеленој; у Момчила чудан наук има, свако јутро у свету неђељу, рано рани у лов на Језера, с’ собом води девет миле браће и дванаест првобратучеда и четрест од града левера; када буде уочи неђеље, ја ћу спалит крила Јабучилу, бритку ћу му сабљу затопити, затопити оном сланом крвљу, да се не да извадит из кора; тако ћеш ти погубит Момчила.”

…

ЖЕНИДбА КРАљА ВУКАШИНА

жура – мали, мршав и ситан човек

76

Кад је било уочи неђеље, Момчил’ оде у своју ложницу, па он леже у меке душеке. Мало прође, и љуба му дође, али неће у меке душеке, већ му рони сузе више главе. А њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?” Ал’ говори млада Видосава: „Господару, Момчило војвода, мени није никаке невоље, већ сам чула једно чудно чудо, чула јесам, ал’ нисам виђела, да ти имаш коња Јабучила, Јабучила, коња крилатога, ја не виђех твоме коњу крила, те не могу млада вјеровати; већ се бојим, хоћеш погинути”. Мудар бјеше војвода Момчило, мудар бјеше, ал’ се преварио, својој љуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо, за то ћу те ласно утјешити, ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први запјевају п’јевци, ти отиди у нове ахаре, тад ће чиле попуштити крила, тад му можеш крила сагледати”.

…

Кад су били надомак Језера, оптече их она силна војска. Кад Момчило опазио војску, он потеже сабљу од бедрице, ал’ се пуста не да извадити, као да је за коре прирасла. Онда рече војвода Момчило: ,,Чујете ли, моја браћо драга, издаде ме куја Видосава, но дајте ми сабљу понајбољу!” Хитро су га браћа послушала, дадоше му сабљу понајбољу, па је Момчил’ браћи бесједио: „Чујете ли, моја браћо драга, ви удрите војсци по крајима, ја ћ’ ударит војсци по сриједи.”

Мили Боже, чуда великога! Да је коме погледати било како с’јече војвода Момчило, како крчи друма низ планину; више тлачи коњиц Јабучило нег’ што Момчил’ бритком сабљом сј’ече; ал’ га лоша срећа сусретнула: кад изиђе према Пирлитору, сусрете га девет враних коња, а на њима брата ни једнога! То кад виђе војвода Момчило, у јунаку срце препукнуло,

77

од жалости за браћом рођеном, бијеле му малаксаше руке, те не може више да сијече, већ удара коња Јабучила, удара га чизмом и мамузом, да полети граду Пирлитору, ал’ му коњиц полећет не може; куне њега војвода Момчило: „Јабучило, изјели те вуци! Исшале смо одавде лећели, без невоље, тек од обијести, а данас ми полећети нећеш!” Ал’ му коњиц њиском одговара: „Господару, војвода Момчило, нит’ ме куни нити ме нагони, данас теби полећет не могу; Бог убио твоју Видосаву! Она ми је сапалила крила; што не могла ватром сагорети, то под колан притегнула тврдо; веће бјежи куда теби драго!” Кад то зачу војвода Момчило, проли сузе низ јуначко лице, па одскочи од коња чилаша, трипут скочи, до града доскочи, али граду врата затворена, затворена и замандаљена! Кад се Момчил’ виђе на невољи, он дозивље сестру Јевросиму: „Јевросима, моја мила сејо, пушти мени једну крпу платна, не бих ли ти у град утекао.” Сеја брату кроз плач одговара: „А мој брате, војвода Момчило, како ћу ти пуштит крпу платна, кад је мени снаха Видосава, моја снаха, твоја невјерница, савезала косе за диреке?” Ал’ је сестра срца жалостива, жао јој је брата рођенога, она цикну, како љута гуја, ману главом и осталом снагом, из главе је косе ишчупала, оставила косе на диреку, па довати једну крпу платна, претури је граду низ бедене. Момчил’ вати ону крпу платна,

па се пење граду уз бедене, готов’ бјеше у град ускочити; ал’ долеће љуба невјерница, оштру сабљу носи у рукама, прес’јече му платно више руку, Момчил’ паде граду низ бедене, краљеве га дочекаше слуге на мачеве и на копља бојна, на наџаке и на буздоване; а допаде краљу Вукашине, удари га оним бојним копљем, удари га посред срца жива, ал’ говори војвода Момчило: „Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерницу, јер ћ’ и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака”. То говори војвода Момчило, то говори, а с душом се бори, то изусти, лаку душу пусти. Кад погибе Момчило војвода, а граду се отворише врата, пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина, одведе га на бијелу кулу, посади га у столове златне, угости га вином и ракијом и господском сваком ђаконијом, па отиде у ризницу млада, изнесе му рухо Момчилово, Момчилово рухо и оружје. Ал’ да видиш чуда великога! Што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче! што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена пада! што Момчилу таман чизма била, ту Вукашин обје ноге меће! што Момчилу златан прстен био, ту Вукашин три прста завлачи! што Момчилу таман сабља била,

дирек – греда, дрвени стуб

калпак – ратна војничка капа од метала, кацига

беден – бедем, зид тврђаве, градске зидине

78

Којом женом је краљ Вукашин пожелео да се ожени? Како покуша-ва да придобије своју изабраницу?

Какав је војвода Момчило? Шта је поседовао, по чему је био познат? Опиши како се понела Видосава. Које су последице њеног издајства? Момчилова сестра Јевросима је оличење неизмерне оданости и пожртвованости.

Наведену тврдњу поткрепи стиховима. Шта војвода Момчило на самрти говори Вукашину? Опиши у којој ситуацији краљ Вукашин схвата да је погубио изузетног јунака? Шта ти откривају завршни стихови? Чији је физички изглед и карактерне особине на-следио Марко Краљевић?

ко је био војвода Момчило

Сматра се да је војвода Момчило историјска личност, витез и хајдук, и да је живео на обали Егејског мора, а не у Херцеговини, како казује наша народна песма. Погинуо је у окршају са византијским царем Михајлом Кантакузином, али га није издала жена већ поданици који нису желели да му отворе врата града бојећи се огромне силе удружене грчке и турске војске. Био је пореклом Бугарин.

Вукашину с’ аршин земљом вуче! што Момчилу таман џеба била, краљ се под њом ни дигнут не може! Тад говори краље Вукашине: „Авај мени, до Бога милога! Нуто курве, младе Видосаве! Кад издаде оваквог јунака, кога данас у свијету нема, то ли мене сјутра издат неће!” Па повикну своје вјерне слуге, уватише кују Видосаву, свезаше је коњма за репове,

одбише их испод Пирлитора, те је коњи живу растргоше. Краљ похара дворе Момчилове, па он узе сестру Момчилову, по имену дилбер-Јевросиму, одведе је Скадру на Бојану, и вјенча је себи за љубовцу. С њом лијепи пород изродио, породио Марка и Андрију, а Марко се тури на ујака, на ујака, војводу Момчила.

џеба – врста бојног оклопа с округлим металним плочицама; плочица на таквом оклопу

похарати – одузети силом, отети туђу имовину, опљачкати

дилбер-Јевросиму – лепу Јевросиму

Литерарни кутак

Ку

так за радознале

79

бРЗАЛИЦЕ

Брзалице су врсте говорних вежби (игара) намењених деци и одраслима.У народу су служиле као игра, забава. Писане су у стиху или у прози. Од-

ликује их духовита игра речи или комбинација истих речи и слогова. Изгова-рају се брзо, готово у једном даху. Због брзине изговора и заплетености речи и слогова често настају грешке, што изазива смех или љутњу.

Изговори што брже можеш, сам/а или у пару с другом/другарицом из раз-реда, следеће брзалице:

Лежи куја жута украј жута пута.Црвена крвца из срца врца.Раскиселише ли ти се опанци?

Јеси ли ти то ту? Јеси ли то ту ти? Јеси ли ту ти то?

Петар плете Петру плотСа три прута по три путаБрже плети, Петре, плотСа три прута по три пута.

Ко покупи попу пепео? Поп покупи попу пепео. Купих прасе у Прокупљу, пронесох га кроз Прокупље, продадох га у Прокупљу.

Црни јараццрном трнуцрни врх гризе;Не гризи ми, црни јарче, црном трну црни врх!

Цврчи, цврчи цврчак, трчи, трчи трчак; трчак трком трчи, црни цвр-чак цврчи.

Краљ Карло и краљица Клара су крали кларинет.

Брсти бршљан брдска коза, јарац јаре јаком воза.

Туре буре ваља, була Туре кара, да буре не ваља, јер се буре каља.

Каменчићем ћеш ме, каменчићем ћу те.

80

Јадан сам ти кукавац, уједе ме скакавац за зло место за палац.

Миш уз пушку, миш низ пушку.Миш на пушку, миш под пушку.

Пролетоше три птице преко врбице и пронесоше у кљуну три зрна пшенице.

Четири чавчића на чунчићу чучећи цијучу.

Четири чавке чуче на чабру. Скочи мачак на чабар и почини читаво чудо.На кантару катран, кантар мјери катран.

Снове снивам, снујем сновеСнујем снове бисерове.

(Лаза Костић)

ПравиЛан изговор гЛасова е, р, с, з

За добру дикцију и боље разумевање онога што се говори, важно је да се сваки глас чује, тј. да се изговори јасно и правилно. „Поштапалицама”, као што су: мислим, овај, ина-че, значи, па, брате, оно итд., нема места у српском књижевном језику. Зато се потруди да у свакој прилици поштујеш правила језика којим говориш.

Изговор гласа Е

На почетку речи Унутар речи На крају речи

Европа, емисија, еликсир, едиција,

екологија,елемент, ебановина,

евакуисати

тело, перо, жена, мрежа, тешка, медвед, бисер,

тренер, несесер, метеор, снена,

невесела

мерење, поверење, сунашце, језерце, превише, најјаче,

образовање, играње, пливање, јаје,

котрљање

Изговори више пута ову реченицу, пазећи да се глас Е чује јасно и гласно, а не отво-рено:

Невеселе снене жене плеле тешке мреже.

Затим покушај да исту реченицу изговориш овако: Елесевен ененс енеж елелп екшет ежерм.

А онда, нешто лакше: Кнеже, витеже, кад те видеше, развеселише ли ти се?

За вЕжбањ

Е

81

Изговор гласа Р

На почетку речи Унутар речи На крају речи

рад, ров, рат, рез, риба, рало, рамстек,

Русија, радост, револуција, руксак,

разбаштинити

бара, перо, бора, буре, мера, друг,

бистро, јарам, хитро, потера, вршчић,

Барбара, копирање, орашчић

нар, пир, рибар, једар, Јадар,

кромпир, рачунар, манастир, Лазар,

календар, октаедар, топломер, таксиметар

Следеће реченице прочитај полако и разумљиво, тако да се јасно чује сваки глас. По-том постепено убрзавај темпо, све док можеш да задржиш разумљивост изговора.

Разрасте ли се орашчић у вршчић? Рибари рибаре раним јутром, док рибе рибама гризу репове.Јаворов јарам јаворова ралица рало дрво јаворово.Криво рало Лазарево криве лазе разорало. Друг друга држи другом све док се други друг дружи са првим другом. Доста је да друг друга задржи другарским дружењем. Црн јарац црн трн црн брсти трн. Отуд иде црн трн да одгризе црном трну црн врх. Црни трнче не одгризи црном трну црн врх.Рсом срзни, руком врзни, људски рсу!

Изговор гласа С

На почетку речи Унутар речи На крају речи

сок, сан, сет, сом,

став, субота, скупа,

сврака, Суботица,

саламандер,

суперлатив

роса, маса, прст,

доста, ћесар, дрско,

триста, кајсија

аорист, прекосутра,

Мисисипи, лансирати

ас, бос, нос, тас, појас,

каријес, аутобус,

диносаурус, кактус,

Сиријус, Маурицијус

Сипи ситна роса сваке среде, док свако своју срећу сретне само у суботњем сутону.Свака сврака скака на два крака.Само ас је спас за све нас; сутра, прекосутра, накосутра, исто као данас.

За вЕжбањ

Е

82

Изговор гласа З

На почетку речи Унутар речи На крају речи

зуб, зоб, зар, звер,

засад, заборав,

забавиште, затрчавати,

заручница, зевалица

бразда, врзмати,

бризнути, поздрав,

конзерва, разрезати,

озаконити, празнично,

прозорско

газ, лоз, вез, низ, гриз,

кавез, Пегаз, прелаз,

одраз, доказ, прилаз,

пролаз, ветроказ

Зашто је злочести Зоран звао зубара Злоковића зарад завртања задњег за-војка у земљу кад зубар зна само зуб да поправи. Ја пасах покрај злокотлокрпове куће, злокотлокрп котле крпи, а злокотлокр-повица ручак кува; око њих триста и троје злокотлокрпчади.

Едвард Мунк, Крик

83