Rec na rec

Владимир ДимитријевићРЕЧ НА РЕЧ(Одговор епископу Атанасију Јевтићу)

Владимир Димитријевић: Реч на речодговор епископу Атанасију (Јевтићу)

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац телефон 032 711-112, 063 70 68 726 e-mаil lio@alfagm.net

за издавача:Слободан Обрадовић

уредник: Михаило Вујичић

рецензија: Срећко Јовановић

штампа: Ленарт, Горњи Милановац

тираж: 500 примерака

ISBN - 978-86-83697-75-5

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд271.2-528-274.6271.2-726.6-285.4 .271.222 8497.11 9-726.2 ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир Реч на реч - одговор епископу Атанасију (Јевтићу) / Владимир Димитријевић. - ГорњиМилановац: Лио, 2008. (Горњи МИлановац:Ленарт). - 253; 21cm Тираж 500. - Садржи и : О болестима спорова и дискусија / Рафаил (Карелин). Богослужење /Михаил Помазански. О честом и ретком причешћивању светим и пречистим тајнамаГосподњим / старац Клеопа.ISBN 978-86-83697-75-5а) Литургија -Православна цркваCOBISS.SR-ID 0

Владимир Димитријевић

РЕЧ НА РЕЧ(Одговор епископу Атанасију Јевтићу)

Лио, 2008.насловне корица:

задња корица: Манастир Жича, Нови иконостас

Типичан Американац трчи да упали телевизор да види шта се дешава, он не остане да види својим очима. Он више верује шта ће му рећи телевизија о догађају који се пред њим збива. А Србин неће тако. Он ће да размисли, па ни попу неће лако да поверује кад су у питању световне ствари - а и кад су у питању духовне, и код њих ће постати сумњичав. Чекај, он јесте поп, али да видимо - имамо и ми неко искуство.епископ Атанасије (Јевтић)(10. август 2002., у Ариљу)

Не тикај у ме!Са једног древног надгробника у Србској Херцеговини

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

IУ полемикама које се, око литургијске реформе, у последње време воде у Србској Православној цркви постало је уобичајено да се о туђим књигама суди на основу нечега што, у стара времена класичног полемисања, не би могло бити основа за суд и осуду. Први случај подробно је описан у у овој књизи (владика Атанасије је о „Хлебу Небеском и Чаши Живота“, ( у даљем тексту ХНЧЖ; списак скраћеница дат у литератури, на крају књиге) чији је аутор потписник ових редова, судио на основу насловне стране), а други случај је критика коју је свештеник Александар Ђаковац, уредник сајта verujem.org, упутио истом том потписнику, дисквалификујући књигу „Царско свештенство“ само на основу предговора. Ево како пише Ђаковац:Владимир Димитријевић: >>Свеопште свештенство верника разликује се од олтарског, хиротонисаног, рукоположеног или рукопроизведеног клира; на први поглед, поглед „либералног“ доба у коме живимо, лаици су у Цркви „лишени“ неких „права“. Због тога права, којих су били лишени у доба „клерикализације“ Цркве, треба да им се „врате“.Право је чудо да госн Влада толико пише а да је успео да баш ништа не схвати о Литургији. Па не ради се ту о „правима“ црни Владо... ради се о томе да је Литургија, како јој само име каже „заједничко дело“. Да је Влада прочитао молитву анафоре видео би да је то заједничка молитва, да поредак Литургије предвиђа да народ учествује у тој молитви.И није проблем ако народ и не чује те молитве, али јесте проблем ако неко устврди да народ не сме да их чује. Е то је онда искривљење Св. Предања, фалсификат Светих Отаца.Владимир Димитријевић: То је једна од кључних тема тзв. „литургијске обнове“ у Православљу XX века: лаици (чланови лаоса, народа Божјег, вв. „мирјани“) саслужују клирицима, Литургија је јавно, народно дело, они треба да за време Евхаристије све чују и виде.Хоће ли то Влада да нам каже да Литургија заправо није јавно, народно дело? А ако није онда шта је? Тајно дело? Па онда шта ће нам народ уопште? Можемо

као римокатолици да служимо приватне мисе... А приватне мисе јесу логичан завршетак теологије какву заступа госн Димитријевић.Владимир Димитријевић: И, наравно, подстицати их на што чешће причешћивање, јер, ако је Литургија свеопштаТрпеза, како то може да буде ако јој нико не приступа?Значи, према Влади, Литургија није Трпеза? Или јесте, али је то трпеза са које само рукоположени смеју да кушају, а народ треба да статира и гледа? И још - народ ваљда треба подстицати на што ређе причешћивање... Дакле ово је врхунац глупости! Па шта сад, зашто свештеник говори „са страхом Божјим приступите“? ваљда је тај позив ту зато што не треба да приступимо? Онда то, у складу са Владином теологијом, треба променити у „са страхом Божијим одступите“?Владимир Димитријевић: >> А затим „копао“ по литератури и Интернету ....<<Зар не беше ономад кад се потегнуло око Владиног писанија, да он нема ни струју, да пише искључиво руком а да је компјутер видео само у излогу... Сад значи ипак сурфује по интернету... ја се нешто само питам, да ли само чита или пише и прилоге...Владимир Димитријевић: >> Надам се да ће она помоћи (свима који су заинтересовани за тему „литургијске обнове“) у постављању нових питања, али и у тражењу нових одговора.Већ је и из овог предговора јасно каква ће бити и питања и одговори. Немаш ти брате Владо појма с појмом.П.С.Скрибоманија је гадна ствар<<Заиста је чудно да се у православној полемици примењују методе из доба Совјетског Савеза, када су тобожњи „радници“, људи из „базе“, „Правди“ слали писма протеста против Солжењицинових књига, у којима је стајало: „Књигу нисам читао, али знам да је антисовјетска“. Наравно, поред ниподаштавајућег тона („госн Влада“, као да се г. Ђаковац и ја знамо из стрипа „Породица Тарана“), ту су и много јачи изрази (типа „Немаш ти брате Владо појма с појмом“). Да поновимо сви закључци о мом раду и интелектуалном нивоу настали су само на основу предговора.Али, г. Ђаковац и слични њему само следе ученијег и угледнијег од себе, епископа и доктора теологије, патролога светског гласа, преводиоца Св. Писма и светоотачких текстова, бившег професора Института Светог Сергија у Паризу и Богословског факултета СПЦ у Београду, почасног доктора Академије Светог Владимира у Њујорку, и прочаја, и прочаја, Атанасија (Јевтића), који је у септембру 2007, својим чланком „О литургијском миру и јединству у Србској Цркви“ показао како се треба обрачунати с типовима попут Владимира Димитријевића.Зато је ова књига покушај да се одговори не само епископу Атанасију, него и онима који би желели да његов начин полемисања постане трајна својина нашег црквеног дискурса.IIКњига је подељена на неколико целина. Пре свега, ту је чланак архимандрита Рафаила (Карелина) о полемикама у Цркви, и разним врстама трикова који се примењују да би се опонент дисквалификовао. Затим је ту текст о мом дугогодишњем односу према епископу Атанасију (Јевтићу), кога сам сматрао учитељем слободе у Христу. Дати су и његови текстови објављени у књизи „Христос - нова Пасха“, у којима ме оптужује као цркворушитеља и незналицу

у области литургијског богословља, као и моји одговори на те оптужбе. У другом делу књиге су белешке о разним аспектима литургијске реформе - од приче о посту суботом на води, до сведочења о руском староверачком расколу, обновљенцима у Русији, србском литургијском реформатору Петронију (Трбојевићу), итд. Дати су и чланци, моји и других аутора, које владика Атанасије напада, да би читалац сам могао да суди о томе колико је његова аргументација утемељена. IIIЗашто ова књига?Пре свега, зато што су, у текстовима владике Атанасије (Јевтића), штампаним у трећем тому његовог литургијског зборника „Христос - нова Пасха“, објављене оптужбе на мој рачун које су превише озбиљне да би биле прећутане.Потписник ових редова је дугогодишњи православни предавач. Кад његов рад неко тако угледан, какав је владика Атанасије, доведе у питање и оптужи га за „секташки менталитет“ и уношење смутње у Цркву, то може да има озбиљне последице како по дотичног, тако и по многе саблажњене душе његових слушалаца и читалаца.Потписник ових редова, као професор србске књижевности, већ четрнаест година има своје ученике, који га знају као човека са православним погледом на свет, оданог Светосавској Цркви.Он, такође, има и четворо деце.Због тога, он не жели да његови ђаци, бивши и садашњи, и његови синови и кћери, једног дана сазнају да је Владимир Димитријевић био „рушитељ црквеног мира“, а да не чују и другу страну, то јест Владимира Димитријевића.Владимира Димитријевића зна и србско православно читалаштво. Зашто да они мисле да је Димитријевић антицрквени хулиган?Књиге Владимира Димитријевића читали су и епископи, чалнови СА Сабора СПЦ, а многе од њих су се појавиле код православних издавача - Епископија наше Цркве. Зато ову књигу дугујем и светосавским владикама.Уосталом, полемике око Литургије донеле су, поред једа и горчине, и добре плодове - рецимо, низ ауторских књига и зборника о Светајни Тела и Крви Христове којима се спасавамо. До сада је литургичке литературе код нас било мало, а после овога имаће шта да се чита.IVПреосвештени владика Атанасије је, говорећи речником савремене војне вештине, на моје текстове узвратио „претераном употребом силе“; узео је топуз да њиме млатне буву. Јурећи буву, превидео је низ значајних питања на које би нашој православној јавности управо он, користећи се својим знањем и искуством, могао да одговори. Рецимо, какви су и колики римокатолички утицаји на настанак православне „евхаристијске еклисиологије“; колико кардинал Анри де Либак има везе са митрополитом Јованом Зизјуласом, почев од тезе да „Евхаристија саздаје Цркву“; зашто митрополит Јован Зизјулас сматра да је управо „евхаристијска еклисиологија“ пут ка нашем сједињењу с Римом; зашто римокатолички еклисиолог Пол Мек Партлан верује да се и до идеје папског примата, као прихватљиве за Исток, може доћи управо путем „евхаристијске еклисиологије“, при чему би папа био нека врста „Чувара“ (guardian) Евхаристије. И тако даље: питања је много, а владика Атанасије нема времена да на њих одговара, јер витла буздованом тражећи теолошке буве, типа публицисте Димитријевића, да би их уклонио са кожуха савремених агенди, у који се оденуло србско богословље XXI века. Али, шта је - ту је. И бува мора да

се брани. Уосталом, владика Атанасије је извесном г. Зорану Јакшићу још 2007. године саветовао („Христос - нова Пасха“ III, стр. 566) да се не треба бојати „полемичког дијалога јер ти то није новина у историји Цркве, поготову кад је у питању Истина. Наша Црква није ничија „странка“, да би се држала „страначка дисциплина“. А Свете Литургија је Истина и Живот, а не приватна ствар „попа, владике, или патрике“/.../Велике борбе Отаца Цркве, у бурна времена живота Цркве, и нарочито борбе да се очува Права и спасоносна вера Христова, биле су много драматичније, па се и народ више потресао, али је из тога правоверујући и по вери живећи народ излазио ојачан, а не устрашен. Уљуљкивања у „мир и спокој“ нису знак постојаности, а ни верности. И немојмо се изговарати „тешким стањем“ нашег народа, јер је Истина и живи Живот важнији од спољашњег мира и спокојства“.„Амин!“, кажем на ове речи владике Атанасија, и улазим у полемику коју нисам желео, али коју не могу избећи - ради Истине и Живота, због нашег народа, владике Атанасија и мене, грешног и недостојног. Нека се чује и друга страна!Господе, благослови!

Уочи Светих Макавејаавгуста 2008. године

О БОЛЕСТИМА СПОРОВА И ДИСКУСИЈА

„Већ је година како са мном скита,Свуда марбуршки философМој ум он утапа у таму ноћнуМетафизичких питања.На вечно судбинско питање,Одговара философ овај,Чешући бледи нос,Да је истина - метода“Андреј Бјели

Учесници у дискусији треба јасно да дефинишу тему и да касније не скрећу с ње. Треба наћи заједничку платформу, односно оно у чему се сви слажу. Извори доказа који се користе треба да представљају ауторитет за обе стране. Затим треба начинити аксиолошку скалу ових извора: највећи степен поузданости поседују Библија, догматске и канонске одлуке сабора, затим литургика и патристика. У самој патристици треба разликовати сагласно учење свих Отаца или њихове већине и поједина мишљења која имају условно значење, а затим треба по темама издвојити одређени круг грешака и нетачних формулација које су у супротности с основама вероучења како се оне не би користиле.Често неразумевање међу учесницима у дискусији потиче од тога што једном истом термину, имену или дефиницији људи придају различит смисао, стога сви учесници дијалога кључне појмове треба да дефинишу и прихвате у једном значењу. Затим, потребна је строга доследност; овде је недопустиво истрчавање унапред: следеће треба да проистиче пз претходног. Само кад се оствари заједничко поимање и сагласност у једној тачки може се прећи на другу. Разуме се, логичка анализа не може бити примењена на библијске цитате, који имају надлогички карактер, већ на облик дијалога као одређени систем доказа.

Хришћански дијалог се у корену разликује од софистичког. Тамо је присутна тежња ка томе да се противник у противречностима збуни и да се на сваки начин извојује победа, а овде треба да постоји искрена жеља да људи једни другима помогну у трагању за истином; без тога је плодна дискусија немогућа.Дискусија, као и логика, има своје законе. Међутим, да би се они боље схватили, треба размотрити грешке и злоупотребе, које се догађају приликом дискусије, односно патологију дискусије. Покушали смо да пронађемо неколико оваквих карактеристичних синдрома.

Синдром Остапа Бендера„Велики комбинатор“ самоуверено ступа у спор с католичким свештеницима као опуномоћени представник науке. Да би убедио читаоце у своју ерудицију он као брзалицу почиње да изговара латинске неправилне глаголе које је набубао за време школовања у гимназији. Разуме се, неправилне глаголе нико није разумео, и они нису имали везе с дискусијом, али су на присутне оставили неизбрисив утисак. Они су поверовали да је Остап у праву. Овим је дискусија била завршена и пријатељи су се радосно упутили у кафану. Следбеници Бендера су чврсто усвојили његове методе. Они почињу дискусију речима „наука је доказала“, „потпуно је јасно“, „само глупи то не разумеју“, „сви велики људи се слажу с нама“, „то је несумњива чињеница“, притом цитирају латинске глаголе, честитају себи победу и сами се са собом рукују. Синдром твораТо је мала животиња лепог крзна, која је позната по томе што се од непријатеља брани тако што лучи смрдљиву течност. Чак се и лавови и медведи плаше твора и дозвољавају му да поједе део њиховог плена. Обично твор не напада први, али ако га неко случајно закачи, он се окреће задњицом према противнику и пушта млаз изузетно одвратног смрада, који се дуго не може изветрити. Наш савет је да човек избегава дискусију с представницима племена творова да не би био попрскан смрдљивом течношћу која је код творова увек спремна.

Синдром ЈудеНеки га називају синдромом Красницког, познатог обновљенца-провокатора. Двадесетих година, кад је Црква била подвргнута систематском уништењу, а свештеници репресијама, овај „црвени Јуда“ је у штампи оптуживао своје противнике и уопште лица која му нису била по вољи да су народни непријатељи, тајни контрареволуционари, као и на судским парницама, које су се обично завршавале стрељањем невиних. Синдром Јуде-Красницког је денунцијација идејних противнике и клевета у штампи како би се јавно мњење усмерило против њих. Треба рећи да се чак и безбожна власт која је користила овакве људе, односила према њима с осећањем највећег презира.

Синдром ГебелсаГебелс је у отвореним разговорима с радницима свог идеолошког апарата говорио да мала лаж може да изазове сумњу, а велика се доживљава као истина. Осим тога, лаж треба понављати и надувавати. Човеку је психолошки тешко да замисли да је све што је чуо - потпуна лаж. Што су веће димензије овакве лажи, тим она више изгледа као истинита. Зато је Гебелсов савет: „Лажите, ничег се не

плашећи и не стидећи се, лажите што више и са што већом сигурношћу и успех је обезбеђен.“

Синдром „контузија демона“Средњовековни схоластичари су у шали говорили да је демон, кад је свргнут с неба, пао на земљу на главу и доживео јаку контузију. Због оваквог ударца изгубио је способност логичког мишљења. Обично је демон у дискусијама брбљив, али се увек губи у својим закључцима и не може да нађе везу између узрока и последица. Без обзира на то што поседује велики број информација, демон није у стању да начини ниједан правилан силогизам. Синдром контузије је или истинска неспособност да се доследно и јасно размишља или свесна метода - да се опонент доведе у заблуду, тј. вербална подвала, при чему се у обзир не узима вештина руку, већ језика.

Синдром ХрушчоваКад овај политички посленик није хтео да одговори на постављено питање, почињао је да говори на другу тему. Тако да слушаоци нису схватали шта и због чега прича. Притом је Хрушчов говорио без заустављања и прекида, гушећи слушаоце лавином речи и мучећи све; затим би изјавио да је време састанка истекло, захвалио би се на пажњи и тресао руке саговорника. Ова метода се користи да би се питање утопило у димној завеси речи и да би се самим тим избегао одговор.Синдром јавног тужиоцаУчесник у дијалогу се опходи према свом саговорнику као јавни тужилац према злочинцу. Он подиже оптужницу, захтева одговор и доноси своју пресуду. Овакав човек стално губи представу о својој мери и о својим правима. Више не говоримо о етици. Он стално заборавља да не разговора с туженим, већ са својим сабратом, њему се не седи за заједничким столом, он све време жели да обуче тогу судије и да искочи на место јавног тужиоца.

Синдром скептика или зецаУ критичним тренуцима дискусије он одједном изјављује да човек због своје ограничености ништа не може да зна и да треба дочекати Страшни суд како би се добио одговор. Тада није јасно зашто је ступао у дискусију.

Синдром трагичараЧовек треба да замисли да је глумац-аматер у провинцијском позоришту и да изговара монолог краља Лира или Ричарда III, сипајући проклетства, и позивајући као сведоке небо и земљу. Притом треба превртати очима и махати песницама. Треба имати у виду да је напад најбоља одбрана.Вичите као на источњачкој пијаци, где се истовремено продаје и купује, надвикујте речи опонента неразумљивим грохотом, као што су некад комунисти гушили свог непријатеља у етеру, потопите га у бујици речи, понављајте што чешће: „ужаснуо сам се“, „земља и небо дрхте од речи овог човека“, „стража, упомоћ“ „овакве јереси није било од стварања света“. Не бојте се да ћете говорити бесмислицу, ваше речи нико неће запамтити, али ће остати утисак да је ваш опонент учинио нешто што вас је ужаснуло, зато грмите, пљескајте рукама као гусани крилима и притом вичите да сте спасили Рим. Синдром барона Минхаузена

Ово је необуздана фантазија кад се опоненту приписује оно што уопште није рекао или чак није ни мислио. На пример, ваш опонент је рекао: „Сунце је изашло“, вичите у одговор: „Дакле, сунце може да улази и да излази? Видите како он бестидно проповеда да је сунце живо биће, које има ноге. Зар он није читао посланицу Петог Васељенског Сабора који је предао анатеми оне који сматрају да су небеска светила жива бића? Јасно је да проповеда паганство у форми сабеизма.“ Затим начините екскурс у митологију народа света, бљесните ерудицијом, реците да се код древних Египћана божанство сунца називало „Ра“, а у периоду новог царства - „Амон“, код Грка „Хелиос“, код Персијанаца „Митра“ итд., а затим узвикните: „О, ужаса, ово је идолопоклоник, ми ћемо га раскринкати. Нека не живи, нека пропадне!“ Затим испричајте запањеним слушаоцима о племенима, која живе у Јукатану, која су на платформама својих пирамида приносила људске жртве божанству сунца, понекад по неколико хиљада заробљеника, и показујући прстом на опонента свечано и тужно реците: „Ето, шта у ствари хоће овај човек.“ Затим, утишавши глас до шапата додајте да су се приношења жртава код поклоника сунца одвијала изузетно окрутно: жрец је расецао груди заробљеника, вадио му срце које је још увек куцало и бацао га пред ноге свог страшног божанства. Затим се поново окрените према опоненту и повичите: „О, злочинче, ако си намислио да са својим пајташима примениш овај ритуал на мој народ, онда ето, ево ти моје груди, њих прве расеци!“ (аплаузи су неминовни). Следећег дана ће радио-станица под називом „Слобода од стида бр. 4“ пренети да је тај и тај разобличио тајне поклонике сунца, за које се сумња да су људождери: „О детаљима ћемо редовно обавештавати радио-слушаоце.“ Шта се десило нико неће схватити, али ће утисак остати. И моћи ће да се чује следећи разговор: „Изгледа да су се појавили нови асасини и убијају директно на улицама. Ствар је мрачна, у сваком случају, треба бити опрезан - зар се од фанатика може очекивати нешто добро!?“Синдром „златног пера“Након што је Ренан, познати оријенталиста, стручњак за древне и источњачке језике, написао клеветничку књигу „Живот Исуса Христа“, једно од сатанистичких друштава му је поклонило оловку са златним пером јувелирске израде коју је он са захвалношћу примио и писао њоме своје фалсификације из историје хришћанства и древне Цркве. Овде је наука намерно усмерена на служење лажи и уништење религије, али се притом Ренан, с језуитским лицемерјем, издавао за поштоваоца Христа. Стално се одушевљавајући Њиме, покушавао је да сугерише својим чита-оцима да је Исус из Назарета сањар и романтичар, који је постао авантуриста вере.Синдром ОјленшпигелаИме јунака познатог романа Шарла де Костера „Тил Ојленшпигел“ значи „ваше огледало“. Јунак романа је још као дечарац волео да се руга људима који су пролазили поред његове куће тако што их је имитирао и правио забавне гримасе. Циљ ове методе је да се уместо аргумената користе отровни подсмеси упућени опоненту, да се он исмеје. По оштроумљу Тил Ојленшпигел очигледно заостаје за довитљивим кинтоима, који су чак организовали такмичења у међусобним шалама. Овакви традиционални сусрети се као празници одржавају и дан-данас у бугарском граду Габрову. Али, савремене шаљивџије у дискусијама, нажалост не подражавају добродушним и невиним кинтоима, већ покушавају да подсмехом изазову презир према свом опоненту. Савет: кад видите да ствари лоше стоје, одговарајте аргументима опонента шалама и

подсмехом, односно карикатуром, која није насликана оловком, већ речима и гримасама. Не постоје аргументи против подсмеха.

Синдром ловца на бувеПокушајте да код свог опонента нађете било какву грешку, на пример, запету која није стављена на одговарајуће место, а онда вичите да, ако запета не стоји на месту, то значи да је читав текст сумњив, јер разобличава вашег опонента и показује да је незналица у питањима граматике. Можете да испричате да се у древним академијама под граматиком подразумевао читав комплекс хуманитарних наука, као што су на пример: философија, логика и реторика. Због тога сувишна запета или недостатак запете представљају запањујућу неписменост и нечувену неукост. Затим, за сваки случај, треба додати да тамо можда није ни било никакве запете, већ су остали само трагови штампарске мрље, али ефекат остаје: речи „незналица“ и „варварски“ ће још дуго звучати у ушима слушалаца као ехо.

Синдром истраживачаПитајте опонента загонетно се осмехујући: „Ко је била ваша прабаба?“ Ако он одговори: „Не знам “, наставите: „Ти не знаш, а ми знамо и ускоро ће сви то сазнати.“ Овакав аргумент је одлична метода која одвлачи пажњу и приморава слушаоце да се с подозривошћу односе према праунуку чија је прабаба - инкогнито. Синдром непријатељаОво је један од атрибута унутрашње политике бољшевика. На плакатима, у новинама и часописима приказивали су се злобни „народни непријатељи“. Да би се скренула пажња људи, њима се сугерисало да се окружени „непријатељима“, да то могу да буду чланови сопствене породице, да „непријатеље“ треба откривати и разобличавати. Двадесетих и тридесетих година 20. века на универзитетима су студенти судили својим професорима због недостатка „класне самосвести“. Они су извођени на сцену, и пред присутнима су молили за опроштај „признајући“ своје „буржоаске рудименте“, обећавајући да ће се борити с овим рудиментима. Међутим, разуме се, то је био најлакши облик казне, већина интелектуалаца је доживела репресије. Шалва Нуцубидзе је касније говорио својој супрузи: „Није било страшно то што су нам судили никоговићи и што су се с њима слагале неке од наших уплашених колега, већ је страшно то што су људи којима смо поклонили своја знања и свој животни труд тако лако у то поверовали.“ Истакнути песници Валиријан Гаприндашвили и Паоло Иашвили су завршили живот самоубиством да не би учествовали у прљавом трагању за „народним непријатељима“. Наравно, данас је другачије време, али се жеље поклапају: да се опонент прикаже као непријатељ човечанства, народа, напретка, културе итд., као непријатељ било чега, али управо као непријатељ. Овде се укључују емоције, које делују на свест као опојни напитак. То је старо оружје, на којем се поприлично ухватила рђа, али које се још увек може употребити у акцији. Овај синдром је већ седе браде, али не жели да се повуче.

Синдром сплеткашицеДа би се избегле оптужбе за клевету, испади против опонента се уобличавају у следећу форму: „Чуо сам од сапутника из купеа, с којим сам путовао у истом вагону; то ми је саопштио поверљив човек; то ми је неко рекао преко телефона

не представивши се; зар не знате да о томе сви причају“ итд. Ове гласине и сплетке могу имати најфантастичнији карактер, јер анонимно лице преко телефона може да каже да је опонент јео људско месо. Ако такав клеветник буде ухваћен у лажи на делу он може да каже: па ја то не тврдим, причао сам оно што сам чуо, али нисам гарантовао. Обично је оваква метода ефикасна, само оптужбе треба изговорити гласно и свечано, а речи „чуо сам од тог и тог“ - тајанственим шапатом, који такође интригира слушаоце: можда је то саопштило изузетно важно лице, које је хтело да остане непознато. Међутим, пошто против клевете негодују малобројни и она се ретко кажњава, ако клеветник ипак буде ухваћен у лажи и на лицу места - као лопов за оковратник, он може да се не секира превише, већ да заузме увређену позу и одговори псовкама.

Синдром либералаЛиберала карактерише необична ширина погледа коју он стално рекламира. Он је истовремено демократа и монархиста, православац и католик, теософ и антропософ - и све у једном лицу. Какву боју ће у датом тренутку попримити овај камелеон тешко је претпоставити. Либерал говори с позиција широке слободе, слободе за секташе, слободе за хомосексуалце, слободе за чедоморство, слободе за нудисте итд. Он захтева скидање свих ограничења моралног карактера; демонстрацију гнусобе и разврата правда слободом савести и говора. Само једне лишава права на слободу - православце, који желе да сачувају своју веру и традицију. Он је спреман да пером као мачем штити католике, јеховисте, кришнаите, поклонике Раџниша итд. Међутим, кад се ради о Православљу, код њега почињу напади пароксизма и заборавивши на позивање на толеранцију и збацивши некадашњу добродушност, као маску, оп почиње да лепи православним опопентима етикете: „мрачњак“, „фанатик“, „незналица“.

Синдром рибе „бодљикаво прасе“Ова рибица има једну карактеристичну црту: у случају опасности она се надувава до величине фудбалске лопте, и велике рибе, не схватајући да је то мехур испуњен ваздухом у страху беже од ње, као од страшног противника. Овакав човек почиње дискусију од своје сопствене биографије у стилу апокрифа, набраја своја звања и заслуге у науци и друштву и похваливши самог себе не заборавља да као успут помене да је његов стриц генерал, а тетка професор, доктор и добитник награде. Затим из даљине показује нека документа као Остап Бендер рачуне и прича како је пре неколико година архијереј одговорио на његову честитку љубазним телеграмом због његових личних врлина. На крају говора изјављује да најбоље зна шта ко треба да ради и предлаже пројекат радикалног преуређења друштва.

Синдром испитивачаКад овакав човек нема шта да каже о суштини, он одједном почиње да поставља својим опонентима неочекивана питања: које године и због чега је убијен последњи од браће Грах; која је разлика између учења Севера, Јулијана Халикарнашког и абуне Теофила и које од њих је најближе Аполинарију Лаодикијском; у којем роду је Дух Свети у арамејском и сиријском језику итд. Обично опоненти не могу одмах да одговоре на ова питања, а ни он сам се не разуме баш најбоље у историјске датуме и јеретичка лукавства, али је ефекат

постигнут: он их гледа ликујући као студенте који су пали на испиту. Као да каже: „Ви сте ситнеж, не знате тако просте ствари, а ако још желите да дискутујете са мном“. Ако га неко пита какве то везе има са темом, он ће одговорити: „Најдиректније; али због вашег незнања и неприпремљености ви нећете моћи да схватите моје аргументе, зато примите моје речи на веру.“ Ако су учесници дискусије толико наивни да дозволе да буду испитивани као школарци, синдром испитивача може да пређе у синдром Асаргадона: „Ја сам вођа земаљских царева, ја сам цар Асаргадон. Ко ће ме превазићи, ко ми је раван! И ево, стојим сам, опијен величином“. То је синдром хвалисавости.Дакле, разуман, коректан и сврсисходан дијалог доводи, ако не до сагласности, онда до међусобног разумевања; а неразуман - до још веће поделе и отуђења. Зато сви ми морамо да се учимо култури дијалога и дискусије, разуме се, укључујући и аутора чланка. Архимандрит Рафаил (Карелин)

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ У МОМ ЖИВОТУ

Своје речи у одговору епископу Атанасију морам да почнем од изрицања једне чињенице - ковао сам у звезде тог човека. Скоро буквално. Сматрао сам га оличењем борбености православног монаштва кроз векове, неустрашивим Србином који свима и свакоме сме „на црту“. Уз то, први пут сам се, у јесен 1989 године, у манастиру Ваведење у Београду причестио из његове руке. Касније, кад год бих се срео с њим, дрхтао сам од узбуђења - ECCE HOMO! Богочовеков човек, ништа друго. Учио сам од њега. Оно што сам у то доба осећао, изложио сам у тексту „Пророк у оставци“, објављеним у крагујевачким „Погледима“ бр 4/1998, а прештампаном у „Дверима српским“ бр. 4/2004. Ево тог текста:>>Рођен 1938. године у селу Брдарици код Ваљева; завршио богословију; студирао Богословски факултет у Београду, а богословско образовање наставио у Грчкој. Докторирао теологију са темом о еклисиологији (учењу о Цркви) Светог Апостола Павла. Духовни син оца Јустина Поповића... Нови ветрови у Србској Православној Цркви, који су почели да дувају почетком деведесетих, довели су овог професора Богословског факултета у Београд и бившег предавача Института Светог Сергија у Паризу на катедру Епископа Банатског. Када је букнуо рат у бившој Југославији, на његов лични захтев, постао је Епископ Захумско-херцеговачки. Објавио је читав низ књига из области богословља и црквене историје: „Свети Сава и Косовски завет“, „Трагање за Христом“, „На путевима Отаца“, „Од Косова до Јадовна“, „Великомученички Јасеновац“, „Живо предање у Цркви“, итд. Познат је његов уџбеник патрологије, као и врсни превод на савремени српски језик „Књига Макавејских“ и „Дела апостолских ученика“... Ове, 1999. године, на јесењем Сабору архијереја Србске цркве, због здравствених раллога (тешке повреде вратних пршљенова), обавестио је своју сабраћу да више не може активно управљати Епархијом и Сабор му је одобрио повлачење. Од када је Косово под окупацијом КФОР-а непрестано се налази у јужној србској покрајини, помажући Епископу Рашко-призренском Артемију.Да, наравно, реч је о највећем србском православном богослову, светски познатом патрологу, Атанасију Јевтићу. О оном Владики кога читава Србија зна, и о коме нико не може да говори равнодушно: или га воле, или га мрзе. Воле га они који у њему виде ваплоћење правдољубља и самопрегора, који чују

његов пророчки глас како грми над србским земљама; мрзе га безбожници свих врста, који га оптужују за „мржњу“, „фанатизам“, „искључивост“, „национализам“ и „ратнохушкачки менталитет“. Владика Атанасије је, као и његов Господ Христос, „знак против кога се говори“ (Лк.2,34), знак нашем народу на крају крвавог ХХ века.Владика Атанасије је својим живим животом и жртвовањем сведочио Херцеговцима како изгледа светосавско хришћанство у пракси. У последњем рату, док се гинуло и страдало, он је непрестано био на првим линијама фронта, непрестано са својом војском, са сиротињом и сирочићима, са патницима-рањеницима. Сам је истоварао хуманитарну помоћ која му је стизала са свих страна (понајвише из Грчке, где је омиљен); сам је обилазио ратнике; сам је себе и свој епархијски двор опслуживао...Наш народ је, оставши без својих хришћанских корена, почео да погрешно тумачи многе појмове православне вере. Један од појмова који су „реинтерпретирани“ у погрешном правцу је и појам ПРОРОК. Данас Срби мисле да су пророци некакви врачи-погађачи, попут Миље Вујановић, деда Милоја итд. Али, то није тако. Пророк је, пре свега и изнад свега, тумач воље Божје у историјској судбини једног народа који је са Богом успоставио Завет (Савез). Такав је био пророк Мојсије код Јевреја; такви су и остали старозаветни пророци: Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, итд. Руски теолог Андреј Курајев каже: „Библијски пророк није футуролог. Он не сагледава будућност, него вољу Божју. /.../ Пророк је онај који познаје и открива вољу Божју, то јест ОНАЈ КОЈИ ВИДИ СМИСАО ДОГАЂАЈА“. Истински пророци говоре Истину, а не чешу људе по ушима; истински пророци су разобличитељи покварености својих ближњих, они који плачу због њихових греха и позивају их на покајање; њих, како рече Шантић, „боле све ране њиховог рода“; они се радују свенародном радошћу и тугују свенародним болом. Зато што без компромиса живе Истином и објављују је, нису омиљени у средини у којој делују. Јевреји су своје пророке престругавали тестерама (Исаију); убијали камењем (Јеремију); растрзали коњима на репове (Језекиља). Ирод је мачем посекао Светог Јована Крститеља, а главу свих Пророка, ваплоћену Божју Правду, Христа, они којима је проповедао распели су.У XX веку, Срби су имали два пророка: Владику Николаја и Оца Јустина. Први је, у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“, „Рату и Библији“, песми „Небеска Литургија“ и другим списима до детаља објаснио Србима и Европи шта ће им се десити због рата против Бога и савеза са ђаволом; други је, непрестано плачући над својим народом, поновио то исто, уз јеремијевски вапај Богу да не остави потомке Светог Саве. Њиховим стопама трудио се, уз падове и устајања под теретом крста, да иде и Владика Атанасије.Од самих почетака свог духовног и списатељског рада, Атанасије Јевтић определио се да сведочи Истину. Још у доба Патријарха Германа, који је, што околностима, што својим ставом, био принуђен на компромисе са титоистичким режимом, јеромонах Атанасије је обилазио србске земље од Косова до Јадовна, разговарао са жртвама терора (усташког, балистичког, комунистичког) и писао, држао предавања, позивао народ да се сети ко је и шта је, да се пробуди из слатких снова југо-комунизма и пред собом види понор у који срља ако се не врати Христу и Светом Сави. Њега и оца Амфилохија Радовића (потоњег Митрополита Црногорско-приморског) оптуживали су због „кле-ронационализма“, „мрачњаштва“, „антимарксистичких ставова“. Безбожницима је нарочито сметало појављивање ове двојице на трибинама Студентског града и

по другим интелектуалним окупљалиштима престонице, јер су многи млади због њихових речи прилазили Цркви. Почетком осамдесетих, када су србијански комунисти покушавали да прикрију да је Пећка патријаршија запаљена од стране Шиптара, па чак и наговорили и Патријарха Германа на млако саопштење, јеромонах Атанасије је објавио истину, и са групом храбрих свештеника и монаха србских упутио апел јавности са молбом за заштиту косовских светиња.Када је Милошевић дошао на власт, многи су веровали да је он национални „месија“. Док су титоизирани Срби певали „Слободане, ти си комуниста, / волимо те ко Исуса Христа“, док је, чак и у Цркви, било оних који су веровали да је Милошевић „Србенда“, који се, само из тактичких разлога, представља као настављач Брозових традиција, отац Атанасије је упозоравао да је реч о човеку који нема националних, него само личних интереса. Када је 1991. Милошевић извео тенкове на србске студенте који су устали против комунизма, јеромонах Атанасије, декан Богословског факултета, упутио му је отворено писмо, упозоривши га да му народ те тенкове послате на децу никад неће опростити (то отворено писмо објавили су „Погледи“).Године 1992. владика Атанасије је, на „Студију Б“, средином марта, дао интервју који је месецима одјекивао Србијом. Пошто „Студио Б“ није могао да се гледа у провинцији, видео-касета са тим разговором је умножавана и дељена посвуда. Тадашњи Епископ Банатски је рекао: „Докле ћемо трпети понижење? Ми смо под Брозом, брозомором и Брозовим наследницима тако понижени да нас ни пет турских векова нису тако понизили. Ми смо понижени као никада, као народ. Не само пред светом, него пред сопственим образом. /.../ Они су (милошевићевци на власти, нап. В.Д.), господо моја, издали Крајину и Босну. Издаће све да би се одржали на власти. /.../ Социјалистичка партија је само нормалан наставак, само преименована, од комунизма. Они треба да оду да би овај народ ослободили. Да оставе народ. Коме - нека их није брига. Овај народ ће се снаћи, па ће уместо једног Главаша наћи једног Карађорђа, па ће наћи трећег. /.../ Боље би било господину Шешељу да остави на миру овај народ и да гледа своја посла. /.../ Српски народ је издан и продан од комуниста. Прави гроб наш је авнојевска Југославија, Брозова, милошевићевска. Они ће отцепити Санџак, Косово. /.../ ДА НЕ ДА БОГ ТРАГЕДИЈУ КОЈУ ЈА ВИДИМ ОВОГА НАРОДА. НИ СЛОБОДНИ БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК НЕЋЕ ДА ПОСТОЈИ (подвлачење наше - нап. В.Д.). Не постоји Скупштина. Постоји један човек који одлучује о судбини овог народа. МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ОСИОН, ОПАК ЧОВЕК (подвлачење наше, нап. В.Д.). Што пре оде, биће боље овом народу. То му је моја порука. Као Србина, као човека, као монаха. Баш ме брига шта ће они да кажу... ЊЕГОВ ПОРАЗ ЈЕ И КОСОВО. НЕМОЈТЕ СЛУШАТИ ОНО ШТО ОНИ КАЖУ ДА ЈЕ НА КОСОВУ СРЕЂЕНО. НИШТА НИЈЕ СРЕЂЕНО“. У септембру 1993. године Владика Атанасије, већ као Херцеговачки Епископ, даје још једну изјаву за „Студио Б“ и каже: „Милошевић и Клинтон су две стране једне исте медаље: бруталног настављања комунистичких рана на живом организму Српског Православног народа“.<<Читаоче, обрати пажњу. Ове речи су изговорене 1992. године, када Милошевић и даље наводно ратује за србски народ, када шаље помоћ Републици Србској и Републици Српској Крајини. Тада је изгледало да Милошевић неће дати Косово, и да је Косово заувек србско. Али, тако је изгледало само онима који нису знали да „НЕМА МИРА БЕЗБО-ЖНИЦИМА“ (пророк Исаија). Док су комунисти, настојећи да прикрију да рат воде за себе, а не за свој народ (мада они и немају

народ и отаџбину, они су, како би рекли Руси, ИНФЕРНАЦИОНАЛИСТИ), трубили да је рат у Босни и Хрватској „верски“, Владика Атанасије је објашњавао: „Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на Ватикан, на сукоб православља и римокатолицизма, или православља и ислама, и онда су они невини и чисти. Они су главни творци зла у свету, у последњих седамдесет година“ (интервју Радио Невесињу, 6. август 1993. године). Такође, владика Атанасије је, осуђујући злочине непријатеља Србства, осудио и злочине према невиним цивилима других народа учињене од стране оних србских изрода који су погазили светињу нашег народног образа. У том истом интервјуу, Владика је дао и карактеристику Новог светског поретка: „То је једна заједница замишљена без Бога. Мене то подсећа на Римску империју у којој је постојао поредак који је прогонио хришћане. Кажем да је једно зло, сигурно, опипљиво зло у том светском поретку“.Философија историје Владике Атанасија можда је најбоље исказана у његовим коментарима за „Књиге Макавејске“, које говоре о борби старозаветног Израиља, народа Божјег, против незнабожачких окупатора, на челу са јелинским царем Антиохом Епифаном. За сваку ситуацију „Књига Макавејских“ Владика је нашао паралелу међу данашњим Србима и у данашњем свету. У једном од коментара, владика казује истину о православном поимању власти: „Власт било ког владара, иако му је од Бога допуштена, не сме га обманути да заборави да је он СМРТАН, и владар не сме мислити и кад је извесно провиденцијални орган БОЖЈЕГ КАРАЊА РАДИ ИСПРАВЉАЊА, да је он сам тиме невин и ослобођен од својих грехова и кривица. (Садашњи председник Србије мисли да, пошто је „изабран већински од народа“ - а то што је себи изборе наместио и што Србија још није имала праве демократске изборе, он себи као комуниста не поставља таква неугодна питања - он једноставно мисли да му је народ „женина прћија“, па може с њим да ради шта хоће и како хоће.)“Силна је била и полемичка реч Владике Атанасија. Није се устезао да критикује било кога ко је радио против Цркве и Србства. Тако је својевремено полемисао са Добрицом Ћосићем, кога је оптужио за давање једног дела србске Херцеговине Хрватима док је Ћосић био председник СРЈ; поткачио је и Вука Драшковића који је, да би добио политичке поене, бесомучно агитовао за Запад и чији су новинари на насловну страну „Српске речи“ стављали и Клинтонову слику са поруком „Дођи, Били“. Нападали су га разни представници „грађанске опције“ (нарочито „Београдски круг“), називајући га милитантним националистом. Мрзели су га и милошевићевци и шешељевци. Али, Атанасије је остао Атанасије: чврст као стена, непоколебив у сведочењу Бога Живога. Критиковао је и поједине поступке Патријарха Павла (рецимо, потписивање, у својству сведока, пуномоћја Милошевићу да буде челник делегације која ће ићи у Дејтон; Сабор је Патријархов потпис касније повукао). Али, та критика је увек била синовски одана, без трунке жеље да се србски Првојерарх, смерни Павле, било чиме увреди. „Свети је то човек.Ни по бабу, ни по стричевима, ни лево ни десно, него право путем Светог Саве и Светих Отаца, Светих мученика иде“, рекао је о њему у разговору за Радио Невесиње...Може ли пророк „дати оставку“? Пророку може да буде тешко, и претешко. Тако је Пророк Илија, усамљен у борби против зла, док су на власти били безбожни Ахав и Језавеља, завапио Богу: „Доста је, Боже, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих“ (1.Цар.19,4). Пророк Јона је чак покушао да побегне од Божје заповести да прориче; и други пророци су се жалили да им је

тешко, да не могу да носе бреме сведочења у народу безбожном. Па ипак, Господ их је крепио и враћао у борбу.Није било лако Владики Атанасију да гледа страдања и полом свог народа; ране и смрт, чемер и јад, спаљене куће, прогнанике и избеглице, децу без родитеља и родитеље без деце - све то су виделе његове очи и због свега тога крвари његово срце. Ако је и то разлог његовог повлачења - зар ико сме да га осуди? Смео би да му суди само неко ко има више љубави према Богу и роду од њега, неко ко се за Србе више жртвовао од њега, неко ко је више стављао главу у торбу од њега да би помогао онима којима је помоћ потребна. А таквих је међу нама мало, или нимало.Сигурни смо, међутим, у једно: пророк не може поднети оставку. Владика Атанасије ће наставити да грми против лажи и неправде И нико га неће ућуткати. Недавно је, у Пожаревцу, рекао; „Ми смо окупирани са две стране: изнутра и споља. Сви Срби су у затвору Милошевића, који су сади НАТОвци затворили“. Али, без обзира на то што смо утамничени, људи попут владике Атанасија ће рушити зидове робијашнице, све док од ње не остане ни камен на камену.<< Тако сам писао, во времја оно.Са владиком Атанасијем имао сам част и да сарађујем, док је био помоћник Епископа жичког Стефана 2003. године. Сарађивао сам с њим у борби против клеветника Светог владике Николаја, као и у борби за слободну србску школу у доба диктатуре Гаше Кнежевића. Епископ Атанасије ме је, као вероучитеља, поставио и за надзорника веронауке у Драгачеву. Наљутио се на мене, кад је, са благословом ненадлежног епископа (Јована Шумадијског) изашао календар с правилима поста у издању манастира Тројице под Овчаром и одлучио ме на петнаест дана од Причешћа (Разлог? Био сам, форме ради, потписан као уредник те књижице, у којој је стајало да се за Свето Причешће треба припремати постом и исповешћу.) Прихватио сам епитимију не бунећи се. Када бих се владики Атанасију обраћао непосредно, могао бих да му кажем следеће:„Слободи говорења свог става у Цркви учио сам се, између осталог, и од Вас, Преосвештени Владико. Својевремено сте, говорећи о сабор-ности у Цркви, истицали потребу за полифоничношћу гласова оних који јој припадају, а у јединству љубави (Знак препоречни, Београд 1994, стр. 20):„Једни мисле да ако имају свештенички или јерархијски положај и службу у Телу Цркве, да су само они Црква, па и кажу „ми Црква сматрамо“, или „Црква наређује“; док неки други, наводно у име братске љубави и слободе, често су склони да забораве да је Православна Црква ипак са свештенослужабним (што би грчки било јерархијским) редом и поретком, али складним, органским, међусобно повезаним поретком, сходно познатим речима Апостола Павла упућеним бурним и немирним Коринћанима: „Све да вам бива благообразно и складно, по поретку“ љубави и благодати (1. Кор. 14, 40), то јест све да бива на изграђивање Цркве, а не на рушење (нити опет на деспотско потчињавање, нити такође на бунтовно разбијање саборне свезе мира и љубави).Много нам треба православног црквеног, рекао бих домаћег васпитања, праве људске и хришћанске трпељивости и великодушности. Онако како пише као деци својој Апостол Павле Коринћанима: „Срце наше постаде широко према вама, Коринћанима; а вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (1 Кор. 6.11-12).“, говорили сте тада. Веровао сам у Вашу „људску и хришћанску трпељивост и велико- душност“. Тако сте нас учили. Додавали сте и следеће (наведено дело, стр. 20), сведочећи да је саборност „у самој природи“ Православља.

>>То треба нагласити и рећи да су сами Сабори у Цркви плод те примарне саборности, а не обратно. Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор“ свеједно који, да „одлучи“, јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1848. г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа“ (Писмо 230).Ми смо обавезни да саборност Цркве негујемо, изграђујемо, боримо се за њу, као чланови једне исте „породице Јединороднога међу многом браћом“, како Свети Златоуст назива Православну Цркву. Није лако очувати и неговати саборни однос између чланова Цркве. То је стални задатак нашег хришћанског, православног, црквеног позива, а он се састоји у томе да сви складно повезани међусобно, узајамно помагани, чинимо све од себе да сво Тело Цркве Христове расте и узраста: „На изграђивање себе у љубави“ (Еф.4, 11-16).Да се то код нас заиста осећа, да нам дакле није туђе или недостижно, навешћу само пример једног нашег, још и данас активног Епископа, који је рекао својим свештеницима: „Ви сте криви што ми овако радимо; што кам нисте говорили, што нас нисте у лице критиковали; не можемо ни ми све знати; Црква је свију нас, а не само нас владика“.Тачно је и то да какав је народ,такво му је и свештенство,такви су му и епископи, и обратно. То значи да је све у Цркви органски повезано, и да је дуг свих нас и свакога једнак: за општу Кућу, за заједнички Дом Очев свих нас као деце Божје. <<Веровао сам, на основу таквих Ваших речи, да Црква припада свима, а не само владикама, и да смо сви дужни да свој ум и срце улажемо у изградњу Очевог Дома.Упозоравали сте и на оне који „говоре о неком екуменизму, о међухришћанској и међуљудској љубави, и још сви они који се хвале „слободом и демократијом“ показују се прилично незрели и ускогруди, кад је у питању најнормалнија братска љубав према једноверној и једнокрвној браћи нашој, и црквено измирење и сједињење, дакле превазилажење раскола“ (америчког, нап. В.Д , нав. дело, стр. 23.)Веровао сам, због таквих Ваших ставова, да ће Вам, у доба полемика у Цркви, увек бити ближа „једноверна и једнокрвна браћа“ која мисле својом главом и, не скривајући се у анонимности, изричу своје ставове, од оних који Вам ласкају, са ко зна каквим намерама. Бејасте, у доба Вашег апела за заштиту Срба на Косову, спремни да подржите и апеле свештеника Светом Архијерејском Сабору СПЦ, који нису били у складу са „званичном линијом“ саборске политике оног доба: „Што се тиче Писма 15 свештеника са Уба, видео сам га први пут кад је један примерак дошао на Теолошки факуклтет и пријатно ме је изненадила духовна снага тог текста. Он је поставио четири кључна питања Патријарху и нашим архијерејима, никаквих претњи ту није било“ (нав. дело, стр. 44). На знатижељу новинара да ли је то писмо Патријарху можда мало преоштро, јер га позива на отворену акцију, рекли сте: „Зар синови не могу рећи очевима и друге ствари, не само оно што им се допада?“ (нав. дело, стр. 44). Тврдили сте да Патријарх „ради према својим могућностима, колико може и колико зна, али не може да буде мера свима нама како и колико да радимо/.../ Ја нисам Патријарх. Но и не пристајем да патријарх кроји све нас према себи/.../ Постоји САБОРНИ КАРАКТЕР ЦРКВЕ, ПОЛИФО-НИЧНОСТ ( подвукао В.Д.) ако хоћете“ (нав. дело, стр. 44)

И ја сам у све то веровао. И решио да свој глас придружим полифонији Србске Цркве. Годинама сам писао, објављивао, држао предавања, снимао ТВ емисије само с једним циљем: да се србски народ врати вери својих Отаца. Мој рад је био новинарство, публицистика, препричавање онога што су мудрији и угледнији писали - али, све у свему, веровао сам да је то слободан глас, глас саборности, а не расколоучитељства.А онда сам дочекао ударац од онога за кога сам веровао да цени слободне гласове слободних људи у слободној Цркви, да воли полифо-ничност Христијана и Христољубаца, макар и оних најнеученијих и најнезнатнијих. Да, био је то ударац епископа Атанасија, које је своје нападе на моје прилоге полемици о литургијској реформи штампао у III тому свог зборника „Христос - Нова Пасха“ (стр. 567 - 575), објављујући их претходно у новинама и часописима СПЦ и на Интернету.Да би читалац пред собом имао текстове критика које је владика Атанасије упутио мени и онима који су ми, по њему, слични, доносим их у целини.ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) Литургијски мир и јединство у нашој Цркви

Слава Богу у Тројици слављеноме: Оцу и Сину и Светоме Духу. У Недељу по Рођењу Пресвете Богородице (23.септембра 2007), а пред Крстовдан, у манастиру Ћелије у селу Лелићу, код Ваљева, кад је Владика Ваљевски г. Милутин и његова Епископија славила „Епархијски дан“, на Св. Литургији освећени су темељи цркве задужбине Блаженог спомена Оца Јустина Новог, коју су служили 12 Српских Владика, са началствујућим Синодалцем Митрополитом г. Амфилохијем, и саслу-жујућима: Митрополитом Дабро-босанским г.Николајем, гг Епископима: Канадским, Банатским, Бачким, Рашко-Призренским и Косовско-Метохијским, Осјечко-Пољским и Барањским, Шумадијским, Врањским, Будимљанско-Никшићким, Липљанским и доле потписаним, уз саслуже-ње свештенства и у Христу ђаконства, и великог броја свештенства, монаштва и христољубивог народа из многих наших крајева и иностранства. Домаћин Владика Милутин је епископовао над свима, све је надзиравао и усклађивао, јер Епископ, као жива слика Пастира и Епископа душа наших Христа (1 Петр. 2,25) и јесте координатор свега живота и делања Цркве.Божанска Литургија, служена у манастирском дворишту, права небоземна Мистагогија Свете Евхаристије, са већим бројем верника причасника, као и освештање Троцркве - по тестаменту Аве Јустина посвећене Св.Сави, Св. Јустину Мученику и Св. Марији Египћанки - сво остало саборовање у Обитељи Св.Архангела, у којој су Свету Тројицу-Јединицу служили и славили два Божја новојављена Светитеља наших дана: Св. Николај и Св. Јустин, протекло је у најбољем складу и реду, у Литургијском миру и заједништву вере, љубави, благодати, заједничког Причешћа Телом и Крвљу Христовом, саборног приопштења Телу Богочовека и Спаса свију, духовно-телесног саједињења Цркви чија природа и битовање, живот и животовање, и на земљи и у Царству Небеском, и јесте: мир и љубав и јединство - у благодати Христа, љубави Бога Оца, заједници Светога Духа (2 Кор.13,1З и Литургијски возглас).Заиста, овде су молитве Св.Николаја и Аве Јустина, учиниле да се видљиво и опитно остварује њихова жеља и молитва: „да се Срби сложе, умноже и обоже“ - и духовно и телесно, и историјски и есхатолошки. Света Литургија=Евхаристија увек и јесте таква, и тако се дејствује, и тако делује - једнотворно, како вели Св.Ареопагит, у Светопедесетничкој полифоничној

симфонији и симфоничној полифонији, где су сви чланови Цркве, сваки понаособ, и сви заједно, као Један - у Христу сједињени (Гал.3,28) по живој слици Свете и Животворне Тројице.Хвала Богу за овај дан, и ову свечаност, за ову Литургију, за мир и јединство у нашој Цркви, по молитвама свих Светих, а изрјадно Пресвете Богородице, Часних Арханђела, Светих Отаца Литурга, Светих Николаја и Јустина, чије су Свете Мошти у близини чудотворно присутне и делатне. И још, уз остало, хвала Господу што није било ниједне од оних однедавно жалосних појава, које се ту и тамо јављају у неким нашим Епархијама: да долазе којекакви људи, однекле и од некога послани, као „уходе“ и „согљадатељи“, али не Земље Обећане - да би се у њој настанили, уцрквили и оцрквили, ухристовили и охристовили, него, како вели Апостол, да би као „придошла лажна браћа што се увукоше да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу“ (Гал.2.4), и да притом деле којекакве пашквиле и лажне списе, којима незнавено а пакосно сеју смутњу и раздор у народу Божјем: како је, тобоже, настао „раскол“ и „пропаст“ у Српској Цркви; како су неки, чак и Епископи, одједном постали „издајници“ и „плаћеници Ватикана“, а други, тј. једино шачица тих самозванаца, ето, остали „прави ревнитељи предања“, „чувари вере“, „браниоци Православља“,итд. А о Православљу такви букачи знају толико, да им је, по Св.Апостолу, у читавом Православљу једино и главно: „не дотакни, не додирни, не окуси“ (Кол.2.21). То су однедавно изникли, ко печурке после кише, малобројни али дрски и тврдоврати „ревнитељи“ окамењеног нечувствија, ширитељи духовног унинија, безнађа и безделија, којима је, изгледа, једини циљ: „да користе слободу за прикривање злобе“( 1 Петр.2,16), те да дижу грају и сеју смутњу, и по сваку цену товаре „бремена тешка и неподносива“ на наивне вернике, тек ослобођене од тираније безбожног комунизма, како би их спречили и што више удаљили од Светог Учешћа=Причешћа у Заједници Цркве као Тела Христовог, од устима-срцем-душом приопштења свеспасоносном Саборном Телу Богочовека Спаситеља, јединој Лађи Спасења, наспрам безбројних чунића и чамчића разноразних бродоломаца и душегубаца, који долазе с лева и с десна, и улазе „не на врата - не кроз Врата Овцама (Јн. 10,9) - него прескачу и ускачу на другом месту у Тор овчији као вукови“.Недељни сабор и литургијско сабрање у манастиру Ћелијама - средишту тога дана старонове Епископске Епархије Ваљевске - заиста је била јавна и истовремено Тајанствена Вечера Царства Божијег, Царства које је Отац завештао Сину, а Син Јединородни, као Првородни међу многом браћом, нама браћи и деци Својој, учесницима и саслужницима, сапричасницима и сутелесницима у Пасхи Крста и Васкрса Његовог, и нашог у Њему и са Њим, Који нас овако литургијски, са свима Светима, приводи и уводи у мир и јединство са Оцем и међусобно, да бивамо и будемо сатрапезници за Трпезом Свадбе Јагњетове, за коју нас је, преко Епископа и ове Обитељи, позвао Ава Јустин овим утемељењем Храма-Задужбине: „да с' у њему поје Летурђија, овог света као и онога“.Ово је саборно славље показало, пројавило и објавило свима неверицама, маловерицама, кривоверицама: да у Цркви Христовој на Српској земљи постоји истинско литургијско јединство и заједништво, какво је и до сада постојало, и какво ће, Богу слава и хвала, постојати док смо Христови ученици, следбеници и причасници. Јер смо постали заједничари Христови, само ако почетак ипостаси наше (=првобитну веру Христобитијну) до краја одржимо (Јевр.3,14)

Осећао сам дубоко и радосно, и не само ја, него и присутни Оци и Браћа, и сва Пуноћа Цркве Божије, како су ми после и говорили стварно присуство и дејство Духа Утешитеља, и Надахнитеља, и Дародавца ,,јединства Духа у свези мира“ (Еф.4.3).Епископ Ваљевски, смирени и скромни Владика Милутин, у својој Епископији заиста је славио и прослављао, и сви ми са њиме, тај благодатни дар и дан истинског, ненаметљивог литургијског мира и јединства Цркве Божје у народу Светога Саве и Светих Николаја и Јустина.Није никоме засметало ако је нешто током Св.Литургије било разнолико (читање Царе Небески једном; Апостол читан од чтеца-Епископа; изговор Тропара Трећег часа /пре Молитве Епиклезе/; полугласно читање свих Молитава, а на крају гласно Молитве по Причешћу свих; немање двери и завесе, јер је служено напољу, између старог и новоподизаног Храма; неиспитивање верних пред Причешће „јеси ли постио“, итд.итд.). Тако бива данас свуда у Православљу од краја до краја васељене, и Литургијско јединство Православних Цркава у свету и данас је оно што задивљује неправославне, јер је то јединство у Ономе Који је Једино на потребу.Ипак, као у анпасану, да кажемо, било је ружно, у најмању руку неукусно: да се у Николајевом Лелићу и Јустиновим Ћелијама продају којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и подела важнија од радости заједништва. (Нико их у томе није ометао, нити „гонио“, јер би то било ружно пред онако величанствено мирном и сједињујућом Светом Литургијом). Наиме, било је на продаји пар „либелуса“, свешчица, књижица, „књига сваштара“ - у којима преовлађује самопромовисање сопствених претензија незнања и, нажалост, злурадости, што индукују и продукују неколицина људи (чак и неки калуђери, и - калуђерице!) код нас - доспевају такви чак и у Херцеговину, али тамо тло не налазе. Неколико људи „свезнадара“ и „свенадлежних“, у своме секташком менталитету и понашању, расписали су се „о свему и свачему и још о понечему“ па су у својим очима израсли у модерно назване „православне публицисте“, „ревнитеље“, „борце за вековно предање“, а уствари по Апостолу, ради се о људима који „сами себе хвале, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде, а - неразумни су“ (2Кор.10.121, или, како би то благо рекао Митроп. Амфилохије, „незнавени су“.Има већ десетак таквих ситних брошура и летака, штампаних и фотокопираних, и пар „књига“ са громопуцатељним насловима, у којима од самих наслова скоро да и нема ништа, јер су већином испуњене предубеђеним „приређивањима“, „коментарима“, набеђивањима (право идеолошко „прање мозга“) простих људи слоганима: како је, наводно, у нашој Цркви на делу „реформаторство“, „обновљенаштво“, „модерни-зација“, „гажење Канона“, „мењање Календара“, „укидање Иконостаса“, „порицање Славе“, „долазак папе“ - речју: „пропаст“ како нпр. говори један „игуман“, чије касете и ЦД-и круже из руке у руку. Уствари је то, подмукло забадање трна у здраву ногу. Ту, у том усплахиреном и смућеном писању, нападани су, или под сумњу доведени, наши истакнути Епископи којима се остали Православни поносе, јер имају чиме и киме!, па и сам Свети Синод са Патријархом (Св. Арх.Сабор се формално мимоилази, али га они деле на „наше“ и „њихове“).Примера овога има не тако много, али их има. Например: у Кра- гујевцу су се недавно појавиле 2 књижице-брошуре, где су као ауторитети „одбране Првославља“ наведени неки „монаси и духовници“, за које се зна ко су и какви су били, па се наивном свету такви пласирају као учитељи и ревнитељи

„Православног предања“, попут нпр. о. Стефана са Каруље, или о. Пере „Сикирчета“! Има, такође, и свесних и злонамерних злоупотреба појединих заиста уважених имена православних подвижника и духовника, али навођених и коришћених тако као да су они, и само они, безгрешни и непогрешиви, оци и учитељи Православља. За пример, узгред, цитира се мишљење Старца Клеопе из Исихастрије-Румунија, како он, наводно, тврди, да „у древној Цркви није било честог Причешћивања“. Честитог Старца Клеопу лично смо познавали, и сматрамо да то он не би тврдио (јер пре свега, човек је прост, а знање историје и праксе древне Цркве не стиче се на брзину), а, ако је и рекао, „једна ласта не чини пролеће“, како каже Св. Григорије Богослов (за сличан случај у његово време). Има ту навођења и самих Светитеља (нарочито новијих међу које је доспео чак и Петар Могила, ноторни латинствујушчи у теологији сколастик, мада је и као такав „бранио Православље“). Има чак и навођења Светих Отаца, без правог познања текста и контекста, без критеријума: где, када, како, зашто је дотични Светитељ рекао то и то, ако је то уопште и рекао или написао (јер најчешће попут песвдозилота тзв. „Старокалендараца“, не наводе одакле је узето, из ког дела и издања Св. Оца, или је преписано негде од некога, а зна се да има и неаутентичних дела приписиваних Оцима, која нису њихова, ни сасвим православна. А да додамо и то: да ни неки Светитељи нису привилеговани од Бога да их Он аутоматски „ослобађа грешака и заблуда“, ако се сами нису усрдно молили Богу да их ослободи, и трудили се да науче пуну Истину, какву Црква има и држи „са свима Светима“, (Еф. 3,18) како вели Св. Варсануфије (Одговори 606-611, изд. Хиландара, 2000, 309-316).Има и изврнутог цитирања, боље рећи лицитирања (као протестанти Библијом, или као Латини, кад наводе један цитат Св.Златоуста, по коме испада да не треба Епиклеза у Литургији, а не наводе многа друга места која говоре управо обратно -да треба). Има и директних подвала и лажи и подметања неупућенима и неукима.Пример је нажалост свеж: прота Матеја Матејић, недавно је 6.9.2007, на прљавом и антицрквеном сајту „новинар.де“ написао прави памфлет: „Чије је и какво је то Православље“, где безрасудно и несавесно - мада за себе вели: „свештеник сам већ 56 година“! клевета „неколико млађих, интелигентних, енергичних, али самовољних и препотентних епископа“ (моја маленкост има 70 година, а, милошћу Божјом и дуготрпљењем, свештенствујем 46 година!), па каже: „Прегледао сам бар стотину литургијских рукописа на кожи и папиру - и велики број штампаних Служабника - и нисам такву Литургију нашао“! Аферим учени Прото, али кажите: којих? од када? и коју то „такву Литургију“ нисте нашли? Ја то исто радим, али управо овакву Литургију какву служимо налазим у њима (=Литургију без Тропара 3. Часа; Литургију где је „тајно“ читање молитава тек понегде указано, а ни издалека не за све молитве; Литургију у којој пева Народ Божији, а не италијански хорови: Литургију са Причешћем свих и читањем наглас Молитве по Причешћу свих. итд.) -и то све објављујем и штампам,и непосредно из рукописа и са најбољих савремених издања, док је учени Прота превео са превода (19.век) „Старе Литургије“, који превод нисам могао да користим због лошег, нестручно обављеног посла, па сам користио директно руски предложак и још више грчке и словенске оригинале. Има још много мутнога у поменутом Протином тексту (на још мутнијем сајту „новинар“), и бескрупулозног блаћења, како: „самовољи неколицине епископа нема граница (то понавља двапут!); „за њих“ - а реч је, по њему, о „нашим самовољним и преученим епископима обновљачима (подвукао он) - нема

закона, нема канона, нема правила“, итд. итсл., а извори за такве Протине закључке су: „прича се“, „гледао сам на Интернету“ (читај: на антисрпском и антицрквеном Студију Б92), етцетера. Но поменусмо проту М.М, познатог љотићевца, не зато што му подмукло написани текст то заслужује, него што се на њега позива г. Влада Димитријевић, на кога се осврћемо даље.У Ћелијама је у Недељу продавана једна таква брошура (џепног формата, од 110 страна) насловљена: „Хлеб небески и Чаша живота - Владика Николај и отац Јустин о Светој Литургији и Причешћу“, приредио Владимир Димитријевић, изд. „Лио“/Горњи Милановац/, 2007, тираж 1000“. Да је реч о својеврсној пропагандној подвали простом свету, види се већ по томе што је, по некој иронији „судбине“, на корици брошуре, између слике Николаја и Јустина, дат у боји празан Путир! и празан Дискос! (као да је, снимљено из неког излога или каталога, где се продају црквене ствари!). Ако је празан Путир и Дискос символ Литутргије и Причешћа, онда то показује празност све ове и овакве работе. Садржај пак саме брошуре је већином ван контекста и стварне везе са темом у наслову, јер у њој најмање има стварних речи ове двојице Светих Литурга о Литургији и Причешћу, тако да ова књижица и није о Светој Тајни и Тајноводству, нити је о Николају и Јустину, него је о Влади Димитријевићу и секташком менталитету, који га, на жалост поодавно карактерише. „Приредио“ је он до сада десетак мањих и већих по формату, а по менталитету истоветних, књига (у тзв. : „Образу Светачком“, где су он и Ј. Србуљ неприкосновени ауторитети) у којима се углавном некритички преводи и још некритичкије коментарише, махом са енглеског и руског, много шта спорног садржаја и квалитета, од Серафима Роуза до Аеп. Аверкија, и где су презентирана збркана, хаотична, а негде и директно неправославна схватања (нпр.; Аверкијеве тврдње да се „може и треба за време Литургије користити Молитвеник са личним молитвама“; или „,не служити са Грцима који имају нови календар“; или спорни ставови Роуза о „загробном животу“; или директно антнканонске тврдње В. Димитријевића: да се може, и треба, „постити у Суботу“! - дакле као Латини, или „клечати у Недељу“!У овој брошури од сто страна, Николајевог и Јустиновог текста, за који нисте сигурни где почиње и где се заваршава (а негде ни одакле је узет јер су исецкани, истргнути из контекста, проткани „просветарским“ коментарима свезнадара, скромно названог „приређивач“), нема једва пола књижице, а и иначе су у књижици многа питања која немају много везе са насловом књиге („о посту“, „о модернизму“, „о конзерватизму“, „о обновљеницимa о „календарској реформи“, о „лику свештеника“, о „клечању на службама“) скоро све саме теме данас изразито својствене (псевдо)зилотима, који у Божанској Литургији „од дрвећа не виде шуму“, од ситница не виде Главнину нашег Спасења. Све остало у књижици су мудровања илити нагваждања В.Димитријевића. И то се продаје, боље рећи намеће, као „прање мозга“ -у име Светих Николаја и Јустина, и то још у Лелићу и Ћелијама! То није ни „доношење сове у Атину“, него схоластичка и рационалистичка казуистика, „тражење доказа“ за унапред смишљене и презумциране секташке теме и ставове.( λήψς τού ζητουμέυου-, како би рекли атински мудраци).Господина и брата Владу Димитријевића смо у разговору, пастирском и очинском, и као Жички Епископ, и потом недавно саветовали и подсећали га на Св.Апостола: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка срца и ви“ (2Кор.б, 12-13), с надом да ће увидети колико су његови овакви текстови, „приређивања“

оваквих брошура и књига „сваштара“, дубоко прожети духом сколастицизма и секташтва, „духом овога доба“, неразликовањем духова, толико туђим Православљу!Не бисмо да цитирамо овде његове несувислости и вештачке конструкције (попут нпр.: „у нашој Цркви - пост, исповест, причешћивање, богослужење - све као да је под знаком питања“!) - то ћемо, ако устреба, посебно урадити кад будемо доносили сведочанства о Богочовечанској Литургији Светих Николаја и Јустина, људи - одговорних Пастира у овом народу Архипастира Христа и Св. Саве, који су Христом у Духу Светом били изнад „модернизма и конзервативизма“, изнад „Истока и Запада“, изнад свих псевдозилотских и секташких једностраности и дефектности, јер су били у висинама и дубинама катафатике и апофатике богатства Православног Богословља и Богославља, како наша Црква пева. Саветујемо, опет и опет, господину и брату Влади (а и онима који му суфлирају, или он њима), да трудољубиво, постом и молитвом, врлинама које другима препоручује, стекне, или макар мало-помало стиче, искрену љубав и ревност за Истину, али уз себеградитељско и црквоградитељско смирење и смиреноумље, какво су имали Св.Николај и Јустин. И такође да зна, као они: да ни „ревност по Богу“ није довољна, ако није и ревност по разуму“ /κατ̀̀̀̀ έπίγωσιυ - по познању“/ Истине=Тајне Христове (Рм10.2: Кол.2,2). И да се само са свима Светима може разумевати ширина и дужина, и дубина и висина, заједништва и сапричастија Светих у благодати Христове Литургишуће Цркве (The Worshipping Church, како се зове текст о. Г.Флоровског, који они у „Светачком образу“ нису превели!) - Телу и Пуноћи Онога Који све испуњава у свему. Учесници тога Тела и Пуноће, по мери вере и дара Христова, били смо у Недељној Литургији у манастиру Ћелијама.

+Еп. Атанасије (Јевтић)

ПИСМО ВЛАДИ ДИМИТРИЈЕВИЋУ

Драги у Христу брате Владимире,свако Ти добро од Господа сваког добра, а од мене поздравље. Добих Твоје писмо од Крстовдана, писано руком (што сматрам посебном чашћу). Сматрам, ипак, да ниси требао писати о мени, него о себи, мада писмо о томе итекако говори.Био сам отсутан из Ман. Тврдоша скоро месец дана и јуче дошав нађох писмо. Био сам најпре у штампарији (где смо успели да завршимо 2. књигу О Литургији - рећи ћу да Ти је дају), да сам онда отишао на Међународни Симпосион о Оцу Софронију (Сахаров), у организацији Ман. Ватопеда, у Атину. Било је врло много студиозних предавања (неколико Епископа, међу њима и Митроп. Јован Пергамски /Зизиулас/ и Јеротеј Навпактски /Влахос/, као и Иларион Бечки /Алфејев/ и Атанасије Лемесоски, и низ православних теолога, свештеника и лаика пз скоро целог света). Било је углавном позитивних оцена,

али и неколико критичких мишљења о неким ставовима о. Софронија (међу њима и моје маленкости), иначе човека несумњиво благодатног, али са извесним искуствима рекао бих „непрочишћеним“, попут, али у већој мери, о. Серафима Роуза. (Видим да си превео једну критику о. М. Ходанова о о. Софронију у књизи „Верујем Господе...“, стр.201-216, али је то мишљење једностраније од изнетих примедаба у Атини. Теби је, иначе, особина да олако наводиш слична мишљења, по разним питањима, без познавања личности и проблема, па ти је тако, узгред, испред тога, и текст о. М.Помазанског, изразитог конзервативца, идеала „богослова догмати-чара“ за о. С.Роуза, какви су мање-више сви у РЗЦркви, па и твој Авер-кије. Но неће бити да је о.М.П. добро схватио о. А. Шмемана, који свакако има теза за критику, али не у духу о. М.П.).Но, опрости, одох далеко, а дужан сам Ти појашњење поводом Твоје жалбе по питању назива „секташ“, који ја нисам употребио. (Треба добро видети карактеристичну раздеобу Св.Василија Великог у I. Канону /поновљоно у 7. Другог и 95. Шестог Васељенског/, где се види да секташ није ни јеретик ни расколник, а може постати). Не знам ко и како Ти је пренео, али ја сам говорио о секташком менталитету, а он је, на жалост, присутан у неким Твојим иступима, па чак и целим књигама, а и код неколицине других (о.Симеон Виловски и они око њега, Горан Вељковић, о. Николај Црноречки, група око М. Петровића - узгред, видели смо се у Св.Гори и причали, без свађе, ишли заједно /са другима/ пешке у Ивирон, служили у Испосници Св.Саве, где је и певао са другима, али се он није причестио, не знам зашто, и потом се опет сусрели у Хиландару. Увек је прилазио за благослов). Таквог су, опет нажалост, секташког менталитета Твоје књиге: „Верујем Госпо-де...“(2005), најновија „Помози нам Вишњи Боже“ (2007). и брошура о Св. Николају и о. Јустину, о којој сам већ писао у „Православљу“, а о некима другима говорио сам Ти при сусрету у Прељини (који сусрет и разговор, изгледа, ниси схватио како ваља, као ни епитимију 15-дневне забране Св. Причешћа).Брате Владо, личиш, и личите, на самозване „народне мудраце“, који „просвећују“ неуки народ. Наводно „пишеш/те о начелима“ (којим? - тако се звало и Оригеново дело), а уствари само вешто збуњујете неуке и наивне Вашим свакојаким (,.о свему и свачему, и још о понечему“) писанијама, приређивањима, преводима, без имало критичког познавања и трезвоумног оцењивања и процењивања, речју - без „разликовања духова“. Пишете, нпр. и Ти и Горан В. из Крагујевца, о о.Петру, па о о. Гаврилу, сад и о о. Јоилу, и све их мање-више везујете за Св.Николаја и о. Јустина. (Није однос о. Јустина био такав, посебно према надменом и искључивом о. Гаврилу). Бесмислене су речи о. Петра, наводно речи Аве Јустина!, које цитираш на стр. 599-600 у Малом животопису о.Петра, а знам добро да није тако, па -тако испада да је о. Јустин „секташког менталитета“ као Ви који га злоупотребљавате, по „својој мери“ мерите и кројите. То је управо секташки дух. Секташко је и Твоје и Вељковића цитирање (непостојећег) „Канона бр. 228 Номоканона Св.Саве: О разврставању (sic - Ти макар остављаш непреведено: „о подајанији“), примању, чувању и поклоњењу (sic!) - Божанским Тајнама“ (стр.306-7), а у ствари цитирате „Извјестије Учитељноје“ (које нема благе везе са Номоканоном Св.Саве! као што га и Ти цитираш на стр.139 исте књиге Вељковића, са барокним, католичко-пијетистичком ружном сликом „распетог монаха“ на корици!, а не знате да „Изв.Учитељноје“ никада није било део ниједног „Великог Типика“ који Ви помињете, (а не кажете којег?), осим можда неког „хибрида“, што би рекао

Еп.Јефрем (коме сам детаљно одговорно шта је то Изв.Учит., али - не вреди. Чудо да и њега нисте уврстили у „исповедника Православља“ заједно са Еп. Никанором!) Изв. Учитељноје је типична сколастика, „сочиненије“ западног менталитета, као што је и Требник Петра Могиле. (Узгред, као што је и казуистички „упитник“ Еп. Артемија на исповести, у истој књизи, стр.66-70. Ако се позивате, он и Ви, на Св.Никодима Светогорца - треба добро разликовати шта је код њега узето са Запада, а шта је изворно Светоотачко и благодатно искуство). Секташког, јер изузетно претенциозног, менталитета је и Твој текст „О посту, исповести и Причешћивању“ (узет код ГВ из једне од Твојих књига, на коју сам Ти у Прељини указивао) јер: Ти „спадаш у слабе“, а овамо намећеш своја схватања као канонска и цитираш незналачки, некритички, наметљиво „Свете Каноне и Причешће“ - против „заговорника свакодневног, и чешћег, причешћи-вања“! Ко су они, јасно је, макар били и неименовани. Господине Димитријевићу - то су Свети Оци, Пастири и Архипастири Цркве Православне, а не збрда здола покупљени „духовници“ (в. речи о. Јоила у Твојој књизи, стр.503 и 508, или о.Петра, стр.580). То је секташки начин, управо као псевдозилотски тзв. „Старокалендараца“, којима наравно ниси пришао, али сте сличнога духа - јер обогаљујете и осакаћујете ширину и дужину и дубину и висину Светодуховског искуства са свима Светима, и љубав Христову која превазилази свако знање (Еф. 3,18).Ни Ти, ни Теби слични, нисте Пастири и Архипастири Цркве, али имате те претензије у нашој Цркви, вешто, неискрено, фарисејски се камуфлирајући речима о „смирењу“, итд. (Што се тиче биографије о. Петра, не само „Духовног секирчета“, него и буквалног, мада га, благодарећи благоме о. Никанору, није применио у Хиландару, али је запретио!), бар оне светогорске биографије, ствари нису такве какво их представљате, мада нису ни сасвим супротне, али су ретуширане. Ви се и не питате: какав је то светогорски монах који има грдне лире/дукате код себе, па их не оставља своме матичном Манастиру Ставроникити, него једном прислужнику „Словену а не Грку“, који само мали део тога даје Манастиру, а онда постаје „добротвор“ Хиландара (патошење пода у Олтару) и - због тог новца - напушта Свету Гору да би тим парама градио по Србији! Можда није за осуду, али није ни за пример монаха и духовника. Царство им Небеско! - и једном и другом.И, да не дужим - јер немам намеру, ни времена, да о твојим писанијама „доказујем да су лажна и штетна по душу читалаца“, - слободан си да наставиш правцем којим си пошао, али смо и ми слободни да кажемо, братски и очински, да „не знате којега сте ви духа“, јер: 1Јн.4,1-6, итд. и Јевр.5,11-14. Молио бих, опет и опет: да Православље не сводите, не редуцирате на менталитете туђе бићу и животу и вековном Предању његовом (а не јучерашњем и прекјучерашњем). И немојте „старце“ и „духовнике“ дизати изнад Епископа у Цркви. Поготову не у стварима и стварностима Божан-ске Литургије. Јер, Вама и сличнима, као да је циљ: да народ Божји што даље и ређе удаљите од Светог Причешћа! Где је ту пастирска брига о спасењу грешних, и где је превага онога „милости хоћу а не жртве“?Мир и Радост Ти у Господу, и нека се не збуњује срце ваше и наше: верујте у Бога и у Мене - Христа Његовог - верујте! Он је Спас и Спасење наше, и свега света - у Цркви Његовој и нашој, заједничкој Мајци свих верних Јагњету и Духу и Невести.Уочи Св. Вмч. Димитрија, 2007.+Еп. Атанасије,

умиров.Херцеговачки

ДОДАТАКНажалост, г. В. Димитријевић и даље пројављује свој секташки менталитет. Недавно је дао интервју за „Ужичке Новине“ (9. мај 2008) у којем тврдоглаво и лаже и клевета. На почетку кука како је смењен с посла као вероучитељ, у Чачку (али, ни он ни новинар не питају се: коју црквену веронауку може предавати човек који здушно ради против свог канонског Епископа и тиме подрива канонски поредак у Цркви?); затим говори о „12 векова“ непромењене Литургије и незналачки упућује незналице сличне себи на Барберински кодекс - с краја 8. века, а није га ни пажљиво погледао (макар у нашој Првој књизи, јер иначе где би га нашао) па да види како напомена „тајно“ за читање молитава у њему нити је свуда, нити доследно спроведена (само да упореди Василијеву и Златоустову Литургију видео би разлику, тј. спорадичност те „рубрике“). Слично је и са помињањем Српских Служабника из 13. века, а којих има неколико и које он, опет, није пажљиво читао (ако их је уопште читао), јер преду-беђење ума замагљује очи.Господин Димитријевић даље прича, без икакве везе са стањем у нашој Цркви, о „новој врсти унијаћења“. И наравно, репери су му Други Ватикански концил, кардинал Ле Февр, итд., старе теме његове и његових писанија. А онда надаље напада монахе Новог Скита у Америци (држава Њујорк, на северу у брдима где сам у своје време био). Жалосно је да човек катихета и верник не нађе ни једну реч симпатије за те измучене Американце, бивше римокатолике, који су управо преко Барберинског рукописа Св.Литургије дошли у Православље. Њихово занимање, којим се уз остало и издржавају, је, уз друге послове и подвиге, да се баве обучавањем посебне врсте паса за вођење слепих особа. Дакле, племенити труд са животињама да се помогне слепој браћи за које је Христос такође страдао. (Он не зна да је на Православном Истоку било такође манастира који су имали „дресиране псе“ за преношење порука и поште, и да је то благословио Свети игуман тог манастира).За Димитријевића то је страшно новотарење, као што је, изгледа, њихов неопростиви грех и то што: „Наглас читају свештеничке молитве, немају олтарску завесу, држе отворен олтар одвојен од Храма провидним иконостасом, итд“. Непогрешиви Влада Димитријевтћ суди и пресуђује! Шта би тек било да је свештеник или Владика!? И шта би рекао да зна да на Голготи, Гробу Господњем, Богородичином и бројним другим Светим Олтарима нема такође ни иконостаса ни завесе?!Ако је за г. Димитријевића „Светосавски закон“ све и сва, онда би требао да зна први Светосавски закон: да не разбија јединство Цркве народа Божијег, а за то оптужује све друге осим себе, и своје „зилоте не по разуму“. И друго Светосавско, народно правило: „Само Слога Србина Спасава“, наравно Света Слога, слога у Светој - души, срцу, телу, бићу, животу, спасењу свију нас и свега света - Богочовечанској Евхаристији.

ЛИК НЕПРИЈАТЕЉА ЦРКВЕНЕ СЛОГЕ ПО ВЛАДИКИ АТАНАСИЈУ

У текстовима у којима се помиње моја маленкост, владика Атанасије дао је лик непријатеља црквене слоге, и тај лик треба представити управо његовим речима (читалац пред собом има владикине текстове, па се и сам може уверити то да ли је моје излагање његових мисли тачно)Непријатељи Цркве су „уходе“ и „лажна браћа“ који шпијунирају туђу „слободу у Христу“. Они деле „пашквиле и лажне списе“ нападајући појединце, чак и епископе, за „издају Православља“. Као „самозванци“ и „букачи“, они су лажни ревнитељи окамењене неосетљивости, чија се вера своди на фарисејске забране; они товаре на друге тешка бремена и труде се да народ тек ослобођен комунистичког ропства што више удаље од Христа и Цркве присутних у Св. Причешћу. Дижу грају, сеју смутњу и слободу користе да би прикрили сопствену злобу. Својим понашањем одводе људе од Лађе спасења и приводе их расколничким „чунчићима и чамчићима којима кормиларе бродоломци и душегубци.“Такви су, пошто не верују у „истинско литургијско јединство“ - „неверице, маловерице и кривоверице.“ Они који пишу с њихових позиција су „пискарала“ која објављују „којекакве брошурице“, њима је „злурадост раздора и подела важнија од радости заједништва“. У својим „сваштарама“ они „самопромовишу сопствене претензије незнања и злурадости“. Њих је, срећом, мало, мада међу таквима има и калуђера и калуђерица; „букачи“, долазе чак и у Херцеговину, али тамо , опет срећом, не могу да се укорене. Пискарала су „секташког менталитета и понашања“. Они су „свезнадари“ и „свенадлежни“, пишу о „свему и свачему“, и умислили су, иако су незнавени, да су борци за Свето Предање, ревнитељи и публицисти, а, у ствари, сами себе хвале, мада су лишени разума.Њихове брошуре и леци су ситни и безвредни, иако громопуцатељних наслова. Ови идеолошки „испирачи мозга“ перу мозак „простим људима“ путем „слогана“ (међу просте људе, који нису знали историју Цркве, спада и старац Клеопа.) Они лажу да је у нашој Цркви на делу „обновљенство“ и „долазак папе“. Подмукло забадају трн у здраву ногу, борећи се против наших истакнутих епископа (којима се остали православни поносе), против патријарха и Синода (за сада не дирају СА Сабор, али и то је само „формално“.)Међу лажним ауторитетима ових смутљиваца налазе се и покојни смутљивци - попут оца Стефана са Каруље и Пере „Сикирчита“. Ако и користе текстове „уважених подвижника и духовника“, то раде тако да испадне да су само они који их селективно цитирају - непогрешиви. Уосталом, нису ни сви светитељи (а камоли старац Клеопа) били без грешака и заблуда. Непријатељи црквеног мира често изврнуто цитирају - „лицитирају“ попут протестаната и римокатолика. Директно подваљују, лажу и подмећу „неупућенима и неукима“. Један од подваљивача је прота Матеја Матејић, који пише на „прљавом и антицрквеном сајту novinar.de“, а усудио се да насрне на неке млађе епископе, називајући их „препотентним и самовољним“. Прота је написао „подмукли“ текст, бавећи се „бескрупулозним блаћењем“, а иначе је „познати љотићевац“ (то му је отежавајућа околност).Но, прота је поменут узгредно. Главна мета је брошура Владимира Димитријевића „Хлеб небески и Чаша живота“. То је „пропагандна подвала“ простом свету, што се види и са насловне стране, јер су на њој празан Путир и Дискос, што показује „празност ове и овакве работе“. Брошура је без везе са темом у наслову, и не преноси суштинске ставове Владике Николаја и Оца Јустина о Литургији и Причешћу, него говори о Влади Димитријевићу који је

„поодавно“ карактеристичан по свом „секташком менталитету“. Тај је и до сада „приређивао“ (под наводницима - дакле, није приређивао) десетак форматом различитих, а менталитетом истоветних књига, пуних некритичких превода и коментара, „спорног садржаја и квалитета“ (нарочито од архиепископа Аверкија и оца Серафима Роуза). У Димитријевићевој брошури цитати Јустина и Николаја извађени су из контекста, а теме којима се бави су „изразито својствене (псевдо)зилотима“ који у Литургији „од ситница не виде Главнину нашег Спасења“. Књижица је пуна Димитријевића „мудровања“ и „нагваждања“, а продавање те књижице у Ћелијама је „прање мозга“. То чак није ни неумесно наметање нечег што сви знају („доношење сове у Атину“), него схоластика и каузистика која брани „секташке теме и ставове.“ Владика Атанасије је покушао да спасе Владимира Димитријевића („господина“ и „брата“), указујући му на његову ускогрудост и штетност „сваштара“ које приређује, зато што су прожете духом „сколастицизма и секташтва, духом овога доба, неразликовањем духова, толико туђим Православљу!“Нема потребе да се цитирају његове „несувислости и вештачке конструкције“ (то ће ако устреба, бити учињено на другом месту, где ће се показати прави контекст Николајеве и Јустинове мисли). „Господину и брату“ Влади ( и његовим суфлерима и слушачима) саветује се пост и молитва да би стекли, или бар помало стицали, „искрену љубав и ревност за Истину“, који не могу бити без „себеградитељског и црквоградитељског смирења и смиреноумља“ Јустиновог и Николајевог. Јер ревност која није по разуму је штетна.У отвореном (негда приватном) писму Владимиру Димитријевићу, насталом око Митровдана 2007., владика Атанасије на приватно Димитри-јевићево писмо указује као на писмо с грешком: јер је у њему Димитријевић писао о владики Атанасију, а не о себи (мада и то говори о њему, Дими-тријевићу, и то у великој мери.)Владика Атанасије се вратио са скупа о оцу Софронију (Сахарову) из Атине, где су учествовали многи угледни епископи и теолози. Он је о оцу Софронију изнео и неке критичке примедбе, али не тако једностране попут оних које је изнео отац Михаил Ходанов у Димитријевићевом зборнику „Верујем, Господе, и исповедам“. Олако навођење туђих мишљења је, уосталом, Димитријевићева особина, заснована на чињеници да Димитријевић не познаје личности чија мишљења наводи, а ни проблематику. Прави пример тога је критика оца Михаила Помазанског упућена Шмеману. Зна се да је Помазански, попут Димитријевићевог Аверкија, био „изразити конзервативац“ као и остали у Руској Заграничној Цркви. Шмеман јесте имао тезе за критику, али не у духу Помазанског. (Сам владика Атанасије је, у књизи „О Цркви и Литургији“, (стр. 257-259) изнео своје примедбе на рачун проте Шмемана, које овде доносимо, да би их читалац упоредио са примедбама Помазанског: >> Тако је Византија већ почела да проживљава и да се супротставља кризи вере, а услед ње и кризи богословља. Ипак, Византија је увек имала верне људе Божије, свете саборне људе Цркве, подвижнике православне вере и православне Литургије, православног богослужења који су Духом Светим и њиховим богословским искуством могли да превазиђу и победе те кризе, тачно онако како су то чинили велики Оци Цркве у древнијим временима. Православна Црква је у њима препознавала свој глас и своје саборно сведочење, и зато су они препознати и признати као Оци Цркве.Такви људи Божији, људи христоносни у Цркви никад нису нестали, чак ни након пада Цариграда (овде ће бити довољно да поменемо кољиваре у Грчкој,

или Св.Серафима и Св. Јована Кронштатског у Русији), јер аскетски и литургички живот Цркве никада није престао бити жив код православног народа до наших дана. Ипак, тачно је, као што је нагласио отац Шмеман, да се криза наше вере и нашег богословља веома увећала данас, у времену многоструких ропстава. Верујем да оно што је важно није само то што се суочавамо са кризом богословља, него да смо превасходно суочени са кризом вере и духовног живота, из којег криза богословља и происходи. Другим речима, криза богословља не постоји сама. То је сложена криза наше хришћанске егзистенције и живота, криза која континуирано постоји и вреба око нас и у нама, у најопаснијем виду, у облику антропоцентризма, хуманизма (леве или десне оријентације), који је деградација и промена богочовечанске вере у људску.Други закључак из излагања оца Шмемана, којег бих желео да прокоментаришем, је овај: међу осталим разлозима које он истиче да су допринели размимоилажењу богословља и Литургије су „пијетизам“ и „символизам“ (боље речено, „псевдосимволизам“) у тумачењу Литургије. Ове две теме, мислим, заслужују објашњење. Наравно да је истина да пијетизам, или одређеније, пијетизам протестантских варијанти може изменити и разорити богословље и литургички живот Цркве. Међутим, пиета (=благочешће, побожност) која карактерише православно Предање ствар је потпуно различита. Подсетимо се чињенице да је у православној Византији православље (православна вера и Православна Црква) звано пиета, тј. евсевиа (=благочешће, доброверје, побожност). Свети Марко Ефески је рекао у Фиренци: „Не можемо издати евсевиу Отаца која је Православље - Православна вера на којој Православна Црква Христова стоји“.За православне патристичког периода Евсевиа (-Благочешће) је била изједначена са Православљем, са Црквом. Такво схватање евсевије било је саборно и христолошко, као што је код Апостола Павла сама Тајна Христа названа „великом тајном благочешћа“ (1 Тим.3, 15-16). Зато у пра-вославном Предању евсевиа значи саборни догађај који садржи црквени живот, богослужење и богословље. Без ове саборне, Богочовечанске (Христолошке) евсевије, не само да богословље и Литургија не могу постојати, него ни сама Црква. Дакле, узрок богословске и литургичке кризе није обавезно евсевиа, него псевдоевсевиа, која коначно води до кризе саборне вере, до погрешне вере која није ни истинита ни црквена.Пијетизам који се појавио у периоду „западног ропства“ био је и остао погрешна побожност, лицемерје, обмана. Овај пијетизам се појавио у различитим облицима: псевдо-аскетским и псевдо-монашким у различито време и на различитим местима. Али се исто тако појављивао и у „литургичким“ облицима, тј. псевдо-литургичким облицима међу право-славним на различитим местима последих деценија. Овај „литургички пијетизам“ представља развијање спољашњости литургијског живота („учествовање у Светим Тајнама“, како то зову, или служење две или три Литургије дневно због „потреба савременог друштва“, итд.), а да ту не постоје ни „потребе савременог друштва“, ни истинска саборна пракса и искуство православне вере, богослужења и живота, где су покајање, смирење, трезвење, аскеза и љубав спојени са саборним богослужењем Живоме Богу у Духу и Истини. Очигледно да ова врста пијетизма није потекла из богословља или Литургије, нити из њиховог „символичког“ тумачења. Нити се може рећи да извиру из аутентичне духовности живота Православних народа. У стварности, ова врста пијетизма

произлази из недостатка или разарања свих поменутих врлина. Она се рађа из недостатка вере и покајања, из помањкања искуства светости Светих Отаца Цркве, које је искуство Духа Светога, саборно искуство црквеног живота у Христу. Јер тамо где имамо саборну православну веру, која је живот, истинска и делатна вера, тада пиета (=побожност) нити смета нити спречава неког да живи у свим истинским димензијама хришћанског живота и спасења. Насупрот томе, побожност у упражњавању динамичке и истините вере, јесте неопходна претпоставка свих осталих димензија црквеног живота, па тако и Литургије и богословља. Исто се може рећи за сваки други аспект нашег хришћанског живљења. Узмимо, на пример, покајање. Оно је увек било саборни догађај, јер је увек повезано и увек се односи на посебну личност која се преумљује пред целом црквеном заједницом - Евхаристијском заједницом. Оно је везано са целокупним телом Цркве. Из те чињенице потиче пракса изопштења из Цркве, и на другој страни, пракса јавног исповедања покајника и његовог помирења са Црквом.Зато православна побожност, као и сваки други догађај (Света Тајна, врлина) нашег личног хришћанског постојања и живота има саборни карактер и везана је с пуноћом живота Цркве у Христу. Кад год се такав карактер губи, она се квари и више немамо Христоцентричну црквену евсевију, него човекоцентричну.Пошто су дотакнута и „символичка тумачења“ Литургије, требало би појаснити да се „символичко“ тумачење у Православној Цркви може пратити до изворних Отаца Цркве и зато би било исправније да, уместо да лакшим путем оптужујемо, потрудимо се да разумемо стварно значење „символа“ и „символичког“ тумачења одређених црквених ствари и чинова. Ко може казати, на пример, да символизам у патристичком тумачењу Цркве и Литургије Светог Максима Исповедника, или Николе Кавасиле, води било каквом извитоперењу или деградацији било Литургије, било богословља. Символичко тумачење ових Отаца је дубоко христолошко и христоцентрично, оно је и есхатолошко. А ово значи да је, истовремено, еклисиолошко, космичко и есхатолошко. Као илустрацију ове чињенице навешћу одломак из Тумачења Божанствене Литургије Николе Кавасиле у коме он говори о најприснијем јединству и једнакости Христа и Цркве: „Тајне такође представљају Цркву, која је Тело Христово... Црква је заступљена у Светим Тајнама, не само фигуративно, него као што су вене и артерије заступљене у срцу, и гране у корену, и као што је Господ рекао - грожђе у лози. Јер овде више нема учествовања само по имену, нити аналогије по сличности, него је једност стварности. Свете Тајне Тела и Крви Христове истинска су храна и пиће Цркве... Тако, ако неко може да сагледа Цркву Христову када је она у јединству с Њим и учествује у Његовом свештеном Телу, он неће видети ништа друго до Тело Господње“.Очигледно је, дакле, да символичко тумачење Кавасиле (као и каснијег великог византијског литургичара Симеона Солунског) никако не може послужити да доведе до размимоилажења православног богословља или православних верника од црквеног литургичког искуства, или од целокупности живота у Христу, живота који Кавасила лично тако добро описује у истинском духу православне Литургије, Евхаристије и богословља. Уосталом, исти Кавасила је написао и познато дело: „Живот у Христу“.Свакако, „символичко“ тумачење није и не сме бити једино тумачење Литургије. Када ово „символичко“ тумачење не искључује него, напротив, изражава саборне димеизије истините вере и искуства Цркве, као што је код

Отаца, тада је очито и јасно да оно није узрок духовне кризе коју пролази богословље савремених православних богослова. Оно што нам, заправо, недостаје је исправно и саборно искуство вере Отаца Цркве. Наравно, отац Шмеман наводи само „псевдо-символичка“ тумачења у своме чланку и из тог разлога верујем да ће се сложити са мном када истичем саборност Православља међу свим саборним димензијама које су изражене у његовом животу и постојању.У закључку, верујем да органска саборност вере и живота у Православној Цркви, која није друго него христолошки догађај искупитељне Богочовечанске Тајне Христа у свим Њеним димензијама, чини могућом и стварном патристичку максиму lex orandi est lex credendi. Јер су обоје, и lex orandi и lex credendi Цркве - Сам Христос, Који је Глава Тела Цркве и Живот Својих чланова причасника.<<Владика Атанасије није назвао Димитријевића „секташем“ (мада та реч код Светог Василија Великог не значи ни „јеретик“ ни „расколник“). Димитријевић није секташ, него су његови иступи, па чак и целе књиге, секташког менталитета, који карактерише и неколицину других (оца Симеона Виловског и његове, Горана Вељковића, оца Николаја Црноречког, групу око Миодрага Петровића). Владика Атанасије је Петровића срео на Светој Гори. Причали су, без свађе, али се Петровић није причестио на служби коју је владика Атанасије служио у испосници Светог Саве, мада је узимао благослов од владике.Секташког менталитета су књиге „Верујем, Господе, и исповедам“, „Помози нам, Вишњи Боже“ и књиге о оцу Јустину и владики Николају, као и неке друге о којима је владика Димитријевићу причао у Прељини. Разговор у Прељини и 15-дневно одлучење од Св. Причешћа, којим га је својевремено епископ Атанасије опоменуо, Димитријевић није добро схватио.Димитријевић и њему слични личе на самозване „народне мудраце“ који „просвећују неуки народ, а у ствари збуњују НЕУКЕ И НАИВНЕ“. Чиме? Својим „писанијима“, преводима и приређивањима лишеним критичности и разликовања духова. Писати о начелима није довољно- о њима је писао и Ориген. Горан В. и Димитријевић пишу о оцу Петру, оцу Гаврилу и оцу Јоилу, везујући их углавном за Николаја и Јустина, мада није тако. Испада, кад се писанија Димитријевића и Вељковића читају, да је отац Јустин био „секташког менталитета“ (а није). Злоупотреба оца Јустина је доказ Димитријевићевог и Вељковићевог „секташког духа“. Димитријевић и Вељковић се позивају на Номоканон Св. Саве, а реч је о „Учитељном известију“, које је „типична сколастика“, попут Требника Петра Могиле. Западног духа је и упитник за исповест Владике Артемија, а његово (и Вељковићево и Димитријевићево) позивање на Светог Никодима Агиорита је сумњиво, јер и код Светог Никодима има „западног утицаја“. Димитријевићев текст „О посту, исповести и причешћивању“ је „секташког менталитета“ због „изузетне претенциозности“ јер Димитријевић своја схватања „незналачки, некритички, наметљиво“ цитира као КАНОНСКА, иако се прави смеран и смирен. Димитријевић се тако, у име некаквих квази-духовника, бори против Светих Отаца. То је „секташки начин“, управо како чине „псевдозилоти“ - „старокалендарци“. Иако им Димитријевић није пришао, он, и њему сродни, су истог духа са старокалендарцима. Зашто? Зато што „ОБОГАЉУЈУ И ОСАКАЋУЈУ ШИРИНУ И ДУЖИНУ И ДУБИНУ И ВИСИНУ СВЕТОДУХОВСКОГ ИСКУСТВА СА СВИМА СВЕТИМА, И ЉУБАВ ХРИСТОВУ КОЈА ПРЕВАЗИЛАЗИ СВАКО ЗНАЊЕ“(Еф. 3, 18).

Иако није ни Пастир, ни Архипастир Цркве Димитријевић и сродни њему се „вешто, неискрено, фарисејски камуфлирају речима о смирењу“ Они су искривљено представљали лик оца Петра, који је, као монах, био сумњиве духовности.Владика Атанасије нема времена да Димитријевићу указује на грешке. Он и њему слични могу да иду куда хоће, али ће им он указати да „не знају кога су духа“, и упозорити их да Православље не редукују на „менталитете туђе бићу и животу и вековном Предању његовом“. У области Литургије, и у осталим областима „старци“ не смеју да се уздижу изнад Епископа.У „Додатку Писму Влади Димитријевићу“, а поводом Димитри-јевићевог интервјуа датог „Ужичким новинама“ 9. маја 2008, Дими-тријевић, по владики Атанасију, „тврдоглаво и лаже и клевета“. Кукајући како је смењен с места вероучитеља, он прећуткује разлог ове смене, а то је „здушни рад против свог канонског Епископа“ и „подривање канонског поретка у Цркви“. Пошто говори о „12 векова“ непромењене Литургије, он је „незналица“ која „сличне себи“ упућује на Барберински кодекс и србске служабнике из 13. века, који о тихом читању свештеничких молитава на Литургији не говоре оно што тврди Димитријевић.Димитријевић прича о „новој врсти унијаћења“, иако тога у нашој Цркви нема. Позива се на Други ватикански концил и кардинала Лефевра, а онда напада „измучене Американце“ из Новог Скита у Америци, монахе који се баве „племенитим трудом“ обучавања паса водича за слепе („за које је Христос такође пострадао“) Дресиране псе су имали и древни манастири на Истоку. „Непогрешиви“ Димитријевић „суди и пресуђује“, што би било страшно да је свештеник или епископ.Димитријевић се позива на Светог Саву, а „разбија јединство Цркве народа Божјег“, оптужујући све друге осим себе, и своје „зилоте не по разуму“.Тако изгледа „лик непријатеља“ у три текста владике Атанасија, који се углавном баве оним што ради Владимир Димитријевић. Све је изграђено по уходаном Димитријевић се позива на Светог Саву, а „разбија јединство Цркве народа Божјег“, оптужујући све друге осим себе, и своје „зилоте не по разуму“.Тако изгледа „лик непријатеља“ у три текста владике Атанасија, који се углавном баве оним што ради Владимир Димитријевић. Све је изграђено по уходаном систему прављења „лика непријатеља“ : почев од нуђења идеалне слике црквене слоге, преко напада на оне који ту слику кваре, до навођења конкретних имена слогорушитеља. Непријатеља, наравно, треба рашчовечити, указати на његово незнање, површност, гордост и тврдоглавост, претенциозност и зле намере, да би такав, на крају, био оптужен за рушење канонског поретка у Цркви. Најважније је, све време, понављати, „секташки менталитет“ „секташки дух“, „секташтво“ - да би читалац запамтио да је у питању нека секта и да је Димитријевић њен идеолог. Уз то, Димитријевића треба повезати и са старокалендарцима, установивши „трећим оком“ своје теолошко- мистичке интуиције да Димитријевић и они имају дух који је исти (или бар „сличан“). И тако се добија идеални лик непријатеља, који не може пред широм црквеном јавношћу да се брани од напада владике Атанасија, јер владика Атанасије је светско име, коме су доступни сви медији СПЦ, а Владимир Димитријевић „незнавени“ публициста из „малога миста“. Опет се показује да је Владимир Булатовић Виб био у праву кад је рекао да је лепљење етикета прост посао - пљунеш човека, па залепиш етикету. Све врсте софистерија су дозвољене (ја поменем своје начелно писање о начелним проблемима „литургијске обнове“, а

на нос ми се набија Оригенова јеретичка књига „О начелима“, у стилу онога: „Ако имаш оно што ниси изгубио, то значи да имаш рогове“), само да би се показало да је Владимир Димитријевић кваритељ реда и поретка у Цркви. Могу да замислим шта се о мени прича усмено, „у четири ока“, ако сам овако представљен у зборнику о Литургији... Но, „ко се у коло хвата, у ноге се узда“. Ако сам већ хтео да пишем о литургијској реформи, требало је да будем спреман и на овакве реакције. Зато ћу се трудити да сталожено одговорим на оно што је о мени и мом раду речено. Господе, благослови!О ЛИТУРГИЈСКОМ МИРУ У СРБСКОЈ ЦРКВИ

Сви православни су љубитељи слоге у Христу. Јер, у свету мржње и неслоге, слога нам је потребнија од хлеба. Зато су православни „алергични“ на расколе и поделе, и моле се Богу за црквено јединство, трудећи се да много шта прећуте и претрпе, препуштајући суд Господу над војскама и милости Његове правде. Зато је згодан начин да се неко учини сумњивим међу православнима - да буде проглашен за расколоучитеља и ширитеља неслоге и нетрпељивости.Како већ рекосмо, прави начин да се неко представи као непријатељ побожне слоге је да се претходно понуди слика те слоге, а затим, „у анпасану“, покажу ружна духовна лица оних који ту слику кваре. Тако почиње и текст „Литургијски мир и јединство у нашој Цркви“ у коме епископ Атанасије описује Литургију 23. септембра 2007. у манастиру Ћелије: 12 србских владика служе, епископ Милутин „све надзирава и усклађује“, све протиче „у најбољем складу и реду, у Литургијском миру и заједништву вере, љубави, благодати, заједничког Причешћа Телом и Крвљу Христовом, саборног Приопштења Телу Богочовека и Спаса свију“, итд., итсл. Све блиста, све сија хармонично. Наравно, у тексту не пише да је, пре Службе аутор текста о литургијском миру оштро напао једног саслу-житеља - архимандрита, као расколоучитеља, јер дотични се залаже за служење Литургије „по старом“ (после му се аутор текста о литургијском миру ипак извинио). Било је и других, ситнијих инцидената, али они нису поменути, да се не би покварила ИДЕАЛНА СЛИКА ћелијске Литургије, на чијем се фону боље виде „лажна браћа“ и „уходе“, „букачи“ и „самозванци“, „дрски и тврдоглави „ревнитељи“ окамењеног нечувствија“ који „ дижу грају и сеју смутњу“ да би вернике тек ослобођене комунистичке страховладе „спречили и што више удаљили од Светог Учешћа=Причешћа у Заједници Цркве као Тела Христовог.“Док је писац текста о литургијском миру и јединству у СПЦ осећао присуство Духа Утешитеља, немир уношаху „којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и подела важнија од заједништва“. У тим „сваштарама“ је преовладавао „самопромовисање сопствених претензија незнања“. Ови „незнавени“ људи „подмукло“ забадају трн у здраву ногу. Они су „усплахирени“ и „смућени“ кад пишу, а у њиховим књигама нема ничег осим НАСЛОВА (ничег вредног; мада су и наслови „громопуцатељни“, дакле сумњиве вредности.) Писци тих бедних и безвредних књижица су у „својим очима израсли у модерно назване „православне публицисте““ (Израз „православни публициста“ је вредносно неутралан: реч је о човеку православне вере који пише на православне теме, и своје радове публикује, зар не? Али, у тексту владике Атанасија „публициста“ је неко модерно зло.) Овакви „публицисти“ истичу се својим иступима против Светог Синода и патријарха Павла. (Највећи број Срба искрено поштује патријарха Павла и његову мудру реч, засновану на подвижничком животу. Зато сви који не мисле као епископ

Атанасије у исти мах јесу и борци против патријарха Павла, што код просечног читаоца изазива оштру реакцију: „Како се усуђују против ЊЕГА?“)Владимир Димитријевић свакако не спада у оне који су нападали Свети Синод и Патријарха Павла; напротив , Владимир Димитријевић спада у оне који Патријарха Павла сматра највећим живим србским литургичарем, и једним од највећих у Православној Цркви данас. Да су нам његови текстови о богослужењу били руководно начело, не бисмо се ни спорили о много чему кад је Света Литургија у питању. На жалост, Патријарха смо звали „светим“, али његове савете и упутства нисмо усрдно слушали, а камоли испуњавали, што се, у области тумачења Св. Литургије, односи и на писца текста о „литургијском миру“ у СПЦ.У оквиру своје оштре критике „свешчица“, „књижица“ и „либелуса“, епископ Атанасије је поменуо и старца Клеопу који је, наводно, тврдио да „у древној Цркви није било честог причешћивања“. Уверен да старац Клеопа то не би тврдио, владика Атанасије сматра да је реч о „простом“ човеку, док се „знање историје и праксе древне Цркве не стиче на брзину“ (ХНП III, стр. 570). Заиста, старац Клеопа није тако говорио. Он је говорио да „обичај свакодневног причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у (целој) хришћанској Цркви, нити у сва времена, него је имао својство месне и индивидуалне праксе“ („Лек бесмртности“ Образ светачки, Београд 2007, стр. 320).Уосталом, као додатак овој књизи доносимо текст старца Клеопе, чија је порука јасна: „Добро је да се хришћанин причешћује чешће, али са припремом каква доликује таквој Светој и страшној Тајни“ (нав. дело, стр. 343).Пошто епископ Атанасије помиње неке две брошуре објављене у Крагујевцу (не наводећи њихове наслове), а затим критикује један текст оца Матеје Матејића (како он каже - „познатог љотићевца“), испоставља се да „подмукло написани текст“ оца проте не заслужује помињање, али да је поменут „што се на њега позива г. Владимир Димитријевић, на кога се осврћемо даље“ (ХНП III, стр. 571)Ја се нисам позивао на текст проте Матеје Матејића који критикује епископ Атанасије... У својој књижици „Хлеб небески и Чаша живота“, цитирао сам Матејићев чланак „Постити или не постити“ (ХНЧЖ, стр. 29-33), што ћу учинити и овде (да се види да у ЦИТИРАНОМ ТЕКСТУ нема никаквог „бескрупулозног блаћења“ ( ХНП III, стр. 570) нити се говори о „самовољи неколицине епископа“ (ХНП III, стр. 570):>> „Ако је у току четири века хришћанима било дозвољено да примају свето Причешће са мало или нимало припремања, обавеза да посте и да се исповедају постоји шеснаест векова. Колико ми је познато, овај нови поредак је отпочео негде у 1950-им годинама од стране Православне Цркве у Америци. Као оправдање за то кажу да је тако било у почетку хришћанства.Ако се прихвате њихово разматрање и аргументи, онда треба да напустимо много тога што се сада ради, а није се радило у почетку. Символ вере, који садржи најосновније догмате наше вере, није постојао у прва три века. Формулисан је у четвртом веку, на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године и Другом одржаном 371. године у Цариграду. Да ли је због тога неважећи? Одлуке других пет Васељенских Сабора, Литургије светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Двојеслова нису служене нити су постојале у прва три века. /.../ Да ли их онда не треба служити? Дивне стихире које се певају на нашим богослужењима и молитве које се читају нису постојале

у прва три века. Да ли онда да их изоставимо и одсад их не певамо и читамо? А како је са канонима и правилима која су настала у току векова, а нису постојала у прва три века? Да ли важе или не важе? На другој страни, у почетку су се и апостоли и епископи њихови наследници женили, а сада о томе нема ни говора. Његова Светост Патријарх Павле у раније поменутом чланку објашњава зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају свето причешће без припреме: „Њих су звали 'свети' и они су заиста били свети, јер су се чували од свакога греха и знали су да „онај који греши роб је греха“, да грех одводи особу од Бога, квари душу и чини је неспособном за примање Светог причешћа“.Питање је да ли су сви они који се данас често причешћују, а без икакве припреме, свети? Ко одлучује да ли су свети или не? Како свештеник који их причешћује зна да се ради о светима? Колико нас који смо овде сме да иступи и изјави да се чувао од свакога греха? Један заговарач честог причешћивања одбио је да исповеди једну своју парохијанку. Ево шта ми је она рекла, у присуству још једног српског православног свештеника и неколико младих особа: „Припремила сам се за свето Причешће молитвом и постом. Моји родитељи су ме научили да је то исправан начин припремања за пријем светог Причешћа. На дан када сам дошла да се причестим, замолила сам тутора да оде у олтар и позове свештеника да ме исповеди. Свештеник је дошао и питао ме шта желим. Рекла сам му да сам се припремила да примим свето Причешће, али још треба да се исповедим. Он ме је љутито запитао: „Ко ти је рекао да се припремаш? Како можеш ти или ико други да се припремиш за пријем светог Причешћа? То је дар Божји и нико не може да се за исти припреми!“У реду! Свештеник је био у прву када је младој жени рекао да је свето Причешће дар Божји. Али да ли је погрешио ако показујемо своје поштовање и захвалност за дар улажући напоре да макар за време поста живимо богоугодним животом, ако то не чинимо у току целог живота? Не кажем да не треба да се трудимо да живимо богоугодним животом и када није пост. Али ако ми не можемо да живимо таквим животом ни у кратком времену поста, како ћемо живети таквим животом целог свог живота?Свештеник је био у праву када је младој жени рекао да нас наша припрема не чини достојним да примимо свето Причешће. У праву је био када јој је рекао да не можемо никада бити припремљени. Али зар није потребно да учинимо искрене напоре да се припремимо колико је могуће? Господ сигурно види и не одбацује наш искрен покушај да будемо бољи, макар за време поста. Вежбајући на тај начин самодисциплину, самоодрицање и самопобољшање, можда ће нам бити лакше да и изван времена поста будемо макар мало бољи него што смо иначе.Ако је свештеник мислио да је уздржавање од мрсне хране безвредно, није био у праву. Никаква храна није сама по себи грешна. Наш народ има изреку: није грех оно што улази, него оно што излази из уста. Уздржавање од мрсне хране је лакши подвиг којим се оснажујемо за тежи, духовни пост. Лакше је одрећи се меса, млека, сира и јаја него се одрећи зависти, оговарања, љубоморе, охолости, злих помисли, речи и дела. Осим тога, да ли су Свети Оци грешили када су постили и телесни и духовни пост? Поред тога, када је време да се врши причешће, овај свештеник, као и сви свештеници или ђакони позивају народ овим речима: „Са страхом Божјим и вером, приступите“.Зашто и чега треба да се боје причасници? Зашто треба да се боје Бога када приступају светоме путиру? Треба ли да се боје светога Причешћа, Тела и Крви

Христове, или тога што се нису довољно припремили да приме тај најскупоценији дар? Један српски православни свештеник у Кали-форнији рекао је своме парохијанину који је хтео да се исповеди пре причешћа да су исповест и пријем светог Причешћа две посебне Тајне и да се не обављају истовремено. Откад су исповест и пријем светога Причешћа две Свете Тајне које немају везе једна са другом и да се не могу примити истовремено? Крштење и миропомазање су такође две Свете Тајне, али се примају истовремено, једна за другом. У римокатоличкој цркви није тако. Миропомазање, које они називају кризма, примана је, бар некада, када дете напуни дванаест година. Да ли смо и када смо ми усвојили римокатоличку праксу?“<< Тако отац Матеја. У овом његовом тексту нема никаквих младих и старих, а дрских епископа. Текст говори о припреми за Свето Причешће.Закључити на основу насловне стране критиковане књиге да је реч о „својеврсној пропагандној подвали простом свету“ (ХНП III, стр. 571) веома је необично за једну озбиљну полемику; исто тако, тврдити да су празан Путир и Дискос знаци „празности ове и овакве работе“ (ХНП III, стр. 571) јесте ствар ЛИЧНОГ СТАВА И ТУМАЧЕЊА,а не „објективно доказане“ чињенице. Јер, Путир и Дискос су празни зато што се Причешће не фотографише фотоапаратом и не снима ТВ камером, него се њиме хранимо и обожујемо; Путир и Дискос нису Христос Причешћа, него нас само подсећају на Њега и позивају да се замислимо пред Светињом која на њима тек треба да се јави, али не на слици, него на Светој Литургији у храму Божјем.Да ли у књижици има најмање Николајевих и Јустинових речи о Светој Литургији и Причешћу, то ће читалац сам моћи да се увери читајући је (доступна је и у електронској форми, на сајту крагујевачких „Погледа“.) Тврдим да у књижици има 39 страна текста Николајевог и Јустиновог који се непосредно односе на Свету Литургију, Причешће и припрему за Причешће (књижица има 108. страна). И остале теме су дубоко литургијске: пост у Православној Цркви је повезан са крстоваскрсном тајном Пасхе, коју евхаристијски прослављамо.„Лик свештеника“ је, ваљда, битан за Евхари-стију, јер је свештеник онај који нам својом руком предаје Пасхално Јагње (а у православној вери онтологија Литургије увек је, бар донедавно, била повезана с литургијском етиком, чији је свештеник најбољи изразитељ.) Питања модернизма, конзервативизма и обновљенства у Русији такође су литургијска, јер су се, с различитим акцентима, постављала кроз цео XX век, а постављају се и данас. И календарско питање је по преимућству ЛИТУРГИЈСКО, о чему сведочи и Св. Јустин Ћелијски, пишући 1927. године, о томе како цариградски патријарх прогони оне који на Светој Гори нису прихватили нови календар. По Светом Јустину, цариградски патријарх каже да је питање календара - питање „спољашњег поретка“, то јест „он неће да види да је увођењем новог календара поцепао молитвено јединство Цркве Православне. А зар је молитва, и јединство молитве свете и саборне и апостолске, - питање спољашњег поретка“? (Сетве и жетве, стр. 529). Питање календара, као питање јединства и саборности молитве, је, понављамо, ЛИТУРГИЈСКО: док Црква у Русији, Србији, Грузији и на Светој Гори поје „Дјева данас рађа Онога који је пре сваке твари“, новокалендарци певају: „Данас Христос долази да буде крштен у Јордану; данас Јован полаже руку на главу Господњу“. Кад Србија слави Богојављење, Грчка слави Светог Макарија Великог. Да, Пасху славимо скупа. Али зар су Божић, Богојављење, Сретење и Преображење мање битни?

Као што је познато, недеља после Тројица је недеља Свих Светих. Целе седмице после Тројица, славећи Животворног Духа, нити се клањамо, нити постимо, као и после Божића и Васкрса. Према Светом Георгију Писидијском, Пасха може да падне само између 22. марта и 26. априла. У складу с тим, она је „рана“ или „позна“. Ако је Пасха рана, Недеља Свих Светих је веома удаљена од празника светих апостола Петра и Павла (29. јун по православном календару). Ако је позна, Недеља Свих Светих, после које почиње Петровски пост, је близу Петровдана. На пример, ако је Васкрс 25. априла (по православном календару), Недеља Свих Светих је 20. јуна, и Апостолски пост траје најкраће могуће: ОСАМ ДАНА. Али, ако је 22. марта, Недеља Свих Светих је 17. маја и пост Апостолски траје 42 дана - најдуже могуће. Овај пост је вековима чествован од православних као пост од изузетне важности: године 1725. патријарх Јеремија III је лишен престола јер је покушао да овај пост устали на 12 дана; године 1783. патријарх цриградски Калиник доживео је исто јер је хтео да апостолски пост сведе на седам дана.А шта се дешава приликом примене новог календара? Ако Пасха падне 25. априла (осмог маја по новом календару), недеља Свих Светих се у новокалендарским Црквама слави после Петровдана, што је, из литургијске перспективе, недопустиво. Сам, пак, Петровдан пада у среду после Педесетнице. То јест, по логици новог календара,требало би да се, уочи Петровдана, а одмах после првих Тројица, пости! А Типик то забрањујеу! Године 1929. новокалендарци су први пут окусили горак плод своје самовоље: Васкрс је био 22. априла, а почетак Петровог поста пао је после Петровдана, 30. јуна. Цариградска патријаршија и Грчка Црква нису ништа предузеле, али је Румунска патријаршија да би „имала“ Петров пост, „отпразновала“ Васкрс скоро МЕСЕЦ ДАНА пре Васкрса -31. марта, одвајајући се тиме од осталих Православних Цркава. Генадиј Могиљевцев тим поводом пише: „Може испасти да ови случајеви нису неко вапијуће нарушавање канона. Могу рећи: то је ситница. Али такав приступ, допустив у обичном животу, у спољашњем световном животу, сасвим је неприменљив на област црквену. Црква Божја, као Тело Христово, није организација, него организам, а у Живом Телу нема ситница - сваки, најмањи орган, свака жива ћелија Тела Црквеног има важну и непоновиву функцију, и уклањање исте доводи до ненадокнадивих губитака, до болести, каткад тешке и опаке“.Канон 56. VI Васељенског сабора налаже да се сви постови у Цркви спроводе по заједничком поретку. А зар је данас тако? Док Цркве православног календара посте припремајући се за Божић, дотле ново-календарци мрсе, славећи Божић! Дух Свети је сишао на Апостоле и осенио их кад су били заједно сабрани на једном месту (Д. Ап. 2,1). Шта би било да је једна група Апостола примила Духа Светог једног дана, а друга група рекла: „Ми ћемо истог Духа примити касније, за тринаест дана, па не морамо сада да будемо са вама?“ Осетивши ово, Свети Јустин Ћелијски је, пре Другог светског рата, плакао и туговао што је цариградски патријарх, који би требало да чува јединство православне васељене, то исто јединство угрозио.Ако текста који се непосредно тиче Свете Литургије и Причешћа, а чији су аутори Николај и Јустин има око 39 страна, осталог њиховог текста о литургијским и сродним питањима има око 31 страница (што је укупно 70 страница текста књижице.) Моја „нагваждања“ налазе се на око 38 страна,а и она су препричавање ТУЂИХ СВЕДОЧАНСТАВА. (Рецимо, да Николај на првој пређеосвећеној Литургији Великог Поста вернима није давао Св.

Причешће, него их је причешћивао богојављенском водицом, и то само оне који нису јели, ни пили воду од покладне недеље увече до Чисте Среде изјутра (ХНЧЖ, стр. 54-56)). Можда епископу Атанасију смета оштра осуда сваке врсте самовољног, несаборног ПРЕОБЛИКОВАЊА Свете Литургије (која се данас изводи у име „спонтаности“ и „живота“ литургијског Предања), а коју је Свети Јустин изрекао још двадесетих година XX века (ХНЧЖ, 66-67):„Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље. Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад не меша добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу. Само права, само апостолска, само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. „Што год није од вере - грех је“, учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере - добро је. Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуна о тој граници. Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваи-стину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија; неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију - ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су пресвећена господа епископи. Они су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?“Епископ Атанасије у свом тексту о литургијском миру и јединству није рекао какве су особине „секташког менталитета“, нити је приближно одредио од када исти почиње да ме карактерише. Такође, навео је нетачан податак да сам у „Образу светачком“ приредио десетак књига (истоветних по „менталитету“.) У овој библиотеци, покренутој при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског у Београду, приредио сам, што самостално, што са Јованом Србуљем, следеће наслове:1. Свети Јован Шангајски (више издања);2. Духовно очинство у православном Предању (1997);3. Чуда Божја у 20. веку (два издања);4. Избави нас од лукавога /Православље и магија (два издања);5. Гледајте да се не уплашите / Духовни смисао нашег доба (2003);6. У сенци Вавилонске куле (Живети Христом у антихришћанско доба), 2004;7. Печат Христов и жиг звери (2004);8. Господ је с нама / Чуда Божја данас и овде (2004);9. Светлост са Запада - Живот и учење оца Серафима Роуза (2005);10. Мушкарац и жена пред тајном тела / Православље и полност (2005);11. Верујем, Господе, и исповедам / Књига питања и одговора о православљу и правоживљу (2005);12. Хришћанство и психологија у 21 веку / Духовничка и духовна помоћ болеснима душом (2005);13. Бог и душа у 21. веку (2006);14. Без Бога ни преко прага / Србски духовници XX века (више издања);

15. Од греха ка Богу / Практични приручник о исповести за савремене хришћане (2006);16. Да двоје једно буду / Зборник о брачном животу у савременом свету (2006);17. Нека буде светлост / Стварање света и рани човек - Православно тумачење Књиге Постања (2006);18. Два дана у Кронштату - отац Јован Кронштатски изблиза (2006);19. Ја сам Пут, Истина и Живот / Књига о животу и учењу Цркве (2006);20. Књига о прелести и лажном духовништву / Како се сачувати од духовне обмане? (2006);21. Љубав је јача од смрти / Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових (2006);22. Небо и земља ће проћи / Живимо ли у последњим временима? (2006);23. Чувајте се да вас ко не превари / Православље на међи миленијума (2006);24. Између љубави и себичности / Како васпитати дете у савременом свету? (2006);25.Вечно подне / Огледи о Светој Литургији и тајна спасења (2007);26. Лек бесмртности / Света Тајна Причешћа у Православном Предању (2007);27. Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа / Тумачење Свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве (2007);28. Помози нам, вишњи Боже/ Савремени србски духовници (2007).Пошто књига „истоветних по менталитету“ има 28 (словима: двадесетиосам!), а није наведено шта је у њима „спорног садржаја и квалитета“ човек се пита: да ли је то све спорно? Можда је цела библиотека „Образ светачки“ - „збркана и хаотична“? Да ли је превођење с руског и енглеског минус библиотеке „Образ светачки“ (зборник текстова Александра Шмемана је настао превођењем с руског и енглеског)? И да ли је само руски и енглески? Рецимо, књиге старца Клеопе превођене су са румунског, књиге о Светом Нектарију Епинском и старцу Пајсију Атонском са грчког (као и многе друге). Ту су и преводи Светих Отаца са јелинског изворника (Свети Јован Златоусти: Слава Господу за све; Свети Григорије Палама: Господе, просветли таму моју; Еврегетинос; Свети Теофилакт Охридски; Велики Старечник; Св. Симеон Нови Богослов: Сабране беседе, итд. итд.) Библиотека је имала врхунске преводиоце са светоотачког грчког: Антонину Пантелић, Ладу Акад, Јелену Петровић. У књизи „Благословено Царство...“, у којој му је засметао архиепископ сиракушко-тројицки Аверкије (Таушев), владика Атанасије као да није приметио „Тумачење Свете Литургије“ Григорија Светогорца, које је Лада Акад просто ПРЕПЕВАЛА.Запрепашћује чињеница да је владика Атанасије прошао поред мојих 28 зборника, одмахнувши руком, и назвавши све то књигама које се разликују по формату, а које су по менталитету (наравно, секташком) „ИСТОВЕТНЕ“? Зар је ту све „некритички преведено и коментарисано“? Зар је, опет питамо, библиотека „Образ светачки“ таква? И одакле „однос“ према „Образу светачком“ као према неком КОЛЕКТИВНОМ ДЕЛУ, за чију сваку реч одговарају загонетни „ОНИ“ (Србуљ&Димитријевић, претпостављам)? (Рецимо, по владики Атанасију, „ОНИ“ су одговорни за непревођење Флоровсковог текста The Wоrshiping Church, иако се зна ко је књигу Флоровског „Црква је живот“ превео и приредио.) Библиотека „Образ светачки“ била је врло отворена за различита мишљења у оквиру православног духовног наслеђа. Зар г. Матеј Арсенијевић у овој библиотеци није објавио већ поменуте изборе из стваралаштва оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана ( а Шмеман,

у најмању руку, није био литургијски „конзервативац“)? Зар „Образ светачки“ није објавио зборник „Без причешћа нема обожења“ у коме се сведочи саборни плурализам причесних пракси у оквиру православног Предања? Уосталом, уочи гашења библиотеке „Образ светачки“ о њој је речено следеће (то и данас потписујем): >>Библиотека Образ светачки дошла је, милошћу Божјом, до свога краја.Све је почело у топлом гнезду духовном Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, са благословом протојереја ставрофора хаџи Љубодрага Петровића и протојереја Ваје Јовића, који су, као вредни пастири словесног стада, знали колико је духовна књига насушна потреба наших дана, и колико је истинита реч Светог Игњатија Брјанчанинова да ће, у „потоња времена“ читање светоотачких дела и трпљење невоља бити важна средства за спасење у свету у коме „средиште више не држи /и соко не чује више соколара“ (Виљем Батлер Јејтс). Прва књига Образа светачког била је „Свети Јован Шангајски - чудотворац последњих времена“, око чијег изласка се постарао прерано отишавши Небојша Крстић. Заиста, благослов Светог Јована Шангајског, који је био, како би рекао отац Јустин, „старе вере ново оправдање“ пратио је Библиотеку, као што је својевремено пратио и издаваштво Братства Светог Германа Аљаског, на чијем челу је стајао духовни син Светог Јована, отац Серафим Роуз.Библиотека је, од самог почетка, наишла и на разумевање блажено-почившег епископа будимског Данила, учитеља многих младих душа христочежњивих Срба. Много нас је пута охрабрио кад смо посустајали и подстицао нас да наставимо ка Светлости Тихој Свете Славе Бесмртнога Оца Небескога, ка Господу нашем, Богу и Човеку.Око Библиотеке се одмах окупила заједница преводилаца, приређивача, техничких и ликовних мајстора, који су својим трудом и пожртвовањем показали да је православна Србија вечна док су јој деца верна. Неуморни у раду, увиђавни и виспрени, пуни хришћанске љубави и праштања, сарадници Образа светачког ишли су путем инока Исаије и других вредних преводилаца србског Средњег века. Било је, каткад, и малих неспоразума, као и увек кад људи сарађују и кад су живи. Али, преко тога се прелазило и ишло се даље - знали смо да нам, ако не опростимо, неће бити ни опроштено. Многе непроспаване ноћи сарадника Образа светачког, труд да књиге што пре угледају светлост дана, да се појаве и загреју срца читалаца, чине ову Библиотеку маленом просфором принетом Ономе Који нам је све даровао, и без Кога бисмо били скитнице у беспућу савременог Вавилона. Верујемо да су читаоци, макар мало и каткад, то могли да осете. Ове књиге никад нису „отаљаване“: у њих се улагао живот, овакав какав је, грешан и мали, али живот који нам је подарио Живи Бог.Библиотека Образ светачки је увек хтела да буде светопредањска; а Предање је живо, од апостолског до нашег доба. Трудили смо се да до србског читалаштва донесемо и Св. Јована Златоуста, авву Исака Сириј-ског, Св. Симеона Новог Богослова и Св. Григорија Паламу; али и Св. Се-рафима Саровског, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског. Пажњу смо посветили и неопатристичкој теологији (Флоровски, Шмеман), али и практичној апологетици (Православље о Њу Ејџу, астрологији, магији). Старали смо се да упознамо Србе са руском, грчком, румунском, грузијском духовношћу, али и са србским монаштвом XX века. Бавили смо се и знацима последњих времена, али и нудили трезвеноумне савете за избављење у те дане (старац Пајсије Светогорац нам је, у том смислу, увек био најдражи саветодавац). И чуда Божја су нам била драга, али смо

највише славили Чудо над чудима - Свето Причешће, које никад нисмо раздвајали од покајне припреме за примање Светиње. Штампали смо акатисте Господу, Мајци Божјој и Светима; зборнике о браку, породици и васпитању деце; о монаштву, старчеству и прелести. Све православно нам је било драго, и остало нам је драго - и оно древно (Старечник, Евергетинос), и ово данашње (Влахос, Карелин): јер је од истог Духа.Али, ничег превише, знали су и древни Јелини. „Засвири и за појас задени“ кажу Срби. Због материјалне ситуације и духовних околности доба у коме смо се обрели (издавање великих књига је све скупље и теже; заиста је чудо да смо опстали до сада, с обзиром на најминималнију разлику између производне цене књиге и њеие цене у продаји; до приложника није лако доћи; а, колико чујемо, има и извесних погледа искоса на ово што радимо, а знамо да коси погледи, уз административну моћ, могу постати коса сечива, која секу и не питају) решили смо да Образ светачки приведемо крају.Наравно, ако не можемо нове књиге, оно ћемо већ изашле да обнављамо по потреби читалаца, чувајући ауторско право Библиотеке, али, још једном, нових издања неће бити. Почињали смо слављењем Бога и тиме завршавамо: Слава Богу у Тројици, Творцу, Спаситељу и Утешитељу нашем, Који је био наш Поспешитељ!Хвала и свима који су нам, било кад, било чиме и било где, помогли на овом саборном делу плетења душекорисне бројанице од стотину књига Богу принетих. Нека опросте они које не поменусмо.<<Што се тиче књиге „Благословено Царство...“,у којој се налазе „инкримисани“ текстови владике Аверкија (Таушева), архиепископ Аверкије, који је у Џорданвилу предавао, између осталог, и Литургику, у њој одговара на литургијске недоумице студената. Тог архиепископа Аверкија, кога је Свети Јован Шангајски препоручио оцу Серафиму Роузу као одличног теолога, владика Атанасије напада, тврдећи да је дотични ширио „неправославна схватања“ (која владика Атанасије препричава као став да не треба „служити са Грцима који имају нови календар“.) Само питање и одговор архиепископа Аверкија о саслуживању с Грцима новог календара у књизи се налазе под бројем 188. и гласе (стр. 486):>>188. питање: 12. децембра по старом календару, на дан Светог Спиридона, а 25. децембра по новом - Грци празнују Божић и позивају наше свештенике да служе са њима. Могу ли наши свештеници да прихвате такав позив?Одговор: Не могу никако. Наша Црква није прихватила нови календер, па је такво служење за наше свештенике потпуно неумесно. Нови календар су код Грка увели непријатељи светог Православља са несумњивим циљем да унесу неред и поделе међу верујуће, што су и постигли. Све до данас око једне трећине становништва Грчке не прихвата нови календар и тамо се због овога већ више од 39 година води жестока борба.Прихватање новог календара у целини, са празновањем и Васкрса по новом календару, представљало би грубо нарушавање 7. правила Светих Апостола, и грчка црквена јерархија на то не би пристала. Стога је и смишљена „компромисна“ реформа -празновање свих празника по новом календару, осим Васкрса, који Грци и даље празнују по старом календару. Ово је наравно само лукави „трик“ непријатеља светог Православља, чији је циљ да наруше мир и јединство у Православној Цркви путем увођења свакојаких модернистичких реформи у „духу времена“, и да тако поткопају ауторитет и животворну силу светог Православља.<<

Човек се не мора слагати са архиепископом Аверкијем (владика Атанасије се, очито, ни теоријски, а ни у пракси, с њим не слаже), али то је био званични став Руске Заграничне Цркве, а не његова мржња према новокалендарцима и некаква (псевдо)зилотска самовоља. Напротив, владика Аверкије је био веран одлукама Светог архијерејског сабора своје Цркве.Такође, владика Атанасије тврди да архиепископ Аверкије заступа тезу да се за време Литургије верник може молити помоћу молитвеника са личним молитвама. Да видимо шта каже архиепископ Аверкије: >>37. питање: Да ли је допуштено пратити богослужење по сопственом моливенику?Одговор: Ово питање често изазива недоумицу. Шта може бити лоше у томе да неко прати богослужење по сопственом молитвенику? Главни задатак верујућих када дођу ухрам, јесте да свесно учествују својом молитвом у богослужењу које се обавља, не само„једним срцем“, него и „једним устима“, што се постиже тамо где пева сав присутан народ. На сваки начин се треба потрудити да ово свенародно певање буде обновљено у нашим православним храмовима, а не могу сви да певају без молитвеника, ако молитвене речи не знају напамет.Боље је пратити богослужење по молитвенику, него долазити у храм и равнодушно стајати, не схватајући шта се догађа и са нестрпљењем очекујући крај богослужења, како то чине - авај! - многи савремени православни хришћани, који од свог свештеника захтевају да све више и више скраћује богослужење, чији садржај не знају и не схватају, па стога и не цене.181. питање: Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом службенику или молитвенику?Одговор: Не само да може, него је то и похвално, ако погодује бољем усредсређивању на молитву. Лаику само не приличи да у том циљу употребљава „Службеник“, који је намењен искључиво свештено-служитељима. У „Службенику“ се налазе тајне молитве које чита свештеник када твори Свету Тајну, а мирјанин не треба да их чита, јер он нема право да се моли речима тих молитава.189. питање: На крају молитвослова издатог од стране Свето-Тројицког манастира 1959. године, у одељку под насловом „Како се треба молити у цркви“ у 2. параграфу пише: „Православни хришћани при уласку у свети храм осењује себе крсним знамењем, целива иконе и поклонивши се десно и лево стаје на место, где слуша псалме и молитве које се читају у цркви, али не говори у себи сопствене молитве, нити чита по књизи одвојено од црквеног појања, јер такве осуђује свети Апостол Павле као оне који се уклањају од црквеног сабрања (Јев.10, 25).Међутим, у вашем одговору на питање бр. 181.: Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом молитвенику? дат је одговор: „Не само да може, него је то и похвално, ако погодује бољем усредсређивању на молитву“.Зар то није противречност? И зар није исправније упутство Молитвослова?Одговор: Ту нема никакве потивречности. Упутство Молитвослова има у виду, како је тамо јасно речено, читање „сопствених“ молитава, „одвојено од црквеног појања“.У Цркви се савршава заједничко богослужење - те се сви верујући моле истовремено за једно исто, а не свако одвојено, својом сопственом молитвом. Ова мисао јасно је изражена у свештеничком возгласу на Божанственој литургији: „И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено Име Твоје...“. Ко се моли својом одвојеном

молитвом, било у уму или по књизи, свеједно, тај нарушава ово опште молитвено јединство и самим тим потпада под осуду светог Апостола Павла. Али онај ко не жели да било шта пропусти и тежи ка томе да добије што већу духовну корист, па самим тим и молитвено расположење - тај свакако не само да не греши, него напротив заслужује похвале за своју усрдност, тим пре што је код нас, на жалост, и читање и певање често неразговетно.Идеал православног хришћанског богослужења састоји се у томе, како смо једном истицали, да сви који се моле учествују у њему, јер се из самог текста нашег богослужења види да на возгласе свештенослу-житеља треба да одговарају сви присутни („ми“ или „народ“, како стоји у нашим богослужбеним књигама). Но, пошто је тешко па чак и немогуће захтевати од свих да напамет знају све наше црквене песме, онда је коришћење књига неизбежно, па смо управо зато и издали наш такозвани Велики Зборник, који је први пут објављен још у Карпатској Русији, где је сачуван поменути обичај из старине - да на богослужењу певају сви.221. питање: У једном духовном часопису прочитала сам како у цркви није допуштено да се у себи читају сопствене молитве, као ни православне молитве по књижицама, одвојено од црквеног појања. Када се молим на Литургији, коју добро познајем, онда ми друге молитве нису потребне, али са свеноћним бденијем је друга ствар: на свеноћном бденију се све чита тако брзо и неразговетно, да се не може ухватити смисао молитава. Потребно ми је да читам у себи макар Исусову молитву, што ми је духовник раније и допуштао. Он ми је рекао како је један светитељ (заборавила сам име) говорио да „ако у цркви не разумете оно што се чита, треба да читате молитву Исусову“. И шта сад? Значи, не могу да идем на свеноћно бденије ако не разумем шта се чита? Раније сам читала друге молитве и моја пажња се није расејавала.Негде сам прочитала да је отац Јован Кронштатски чак и за време Литургије додавао и читао сопствене молитве. Да ли то значи да се он одвајао од црквене заједнице? Објасните ми, молим Вас, шта да радим? Ако је грешно читати по књижици оно што не чујем и не разумем у читању, ако је грешно читати у себи молитву Исусову када не разумем и не схватам оно што се чита у певници, шта да радим? Зар да због тог греха уопште не идем у храм Божији? Молим Вас да ми одговорите у вашем часопису.Одговор: У храму се обавља заједничко богослужење. То је - заједничка молитва свих верујућих, који се у тој заједничкој молитви духовно сједињују ради једног истог - својих заједничких духовних и телесних потреба. Зато неправилно поступа онај ко, долазећи у храм на богослужења, не жели да учествује у тој заједничкој молитви, која треба да се обавља „једним устима и једним срцем“, него се моли сам за себе, одвојено од општецрквене молитве. Само у том смислу је у православном храму забрањено засебно мољење, својим „сопственим молитвама“, по молитвеним књижицама, како је то, на пример, прихваћено код римокатолика, који не учествују у заједничкој црквеној молитви, као ми, православни. Али пратити бого-служење по такозваном „Великом Зборнику“ или по другим богослужбеним или молитвеним књигама, које у себи садрже богослужење, то наравно нипошто није за осуду, него је, напротив, похвално, јер ми за време богослужења и треба пажљиво да пратимо оно што се чита и пева, и да се молимо истим оним речима којима се моли читава црква. Тим пре ово је природно онда када је читање или појање неразговетно. Јер сви ми, православни верни, треба свесно да учествујемо у богослужењу, на шта јасно указује и наш Типик када каже да у одговору на

возглас свештеника „ми“ или „народ“ одговарамо: „Амин“, или „Господи, помилуј“ и друго. Такође, према јасном смислу упутстава Типика, као и према самој идеји нашег богослужења, које представља „заједничко дело“, у цркви заправо не треба да пева хор, као нешто што је потпуно одвојено од оних који се моле, него сви који се моле. То је све до скора практиковано у Карпатској Русији, као наслеђе Типика које се сачувало од старине, и то уз неизбежно коришћење одговарајућих молитвених књига као што је „Велики Зборник“, јер је немогуће очекивати и захтевати да сви који се моле знају црквене песме напамет. Дакле, треба да буде јасно да је читање сопствених молитава по молитвеницима за време богослужења - једно, а праћење тока богослужења према богослужбеном тексту - нешто сасвим друго. И колико је прво за осуду, толико друго заслужује само похвале и охрабрења.Сасвим је допустиво да се приликом неразговетног читања и певања у себи говори Исусова молитва, тим пре што по Типику овом молитвом чак могу да буду замењени сви облици дневног богослужења, како је објашњено у Поретку читања Псалтира. Само по себи требало би да буде јасно, да је боље говорити у себи Исусову молитву, него, не разумејући оно што се чита и пева у певници, дозволити своме уму да блуди ко зна где.Ум који ничим није заузет, природно се предаје расејаности, а то је већ несумњиво тежак грех“.Дакле, архиепископ Аверкије тврди СУПРОТНО од онога што му приписује владика Атанасије: човек треба, и може, да из књиге прати богослужење, а не сме да чита „приватне“ молитве, невезане за бого-служење. Такође, владика Аверкије се залаже да у храму не пева хор, него сав народ.Владика Атанасије не наводи који су то спорни ставови оца Серафима (Роуза) о „загробном животу“, па на то не можемо одговорити.Што се тиче тврдњи владике да заговарам некакав „латински“ пост у суботу, одговорно кажем: данашњи Латини не посте ни у какву суботу, а на Велики петак посте тако што не једу месо; пред примање хостије не једу сат времена, и то је све. А ако владика Атанасије под постом суботом (који канони забрањују) подразумева једење јела (куваних без уља) три пута дневно, онда је он у заблуди - јер канони такав пост НЕ ЗАБРАЊУЈУ. Они забрањују само СУХОЈЕДЕЊЕ - једење хлеба и пијење воде једном дневно, у три или шест поподне, уз евентуално узимање некуваног, а расквашеног сочива.Подвижнички пост је, уосталом, био својствен свим србским свецима - од Светог Саве (коме се, по Теодосију, од поста желудац залепио за кичму) до Светог Николаја Жичког, који је строго постио чак и у условима кад је пост могао и да ублажи.Свети Николај Жички се строго држао поста који је другима препоручивао. Тако је било и у ропству, под немачком стражом у Војловици. Данас има оних који би рекли да ропство човека ослобађа поста. Заиста, обичног човека да. Али, Свети Николај није био обичан човек.Јеромонах (касније владика жички) Василије (Костић) сведочи о Николају Испоснику у свом дневнику из Војловице. Ево неких записа: „8.III 1943. г. Чисти понедељак. Почиње Ускршњи пост 1943.г. Трећи У/скршњи/ пост под окупацијом. Данас са Владиком решисмо да ништа не једемо. Триимерон - седмица - како се у народу вели“ (то јест, не једе се прва три дана Великог поста.) А запис од 11. марта 1943:>> Владика два дана није јео. Јуче мало јео, а данас није. А кад смо му рекли да једе, рече:- Лако је вама - млади сте.

- Зашто?- Е, то вам рећи не могу. Ручајте ви, а мене оставите. И ја сам јео у вашим годинама. Ја ћу данас „сухоједенију“. А сутра ћемо заједно јести. Није то тешка ствар.Нисмо даље опонирали. Ко може с владиком на крај? Лакше нам је ћутати.Само нећемо то дозволити сутра. Разболеће се од неједења.Антоније Велики не би наложио њему неједење“.Тек после такве припреме (пет дана најстрожег поста), Свети Николај се причестио (на Тодорову суботу, 13. марта 1943.године.)И касније ће Свети Николај бити строги испосник, а и другима ће пример давати. С патријархом Гаврилом и њим у ропству је извесно време био и владика Владимир (Рајић).У недељу, 26. новембра 1943., почео је Божићни пост (Николај га није, јер је недеља есхатолошки дан Васкрсења, померао на понедељак, као што се чују предлози појединих „есхатологичара“.) Јеромонах Василије (Костић) бележи:„Почели смо Божићни пост. Владика Владимир је тражио за доручак млека. Могао је бар прву недељу без њега. О ручку извадио је из свог тањира парче целера и ставио га у владичин тањир. Владика Николај му вели: Немојте, Ви сте мрсни.Овај постиђен одговара: Ако сам мрсан, нисам прокажен. То га је јако погодило; изгледа да ће престати с млеком“. (Иначе, владика Владимир је био болестан тих дана.)Свети Николај Жички је узор свим православним Србима. Он се, очито, држао традиционалног начина припреме за Причешће у Срба, чак и у ропству. Да ли је за осуду узети Светог Николаја као пример поста? Или би требало тврдити да је Свети Николај био (псевдо) зилот, који се није смерно придружио свом болесном сабрату - архијереју у пијењу млека, него је чак одбио да узме и посни целер од онога ко се првог дана поста омрсио?Што се тиче „клечања у недељу“, ја га нигде не заговарам, јер је оно заиста забрањено. Само сам истицао да су Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски, у молитвеном страхопоштовању, каткад клечали на Светој Литургији, и да је авва Јустин бранио право богомољаца да, у трепету и побожности, клекну у храму пред Господа свога (ХНЧЖ, стр 53; стр. 89-90). Митрополит Антоније (Блум) је о томе рекао: „Некад је у истој парохији где и ја живео страствени поштовалац типика. Догађало ми се да (услед незнања, имао сам тада тек 17 година) паднем на колена и поклоним се до земље: истог часа бих осетио Божје присуство, и хтео сам да Му се поклоним, да пред Њим паднем на колена. Тада би ме онај поклоник типика ударио по леђима: „Устај, недељом се не може падати на колена!“ Ја онда помишљам: „Ах, Бог је задовољан што сам пожелео да се поклоним пред Њим, и Он не мари за типик!“ (Вечно подне, стр.669) Дакле, НЕ ЗАГОВАРАМ КЛЕЧАЊЕ НЕДЕЉОМ, НЕГО КАЖЕМ ДА ЈЕ МОГУЋ И ТАКАВ МОЛИТВЕНО-ПОКАЈНИЧКИ ИЗУЗЕТАК ОД ПРАВИЛА.Што се разговора у Прељини тиче, у лето 2007, он се састојао у мом стрпљивом слушању владике Атанасија, који је шармантно причао о свом боравку у САД и сусрету с многим црквеним делатницима. Узгред, поменуо је и моје зборнике о Светој Литургији, подсећајући ме да сад није баш време да се у Цркви „таласа“, и да се литургијска питања у нас не покрећу толико због Литургије колико неких других, црквено-административних, проблема, везаних за болест србског Првојерарха. Стигао сам да кажем да ми је наш сусрет врло драг, и да поменем како, ето, оно што приређујем и пишем - и потписујем (не кријући се у

анонимност.) Растали смо се лепо, а сусрету је присуствовао и протођакон Радош Младеновић, уредник „Жичког благовесника“ (који ће ме, крајем 2007. и почетком 2008. године, избацити из редакције истог, без писменог обавештења и образложења, иако сам члан редакције и сарадник „Благовесника“ од његовог оснивања 1997. године; до тада сам мислио да смо г. Младеновић и ја пријатељи, а не само сарадници.)Нетрпељивост владике Атанасија према мом раду порасла је када је он схватио да његове савете из Прељине нисам доживео као наређење да се литургијским темама не бавим, него сам објавио књижицу „Хлеб небески и Чаша живота“. Та нетрпељивост пренела се чак и на мој преводилачки рад. Рецимо, у књизи „Христос - нова Пасха“, у II тому, владика Атанасије је објавио мој превод Флоровсковог огледа „Евхаристија и саборност“ (стр. 452 - 464, зборник ХНП II), уз благодарење г. Матеју Арсенијевићу као преводиоцу, иако испод текста овог огледа, у књизи Флоровског „Црква је живот“ (стр. 354-364), јасно стоји: „Са руског: Владимир Димитријевић“. Г. Матеј Арсенијевић био је само редактор превода.Волео бих да се моје навођење овог „превида“ владике Атанасија може назвати „цепидлачењем Владимира Димитријевића“. Али пре ће бити да је оно што владика Атанасије каже: „ПРЕДУБЕЂЕЊЕ УМА ЗАМАГЉУЈЕ ОЧИ“. Исто предубеђење га наводи да ме оптужује зато што сам говорио „о 12 векова неизмењене Литургије“, што је по њему, незналаштво, мада сам ја своју тезу о тих 12 векова у којима се Литургија само у подробностима мењала засновао на тврдњи Роберта Тафта, у редакцији захумско-херцеговачког саборника „Видослов“ веома цењеног литургичара, који у књизи „Through Their Own Eyes“ вели (стр. 169 - 170): „So basically the Lithurgy in its present form can already be seen in the earliest liturgical manuscript, the Barberini 336 in the Vatican library, which dates from the middle of the 8_th century“. („Дакле, Литургија у свом садашњем облику, у основним цртама гледано, може да се види у најстаријем литургијском рукопису, Барберини 336 у Ватиканској библиотеци, који потиче из средине осмог века“.) Незналаштво које ми приписује владика Атанасије, дакле, припада Роберту Тафту. Било би поштено да му владика напише једно писмо какво је писао незналицама попут мене, и да га увери да Барберинијев кодекс доказује супротно од онога што тврди Тафт.

ОДГОВОР НА „ПИСМО ВЛАДИМИРУ ДИМИТРИЈЕВИЋУ“

Владика Атанасије је (с пуним правом, јер је ауторско дело у питању; мада то није сасвим уобичајено) објавио своје ПРИВАТНО писмо мени, у коме одговара на моје ПРИВАТНО писмо послато му 29. септембра 2007, у тренутку када нисам знао за његов текст „Литургијски мир и јединство у нашој Цркви“, али сам од поузданих сведока чуо да је пред Свету архијерејску Литургију у манастиру Ћелијама помињао нешто о мом „секташтву“. Да би читалац разумео контекст „Писма Влади Димитријевићу“ епископа Атанасија, и ја сам принуђен да своје писмо њему учиним ЈАВНИМ. Ево мог писма:

Ваше Преосвешенство,благословите!

Честитајући Вам данашњи празник, и желећи Вам сваку силу Часног и Животворног Крста у Вашем епископском и монашком подвигу, обраћам Вам се с тугом у срцу. Чуо сам, наиме, да сте ме у Ћелијама на дан освештања храма Светог Саве, назвали „секташем“. Иако сам погођен тиме, покушаћу да искажем оно што мислим и осећам.Сматрам да не треба да пишем каква је Ваша улога у мом животу. Први пут сам се, у својој двадесетој години, причестио из Ваших руку у манастиру Ваведење у Београду. Ваша предавања су ме, у Патријаршији и другде, уводила у тајне Вечере Господње и тајне хришћанског живота. Ваше књиге биле су ми уџбеници Светога Предања. Ваше држање у нашем слому и полому на крају XX века, давало ми је наде да још има витезова светолазаревског духа. Учили сте ме хришћанској слободи и спремности да се стоји иза својих речи. Ваш однос према Владики Николају и Оцу Јустину био ми је узор синовске оданости светима. Уосталом, оно што овде помињем, подробно сам написао у тексту „Пророк у оставци?“ („Српски погледи“, 4/1998, „Двери српске“, 4/2004.)Да сте за мене рекли да сам „горд“, „ускогруд“, „теолошки необразован“, „незналица“ - не бих се бунио. Уосталом, јесам, мада ме често понесе сујета, па мислим да нисам. Али, реч „секташ“ је, у етици православног општења, тешка и за хришћанина неприхватљива. Св. авва Агатон је јасно одбио да га јеретиком назову они који су га приводили смирењу, рекавши да су сви људски греси (које је признао као сопствене) од слабости, док је јерес „од упорства воље“, па човека одваја од Христа. Једном сте ме, као помоћник владике жичког, одлучили од Светог Причешћа и ја сам (иако је била реч о неспоразуму) то прихватио без роптања. Али, рећи човеку који је написао и приредио преко десет књига против секти и секташтва да је секташ, то, ипак, превазилази моћ прихватања, поготову што не знам шта је узрок томе. Када смо се последњи пут видели, таква реч није лебдела у ваздуху. Ваш се глас далеко чује. Између осталог, ја приређујем и пишем књиге које долазе до читалаца. Ако читалац види да сте Ви мене прогласили за секташа, он те књиге неће узимати у руке. С правом! Али, ја секташ нисам и у свако доба сам спреман да изложим, усмено и писмено, своје исповедање вере.Чуо сам да сматрате како сам својевремено могао да одем у зилоте-старокалендарце. То није истина. Тако нешто ми у животу није пало на памет. Био сам међу првима који је, у књизи „Црква и време“, упозорио на опасност од старокалендараца на територији СПЦ. Писао сам о њима и 2003. Оба текста, и онај из 2000. и онај из 2003, достављам Вам у прилогу, као и писмо старокалендарца Евсевија Петровића мени, у коме сам оптужен за „издају“ Православља.У свако доба сам спреман да одговорим на Ваше примедбе и исправим све чиме сам се огрешио о Бога и ближње.Ни у чему што сам писао нема (бар верујем!) дрског прозивања било кога, нити помињања имена с циљем да се неко дискредитује. Пишем о начелима, а не о појединцима. И, као што сам Вам искрено рекао приликом нашег последњег сусрета, све што пишем, то и потписујем, стојећи иза својих речи, осим иза оних за које се докаже да су лажне и штетне по душу читалаца. Њих се одричем и молим Бога и ближње да ми опросте.Приводећи своје писмо крају, надам се да Вас ничим нисам увредио, а свако Ваше дело за Христа и Цркву, сваку Вашу сузу и кап зноја проливене од Косова до Јадовна целивам и целиваћу, без обзира шта Ви о мени мислили и говорили.

Искрено се надам да ћете ме разумети, и да ће Ваша љубав покрити недостатке написаног.Просећи Ваш архијерејски благослов,целивам свету десницу Крстовдан, 2007. Владимир Димитријевић православни хришћанин из Чачка<<

Владика Атанасије каже да сам у свом писму писао о њему, а не о себи, а требало је писати о себи. Из писма се види да сам ја писао о СВОМ ОДНОСУ ПРЕМА ЊЕМУ, А НЕ О ЊЕМУ ВАН ТОГ ОДНОСА; то јест, писао сам о себи, погођен његовим речима у само срце.Узгред, „у анпасану“, наводећи своје мишљење о оцу Софронију (Сахарову) у тексту свештеника Михаила Ходанова о овом ученику старца Силуана („Верујем, Господе, и исповедам“, стр. 201-216), владика Атанасије ме критикује као олаког наводитеља туђих мишљења, па напада оца Михаила Помазанског као „изразитог конзервативца“ који није разумео оца Александра Шмемана (текст оца Помазанског, који се не бави ЦЕЛОКУПНИМ Шмемановим стваралаштвом, него само његовом раном књигом „Увод у литургијско богословље“, коју је Шмеман касније превазишао, доносимо у Додатку.)Утешно је што владика Атанасије није рекао да сам СЕКТАШ (него СЕКТАШКОГ МЕНТАЛИТЕТА). Јер, у Србији XXI века јавно оптужити неког да је „секташ“ значи исто што је у Средњем веку значило рећи за неког да је губавац. Чак и у синтагми „секташки менталитет“ ово „секташки“ има претеће звучање.Уосталом, I канон Светог Василија Великог, који помиње владика Атанасије, разликује три врсте оних који су туђи Цркви: јеретике, расколнике и припаднике парасинагога (претпостављам да је такав, не данашњи, него древни „секташ“, у ствари, „припадник парасинагоге“, јер владика Атанасије вели да, по Светом Василију Великом он није јеретик, ни расколник, „а може постати“). Свети Василије Велики каже: „Парасинагоге су зборови које чине непокорни свештеници или епископи или неуки (ненаучени) народ. На пример: када је неко избачен због неког греха, и забрањено му је да свештенослужи, а он се не покорава правилима, него сам себи присваја предстојништво и свештенослужење, а заједно с њиме одступе и још неки, оставивши саборну Цркву, на тај начин настаје парасинагога“. Заиста, чак и да сам назван „секташ“ у смислу учења Светог Василија Великог о парасинагогама, то би било страшно, јер би испало да сам у заједници с онима који нису покорни Цркви. Срећом, није то мислио владика Атанасије (можда сад мисли, пошто је у мају 2008. дошао до закључка да сам смењен с места вероучитеља јер се „здушно борим“ против „свог канонског Епископа“.)Што се помињања оца Симеона (Виловског), оца Николаја Црноречког, Горана Вељковића и др Миодрага Петровића тиче, немам право да одговарам у њихово име. Морам, међутим, да кажем да се уопште не чудим томе што је др Миодраг Петровић, приређивач и преводилац Номоканона Светог Саве и врсни канонолог, са владиком Атанасијем на Светој Гори причао „без свађе“. Зашто би се др Петровић свађао с човеком с којим је полемисао,после научне расправе у којој је с њим разменио ставове о коришћењу појмова „Христос“ и „Христ“ у православним рукописима словенског Средњег века? Не чудим се ни томе што

је од њега узимао благослов (др Миодраг Петровић је верник који од свештених лица узима благослов). Не чудим се ни томе што се није причестио кад је владика служио у испосници Светог Саве: вероватно се није спремио за Причешће, јер је др Петровић из богомољачке куће, а богомољци су се по благослову Светог Николаја Жичког, за причешће спремали постом, молитвом и исповешћу.Владика Атанасије, позивајући се на моје, горе већ наведено писмо, каже да ја „наводно“ „пишем о начелима“ (којим? - тако се звало и Оригеново дело)“. Ово је просто невероватно. У мом писму стоји: „Пишем о начелима, а не о појединцима“, да бих указао на своје принципијалне намере у полемици око литургијске реформе, а владика Атанасије читаоцу убацује идеју да моја „начела“ имају некакве везе са Оригеновом јеретичком књигом „О начелима“, једном од повода за осуду истог на V васељенском сабору.Владика Атанасије ми се често обраћа са „ВИ“ („ПИШЕТЕ“, „ЛИЧИТЕ“), као да сам колективна личност; то је вероватно зато што ме меша с другима чије текстове чита (рецимо, са Гораном В. из Крагујевца). Зато је тешко одговорити на његове оптужбе - нису конкретне. Рецимо, животопис оца Петра из Денковца писао је Горан Вељковић, и он је објављен у књизи „Помози нам, вишњи Боже“ (стр. 592 - 607); владика Атанасије мисли да сам животопис писао ја, па ми каже: „Бесмислене су речи о. Петра, наводно речи Аве Јустина!, које цитираш на стр. 599-600 у „Малом животопису“ о. Петра“. Горан Вељковић је пренео речи оца Петра, који му је причао о свом разговору са Авом Јустином, а не ја! Ја сам Вељковићев текст, као приређивач објавио у књизи „Помози нам, вишњи Боже“. Оца Петра, као сведока о подвизима оца Гаврила из Ралетинца и оца Георгија Витковића са Свете Горе, наводио сам у књизи „Без Бога ни преко прага“. Уосталом, речи оца Петра, које он приписује оцу Јустину, Горан Вељковић преноси овако:>> Болела га је (о. Петра, нап. В.Д.) „слобода“ дозвољавања честог причешћивања верника без претходне припреме и исповести. На духовне савете је често ишао код ћелијског горостаса авве Јустина Поповића. Тим поводом га је једном упитао: - Како то да се твоја духовна деца, која студирају у Грчкој, причешћују без поста, па тако и друге уче?Авва је, са пуно емоција одговорио:- Ако су се тамо и причешћивали тако, код мене неће моћи. Причешћу мора да претходи седмодневни пост. Кад бисмо ми нашли чак и документ са печатом и потписом 12 апостола да треба да постимо краће, ми то не бисмо смели да прихватимо, јер би се изгубио подвижнички дух наше Цркве“.<<Да ли је отац Јустин то рекао БАШ ТИМ РЕЧИМА, не знамо. Али знамо да је на много места (рецимо III том Догматике, стр.569) рекао да се за причешћу Телом и Крвљу Христовом припрема врши „ПОСТОМ И МОЛИТВОМ, ЈЕР ПОСТ И МОЛИТВА ОЧИШЋУЈУ ДУШУ ОД СВАКОГ ГРЕХА И НЕЧИСТОТЕ. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити“. Што се пак односа према ПОСТУ КАО РАЗЛИКОВНОМ ЗНАКУ ПРАВОСЛАВЉА ОД ИНОСЛАВЉА, отац Јустин је био јасан да јаснији не може бити: кад је епископ бачки Никанор предлагао скраћивање постова „према захтевима савременог живота верних“, отац Јустин је жестоко реаговао („Сетве и жетве“ стр. 612-613):

>>„Предлог“ Преосвећеног брата Никанора посредно и непосредно, преиначује, па и одбацује Посни Триод и свих Дванаест Минеја у којима се неприкосновено и неизменљиво чува Свето предање Свете Православне Цркве Христове о посту. Ово свето апостолско предање у Посном Триоду и Минејима дошло нам је кроз најдаровитије, најзнаменитије и најбого-надахнутије Свете Оце, те ненадмашне свете философе и свете песнике свих небеских богочовечанских истина свеспасоносног Еванђеља Спасовог. Ко од нас има светог права, богоданог права, да њихово свето, божанско, апостолско учење мења, поправља, преиначује, одбацује ко? ко? ко? - Нико! нико од Анђела! нико од људи! Дрзне ли се ко да то уради он самим тим одсеца себе од вечноживог Богочовечанског Тела Православне Цркве Христове, престаје бити православан, и подвргава себе свим анатемама свих Светих Апостола, свих Светих Отаца, свих Светих Васељенских и /По/месних Сабора Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве у обадва света.Када је свечовокољубиви Спаситељ наш Господ Христос хтео да скрати Своје вечно и безгранично Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине, на два света подвига: на молитву и пост - објавивши ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мт.17,21; Мк.9,29). У ствари, целокупно спасење се и састоји у томе: у победи над ђаволом, смрћу и грехом. У томе је сав догмат спасења. Да, у молитви и посту - сав догмат спасења. То је православно учење, учење Светих Отаца. Оно никада не двоји догматско од моралног. У Богочовековом Еванђељу молитва и пост су догмат, јер без њих нема спасења. У Православној Цркви Христовој нема догмата без моралне суштине и садржине, нити има морала без догматске суштине и садржине. „Речи моје - дух су и живот су“(Јн.6,6З). У Богочовечанском Телу Цркве све је Богочовечанско: све богочовечански сједињено - нераздељиво и несливено. Све од Бога кроз човека ради спасења човека.А Светитељи? - Сви од првог до последњег: првенствено молитвеници и испосници; сви - оличење еванђелске молитве и поста, свете молитве и светог поста; сви - вечноживи сведоци свеживотворности спасоносних близанаца међу светим врлинама еванђелским: молитве и поста.Узгредна напомена: сва образложења у „Предлогу“ преосвећеног брата Никанора пореклом су из римокатолицизма и протестантизма. То што он предлаже, и образлаже, све је то већ спроведено у римокатоличком и протестантском свету, нарочито у другој половини деветнаестог и у наредним деценијама двадесетога века.У свему, и по свему, „Предлог“ Преосвећеног брата Никанора је бременит катастрофалним опасностима по Српску Православну Цркву. Ако бисмо га усвојили, што никада не може бити док смо православни и док желимо бити и остати православни, и почели Божанско Еванђеље Спасово прекрајати, мењати, прилагођавати и дотеривати према слабостима наших верника, или према своме нахођењу, онда за кратко време, међу нама Србима, неће остати ничега ни од Еванђеља Спасовог, ни од Цркве Православне.Ако будемо „према захтевима савременог живота верних“ мењали, „скраћивали“, „ублажавали“, учење Цркве, онда ће се врло брзо стићи до потпуног одбацивања целог Еванђеља Спасовог. На пример, данас има доста православних Срба који не верују у Васкрсење Христово. Ако бисмо хтели да им угодимо, и да слабости њиховој Еванђеље Христово прилагодимо, онда бисмо морали избацити из Еванђеља све што се говори о Васкрсењу Спасовом.<<

А у писму Јовану, епископу шабачко-ваљевском („Сетве и жетве“ стр. 616), отац Јустин каже: „Еванђеље о богочовечанском посту се не сме мењати, као ни Еванђеље Спасово уопште. Ко „друкчије Еванђеље“ објављује, макар био и Анђео, пада под страшну анатему Апостолску: „проклет да буде!“ (Гал. 1, 8-9) Под ту анатему су пали, и падају разни јеретици. Па и римокатоличка, латинска јерес. Шта је у јереси латинској остало од јевађељског богочовечанског поста? Скоро ништа. Јер недавно је Други Ватикански Концил донео „непогрешиву“ одлуку: да је само Велики Петак постан дан у години“.Дакле, усмена реч Јустинова (да не би требало прихватити ни некакав апостолски „документ“ о скраћивању постова кад би се данас појавио - бар нам је тако речи Јустинове, преко Горана Вељковића, пренео отац Петар), блажа је од његове писане речи да ни анђео не би смео да нас учи скраћивању поста, јер би пао под анатему. Уосталом, О ПОСТУ И ПОДВИГУ као преимућственим особинама Цркве од Истока, говори и владика Амфилохије, ученик оца Јустина, у својој беседи о Св. Причешћу, објављеној у књизи „Помози нам, вишњи Боже“ (стр. 214-216), из које одломак преносимо:>> Ко се хвали, Господом нека се хвали, поручује нам свети апостол Павле.Хвала, благодарност, једино припада живоме и вечном Господу, јер све што јесмо, што имамо, што чинимо и што радимо, од Господа примамо. Ако од Њега примамо, откуда нам онда право да се хвалимо као да је то наше? Света Литургија коју служимо, коју смо служили, она је управо благодатни принос наш за сва добра која смо од Господа примили. Ми Му за дарове знане и незнане, видљиве и невидљиве, приносимо на уздарје свети Принос, а преко њега приносимо и сами себе, једни друге и сав живот свој. У тој великој Светој Тајни божанског даривања нас, и наше благо-дарности и захвалности Богу, састоји се свеукупни смисао нашега људскога живота. Тако су сазнавали и спознавали свој живот свети пророци, свети апостоли, свети Божији људи. Једино што су осјећали да је њихово јесу слабости и њихов гријех, и увијек су имали гријех свој пред собом као што је записао и пророк и боговидац Давид: „Гријех свој увијек пред собом имам“. Немамо чиме да се похвалимо пред Господом, сем својим сла-бостима и својим немоћима. Ако тако каже апостол Павле, који је био сасуд божанске благодати, колико ли тек ми тако треба да кажемо! И зато, присту-пајући светињи Божијој, Светом Причешћу, треба да му приступамо са покајањем и са благодарношћу. Са покајањем за наше гријехе, знане и незнане, а са благодарношћу за све оно што нам је Господ донио и чиме нас је Господ обдарио.Они који приступају Светом Причешћу приступају му и треба да му приступају са страхом, вјером и љубављу. Са страхом, јер је страх почетак мудрости, са вјером да је то истинскоТијелоХристово и истинска Крв Његова и са љубављу, цјеливајући Њега на начин на који је Он нас цјеливао, јер сва васиона Божија и творевина Божија и сви дарови јесу божански цјелив нама, људима. Бог нас цјелива и љуби Својим даровима и Ми њега цјеливамо и удостојавамо се да Га смјестимо, Њега Кога не могу небеса смјестити, Коме су небеса престо а земља подножје ногу Његових, удостојавамо се да Га смјестимо испод малог неба, испод нашег непца, Њега Који је несмјестив, ми се удостојавамо да смјестимо у своја уста, у своје биће, у своје срце, и да постанемо једно са Њим. Наравно, никада не можемо себе довољно припремити да примимо Светињу над Светињама. Зато је Црква кроз вјекове, кроз свој опит, предвидјела непрекидно припремање хришћанина да се сретне са својим Господом, са Жеником своје душе. Као што се невјеста припрема за вјенчање и за сусрет са својим

младожењом, тако је и човјекова душа призвана да се припрема непрекидно, а припрема основна јесте управо страх Божији, вјера, љубав према Господу и живот према заповјестима Божијим. Пост душе и тијела је такође оно што спада у припрему за сусрет са Господом и за примање Његовог Тијела и Његове Крви. Наша Црква православна је посна, подвижничка Црква. Као што је Бог Себе нама даривао Својим неизрецивим богочовечанским подвигом, сишавши са небеса у наше ништавило и нашу биједу, тако и Он нас призива да се на христолики начин, на Његов начин пењемо према Њему. Бог је постао човјек да бисмо ми, људи, могли да се обожимо Њиме и врлинама Његовим као светим зрацима, да се сјединимо са Њим, и зато је неопходно очистити срце своје од свакога гријеха. Да бисмо то постигли, потребан је прво пост душе. И како тијело тражи своју храну, тако и душа тражи своју. Онај који хоће да прими Господа као Хљеб живота, он је дужан и да се припреми да та духовна храна може да се прими у њему, да може да се усели у њега да би он постао храм Духа Светога. У томе се састоји тајна покајања, тајна преумљења, тајна промјене ума, срца и душе и свеукупног човјековог бића, кроз пост душевни и тјелесни и кроз молитву. Црква је установила, по опиту своме, постове сриједом и петком, четири велика поста у току године и друге дане који су посни, а сам човјеков живот и независно од тих дана је посни, припрема душе и тијела за сусрет са Господом.И зато су они који приступају Светом Причешћу призвани да се при-премају на прави, истински начин за тај сусрет са Господом, да украсе своју душу са врлинама. На првом мјесту треба да се помире са Господом. Не смије приступати Причешћу онај који се није помирио са Господом имајући у себи истински страх Божији и истинску вјеру у Њега као Сина Божијега и Спаситеља. Не смије приступати Господу онај који се тјелесно није припремио, који није тијело очистио и који се није припремио својим подвигом тјелесним и постом. Не смије приступати Господу не само онај који се није помирио са Господом, него ни онај који се није помирио са ближњим својим. Зато Господ и каже: „Када идеш да приносиш принос свој храму, сјети се да ниси са неким у завади. Онда остави принос и иди помири се са оним са којим си у завади па тек онда иди тражити опроштај од Господа“. „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. То је основно својство истинског и правог хришћанина. Онај који неће да опрости ближњем своме, који неће да се помири са њим, не смије прићи Светом Причешћу. Дакле, мир са ближњим својим, мир са Господом, мир са душом својом, примање тајне вјере у чистој савјести.Има неких гријеха са којима такође не смије прићи, по вјековном искуству Цркве, онај који хоће да прихвати Господа. Не смије и не може исказати љубав према Господу онај који је прељубочинац, јер чинећи пре-љубу у своме браку он чини прељубу са живим Господом, са светињом коју је примио кроз свети брак. Не смије прићи Причешћу онај који живи у блуду, јер блуд јесте отуђење од Господа, од воље Његове, од закона Његовог и заповести Његове. Онај који није вјенчан вјенцима Божијим, тај такође не смије прилазити светињи Господњој и причешћивати се. Ми смо, савремени хришћани, много раслабљени и ми духовници често дозвољавамо нешто што не бисмо смјели по закону Божијем, по Јеванђељу Божијем, по опиту и искуству Светих Отаца. Раслабљени помало и ми, па раслабљени и вјерницима и себи дозвољавамо оно што није по вјери Божијој, што није по закону Божијем. Не смије приступати светињи мајка чедоморка; како може она која убија плод у утроби својој да приступа светињи Господњој, Дјетету младом, предвјечном Богу, Које се

родило од Пресвете Дјеве? Она која не рађа, чија је утроба оскрнављена, која утробу, радионицу живота, претвара у радионицу смрти не смије приступати Светој Тајни без покајања, без исповијести, без епитимије, без престанка да врши тај злочин чедоморства. Помињем само неке од најопаснијих, најопакијих гријехова који данас владају свијетом и нама хришћанима. Морамо да станемо пред лице Божије да видимо, да преиспитамо себе гдје смо и на ком смо мјесту и ми духовници, и ви, народ Божији. Да ли благодаримо Богу и једино Њему за сва добра и да ли припремамо себе непрекидно да се са Господом сретнемо и да Њега примимо, чистећи себе од гријеха видљивог и невидљивог кроз тајну покајања и кроз тајну исповјести и тајну смирења и кроз тајну благодарења Господу?<< То питање, скупа с владиком Амфилохијем, постављам и ја.Затим владика Атанасије наводи да су, на стр 306 и 307. незнано које књиге (јер у књизи „Помози нам, вишњи Боже“ тако нечег нема) дати „цитати из Номоканона“, да би се прешло на страну 139. књиге Горана Вељковића, на којој ја, по владики Атанасију, тобож цитирам „Извјестије учитељноје“. Међутим, у издању Вељковићеве књиге: Схи-архимандрит Петар Денковачки: „Пост, исповест и Причешће“, Крагујевац, 2005, на страни 139. нема ни помена „Извјестија учитељног“, него је ту наслов мог текста: „О посту, исповести и причешћивању“ изнад кога стоји „Владимир Димитријевић“, а испод је вињета причесног Путира. Ово је доказ да је владика Атанасије само летимично прелиставао, а не озбиљно читао, оно што напада, јер тврди да текста има тамо где га нема.После узгредног иронисања на рачун епископа Јефрема и Никанора, владика Атанасије напада „Известије учитељноје“ као плод „западног менталитета“, мада је ово дело пуно сјајних практичних савета о служењу Свете Литургије.Нападнут је и владика Артемије, због упитника о исповести, који очито подсећа на упитнике о исповести Светог Никодима Светогорца (у зборнику „Од греха ка Богу“, стр. 450-606.) По владики Атанасију, код Светог Никодима Агиорита „треба добро разликовати шта је код њега узето са Запада, а шта је изворно Светоотачко и благодатно искуство“ (вероватно је књига о непрестаном причешћивању „светоотачка“, а књига о исповести - „западњачка“.) Текст „О посту, исповести и Причешћивању“ Горан Вељковић, је са одобрењем аутора, преузео из зборника „Без Причешћа нема обожења“ (Образ светачки, Београд, 2004., стр. 391-408). Овај зборник заступа разноликост причесних пракси у свој њиховој светолитургијској озбиљности. Да не би испало да ја у датом тексту „нападам Свете Оце“ (за шта ме оптужује владика Атанасије), цео овај чланак дајем у Додатку. Да ли сам ја сличног духа са старокалендарцима, то зна Бог Који испитује срца и утробе; о томе да ли се грешим о светодуховско искуство Цркве, нека суди Црква Божја - увек сам јој на располагању.Наравно да нисам Пастир, ни Архипастир Цркве, али ваљда имам право на свој став, и право да га дам на увид Цркви чији сам лаик (члан лаоса, народа Божјег.) Смирење ми заиста недостаје, и ја просим молитве браће у Христу да ми се смирење дарује. Немам никакве „пастирске“ ни „архипа-стирске претензије“ у Цркви, али имам искрену жељу да допринесем дијалогу о литургијској реформи, макар удовичином лептом своје жеђи за добром Цркве Божје. А како сам се нашао у „литургијском дијалогу“, већ сам објаснио у уводу за „Писма о литургијској обнови“ (стр. 5-7). Дакле:>>Да ми је неко пре деветнаест година када сам, по повратку из војске, постао Србин православне вере (до тада сам био, иако у детињству крштен, Србин паганског начина живота), рекао да ћу се једног дана бавити тзв. „литургијским

питањима“, запрепашћено бих га погледао и, сигуран у себе, рекао: „Никад!“ За мене је Света Литургија била чудо над чудима, које се не може разумом сагледати и чије тумачење треба препустити најпобожнијима. Дивио сам се сваком тумачењу Литургије које је долазило од оних којима је ова служба била светлост и радост неизрецива; подједнако су ми били драги и Гогољ и Шмеман, и епископ макариопољски Николај и Григорије Светогорац, који је, фрагментарно, објављиван у „Православном мисионару“. Наравно, читао сам и наше опитне и учене богослове. Мој најдражи мистагог био је блаженопочивши владика будимски Данило, док сам на службу Божју углавном ишао у храм Св. Александра Невског у Београду, где су, у страху Божјем и окружени младима жељним Христа, служили, између осталих, отац Љуба и отац Вајо. Ишао сам и у србске манастире - од Ћелија, у којима ми је стари отац Симеон, док поје Литургију, личио на авву Јустина, до овчарско-кабларских манастира, верних богослужбеном предању Светог Николаја Жичког. Бивао сам у Русији, Грчкој, на Светој Гори, у Бугарској - и свуда ми се срце радовало на служби Божјој, и свуда сам се дивио благодатној једнообразности православног литургијског заједништва које је, истовремено, подразумевало и многоликост молитвених обичаја (рецимо, побожни Румуни из Молдавије клече на већем делу Литургије, Руси праве мала метаније у одређеним тренуцима, итд.) Нисам ни знао да постоји некакав покрет за „литургијски препород“. Мислио сам: препорађамо се Литургијом и - то је то! А онда, за мене изненада, то је већ била тема разговора, па чак и оштрих полемика, широм Србске Цркве. Постало ми је неопходно и као вернику, и као вероучитељу (сад већ бившем), да разјасним себи извесна питања јер сам слушао тврдње да олтар за време целе Литургије треба да буде отворен, да свештеник јерејске молитве, намењене тихом читању, треба да чита да их цела црква чује, да је иконостас пре-прека сагледавању смисла богослужења, итд. Све ми је то изгледало необично, поготову тврдња да треба да служимо као у „раној Цркви“. Зар је могуће да наши стари нису знали како се обавља служба Божја, и зар је могуће сада, после петнаест векова, враћати се, на основу често непоузданих научних истраживања, на, тобож сасвим доказану, ранохришћанску богослужбену праксу? Овакав какав јесам (Вааламова магарица која проговара чешће но што би требало, и то на разне теме), почео сам да се занимам за историју Литургије. За то време, полемика се у Цркви захуктала, литургијска питања постављена су и на Архијерејском Сабору, дошло је и до појединих отворених сукоба, а ја сам, како сам знао и умео, желео да допринесем дијалогу, приређујући и пишући књиге на ту тему. Пошто су многи од позваних ћутали, камен је проговорио (Лука19, 40), и, после извесног времена, што посредно, што непосредно, од извесних је зачуо: „Ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш?“ (Јов. 9, 34). Али, то није тема ове књиге, нити је суштина овог предговора. Ипак, због читаоца који ће се питати откуд „Саул међу пророцима“ (I Сам. 10, 11), то јест православни публициста међу литургичарима, дужан сам да кажем неколико речи.Пре свега, у доба кад се литургијско питање тако озбиљно и оштро поставља у Светосавској Цркви, потребно нам је што више одговарајућих књига и расправа о темама које су покренуте. Пошто сам, откад пишем, себе сматрао за приређивача туђих мисли, то јест читаоца са ставом, решио сам да народу Божјем понудим оно што му може бити од користи у разабирању у једној од најсложенијих области црквеног живота и богословља. Дакле, читао сам, сабирао туђе благо, препричавао, задржавајући, наравно, право на сопстве-ни поглед, право на врсту осветљења којим обасјавам изнете чињенице. Како рече

један мој пријатељ, радио сам то, крајње неоригиналном, али мени сасвим одговарајућом, „copy - paste“ ме-тодом, што се види и из ове књиге, где је „моје“ само везивно ткиво између ставова других, умнијих и ученијих од мене, а које сам желео да представим србском православном читаоцу.<<Што се тиче постхумног напада на оца Петра из Денковца, он је у најмању руку необичан, с обзиром да се о покојницима говори ништа осим доброг (nihil nisi bene), поготову што они на оптужбе не могу да одговоре.Владика Атанасије нема времена да докаже штетност мојих списа, али ми прети речима Христовим („не знате којега сте ви духа“), као да сам је, попут Јакова и Јована тражио да Бог огњем спали самарјанско село (Лк. 9,55), то јест као да желим пропаст оних који другачије мисле од мене. Међутим, мој став је сасвим другачији, и ја сам га изнео у уводу своје књиге „Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза римокатолицизма“ (стр. 7-8):>> У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: „Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ – срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је – апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што је ни са чим неупоредив. У сјају апсолута губе се све „ситнице” „великог пута”. Сва средства су премала за тако велики циљ – и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили „из царства нужности у царство слободе” шта значи животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичко-историјском скоку? Наш циљ – оправдава наша средства”.Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави у старању око неопходних, још неопходнијих, најнеопходнијих послова.Курајев наводи речи Василија Розанова, „јуродивог руске философије”, које потврђују претходно речено: „Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са „да” на „не”, прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година „мазили по глави”, а онда „почели да спаљују”. Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, још слађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на „диференцијале”... Нико је није ни приметио! Када су оних 5-6 кардинала, који су наредили да се „спали”, стварно некога „спалили”, ником ни на памет није пало да одлучно пита: „Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?””

Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање инакомислећих. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: „Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња”. Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове „да сви једно буду” (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: „Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса”. Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: „Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност”.Тога не треба да буде.Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина.Труд потписника ових редова био је усмерен том мишљу, и надом да нас Бог мира неће оставити без Свог свемоћног покрова. Нека се и ова књига, убога лепта једног човека коме је на срцу слава и добро светосавске Цркве, тако схвати.<< Тако сам писао 2007. године.„Старце“ и „духовнике“ не уздижем изнад Епископа у Цркви. Ако их неко уздиже, уздиже их Дух Свети, а свете владике спремне су да се духовно руководе и код неписмених стараца, само ако у њима препознају духоносце (сетимо се Светог Атанасија Великог који иде за Светим Антонијем Великим из подвига у подвиг, и пише његово житије.)О оцу Јоилу сам, у књизи „Помози нам, вишњи Боже“, рекао само ово (а мислим да то није претеривање, него став већине оних који га срећу): >> Од Острога до Ћириловца, отац Јоил је сведок чуда Божјих и свеца Његовог, Василија Острошког, слава му и милост.Због тога је његова реч одлучна и блага - одлучна као неопходност одлуке да се покајемо, а блага као Божји одговор на наше покајање. „Ради заповести уста Твојих“ говорио је цар Давид Богу, „сачувао сам тешке путеве“. Тешки су путеви Божји, сведочи отац Јоил, али и испуњени радости - јер се на њима стиче спасење. Преневши Његошеву капелу на таворско брдо изнад Ћириловца, Јоил нам каже да још није умрла Црна Гора Светог Василија и Светог Петра Цетињског, Његоша и његових косовских витезова. Зато вреди чути реч оца Јоила.<<Инкримисане речи оца Јоила, на које владика Атанасије упућује, су:>> Има ли овде пушача? Има. Кад изађете одавде иза ове капије баците паклице и кажите: Господе Боже дај ми снаге и моћи да овај смрад не уђе више у моја уста. Млада девојка смрди, кућа јој смрди, коса јој смрди, књиге јој смрде. Да нема хлеба, она ће да пуши. У мраку ће да светле три тачке, два ока и једна цигара. Господе свемоћни, дај пушачима снаге и моћи да никад не ставе овај сатански смрад у своја уста. Сад ћете бацити паклице, узети ментол бомбоне да се заговорите. Кад дођете кући, купите грејпфрута, попијте сок од њега и поједите га.Обраћа се једној девојци: За месец дана, очистићеш све вене, артерије, догодине кад дођеш бићеш румена, сијаћеш, удаћеш се брзо.Миоги испусте своју породицу, ћелије су им полумртве, нема порода. Погледајте какав је човек који пуши двадесет година. То је ужас, личи на разбојника, крваве му очи, нерасположен, љут, нестане му дуван, хоће да бије

жену, децу, трчи по кафанама и тражи цигаре. Неки и лекари и професори пуше, тако деца виде од њих, па и они пуше. /.../Неке питам да ли постите? Неки кажу - шта ти је то. Тако читавог дана нисам нашао три особе које посте пост, то је тако ретко, у Колашину можда ако пости сва четири поста, негде, на руци се може пребројити који посте шест недеља Божићни пост, седам недеља Васкршњи пост, Петров пост, зависно од Васкрса, Богородични пост 14 дана и среда и петак. У среду је Јуда издао Господа, зато се пости, и петак за распеће на крсту. Ако прекрши пост, од свега овога што сам набројао, изопштава се из Цркве на годину дана, а ако то уради свештеник или епископ рашчињава се. Дође неко од вас и каже: Ја сам болестан, хоћу да ме ослободиш од поста. И отац дође и ослободи те. И ти једеш пршуту у Часни пост. Две хиљаде Светих отаца на седам Васељенских сабора, прво Господ, који је постио 40 дана и ноћи, показали су да треба да се посте ови постови. И ко сам ја да могу тебе да ослободим да можеш да мрсиш у Часни пост? Ако на пример си болестан, онда једи са уљем и узимај биљну храну, то ти је лековито, јер наш организам је Бог створио за биљну храну, тек од потопа човек је самовољом прешао и на животињску храну. Можеш ако си једном јео у посту, да једеш два пут ако си болестан.<<Такође, отац Јоил је рекао и следеће:>>Кад почне пост, прву недјељу некако натегне и пости, и напусти. Пита га свештеник како је постио. Он каже - прву и задњу. Он му поставља задатак: Треба да пређеш преко Саве и подигнеш први и задњи стуб, 'ајде пређи преко Саве. Него треба седам стубова па да се пружи мост преко стубова а то ти је покајање, молитва, исповијест, добра дјела. Ја сад кад будем причешћивао прве недеље, ја ћу да питам: Хоћеш ли ти да постиш до краја овога поста? Нећу. Не могу да га причестим, то је трговина са Богом. Ако си почео, иди до краја. <<А покојни отац Петар, чије речи владика Атанасије такође сматра проблематичним, вели:>> Ако човек није болестан да му шкоди пост најмање пет дана је потребно. Може да се причести човек ако је доручковао, само ако је боле-стан, али здрав не.Питао сам једном приликом католичку сестру како се они причешћују? Она каже пола сата не јести пре причешћа. Поједеш плећку печења, наручиш литар вина, и после пола сата идеш на причест<<Уосталом, књига „Помози нам, вишњи Боже“ не бави се само оцем Петром и Јоилом. Ту су беседе и поуке патријарха Павла, митрополита Амфилохија, епископа браничевског Хризостома (Војиновића), епископа будимског Данила (Крстића), протојереја - ставрофора Живана М. Маринковића, схиигумана Саве из манастира Вазнесење, као и Светог Николаја Жичког. Свести цео зборник на речи двојице духовника (уобичајене за србско православно предање о припреми за Свето Причешће), изгледа, најблаже речено, недобронамерно . Владика Атанасије каже да је мени и сличнима циљ „да народ Божји што даље и рађе удаљимо од Светог Причешћа“. Уместо одговора, наводим речи Светог авве Јустина, толико пута већ наведене (Тумачење I и II посланице Коринћанима, стр. 146-153.):>>Црква је багочовечанска заједница људи са Богом, и преко Бога заједница људи међу собом. И то заједница јединствена у свету: богочо-вечански организам, богочовечанско тело. Све своје она води од Богочовека Христа. Из безграничне љубави своје Господ Христос је претворио себе у богочовечанско тело Цркве, у коме се помоћу обогочовечења, охристо-вљења, обожења једино и

врши спасење људи од греха, смрти и ђавола. Обогочовечујућа сила долази људима у Цркви кроз свете тајне и свете добродетељи. На првом месту кроз свету тајну Причешћа. У њој је сва неисказана љубав Господа Христа према људима: њоме се Он оваплоћује у нама, и ми у Њему. Та љу бав зрачи из свега што је евхаристично. Установљена на Тајној Вечери - Вечери љубави, света Евхаристија остаје занавек „Вечера Господња“ - Вечера љубави. Помоћу ње, ми се духовно сједињујемо с Господом, и међу собом. А када се у срце хришћана увуче саможивост, која помрачи светлост љубави и расхлади њену топлину, онда хришћани почињу да гледају само на себе и настаје себично усамљивање. подвајање, удаљивање и од Господа љубави и од браће по вери и љубави. Онда хришћани не виде један другога „у Господу“, не осећају један другога као органе једног истог тела. Стога ни бриге другога брата не осећају као своје, ни његово сиромаштво као своје. А то је страшна срамота за следбе-нике Бога љубави. То раслабљује и умртвљује осећање свете заједнице, светог јединства са браћом. А онда, чиме се хришћани разликују од саможивих незнабожаца и безбожаца? Сами себе куде, сами себе срамоте, и чудесног Господа чије име носе. Треба само помислити, какво је богатство Господ љубави донео с неба свима нама, и оно је у цркви. Али оно нам се даје по мери љубави наше према Господу и према браћи. Јер само љубав неће то свето, божанско богатство осрамотити ни расточити. Упоређено са тим богатством, шта је такозвано земаљско богатство? Прашина и пепео. А ви се прашином китите! и прашином храните, када због земаљског богатства љубав у себи сатирете и божанско богатство Спасово занемарујете. Света и неисказана тајна Богочовека Христа је за све и ради свих подједнака и иста. Она уједињује све светим јединством. Желећи да то нарочито истакне, свети апостол пише коринтским хришћанима:„Јер ја примих од Господа што вам и предадох“; ништа своје не додадох, нити ишта одузех, све је од Господа. Што примих од Господа, то вам и предадох, јер то је наше Свето Предање: са страхом и трепетом примамо од Господа, са страхом и трепетом предајемо вернима. А ја примих од Господа и предадох вама: ,.да Господ Исус ону ноћ у коју би издан, узе хлеб, и захваливши преломи, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините мени за спомен. Тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша нови завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, мени за спомен“.Свети апостол Павле није присуствовао Тајној Вечери, јер онда није ни био апостол. Све то њему је сам васкрсли Господ открио. Па не само то о Тајној Вечери, него целокулно Еванђеље он је примио од самог васкрслог Господа непосредно. У томе је изузетност његовог апостолства. Еванђеље које он објављује „није по човеку“: није га ни од људи примио, ни од људи научио, него непосредним „откривењем Исуса Христа“, васкрслог и вазнесеног (Гл. 1.11.12). У том погледу ни свети апостоли њему „ништа не дадоше“ (Гл. 2,6.9; ср. Еф. 3.3.8-9). Од почетка до краја Еванђеље светог апостола Павла је непосредно од самог Бога и Творца Еванђеља, Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Ако би се пак све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна - света тајна При-чешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса: све силе његове, и сву љубав његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело његово, то - сама Божанска крв његова, то - сав Он у неисказаној пуноћи свога Божанства, свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека,

остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са собом људе својим богочове-чанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божји, а Он - Отац наш небески (ср. Јн. 1,12-13; Рм. 3,15-16; Гл. 3,26; 4,5-7; 1 Јн. 3,1-2). Светим телом својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо „једно тело многи“, и то „тело Христово“, и „уди међу собом“ (ср. 1 Кор. 10,17; 12,27; Рм. 12,5). Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек његови, свагда наново његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свесвету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у свегом Причешћу је сва Црква, све њене тајне. Јер је у светој тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој - сав Нови Завет, Завет у свеживотворној крви Божјој: „Нови Завет у мојој крви“. А крв је извор живота, свеживота. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у њему; и он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав је Нови Завет у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: ,,Ово чините мени за спомен“. Јер тај „спомен“ потсећа на сав богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. Потсећа, дајући нам самог Господа Христа у васцелој пуноћи његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као свето Причешће. Истина, све што је новозаветно, потсећа на Њега, „спомен“ је његов, али свето Причешће даје нам Њега васцелог: Вечног, Свеживог и Свеживотворног, увек истог и свеистог - јуче и данас и вавек (ср. Јевр. 13,8). У том спомену је сав Бог са свима својим бескрајним и вечним силама и савршенствима, сав његов богочовечански лик и подвиг. Јер кроз свето Причешће ми доживљујемо сав његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега његову свеспасоносну смрт и васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у спасење. Стога свети апостол благовести:„Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзна-њујете, док не дође“. А доћи ће, јер је из смрти васкрсао, и са телом се узнео на небо. Са новим, чудесним, вечним, свевредносним телом. Јер је у томе богочовечанском телу све: од њега је почело спасење, њиме се извршило, њиме и завршило. Са њим ће Господ и доћи по други пут у овај свет, да нам завршно покаже неисказану силу и славу богочовечанског тела свог. Зато је на стварности богочовечанског тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће. и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог тела зависи све, на њега се своди све. Зато је причешћивање неопходно „док Он не дође“. А после? И после ће свето Причешће бити неопходно људском бићу у вечном царству Господа славе. Зато се на светој Литургији после светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: ..О велика и свесвета Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога“.Пошто је у светом Причешћу присутан сав Господ наш Исус Христос; пошто је у њему наше спасење, и освећење, и обогочовечење, и оцрквењење, и обожење, и живот и бесмртност, и вечност, онда - какви треба да смо када приступамо светом Причешћу! Како смирени, како бого-бојажљиви, како покајани, како

кротки, како молитвени, како скрушени, како чисти! Пред нама је наш чудесни, свечисти и свесвети Бог и Господ; и Он треба да се оваплоти у нама, да проникне васцело биће наше; и душу, и срце, и савест, и тело, и све мисли, и сва осећања, и сва расположења. Због чега се после светог Причешћа и молимо овом христочежњивом молитвом: „Саздатељу мој који си ми добровољно дао Тело твоје за храну, који си огањ што спаљује недостојне, не спали ме, но још продри у моје удове и саставе, у све зглобове, и у унутрашњост, у срце. Спали трње свих сагрешења мојих; душу очисти, мисли освети, учврсти саставе с костима, просвети пет простих чула, и свега ме прикуј за страх твој. Увек покривај, штити и чувај ме од сваког душегубног дела и речи. Очисти ме, и умиј ме, и украси ме; улепшај ми душу, и уразуми ме, и просвети ме. Покажи ме твојим стаништем јединога Духа, а никада стаништем греха, да, уласком Причешћа, од мене као од огња бежи сваки злотвор, свака страст као од дома твог“.Имајући у виду сву неизмерну важност светог Причешћа за хришћане, свети апостол благовести: „Стога, ко недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој“. А ко „недостојно“ једе тело Господње, и пије крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом Приступа светом Причешћу. Онај који и после светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима светог апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2 Птр. 2,22). (подвлачење наше, В.Д.) Шта је недостојно Господа? Сваки грех и свако зло; све оно што није од Еванђеља и по Еванђељу. - А ко је достојан светог Причешћа? Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилостивост, свељубав, свеопраштање. О томе подробно, надахнуто и потресно говоре све молитве које се читају пред свето Причешће и после светог Причешћа.Ко се недостојно причешћује - „биће крив телу и крви Господњој“. Јер му они дају све божанствене силе које су потребне људском бићу: да очисти себе од свакога греха, зла и ђавола; да освети себе; да обожи себе; да постане сутелесник Христов; да се узида у свеживотворно и свеспасоносно Богочовечанско тело Христово, Цркву, и тако испуни своје божанско назна-чење и у овом и у оном свету. У телу и крви Господњој је сав Господ. Како онда, ко их се недостојно причешћује, да не буде крив том пресветом Телу и тој пречистој Крви? А они су Божанско тело и Божанска крв, да бисмо помоћу њих коренито изменили своје биће, своје тело и своју крв: очистили их, осветили их, преобразили их, обожили их. И тако осигурали себи спасање, и живот вечни. Не учинимо ли то, заиста се недостојно приче-шћујемо, и несумњиво смо криви Божанском телу и Божанској крви Господњој. Да бисмо то избегли, ваља нам много бдети и стражити над собом, много себе судити и немилосрдао себе осуђивати. Стота свети апостол и саветује:„Али нека човек испитује себе, и тако нека једе од хлеба и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег“. - Како човек треба да „испитује себе“? Еванђељем. Нека све своје мисли, осећања, намере, поступке. проверава светим Еванђељем; нека их огледа у његовом огледалу, осветљује његовом светлошћу, мери његовом мером, цени његовим ценовником. За оваку мисао своју питај свето Еванђеље, да ли је оно

одобрава или осуђује, прима или одбацује. И онда ћеш истински испитати себе, и истински познати себе. И знаћеш какав приступаш светом Причешћу. Проверавајући себе светим Еванђељем, стећи ћеш овај наук: све што није од Еванђеља и по Еванђељу, недостојно је Господа Христа, и чини човека недостојним светог Причешћа. Само те Еванђеље може научити да разликујеш Господње од негосподњег, добро од зла, истину од лажи, правду од неправде, љубав од мржње, смерност од гордости, Божје од ђавољег. Без тога, човек није у стању да разликује „тела Господњег“, то јест да оно што је најсветије, највредносније и најспасо-носније у нашем свету, разликује од свега осталога. А причешћује ли се такав Божанског тела и Крви Господа Христа, човек заиста „суд себи једе и пије“: страшни суд, који ће га осудити на непролазне муке. Јер, сумње нема, свето Причишће је највећи и најсавршенији доказ безграничне љубави Бож-је према роду људском. Недостојно се односити према њему, заиста је и безумље и слепило душе људске, јер, на тај начин човек свесно потире оно што га једино може спасти од вечне смрти и вечних мука, свесно одбацује јединог истинитог Бога и Господа, Спаситеља и Промислитеља, добро-вољно одводи себе међу богоборне духове, изједначује се с њима, и осуђује себе на вечни живот међу њима у њиховом вечном царству зла и греха.Ко се недостојно причешћује, упропашћује себи живот у обадва света. Јер и у овом свету доживљује овоземаљске недаће и муке. Као неке небеске опомене, слабости и болести ударају на оне који се недостојно причешћују. Свети апостол и вели коринтским хришћанима: „Због тога су међу вама многи слаби и болесни, и доста њих спава“. Разне недостојности, па разне и опомене. Неко је више, неко мање недостојан светог Причешћа. Зато су неки слаби, неки болесни, неки успавани лењошћу - умиру. А лек је и од слабости, и од болести, и од лености - тргнути се, испитати себе, покајати се почети живети по Еванђељу, и тако се показати достојан страшне свете Тајне, којој је циљ да Господа Христа оваплоти у човеку да Он живи у њему, како би причасник могао са светим Павлом рећи за себе: ,,Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20). Али, ту је неопходно бичем ревности еванђелске шибати себе, будити себе из сна лењости, приморавати себе на еванђелске подвиге, васкрсавати себе из мртвих, и тако испунити спасоносну заповест христоносног апостола: ,,Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Еф. 5,14). Узалуд безбројна сунца Христова, светитељи дивни, сијају даноноћно око тебе и над тобом, када ти спаваш у наручју лености, када се не будиш из сна греховнога, када упорно остајеш духовни мртвац. Јер, да би видео светлост и користио се њоме, треба да отвориш очи. А очи су - твоје; од тебе зависе.Ако хоћеш, отворићеш их; ако нећеш, држаћеш их затворене. И нећеш се наслађивати чудесном животворном светлошћу толиких сунаца Христових, и остаћеш добровољни затвореник у мраку свом, и добровољни мртвац у царству мртвих душа и мртвих савести. „Јер кад бисмо себе судили, не бисмо осуђени били“. Кад бисмо себе судили за грехе, и сами себе осудили за своје грехе, онда нас Господ не би ни судио, ни осудио. Јер Он само за непокајане грехе суди, и за упорно грехољубље осуђује.А внама је дата савест, и још дата коректура савести свето Еванђеље, да бисмо својом савешћу судили себе, и осудили све што нас одваја од Бога и одводи ђаволу. Само од нас самих зависи да ли ћемо судити себе. Бог нас на то не приморава, Он нам само све путеве осветљава. И оне што воде у бесмртност и живот вечни, и оне што воде у другу смрт и муке вечне. Од самоосуде се мора почети, ако се жели спасење. „Самоосуда је почетак спасења“; она и - завршетак

спасења; она и сав пут између почетка и завршетка. Нико се није спасао, ко најпре није себе непоштедно осудио А почео си да осуђујеш себе, чим си почео да се кајеш. Покајање - ето самоосуде. Ту човек најпре пронађе све грехе своје, и осуди их, и осуди себе због њих. И тако, од самоосуде почиње еванђелско самоисправљање. Кајеш се, осуђујеш своје грехе, исповедаш их, обећаваш да их више чинити нећеш, и молиш Господа свемилостивог да те у томе благодаћу својом помогне. И тако исправљаш себе. Је ли те спопала пакост према неком, устани одмах против ње и осуди је; и приморај себе те се помоли Богу за оног на кога се устремила твоја пакост, и гле - ти си исправио себе. Јер си осудио себе. Тако поступај и са мржњом кад се појави у теби, и са похотом, и са гневом, и са сластољубљем, и са сваким грехом који крене твојом душом. Само непо-штедном самоосудом избавићемо себе од осуде Божје на Страшном суду. Но не треба заборављати: и кад осуђујемо себе, ми то чинимо по дару Божјем, по милости Божјој. Јер нам је Он дао своје божанско Еванђеље, по коме и знамо шта треба да осудимо у себи. И усто вршећи суд над собом, ми га вршимо над оним што је Божје над нама, и у име Божјег што је над нама. На тај начин, Господ нас наказује преко нас самих. Свети богоносац и вели: „Али кад смо суђени, наказује нас Господ, да се не осудимо са светом“. Причестили смо се недостојно, и Господ нас је осудио: казнио нас је слабошћу или болешћу, или духовном успаваношћу. То је мала казна; дошла је на нас, да би нас потстакла да испитамо себе, откуда она на нама и због чега.О она је само васпитно средство. Циљ јој је: да нас разбуди, и покаје, и на нови живот потстакне. Не схватимо ли Божје наказање тако, онда ћемо остати да на Страшном суду будемо од Бога осуђени заједно „са светом“, са нехришћанским, христоборним и богоборним светом. Зато човекољубиви Господ чини све, да ми сами себе осудимо за грехе своје. И још: да правилно схватимо привремене казне као божанско васпитно средство које Он употребљава „да се не осудимо са светом“ кад Он буде дошао да суди свету. Имајући све то у виду, многобрижни апостол братски моли и саветује хришћане: „Зато, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другог. Ако је ко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало ћу уредити кад дођем“. Главно је - „да се на осуду не састајете“. Јер нам је „вечера Господња“ дата не за осуду, него за вечну славу нашу, за вечно спасење наше, за вечно освећење наше, за вечно обожење наше, за вечно прослављење наше у Христу Исусу Господу нашем. <<Дакле, - ЧЕШЋЕ ПРИЧЕШЋЕ, ДА! ШТО ЧЕШЋЕ - ДА! Али, са озбиљном припремом, чији је једини циљ да схватимо да нам све припреме ништа не вреде, да се разочарамо у себе, и да кажемо сасвим одлучно: „Верујем, Господе, и исповедам, да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога, Који си дошао у свет да спасеш грешне, ОД КОЈИХ САМ ПРВИ ЈА“. Сва припрема за Причешће је начин да се разочарамо у себе, и завапимо Христу да нас спасе; сва „достојност“ је у увиду у своју недостојност. Али, без припреме постом, молитвом и исповешћу, тешко је стећи покајање, смирење и скрушеност, без којих су нам Тело и Крв Господња на осуду.

ИНТЕРВЈУ ДАТ „УЖИЧКИМ НОВИНАМА“

У интервјуу датом „Ужичким новинама“ (9.мај 2008.) нема ни једне једине моје речи (а камоли „кукњаве“ коју помиње владика Атанасије) о томе како сам смењен с места вероучитеља при храму Св. Вазнесења Господњег у Чачку.

Новинарка Биљана Диковић у уводу тог интервјуа, између осталог, каже да је Владимир Димитријевић „одлуком епископа жичког Стефана од новембра 1994. радио као вероучитељ у Чачку, при храму Вазнесења Господњег, одакле је 13. фебруара 2008. године смењен, усменим саопштењем, без икаквог образложења“, да би на крају рекла да разговара са „професором Владимиром Димитријевићем из Чачка, разрешеним вероучитељем“. Чак ни госпођа Диковић није кукала нада мном, а камоли ја! Цео интервју је посвећен питањима литургијске реформе, а не мом смењивању. Затим епископ Атанасије правда то што више нисам вероучитељ чињеницом да „здушно радим против свог канонског Епископа и тиме подривам канонски поредак у Цркви“. Пошто још увек нисам добио образложење одлуке о отпуштању с места вероучитеља, не могу да знам да ли је та одлука заснована на ставу да катихета не могу бити зато што „здушно радим против свог Епископа“. Мени је речено да сам смењен јер немам диплому Богословског факултета (дакле, нисам квалификован за тај посао.) Што се тиче мог наводног „здушног рада против канонског Епископа“, у своју одбрану могу да наведем само оно што сам већ рекао у брошури „Последње предавање Владимира Димитријевића, бившег вероучитеља у Чачку“ (Чачак, 2008.) . Ни више, ни мање. Тек да читаоци знају како сам се растао од вероучитељске дужности: >>Као дугогодишњи вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, решио сам да ову брошурицу објавим ради обавештавања грађана о свом последњем предавању, одржаном у недељу, 10. фебруара 2008, у парохијском дому ове цркве у 18 часова. Наиме, тог истог дана усмено сам обавештен од стране архијерејског намесника трнавског, протојереја-ставрофора г. Радослава Милинковића, да сам разрешен дужности вероучитеља. Акт о том разрешењу ми није уручен, уз образложење да га је епископ жички г. Хризостом доставио Црквеној општини Чачак, а не мени лично. Док пишем ове редове, још увек немам увид у одлуку надлежног архијереја о отпуштању.Добро Србске Цркве и народа увек ми је било испред личног добра, што сам, надам се, доказивао својим досадашњим радом. Зато нећу бити злурад попут Хама (Пост. 9, 22), нити ћу настојати да од свог случаја правим скандал за увесељавање читалаца таблоида. С друге стране, с обзиром да сам јавни делатник, дужан сам да укратко изложим свој поглед на садашња збивања, јер ме људи питају зашто се то десило. Осим ове брошуре, нећу давати никакве друге изјаве, поготову не за штампу, а, ако буде повода, огласићу се опет пригодним текстом. Све заинтересоване молим да то имају у виду, чувајући мир у Цркви и мир у својој души.Поред текста последњег предавања, јавности на увид стављам своју радну биографију и своју (делимичну) библиографију. Сав материјал сам на објављивање послао уредништву листа „Жички благовесник“, чији сам члан редакције био донедавно, и који је часопис Епархије жичке.Живимо у доба кад „главе просто лете колико је мисао слободна“ (Александар Баљак). Срећом, то ипак није доба Светог Максима Грка, који је, невин, због грешке у превођењу богослужбених књига с грчког на словенски, преко две деценије провео у тамници, под забраном Причешћа. Због тога и ова брошура. Да се не заборави, а да се опрости. Сваком човеку, кад умре, следује два метра земље за тело (до Васкрсења) и одлазак душе на Суд Божји. Пролазни, смртни и убоги ми сасвим разумемо реч Светог Јустина Ћелијског, који је, гоњен пре II светског рата због „оштрог језика“ (то јест,говорења истине о извесним проблемима у Цркви ), у свом тексту „Ароlоgia de via mea“, рекао да, кад човек

човека гони, мољац мољца гони - и то није страшно, него смешно. Премештен, „по потреби службе“, из богословије у Сремским Карловцима у богословију у Призрену („Да је било богословије на Гаурисанкару, и тамо би ме преместили „по потреби службе“, говорио је отац Јустин), он је могао да каже да, ако је он Јона на броду Србске Цркве, спреман је да га баце у море, само да тај брод заплови светоотачким водама. И пошто живимо после постмодерне, са две хиљаде година искуства Цркве, потписник ових редова не може а да се са извесном дозом аутоироније не односи према свом положају и околностима у којима се нашао, па зато неће подизати свој глас ни „исповеднички“, ни „мученички“, него скромно, „грађански“ и, бар се нада, србски поштено. Неће подизати глас, него ће говорити као у кругу блиских пријатеља. Уосталом, Црква је већа од сваког појединца, и њен мир и напредак значајнији су од свих наших „болова“ и „рана“,и од сваког „подигнутог гласа“, јер је њен Оснивач, Господ Исус Христос, одбијао да виче и подиже глас по трговима (Мат. 12, 19), а потписнику ових редова треба и разумевања и опроштаја од ближњих.У брошури су објављени и извесни документи о мом досадашњем вероучитељском раду.Молим сваког читаоца да не осуђује, него да појми. Смртни и пролазни по себи, а бесмртни и вечни у Христу, тек стишани и смирени можемо проћи кроз замке овога света. Апологетима мог рада поручујем да сам далеко од сваког, поготову хришћанског, савршенства, а оштрим и ученим критичарима ево реч Његошева: А учен си и књижевник, кажу, учио си књигу у Цариград, на некакву Ћабу притврдио, али ти се јошт хоће памети - потежа је ова наша школа!

Школа србска, одељење у Чачку.АуторНа Света Три Јерарха Божја: Василија, Григорија и Јована 2008. године

Р. S. Дана 13. фебруара 2008. године замолио сам архијерејског намесника трнавског да бар ВИДИМ акт о свом разрешењу.Он ме је питао зашто сам РАДОЗНАО, и рекао да ми акт не може показати без одобрења Епископа жичког. Толико о отворености, дијалогу и толеранцији, тако често помињаним врлинама нашег екуменског доба. А ево и мог последњег предавања:

Драга браћо и сестре, помаже Бог!Вечерас, ево, обраћам вам се последњи пут као вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Постављен сам на ово место одлуком епископа жичког г. Стефана (е. бр. 1301. од 12. новембра 1994. године), а ослобођен дужности одлуком епископа жичког г. Хризостома која ми је данас усмено саопштена. Питаћете ме, знам, за узроке овог чина. Ја ћу вам, онолико колико умем и могу, одговорити, трудећи се да моја беседа буде умерена и хришћански јасна. Јер, по речи нашег Првоучитеља, Господа Исуса Христа: „Ја говорих јавно свијету; ја свагда учих у синагоги и у храму, гдје се увијек окупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих“ (Јн. 18,20). Ни ово неће бити беседа у тајности, него објављена, да не би било нагађања.

Ако неко очекује да ћу почети речима Иве Андрића, оним из „Проклете авлије“, да живимо у тешка времена, „кад власт не разликује правог од кривог“, преварио се. Ако неко очекује да ћу одлуку епископа жичког г. Хризостома прокоментарисати стиховима чика Јове Змаја: „Кад не може да душмана свали,/ бар на своме нек срце искали“, и тај се преварио. Ако неко мисли да ћу причати против епископа, и такав греши. Јер, ја знам шта је епископска власт у Цркви Божјој, као што каже Посланица Источних патријараха из 1848. године: „Без епископа ни Црква не може Црква не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола полагањем руку и призивањем Духа Светога, обилан извор свих Тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет.“ Зато ја нећу рећи ништа против епископа, мада се у мом случају можда није испунила реч савета коју је Свети Игњатије Богоносац упутио Светом Поликарпу Смирнском: „Снисходи свима, као што и теби Господ снисходи“. Иако према мени није било снисхођења (у садашњем случају), епископа жичког Хризостома не могу да кудим, јер бих говорио против своје савести. Наиме, био сам сарадник овог архијереја још у доба кад је он био епископ банатски, и кад сам са покојним протођаконом Владиславом Вуловићем писао чланке за наш црквени часопис „Банатски весник“. Средином деведесетих година XX века, посећивао сам уваженог владику Хризостома и разговарао с њим о разним духовним темама. И кад је дошао на Епархију жичку, ставио сам му се на располагање, и као члан редакције „Жичког благовесника“, и као сарадник ТВ Трстеник (касније епархијске Телевизије „Логос“), и као вероучитељ у Чачку. Урадио сам, за ТВ Чачак, први интервју с нашим владиком. Његов епископски рад у мени је увек будио поштовање - јер, он је био човек који ревносно стоји на стражи своје вере, што је доказивао редовним служењем Молебана у Недељу православља, којим се осуђују све јереси, одмереним и чврстим владањем према инославнима, објективним и непристрасним односом према србској политичкој сцени, смелошћу да својим благословом у „Жичком благовеснику“ изнесе јасан став о наказној реформи школства Гаше Кнежевића и да, најхрабрије од свих архијереја, устане у одбрану људског права на слободу и достојанство у доба наметања нових личних карти, с електронским чипом, благосиљајући два скупа, у Краљеву, 2005. и 2006. године и штампајући два броја „Жичког благовесника“ и књигу тим поводом. Зато ви од мене нећете чути реч против епископа жичког г. Хризостома.Али, ипак, поставља се питање - зашто је донета одлука о томе да ја више не будем вероучитељ. Могу само да претпостављам, и да изнесем своје претпоставке, не тврдећи да су апсолутно тачне.Ако је то учињено због довођења на моје место свештеног лица с теолошком дипломом - поздрављам и клањам се, јер свештеници и јесу позвани да народу објављују реч Божју, као његови пастири и учитељи.Ако је, како ми појединци кажу, то учињено због мог става о литургијској реформи (или обнови, како је извесни зову), сви знају да сам ја тај став износио у књигама (зборници „Вечно подне", „ Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ и „Лек бесмртности“, све у издању „Образа светачког“, Београд 2007, и три своје збирке огледа: „Обнова или обмана?/ Литургијска реформа и криза римокатолицизма“, „Света Литургија и Тајна Очинства“ и „Хлеб небески и Чаша живота“, све у издању „Лио“, Горњи Милановац 2007). На веронауци сам избегавао ову тему, бавећи се духовно-моралним питањима, и упућујући

народ да стрпљиво следи одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ и поштује свог епископа и свештенство. Такође, ни у једној од поменутих књига нисам прозивао било кога од чланова СПЦ, од мирјана до архијереја, него сам о литургијским питањима расправљао начелно. Чак и када сам доживео оштар напад у листу „Православље“ од једног умировљеног свештеног лица (које тврди да заговарам некакав „латински“ пост суботом - иако Латини данас посте само на Велики Петак, и сат времена не једу пре причешћа, и клечање недељом - иако нико богословски писмен не клечи у дан Васкрсења), нисам му одговорио јавно, него приватно, јер из руку тог свештеног лица сам се први пут причестио, у јесен 1989. у београдском Ваведењу, а његове књиге и предавања биле су ми путокази на путу ка православној вери, и његова борба за Србство „од Косова до Јадовна“ пример хришћанског родољубља. Зато не верујем да су књиге које сам писао повод за овакву одлуку.Неки веле да је то мој тобожњи утицај на архимандрита Венијамина из манастира Преображења, или његов на мене - обојица смо, кажу, „зилотски“ настројени. Што се оца Венијамина тиче, наша сарадња је почела одлуком епископа жичког г. Стефана (е. бр. 1/3. јануар 1995. године) да се он постави за духовника Православне хришћанске заједнице и Светосавске омладинске заједнице у Чачку, чиме сам и ја био у обавези да се с њим виђам и договарам око делања на њиви Божјој. То ми је била и част и задовољство, као што и данас овог духовника сматрам достојним сином Светих Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, у чијем духу он неодступно стоји на стражи свог ума и срца, своје и народне вере. Уосталом, као вероучитељ, увек сам вам говорио да од Светих Николаја и Јустина нема већих духовника и свештеника у Срба, и да их не може ни бити. Њихов пут треба да нам буде увек пред очима: у вери и моралу, у заветништву и храбрости исповедања. Како су они служили службу Божју и учили народ да се спрема за Свето Причешће - тако и ми треба да творимо, и благослов Божји биће са Србском Црквом и сваким Србином. Зато не верујем ни да је то повод што више нисам вероучитељ.Пошто сам, недавно, без икаквог наговештаја избачен из редакције „Жичког благовесника“, у коме сам, скупа с протођаконом Радошем Младеновићем, својевремено ипак дао известан допринос, а затим ми је и усмено јављено да више нисам сарадник епархијске ТВ „Логос“, неки ме уверавају да је то зато што сам, на известан начин, подржао свештенике Мирољуба Јовановића, Драгана Никитовића и Горана Јанковића у њиховом вапају да им се објасни зашто их премештају с парохија. Не верујем да је и то повод: јер, ја сам људе подржао тако што сам долазио у храм Св. Вазнесења скупа са осталим верницима из поштовања према њиховом свештеничком достојанству и самопожртвовању, а не из пркоса према свом епископу. Два пута сам молио епископа жичког г. Хризостома - једном телефонски, да ме прими на разговор о нашој невољи, а други пут писмено („на коленима“, записао сам у писму) да прими представнике народа - да би се ситуација стишала. И људе на веронауци и све који су ме за нешто питали - преклињао сам да смире страсти да би се наша несрећа мирно разрешила. А да нисам отишао у храм у коме су три србска свештеника себе изглад-њивала ради жеље за разговором с епископом и сведочењем сопствене вере - ја бих био човек никакве савести, или, на старочачанском језику, МУФЉУЗ. Своје свештенике је подржао Чачак, тврдоврат, али поштен, нелицемеран и отворен град, па би било чудно да не будем уз Чачак и Чачане. Чак и да је народ тешко погрешио, зар не треба бити с њим? Јер, и пророк Мојсије је молио Бога да поштеди грешни Израиљ, па и по

цену да он, праведни Мојсије, буде избрисан из књиге живих ако Израиљ не буде поштеђен. И апостол Павле се молио за своје сународнике, па и по цену да сам буде одлучен од Христа - а да се они спасу. Нисам ни Мојсије Боговидац ни Павле Првоврховни. Ја сам само православни Србин из Чачка, Владимир Димитријевић, који је желео и жели црквени мир и слогу, више од свега на свету, али се и трудио да свагда буде син свога народа.Зато вас молим: немојте се бунити и протестовати због тога што више нисам вероучитељ. Богу сам благодаран што сам то био тринаест година, и што сам овде упознао све вас и многе друге. Неки су отишли свештеничким, неки монашким путем. Неки су се овде упознали и венчали (ево, данас је свадба Радисава и Сунчице, нашег брата и сестре у Христу). Библиотека „Свети Пајсије и Авакум“, коју смо скупа градили од 1994. године, ускоро ће бројати 2000 чланова. Заједно смо учили реч Божју - и ви мене, и ја вас. Молили смо се једни за друге, ишли у србске светиње, читали у храму псалтир за Косово, носили помоћ на Косово и у Свету Петку код Раванице, помагали сиротињи, уређивали наш храм - слава Богу, било је много лепо! Трудио сам се да говорим реч Божју и Светих Отаца, а не своју. Ако сам се о неког грешио или рекао нешто неразумљиво и нетачно - праштајте! Слаб сам и грешан, и себе сам често осећао као магарицу пророка Валаама, као оног ко говори истину, иако не живи словесно хришћански у потребној мери. Овде, на веронауци, упознао сам и своју супругу - и то ми је награда Божја. Овде, на веронауци, срео сам на стотине дивних људи - вас, драга браћо и сестре - и то ми је награда Божја.Увек сам вас учио да поштујете наше свештенство и монаштво. Цитирао сам вам беседу оног владике који је рукоположио проту Матеју Ненадовића, и рекао држећи се за камилавку: „Народе, ко је на ову капу лај'о, довека се кај'о!“ И данас то кажем - поштујмо свог епископа и свештенике и живимо хришћански, не заборављајући да бранимо своју веру, јер она брани нас.Нека нам вечни узори буду Мајка Божја и свеци србски, од Светог Саве до Светог Николаја и Јустина. Нека нам узори буду Свети Пајсије и Авакум јер „нема вере боље од хришћанске, /Срб је Христов, радује се смрти!“ (Пошто је Христос смрт победио, а ми смо Његови сапобедници.) После свих ових година, предавања која сам одржао, књига које сам написао и приредио, славим Бога за све, захваљујем чачанском свештенству на сарадњи, овчарско-кабларским манастирима на молитви и благослову, покојном оцу Сави из Вазнесења на духовном очинству, епископу жичком Стефану на постављењу за вероучитеља и епископу жичком Хризостому (коме сам свагда на располагању) на досадашњој сарадњи. Вама, браћо и сестре, хвала на трпљењу и стрпљењу, на љубави и доброти, на најлепшој пажњи и узајамности - на свему, заиста! И даље слушајте и читајте реч Божју, узрастајући у Христу, и певајући Богу у срцима својим. Јер, како рече она богомољачка песма:Певаћемо Богу без престанака, Бог је бољи нег̀̀ тац и мајка!Господе, опрости и помози! Слава Богу за све!<< Тако сам се растао од своје вероучитељске дужности. Није ту било никаквог „кукања“.Што се тиче „Барберинијевог кодекса“, озбиљна литургичка литература упућује на чињеницу коју сам поменуо у интервјуу: „Богослужбена употреба тзв. „Барберинијевог кодекса“, у коме је сачуван скоро цео текст оновремене Литургије, садржи упутства о ТИХОМ ЧИТАЊУ СВЕШТЕ-НИЧКИХ МОЛИТАВА“. Уопште нисам тврдио да је напомена „тајно“ у том рукопису

„СВУДА“ и „ДОСЛЕДНО“ спроведена. Што се незналица и незналаштва тиче, Роберт Тафт у свом огледу „Да ли је у раној Цркви била традиција да се литургијске молитве наглас читају?“, каже: „Упркос Јустинијановом пропису, од VIII века византијски литургијски коментари и рукописи сведоче о напуштању раније традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Barberini Gr. 336 (око 750.г.) Божанствена Литургија је имала одломке који су указивали да молитве треба читати тихо (или у себи). Глава 39 византијског литургијског коментара познатог као „Protheoria“ (око 1085-1095.) потврђује не само да је Јустинијанова битка била изгубљена, него и да је анафора изговарана тихо (или у себи) изазивала недоумице и незадовољство међу вернима: „Неки од сабраних збуњени су и забринути, и питају: „Шта све ово значи? Зашто свештеник шапуће у себи? А они хоће да знају о чему су те молитве“ („Вечно подне, Образ светачки, стр. 569.) Ако је то тако (а јесте, бар по Тафту, Лују Бујеу и осталима који су се бавили овим питањем), зашто се незналаштво приписује мени, а не њима? Баш зато што себе не сматрам ЗНАЛЦЕМ, трудио сам се да своје одговоре госпођи Диковић заснивам на студијама оних који нешто ЗНАЈУ.Јасно је да је тихо читање олтарских молитава у доба Светог Саве било уобичајено. То се види и из напомене о хиротонији епископа и рукополагању свештеника и ђакона, које је номоканонско тумачење петог правила Лаодикијског сабора: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, НЕ ИЗГОВАРАЈУ СЕ МНОГО ГЛАСНО, ДА СВИ ЉУДИ ЧУЈУ, НЕГО САМО ОНИ КОЈИ СУ УНУТРА СА АРХИЈЕРЕЈЕМ СВЕТИТЕЉЕМ (подвукао В.Д.) Дакле, ако су се ове молитве, којима се обавља посвећене у клир, и које су преимућствено свецрквене молитве, ТИХО изговаране, то је јасно и за остале литургијске молитве које чита свештеник. (Овде, као што видимо, „ТИХО“ не значи „У СЕБИ“ него да их чују они који су у олтару, дакле САСЛУЖИТЕЉИ, што је сасвим логично.) У србском служебнику из 13. века, који се од 1892. налази у Петрограду, ГПБ,q.p. I (а микрофилм у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије), види се да свештеник молитву 1. антифона чита тајно, и 2. антифона и 3. антифона; и молитву Малог входа, и молитву Трисветога; и молитву усрдног мољења; и молитву Херувимске песме; и оно пред речи установљења („А тако и Чашу по вечери, говорећи“), и молитву „Теби предајемо сав живот наш, и наду“... Онде где нема напомена „тајно“, види се посредно да је баш ТИХИМ ГЛАСОМ. (Рецимо, иде: „Још Ти приносимо ову словесну службу за почивше у вери...“, после чега је нагласак да се „Особито за Пресвету...“ изговара ВИШИМ ГЛАСОМ, то јест возгласно, као и данас.)На питање о томе „да ли литургијске промене које поједини намећу СПЦ имају икакве везе са богослужбеним реформама које су у римокатоличкој сркви наступиле после II ватиканског концила завршеног 1965. године?“ рекао сам: „ПОСРЕДНО ДА, НЕПОСРЕДНО НЕ“, а „нову врсту унија-ћења“ нисам споменуо у вези са Србском Црквом, него са римокатоличким покушајем да нагласе своју потребу „за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције)“. Да је екуменска политика II ватиканског концила баш таква, православнима је добро познато. Ево шта пише Владислав Петрушко у свом огледу „Католицизам о екуменизму и Православљу“ („Православна Црква и римокатолицизам /Од догматике до аскетике“, Лио, Г. Милановац. 347-350.):

>>Римокатоличка црква није члан Светског савета „цркава“, мада делимично учествује у раду појединих комитета истог. Па ипак, Ватикан не само да сматра да је екуменска делатност допустива, него је и подстиче. Али, поимање екуменизма у католичкој цркви има своје посебности. Опште претпоставке реформисаног погледа Католичке цркве у вези са проблемом екуменизма биле су дате у одредбама II Ватиканског концила „О екуменизму“.Овај документ не само да афирмативно оцењује екуменски покрет у целини, него и објављује да је он поникао „по дејству помагајуће милости Светога Духа“. Овде се примећује да у „том покрету ка јединству учествују они који призивају тријединог Бога и исповедају Исуса као Господа и Спаситеља, и то не само као појединци, него уједињени у Заједнице, у којима су чули Еванђеље и које они називају Црквом својом и Божијом. Уз то скоро сви они, макар на различите начине, стреме ка Једној и видљивој Цркви Божјој, која би била заиста васељенска...“У исто време тврди се да је „ Господ Христос створио једну и једину Цркву, мада многе хришћанске Општине сматрају себе истинским наслеђем Исуса Христа...“ Том „једином Црквом“ концил сматра, природно, Римо-католичку цркву и, полазећи од тога, одређује како католик треба да се одно-си према екуменском покрету.Одредба излаже традиционални католички поглед о примату папе као наследника апостола Петра. Црква се схвата као она којом „управљају апостоли и њихови наследници, управо епископи са наследником Петровим на челу“.У одредби се тврди да су се „не мале Заједнице одвојиле од пуноте општења Католичке Цркве,каткад не без кривице људи и са једне и са друге стране. Оне који се сада рађају и живе у таквим Заједницима вером у Христа не можемо окривљавати за грех подељености, и Католичка црква их грли са братским уважавањем и љубављу. Јер они, који су примили истинско крштење и верују у Христа, налазе се у некаквом, макар и непотпуном општењу, са Католичком црквом. Наравно, разне разлике између њих и Католичке цркве по питањима вероучења, каткад и дисциплине, као и устројства Цркве, представљају, препреке које настоји да надиђе Екуменски покрет. Па ипак, оправдани су вером у крштење, сједињени са Христом и, према томе, по праву носе име хришћана и синови Католичке цркве их с правом називају браћом“.II Ватикански концил, за разлику од претходних убеђења католицизма, признаје неку делимичну „благодатност“ других хришћанских друштава: „... Од добара и истина чијом се целокупношћу саздава и оживотворава сама Црква, неке, чак многе и веома вредне могу постојати ван видљивих области Католичке цркве“. Са извесним оградама признаје се и присуство благодатних тајни ван Католичке цркве: „Такође код наше браће, раздвојене од нас, постоји не мало свештенодејстава хришћанске религије која, на разне начине, у складу са различитим положајима сваке Цркве или Заједнице, без икакве сумње могу да рађају благодатни живот и треба признати да она могу отворити приступ спасењу“.Коначно, концил признаје спасоносно значење других хришћанских друштава. Међутим, оно се показује као могуће само због извесне мистичке повезаности са Католичком црквом као једином која има пуноту благодати. „Те Цркве и Заједнице од нас одвојене, мада верујемо да пате од извесног недостатка, нису лишене значења и вредности у тајни спасења. Заиста, Дух Христов не одбија да их користи као средства спасења, чија сила происходи из саме благодати и истине, поверене Католичкој цркви.“ Али: „Само кроз Католичку цркву

Христову, која је за све заједничко средство спасења, могуће је добити сву пуноту спасоносних средстава. Ми верујемо да је Господ сво богатство Новог Завета предао само Сабору апостола, чија је глава Петар, с тим да би на земљи створио једно Тело Христово, у које треба да уђу сви који на неки начин припадају народу Божијем“.Пошто II Ватикански концил екуменски покрет схвата као процес уласка свих других хришћанских „ Цркава и заједница“ у крило Католичке цркве, он „саветује све верне католике да разликују знаке времена и активно учествују у екуменској делатности“. Притом концил под екуменским покретом подразумева све акције усмерене ка уједињењу хришћана, то јест њиховом сједињењу са Католичком црквом, управо: „Све што служи да се уклоне речи, судови и дела која по правди и истини нису у сагласју са положајем наше одвојене браће и који на тај начин отежавају узајамне односе“. Продубљивање дијалога и контаката између конфесија, по мишљењу учесника концила, треба да приведе заједничкој молитви.Тај процес треба да се заврши овако: „На тај начин, постепено, надишавши препреке, које сметају савршеном црквеном општењу, сви хришћани ће се сабрати око једног савршавања Евхаристије у јединству једне и јединствене Цркве, у оном јединству које је Христос од почетка дао Својој Цркви које, верујемо, неодузимљиво почива у Католичкој цркви“...Такође, уједињење свих хришћана у крилу Католичке цркве од стране учесника концила схвата се као очување специфичности сваке конфесије: „Нека свако у Цркви, чувајући јединство у оном што је неопходно, у складу са њему датом службом, очува своју слободу како у разним пројавама духовног живота и дисциплине, тако и многликости литургијских обреда, па чак и богословској обради истина Откривења...“Ипак, као средство које погодује „бетонирање“ свих у јединствену Католичку цркву, концил предлаже „обнову“, другим речима - мо-дернизацију свих страна црквеног живота: „...Та обнова има посебно екуменско значење. Разни видови живота Цркве, у којима се та обнова већ дешава, какви су библијски и литургијски покрет, проповеди Речи Божје, катихизација, апостолско служење световњака, нови видови религиозног живота, духовни живот у браку, учење и делатност Цркве у социјалној области, треба сматрати залогом и добрим знамењима која предвиђају успешан развој екуменизма“.То објашњава улогу коју црквени модернизам има у екуменским плановима Ватикана. Модернизам по правилу доводи до брисања и потирања, као и нивелације, црквених традиција, што значајно олакшава екуменски дијалог на темељу који је поставио католицизам. Мо-дернистичке тенденције које се активно развијају у Католичкој цркви после II Ватиканског концила сада постоје и у извесним православним круговима. Природно је да то привлачи пажњу католичке стране јер их ови сматрају највероватнијим партнерима у екуменском дијалогу у духу II Ватиканског концила.Конституција „О екуменизму“ допушта католицима не само да са другим хришћанима учествују у екуменској молитви, него им допушта чак и заједничко служење Светих Тајни: „У неким нарочитим случајевима, на пример, приликом молитава „о јединству“ и на екуменским скуповима допушта се, штавише - пожељно је да се католици ради молитве здружују са својом одељеном браћом“.„Светотајинско општење не треба сматрати средством које се неопрезно примењује ради успостављања јединства хришћана. На тај начин, Католичка црква је спремна да компромисно допусти светотајинско општење са

„одвојеном браћом“, мада то нарушава логику католичке еклисиологије, па и саму ватиканску концепцију екуменизма.Такво општење у Тајнама сабор допушта кад су у питању православне и древне дохалкидонске цркве: „Пошто те Цркве мада и одвојене од нас, поседују истинске свете Тајне, нарочито по сили апостолског прејемства, Свештенства и Евхаристије, којима су они на најприснији начин до сада сједињени с нама, извесно општење у Тајнама, у одговарајућим окол-ностима и по одобрењу црквених власти, не само да је могуће, него је и препоручљиво“. Ово становиште концила не може се сматрати непротив-уречним с обзиром на то да је већ било декларисано да је пунота Тајни могућа тек у Католичкој цркви и да је могућа само једна Црква и једна Евхаристија.Уопште, према Црквама Истока католичка црква проглашава веома шроку слободу. У конституцији „О екуменизму“, на пример, говори се : „... Цркве Истока, сећајући се неопходности јединства све Цркве, могу да се управљају својим сопственим правилима, као онима која више одговарају добру њихових душа“. Штавише, концил допушта чак и најшири богословски плурализам ради могућег поновног сједињења источних хришћана са католицима: „Исто што је горе поменуто о законитој разноликости, може се такође рећи и кад су у питању различити богословски методи излагања вероучења. У самој ствари приликом истраживања истине Откровења на Истоку и на Западу примењују се различити методи познања и исповедања божанских тајни. Зато није чудно што је неке стране Откривене Тајне боље усвојила и у лепшој светлости изложила једна страна у односу на другу, тако да различите богословске формулације треба неретко назвати пре онима који се узајамно допуњавају него оним које се узајамно искључују.“На тај начин, Католичка црква допушта и подстиче екуменски покрет, па ипак, доживљава га сасвим једнозначно као процес интеграције свих хришћана у своје окриље. Управо то је разлог због кога Католичка Црква није члан Светског савета цркава, јер дијалог на равној нози са осталим хришћанским конфесија католичка црква не прихвата.<< То каже Владислав Петрушко. И ја сам о новој врсти унијаћења говорио кад је у питању постконцилска стратегија Ватикана у односу према православнима, а нисам говорио о унијаћењу у Србској Цркви.На примеру богослужбених последица II ватиканског концила и лефевристичког раскола у римокатолицизму, покушао сам да покажем какве су опасности ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПОГРЕ-ШНИМ ПРЕТПОСТАВКАМА НАУЧНИКА - ЛИТУРГИЧАРА. Катастро-фалне исходе таквих експеримената сада покушава да уклони папа Бенедикт XVI, чија књига „Дух Литургије“ говори о разлозима за „РЕФОРМУ РЕФОРМЕ“ и у којој папа Бенедикт XVI (за мене, свакао, јересиарх, а не православни епископ; али, учен и озбиљан човек) јасно каже да ЛИТУРГИЈА ОСТАЈЕ ЛИТУРГИЈА САМО ДОК СВЕШТЕНИК НЕ МОЖЕ ДА МАНИПУЛИШЕ ЊЕНИМ СПОЉАШЊИМ ЕЛЕМЕ-НТИМА. Оно што епископ Атанасије покушава да прећути је чињеница да су данашњи литургичари - модернисти у Православљу под непосредним утицајем римокатоличких модерниста. Поменуо сам Николаја Афанасјева, Петра Василијадиса, Павла Кумаријаниса (који извештава о реформи Литургије у Грчкој на римокатоличким литургијским форумима). Такви православни модернисти, кажем у интервјуу, „прихватили погрешне закључке западних научника и сада покушавају да их наметну Православној Цркви“. То је права истина; Петар Василијадис се, рецимо, потпуно слаже с

англиканским литургичарем Хјуом Вајбруом, који сматра да је „невероватно да евхаристијска пракса (православних, нап. В.Д.) остане иста и у веку и у миленијуму који наступа“ (XXI веку и III миленијуму, нап. В.Д.), што се види у Књизи Петра Василијадиса: „Lex orandi / Литургијско богословље и литургијски препород“, Каленић, Крагујевац 2006. стр. 13. Павле Кумаријанис сматра језуиту Роберта Тафта врхунским ауторитетом у области обнове литургијског дијалога пре Анафоре, а другог језуиту, Мигела Аранца, стручњака за „првобитно место свештеничких молитава јутрења и вечерње“, итд. (види Кумаријанисов текст „Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: споран покушај литургијске реформе“ у „Видослов“, бр. 14/2007, стр. 94).Што се тиче братије Новог Скита, реч је заиста о криптоунијатски орјентисаним модернистима, а не о некаквим узгајатељима „паса за вођење слепих особа“. Пре свега, ти „полуобраћеници“ у Православље литургијски прослављају римокатоличког прелешћеника Фрању Асишког као „православног“ свеца, а у храму Премудрости Божје имају фреске (за сад, још без ореола) папе Павла VI, англиканског надбискупа Мајкла Ремзија, часне сестре Терезе Бојаџију (тзв. „Мајке Терезе“) и Дороти Деј. У овом друштву, нашли су се (на фрескама Новог Скита): патријарх цариградски Атинагора, монахиња Марија Скобцова, и свештеници Александар Мењ, Александар Шмеман и Лав Жиле. Новоскитски „племенити трудбеници“ веома се труде око свих врста модернизма и екуменизма које човеку могу пасти на памет. На све нападе „конзервативаца“ одговарају да имају право да обнове монаштво и литургијски живот у складу са законима нашег доба. Поред калуђера, који се шеткају по манастиру и околини у џинсу и са скуфијицама на глави, и калуђерица Новог Скита које уопште не покривају главе, ту је и друштво „Пријатеља Новог Скита“ (брачници, који, наводно, живе монашким животом). О свему овоме се штошта може сазнати на http://www.newskete.comНе баве се „измучени Американци“ само псима-слепчовођама. Напротив! На њиховом псопоклоничком сајту „dogsbestfriend.com“ сазнајемо да се они баве и другим врстама дресерских послова. Поред узгајања немачких овчара као водича, они вежбају и све друге врсте кучића у „основној послушности“ (basic obеdience). Отац Марко Новоскитски нас, рецимо, о мистици односа са псом поучава: „Морамо превазићи наше неразумевање тога шта су истинске потребе пса/.../ Важно је да обратимо пажњу на то шта нам пас каже, јер пас не може да говори да би нам саопштио своје потребе“. У саветима за васпитавање пса, велика пажња се посвећује њиховој социјализацији (псима је потребан вођа, кога новоскићани зову „алфа“.) Фрањевачки хуманизам новоскићана огледа се у њиховој тврдњи да се пас током дресуре не сме претварати у робота, него да у њему треба уживати. Ипак, вежбање помаже да „човек ужива у псу и пас у човеку“. Ту су и савети о псу који расте, и који пролази кроз својеврсни „пубертет“: тежи независности, доминацији, итд. Рекламирајући свој серијал „Гајећи пса с монасима Новог Скита“, калуђери New Age се препоручују: „Један од циљева ове серије је да надахне власнике да одвоје време довољно за изградњу здравог односа са сопственим псом. Нудећи јединствену визију везе човек-пас, желимо да подстакнемо и мотивишемо власнике на истраживање дубоких димензија присутних у односу са псом“.Монаси Новог Скита су до сада објавили и низ поучних књига: „Како да будете најбољи пријатељ псу: класичан приручник дресуре за власнике паса“; „Уметност узгајања куца“; „Божански пас: монашки пут за срећног послушног пса“; „Ја и пас“...Гречен Вилер из друштва за заштиту животиња „The Ark

Trust“, каже да њихове видео поуке „охрабрују везу између човека и његовог најбољег пријатеља засновану на поштовању и дивљењу“, и додаје: „Браво за монахе Новог Скита због презентације интелигентног и саосећајног приступа разумевању и општењу с тим чудесним створењем какво је пас“. На сајту „измучених Американаца“ налазе се и „духовни“ одговори на питања каква су: „Како да ме куче слуша у свим околностима?“, „Како се изборити са псом који једе све живо?“, „Како спречити пса да копа по дворишту због чега комшија зове „animal control“?“ „Најљупкије“ од свих питање на које Новоскићани одговарају је како спречити осмомесечну куцу да пишки од среће кад муж њене газдарице дође с посла („ Every time my husband comes home from work she gets so excited thаt she pees on the floor“ вели дама). Новоскићани упозоравају да викање на кују и гурање њене њушке у урин никуда не води. Треба бити пажљив, и ствари решавати постепено.Зашто се овако дуго задржавам на псопоклонству новоскићана? Зато што њихова делатност није само „племенити труд са животињама да се помогне слепој браћи за које је Христос такође страдао“, нити је реч о „дресираним псима за преношење порука и поште“, које је благословио „свети Игуман“ неког манастира с „православног истока“. Реч је о ПСОПО-КЛОНСТВУ АМЕРИЧКОГ ТИПА, о чему сведочи чињеница да су за ТВ канал „Animal Planet“  новоскићани урадили серију „Божанствени пас“ (Divine Canine), чије је емитовање почело 16. априла 2007. Да православни калуђер који се бави реформом Божаствене Литургије, назове пса „божанским“ - то је, по мени, New Age по примућству, и нема никакве везе са предањским монашким животом и псима у манастирима Истока. Новоскићани су, дакле, људи који славе Фрању Асишког, на фрескама сликају ПавлаVI и Мајкла Ремзија, баве се псопоклоничком комерцијалом и - реформишу православно богослужење. О њиховој реформаторској работи са разумевањем је писао протопрезвитер др Владимир Вукашиновић са Богословског факултета СПЦ у Београду, у својој књизи „Литургијска обнова у XX веку“ (стр. 141-147). Ево шта он каже о Новоскићанима и њиховој реформи:>> Истинска литургијска реформа не сме да буде пуки повратак на пређа-шње форме богослужења које је литургичка наука својим историјским и компаративним истраживањима открила. Она увек мора да буде мотивиса-на и вођена жељом да се на уму, пре свега, има добробит верних, њихово на-предовање у црквеном животу, њихово пуније учествовање у животу Цркве - дакле, пастирским приступом.Сами монаси свој рад доживљавају као реформу (одстрањује непра-вилности и реаранжира основне елементе служби на једноставнији, инте-грисанији и разумљивији начин), рестаурацију (враћа у употребу одређене концепте, идеје, идеале, одлике и праксу древних центара - Јерусалима и Цариграда) и обнову (враћа животодавну силу службама - такве нам службе дају нови живот, оне нас обнављају, веле они). Треба истаћи да оци монаси из Новог скита сматрају да њихова верзија реформе није коначна и једина./.../ Првобитна намера реформе јесте пастирска, односио за циљ има при-лагођавање богослужбеног живота Цркве савременим условима и потреба-ма. Она, како они сами истичу, не произлази из неког сувопарног и безначајног бављења историјом и пуког философирања, него је покреће истинска љубав за духовну добробит и узрастање верних. Она почива на научним истраживањима и резултатима до којих се дошло на пољу литургике. Угаони камен ове реформе

јесу научници литургичари и њихова истраживања, што се на многим местима истиче.Реформе се врше на основу новооткривених података и из њих изведе-них закључака. У А Воок оf Prayers се експлицитно каже да основу рефор-ме и рестаурације које се спроводе представљају научни резултати што су их на пољу компаративне литургике донели првенствено оци језуити: Хуан Матеос, Роберт Тафт и Мигуел Аранц, сви у своје време повезани с Понти-фикалним оријенталним институтом у Риму. Такође се, додуше у мањој мери, помињу и Александар Шмеман, Алкивијадис Каливас и други. Када је реч о реформи јутрења, напомиње се да је она изведена на основу ре-зултата истраживања и савета оца Хуана Матеоса. Исто је и са литургијом. Тафт, Матеос, Каливас, као и Шмеман, Јанарас и Аранц, помињу се и поводом обнове служби Страсне седмице./... /Византијски обред није богомдана хармонична целина, него је хибрид састављен из више извора, који нису сви подједнаког квалитета, а ни сами резултати фузије нису увек савршени. У сваком случају, обред је превише компликован.Монаси Новог скита мисле да претерана сложеност онемогућује све верне да у потпуности учествују у животу Цркве и то постаје привилегија експерата. Квалитет текстова није уједначен и варира од случаја до случа-ја, а квантитативно, као што смо рекли, они су преопширни. Решење није скраћивање у оквирима данашњих служби. Сама структура служби мора бити преиспитана и пресложена да би се новим моделима, мотивисаним пастирском бригом, боље изразила истинска потреба верних.Овај приступ наслеђеном поетском материјалу православне химно-графије одликује, за богословске кругове, веома ретко квалитативно вред-новање. Оци Новог скита указују да постоји неколико проблема на које наилазимо појући и читајући службе. Прво, код одређеног броја аутора јавља се непознавање историјских околности, односно објективних факата веза-них за смрт прослављеног. Тада се често прибегава општим решењима и почињу да владају неинспирисана настојања побожног уопштавања. Прин-ципијелно постоји проблем мањег квалитета новије химнографије, пошто су потоње форме највећим делом робовски формиране по угледу на своје претходнике. Такође су оци новоскићани настојали да сва терминолошка и богословска решења која се не уклапају у здрав ток православне побожно-сти одстране и замене одговарајућим. Монаси много пута указују на велики степен суштинског непознавања литургијског живота код православних хришћана. Познавање спољашњег слоја обреда - начина вршења служби, комбиновања мноштва фактора и извора који конституишу богослужења, постоји, али познавање њихове унутрашње логике, историјског развоја, богословске поруке недостаје. Наравно, познавања компаративне литургике скоро да и нема, чак се и по-треба за нечим таквим много пута радикално доводи у питање.Познавање свега тога показује у коликој је мери изворна лепота обреда, која се не састоји толико у спољашњем колико у унутрашњем, у поруци што је закомпликована спољашност умногоме сакрива, потиснута, осенче-на небитним. /.../Монаси Новог скита су се у свом подухвату реформисања литургијских служби сусрели и са значајним питањем литургијског језика. Химнографија и молитве које су они преводили благочестиве су, богословске, поетске и дидактичке.

Услед тога се при превођењу врши фино нијансирање језика и стила: од прецизних теолошких термина и исказа до слободнијих, поетски распеванијих слика и решења. Преводиоци су се сретали с многобројним проблемима. На првом месту, дословно превођење текстова показало се у потпуности неодговарајућим. Како сами кажу, потпуна и дословна адекватност превода неизбежно је доводила до нарушавања надахнутости и динамизма изворника.Зато се приликом превођења тражио поетски језик, а не слепо, реч за реч превођење. Многи су текстови, у правом смилу те речи, изнова састављани приликом превођења. Укорењеност у литургијски живот Цркве била је суштински предуслов за такво дело.Питање литургијског језика се не разрешава само на нивоу говорни је-зик - традиционални језик богослужења. Друго питање које искрсава јесте: која врста говорног језика одговара богослужењу Цркве? Да ли је то свако-дневни, говорни језик (овде не треба подразумевати вулгарни говор улице или примитивни језик таблоида) или богослужење треба оденути у неке уз-вишеније језичке форме? Оци новоскићани су на то питање одговорили својим преводима - у њима је у потпуности избегнут овај вештачки, нежи-вотни језик који само продубљује амбис између молитве и свакодневног живота, између духовности и свакодневице.Истински литургијски језик је за ове преводиоце језик који је у стању да библијске и отачке идиоме из-рази тако да они буду разумљиви просечно образованој особи.Приликом превођења химнографског материјала мора се имати у виду и начин на који ће се он употребљавати - црквена музика. Стога је посебна пажња поклањана певљивости текстова.Оци Новог скита истичу да су током векова манастири били извори литургијског стваралаштва, обнове и развоја, па нема разлога да они то и са-да не буду. Поготово треба да се преиспита монашки и парохијски однос према богослужењу.Противници литургијске реформе у Православној цркви с посебним згражавањем гледају на оце новоскићане који су промотери те реформе иако су монаси (а монаси су, по њима, ео ipso љубитељи дугих служби). Тако оптужујући монаштво, превиђају две ствари. То је, на првом месту, суштинска слобода и велики степен самосвојности у формулисању и изра-жавању литургијског живота коју су током векова имали велики монашки центри. Друго је динамичка суштина односа монаштва и богослужења, стваралачки гениј који су монаси много пута показивали бавећи се бого-служењем.Оци Новог скита имају и драгоцену врлину самокритичности. С пра-вом увиђају да се део савременог монаштва претворио у нешто сасвим су-протно од тог изворног идеала. Оно је постало најревноснији чувар и конзерватор исте оне стварности коју је некада тако надахунуто стварало и развијало.Због тога монаштво мора да се врати тим изворним вредностима и поново открије такву своју улогу у Цркви.Као што се и могло очекивати, рад монаха из Новог скита наилази на велики отпор и жестоке критике. Оци сматрају да се у лику њихових опоне-ната појављује својеврстан музејски вид ума, ум који је у френетичној по-трази за сигурношћу. Људи који се критизерски осврћу на њихов рад то чине на нефлексибилан начин, заокупљени су сопственим страхом од другачијег, у настојању да се одупру свакој промени.Одређени елементи хришћанских заједница свако настојање да се критички, на основу факата, преиспита богослужење доживљавају као претњу и то покреће аларм на узбуну. Промотере

промена тада обично квалификују као безбожне.За многе православне сами појмови реформација, рестаурација, ревизија и обнова јесу истински табу.По мишљењу новоскићана, до оваквог жестоког отпора реформи долази због претеране и погрешне везаности за прошлост, која генерално одликује православне хришћане, и третирања Светих отаца, тих личних присустава прошлости, на неадекватан, идолатријски начин, затим због генералног недостатка образовања на пољу литургике, опште духовне кризе епохе и незаинтересованости за стварни живот Цркве, као и мноштва личних психолошких препрека.Монаси из Новог скита добро знају да се литургијска реформа не може извршити без активног учешћа епископата. Зато критички гледају на ставове неких епископа поводом овог питања. Поједини епископи дожи-вљавају покушај реформе богослужења као личну увреду, негирање сопствене власти и моћи, непослушност Цркви. Они, како кажу оци из Новог скита, чувају Цркву као музеј, уместо да покушају да је воде као живо тело. Појединачни напори одређених епсикопа да измене ситуацију наилазе на негативне реакције код других, а то не би смело да буде тако.Епископи треба да пронесу литургијску обнову, али за то морају бити одговарајуће припремљени образовањем и постојањем личног интереса. Веома је битно да раде на формирању групе експерата, да стекну стручњаке из свих поддисциплина ове области који ће им помагати. То истовремено подразумева да се начин функционисања локалне црквене заједнице мора вратити изворном моделу - где би презвитери (образовани и квалификова-ни) представљали саветодавно тело, а верни народ имао истинско право, укорењен у животу Цркве, да прихвата одлуке црквене власти. Будућа и евентуална сагласност свег православног епископата - често помињана те-за - као предуслов литургијске реформе за оце из Новог скита није довољ-но добар разлог који би нас ослободио обавезе да радимо сада и овде на обнови богослужбеног живота./.../Монаси Новог скита сматрају да је реформа богослужења неизбежна и она се, у ствари, незванично стално дешава. Свештеници по парохијама и монаси у манастирима, осим ретких изузетака, врше своје варијанте слу-жби предвиђених типиком. То су, дакле, већ реформисане службе. Али на-чин на који се то одвија није исправан. Реформу не би смели да воде, као до сада, мотиви прагматичне природе, појединачног укуса или хира, него це-лосно, здраво, научно и пасторално утемељено делање.Треба поћи од чињенице да су службе које имамо далеко од савршених и да се морају критички преиспитати. Није проблем само у самим тек-стовима и песмама него у начину на који су они организовани, поређани - у њиховој архитектури.Обнова никада није била лака - то је поука историјског искуства Цркве и на то нас подсећају ови монаси. Посебно је тешка ситуација данас у православном свету. Читаво мноштво фактора који су се уткали споља и из-нутра у живот Православних цркава отежава ту очекивану обнову и чини је скоро немогућом.Ситуација ипак није безизлазна:„Источне цркве посебно нису [...] припремљене да зароне у дуго потребну литургијску обнову. [...] Када се узме у обзир овај општи и упорни начин мишљења (који се противи свакој обнови, прим В. В.), изгледа да не постоји начин на који би се конкретни званични покрет што би довео до литургијске обнове могао десити. Појединци и поједине заједнице стога треба да буду они који ће са знањем и разумно, али и одважно, покренути ову обнову, јер предање

је увек и свуда одликовао текући процес промене и прилагођавања који је рађао нове и различите видове изражавања и стога чувао извор живота [...] од потпуног сушења.О реформи коју су спровели оци из Новог скита тешко је данас донети суд. То је узроковано многобројним разлозима. На првом месту, чињеницом да је она у процесу, односно да траје, да се развија и да тек треба да донесе своје плодове. У сваком случају, онај е добродошао феномен јер на ипак ква-литетан начин позива и поборнике и противнике литургијске реформе да ду-бље промисле и богословски сагледају проблематику којом се она бави.<<Ево како Новоскићани служе Свету Литургију (нав. дело, стр 137-138):>> A Service Book: The Divine Liturgies of the Orthodox Catholic Church according to the use of New Skete јесте служебник који садржи литургије Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог, Светог Јакова Јерусалимског и Литургију пређеосвећених дарова. Књига је изашла 1978. године и обухвата прерађене текстове који представљају начин служења у Новом скиту. То је својеврстан амалгам древних литургијских форми и облика и савремене праксе.The Divine Liturgy је служебник објављен 1987. године. Представља потпуну ревизију претходног служебника.The Divine Liturgy of our Father among the Saints John Chrysostom обја-вљена је 1994. године и представља превод textus receptus ове литургије стилом и језиком братства новоскићана. Ово, ипак, није само превод - у књизи се појављују и одређене интервенције и измене. То су: смањење бро-ја и дужине рубрика, уклањање атрибута тихо пред текстом молитава које су се доскора махом читале у себи, а сада их све већи број свештеника ши-ром света произноси наглас, стављање у заграде специфичности локалних пракси, замењивање и преношење одређеног броја молитава у текст ове ли-тургије. (Познато је да је одређен број молитава током времена прешао из Василијеве у Златоустову литургију. На основуБарберинијевог кодекса оци новоскићани су вратили молитве приписане Златоусту на њихово изворно место, и то: молитву приношења, малог входа, Трисвете песме и заамвону. Молитву главоприклоњења након Оченаша заменили су молитвом из Пре-ђеосвећене литургије која, по њиховом мишљењу, више одговара месту. Молитву трећег антифона су ставили на место првог; након речи институције вратили су „Чините ово у мој спомен“, које је током времена на необјашњив начин испало из текста; избацили су молитву трећег часа пред епиклезом и додали више заамвоних молитава које одговарају разним празницима.)The Divine Liturgy of our Father among the Saints James of Jerusalem је новоскитска варијанта ове литургије објављена 1996. године. Она се у Но-вом скиту често служи уместо Василијеве литургије током недеља великог поста.Евхаристија представља центар живота за заједницу Новог скита и стога је њеној реформи посвећена посебна пажња. Литургија започиње у средини храма где се налази стални, велики амвон. На западној страни амвона је столица за предстојатеља, а на источној налоњ - оба су окренута истоку. Са обе стране столице предстојатеља могу да се поставе столице за са-служитеље. Исти распоред важи за архијерејске службе. Литургија почиње на амвону и ту се одвија њен први део - служба речи. Олтар има функцију само за служење евхаристије у строгом смислу те речи.У олтару је часна трпеза на којој се налазе само Јеванђеље (или цело Свето Писмо) и ручни крст. Свеће су иза трпезе на посебном свећњаку, а служебник се полаже на мали налоњ поред трпезе. Дарохранилница је на жртвенику који је у

посебној просторији. Крст је литијски и стоји иза трпе-зе. У апсиди је трон са сапрестољем. Постоји посебна соба за облачење, која се налази на западној страни храма.Све се молитве, осим посебно назначених, изговарају наглас. Оне које се говоре тихим гласом читају се тако да их чују саслужитељи.Литургије се служе само суботом, недељом и празницима, а пређео-свећене службе се служе увек увече. Служба се одвија на следећи начин: свештеник долази у храм, целива иконе пред царским дверима и улази у ол-тар. Затим ставља на себе само епитрахиљ. За све то време не говори ништа. Одређени свештеник, или ђакон, одлази до проскомидије, вади агнец и остало не говорећи никакве молитве. До великог входа свештеници носе само епитрахиљ, а тада облаче и фелон. Не ставља се ништа на трпезу нити се руке одмарају на њој.<<Шта, дакле, сазнајемо из Вукашиновићевог текста?1. Богослужење, по монасима Новог Скита, који су по Вукашиновићу, смели реформатори, треба прилагодити „САВРЕМЕНИМ УСЛОВАМА И ПОТРЕБАМА“. То „прилагођавање“ владика Амфилохије критикује код грчких обновљенских братстава зоистичког типа (у свом чувеном тексту „Покрет кољивара, духовно - литургијски препород и грчка црквена братства“, Гласник СПЦ, 3. март 1976):>> „Није, дакле, случајност што у поимању богослужења код ових братстава игра толику улогу идеја „служења човјеку и његовим потребама". Циљ богослужења је првенствено да „разбуђује религиозне емоције“, зато оно треба да буде тако устројено и извођено како би одговорило тој својој намени. Оно се понекад директно назива „позоришна уметност“ која има за циљ да изазива жива психолошка стања. Носиоци духа ових братстава, особито братства „Зои“ и „Сотир“, осетили су колико је огроман васпитни значај богослужења, па су му посветили особиту пажњу, обојивши га, међутим, њима својственим морализмом. Такав приступ богослужењу се одразио на устројство храма (покушај избацивања иконостаса, смањења броја икона, паљења свећа, кађења, дисциплинованог седања и устајања у току службе „као по команди“), на владање свештеника (спољашња побожност, особити начин произношења молитава и јектенија како би што више утицао на слушаоце, читање наглас молитава на литургији), исто тако и на понашање верника у току богослужења (изузетни ред и поредак, клечање за време претварања светих Дарова, чак и у недељне и празничне дане иако то забрањују црквена правила), на црквену музику (њено поједностављење, покушај увођења европске тетрафоније, оргуља) итд. итд. У то спада и скраћивање служби, па и Литургије, њихово подређивање проповеди. У свему томе има много чега од духа који се среће у западњачком приступу богослужењу као и од његове рационалистичке архитектонике и срачунатости на ефекат. Богослужење задобија често срачунато васпитни и проповеднички карактер, проповед се опет толико подвлачи да постаје аутономна и значајнија од самог богослужења.<< Иако се новоскићани од зоиста разликују по теолошким оправдањима реформе, исходи су им веома слични: богослужење се претвара у театрализовану проповед.2. Реформу Литургије новоскићани заснивају на делу „отаца језуита“ (израз В. Вукашиновића): Хуана Матеоса, Роберта Тафта и Мигуела Аранца, повезаних са Понтификалним оријенталним институтом у Риму. (дотични „оци језуити“ однедавно су веома присутни и у теолошким часописима наше Цркве, па и у захумско-херцеговачком „Видослову“, иако владика Атанасије каже да они нису проникли у дубину светоотачког Предања.)

3. Византијски обред је нашим узгајивачима паса „превише ком-пликован“ јер је „хибрид“. Владики Атанасију неомиљени отац Серафим Роуз је, поводом савета оца Александра Шмемана митрополиту Orthodox Church of America, Иринеју, да треба кренути у измену Типика зарад прилагођавања потребама верних, рекао оно што важи и за новоскићане: „Он верује да се Типик мора изменити у светлу нашег данашњег знања о његовом историјском развоју, о другим предањима, и томе слично. Једном речју, БОГОСЛУЖЕЊА СЕ МОРАЈУ НА НЕКИ НАЧИН ПРИЛАГО-ДИТИ ДУХОВНО ПРОПАЛИМ ЉУДИМА! О. Шмеман узима рђаву ситуацију и чини је још гором, залажући се за установљење новога типика и нижег стандарда, који ће већ следеће покољење Митрополије, без сумње, исто тако сматрати „бесмисленим“ и исувише захтевним! (Јеромонах Дамаскин: О. Серафим Роуз - Житије и дело II, стр. 159). А отац Дамаскин Кристенсен додаје: „/.../ Процес који почиње критиком предањског стандарда обично завршава снижавањем тог стандарда“ (исто, стр. 159).Отац Серафим је, поводом предлога православнох модерниста да се постови скрате (као што и службе треба да се „скрате“, „прилагоде савремености“, итд.), дао опште начело по овом питању (исто, стр. 160-161): >>Такав приступ потпуно је неправославан и представља очигледно и грубо опонашање реформистичког духа Латинске цркве, који је на крају довео до потпуног укидања поста. Православно правило поста није уве-дено да би се „избегли проблеми савести“, већ да би верници узрастали до тешког, надахњујућег и кенотичког стандарда хришћанског живота. И уколико верници и не успевају да испуне тај стандард, онда они макар могу да увиде колико је њихов живот далеко од тог стандарда, од те норме која свагда остаје иста. Папска идеја, заснована на духовно исквареном модерном начелу духовног самозадовољства, састоји се или у давању нарочитог „разрешења“ од стандарда (идеја која је већ продрла у неке православне јурисдикције) или, пак, у измени самог стандарда да би верници могли лакше да га испуњавају и да се, на тај начин, испуњавају осећањем задовољства због 'извршавања закона'. Управо се у томе састоји сва разлика између цариника и фарисеја: православни човек непрестано себе осећа као грешника, зато што не испуњава узвишени стандард Цркве (у духу а не по „слову“), док 'модерни' човек жели да се осећа оправдано, без икаквог укора савести због неиспуњавања црквенога стандарда“.<< Ту је и огромна разлика између свештеника који самовољно скраћује службу (јер је уморан, недовољно молитвен, сам у храму, итд.) и новоскићана, уверених да су они Богом дани реформатори. Први је свестан своје немоћи, а други верују у своју „надахнутост свише“.4. Прослављачи Фрање Асишког и фреско-сликари Павла VI и Мајкла Ремзија усудили су се и ка „квалитативно вреднују“ православну химнографију, одстрањујући из ње све што се не уклапа у „здрав ток православне побожности“ (В. Вукашиновић), па су се бацили и на „слободније, поетски распеваније слике и решења“, а свој идеал духовног малограђанства изразили су у препевима чији је циљ био да „библијске и отачке идиоме изразе тако да они буду разумљиви просечно образованој особи“ (уместо да просечно образовану особу уздижу до библијског и отачког виђења света.)5. „Стваралачки геније“ новоскићана изазивао је згражавање „проти-вника литургијских реформи“ по којима су монаси „љубитељи дугих служби! ( А новоскићани, то, очито нису, јер им треба времена за дресуру паса и сликање

фресака Мајке Терезе и папе Павла VI, који је извршио литургијску реформу код католика.)6. Новоскићани су своје противнике етикетирали као „музејске умове“ „у френетичној потреби за сигурношћу“ (дакле, фосили се плаше литургијског авангардизма). То су дивљаци, попут афричких племена, који су табуисали речи какве су „реформа, рестаурација, ревизија и обнова“. Ови простаци су претерано везани за прошлост и идолатризују Свете Оце (ко се неће сетити поклича руских левих футуриста: „Збацимо Пушкина са брода савремености!“), необразовани су литургички, налазе се у духовној кризи и апатији, а имају и психолошке проблеме. Епископи који се не слажу с новоскићанима „чувају Цркву као музеј, а не воде је као живо тело“ (Вукашиновић). Кад би се епископи осмелили на реформу, свештеници би им били саветници, а верници би „ИМАЛИ ПРАВО ДА ПРИХВАТЕ ОДЛУКЕ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ“( то јест, не би имали право да их НЕ ПРИХВАТЕ.)Пошто Црква у целини није спремна да крене путем напретка у реформу богослужења („Напред, па у кречану!“ говорили су Николајеви „конзервативни“ богомољци), то морају да чине авангардисти какви су новоскићани.7. И, наравно, кад прочитамо опис Литургије новоскићана, запањимо се њиховом ДРСКОШЋУ И САМОВОЉОМ: господа дресери паса боље познају Литургију од Отаца попут Симеона Солунског, Николе Кавасиле, Јована Кронштатског и других, па су молитве испретурали тамо и овамо, избацили Свету Проскомидију (о чијој је сили и лепоти писао Свети Николај Жички, види у мојој књизи „Највећи Србин после Светог Саве“, стр. 143-158), Проскомидију, којом су се, столећима, спасавали они који су на њој поменути, и живи и упокојени (прота Алекса Тодоровић је помињао преко десет хиљада упокојених на Проскомидији, и она је трајала два и по сата)... Је ли то та Литургија какву нам намећу? Па што одмах не пређемо на римску мису, и то ову нову, после II ватиканског концила, да се не мучимо са експериментима неталентованих криптоунијата?У оквиру узајамног литургијског зближавања с јеретицима, у Новом скиту је 1998. организован и скуп „православних“ екумениста - литургијских реформатора, који је финансирао Светски савез „цркава“. Документ с тог скупа објавио је обновљенац из Атине, Петар Василијадис, у својој књизи „Lex orandi“ (стр. 177-185), па га наводимо у целини:>>Православни литургијски препород и видљиво јединство Увод1. „Сва земља нека се поклони Теби, и псалмопева Теби, нека псал-мопоје Имену Твоме, Вишњи“ (Пс. 65, 4). Свако људско биће створено је са способношћу да прославља Бога. Према томе, богослужење је универзална појава; усађено је у срцу сваког људског бића. Истовремено, међутим, богослужење је изузетно конкретна појава. Налази различите изразе у зависности од околности човековог живота. Због тога се богослужење понекад пореди са језиком. Посредством богослужења општимо са Богом. Међутим, као што језици имају особености синтаксе, граматике и лексике, који се мењају са протоком времена, тако се и форме богослужења мењају и јављају у мноштву израза. Према томе, појмови, символи и форме неког конкретног времена или простора могу бити неразумљиви у неком другом окружењу.2. У хришћанству, разноврсност у „језику“ богослужења се може видети већ на самим почецима живота Цркве, пошто су помесне заједнице развиле властите форме израза и богослужбеног исказивања своје вере. Током векова, настојећи

да оствари мисионарску дужност ширења јеванђелске науке међу свим народима и свим људима, Црква је начине свог богослужења непрекидно прилагођавала новим приликама. Ово занимање за преношење Јеванђеља разним цивилизацијама код православних се најбоље може уочити у употреби говорног језика; међутим, изражено је и на много других начина, али са истим успехом, у музици, у иконографији и у поретку светих богослужења.3. У начелним цртама, наше православне аутокефалне Цркве никада нису повезале јединство у вери са једнообразношћу литургијске праксе. Оне признају не само пастирску корисност, већ и постојећу вредност овог богатства разноврсности. Понекад, међутим, разноврсност и варијација - ма колико се чиниле природне и корисне - могу да изазову немир и пометњу. Из много разлога овакво стање данас влада у многим деловима православног света. На пример, током деценија комунистичке владавине у Источној Европи, мисија Цркве је ограничена на очување наслеђених облика богослужења који су важили унутар граница храма. Посткомунистичка епоха је отворила нове могућности за мисију, тако да су се сада појавила нова питања у вези са прилагођавањем богослужења новим условима. У другим областима православно богослужење се развијало у сасвим другачијим околностима, те се сусретало са посве другачијим варијацијама, које се крећу од фундаментализма до посветовњачења и плурализма, како верског тако и цивилизацијског. Свугде у свету наше цркве су сада призване да одговоре на ове досад невиђене изазове за православно јединство, који се могу приписати и унутарњим и спољашњим околностима. Средишња тема у разматрању свих ових изазова јесте литургијски богослужбени живот.4. Ово саветовање са темом: „Православни литургијски препород и видљиво јединство“, организовао је Светски савет цркава („Јединство и обнова“), у сарадњи са Друштвом екуменских студија и међуправославног информисања (Солун), са циљем да се размотре поједини од поменутих изазова. Саветовање се одржало у манастиру Неа Скити, покрај места Кембриџ у држави Њујорк (САД). Стављајући у средиште свог истраживања православни литургијски живот и његов препород, саветовање је имало част и радост да ужива у аутентичном манастирском гостопримству и да доживи радост манастирског богослужења.5. Радови овога саветовања заснивали су се на закључцима и делу претходних саветовања и међуправославних скупова, као што су они који су били организовани од стране некадашње јединице ССЦ за „Обнову парохијског живота“, чије дело данас наставља секција „Богослужење и Духовност“ при ССЦ. Нарочито ћемо се осврнути на саветовање са темом: „Хришћанска духовност у наше време“, одржано у Јашију у Румунији (април-мај 1994); на саветовање са темом: „Ка заједничком слављењу Пасхе“, одржаном у Халепи у Сирији (март 1997); као и на два саветовања са темом: „Жене у животу Православне Цркве“, одржанима у Дамаску у Сирији (октобар 1996) и у Цариграду (мај 1997). Наша активност овде у Неа Скити непосредно се заснивала на међуправославном саветовању са темом: „Обнова православног богослужења“ одржаном у Букурешту (октобар 1991). Међутим, озбиљно су узети у обзир и научни ставови по питању богослужења, изложени на Четвртом Међународном конгресу православних богословских факултета, одржаном у Букурешту, августа 1996. године. Као што су сва та саветовања и конгреси показали, богослужење игра значајну улогу, како у унутарњој обнови црквеног живота, тако и у обнови црквеног јединства.

6. Ово саветовање, међутим, одиграло се у време када су многи православни процењивали развој у екуменском покрету уопште, а нарочито своје учешће у Светском савету цркава. Због тога је саветовање озбиљно узело у обзир саопштење Међуправославног сусрета са темом: „Процена нових датости у односима Православља са Екуменским покретом“, одржаном у Солуну (април-мај 1998), као и саопштење Међуправославног предконгресног сусрета (ССЦ), одржаном у Дамаску (мај 1998). Ова саопштења, као што је и било природно, имала су утицаја на расправу, нарочито у вези са питањем екуменског богослужења.7. Усмена и писмена саопштења, као и расправе које су се одвијале током саветовања, била су прожета осећањем неодложне нужности. Покрила су веома широк спектар тема, као на пример постојеће стање православног богослужења у различитим областима, литургијски језик, антрополошке и социолошке перспективе, улога литургије у хришћанском васпитању, еклисиолошки значај Крштења и Евхаристије, молитва приликом екуменских сусрета и др. Учесници саветовања су нарочиту пажњу обратили на специфичне изазове и на проблеме који се тичу литургијске обнове и реформе. У више наврата су, такође, усмеравали своју пажњу на неопходност наглашавања основних начела богослужења, која би у наставку могла користити као критеријуми како за литургијски препород у Православним Црквама, тако и за проблем учешћа православних у екуменском богослужењу.Каква је, по православном схватању, природа самог богослужења?Темељна начела хришћанског богослужења8. Саветовање сматра да следећа начела јесу темељна за хришћанско богослужење:- Да би било истинско богослужење треба истовремено да буде богоцентрично и дијалошко. Оно обухвата реч Божију упућену нама, али и нашу хвалу, славословљење, прозбу и мољење, који се Њему приносе. У богослужењу Бог је присутан међу верницима, а верници су присутни пред Њим.- Богослужење је есхатолошко. Има за циљ јединство верних „уХристу“.- Богослужење је мисионарско. Оно не може представљати самоциљ. Првобитни циљ богослужења јесте да хришћане доведе у заједницу са Тројичним Богом, у међусобну заједницу са другим људима, али и са целокупном творевином.- Богослужење има образовни задатак. Наиме, оно је основни пут којим је вера Цркве - богословље и пракса Цркве - прелазило са једног нараштаја на други. Оно образује и индивидуални и колективни идентитет верних.- Богослужење је преображавајуће. Призива нас да кроз просветљење ума, преображај страсти и очишћење срца, откријемо, доживимо и спознамо аутентичан и вечни начин нашег постојања.- Богослужење је јеванђелско, и у том смислу је дидактичко. Представља нам историју Исуса Христа, и у суштини изнова изображава целокупну историју божанског Домостроја. Циљ богослужења је много даље него што је то само богослужбено сабрање. Оно има на уму најшири план Божији за обнову људске заједнице. На тај начин се оно повезује са мисијом.- Богослужење је црквено. У свом богослужењу, Црква проналази свој најпотпунији израз и своју свест.- Богослужење је свеобухватно. Реч Божија је упућена целокупној човечанској личности. Појемо и благодаримо Богу не само за свој ум, него и за своје срце и тело.- Богослужење је свеопште. Наиме, оно је дело целокупног народа Божијег.

9. Ова општа начела која се везују за природу богослужења имају читав низ последица за православно богослужење нашег времена. Пре свега, ако се начела која су овде формулисана примене у потпуности, наше богослужење би наравно требало обављати на говорном језику народа. Већ вековима Православље се позива на пример светих Кирила и Методија, но у последњем случају ово начело се често пренебрегава. Наше цркве треба да преиспитају у коликој мери језик њиховог богослужења преноси истински смисао вернику и свету.10. Литургијско богослужење се савршава од стране целокупног евхаристијског сабрања, а не само од стране клира. Због тога се у литургијској молитви начелно користи прво лице множине. Ово се, на пример, јасно види у евхаристијској анафори, средишњој молитви евхаристијске службе: „Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести... Твоје од Твојих Теби приносимо за све и ради свих... Тебе певамо, Тебе благо-сиљамо, Теби благодаримо...“ Средишњи чин овде јесте наш колективни принос песама и благодарења, односно наша божанска Евхаристија. Према томе, да би молитва заједнице била литургијска, све прозбе треба да се изговарају тако да их сви могу чути.11. Наше цркве треба критички да испитају оне елементе који спречавају пуно учешће народа у богослужењу. Природа саборности заједничког богослужења захтева да се узме у обзир динамика свештеног простора. На пример, зар иконостас не би требало да дозвољава визуелни контакт верника са свештеном Литургијом, која се и савршава у њихово име? Где је одговарајуће место за читање Светога Писма, и како га треба прилагодити различитим околностима? Да ли хорови и појци олакшавају учешће верних на богослужењу? Да ли је врста појања које се користи управо она која најбоље изражава смисао текста? Да ли се неки редови и групе верних систематски искључују из потпуног учешћа (нпр. жене, као последица погрешне примене старозаветних заповести о чистоћи, или деца, као последица обичаја да се шаљу на веронауку за време свете Литургије)?12. Пошто целокупан народ Божији треба у потпуности да учествује у богослужењу Цркве, то се на различите начине збива посредством мноштва благодатних дарова и служби. Новији свеправославни конгреси, укључујући и Међуправославно саветовање на Родосу 1998, у више наврата су апеловали за повратак службе ђакониса. Верујемо да дубинско истраживање улоге служења мушкараца и жена представља императив. Потребно је, такође, преразмотрити улогу и осталих служби у Цркви.13. У неким православним црквама редовно причешћивање је постало правило, а у другим верници ретко приступају светој Тајни. У оба случаја, међутим, причешћивање поприма вид индивидуалне побожности. Наше цркве треба изнова да открију саборну и еклисиолошку димензију Евхаристије. Исто тако, треба изнова да вреднују своју разноврсну праксу по питању исповести, поста и осталих видова припреме за божанско Причешће, нарочито када га пракса не само да затамњује еклисиолошки значај Евхаристије, већ осујећује редовно учешће у Тајни свете Евхаристије, тако да омета духовни развој и храну верника.14. У божанственој Литургији примамо духовну храну не само кроз причешћивање пречистим Тајнама, већ и кроз слушање речи Божије приликом читања агиографских одломака из Светога Писма. Имајући у виду чињеницу да врло мали број верника без изостајања прати целодневни круг богослужења, са врхунцем у недељној божанственој Литургији, неопходно је преиспитати читање одломака Светога Писма. У постојећој пракси, верници имају могућност

да чују само незнатан део Новог Завета, док је Стари Завет потпуно одсутан. Док се чуда која је Христос чинио понављају врло често, верници немају прилику да чују Његово етичко или социјално учење (нпр. Беседу на Гори).15. Реч Божија произноси се кроз проповед, која представља неодвојив део литургијског богослужења. Међутим, врло често беседа је сиромашна по свом квалитету, или је напросто изостављена. Наше Цркве би требало да обрате потребну пажњу овој критичној неопходности.16. Не би требало занемарити ни друге видове литургијског бого-служења. Током 20. века православни литургијски живот, богослужења и колективне активности у стварности су потупно ишчезле. Црква која је ограничена само на недељну Литургију, лишена је највећег дела библијске речи и ризнице православне химнографије. Наше Цркве треба да истраже нове видове којима би могле изнова да оживе службе целодневног круга богослужења.17. Наше цркве треба вољно да подрже литургијску обнову и реформу, и да приступе процесу примене те реформе у одговарајућем временском тренутку, уз неопходан ред и научну основу, како би се вратиле аутентичном литургијском предању. Пажљиво изучавање богослужења помоћи ће нам да се ослободимо стерилног верског формализма, односно да откријемо и уверљиво формулишемо смисао нашег литургијског предања. Ово изучавање ће нам, између осталог, помоћи да установимо да ли, и у којој мери, данашње богослужење надахњује вернике, младе и старије, да поруку Јеванђеља пренесу у све области личног и друштвеног живота, и да положе сведочење о саосећању, праведности, милости и премудрости Божијој. 18. Учешће Православне Цркве у настојању да се постигне хришћанско помирење и да се изнова успостави видљиво јединство хришћанских цркава, укорењено је у спасоносном делу и у речима Господа нашега, израженим кроз Свето Писмо и Свето Предање. Следећи свога Господа, Црква је увек настојала да кроз молитву и дијалог проповеда апостолску веру и да исцељује ране настале од поделе. Као што је формулисано на Трећем свеправославном предсаборском саветовању из 1986. године, наше учешће „у екуменском покрету никако није страно природи и историји Православне Цркве. Оно представља израз апостолске вере у новим историјским околностима, са циљем да одговоримо на нове егзистенцијалне захтеве.“19. Од почетка екуменског покрета православље је учествовало на службама заједничке молитве са хришћанима других традиција. Заједничка молитва са осталим хришћанима, посебна молитва за јединство Цркве и за исцељење подела, није само могућа, него, штавише, представља хришћански императив, јер имамо заједничко крштење и заједничку веру у Исуса Христа, нашег Спаситеља. Ово изнова тврдимо са потпуном свешћу о томе да је питање заједничког Крштења веома спорно у православном свету данас. Неки ће чак тврдити да је без значаја говорити о Крштењу као духовној стварности изван Православне Цркве. Међутим, после пажљивог разматрања овог проблема, констатоваћемо да аргументи који поткрепљују таква гледишта, наравно, немају историјску и богословску основу.20. Постојеће поделе између хришћана нису се одиграле једног трена, или напросто неким конкретним чином. Разлике су постојале - а и даље постоје - током дугог временског периода, а често бивају уочљиве много после почетка процеса отуђења. Као последица таквих подола, литургијске праксе су често постајале символ ових немилих стања. Штавише, поједине литургијске разлике,

које су постојале и пре неке поделе и нису стварале апсолутно никакве проблеме, касније су коришћене као аргумент којим су се оправдавали расколи.21. Одлука Православне Цркве да учествује у екуменском дијалогу и екуменској молитви са другим црквама, представљала је знак за почетак отклањања затегнутости, која би неизбежно довела до већих и дубљих подела. То је био свестан избор, доследан црквеној пракси супротстављања сличним изазовима из прошлости, као што је супротстављање донатизму и поделама до којих су довеле христолошке расправе.22. Унутар екуменског покрета, православље је високо истицало значај потврде апостолске вере, али исто тако и вредност молитве за измирење и јединство међу хришћанима. Измирење се не захтева само на нивоу формалне догматске сагласности. Свакако да је таква сагласност веома значајна. Па ипак, та сагласност треба да се постигне на такав начин, и да буде прихваћена од стране верника, чија срца су отворена за исцелитељску (у смислу подела) силу Божију.23. Поделе које данас наносе рану хришћанству нису напросто последица догматских разлика и недостатка разумевања, већ истовремено и скуп цивилизацијских и политичких фактора. Поврх тога, те поделе су последица једног вида духовног слепила, које се исказује кроз гордост, охолост, тријумфалност, самооправдање и недостатак љубави. Посебно истичемо да молитва за јединство цркава представља неопходан темељ за све догматске одлуке и за превазилажење разлика. Постојеће поделе ће бити исцељене ако им заиста приступимо „умом Христовим“ (1. Кор. 2, 16). Увек треба да будемо свесни чињенице да наш призив и мисија јесте да проповедамо реалност Тројичног Бога, са чашћу и смирењем који потичу од чињенице да је Христос присутан „посреди нас“.24. Пракса заједничке молитве са другим хришћанима доприноси току измирења. Она је неопходан темељ за васпостављање видљивог јединства Цркава. Међутим, још увек нисмо доспели до тачке васпостављања потпуне заједнице између Православне Цркве и осталих хришћанских цркава. Још увек постоје озбиљне разлике које треба испитати и пронаћи им решење. Управо због ове чињенице, православни и даље тврде да учешће у божанственој Евхаристији јесте израз јединства, и избегавају прихватање такозване „интеркомуније“ или „евхаристијског гостољубља“. То болно удаљавање хришћана од заједничке „Трпезе Господње“ представља трајно подсећање на то да се још нисмо међусобно спријатељили у апостолској вери. Представља, такође, позив да истрајемо у својој молитви за помирење, али и у дијалогу, чији крајњи циљ јесте васпостављање видљивог јединства цркава.25. У овом случају усмеравамо пажњу на посебан однос који се развио између Православне Цркве и источних православних (прехалкидонских) цркава. Задојени молитвом, упустили смо се у богословски дијалог који је трајао више од тридесет година, најпре на незваничном нивоу, а од 1985. године и на нивоу једне званичне заједничке комисије. Као што излагања богословске комисије у месту Аnbа Вishoi (1989) и Сhambezy (1990) јасно показују, дошли смо до закључка да имамо исту православну веру, и поред вековне званичне међусобне отуђености. На основу ове радосне констатације, планира се васпостављање потпуног заједништва између Православне Цркве и источних православних цркава у блиској будућности. Ово би требало да буде очигледна, наравно и нужна, последица наше потпуне сагласности по питању вере.26. Признајемо да се у последње време понеки православни са сумњом питају да ли молитва са другим хришћанима у пракси јесте допринос васпостављању оне

врсте хришћанског јединства какво би Сам Христос желео. Са једне стране, многи православни у Источној Европи, који су постали предмет западног прозелитизма, осећају да су под опсадом, и доживљавају потпуно кидање ранијих екуменских односа. Са друге стране, многи православни схватају да су одређене хришћанске цркве, које су у дијалогу са нама, претрпеле корените промене по питању етоса и приоритета који се одражавају на образац њихове молитве и богослужења.27. Дакле, уколико хоћемо да екуменски богослужбени обреди допринесу помирењу, превазилажењу подела и јединству, они треба да изражавају темељна начела хришћанског богослужења која смо раније навели у кратким цртама. Нажалост, уместо да поједини екуменски богослужбени обреди буду богоцентрични и дијалошки, у њима преовладавају теме које не само да одступају од хришћанског јединства и спријатељивања, већ саме по себи представљају средишње пажње. Уместо, дакле, да средиште екуменског боогослужења буде заједница са Тројичним Богом, оно само понекад постаје платформа за конкретна друштвена и политичка питања и теме неусагласиве са духом Јеванђеља. Наравно, у богослужењу се молимо и за свакодневне животне проблеме; међутим, када ти проблеми постану владајуће теме, хришћанско богослужење бива изопачено. Овде треба искрено признати да и ми православни често доприносимо том изопачењу.28. Православно учешће у екуменској молитви одређено је чињеницом да темељна начела апостолског веровања настављају да се изражавају кроз читање Светог Писма, кроз молитву и химне богослужбене заједнице. Када тих темељних начела апостолске вере нема, или кад се свесно изопачују, онда постаје изразито тешко - ако не и немогуће - учешће православних у тим богослужењима. Међутим, кад се та начела утеловљују у екуменско богослужење, и када оно изражава горе наведена начела, онда са великом радошћу, заједно са другом браћом и сестрама у Христу, треба да учествујемо у славословљењу Бога.29. Молећи се, дакле, Господу „да сви једно будемо“, свесно истрајавамо у трагању за хришћанским помирењем и за видљивим јединством. Чврсти смо у уверењу да ће заједничка молитва и заједничко сведочење, благодаћу Светога Духа, довести до исцељења свих наших подела и до поновног стицања јединства, тако да се прославља Бог, и да на тај начин свет поверује.<<Шта се из овог документа види?1. Екуменски литургијски реформатори залажу се за плурализам литургијских предања да би у Предање могли да укључе и јеретике (инославне, ако већ неко хоће).2. Предањско православно богослужење, које је у Источној Европи одолело ударима обновљенаца и комуниста, презриво се назива нечим што је важно „унутар граница храма“, док сада богослужење треба прилагодити „новим условима“.3. „Православни“ обновљенци хвале улогу Светског савета „цркава“ у богослужбеним реформама православне вере.4. Обновљенци се залажу за превођење свих богослужења на савремени говорни језик, позивајући се на Свете Кирила и Методија (који нису толико превели грчке богослужбене књиге на простонародни словенски колико су СТВОРИЛИ узвишени богослужбени словенски језик.) Руска Православна Црква се изричито противи овоме, сећајући се наопаких искустава с

обновљенцима двадесетих година XX века, и знајући да је црквенословенски заједнички језик свих православних Словена.5. Обновљенци на скупу у Новом Скиту траже изговарање свештеничких молитава НАГЛАС тако да их сви могу чути, иако Свето Предање, фиксирано у тумачењима Св. Литургије Отаца какви су Симеон Солунски, Николај Кавасила, Никодим Агиорит, Јован Кронштатски, итд. јасно каже да ове молитве треба читати ТИХО (више о томе у мојој књизи „Царско свеште-нство“, стр. 34-100).6. Обновљенци се боре и против иконостаса, хорова, појаца као и за право жена да у Литургији потпуно учествују док имају месечницу, што Канони строго забрањују.7. Обновљенци се залажу и за обнову службе „ђакониса“ што је, по свему судећи, пут ка протестантском постављању жена за бискупине и пасторине.8. Обновљенцима је трн у оку предањска припрема за Свето Причешће постом, молитвом и исповешћу која, тобож, осујећује „редовно учешће у Тајни Св. Евхаристије“ и „омета духовни развој и храну верника“.9. Обновљеници се залажу за заједничке молитве са ЈЕРЕТИЦИМА, што забрањују Свети Канони, који су, по Светом Јустину Ћелијском, јасни и за САВЕСТ КОМАРЦА.10. Обновљенци признају као пуновредо крштење ЈЕРЕТИКА (тзв. „крштењско богословље“).11. Обновљенцима сметају литургијске разлике између православних и инославних, јер су препрека на путу ка „васпостављању потпуне заједнице између Православне Цркве и осталих хришћанских цркава“. Иако не прихватају „интеркомунију“ с јеретицима, циљ им је да се све ово ускоро постигне.12. Обновљенци јеретике монофизите и монотелите, који су под анатемом IV и VI васељенског сабора, називају „православнима“.13. Обновљенци верују да ће „заједничка молитва и сведочење“ с инославнима „довести до исцељења свих наших подела“, мада таква њихова вера није православна.Дакле, то су исходишта скупа у манастиру Нови Скит, у коме живе „измучени Американци“. Знам да владика Атанасије не припада екуменистима који су се у Новом Скиту састали, па сам запањен његовом одбраном новоскићана по сваку цену. Осим ако, кад је Владимир Димитријевић у питању, епископ Атанасије не примењује полемички метод у нашем народу познат као „Црне ти очи у глави!“ (то јест, шта код кажеш, крив си; ако и немамо због чега да те критикујемо, крив си јер имаш црне очи.)Толико о Новом Скиту, коме желим да постане ПРАВОСЛАВАН, а не да слави Фрању Асишког и слика фреске римског папе и англиканског надбискупа.Владимир Димитријевић не суди и не пресуђује, него, као грешник пресуђује, него, као грешник који воли православно Предање, о криптоунијатским литургичарима - дресерима паса, расуђује. Он није ни свештеник, ни владика, а да јесте, писао би и говорио оно што и сад пише и говори, и служио би у складу са вековним Предањем Србске Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ.Што се тиче храмова на Голготи, Гробу Господњем и Богородичином, где нема иконостаса и завеса, они су НАРОЧИТО ИЗГРАЂЕНИ, а њихова архитектура и историја су ИЗУЗЕТАК, а не ПРАВИЛО. На пример, место рођења Христовог у Витлејему деле православни и инославни, али то не значи да у православним храмовима широм васељене треба да постоје и олтари инославних.Слога је свима нама циљ и смисао. Слога света и божанска, слога у Христу... И зато, понављамо скупа са Светим Павлом: „Ако је ко свадљив, ми таквога

обичаја немамо, а ни Црква Божја“ ( I Кор. 11, 16). А Свети Јустин Ћелијски, тумачећи ово место из Прве Коринћанима, вели да су Коринћани, који се још нису ослободили „јелинско незнабожачких навика и обичаја“, све претварали „у предмет расправљања, дискусије, препирке. Од тога се рађају свађе. И распирују се свађалачка расположења, у којима ништа евађељско не успева“ (Тумачење I и II Коринћанима, стр. 145)А то не жели ни владика Атанасије, а ни ја.

Drugi deo

ДА ЛИ СУ ДИМИТРИЈЕВИЋЕВЕ КЊИГЕ О ЛИТУРГИЈИ „СВАШТАРЕ“?

Једна од основних оптужби владике Атанасија на рачун књига Владимира Димитријевића је да су то „сваштаре“. Реч „сваштара“ указује на дело лишено добре организације материјала, зборник састављен збрда-здола, самим тим - без вредности. Наравно, епископ и теолог попут Атанасија (Јевтића) има право на такав став. Но, за читаоце који се нису срели са књигама и зборницима Владимира Димитријевића, ево неколико напомена.Прво о ЗБОРНИЦИМА. У библиотеци „Образ светачки“ појавило их се неколико. У зборнику „Верујем, Господе, и исповедам“, објављеном 2005, налазе се одговори на многобројна питања из богословља, етике и естетике православне духовности. Питања су постављена приређивачу годинама на његовим предавањима широм србских земаља. Одговори припадају угледним теолозима и духовницима: патријарху србском Павлу, ђакону Андреју Курајеву, протојереју Александру Шаргунову, протојереју Михаилу Помазанском, Алексеју Лосеву, Јурију Максимову, протојереју Валентину Асмусу, епископу тихвинском Константину, архимандриту Рафаилу (Карелину), митрополиту Јеротеју (Влахосу), Валерију Лепахину, итд. Од литургијских тема, у књизи су присутне следеће:- Зашто да идем у храм, кад ми је Бог у срцу?- Божанствена Литургија;- Црква, Литургија и образовање;- Мисли при изучавању Литургије;- Символичко значење хришћанског храма,- О библијском прототипу иконостаса;- Историја православног богослужбеног Типика;- Празник Покрова Пресвете Богородице;-О исповести пред Причешће Светим Тајнама;- Поводом молби о обнови свакодневног причешћивања Светим Тајнама.Ту су и питања „литургијске реформе“:- Обновљенаштво (у Русији) двадесетих и деведесетих година: нераскидива прејемственост;- Богослужење (о Шмемановом „Уводу у литургијско богословље“);- Писмо руског римокатолика (о реформи богослужења после Другог ватиканског концила);- Архиепископ Марсел Лефевр и римокатолицизам 20. века;

- Богословље литургијске обнове;- О декламацији;- Ступивши у екуменистички покрет...Један од најбољих текстова у књизи припада Валерију Лепахину, и зове се „Иконичност Литургије“.У књизи „Образа светачког“ под називом „Ја сам Пут, Истина и Живот/ Књига о животу и учењу Цркве“ 2006. налази се, скоро цела, студија бугарског епископа макариопољског др Николаја „Света Евхаристијска Жртва“, веома лепа и упутна.У књизи „Од греха ка Богу“ (2006.) постоји студија свештеномученика Валентина Свенцицког о историји Свете Тајне Покајања и Исповести, као и књига Светог Никодима Светогорца о исповести. Исповест и покајање у нас су вековима повезивани са припремом за Свето Причешће, па вреди погледати и такве текстове.Књига „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ у целини се бави богослужењем. Ту је „Литургика“ архиепископа Аверкија (Таушева), као и његови одговори на питања о „црквеној побожности и бризи за душу“. Донели смо и блиставу, славословно написану, студију јеромонаха Григорија Светогорца „Тумачење Божанствене Литургије“ (осим Проскомидије, дате у тумачењу Светог Николаја Жичког.) Књига „Лек бесмртности“ бави се Светом Тајном Причешћа у православном Предању. Њени аутори су: свештеномученик Иларион (Тројицки), Јован Романидис, Георгије Манзаридис, ђакон Андреј Курајев, митрополит Јеротеј (Влахос), Свети Јован Кронштатски (у тумачењу епископа Јована Хоме), свештеномученик Серафим (Звездински), митрополит Венијамин (Федченков), митрополит Антоније (Блум), протојереј Тома Хопко, старац Клеопа (Илије), итд. Дати су и ставови Светих Отаца о Св. Причешћу и припреми за њега (од раних дана Цркве до савремености.) Теме књиге су разнолике (Предање Цркве и Евхаристија; Црква и Божанска Евхаристија по Светом Максиму Исповеднику; Чудо Светог Причешћа - прекрасна књига руског проте Вјачеслава Тулупова; Учесталост Светог Причешћивања и припрема за њега, итд.)  Постоје и огледи о Светом Златоусту, Светом Никодиму Агиориту, улози иконостаса, итд.Најпотпунији зборник је, по мени, „Вечно подне“ („Образ светачки“, 2006.) Уводни текст о Светој Литургији је француског теолога Оливиеја Клемана. У одељку „Свети Оци тумаче Литургију“ дати су: закључак „Мистагогије“ Св. Максима Исповедника, „Казивање о Цркви и разматрање Св Тајни“ Св. Германа Цариградског, одломци из Тумачења Литургије Св. Николе Кавасиле, тумачење Службе Божје Св. Симеона Солунског, беседа Св. Марка Ефеског о освештавању Светих дарова и против латинских евхаристијских обреда, тумачења Литургије Св. Јована Кронштатског. У поглављу „Свето Писмо и Литургија“ понуђени су текстови који литургијски тумаче Апокалипсу Јованову и поричу, на евархистолошки начин, протестантско начело Sola scriptura. У поглављу „Из историје Литургије“ донети су текстови из „Историје Цркве“ чувеног руског повесничара Поснова, који се баве развојем хришћанског богослужења од I до X века, а затим и студија руског византолога Д.Ф.Бељајева о месту цара у византијској Литургији.У поглављу „Disciplina arcani некад и сад“налазе се текстови ђакона Андреја Курајева (о ранохришћанској езотеричности богослужења), као и текстови архиепископа Филарета (Гумиљевског) и протојереја Ливерија (Воронова), који

говоре о тихом читању свештеничких молитава као новом виду ранохришћанске disciplina arcani.У поглављу „Литургија и уметност“ донели смо чувени оглед Павла Флоренског о богослужењу као највишој синтези уметности, као и класичан текст Леонида Успенског о иконостасу, праћен студијом о истом питању из пера анонимног руског теолога.Савремени иконолог Павле Бусалајев говори о покушају мулти-националних компанија да, за сврху рекламе, преотму законе иконичног символизма.Поглавље „Обнављање и обновљенаштво“ бави се историјом литургијских реформи и код православних и код римокатолика, а „Свето Причешће: како верујемо?“ доноси низ текстова о претварању евхаристијских хлеба и вина у Тело и Крв Господњу.„Литургијски преводи“ нас упозоравају на опасност неозбиљног и површног превођења богослужбених текстова на савремене језике, али и на лепоту црквенословенског, тог заједничког богатства свих православних Словена.Донели смо и неколико битних текстова западног литургијског богословља. Јер, римокатолици су већ прешли пут реформе мисе, и доживели катастрофу. Оснивач Литургијског института у Регенсбургу, учитељ садашњег папе, Бенедикта XVI, вођа велике литургијске „контрареформације“ у Ватикану, Клаус Гамбер, говори о погрешним закључцима „лево-либералних“ литургичара постконцилске реформе римског богослужења. Роберт Тафт пише о гласном читању Анафоре, а англикански литурголог, Хју Вајбру, о разликама између православне Литургије и евхаристијских богослужења Запада. „Литургијско богословље Истока“ доноси текстове о евхаристијском схватању света из пера игумана Георгија Григоријатског, Панајотиса Неласа, Јована Фундулиса, итд. Ту је и изванредан оглед Кирила Аржантија о смислу символа у православној Литургији.„Реч и ћутање у Литургији“ је поглавље које се бави односом Евхаристије и исихастичког Предања Цркве од Истока. Ту су огледи отаца Рафаила (Карелина), Бориса (Бобринског), Василија (Гондикакиса), као и митрополита Антонија (Блума).Приређивач „Вечног поднева“ дао је своје коментаре на маргинама књиге, а све се завршава манифестом онога у шта најдубље верујем кад је литургијска обнова у питању - то је текст „Богословље литургијске обнове“ митрополита Јеротеја (Влахоса).Дакле, три велика зборника о Св. Литургији у издању „Образа светачког“ („Благословено царство...“, „Лек бесмртности“ и „Вечно подне“) имају преко две хиљаде страна, узете заједно. Зар се поред тога пролази, уз одмахивање руком и презрив поклич: „Сваштаре“! Друга је ствар ако се каже: „Ти зборници имају своје врлине, али и многобројне мане; врлине су те и те, а мане су те и те“. (Рецимо, тротомник владике Атанасија „Христос - нова Пасха“ је вредан, мада се ја не слажем са појединим ставовима владике Атанасија изнетим у њему.)Уз то, начинио сам и низ књижица о Светој Литургији и литургијској реформи. Оне су, 2007-2008, изашле у Горњем Милановцу, у издавачкој кући „Лио“. „Обнова или обмана?“ бави се литургијском реформом која је изазвала кризу римокатолицизма; „Света Литургија и тајна Очинства“ доноси огледе о Светима: Јовану Златоусту, Дионисију Ареопагиту, Сави Србском и Никодиму Агиориту, духовном оцу кољиварског покрета. Ту је и текст о књизи румунског

писца, свештеника Виргила Георгијуа, „Од 25. часа до вечности“, која мудро и с љубављу говори о литургијском очинству свештеника.У књизи „Писма о литургијској обнови“ одговорио сам на текстове монахиње Стефаниде и г. Саве Добића, објављене у „Православљу“, који су се залагали за литургијску реформу у нас. „Царско свештенство“ се бави литургијском улогом лаоса, народа Божјег, у Цркви, и подробно истражује разлоге за тихо читање свештеничких молитава на Литургији. „Са страхом Божјим и вером приступите!“ говори о припреми за Свето Причешће, а „Дођи и види“ тематизује иконостас и светињу Олтара у православном Предању. Наравно, ту је и књижица о литургијским темама код Владике Николаја и Оца Јустина „Хлеб небески и Чаша живота“. Користио сам обимну и разноврсну литературу: од Светих Отаца до савремених теолога, како православних, тако и инославних. У то се може уверити свако ко те књиге буде читао.Зато не пристајем на назив „сваштаре“. Књиге су јасно и озбиљно замишљене, а о исходу њиховог остваривања могу се имати различита, али утемељена мишљења. Позивам читаоце да се и сами у то увере. Нека се чује и друга страна!УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ето, читаоче.Нисам пристао на то да ме етикетирају.Нисам пристао ни на логику: „Ако се брани, крив је“. Не, него ако се браним - нападнут сам.Нисам се заклонио у заветрину Интернет анонимности. Ја, Владимир Димитријевић, члан лаоса, народа Божјег Светосавске Цркве, одговорио сам епископу Атанасију (Јевтићу), онако како сам знао и умео. Ко зна боље - широко му поље. Трудио сам се да избегнем иронију и цинизам, јер ми се утроба преврће због бола кад гледам шта се у нас, православних Срба, дешава и какву је невољу Господ попустио због наше неслоге.Али, ипак, зашто сам одговорио? Зашто нисам ћутао?Ја сам прво ћутао. После текста о литургијском миру и јединству у нашој Цркви. Ћутао сам, а епископу Атанасију сам написао приватно писмо. Веровао сам да је он свој чланак писао у афекту, и мислио да је његово митровданско писмо, као одговор мени, приватно. Али када је епископ Атанасије и чланак и писмо објавио у III тому своје књиге „Христос - Нова Пасха“, без измена и нијансирања првобитног текста, схватио сам : ТО НИЈЕ АФЕКАТ, ТО ЈЕ НАМЕРА. Намера да се име Владимира Дими-тријевића доведе у везу с цркворушитељима, (псевдо)зилотима, пара-синагогичарима и сличним монструмима црквене историје. А то баш нисам могао да прихватим на свој образ.Један од кључних разлога за писање одговора епископу Атанасију је чињеница да ми је Бог дао четворо деце, и да моја деца имају право да знају да њихов отац није био никакав борац против свог „канонског Епископа“ и човек који је својим „секташким менталитетом“ рушио Цркву у Срба. Не пристајем да на челу носим жиг не толико због себе, колико због свог потомства.Такође, ова књига је и због будућих изучавалаца литургијске реформе у Србској Цркви на крају XX  и почетку XXI века. Наиме ,тротомник епископа Атанасија „Христос - нова Пасха“ биће један од кључних извора за изучавање те реформе, па бих се могао наћи у нечијој фусноти као „(псевдо) зилот секташког менталитета“; с обзиром да је, како рече Гинтер Андерс, „све у фуснотама“, та судбина ми никако не би пријала. Овако, бар ће се чути и друга страна.

На крају, овај одговор дугујем епископу Атанасију моје младости. Он ме је учио да говорим оно што мислим да је истина, и да се не бојим словесног мегдана. Он ме је учио да се не клањам идолима, него само Живоме Богу. Он ме је учио да „јесу ветрови, јесу буре, али нисмо сламке“. Зато је ова књига израз захвалности који упућујем том и таквом епископу Атанасију.Господе, дај мира Цркви Својој и нека Истина и Љубав (Ти, Христе Слове) у светосавском народу буду увек једно, као што су једно у Теби, Богочовече, Коме са Оцем и Духом Светим слава на веке. Амин. ИЗ ИСТОРИЈЕ РЕФОРМИ

СТАРОВЕРЦИ У РУСИЈИ: ТРАГИЧНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЈЕДНЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ РЕФОРМЕ

У Русији су, до XVII века, биле изведене две велике богослужбене реформе: реформа Св. Теодосија Печерског, коју су благословиле црквене власти, чији је резултат био древноруски превод типика патријарха Алексија Студита и низ богослужбених књига повезаних с њим и реформа митрополита московских Алексија и Кипријана, који су у Русију увели цариградски превод Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига. За разлику од Византије, где су манастирски типици и типици парохијских храмова дуго сапостојали, у Русији је манастирски типик имао предност, и у суштини, уобличио је богослужбена правила и за парохијске храмове.Прва реформа спроведена је у печерском манастиру у Кијеву за време преподобног Теодосија, који је био игуман од 1062. На захтев Теодосијев, један монах који је примио постриг у Кијево-Печерском манастиру, а касније наставио подвиг у некој цариградској обитељи, Јефрем Шкопац, послао је свом бившем игуману комплет богослужбених књига из цариградског манастира Успенија Пресвете Богородице, који је основао патријарх Алексије Студит (1025-1043). Ове књиге су преведене на словенски богослужбени језик још за живота преподобног Теодосија. Остали манастири, којима је Кијев био узор, преузимали су из Лавре и преписивали књиге, чиме се Студијско-Алексијевски устав богослужењља проширио целом Русијом. Кнежеви попут Владимира Мономаха и Јурија Долгоруког помагали су у уједначавању руске богослужбене традиције, такође одушевљени духовношћу Лавре. Почетком XIII века, епископ владимирски и суздаљски Симон (1215-1226), пише кијево-печерском монаху Поликарпу да је преко педесет инока из Лавре Св. Антонија и Теодосија заузело епископске катедре у Русији, што је такође допринело ширењу тамошњег типика. Међутим, у ово доба се, поред Студитско-Алексијевског устава и књига за богослужење с њим везаних, и даље преписују древне књиге Јужних Словена, којима су се Руси служили кад су 988. примили крштење. Против те праксе нико нема ништа.У другој половини XIV века у Русији је почео процес који је трајао читаво столеће: митрополити московски Алексије и Кипријан дају да се преведе Јерусалимски типик цариградске редакције и богослужбене књиге с њим везане, па Студитско-Алексијевски типик почиње да се повлачи. Тај процес тече полако, без наметања силом, и траје стотинак година. Катедрално-парохијско богослужење, међутим, и даље је наставило да се угледа на манастирско, и у том, принципијелном смислу, ништа се није променило.А онда долази XVII век. Патријарх Никон решава да усклади руске богослужбене књиге са грчким и јужнословенским, као и да укине осењивање

крсним знаком са два прста, које је озваничено на Стоглавом сабору у Москви у XVI веку. Око њега се окупљају неки који нуде своје „стручне услуге“. Међу њима и људи који немају сасвим чисте намере (Грк Пајсије Лигарид, криптоунијата). Књиге се изнова штампају, богослужбена пракса се мења, али део руског народа то схвата као издају „старе вере“ и настаје раскол, на чијем челу се нашао протопоп Авакум, негда Никонов пријатељ. После свега, долази и до сукоба између цара Алексија и патријарха Никона, који бива лишен свога трона. Раскол старовераца се не смирује.Староверци нису били у праву. У праву је био патријарх Никон, који је желео да исправи богослужбене књиге и одбаци „двухперстноје сложеније“ (осењивање себе крсним знаком са два прста, док су три скупљена уз длан.) „Стоглави сабор“ 1551. године јесте озаконио „стари обред“ („двухперстноје сложеније“, небријање бркова и браде, сугубу „алилују“), али неки од извора на који се тај сабор позивао били су фалсификовани - рецимо, тобожња беседа блаженог Теодорита о томе како се треба крстити и како благосиљати (беседа је написана у Русији у XV веку, не раније.) Патријарх Никон је био добронамеран када је желео да богослужбену праксу Руске Црквe доведе у јединство с праксом Цркве Васељенске. Али...Али, пожурио је. При руци су му се нашли „стручњаци“ који је требало да донесу оригиналне грчке и словенске богослужбене књиге да би се исправка извршила према њима, но - није било тако. У богослужбену употребу ушле су књиге штампане на Западу, и под западним богословским утицајем. Ево шта о томе вели професор Н. Успенски у свом огледу „Колизија двеју теологија при ревизији руских богослужбених књига у XVII веку“ (Епархија жичка, Краљево 2004.): „Осамдесетих година прошлог (XIX) века магистар богословља С. А. Белокуров, који је познат по својим архивским открићима, пронашао је и објавио рукопис под називом „Истинско извешће православнима и светло казивање о новом исправљању древних књига у Царству московском“ Аутор овога документа, архиман-дрит Силвестар Медведев, који је радио у Московској књигопечатници од 1678. до 1688. године најпре на дужности редактора, а касније књижничара, поводом исправљања Служебника 1655. године писао је: „Зли људи најпре лажљивим речима својим обмануше Свјатјејшег патријарха Никона: почеше му сушту истину у вези са исправљањем књига износити, а на делу нешто друго намислише... И пошто лукавство тих људи не беше разоткривено, они оставише најстарије књиге грчке и словенске, те почеше исправљати са ових грчких књига штампаних у Немаца. А у овом предговору књизи Служебник пишу да су је према древним грчким и словенским рукописима веродостојно исправили и у свему усагласили, и народу православном саветују да тој књизи верују као веродостојној и да ни у шта не посумњају, јер је све исправљено према рукописним старогрчким и словенским књигама. А ова књига Служебник није исправљена према древним грчким рукописима и словенским књигама, него према код Немаца одштампаној сумњивој грчкој књизи, која ни почетка нема, и непознато је где је одштампана. И када је после доста година, по указу великог господара, а зарад веродостојног осведочења и увида, у књигопечатници боравио редактор са Свете Горе Атонске архимандрит Дионисије, који живљаше у овом царствујућем граду Москви, у грчком манастиру Светога Николаја, прегледавши ту, код Немаца штампану књигу Служебник, на страницама њеним пописао је својом руком, ради разобличења, речи недостојне, које овде не пристоји наводити. А та се књига и данас налази у књижници при књигопечатници. И који је Служебник штампан

после њега, године 7166, а у њему је о светој Литургији наведено да је одштампана према уставу Константинопољске Велике Цркве и Свете Горе, - он је и на тој књизи својом руком написао: „Не желим да лаж изричем о Великој Цркви и о Светој Гори Атонској“. И из ових речи очито је да тамо није тако. А та се књига и дан данас у тој истој књижници при књигопечатници налази... И друге древне пергаментне књиге словенске, за које су на сабору и свјатјејши патријарси, и сви архијереји, и читав сабор посведочили да су у свему сагласне са древним грчким књигама, са којих је било наложено да се имају исправљати московске штампане књиге, - и те древне словенске пергаментне књиге преправљане су према новим грчким књигама штампаним код Немаца“. Приметићемо да Медведев није био од оних који су се декларисали као „ревнитељи за древну благочестивост“. То је био човек несвакидашњих способности и широких видика, који је имао позитиван однос према редиговању богослужбених књига. Осећање трепетног поштовања према Никону, који се, може бити, већ био упокојио у време док је Силвестар писао своје „Извешће...“ избија са многих страница овог историјског документа.Шта сазнајемо из овог документа? Из Силвестрових речи да се закључити да је патријарх Никон, приступајући ревизији Служебника, имао намеру да се она спроведе на основу старих грчких и словенских рукописних књига, што је било у складу са одлуком сабора из 1654. године: „Нека се убудуће Божанствене књиге ради штампања исправљају према древним пергаментним и грчким књигама, Типицима, Требницима, Служебницима и Часословима“. Реално, међутим, ревизија Служебника спроводила се „према новим грчким књигама штампаним код Немаца“, при чему се те књиге нису проверавале према старогрчким и словенским рукописним књигама, него су, напротив, ове потоње „преправљане према новим грчким књигама штампаним код Немаца“. Ово треба разумети у смислу да су редактори у појединим случајевима у рукописпим књигама једноставно прецртали она места за која им се чинило да су у супротности са новим штампаним књигама“. Тако Успенски.Дакле, главни циљ реформе није био постигнут: богословље није враћено источницима. Људи су страховито раздражени, и настао је крвави раскол, у коме је држава гонила староверце, а староверци дизали устанке и били спремни да сарађују с непријатељима Русије. Ево шта о тој трагедији каже истраживач древног „знаменог напева“, свештеник московски Сергије Манцев („Св. кнез Лазар“, бр. 2/2003): „У историји Цркве Христове мало је догађаја који би по обиму својих трагичних последица могли да се упореде са Великим расколом у Руској Цркви до кога је дошло средином 17. века, а који је коначно уобличен и потврђен на Сабору из 1667. године.Опште је познат традиционални енциклопедијски приказ Никонове реформе и раскола који је за њом уследио: због ниског нивоа писмености преписивача богослужбених и других књига у Русији, у тим се књигама поткрало много грешака и преписивачких омашки различите тежине, које су тако прешле и у прва њихова штампана руска издања. Осим тога, услед исте те вековне руске непросвећености, и у богослужбеним чиновима Руске Цркве појавиле су се приметне разлике у односу на друге помесне Православне Цркве, па се појавила неопходност да се стање хитно доведе у ред, како би у одређеном кратком року читава руска богослужбена пракса, укључујући ту и богослужбене књиге, била у потпуности усклађена са грчком богослужбеном праксом и богослужбеном праксом јужних Словена. Никонова реформа се успешно суочила са својим задацима, па нам је оставила по свој прилици идеално уређену Цркву, са

исправним богослужбеним чиновима и обновљеном древном редакцијом богослу-жбених књига. Осим тога, она је отворила пут за то да се у руско друштво уведу начела школског образовања по европском стандарду. Наравно, као и у сваком другом несумњиво добром и корисном делу, и овде су се нашли некакви ревнитељи „отачких предања“ не по разуму, конзервативни у своме противљењу Истини, који су реформаторску делатност од почетка примили са сумњичавошћу и подозрењем; на послетку се њихово потпуно одбијање реформи излило у облику широког протеста и супротстављања званичној црквеној власти, због чега је Црква била принуђена да их избаци из свог организма и преда за сва времена одлучењу и проклетству - и њих и обреде којих су се тако чврсто држали.Овакав приступ познат нам је из било ког уџбеника историје Руске Цркве - од уџбеника за црквено-парохијске школе, па до оних за Духовне Академије. Уопште, Никонова реформа и раскол који је пратио представљали су једну од најзамршенијих и најопаснијих тема за сваког озбиљног и објективног истраживача. Сваки приступ суштини ове реформе који би се макар и мало разликовао од горе изложеног, наилазио је на најжешћу критику, па и прогон од стране црквених власти. Очигледан пример за то је судбина радова професора Московске Духовне Академије Н. Ф. Каптерева, који су делом били подвргнути најжешћој цензури и „прекрајању“, а делом - на личну иницијативу професора Н. И. Суботина и оберпрокурора Синода К. П. Победоносцева - сасвим забрањени за објав-љивање. Већ и сама његова изјава да слагање два уместо три прста приликом осењивања крсним знаком несумњиво представља веома стар обичај који је у Руску Цркву стигао заједно са примањем хришћанства - изазвала је целу буру немира, чак и директне претње на његову адресу.“Тек данас, на крају двадесетог века, ми у потпуности можемо да оценимо последице Великог раскола за Руску Цркву и државу. По нашем мишљењу потпуно је у праву А. И. Солжењицин који тврди следеће: да нисмо имали раскол у 17. веку, не бисмо имали ни револуцију 1917. године. И заједно са савременим црквеним историчаром Б. П. Кутузовим можемо бити толико смели да изјавимо да Никонова реформа представља генијално испланирану и сјајно изведену диверзију против Цркве и царства. Управо помоћу ове реформе постало је могуће оно што се није догодило чак ни за време Смутње - да се читаво руско друштво јако и за дуго време расцепи на два непомирљива табора. Према исправном мишљењу Владимира Соловјева главни грех организатора реформе је то што су по први пут у руској историји употребили тотално насиље над савешћу народа. Реформаторе из 17. века и револуционаре из 1917. године повезује управо бољшевички метод - да се „народ гвозденом руком тера у срећу“. Али револуционари из 1917. су уништавали сваку религију, претендујући на успостављање своје сопствене, отворено незнабожачке, док су реформатори из 17. века читавом народу наметали некакво обновљено и унификовано Православље, у потпуности стављено у државну службу, које је уз то сасвим изгубило своје национално лице. Очигледно је да су целокупна реформа и нарочито Сабор из 1667. носили отворено антинационални карактер: уништавано је и излагано потпуном презиру све што је руско - и књиге, и богослужбена пракса, и одежде, чак и руски светитељи - док је хваљено све што је грчко (а заправо - латинско и турско, које је већ успело да продре и да се учврсти у богослужењу и животу балканских народа у оно време). Књиге које су имале највећи ауторитет за Русе, по којима су се молиле и спасавале многе генерације православних хришћана, међу којима је познат и велик број

угодника Божијих, биле су проглашене не само за текстуално оштећене, него и за директно јеретичке. Нећемо овде да говоримо о методама гушења народног отпора - то би била тема за посебно истраживање; приметићемо само да када је реч о ужасима Лењиновог и Стаљиновог времена, о црвеном терору, о репресији против свештенства и свих слојева народа, о ГУЛАГ-у и ЧЕКИ - треба да се зна да је свега тога већ било: спаљивање живих људи у брвнари (чак и ако се кривац покаје због својих заблуда), мучење усијаним гвожђем и истезањем, војна опсада Соловецког манастира и потом потпуно уништење братства вешањем или дављењем у Белом мору... Значи да бољшевици у двадесетом веку и нису били толико оригинални - многи од њихових „чувених“ метода на делу уништавања сопственог народа представљају тек пуко понављање претходног искуства. Основне идеолошке поставке су исте: „ми знамо како је боље, па нека читав народ пропадне због добре идеје и бољег живота будућих нараштаја“. Ту дакле може да се повуче доста историјских и психолошких паралела“. Толико од Манцева.Које су основне разлике између старог и новог обреда?По епископу старог обреда Данилу (који је био у Руској Заграничној Цркви), приступ старовераца богослужењу је другачији од приступа припадника новог обреда. Циљ староверачке службе је да све вернике укључи у исту: свештенство и чтеци делују једнообразно са лаосом; служба је заједничка; певање не привлачи пажњу: „Људи реално учествују у заједничкој, општој служби. Службе трају онолико колико је потребно по уставу, поклони се творе заједнички, као по команди, шеткања нема. Поуке су углавном остале као саставни део богослужења. Свештенство углавном поучава народ после отпуста, то јест ово није саставни део службе, што је познија пракса, него више допунски и неформалнији разговор свештеника с народом“.Књиге које користе староверци су древног порекла - од доба Св. Кирила и Методија до времена патријарха Никона. Они певају „знаменим напевом“, по неумама, и изразито су против западноевропске полифоније, која је у Русију продрла с Петром Великим.Иако се староверци залажу за испуњавање типика, код њих није било једнообразности, управо због мноштва рукописа богослужбених књига коришћених у храму. Униформација је дошла тек са штампаријамаСвака служба почиње и завршава са седам кратких молитва праћених поклонима, уз клањање народа свештенику и свештеника народу. Код старовераца се, по типику, читају светоотачке поуке пред шестопсалмије на великом бденију, после сједалних на катизмама, после полијелеја и после треће и шесте песме канона.Говорећи о старом и новом обреду, епископ Данило истиче да између њих постоји велико сродство, али да је несрећа руског раскола настала због брзоплетости реформатора. Када су промене долазиле мирно, безболно, старо је одумирало, а ново се примало без икаквих последица по јединство Цркве. Али, нажалост, у XVII веку тим путем се у Русији није ишло.Трагедија руског раскола огледа се, између осталог, и у чињеници да је, крајем 19. века, старовераца разних праваца у Русији било око неколико милиона (можда десетина ондашњег становништва Империје.) Савремени староверачки мислилац М. А. Шахов указује на последице које је раскол имао по руску националну свест: „Онај део народа, који је пошао за никоновцима, с једне стране је стално слушао проповед староверства, које је оптуживало Синодалну цркву за губитак божанствене благодати и пад у јерес - оптужбу незамисливу за

народну свест пре раскола, а с друге стране гледао је делатност господствујуће цркве која је била организатор сурових масовних прогона староверства, до тада нечувених у руској историји. То је погодовало подривању поверења према званичној цркви и порасту религиозне равнодушности у народу“.Међу староверцима (нарочито беспоповцима) било је много фанатика, од којих су неки чак проповедали самоспаљивање или самоушкопљавање. Говорили су да је дошло доба антихриста, и порицали благодат у Московској Патријаршији. Догмати су им били исти као и осталим православним хришћанима, но од старог обреда нису одступали. Рана на народном телу ширила се све више. Снисходећи немоћима људским, Руска Црква омо-гућила је старообредницима који то желе да јој се придруже.Руски свеци су оштро критиковали заблуде расколника, и позивали их у крило Цркве. Свети Серафим Саровски им је говорио, показујући крст са три прста: „Ево хришћанског крсног знака! Ово је предано од Св. Апостола, а „двухперстноје сложеније“ је супротно светим уставима. Молим вас и преклињем: идите у цркву грчко-руску - она је у свој слави и сили Божјој!“Реформа Никонова била је нужна. Али је спроведена брзо и непромишљено. А то је довело до трагичних последица, које се у руском народу Божјем и до данас осећају. Морало је да се приступи једном лековитом средству: допуштању да у Цркви постоје два обреда. Данас, поред групација које остају у расколу, постоје и многе парохије, тзв. „јединовераца“, који упражњавају дониконовски начин служења, али су у јединству с Мајком Црквом.

Револуција у Руској Цркви: покушај „модернизације“ Православља на почетку XX века

Многи православни „модернисти“, којима смета овакво „окоштало“ Православље, које се не уклапа у „леви марш“ свих осталих хришћанских (?) конфесија ка екуменистичком „царству мира и толеранције“, позивају се на покушаје својих идеолошких претеча с почетка XX века, да унесу промене у вековима освештани поредак богослужења и црквени живот уопште. О чему је, заправо реч? Руски теолог, свештеник Константин Буфејев, у свом огледу „Патријарх Сергије, обновљеништво и неуспела реформација Руске Цркве у 20. веку“ описује те процесе: >>Године 1908. професор Кијевске духовне академије Б. Певњицки је писао: „Реформаторска тенденција је као епидемија обузела духове: почели су да превреднују све вредности, да расправљају о прихваћеном поретку и обичајима и да траже нове путеве за задовољење насушних потреба садашњег нараштаја; међу осталим питањима које је покренула реформаторска тежња стигли су и до питања о црквено-богослужбеном језику“. Подвлачимо нимало случајну законитост: врхунци реформаторске активности подударају се са социјалним револуционарним догађајима - револуцијом 1905-1907. године, револуционарним потресима 1917. године и каснијег смутног времена (као и с посткомунистичком перестројком).Заправо, 1905. године је активно почела у штампи да иступа „скупина тридесетдвојице“ петроградских свештеника који су за свој циљ прогласили обнову самих темеља црквеног живота. Касније је ова скупина, чији је покровитељ био петроградски митрополит Антоније Ватковски, пре-именована у „Савез црквеног препорода“. Како истиче протојереј Владислав Ципин, „после прве револуције активност обновљенаша опада, али одмах после Фебруара

'Савез црквеног препорода' обнавља своју бурну и претенциозну активност... Језгро овог савеза добија за црквено ухо чудан назив 'ЦК'. У савез улази приличан део петроградског свештенства и монаштва. Организовавши се, савез тежи да освоји црквену власт... У својим публикацијама обновљенаши су ступили у борбу против традиционалних облика обредног благочашћа, против канонског поретка црквене управе“.Иста слика се помаља из исцрпног прегледа историје „исправљања“ богослужбених књига, које је саставио Б. И. Сове. Врхунац реформаторске активности пада у 1906. годину, када је Црквени службени лист објавио „Одзиве епархијских архијереја по питању црквене реформе“. Истовремено се ствара специјална синодална Комисија за исправљаље богослужбених књига под председништвом архиепископа финског и виборшког Сергија Страгородског. Резултат рада ове комисије било је фактичко остварење богослужбене језичке реформе.Године 1906. на страницама „Црквеног весника“ покренута је читава дискусија „О богослужбеном језику Руске Православне Цркве“. У овој новинарској свађи Н. Покровски је, полемишући са свештеником А. Лиховиким, писао: „Склоност према реформама чини основно и потпуно природно обележје нашег доба, и с тог гледишта изгледа потпуно схватљиво занимање за преиспитивање нашег богослужења, нарочито богослужбеног језика. Али многобројна искуства реформи у различитим сферама друштвеног и политичког живота, реформи које су спроведене у духу савремености, јесу искуства углавном брзоплета и неуспела, те нас приморавају да будемо врло опрезни, нарочито у црквеној сфери“.Опојни дух револуционарног ослобођења од старог режима, рачунајући ту и од строгог црквеног Типика, несумњиво се осећа и у предсаборној дискусији, као и у низу наступа и расправа на седницама Помесног сабора 1917-1918. године.Не умањујући значај Помесног сабора за нашу Цркву, истакнимо само да је будуће „тихоновско“ крило на сабору било заступљено упоредо с будућим обновљенашким, при чему се овом другом не може порећи упорност и активност. Двадесете године су постале време нечувеног литургијског „стваралаштва и чудотворства“ у обновљенашкој средини. Прејемственост њихових тежњи осећа се и код данашњих реформатора.Процес реформације Руске Цркве и обновљенаштво као његов крајњи израз није се сводио на само један аспект. Замисао реформисања Цркве задирала је у читав низ питања повезаних с вером и побожношћу. Реформи су морали бити подвргнути догмати и канони Православља, а нарочито је било предвиђено преиспитивање Свештеног Предања. При томе се питање реформе богослужбеног језика показало као само једно од кључних у плановима реформације наше Цркве.Треба истаћи да је известан део представника свештенства и мирјана у Русији у периоду припреме и одржавања Помесног сабора 1917. године, део који се залагао за ту тему, био сагласан у вези са упрошћавањем, односно, русификацијом богослужбеног језика и осталим реформама. При томе је радикала, који су ускоро оформили обновљенашки раскол (Грановски, Веденски), била упадљива мањина. У извесном смислу може се говорити о њима не као о једном од мишљења Цркве, него као о супротстављању Цркви, или као о јуришу на Цркву „коју неће срушити ни врата паклена“.Строгих ревнитеља црквеног предања била је неколицина. К. П. Победоносцев је писао 1906. године у часопису „Поклоник“: „Чујемо да из средине

свештенства и монаштва долазе предлози да се богослужење преведе на руски језик. Али то у суштини не би била реформа, већ крајње лакомислена, бесциљна и по јединство Цркве опасна револуција која руши сав карактер и сав значај богослужења за наш народ“. Тако се ветар револуционарних промена, који је дувао у целом руском друштву, кроз покушај спровођења језичке и богослужбене реформе појавио и у црквеној средини. << Толико од Буфејева.Они који воле да нас убеђују како је, ипак, било светих људи на модер-нистичкој страни, помињу међу својим једномишљеницима и Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије. Тобож, он се у доба пре револуције, као епископ, у Америци, залагао за гласно читање појединих евхаристијских молитава и сличне реформе. Неоспорно је да се човек, с годинама, мења - ако је таквих идеја код епископа Тихона (Бељавина) било око 1905, он је, као Свети Тихон Сверуски, врло одлучно устао против сваког обновљенства у својој посланици од 4/17. новембра 1921. године. Његове благодатне речи и данас су охрабрење свима који се боре за Свето Предање Цркве од Истока:>>Проглас архипастирима и пастирима Православне Руске Цркве Дознали смо следеће: у граду Москви и из других места епархијски преосвећени архијереји саопштавају да се у неким храмовима дозвољава искривљаваље богослужбених чинова одступањима од црквеног типика и разним новотаријама које нису предвиђене тим типиком. Дозвољавају се самовољна скраћивања у чиновима, па чак и у чину Божанствене литургије. У службама на празнике изоставља се готово све што сачињава поучне особине празничног богослужења, и уместо тога се обраћа пажња на кон-цертно извођење обичних песама које нису предвиђене типиком, отварају се царске двери у време када се то не чини, молитве које су одређене да се читају тајно читају се наглас, изговарају се возгласи који нису поменути у Служебнику; шестопсалмије и други богослужбени делови из Речи Божије не читају се на црквенословенском, већ на руском језику; у молитви се поједине речи замењују руским и изговарају се наизменично са првима; уводе се нове радње за време богослужења, радње којих нема у свештенодејствима озакоњеним типиком, дозвољавају се непобожни или лицемерни гестови који нису у складу са одговарајућом суштином црквене службе, с дубином осећања смирене душе свештенослужитеља, душе која трепти у Божијем присуству.Све се то чини под изговором да се богослужбени поредак прилагоди новим захтевима времена, да се у богослужење унесе оживљавање које захтева време, те да се на тај начин више привуку верници у храм.За таква нарушавања црквеног типика и самовољу појединаца у односу на богослужење нема и не може бити нашег благослова.Служећи богослужење по чину који води порекло из древног доба и држи се у целој Православној Цркви, имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве... Код таквог односа/.../ нека остане непромењено велико и спасоносно јединство темеља и предања црквених... Божанствена лепота нашег истински поучног и у свом садржају благодатно-делотворног црквеног богослужења, како је оно створено вековима апостолске верности, молитвене горљивости, подвижничког труда и светоотачке мудрости и запе-чаћено Црквом у чиновима, правилима и типику, мора се очувати у светој Православној Руској Цркви неприкосновеном, као највеће и најсветије њено наслеђе..“<<

Дакле, Свети Тихон, као патријарх, био је против одступања од црквеног типика, што у служењу подразумева да је против отворених царских двери за све време јерејске Литургије, против гласног читања тајних свештеничких молитава, против непрописних возгласа, итд. Само зато што је Руска Црква послушала Светог Тихона, опстала је под комунизмом, служећи предањску Литургију, и одупирући се свим новотаријама.СРБСКИ СЛУЧАЈ(Архимандрит Петроније Трбојевић и његови критичари)

Један од савремених и епископу Атанасију блиских делатника наше литургијске реформе, као претечу исте наводи архимандрита фрушко-горског манастира Шишатовца (иначе сестрића Николе Тесле), Петронија Трбојевића, који је, почетком тридесетих година XX века, објавио књигу „О реформама црквеним“. Иако каже да Трбојевић није у свему био у праву, он сматра да су многе предложене реформе биле више него упутне и за наше дане. Очито је да је отац Петроније имао многа размишљања подобна данашњим реформаторима (обновитељима). Довољно је погледати његов став о иконостасу: „/.../ Код нас верни за време богослужења не виде и не чују свештеника због иконостаса и завеса. Да видимо има ли то неповољног утицаја? Ја мислим да има. Иконостас је сметња акустици... Исто тако није згодно да верни не виде свештеника за време богослужења. Много би се помогло разумевању богослужења кад би верни у сваком часу видео свештеника. Исто би тако верни лакше усредио своју пажњу, кад би видео св. Трпезу, која је престо Христов, па кад би имао пред очима и дарохранилицу, где је Господ преко свога светог пресветог Тела и Крви присутан... Желети би било да се иконостас постепено преуреди тако да се врати на првобитно стање, кад у цркви није било иконостаса. У том пролазном стању могли би се иконостаси правити све тањима и нижима/.../ к првобитном начину, кад није било иконостаса ни завеса.“Трбојевић се залагао и за увођење клупа у храмове, по узору на западне конфесије, за непричешћивање из заједничке кашичице; наравно, и за превођење богослужбених текстова на савремени србски језик, за који је тврдио да је лепши и поетичнији од словенског.Реакције младих православних следбеника Светог Николаја Жичког на Трбојевићево реформаторство биле су оштре и одлучне. Свештеномученик Јован, још као студент Богословског факултета Бранко Рапајић, објавио је у „Светосављу“ (5/1932) приказ књиге архимандрита шишатовачког, и на најбољи могући начин показао унутрашњу логику подухвата маловерног реформатора: >>Поводом прве књиге о реформама црквеним г. Трбојевића забе-лежили смо негде ове ретке: нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? и где су? и колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. У потпуности иживети програм еванђелски. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је православље дело Вечнога и да је прече православље формирати него реформирати... Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У

својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хри-шћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста.Сад имамо пред собом другу књигу о реформама црквеним. Лепо технички опремљена, на лепој хартији лепо штампана, и - види се - лако и лепо писана. Заобилазећи, опет, извесне „ситнице“ и „периферијске ствари“ у овој књизи - као што су: два dr. dr., слика ауторова, факсимил његова потписа и т.д. - које све откривају оно сакривено крупно у души нашег писца, оно битно што је и написало ову књигу: његову надувану теславштину, по којој је он и дошао до самоуверености да има замашну мисију у нашој Цркви као што је његов велики рођак извршио велику мисију у науци - заобилазећи све те „ситнице“, ми се, такође, нећемо задржавати на појединим поглављима ове књиге, већ ћемо покушати да откријемо њен дух и њену срж. Мада све ово што ћемо рећи има и облик неуобичајености, ипак је, и такво, диктовано етичком нужношћу. Ову књигу је писао онај који је као дете „путовао и по 130 километара до “прве жељезничке станице" само да би “свршио сву школу“(стр. 51). Таква воља и таква једна просто вулгарна амбиција, разумљиво је, да се не може скрасити у архимандритству и настојатељству једног манастира, и она, та иста воља и та иста вулгарна амбиција, иживљује се преко оваквих све разрешујућих књига. Наслов књиге је за „педесет од сто“ православан: само у нашем слободарском православљу могућа је оваква анархија. Ко би се усудио, на пример код католика, да пише о реформама црквеним? Само то нешто православља што има у наслову; све остало -садржина, методи постављања и решавања, схватања, чак и речник - „стопроцентно“ је католичко. И када наш писац каже, у одељку где пледира за увођење клупа у цркву, да је „православље у догмама, а не у клупама“ (стр. 16), тога истог часа он, овом својом књигом, показује и доказује колико неистине има у тој поставци: православље тако схваћено - само у догмама - може се изиграти и изневерити, и наш га писац, тако, сваког часа и изиграва. Православље је у духу, и поглавито у духу, у једном особеном духу. Из тог духа, православног, једном непрекратљивом нужношћу, и произашла је сва структура црквена, сав поредак и начин живота, сва величанствена архитектоника, типикон, све јектеније, литургије, бденија, стајања, клечања, воштанице, иконостаси, постови, молитве, па и - „наше црквено пјеније - сувише заплетено и тешко“, „погрешан календар“, несрећа у „недостатку катихизације“!Да, то је типично за садржајну и разрешитељску страну ове књиге: увиђање узрока свега зла у недостатку катихизације (стр. 5) па било да се та катихизација на једној страници књиге зове проповед, на другој исповед, на трећој савет; на четвртој школа, на петој каритативни рад. То је једно чисто католичко решење. И кад наш писац трабантски исписује оне речи које су изрекли Незнање и Мрак: „Знање је светлост“ (стр. 13), онда он не само да је откинут од православнога сазнања и решења по коме „и ако... знам све тајне и сва знања... а љубави немам, ништа сам“ (1 Кор 13, 2) и по коме је само Бог светлост; он не само, тиме, да је откинут од бића и духа православног, већ није везан ни за савременију и

најсавременију мисао европску; и ако је мислио, тиме, да прави неке уступке, није их никоме учинио, никоме бар живом, а учинио их је мртвим вековима, осамнаестом и деветнаестом, оним вековима који се обележише у историји света као векови наивног оптимизма, векови вере у свемоћ човека и знања, векови вере у свемоћ школе и једног васпитања и преудешавања које је било спољашње и функционално, не у духу и битно. У замраченим хоризонтима данашњице плодови су тога наивног оптимизма прошла два века. Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - православље и свет, - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навуходоносора - буде срушено.Има у овој књизи и неколико тачних запажања, има неколико ствари о којима би се могло говорити, о којима и треба говорити, и које треба расправити. Мимоилазећи поред тога и остављајући тај посао за то позванима, ми смо хтели само да свратимо поглед наших читалаца на онај дух који је и омогућио овакву књигу- субјективно и објективно - и који је покушао да насрне на неколико крупних ознака чистог духа православног.Најзад долази (на 93.- стр.) и „Крај“ али без онога најлепшега и најпотребнијега: - „и Богу слава“. Све је то карактеристично по нашег писца и ову његову књигу у највећој мери.<<А поводом Петронијевићевих тврдњи да је „нехигијенско“ примање Светог Причешћа из исте кашичице, огласио се јеромонах Василије (Костић), потоњи владика бањалучки и жички, који је, као студент Богословског факултета, у „Светосављу“ (4/1932) објавио текст „Светитељи о Светињи“, да би показао шта је сила Евхаристије, и какав је њен благотворни утицај на човека:>> Никако се не слаже логика деце са логиком одраслих, зрелих људи. О стварима, схватљивим и појмљивим за људе, деца најфантастичније суде, чиме обично доказују своје детињство. Тешко је убедити их у илузорност њихових маштања. Њихове фантазије трају докле и детињство, докле и неразборитост њихова. И кад се једнога дана, прокљувавши љуску детињства, испиле из своје неразборитости и стану на ноге зрелих људи, тада тек виде да су их чаролије опкољавале са свију страна. Гледајући свет невезаних очију, у чуду се питају: како смо могли о њему тако маштати. Тек онда виде колико је од њих била далеко стварност.

И код људи видимо често незрелости. Многи и од њих личе на нерасудну децу. То се нарочито опажа у њиховом расуђивању о стварима њима мало познатим, без обзира какве су оне. Особито се то незрело расуђивање њихово огледа у религијским, духовним појавама, које се не могу сазнати једино бићем човековим, већ и садејством с више, благодаћу Божјом. Ако се човек од свега тога изолује и покуша да на неки други начин проникне у те велике тајне духовног света, никада до истине, до стварности и правог сазнања о њима не може доћи. Његови закључци биће увек погрешни и нетачни.О оваквом резоновању људи о Божанским Тајнама, могло се безброј пута уверити. Почев од Арија па до најновијих сектаната, види се извртање и непоимање истине. Нема истине у Хришћанству неизокренуте у неистину од стране људи. Далеко би се отишло набрајањем свих негација ума човечијег без ума Христовог. Да узмемо једну истину, једну велику тајну о којој у новије време расправљају и звани и незвани, који су је скроз извитоперили. То је тајна Светог Причешћа. У њу су одавно посумњали протестанти, као што су и у много што друго посумњали. Сумња њихова није се задржала само на протестантском тлу, већ се проширила и захватила и друге конфесије, па и Православну веру неких. Како неки међу православнима гледају ову тајну, на њено дејство на природу човечију у физиолошком смислу кроз протестантску призму, то ћемо се, ради истине, осврнути на мишљења најкомпетентнијих представника Православља о истој Тајни. Размотрићемо мисли зрелих људи, да би се сагледала површност пигмејских мисли о Причешћу. Ти зрели људи јесу нај-опробанији мужеви Православне Цркве; то су Светитељи и Оци њени.О општењу човека са Богом кроз Тајну Причешћа карактеристично се је изразио Светитељ Димитрије Ростовски: „Који се причешћује да верује - пише он у „Припремању свештеника ка Божанском причешћу“ - а сигурно му је познато да се Тело Христово сједињава о телом његовим (тј. причасника) и претвара се у њега; и Крв Христова сједињава се са његовом крвљу, и претвара се у њу. Такође и овај, који се причешћује Христом, бива једно са Христовим Телом и Крвљу, и сви удови и чланови његови нису његови, него се у Христу завршавају, по Апостолу који вели Ефесцима: „Јер смо уди тјела његовог од меса Његова и од костију Његовијех“. И Коринћанима: „Не знате ли, да су тјелеса ваша уди Христови“. Још, дакле, сједињава се и душа Христова са његовом душом и Божанство Христово и сила Његова са немоћним човечанством, и бива сав Христос у њему, и он сав у Христу, обасјан благодаћу Христовом“. (Творенија Дим. Ростовскаго, част 1, Москва 1805, стр. 147).Колико је дејство Светог Причешћа на организам човечији јасно се види из учења Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог: „Свакако, и човек се у Причешћу удостојава пунога, могућег и за ограничено биће сједињења са Господом: у материјално тело његово усељава се Христос живим Телом Својим, хранећи, поткрепљујући и оживљавајући душу Хришћанина, освећујући је, очишћавајући нечистоту и лечећи грехе, обожавајући је“ (Јован Златост: Беседе на Матејево Еванђеље, 82,5). „Тело Спаситеља јесте права храна и Крв Његова јесте право пиће (Јов.6,55) такође и у односу према телесној природи нашој: примајући у себе ту божанску храну, човек постаје учесником Божанске природе Христове, као да је живи члан Његовог Тела, и Христос са Своје стране пролази кроз удове његове, кроз све саставе, кроз утробу, кроз срце. Саопштава се свима члановима његовим и прониче Собом сав организам његов“ (Св. Василије, Молитва 1,6; Златоуст 2,8,10; Метафраст 3. Молитва).

По Светом Дионисију Ареопагиту: „У Причешћу се достиже најсаврше-нија заједница са Богом и обожење оних који приступају тајни“. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кроз Причешће постајемо сателесни и сакрвни Христу“ (Кирил Јерусалимски, Тајноводство поуч. 4, 3 - руски прев. 1822. год). А отац Догматике, Свети Јован Дамаскин учи: „Тело и Крв Христова улазе у састав наше душе и тела, али не ишчезавају, не труну и не избацују се напоље... Они улазе у биће ради чувања и очишћења нашег од сваке нечистоте... Будући очишћени ми се сједињавамо са Телом Господа и са Духом Његовим, и постајемо Телом Христовим“ (Тачно изложење Правосл. вере - рус. прев. М. 1844. 4. гл. 13).„И тако по мислима светоотачких дела“, вели А. Соколов, „евхаристичко сједињење човека са Господом Исусом толико је тесно и блиско, да право Тело и права Крв Богочовека - зацело се усвајају човековим организмом, и он постаје телом самога Богочовека. У Тајни Евхаристије обични хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову; по њиховом примању, дакле, побожно настројеним човеком, они - причасничко Тело и Крв Христова, већ као да се сами „састављају“ са телом и крвљу човека“ (Культь какь необх. прин. религ.).Наводећи речи оца Јована Кронштатског о дејству Светога Причешћа на биће човечје, Владика Николај вели: „С коликом пажњом један научник испитује појаве природе, још с већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божије. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. Отац Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности Божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, од дана кад је од мене примила Причешће почела се поправљати. Девојчица на самрти после Причешћа почела се поправљати, јести, пити, разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила“. На крају са болом у души узвикује Владика: „О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства Св. Причешћа слично оцу Јовану“ (Охридски Пролог, стр. 465).Овако мисле Светитељи о Светињи, овако резонују умни и зрели људи. Ову су само цртице из мисли појединих великодостојника Православне Цркве. А шта би било да наводимо читаве томове њихове о истој Тајни? Они су отворено, без устручавања, исповедали и учили, да Причешће дејствује на човека не само „у моралном, духовном смислу“, већ и у физиолошком. Знали су да Лекар и Чудотворац Христос не уноси Собом „бацил“ у физис-природу Свога следбеника да би га заразио. Знали су и веровали су да „бацил“ не може садржати божанску моћ Богочовека, који је Својим светом рукама губаве додиривао и истима невину децу благосиљао. Јасно им је било да „бацил“ ништа није према Ономе Који је страшне буре и олује стишавао једном речи својом, демоне изгонио, болесне лечио, слепима вид повраћао, хромима ход даривао, кљастима руке исцељивао, мртваце из гробова дизао, Који је и васиону створио. Јер, у Причешћу ништа друго не примамо, до Живог Христа Господа, Који и сада чини чудеса равна дејству и сили онима која су се дешавала пре двадесет векова. Примајући реалног Христа, верујемо да нас од свега може излечити, ако смо достојни. Свакоме који Га достојно прима, вели: „Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов.5), а то само „ако можеш веровати: све је могуће оном који верује“. Ако не верујемо, довикује нам: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мр.9,23,19). Ако се недостојни причешћујемо, ако не верујемо, Причешће нема

никаквог позитивног ефекта ни у духовном ни у физиолошком смислу. Тада оно може имати негативно дејство, по речима Апостола који вели: „Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тјелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од крви да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају“ (1Кор.27-30). Православни модернисти неће да чују за ове речи Апостола Павла. Они веле да се ово не слаже са логиком њиховом. Она им дозвољава другачија гледишта на Свето Причешће и на све што је свето у Православљу. По њима, Причешће нема никакве везе са једном страном човекова бића, са телом његовим. Као да се човек поделити може; као да Христос није дошао да излечи и спасе целог човека! Каква логика може убедити ову „децу по логици“ у нетачност њихове логике? Једино Светоотачка, Христова логика. Управо, ти најлогичнији људи немају своје логике. Они су се одрекли своје логике ради логике Христове (1Кор.2,1б). Њу су примили и њоме су све ствари мерили. Ваљда ће се наши модернисти постидети логике Христове и потчинити јој своју логику. Или ће се угледати на еванђеоске виноградаре? (Мт.20,33-45).„Како да одговориш, вели Владика Николај, онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику? Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена, па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Философи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење“. Христос је дошао да поправи људе, па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему, а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу“ (Охридски пролог, стр. б).Ми не можемо ићи путем којим протестанти иду, нити можемо мислити како они и неверници мисле. Јер они немају Божије ни црквена логике. Они су сами себи логика. Ми имамо логику Христову у цркви Његовој: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2,16). Само том логиком и тим умом можемо мерити религиозне и мислити црквене мисли. Док смо православни не смемо и не можемо Христу и Цркви наметати логику смртног човека. Дрзне ли се неко да то чини или да другоме то одобрава и да га на трубни глас хвали и слави, он личи на нерасудно и неразумно дете. А зар таква деца могу другима давати директиве?<<Дакле, потоњи еминентни православни владика, духовни син Светог Јустина Ћелијског, Василије (Костић), и потоњи свештеномученик Јован (Рапајић), проповедник за кога је Свети Николај Жички говорио да је његов наследник, видели су у идејама архимандрита Петронија нешто штетно по очување Светог Предања. Данашњи делатници литургијског препорода у Трбојевићу виде претечу својих идеја. Они истичу да Трбојевић није био „научни теолог“ (како то гордо звучи!), али је, ипак, имао добру интуицију, нарочито када указује на проблем високог иконостаса, повременог затварања царских двери, неразумљивости богослужбеног језика, тихог (тајног) читања свештеничких молитава, итд. Кључни Трбојевићев став је следећи: „Свештеника верник НИТИ право ВИДИ нити право ЧУЈЕ. Верни НЕ РАЗУМЕ шта свештеник ГОВОРИ, а поготово НЕ МОЖЕ ДА УХВАТИ ВЕЗУ ИЗМЕЂУ ОНОГА ШТО СВЕШТЕНИК КАЖЕ И ОНОГА ШТО ПОЈАЦ ОДГОВАРА“.Пошто се и патријарх србски Павле позабавио Трбојевићевим реформаторством у области Литургије (нарочито кад је у питању причесна кашичица), да чујемо и

њега: „Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличитијих болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи./.../ Може звучати парадоксално ако сада, после свега што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће може бити узрок слабости и болести, па и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло.“ (I Кор. 11, 30) Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу“ /.../ Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од свих изнесених невоља налази се у гресима“. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.“Ту се негде налази и одговор на кључна питања тзв. „литургијске обнове“. У разговору са студентима Богословског факултета СПЦ, објављеном у њиховом часопису „Логос“ (1/1992.), на многа питања о Цркви и литургијској обнови, патријарх Павле поручује: „Ушавши крштењем у Цркву, поставши део Тела Христовог вером, и примивши благодатне дарове за узрастање у Св. Тајни Миропомазања као и Светог Причешћа, дужни смо да се владамо „достојно Еванђеља Христовог“ (Филип. 1, 27), да наша вера буде плодоносна и покаже се живом у добрим делима.Ја бих хтео особито нагласити ту ствар младим теолозима, јер сте, бавећи се књигом, учећи и полажући хришћанску науку, у опасности од једностраног интелектуализма, свођења хришћанства на систем знања које се може схватити интелектом и исказати писмом и језиком. А то хришћанство није и не може бити. /.../ Под православним богословљем, као што сам рекао, сматрам стицање живе вере која се показује у делима. А то је немогуће без смерног осећања колико смо од тога далеко и колико треба сваког часа улагати труда на труд да бисмо стекли смиреност, на коју Св. Јован Златоуст каже да је основна и прва између свих хришћанских врлина“.РЕФОРМА И РЕФОРМИСТИ У СРБСКОЈ КУЛТУРНОЈ ИСТОРИЈИ

Питање богослужбене реформе јавило се у нас у веома тешком часу србске историје, када се на обзорју назиру црни облаци пропасти и слома свега за шта смо се вековима борили. Зато и ова књига: да нас подсети и опомене да духовни и богослужбени живот нису без значаја за нашу стварност, не само мистичку, него и друштвену стварност нашу и наше деце, чија је будућност све неизвеснија. Срби су, у последња два века, преживели страховите ударе на идентитет-достојевштину као плитки рационализам, Вукову језичку реформу, југословенство 1918. године и титоистичко југословенство после Другог светског рата. Велики удар била је језичко - правописна реформа Вука Караџића, који нас је одвојио од наших средњевековних корена на начин до тада невиђен у србској културној историји. Самом Вуку Караџићу не могу се оспорити његове огромне заслуге - почев од скупљања и приређивања нашег народног блага, преко историографије, до етнографије. Вук је био дивовска

фигура у многим областима, али, у области реформе азбуке, он је направио дивовске грешке.У својој реформаторској борби Караџић, типични Динарац („Дробњак из Петнице“ старином) није бирао средства: служио се лукавством, суровим ругањем инакомислећима, окупљањем још немилосрднијих младих ругача (попут Бранка Радичевића, аутора поеме „Пут“, итд.) Један од главних опонената Вукових, Милош Светић, опомињао је Србе стиховима Лукијана Мушицког: „Ту ништа силом! Светиња је Рода језик! благо, обште свим!Неумивена нека бежи рука/ Самовластије дерзост с њом“. Такође, Светић је уочио Караџићеву мржњу према војвођанским ученим Србима: „Најглавнији је говор против учени Срба из Аустријског Царства: да они не знаду језика србског, да су они покварени туђим језицима, да они не мисле србски, да мешају словенске речи, да јошт Доситеј како је почео писати, почео је језик србски кварити, и да сви који су после њега писали, и који пишу, језик кваре, да кварење траје и напредује, да књижевници србски, који су се изродили и одрастали у Царству Аустријском по варошима и градовима, нису знали шта је србски, шта ли није, и да ће одсад поред овакови списатеља још горе бити, итд. Дакле, главна ствар је била вређање, поруга и грабијанство спрама аустријски Срба, које би служило на подпору подигнуте вике против Шваба“.Славни црквени делатник Никанор Грујић подробно је рашчланио Вукове промашаје у преводу Новог Завета (многобројне и теолошки штетне.) Међутим, човек који је понајбоље описао Вукове методе у наметању реформе, као и последице исте, био је Јевстатије Михајловић, угледни србски књижевник и јавни радник (1802-1888), у свом огледу „Обрана језика србског од изопачавања и простачења његовог и кирилице од вуковице“. Због значаја овог погледа на вуковску револуцију, екстензивно ћемо навести Михајловићеве ставове; он почиње од Вуковог „попростачења“ србске лексике:>>Он је први писао Ристос место Христос, ришћанин место христ-ијанин, дук место дух, незнабожац место јазичник или поганик, још место јошт, тица, чела место птица и пчела. Он нас научи по његовом правопису писати свецки место светски, љуцки место људски, грацки место градски, гозба место гостба, пошљедњи место последњи, нашљедник место насљедник или наследник. Код њега првог нађосмо у књижеству нашем речи: воринта, ворма, вутрола, врак, вранц, кава ит.д. У његовим књигама читамо надути се место гордити се, а напети се место срдити се, чатити место читати, шћадијаху место хтедоше или хтеше, шкргутати зуби место шкрипити и т.д. и т.д. Поред тог у описивању каквог предмета па онда, па онда, па онда, и зашто, зашто, зашто толико пута колико је и од простака. кад приповеда, млого и сувише.Сви су се учени Србљи чудили и дивили том новом начину писања. и мислили су да се нитко наћи неће који би се по њему повео и науку његову примио, ал су се у том мишљењу свом преварили, јер крепка помоћ његових јединомисленика с једне, а с друге стране његова ревност и неуморни труд не дадоше, да му ј, љ и њ пропадну и с том пропашћу погине и красота језика србског по начину писања његовог. Г. Вук добро је знао да се при превратима обично најбоље младеж употребљава, пак је и он у преврату свом азбуке и језика нашег то исто чинио.Он је најпре лутке своје ( ј, љ и њ) у најлепше одело обукао, то јест с њима је, као што смо казали, србске народне песме печатати дао које сваки Србин, а особито младеж наша с највећом жељом чита и чисто је неко уверење извојевао, као да се без ј,љ и њ народне песме ни писати не могу.

Гдигод је само прилику нашао, с младим људма састати се, а нарочито с ђацима при шетњама, у кафанама, гостилницама и т. д. свуда је Г. Вук ревностан апостол науке своје бивао, учио, саветовао и утврђивао, као што сам уБечу 1833. и 1845. године и ја сам искусио. Напротив тога кирилевци и литерати србски, кад су прву вуковицу јавно одбили и видили, да се скоро нитко њој не приближава, мислили су да се немају ничега више бојати; зато пренебрегну даљу борбу своју, и док је Г. Вук приватним путем науку своју у срдца младежи србске усађивао, они се предаду дремежу и апатији. Ал кад кеколико ученика Вукових одјачаше, пак и ови међ дружином својом науку ту распрострањивати почеше, увуче се у народ мало по мало, љ и њ, а поред тог и простачки начин писања, јер млоги желише списатељима постати и по гдишта печатати дати, али почем им тај врашки изображени србски језик на путу стојаше, а они по науци Гдина Вука рекоше: прими јоту, љ и њ и пиши како наши простаци говоре, пак ћеш одма списатељ србски бити.(Неки веле да је та дружина Г. Вука, која му је у Речнику речи на немачки и латински преводила, предречена писмена ј, љ и њ начинила.)Измеђ последоватеља ових Г. Вука видише учени чланови њиови да им треба и друтих речи у писању свом, које наша простота не употребљава и не разуме; зато мораше се и с оним речима служити, које господин учитељ у свом речнику нема. Ал будући да те речи речи славенску форму имају, судише за добро, што више могу од тих речи, као што они веле, посрбити, а право рећи покварити и изопачити./.../Истина да ми Г. Вуку на родољубивом труду његовом, којим је наше народне песме сакупио и печатати дао, млого благодарити имамо; хвала му на његовој доброј тежњи и намери, што је надстојавао да Србљи србски пишу и да се оставе славенизирања, коју је нужду јошт и безсмртни Доситеј увидио, и за њим и друти списатељи, који су се мање више од славе-низирања удаљавали. Хвала Г. Вуку на његовој доброј вољи и труду којим је србску Граматику и Речник, како је онда за добро нашао, саставио и печатати дао; ал му не хвала, што је у кирилицу нашу дирао и осакаћену у вуковицу преокренуо. - Не хвала му, што је само оне речи и оне изражаје за Србље задржао којима се наша проста браћа по сели служе, а друге, које изображени Србљи употребљавају, из књижества србског избацио.У његовом Речнику не налазимо речи: наклоност, умереност, вредност, предмет, пример, положај, стање, околност, или обстајателство, важан, важност, високоуман, високоумије, малоуман, малоумије, горд и гордост, привржен и приврженост, воспитан, и воспитање, изображен и изо-бражење, угодан и угодност, пријатан и пријатност, зависим и зависимост и т.д. и т.д.Даље не налазимо у његовом Речнику глаголе: благодарити, предложити, представити, предупредити, умалити, увеличати, извинити се, и извињавати се, презирати, пренебрегнути, ревновати, изображавати, воспитати, гордити се, повиновати се, и других млогих и премлогих речи, без којих учен и изображен човек бити не може. Зар те речи зато, што их проста браћа наша по сели и салаши не говоре и не употребљавају, нису србске? Или ваљда на против тога рало, цртало, кодечке, разор, склад, чатлов, вериге, вршка, гребен, повесмо, пасмо и т.д. и т.д. нису србске зато, што се с њима грађани не служе и млоги не знају шта значе? Та ваљда Г. Вук неће од народа свога искати, нити ће тко при здравом разуму дозволити, да ми толике речи наше, с којима се изображени Србљи служе и без којих бити не могу, из језика нашег изоставимо и да се из

данашњег колико толико изображеног света нашег у мрак и таму незнања повраћамо! Ко добро пази на догађаје светске, и мери следства дела човеческих увериће се, да често људи и с најбољом намером себи ил својима добро учинити, кад последице предузимања свог добро не измере, у зло упадају, или онима, којима су добро учинити хтели, велико зло причињавају.Ја сам уверен да је Г. Вук Караџић, кад је Писменицу своју писао, роду свом добро учинити хтео и да није мислио, да ће с преиначењем кирилице такову реформу у књижеству нашем учинити, која ће за народ србски неугодна, а може бити, и опасна следства имати.Г. Вук и његови последоватељи нису проникнули, пак јошт ни данас неће да увиде, да радом својим на руку иду онима, који на кирилицу мрзе, и који с пореметењем наше кирилице за себе повољне последице изводе. Они нису измерили, да кад из азбуке наше є, і, я, ю, ъ, ь изоставимо, а ј, љ и њ примимо, да нам унуци и праунуци наши књиге кирилицом било старом или црквеном, било новом или грађанском печатане читати нећеду. Ово се нама савременицима, који смо у школама кирилицу учили, а случајно и ј, љ и њ упознали, неверојатно чини, јер велимо, кад нам Вуковица за ово 30 или 40 година од како ју овај или онај употребљава, шкодила није, неће нам ни доцније каква зла учинити. Ал није тако браћо, јер се данас кирилица у школама учи, а ко кирилицу читати уме, тај чита одма и Вуковицу. Ал окренимо натрашке, т.ј. да се Вуковица у школама учи, а кирилица на вољу остави, пак ћемо се уверити, да дете, које не познаје писмена є, і, я, ю, ъ, ь читањем кирилице ни маћи неће.А кад је тако, као што заиста јесте, то онда погледајмо ладнокрвно и безпристрастно последице од те промене у азбуки нашој, пак ћемо наћи да ако Вуковица обична азбука постане, наше друго, треће и тако даље колено не само да часловац, псалтир, јевангелије и друге црквене књиге наше, које су старом кирилицом печатане, читати неће умети, него да ни Доситеја, Вујича, Видаковића, Атанацковића, Хаџића (Светића), Ј. С. Поповића и друге наше списатеље, којих су дела грађанском кирилицом штампана, пак тако исто и Летописе, Гласнике и све друго, што кирилицом до данас написано имамо, читати неће знати, осим ако који особито за себе кирилицу не научи, као свештеници, и учени Србљи, који по чину и стању свом знати ју морају.Да је то пак баш тако, и сасвим наравно, можемо од нас самих живи пример узети. Питајмо само: ко од нас данас уме читати старе наше Дипломе, и друге рукописе који се по нашим монастирима налазе? Нитко осим оног, који она писмена, која се у тим писмима налазе, познаје. Што дакле данас са старим тим нашим аманетима бива, то ће доцније с књигама и писмама кирилицом печатанима бити. А кад једно следство друго за собом води, то је онда опет наравно, да кад се наше потомство од кирилице одтуђи, да ће се тим истим махом и од књига наших црковних одтуђити, јер их читати неће умети. Одтуђимо ли се пак једанпут од књига црковних, то се онда мало по мало одтуђујемо и од саме цркве,и православија отаца и праотаца наших, то јест доћемо баш онамо, куд су нас пријатељи Г. Вука преко њега, ал без његовог може бити знања и воље довести хтели, а следство тога остављам сваком родољубивом Србину на разсуждење.Но рећи ће тко: шта има кирилица, шта ли Вуковица с нашом црквом посла? Народ нека пише како му је воља, а црква нека своје обреде чува, нека народ учи и на добро упућује, пак се нема чега бојати. Ал није тога доста; вода лагано

и неосетљиво обара брегове од обала својих; раст, који је вековима претио, кад му корен подсечеш, почне венути, и осуши се. Како не би дакле и црква наша удар осетила, кад јој у књиге дирнеш, и од народа их вешто уклониш. Црква је наша народна; ми се са свештеником заједно Богу молимо, у старославенском језику имамо наше молитве, ирмосе, стихире, тропаре и т.д. које је све кирилицом печатано. Треба дакле и морамо знати наше црквене књиге читати и колико више може бити, разумети. Ал вера и Бог, ако Вуковица и започето простачење језика нашег мах отме, да их потомство наше, као што смо мало пре казали, неће умети ни читати, а камоли разумети.Ал ће Србљи, веле, децу своју у школама поред Вуковице и кирилицу учити дати, пак ће нам онда потомство и црквене и грађанске кирилицом печатане књиге читати умети.Дозвољавам, да ће деца наша у школама кирилицу учити, ал хоћеду ли кад из школа изиђу, кирилицом печатане књиге у руке узимати, то је питање. Ја би рекао, да пре нећеду, него да хоћеду, јер кад све наше књиге, новине, објаве, и једном речју сва наша књижевна дела Вуковицом буду печатана, мораћемо се на њу, као обичну азбуку навикнути, а кирилицу, као нешто изванредно и излишно сматрати, и зато оно, што је Вуковицом печатано, лако и радо, а шго је кирилицом штампано, теже и нерадо читати, како год што - кад нам које писмо неразговетно написано дође, те натуцамо и нагађамо шта је у њему, пак кад се доста намучимо, а ми га треснемо - тако ћеду заиста и књиге наше кирилицом печатане проћи, ако Вуковица првенство отме, пак смо онда све досадашње наше књижевно благо саранили.Ал рецимо, да таково што код нашег потомства воспоследовати неће, питам нашу браћу Вуковце, зашто да потомке наше и самом могућству тих последица без сваке и најмање нужде излажемо? Шта ће нам сад Вуковица, кад смо се толико столетија кирилицом добро, лепо и угодно служили, кад су наше толке књиге, толки породични докази,(фамилијарна документа) и друга наша драгоцена писма сва кирилицом написана? Зашто, чему, и коме за љубов да се од свију толикогодишњих трудова отцева, дедова и праотаца наших одтуђујемо? Зашто да их презиремо и од њих табулу разу правимо? Није ли то црна неблагодарност од синова према својима предцима?Та познато нам је, да се само Србљи восточне цркве кирилицом служе, знамо даље и то, да док смо Србљи восточне цркве, морамо кирилицу учити да можемо књиге наше црковне читати, и Богу се молити, па кад је тако, као што јесте, нашто нам поред кирилице и Вуковица, нашто нам две азбуке? Није ли то излишност прекомерна, која нас на раздор води, као што нас је на велику жалост заиста већ и довела. Доста зло, што смо и од старе тако назване црковне кирилице одступили, а нову или грађанску примили, којом данас наше књиге печатамо. Чини ми се, да је и та реформа пре 100 и више година то исто смерала, што се данас код нас с Вуковицом постићи намерава. Онима онда намера њиова није за руком испасти могла, јер су сва Кирилева писмена задржали и само су вид или форму њиову променули. Ал се овде од вуковице више бојати морамо, јер су вуковци више писмена Кирилевих изоставили, пак који та писмена не познаје, тај књигу кирилицом печатану читати не уме.У осталом опет повторавам, да ми никакве нужде немамо азбуку нашу мењати, него да при нашој кирилици останемо, а Вуковице, која нам темељ цркве наше подрива, да се клонимо. Недајмо се варати с оним аргументима, да је Вуковица згоднија за наш језик него кирилица, јер ако би ико нужду осећао да читање језика свог одлакшати мора, то би заиста Французи, Енглези и скоро сви они

народи, који се латиницом служе, то чинити морали, јер им латиница нема оних гласова, које им својство језика њиовог изискива. Латиница нема писмена же, ше, џе, че, ђе, ће и т.д. пак зато опет и Французи и Енглези, и Шпањолци и Талијанци и Пољаци и сви други који се латинским писменима служе, помогоше се свакојаким начином, које са два три писмена место једног, које са неким знацима, те тако опет задржаше латиницу, на којој литературу и све науке своје имају.Не кубуре ли и Немци са својим токорсе рођеним писменима, пак место гласа ша пишу два писмена s и ch, место ч три писмена tsch и немајући писмена, којим би глас zе написали, у туђим речима употребљавају писмо z (цет) а у својим писмо s (ес) н.пр. пишу Zapolia, Запоља, Nowaia Zembla, Новаја Земља, Gesang, Гесанг, Sohn, Зон и т.д.Пак сви ти толики народи поред млогих својих незгода, не хтедоше због неколико писмена, с којима би читање и писање одлакшати могли, у литерално добро својих отцева и дедова дирати -не хтедоше своје толике књиге и разна сачиненија одбацити и своје просветитеље вређати, него задржаше своју азбуку којом они десет пути теже пишу и читају, него ми с нашом кирилицом, и оставише ју невредиму потомству свом. А ми хоћемо да смо паметни и мудри од толиких просвештених народа, нама није добра, није достаточна била кирилица стара или црковна, којом нам је написано Свето писмо и све наше црквене књиге, којом су стари србски закони, повеље, и други споменици и остаци наших предкова написали, него остависмо стара писмена, примисмо нова, или грађанска; а сад опет није нам доста ни та данашња грађанска кирилица, којом су нам све досадашње књиге, Летописи, Гласници и цело благо литерално написано и печатано, него нам треба јошт и Вуковица, да с њом и поред ње простачењем језика нашег просвету и веће изображење постигнемо!!!Није ли то очевидно самовољство, није ли безсмислено високоумије, није ли то морално убиство толиких списатеља наших, који су досад духом својим међу нама у делма својима живили, и који су од нас благодарност, а не убиство заслужили? Хоћемо ли и на литералном пољу да следујемо безделијама Вука Бранковића издајице на пољу Косову, и злочинству Вукашина убице цара Уроша?3ар не видимо, да се такова издајства и убиства страшно казне, и проклетство од рода на род прелази? Браћо, руку на срдце, разсудимо добро шта радимо, измеримо последице или бар могућност, која из те реформе следовати може. Недајмо се као деца по овом ил оном поводити, него остајмо достојни наследници наших славних предкова, који су били постојани, и умели су у највећим бедама и невољама веру и језик свој сачувати.Уосталом то је моје уверење, тако осећам и чисто очима предвиђам опасност ону, која потомству нашем предстоји ако одступимо од кирилице, а вуковицу примимо, и ако и даље језик наш на силу простачили и изопачивали будемо. Ал при свем том знам ја, да и најсветија истина без подпоре остаје глас вопијућег у пустињи и да ће сва обрана ова језика србског без успеха остати, ако већина литератора србских предузето простачење језика, и уведење вуковице поред свију у овој књижици наведених узрока и даље устера и ако новине које данас место књига, народу у писању правац дају, реформу усподпомажу. (...)<<Све што је Јевстатије Михајловић писао, углавном се остварило. Као професор средње школе, знам да највећи број ђака пише латиницом, и да кад ћирилицом пишу, мешају у њу латинична слова. Зато су се србски интелектуалци во времја оно, толико борили против латиничног „ј“ у нашој азбуци.Једна „караџићевска“ богослужбена реформа, чини нам се, имала би, још теже последице. Јер је реч о

богослужбеној револуцији: укинути тихо читање јерејских молитава, отворити олтар (нема завесе, нема иконостаса), превести све богослужбене књиге на савремени србски језик, причешћивати народ сваколитургијски, без припреме постом, молитвом и исповешћу, лишити Литургију проскомидије, итд.итд: то су све револуционарни захвати, макар се маскирали и у богослужбене „ситнице“. И прича о томе како само млади треба да уђу у „Обећану земљу“ литургијске обнове, а стари „типичари“ треба да „изумру“, то непрестано додворавање омладини... И прављење мита од вођа богослужбене реформе (Мирослав Јовановић је написао изврсну студију „Језик и друштвена свест“ о томе како су србски вуковци од Вука направили митску фигуру.)А ко је Вук Караџић наше богослужбене реформе?. Вук Караџић и владика Атанасије (Јевтић) су из истог краја, и истог су менталитета. То су људи огромне воље, енергије и упорности, чија је девиза: „Не да се, али ће се дати“. Њихово родољубље је велико, њихова жеља да свом народу учине добро неуморна, њихове заслуге за науку и србску самосвест непорециве, њихов углед у свету неоспоран (низ почасних доктората и отвореност многихнаучних установа где год да дођу). Као што се Вуку не могу оспорити заслуге у скупљању и објављивању народног блага, историографији и етнографији, тако се ни владики Атанасију не може оспорити све што је учинио у развоју савремене србске патрологије, у којој он представља читаву епоху. Али, као што Вук Караџић није довољно размишљао о последицама претварања ћирилице у „вуковицу“, тако и владика Атанасије не мисли о томе да недовољно промишљена „литургијска обнова“ може да остави тешке последице по србски духовни идентитет.Наравно, Вук Караџић и владика Атанасије, окружени младим следбеницима, полемишу слично: жестоко, страствено, поричући моралне вредности и добре намере својих опонената. Диве им се следбеници, и говоре о снази и оштрини њиховог пера. Памте се њихове жаоке (типа полуапокрифне приче о томе како је Караџић рекао Јовану Хаџићу: „Да ја нисам измислио „Ј“, ти би се звао Ован“.)Дух времена је дао Караџићу победу. И богослужбена револуција у Србској Цркви има велике шансе да победи, јер „конзервативци“ у СПЦ дремају и тихују, док се око њих померају планине.Но, добро. Све је у руци Божјој. Потписник ових редова одавно је свестан свог донкихотизма. Он се налази у положају Јевстатија Михајловића, и зна да његов глас неће бити много чујан. Па ипак, јесте глас. Један од гласова. У народу у коме ни „гласови мртвих / то нису мртви гласови“ (Иван В. Лалић), вреди се огласити, макар и тихо. ОБНОВЉЕНСТВО: СВЕПРАВОСЛАВНИ ПРОБЛЕМ

Модернизам је у данашњем Православљу проблем с којим се не суочава само једна Помесна Црква. У Грчкој се богослужбена реформа спроводи већ деценијама, али јој одолевају светопредањски настројени богослови (данас су то ученици Јована Романидиса, попут отаца Теодора Зисиса и Георгија Металиноса и митрополита Јеротеја Влахоса.)Проблем постоји и у Русији. Недавно је, с благословом Патријарха Алексеја, одржана конференција о новообновљеништву, о којој преносимо вест са сајта „rusk.ru“ (http://www.rusk.ru / newsdata.php?idar=105219):>>16. априла 2008. у Новоспаском мушком ставропигијалном манастиру у Москви, под председништвом викара свјатејштег Патријарха Московског и све

Русије, председника Богослужбене комисије РПЦ, архиепископа орехово-зуевског Алексија, одржано је пастирско саветовање московске епархије, посвећено проблему нарастања модернистичких, неообновљенских тенденција у Руској Православној цркви, како преноси наш дописник.Са извештајима и саопштењима иступили су: намесник Сретењског мушког ставропигијалног манастира, архимандрит Тихон (Шевкунов), настојатељ храма Св. Николаја у Пижама, протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Св. Јована Војника на Јакиманки, протојереј Николај Смирнов, члан епархијалног савета Москве, протојереј Леонид Ролдугин, настојатељ храма Тројице Живоначалне у Тројици-Голенишеву, протојереј Сергеј Правдољубов и др.Учесници саветовања изразили су озбиљну забринутост чињеницом да, у ситуацији, док се свјатејши Патријарх потпуно јасно и недвосмислено изражава против било каквих принципијелних реформи у Руској Православној Цркви, међу њима и богослужбених (чије мишљење дели и огромна већина чланова Цркве), постоје поједини мирјани, клирици па чак и епископи, који говоре о планираној припреми таквих реформи са њихове стране под предлогом „мисионарске“ доступности, намећу свакојака изопачења наше Светиње - Апостолског и Светоотачког Предања, покушавају да скрате богослужење, преводе богослужења на руски језик, остварују либерализацију пастирске и духовничке праксе, призивају на скраћивање и ублажавање постова, скраћење и ослабљење молитвеног правила, посебно пред Причешће, што се јавља путем ка профанацији Тајни, пре свега средишње Тајне - Евхаристије.Низ клирика, који су иступили на саветовању, скретали су пажњу окупљених на чињеницу да обнова богослужења под видом мисионарства - није нова у историји Цркве. Тако је протојереј Александар Шаргунов направио директну аналогију са Другим ватиканским концилом, који је прогласио такозвани „антрополошки постулат“, сагласно са којим се као основни критеријум примењивости једне или друге праксе у Цркви јавља, не одговарајуће њој Предање, већ прихватљивост или неприхватљивост за човека.У току саветовања износиле су се различите тачке гледишта по питању делотоворности или неделотворности дискусије са необновљенцима. Већина учесника се сагласило са тиме, да треба разликовати људе, који су заблудели, али су искрени, од оних, који су предалеко отишли у стремљењу да замене богоустановљени поредак у Цркви, својим субјективним схватањем „по вољи мисли својих“. Са таквима се било каква дискусија не представља корисном и плодоносном. Затварајући саветовање владика Алексије је назвао заблуде неообновљенаца заблудама не ума, већ срца. Не просто неразумевање, већ маловерје и одсуство правилног духовног темеља - јесу главни разлози модернистичких скретања. Уз то, по мишљењу уче-сника, сваки разговор, па и са неообновљенцима, мора пролазити у духу братске љубави, колико год то било тешко у условима непоштених и нечистих технологија, које они примењују.По мишљењу учесника, слична саветовања треба да буду редовна, па и на општецрквеном нивоу.Учесници су утврдили припремни пројекат закључног документа који ће, након допуне редакционе комисије, бити објављен.<<

НА МАРГИНАМА „ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ“

„ЗАПАДНО РОПСТВО“ ПРАВОСЛАВНИХ И ЛИТУРГИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Један од књучних полемичких метода савремених литургијских реформатора је да устврде како је све оно што им се не свиђа у предањском начину служења Свете Литургије - западни (римокатолички) утицај. Владика бањалучки Јефрем је, у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену“, то већ уочио, указујући да су унијати у Америци у складу са одлукама II ватиканског концила, али и са реформским захтевима модерниста у Грчкој (које је протежирао недавно упокојени архиепископ атински Христодул), већ увели гласно, да цео храм чује, читање олтарских - свештеничких молитава, савремени језик у богослужење, као и да настојавају на сваколитургијском причешћивању пастве.Сви академски теолози „литургијског препорода“ били су, већ рекосмо, под снажним утицајем „лево-либералних“ западних литургичара, почев од Николаја Афанасјева, преко Александра Шмемана, до Павла Кумаријаниса и Петра Василијадиса. То не значи да људи попут проте Шмемана нису успевали да се издигну изнад западних уплива (Шмеман је био оштар критичар постконцилне ватиканске реформе), али дух сцијантистичког рационализма и скептицизма оставио је дубоког трага у њиховим размишљањима о православној Литургији коју су почели да „растварају“ у историји. Они нису волели светоотачко тумачење Литургије (Шмеман је у свом дневнику писао да се „гуши“ читајући византијске литургичаре), и упали су у типичну замку евхаристијске теологије западних модерниста: Литургија је надасве Трпеза пријатељског и братског сабрања, а њен жртвени карактер и аскетска припрема за то да „сами себе, и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“ потиснути су у други план.Велики критичар таквог приступа, на дубљи начин но што на први поглед може да се учини једностраном посматрачу, био је отац Јован Романидис. Ендрју Ситко у својој студији „Богословље Јована Романидиса“ (стр. 150-153), подвргава критици пренаглашавање литургијског сабрања као малтене једине пројаве црквене заједнице управо на основу Романидисових увида; указујући на Николаја Афанасјева и Јована Зизјуласа као кључне теологе „евхаристијске еклисиологије“ у Православној Цркви, Ситко им упућује „романидисовске“ примедбе: „Афанасјевљево заснивање Цркве на евхаристији потиче од његовог сопственог стављања еклисиологије Игњатија Антиохијског изнад оне Кипријана Картагинског, у којој не налази нагласке на евхаристији (A. Nichols: Theology in the Russian Diaspora: Church, Fathers, Eucharist in the Thought of Nikolai Afanas`ev (1893-1966), Cambridge, Cambridge, 1989, p.90). Наравно, читајући Игњатија, видимо да је средишњост Евхаристије непорецива, али, да ли сав живот Цркве може да се сведе на евхаристијско сабрање - то је сасвим друго питање. Сам Романидис у својој раној студији о Игњатију Антиохијском (рађеној за Афанасјева на Св. Сергију у Паризу), био је наклоњен евхаристијској еклисиологији, али је ускоро открио да је незадовољавајућа. По његовом мишљењу, она оставља много тога неизреченог о животу Цркве, нарочито о области очишћења, просветљења и обожења. За Романидиса, због благодатног ауторитета епископа, предањско схватање сабрања подједнако подразумева и произношење пророчке проповеди као и служење Евхаристије. Такође, постоје и неевхаристијска сабрања чији је циљ само молитва. На тај начин, живот Цркве представља јединство светотајинских богослужења, (читања) Св. Писма и

молитве, што не сме да се раздваја да би се једном од тих делања дала предност у односу на друга.Док се Афанасјевљева евхаристијска еклисиологија на неки начин може појмити као одговор на неучествовање верних у Евхаристији, она такође, што је прилично недалековидо, ставља премало нагласака на благодатни карактер Цркве, и то због неке врсте хиперсакраментализма. Наравно, то није, ни на који начин, била Афанасјевљева намера, што показује наслов његове књиге „Црква Духа Светога“. Он јасно каже да „сила љубави јесте основа еклисиологије“, на исти начин на који Романидис говори о заједничарском животу несебичне љубави у Цркви и каже да је „организационо начело“ љубави - Дух Свети. (А. Николс, нав. дело, стр.111). И, мада се Афанасјев усредсређује на епископску службу као пројаву и оприсутњење те љубави, он то чини само у контексту Евхаристије, без икаквог указивања на област исцељитељства (духовне терапевтике, В.Д.) који ту љубав чини стварношћу и епископа заиста оним што јесте.Ово пребацивање благодатног дара љубави искључиво на евхаристијско сабрање скоро да подразумева да се љубав пројављује само у том контексту. Зато што је Афанасјев до краја веровао да, кад год се Евхаристија служи, ту се пројављује Црква, чак и у одсуству епископа, претпоставља се да је овај благодатни дар љубави присутан in extenso (а, у ствари in abstracto). (А.Николс, исто, стр.89). Исход тога је да танушна веза са просветљењем/обожењем постаје још невидљивија. Овај исход нам помаже да схватимо зашто је Романидис одбијао да такав конгрега-ционализам прихвати као евхаристијску еклисиологију. За њега, минимална основа евхаристије еклисиологије мора бити то да свако локално сабрање има свог сопственог епископа, који свагда треба да присуствује, не само као предстајатељ Евхаристије, него и као пророк, кроз своју проповед (Ј.С.Романидис, Исагога, стр. 29).Одговарајући Афанасјеву, Јован Зизјулас је такође поново нагласио улогу епископа, али његов акценат није био ни на локалном (сабрању, нап. В.Д.), ни на харизматичном (елементу, нап. В.Д.) као код Романидиса. Зизјулас је позвао на стварање малих епархија, али то и даље оставља парохију као несавршену пројаву евхаристијске еклисиологије између две посете епископа ( Јован Зизјулас, Being as Communion, 251,n.6) Такође, пошто Зизјулас није препознао исцелитељску област очишћења, просветљења и обожења као школу кроз коју треба да прође кандидат за епископа, он верује да полагање руку (хиротонија, нап. В.Д.) даје благодатни ауторитет, док Романидис сматра да га хиротонија само ПОТВРЂУЈЕ (Јован Зизјулас, исто, стр. 192). То изненађује, с обзиром да Зизјулас заиста повезује хиротонију са „првобитном везом између харизми и евхаристијских сабрања“ (Јован Зизјулас, нав. дело, стр, 213, н.11). Али епископ се не хиротонише само да би био предстајатељ евхаристијског сабрања (што Зизјулас стално наглашава), него и зато да би могао да произноси пророчку проповед. До данас, чињеница да се хиротонија епископа у Православној Цркви збива пре литургијског читања Светог Писма подвлачи то што смо рекли.Зизјулас осећа да теологија личности налази своју антрополошку потврду у Евхаристији, где предстојатељева ипостас доводи остале ипостаси у заједницу (као што Отац чини са Сином и Духом). По Зизјуласу, истинско постојање је одношајно, и савршени односи између чланова евхаристијског сабрања постају „икона Божјег тројичног живота“ (Зизјулас, исто, стр. 254). Према Зизјуласу, кроз analogiа еntis ове божанске социологије, открива се истински карактер Цркве као „локуса Истине“. Заиста, он жели да се реч „Црква“ приписује само

евхаристијском сабрању као таквом (Јован Зизјулас, исто, стр. 114, 256). То је разлог због кога Зизјулас наглашава „епиклетички“ карактер Евхаристије и превиђа исцелитељску област очишћења, просветљења и обожења, што је у супротности с Романидисовом еклисиологијом. За Романидиса, Евхаристија не постоји да би била замена за лек очишћења, просветљења и обожења. На тај начин Евхаристија није толико „локус“ Истине (што се поима кроз просветљење/обожење), колико је заједничарска пројава укорењености у јединству Истине.За Романидиса, евхаристијко сабрање је харизматски догађај не само зато што је његов предстојатељ достигао стање просветљења/обожења или зато што је Дух Свети у епиклези призван на верне, него зато што су причасници правовремено стекли бар просветљење. Строго говорећи, нема „отвореног заједничарења“, интеркомуније са било киме другим. Причешћују се само просветљени / обожени:„Човек може да се увери да ли је уд Тела Христовог, будући у стању просветљења/.../ Иначе, човек једе Хлеб и пије Чашу „недостојно“ (I Кор. 11,27). У таквом случају, човек је још увек „слаб“, и „болестан“, чак и духовно „мртав“ (I Кор. 11, 30), то јест не учествује у васкрсењу унутрашњег човека и не причешћује се Евхаристијом на живот у Христу него пре себи на осуду“ (Јован Романидис, Ватикан, стр. 579).Очито је да се Романидисов приступ разликује од савремене праксе у Православљу која наглашава причешћивање изнад свега осталог, нарочито настојавајући на честом причешћивању.На известан начин, Романидисова перспектива може се тумачити као реакција против банализације причасништва у Евхаристији, али такође израста из разликовања између оних који су истински удови Тела Христовог и оних који то нису. Крштење водом није оно што појединца чини потпуним удом тела Христовог него је то надасве крштење Духом Светим кроз просветљење/обожење. Они који нису узнапредовали од крштења водом ка просветљењу и даље пролазе пут очишћења (Ј.С.Романидис, Ватикан, стр. 578). Наравно, Романидис је свестан да су и некад и сад они који нису достигли просветљење ипак били причешћивани. Са проређивањем достизања просветљења/обожења, уведени су периоди дужих постова и они служаху као припремно време за примање Св. Тајни код оних који још увек иду путем очишћења. (У савременој Православној Цркви, постоје четири велика поста током године, а исповест и причешће и даље су врло тесно повезани с њима) Зато што Тело и Крв Христова просветљују и обожују оне који су достигли више ступњеве „теорије“ (Богосагледања, нап. В.Д.), осетило се да морају очишћавати и оне који се подвизавају ка таквим ступњевима.Романидис се очито ревносно труди да сачува целосност евхаристијског сабрања, мада његова еклисиологија није заснована на ономе на чему је заснивају многи савремени православни богослови. За њега, Евхаристија није циљ сама по себи, него потврда циља, више на начин на који је то нагласио Иринеј (Лионски): „Наша вера је сагласна са Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“ (Иринеј, Против јереси IV, 18,5). За Романидиса, издизање Евхаристије изнад свега осталог води некој врсти евхаристијске идолатрије. Данас, на врхунцу доминације евхаристијске еклисиологије, оваква размишљања понекога могу узнемирити, али не смеју се ни превидети, ни оставити неистраженима“. Тако Ситко.

Понављам: савремени литургијски реформатори Истока су у правом „западном ропству“ инославних, западних литургичара, на чије се идеје позивају и чија сцијетистичко-аналитички приступ Предању (маскиран полупротестантски „есхатолигизам“, тобож сакривен у Цркви епохе пре цара Константина) усвајају. Литургија је живи организам чије сецирање зарад тобожњег „оздрављења“ није пут ка литургијској обнови. А шта је пут? Пут је оживљавање евхаристијско-исихастичке синтезе, враћање изворном опиту Отаца, међу којима се данас налази и Романидисов ђак, митрополит Јеротеј (Влахос), чији текст „Богословље литургијске обнове“ нудимо, свагда и свима - као ПУТОКАЗ.

ЦИНИЗАМ И СЦИЈЕНТИЗАМ Литвански религиозни философ, Антанас Мацејна, уочио је да је један од главних циљева антихриста и његових претеча - растварање Христа у историји. Христос ЈЕСТЕ постојао, и био је „велики човек“, али Његово постојање није надишло просторно-временске координате овога света. Он је био и - нестао; више Га нема. Против лика Христовог протестанска „библијска критика“ води борбу више од једног столећа, а популарне верзије антихришћанских проповеди, од Скорцезеовог „Последњег Христовог искушења“, заснованог на роману грчког „слободоумника“ Никоса Казанцакиса, до Браун-Хауардовог „Да Винчијевог кода“ множе се као печурке после кише.У Цркви, која је Тело Христово, све је Бого-човечанско: од богословља до богослужења. Није само Божанско јер је Дух Свети надахњивао ЉУДЕ, са њиховим немоћима и несавршенствима; али, није ни само човечанско, сведено на покушај да се тајне вечности досегну сопственим средствима, јер је управо Дух Божји водио богослове и и утицао на уобличавање богослужења. Тако је и са Светом Литургијом: њу је установио Христос на Тајној Вечери, и многе њене песме и молитве су најнепосреднијег небеског порекла: почев од „Свети Боже“, преко „Трисветога“, до „Достојно јест“. Проблем православних литургичара „историјско-археолошког правца“ управо је у томе што они Литургију покушавају да сведу на историју и археологију, доказујући њену рукотвореност. Инославни литургичари су одавно „у томе“: тако пишу јер тако дишу (на шкрге сцијентистичког објективизма, који често води мистичкој кратковидости, па и цинизму.) Типичан пример је у овој књизи често помињани, Роберт Тафт, велики научник и истраживач, али човек млаке римокатоличко-рационалистичке вере, за кога су Житија светих пуке легенде и материјал за писање историјских огледа.Он каткад заиста долази до цинизма. Говорећи да жене у храму за време Св. Литургије нису размењивале целив мира са особама супротног пола, због „разумљивих разлога“ (не заборавимо да се целив мира давао цели-вањем усана брата или сестре у Христу, што је, по Тафту, било у могуће само „доба невиности“), Тафт додаје да се „повремено, ипак могу наћи изузеци, и каже: „У легендарном „Житију Свете Марије Египатске“ из VII века, читамо/.../: „Према обичају, она (Св. Марија) даде монаху (Зосими) целив љубави на његове усне“. Да ствари буду горе, Св. Марија беше александријска блудница обраћена током поклоничког путовања у Јерусалим .(Нећу да претпоставим како је стекла право да се укрца на брод којим је из Александрије стигла у Свету Земљу да би била обраћена... Пошто је цело Житије легендарно, немојте ми рећи да су древни били лишени смисла за хумор!)„ („Through Thier Оwn Eyes“, стр. 90-91)И тако се банализује житије које се чита на почетку Великог поста у Православној Цркви као пример покајања, и, као „непостојећа“, руглу извргава

светица којој Црква посвећује целу једну недељу Великог поста. И то каква светица! Заиста, бивша блудница која се на брод за Јерусалим укрцала тако што је блудничила да би „платила карту“, па је и многе поклонике навела на блуд, али која је, после дејства силе Божје која јој није дала да уђе у Храм Васкрсења и поклони се Часном Дрвету Крста, доживела најдубље покајање и отишла у пустињу где се десетлећима подвизавала док није убила страст блуда у себи и постала равна ангелима, а Бог ју је удостојио да хода по води реке Јордана. Свети Зосима, који је дознао све о њој и причестио је пред смрт, један од отаца Лавре Св. Саве Освештаног, целивао је живе мошти, а не усне александријске проститутке. И Тафт се руга Св. Марији и то пред православном публиком, а његову књигу „Through Their Own Eyes/Liturgy As The Byzantines Saw It“ објављује Inter Orthodox Press из Берклија, с обзиром да се она састоји од предавања која је Тафт изговорио на Православном институту патријарха Атинагоре, после лекција које су својевремено држали епископ Калист Вер, Јован Мајендорф, Јарослав Пеликан, Димитрије Оболенски, Христо Јанарас и други.Код Тафта се среће и овакво тумачење јерменског литургијског обичаја да не додају теплоту (топлу воду) у причесни Путир: „На пример, Јермени су оптужени да не сипају воду у Путир јер су монофизити. То свакако није тачно. Јермени нису сипали воду у путир јер је то био њихов начин на који су пили вино. Они који су сипали воду у путир чинили су то јер је у доба позне антике вино било теже и гушће и јаче него вино данас/.../ Зато људи нису додавали само вино него и топлу воду у вино; али то није имало никакво символично значење. Радили су исту ствар и за време ручка и за време Литургије; то је све“. Тафт као да никад није читао речи првосведока Јована, најмилијег Христовог ученика: „Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изађе КРВ И ВОДА. И онај који виде посведочи, и истинито је сведочанство његово“(Јн. 19, 34-35). Због тога православни уливају воду у Путир (а не због својих винопијских навика).О ТИХОМ И ГЛАСНОМ ЧИТАЊУ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА

„Јасно је доказано да су у раној Цркви молитве свештеника читане наглас“, кажу заговорници „литургијске обнове“. Не бих превише био уверен у ову тврдњу, с обзиром да највећи литургичари Запада, попут Луја Бујеа, кажу да је то сложено питање за које нема довољно доказа. Али, нека буде тако. Оно што свагда тврдим врло је једноставно: разлози због којих су се некад молитве читале гласно немају везе са данашњим разлозима таквог читања у покрету за „литургијску обнову“. Роберт Тафт то лепо показује: у античко доба, и пагани и јудаисти и хришћани све своје молитве читали су наглас, и јавне и личне. (Ориген и св. Иполит Римски вернике на сабрању стога називају „слушачи“.) Чак су и увреде на нечији рачун исписиване по зидовима града да би их писмен у пролазу прочитао гласно (јер све се читало гласно, и није било мисленог читања ) - и тако пренео неписменим пролазницима. Свети Никита Ремезијански (Белопаланачки) у својој беседи „О бдењима“ тражи од народа да ћути док чтец чита, и вели: „Кад певамо, сви певају; кад се молимо, сви се моле. Зато кад се чита штиво, сви треба да ћуте да би сви подједнако могли да чују. Нико не треба да се моли тако гласно да омета чтеца“. Св. Кесарије из Арла у Галији (VI век), у својој 72. беседи, поучава народ: 

„Надасве, вољени, кад се нађемо на молитви, треба да се молимо у тишини и ћутању. Ако човек жели гласно да се моли, он узима плод молитве оном ко стоји поред њега. Треба да се чују само јецаји, уздаси и вапаји. Наша молитва треба да буде као она Свете Ане...„Она се мољаше, проливајући многе сузе, и само се њене усне покретаху, али се њен глас не чујаше“ (I Сам. 1, 10,13).У „Држави Божјој“ (XXII, 8), блажени Августин наводи случај обесних младића који су се ругали старом морнару Флоренцију јер су га чули да се у храму гласно молио Дванаесторици Мученика. Такође, блажени Августин је био запањен кад је видео Светог Амвросија Миланског да чита књигу не отварајући уста.Треба се подсетити и чињенице да већина присутних на Литургији,чак и ако се све читало наглас, није то могла да разуме, јер су верници били нешколовани људи, сељаци и радници, који су говорили дијалектима и имали мали фонд речи, док је литургијски језик био књижевни, богословски и песнички уздигнут изнад свакодневице.Понашање људи у храму у доба Светог Златоуста јасно указује на то да гласно читање свештеничких молитава није нарочито утицало на стање црквене дисциплине. Ево Златоуста у Цариграду: „Велика је гужва, велика је пометња овде у храму. Наша се сабрања ни по чему не разликују од оних у крчми, тако је гласан смех, тако је велико узнемирење, исто као у јавним купатилима, на пијацама, где свако виче и прави хаос/.../ Црква није берберница, није парфимерија, није ниједна од радњи на тргу/.../У храму се понашамо непристојније од паса, и на Бога обраћамо мање пажње него на блуднице/.../ Црква није место за брбљање, него за поучавање. Али, кад се она ни по чему не разликује од градског трга/.../ а можда ни од позорнице, јер се жене које се овде сабирају кинђуре много раскошније него оне бешчасне (глумице, нап. В.Д.) тамо. Видим да то многе развратнике мами овамо, и ако неко жели да саблазни женско, чини ми се да му за то нема бољег места од храма“.Било је тако и у Антиохији, у којој је Златоусти говорио да су богати Антиохијци храм претворили у модну писту, и упозоравао да су разговори који се у Цркви воде за време богослужења безвреднији од ђубрета. Тумачећи Еванђеље по Матеју (Беседа 73/74), Златоусти је, као антиохијски ђакон, морао да грми: „Слушај најпре шта се каже у псалму: „Нека се молитва моја уздигне као кâд пред тобом“ (Пс. 140/141, 2). Али, пошто се од вас не уздиже кâд, него смрдљиви дим, каквих казни да не будете достојни? Шта је тај смрдљиви дим? Многи долазе у храм да буље у женску лепоту, а други су знатижељни да гледају расцвалу младост дечака... Шта радиш то, човече? Зар пиљиш у женску лепоту, а не дрхтиш зато што због тога вређаш храм Божји? Зар ти црква личи на јавну кућу, зар је мање достојна од градског трга? На тргу те је срамота да пиљиш у жене, а у храму Божјем, где ти сам Бог говори и упозорава те на то, правиш блуд и прељубу у исто време кад то упозорење слушаш! Заиста, од жена би требало да вас одваја зид у души, али пошто то не желите, наши оци сматрају да треба да вас одвоје овим даскама (преграде које су у храму одвајале мушкарце од жена, нап. В.Д.). Јер сам од стараца чуо да раније није било оваквих преграда, јер у Христу Исусу нема ни мушког ни женског (Гал. 3,28). У време апостола мушкарци и жене бејаху једнаки, јер су мушкарци били мушкарци, а жене жене. Али сад је све другачије: јер су жене почеле да се понашају као блуднице, а мушкарци као успаљени пастуви“.Дакле, гласно читање свештеничких молитава није помогло да се одржи црквена дисциплина. Нови хришћани, различити од раних хришћана, пуних

вере и саможртвености, понашали су се као на пијаци. Одатле ђаконски возгласи: „Устаните!“, „Смерно стојмо!“, „Пазимо!“ Одатле „затварање“ олтара завесом и иконостасом и тихим читањем свештеничких молитава - да се очува Светиња од пијачног понашања и да се људима стави до знања да је реч о Светињи, а не о нечему привременом и маловажном.

О ЈЕДНООБРАЗНОСТИ

Тврдити да се Литургија мора служити једнообразно,без икаквог личног трага, по захтевима крајње униформности потпуно је апсурдно. Тридесет ђака пише исти диктат, и сви рукописи су различити. Али, служење Литургије које није заговарају православни модернисти („обновитељи“ попут Кумаријаниса, Василијадиса и сличних њима) није обична (и сасвим природна) различитост „у рукопису“, него својеврсна измена „синтаксе“ литургијског поретка.Такође, аргумент по коме се Литургија може служити и напољу, без царских двери, иконостаса и завесе, значи увођење својеврсне „теологије ванредног стања.“ Јасно је, наравно, да се Литургија може служити напољу, ако је реч о великом народном скупу. Може се, као у древно доба, служити на грудима свештеномученика Антиногена. Руски епископи у комунистичким логорима служили су Литургију претварајући се да играју карте. (О. Серафим Роуз, Иван Андрејев: Нови светитељи руских катакомби, Отачаство, Краљево, 1996, стр. 26). Али то су ванредне околности. У уобичајеним околностима јасно је како се служи. Уосталом, зна се да су Вук Лазаревић, брат Св. Стефана Високог, и Гргур Бранковић, пре него што су их Турци погубили, узели јабуку, помолили се Богу и поделили је - да им буде уместо Св. Причешћа. Али, хоћемо ли данас људе на Литургијама „причешћивати“ јабукама?У нас су се, сасвим недавно, појавиле чак и тврдње да се на Светој Гори служи са отвореним царским дверима и уз гласно читање јерејских молитава (и Света Гора више није „конзервативна“). Међутим, није тако. Ево како, по оцу Онуфурију Хиландарцу (а то значи по светогорском типику), изгледа Литургија у градини Мајке Божје:>>Након возгласа „Благословено Царство...“ сви се поново враћају у своје стасидије стављајући панакамилавке на главе. Царске двери се обично затварају, осим током саборног служења када сво време остају двери отворене. У многим обитељима царске двери отварају и затварају црквењаци изван олтара. Ако их црквењак отвара и затвара дужан је да пре отварања пред њима направи поклон а потом их целива. Обичним данима се читају свакодневни антифони. Уколико у типику месецослова, који је посебно изложен у II делу књиге, пише да свети има блажена то се онда узимају прва и друга слава, а за трећи антифон блажена на шест, од треће и шесте песме канона светога. Ако пак свети има полијелеј узимају му се блажена на осам. Суботом, као и недељом, увек се узимају блажена Октоиха. Недељом и празницима, као и када служи архијереј, певају се изобрази-тељни псалми а на трећем антифону се узимају блажена.На блаженима /.../ врши се мали вход следећим поретком. Црквењак приноси чирак са упаљеном свећом пред северне двери олтара. Отвара царске двери и враћа се северним дверима, творећи поклон пред њима. Затим их отвара и скида са своје главе панакамилавку стављајући је на лево раме, а други крај пане на десно како му не би камилавка пала током входа. Потом ходећи са чираком у руци, испред свештеника, који носи Еванђеље, стаје испред престоне Господње

иконе. Након уласка свештеника у олтар црквењак оставља чирак на своје место угасивши свећу на њему.Апостол чита чтец само са камилавком на глави. Пред почетак читања Апостола сви оци скидају своје пане и стављају их око врата. Током читања Апостола свештеник кади храм. Након завршеног кађења еклисијарх поставља налоњ на царске двери, а испред њега чирак са упаљеном свећом. У многим обитељима свештеник чита Еванђеље без налоња, држећи га у рукама. По завршетку Еванђеља црквењак склања чирак гасећи свећу, уколико је постављао и налоњ склања сада и њега.Даље следују прописане јектеније те потом Херувимска песма која се пева по владајућем гласу седмице. Пред кађење црквењак отвара царске двери. Пошто се свештеник поклони са царских двери присутнима, црквењак пали свећу на чираку и одлази са њим у руци пред северне двери ради великог входа. Црквењак никада не носи на велики вход кадионицу или пак да хода окренут лицем ка свештенику, већ се креће као и на малом входу. На свакодневним службама чредник не помиње никога на входу већ само пролази преко храма ка царским дверима говорећи „Све вас да помене Господ Бог у Царству Своме сада и увек и у векове векова.“ Сви оци за време входа излазе из својих стасидија скидајући камилавке са глава. Након входа црквењак затвара двери, навлачи завесу и гаси свећу на чираку. Оци се враћају у стасидије стављајући камилавке на главе.Пред почетак канона евхаристије, оци поново скидају камилавке са својих глава и излазе из својих стасидија, остајући тако све до после Достојно, када ставивши камилавке на главе поново улазе у стасидије. Поново скидају камилавке излазећи из стасидија на возглас „Пазимо“.Достојно се такође, као и Херувика пева, по владајућем гласу, док у Протату увек је другога гласа, такозвано Карејско јер је по предању архангел на ту мелодију певао Достоино есть испред истоимене иконе Пресвете Богородице.На Достојно, када прочита молитву „Помени, Господе...“ свештеник тасом на коме је антидор изображава крст пред светим Даровима, говорећи „Велико име Пресвете Тројице“, благосиљајући га потом руком уз речи „Благословен Бог наш...“. Олтарник износи антидор и ставља га крај северних двери, такође поставља крај њега и мало вина помешаног са топлотом. Како би они који се причесте сами узели од нафоре, а затим и мало вина са топлотом да не би остала никаква честица у устима.Након возгласа „Пазимо“ у неким обитељима чтец говори „На помоћ свим благочестивим православним хришћанима“. У продужетку свештеник наставља „Светиње светима“. Након овог возгласа црквењак гаси све фуније палећи једино свећу на чираку који поставља испред царских врата. Сви оци поново стављају на главе своје камилавке и пане. За време причасна оци по старини приступају иконама и целивају их. Најпре иде игуман, потом остали свештеници и ђакони по времену хиротоније, затим остали оци по времену пострига и искушеници по времену доласка у манастир. Уколико у манастиру има мирјана, поклоника, то и они за искушеницима прилазе иконама. Целивање обављају сви истим редом. Најпре се прилази десном проскинитарију где се налази икона храма и икона празнујућег светог, ако је има. Творећи два поклона испред десног проскинитарија целивају се иконе на њему, потом учинивши још један поклон одлази се пред леви проскинитариј. На левом проскинитарију се обично налази икона светих ктитора обитељи, или сабора светих отаца те обитељи, или обе иконе заједно.

Након целивања иконе левог проскини-тарија одлази се испод великог полијелеја где се творе три поклона ка царским дверима, а затим благи поклони ка певницама као и према западу. Истим поретком се целива и на вечерњој током стиховњих стихира, на јутрењу на хвалитним само када се износе свете мошти на целивање, или ако је бденије. Такође и на повечерју ако се оно чита у главном делу храма.У манастиру Хиландару, након целивања икона на десном проски-нитарију, оци целивају чудотворну икону Тројеручицу, а затим одлазе ка левом проскинитарију.Пре него што свештеник изађе са светим Причешћем на царске двери, он ударцом у мало звоно на проскомидији даје знак црквењаку и појцима. Појци престају са певањем причасна док еклисијарх отвара царске двери и стаје откривене главе, са чираком у руци испред престоне Богородичне иконе. Свештеник возглашава „Са страхом Божијим...“ и причешћује са царских двери оне који су се припремили за свето Причешће. Антидор не дели нико од свештеника, већ га братија сама узима заједно са запивком. Када свештеник возгласи „Сада и увек...“ црквењак оставља чирак на своје место и сва братија поново враћа панакамилавке на своје главе.Давши отпуст свештеник даје свима од нафоре стојећи испод великог полијелеја. Црквењак прима антидор последњи и узима од свештеника тас на коме се он налазио.Након узимања антидора, братија узима од свете воде (мала агиазма) која стоји у посебној посуди у припрати храма. Они који су се причестили светим Причешћем не узимају од свете водице.“ Из речи оца Онуфрија Хиландарца („Светогорски богослужбени устав“) јасно се види да се у Светој Гори Царске двери отварају и затварају и завеса навлачи на за то одређеним местима, осим кад је у питању САБОРНО служење (дакле, овај изузетак је, на Атосу, прописан локалним ТИПИКОМ, а није плод нечије самовоље). Виде се и ситне, сасвим допустиве и нормалне разлике, у служењу Литургије у односу на руску, србску, бугарску или праксу Грчке Цркве. Али, као што рекосмо, то су разлике у „рукопису“, а не у „синтакси“.РАНИ ХРИШЋАНИИПОЗНИ ХРИШЋАНИ

Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и „мирна Бачка“!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао - постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила ова „нова“ пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица. Уследио је покушај да се сваколитургијко причешћивање утемељи на светоотачком предању, па је веома истицана књижица Светог Никодима Агиорита и Макарија Коринтског „О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама“, настала у доба спорова око кољиварског покрета на Светој Гори крајем XVIII и почетком  XIX века.Заиста, Свети Никодим и Макарије залажу се за што чешће причешћивање, јер то сматрају (као што и јесте) свенеопходним у делу спасења. Међутим, заговорници „литургијске обнове“ у нас заборавили су да је Свети Никодим Агиорит у свом „Пидалиону“ и књизи о исповести поставио врло јасна

епитимијна правила за причаснике: он каже да духовник не сме да Тело и Крв Господњу даје грешницима оптерећене савести, и да на њих мора да наложе епитимије (лековита средства покајања), и то по канонима Св. Јована Посника. Испод нивоа тих канона не сме ићи, јер су они најблажи могући. А шта то значи? Одлучење, по Поснику, од Св. Причешћа за прељубу, блуд, одлазак код врачара, и слично, подразумева три године строгог поста (сухоједење - хлеб и вода и некувана јела, једном дневно, у три поподне), осим „трапавих“ седмица, са стопедесет великих, покајничких метанија дневно. Тако је Свети Никодим Агиорит одградио Светињу од недостојних причасника.Кад сам објавио свој текст о Светом Никодиму (у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства“ ( а затим и на Интернету), чији је саставни део и сведочење о његовој епитимијској пракси, доживео сам, на сајту „vеruјем.org“, низ оштрих анонимних критика. Био сам оптужен за инкви-зиторски дух, за жељу да људима огадим живот, за претеривање у сваком погледу. Неки су ме жалили као талентованог, али заведеног човека, под снажним утицајем „зилотских“ овчарско-кабларских манастира. Изгледаало је као да сам епитимије прописивао ЈА, а не Св. Никодим Агиорит писац књиге о непрестаном причешћивању, у складу с канонима Св. Јована Посника. Тако се, по ко зна који пут, показало да неки следбеници „литургијске обнове“ Св. Предању приступају селективно - узимају књигу Св. Никодима о непрестаном причешћивању, а одбацују књигу Св. Никодима о исповести. Неки од полемичара на сајту „Верујем“ тврдили су да данас нико не би издржао такве епитимије. У томе се с њима потпуно слажем: БАШ ЗАТО ШТО ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА ЈАДАН И УБОГ (част изузецима!), обнављање ранохришћанског сваколитургијског причешћивања било би само карикатура свог историјског праузора. Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд.Ту молитву помиње Св. Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“ сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није

пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.А какви смо ми данас?Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Године 1996, рок часопис „Cool“ објавио је разговоре са студентима Богословског факултета у Београду („Cool“, бр. 3/1996.) Од тада је прошло дванаест година, и неки од њих су свакако свештена лица. Сигурно су зрелији и озбиљнији. Али... Али, стање духа једне епохе се споро мења. Дакле, као сведочанство о том стању, ево подсећања на тај разговор. Тако је, у „Cool“-у, извесни Иван говорио: „Зашто би рејв био богохулан? Зашто човек који студира теологију не може да се изигра негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава?“ Млади Александар је био одлучан: „Минићи, рокенрол и ствари о којима причате нису богохулне и немају везе са религијом. Ако девојка има лепе ноге, зашто да не носи минић?“ Будући теолог и историчар Иван, даје своје тумачење: „За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је постати завистан од цигара, али цигара као забава за прсте је О.К. Тако схватам и дрогу, алкохол,

кафу. Од тога се прави баук, а заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је кад је то неконтролисано. А промискутет? Стари Завет каже да је Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег благослова.“И тако даље.Шта тек на уму имају обични млади Срби, који не студирају теологију, можемо само да нагађамо.Замислимо сада сваколитургијско причешћивање са идејом да лепе женске ноге, показане јавности, нису грех, ни цигарета као забава за прсте, или угледање на цара Соломона по броју жена. Плус прича о употреби дрога у древним цивилизацијама.Како живе данашњи људи?Православни људи, пре свега?Колико њих сматра целомудрије безусловно значајном врлином, а колико их мисли, скупа с „народним“ певачем: „Мој колега, демократија је,љуби цуру, не питај чија је“? Колико њих упражњава непрестану умно-срдачну молитву?Како живе код куће, раде на послу, понашају се међу људима?Какви ми то „права“ тражимо кад треба да будемо мањи од маковог зрна (јер нам ваља, по Песнику, кроз иглене уши)?Отац Јустин, у књизи „Тајне вере и живота“, јасно вели: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“Шта онда да се ради?Тежња ка чешћем причешћивању није за осуду: напротив! „Са страхом Божјим и вером приступите!“ је возглас упућен сваком од нас, а не само свештеницима. Али, да се чешће причешћивање не би претворило у карикатуру, духовни живот народа Божјег мора се подићи на већу висину, почев од обнове древног канонског поретка до оснаживања улоге свештеника као духовника. Док се некрштени не крсте, невенчани не венчају, а полуверни не науче да разликују миросање од Св. Причешћа, сваколитургијско причешћивање ће бити исто што и храњење бифтецима изгладнелих солунаца, који су умирали чак и ако се преједу млека. Велики задатак чека србске свештенике, којима је, за време Другог светског рата, отац Јаков (Арсовић), свети ученик Светог Николаја Жичког, упутио „Богохранимом свјашченству посланије“, данас актуелније него икад (о оцу Арсовићу писао сам у књизи „Без Бога ни преко прага“, Образ светачки, Београд 2006.):>>Отци и братие! Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајут-сушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско бого-словље,

Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи - али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне и душепогубно страдање остаје једнако у сили.Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник!О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују - јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их

неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Св. Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испу-њавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом? Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца - па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело - па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало - те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао. Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит“.Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими. Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности - зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов

утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех... То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег? Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примите светињу, а ваши парохијани то Богу да пла-ћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи 9 глава Апокалипсе? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“ и на ово време односи и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богом пробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји, не дај Боже? Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоиља, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски,

али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Ускрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, пренесите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу Епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа. Обуците се у благообразије слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног. Предње примите братски, до разума и срца.“ << Тако је говорио велики Јаков (Арсовић), слуга Бога живога. И тиме нам и данас ставља до знања: нема, и не може бити, никаквог „литургијског препорода“, без духовно-моралног препорода народа. Какав „литургијски препород“ у народу у коме има 150 хиљада абортуса годишње, а наркомана око 100 хиљада? Да ли неко о томе мисли, или нам је битнија форма од садржине и, што рече Владика Николај, славна фирма на празном дућану? Толики некрштени, невенчани, неисповеђани, непричешћени, а ми треба да се бавимо преобликовањем Литургије... Да нас Господ умудри да кренемо правим путем, на прави начин сагледавајући стање у коме смо се обрели и вапијући Њему, Истини и Љубави за спасење!

ПОСТ СУБОТОМ

Да би се избегле јасне и чисте поруке Светог Јустина Ћелијског, али и Светог Николаја Жичког о припреми за Причешће, прибегава се разним софистичким смицалицама, попут оне о забрани једења јела на води суботом (тако уобичајеној појави код Срба у току припреме за Свето Причешће). Да бисмо једном за свагда пресекли путеве теолошке софистерије у наставку доносимо текст владике Артемија о посту суботом на води („Православље“, 1.јун 1997.):>>У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито сту-дентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини; а лаик да се одлучи од причешћа). Али ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије.Тако 66. Правило светих апостола, дословно гласи: „Ако се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи“. (Слична овом Правилу су још и: 51. и 53. светих апостола и 14. Правило Анкирског Сабора).Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста епископ Никодим Милаш (Књ. I стр. 136-137), говори да је та „једна и једина“ субота која се пости, Велика субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у Гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах тумачи на коју врсту поста се ова забрана односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о „сухом посту“ (сухоједеније), када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)... Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе или чак и недеље) блажи пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води) од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухоједеније).Познати византијски канониста Зонара (В. Зборник Рали - Потли, II, стр. 84), каже: „Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, Ако пак неко пости осам или десет дана па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана“ (значи: и суботе и недеље, па нису „рашчињени“ због тога, него су управо тиме - прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим. Валсамон (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66). тумачи га па вели: Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру постили и у ове дане, јер они нису осуђени.Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, „као од нечег злог по себи“, када се то чини „гнушајући се“, дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за свето причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је

највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).Како онда схватити тај талас нових „канониста“ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и - све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе свом идолу - стомаку, угађајући своме „чревоугодију“. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне „кроз које долази саблазан“.Нека нас Господ спаси од таквих искушења. << Овако владика Артемије.Амерички свештеник Стенли Харакас, објашњава нам забрану поста суботом на следећи начин:>>Забрана поста суботом има везе са неупоредиво строжијом врстом поста какав се практиковао у раној Цркви. Тај пост се састојао у томе да се од ујутру, када се устане, све до поподне (до вечерње службе) не једе апсолутно ништа. У овој перспективи треба схватати смисао древне забране строгог поста суботом, осим Велике Суботе. Тако се постило средом и петком, када се пост окончавао тек рано увече, а ни тад се није јело месо нити било шта што је животињскога порекла. Тако, када правило каже „не сме се постити суботом“, прави смисао овога јесте да је било забрањено покајнички постити суботом, уздржавајући се од узимања било какве хране. По овој дефиницији, пост који се састоји у уздржању од меса или хране животињскога порекла, али се притом и доручкује и руча и вечера, у ствари уопште и није пост. Ако гледамо према овој древној хришћанској дефиницији поста (не јести ништа до поподнева), онај ко се једноставно уздржава од меса током своја три дневна оброка уствари уопште и не пости. У канонима 55. и 56. Петог Васеленског Сабора био је забрањен и такав (потпуни) „пост суботом“, али и једење меса, јаја и сира (то јест све хране која је животињскога порекла) током посних субота. Потпуно уздржавање од хране током већег дела дана јесте „пост“ (у древном смислу те речи), док се пракса једења преко дана, али уз уздржање од сваке хране животињскога порекла, може назвати посним „уздржавањем“. Оно што ми данас практикујемо у Православиој Цркви јесте, дакле, пре посно „уздржавање“ (од мрсне хране), а не (потпуни, древно схваћени) „пост“. Оно што се препоручује онима који се припремају да се причесте у недељу (ван постова) није оно што се некада подразумевало под праксом (потпунога) „поста суботом“. Ми данас радије препоручујемо посно „уздржавање“ да бисмо усредсредили наш ум и наше срце на духовну припрему која нам је неопходна да би смо што достојније (колико је то могуће) приступили Светој Чаши „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Оваква врста посног уздржавања, према томе, не нарушава древно правило „забране поста суботом“.<<Зато је тврдња да се суботом не сме постити једући три пута дневно јела кувана без уља, потпуно нетачна и представља „цеђење комарца“. Какве се камиле при томе прождиру, знају они који се том врстом гастрономије баве.INDEX LIBRORUM PROHIBITORUM Протопрезвитер Михаил Помазански БОГОСЛУЖЕЊЕНаша руска богословска наука целим током своје историје крити-кована је због тога што се сувише потчињавала утицају неправославног Запада. Од кијевске

богословске школе утицај латинске схоластике трајао је до почетка 19. века. Ако се богословска наука у позније време од њега и ослободила, могле су се чути примедбе другачије природе: да су наши богослови практично несамостални и да се често, како је то рекао покојни митрополит Антоније, задовољавају тиме да „преписују од Немаца“. То је непријатна оцена, али будући да та зависност није нарушавала општеправославно усмерење, она посебну штету није нанела. Шта се и могло чинити, када је историјско-богословска наука на Западу одавно била свестрано развијена, док се наша тек налазила у зачетку? Хтели не хтели, они су били принуђени да црпу отуда, а црпећи - да дођу у зависност од ње, мада и сасвим неприметну. Овде је најважније то да је свестрано проучавање извора црквене историје, и чак управо источних пзвора, припадало и досад припада углавном Западу. А у нашој трагичној епоси, када је руска богословска наука безмало разорена, изучавање православног Истока прешло је готово искључиво у руке западних научника, богослова и историчара. То проучавање чини се брижљиво и, у великом броју случајева, са огромном љубављу. Ипак, не сме се заборавити то колико је аутентична православна самосвест самобитна, самостална и испуњена сопственим јединственим духом. А ко од људи зна шта је у човеку, осим духа људскога, који живи у њему? (1Кор. 2, 11). Те речи апостолске могу се применити и на Цркву. Човек Запада, који не припада Православној Цркви, чак и научник, тешко да је у стању да проникне у дух Цркве, у дух Православља. Да не говоримо о оним западним научницима, историчарима Цркве, који су и сами успели да изгубе хришћанску веру, али и на верујућим научницима Запада неизбежно стоји печат конфесионализма; протестантски научници робују предрасудама и претпоставкама, које су одавно укорељњене у проте-стантској психи. О томе најбоље сведочи њихово погрешно разумевање епохе Константина Великога; отуда потиче и њихово необјективно тумачење писаних извора првога периода историје Цркве. Направили бисмо велнку грешку када бисмо тврдили да у данашње време у читавом хришћанству постоји објективна историјско-богословска наука у свим њеним гранама. То би значило примити у многим случајевима такво третирање историје хришћанства, које је у раскораку са историјским предањем Цркве и са православним погледом на свет и које води подривању догмата православне вере. Велику саблазан представљао би такав „богословски екуменизам“.Пред нама је рад протојереја Александра Шмемана „Увод у литургијско богословље“, Париз, издање УМСА, 1961. године. Књига представља увод у посебан курс литургијског богословља, како га је осмислио сам аутор. У њој се износе основе и мотиви за стварање новог замишљеног система богословља, а затим се излаже историјска схема развоја православног богослужбеног Устава, односно Типика. Управо тај други, историјски део, и носи карактер научног истраживања.Аутор на ову своју књигу гледа као на почетну етапу стварања нове гране православне богословске науке - „Литургијског богословља“, и пред њу, а према томе и пред себе самога, поставља изузетно одговоран задатак - „да стоји на стражи чистоте богослужења“, „чувајући га од кварења, извитоперивања и деформисања“ (стр. 10) и да представља руководство за „ревизију огромног литургијског материјала, који је садржан у Минејима и Октоисима“ (из неког разлога последња реч наведена је у множини, стр. 45). Напоредо са овим назначењем које се тиче богослужења, постоји друго, које се односи на богословље: историјско-литургијска структура богословља мора представљати

пробни камен приликом одређивања врлина и мана нашег уобичајеног, ТЗВ. ШКОЛСКОГ богословља. Аутор пише: неопходно је „историјским путем тражити и пронаћи кључ за литургијско богословље; потребно је на тај начин обновити помућену еклисиолошку саборну свест Цркве“ (стр. 246). Перспективе су изузетно значајне, одговорност је огромна и захтева апсолутну православност приликом конструисања дате науке, како би она заиста могла да „стоји на стражи“ како богослужења, тако и богословља. „Увод у литургијско богословље“ у свом основном делу - у историји Типика - написан је углавном на основу западних научних студија на француском, енглеском и немачком језику, а делимично се позива и на руске изворе. Аутор је уверен у то да је успео, како сам каже, да „избегне западну замку“ приликом коришћења неправославних извора“ (стр. 23). Он се ограђује од екстремних тврдњи протестантских историчара и пише: „Ми категорички одбацујемо схватање констан-тиновског света (односно епохе Константина Великог) као 'псеудопобеде' хришћанства, која се у ствари окренула у његов пораз“ (стр. 127). Ипак, разуме се, такве тврдње су недовољне, ако је реч о предмету који има тако одговорно назначење, како је било речено. Ето зашто, упркос научној опремљености књиге и ако се оставе по страни конструктивне стране рада, сматрамо својом дужношћу да посветимо пажњу садржају књиге у једном аспекту: да ли је аугор заиста избегао западну замку? Ако је судити по многим чињеницама, он у томе није успео.Истражујући главне етапе развоја богослужбеног Устава, или Типика,аутор на њих гледа као на обичну историјску појаву, која је настала као резултат утицаја консекутивних историјских околности. Он пише: „Православни су обично склони томе да 'апсолутизују' историју богослужења, сматрајући је у целини и у свим детаљима безмало богонаписаном и провиденцијалном“ (стр. 107). Такво гледиште аутор негира. Он не види „важност принципа коначног формирања Устава и у сваком случају изражава сумњу у њега“ (стр. 238). Он одриче или чак осуђује „слепу апсолутизацију Устава“, која се у пракси, према његовом запажању, сједињује са његовим фактичким нарушавањем на сваком кораку. Он тврди да је „рестаурација Устава безнадежна“ (стр. 239), налази да је богословски смисао служби дневног круга „заклоњен иза потоњих наноса Типика“ (стр. 240), који су уношени у богослужење од 4. века. Еклесиолошки кључ за разумевање устава, према речима аутора, изгубљен је и преостаје нам да историјским путем тражимо и нађемо кључ за литургијско богословље. Такав поглед на Устав за нас је нов. За нас Типик, у облику у ком се формирао до нашега времена у својим основним двема редакцијама, представља остварену идеју хришћанског богослужења; богослужење првога века било је зрно, израсло у свом садашњем облику у савршени узраст, када је попримило коначни облик. Имамо у виду, разуме се, не садржај служби, не саме химне и молитве, које неретко носе одраз књижевног стила епохе, и које се замењују другима, него сами систем богослужења, његову структуру, његов „чин“, склад, пропорционалност, постојаност принципа и пуноту славе Божје и заједнице са Небеском Црквом, са једне стране, а са друге стране пуноту израза људске душе - од пасхалних химни до великопосног оплакивања моралног пада. Садашњи богослужбени Устав већ је био садржан у идеји протохришћанског богослужења једнако као што се у зрну већ налазе форме будућег развоја биљке до тренутка када она почне да доноси потпуне плодове, или као што се у организму живога бића у зачетку већ крије његов будући лик. Разуме се, дешавали су се и изузеци од правила. Као што је у природи понекад неопходно

узети у обзир споредне утицаје на развој организма и борбу коју са њима води животни принцип организма како би опстао и реализовао се - тако треба гледати и на историју богослужбенога Устава. Као што приликом раста организма уочавамо да се поједини његови делови неравномерно развијају, то је било једнако тако природно и у историји богослужења. За некога са стране, за неправославни Запад, околност да је наш Устав попримио статички облик изгледа као окошталост, окамењеност. За нас, међутим, то изражава завршеност раста, постизање све могуће пуноте и савршенства. Такву исту заокруженост развојних форми ми примећујемо и у источном црквеном иконопису, у црквеној архитектури, у унутрашњем изгледу најлепших храмова, у традиционалним мелодијама црквенога појања. Даљи покушаји развоја у тим областима тако често воде „декаденцији“, воде не ка врху, него наниже... Намеће се само један закључак - да смо ближи крају историје, него њеном почетку... Разуме се, као и у другим областима историје Цркве, тако и у овој ми треба да видимо Богом одређену промисао, провиденцијалност, а не само логику узрока и последица.Аутор „Увода у литургијско богословље“ приступа историји Типика са другог аспекта: ми ћемо га назвати прагматичним. У његовом излагању основна, апостолска, првохришћанска структура богослужења покривена је низом наноса, који су се постепено слагали и делимично потискивали оне претходне. Ти наноси су „мистиријско“ богослужење, које је настало не без посредног утицаја паганских мистерија четвртога века, затим богослужбени систем пустињског монаштва и, најзад, коначна обрада целокупног богослужбеног система коју је донело монаштво, ушавши у свет. Научна схема аутора књиге је следећа: „теза“ крајњег продирања хришћанства са његовим богослужењем у „свет“ у константиновској епоси изазива „антитезу“ монашког одбијања нових форми „литургијске побожности“, а тај процес се завршава „синтезом“ византијског периода. Усамљена је и неаргументована ова оцена бурне константиновске епохе: „Али све је зачето у претходној епоси“ (стр. 110). Аутор даје данак методи која у потпуности доминира савременом науком: остављајући по страни идеју благодатног надахнућа и мисао о светости твораца богослужбеног система, он се ограничава пуким ланцем узрока и последица. Тако сада у хришћанску науку, у све сфере историје Цркве, продире позитивизам. Али ако је позитивни метод признат као припцип у науци, у наукама природним, њега никако није могуће применити на живу религију, а према томе ни на све области живота хришћанства и Цркве, јер ми остајемо верујући. И када аутор на једном месту примети за поменуту епоху како је „Црква своју слободу доживела као провиденцијални акт за привођење Христу људи, који су седели у тами и сени смртној“ (стр. 128), намеће се питање: а зашто се он не солидарише са Црквом у признању те провиденцијалности?Кажу нам: Типик се не испуњава, а изгубљен је и богословски кључ за њега. Ми одговарамо: чињеница да је тешко у потпуности реализова-ти Устав проистиче из општег максимализма, који је начелно својствен хришћанству у његовом православном поимању, било да су то морални захтеви Еванђеља, строгост црквених канона, сфера уздржања-аскети-зма, сфера молитве и богослужења који се равнају према заповести „не-престано се молите“. Једино у манастирима богослужеље се приближава, и то тек релативно, савршеној норми. А живот у свету и сам парохијски поредак условљавају неизбежно снижавање норми и стога парохијско уређење не може представљати израз православног обрасца-идеала у сфери богослужења. Ипак, ни за парохијску праксу не може се рећи да представља „извитоперење“ богословског смисла и богослужбених прин-ципа:

чак и уз „најнедопустивија“ скраћивања, богослужење свеједно чува садржајност, узвишеност и не губи свој део вредности; а „недопустива“ су таква скраћивања зато што она сведоче о нашем самоугађању, лењости и небризи према молитвеној дужности. Посебно не треба судити о објективној вредности богослужбепог Типика по парохијској пракси у иностранству. Не сме се по њој доносити закључак и о потпуном губитку разумевања духа Устава.Пређимо ипак на значајнија питања.Сви ми знамо каква се огромна промена у положају Цркве догодила од тренутка када је Константин Велики почетком четвртога века објавио слободу Цркве. Тај спољашњи чин свестрано се одразио и на унутрашњи живот Цркве. Да ли је то донело рушење унутрашњег поретка живота Цркве или његов развој? Ми знамо да другачије одговара на то питање самосвест Православне Цркве, а другачије одговора протестантизам. Осветљавању тога питања у суштини је посвећен главни део књиге о. А. Шмемана. Епоха Константина Великога и постконстантиновско доба окарактерисано је код аутора као епоха дубоког „изрођавања литургијске побожности“. На тај начин, аутор у Цркви те епохе види не нове форме изражавања побожности, које проистичу из ширине и слободе хришћан-скога духа, у складу са речима Апостола „Где је Дух Господњи, тамо је и слобода“ - него управо преображај поимања богослужења и одступање од првохришћанског литургијског духа и форми: то је гледиште које је одавно присутно, под утицајем предрасуда Лутерове реформације. У том смислу - „преображаја литургијске побожности“ - осветљује се историја структуре нашега богослужења.Када смо већ код тога, тешко је помирити се и са другим делом на-веденог израза, са термином „литургијска побожност“. У уобичајеном значењу, побожност чине хришћанска вера, нада и љубав, независно од форми њиховог изражавања. Такво схватање сугерише нам Свештено Писмо, које разликује само побожност истинску (побожност је у свему корисна, 1Тим. 4, 8) и лажну, односно празну (Јк. 1, 6; 2Тим. 3, 5). Побо-жност се изражава у молитви, у богослужењу, и њене форме разликују се у зависности од услова - да ли је то у храму, код куће, у тамници или у катакомбним условима. Али тешко да је нама, православнима, потребан специјалан термин литургијске побожности или „храмовне побожности“, као да сам ја у храму побожан на другачији начин него код куће и као да постоје два типа религиозности: „религиозност вере“ и „религиозност култа“. И језик светоотачки, и језик богословски увек су се сналазили и без тога појма. Зато нам аутор књиге сугерише нову, нама туђу, представу о посебној литургијској побожности, када пише: „Управо у дубокој измени литургијске побожности, а не у новим формама култа, ма колико се они на први поглед разликовали, треба, како нам се чини, видети основну промену коју је у богослужбеном животу Цркве изазвао констан-тиновски свет“ (стр. 115). А на другом месту он каже: „Пажња се преноси са живе Цркве на храм, који је до тада представљао просто место сабрања... сада је храм - светилиште, место обитавања свештеног... То је почетак храмовне побожности“ (стр. 132). Слобода Цркве за време Константина ствара, пише аутор, „нову религиозност, нови коефицијент, нову литургијску побожност“ (стр. 113), „мистиријску побожност“. У оперисању таквим терминима, код аутора се осећа нешто више од замене једне терминологије другом, савременијом, и нешто туђе православној свести. Указано основно гледиште снажно се одразило у књизи и на поглед на Свете Тајне, јерархију и поштовање светитеља.

Када је реч о Тајнама и освештавајућем елементу свештенодејстава, аутор књиге износи мисао да је идеја „освештања“, идеја „Тајни“ и уопште идеја освештавајуће силе свештенодејстава туђа старој Цркви и да се појавила тек у постконстантиновској епоси. Мада аутор негира директно позајмљиваље идеје „мистерија-сакрамената-тајни“ из паганских мистерија, он ипак признаје „мистиријалност-сакрализацију“ у богослужењу као нови елемент „наноса“ у поменутој епоси. „Сама реч тајна-тајанство“, каже он, „првобитно у хришћанству није имала тај смисао какав јој је приписан после тога, смисао мистиријски; у ново-заветним Писмима она се користи само у једнини и у општем значењу домостроја нашега спасења: реч „Тајна“ (Mysitrion) код Павла и у раном хришћанству означавала је увек целокупно дело Христово, целокупно спасење“ (стр. 198, референца на рад Даниелуа), тако да примена те речи чак и у односу на поједине аспекте Христовога дела припада каснијој епоси. Сувишно је, ипак, позивање аутора у вези са речју „тајна“ на западног научника, ако код апостола Павла читамо тачне речи: „Тако да нас људи сматрају слугама Христовим и управитељима [домостро-јитељима] тајни Божијих“ (грч. Mysitrion у множини). Апостоли су били домостројитељи Тајни и то апостолско домостројитељство изражавало се, да тако кажемо, у конкретном остваривању, у служењу домостроју Божијем: 1) у проповеди која позива на спасење, 2) у присаједињењу Цркви кроз крштење, 3) у низвођењу Духа Светога кроз рукополагање, 4) у утврђивању верујућих са Христом у тајни Евхаристије, 5) у њиховом даљем проницању у тајне Царства Божијег, о чему говори исти Апостол: „А мудрост ми проповедамо међу савршенима... проповедамо прему-дрост Божију у тајни скривену“ (1Кор. 2, 6-7). На тај начин, делатност Апостола била је пуна елемената светотајинских - мистиријских.Ослањајући се у својим проценама о древној Цркви на готове закључ-ке западних истраживача, аутор пренебрегава непосредна сведочанства апостолских Писама, премда они имају првостепени значај извора о животу протохришћанске Цркве. Новозаветна Писма директно говоре о „освештању“, освештању речју Божијом и молитвом. „Ништа није за одба-цивање, када се прима са захвалношћу, јер се освећује речју Божијом и молтивом“ (1 Тим. 4, 4-5). „Опрасте се, посветисте се, оправдасте се“ - говори се о крштењу (1Кор. 6, 11). Сам израз „Чаша благослова“ (1Кор. 10. 16) сведочанство је освећења кроз благослов. Апостолско рукоположење не може се другачије разумети осим као освећење.Посебно место у књизи заузима тумачење тајне Евхаристије. Аутор наводи мисао да је у раној Цркви Евхаристија имала сасвим други смисао од онога који је касније попримила. Евхаристија је представљала израз еклисиолошког саборног јединства верних, то је била радосна трпеза Господња и сав њен смисао био је окренут ка будућности, ка есхатоло-гији. Зато је она представљала „богослужење ван времена“, невезано са историјом, са сећањем, богослужење есхатолошко, чиме се она оштро разликовала од простих видова богослужења, названим у књизи „бо-гослужењем времена“. А у четвртом веку, кажу нам, догодио се нагли преображај првобитног карактера Евхаристије. Њој је било дато „осве-ћујуће-индивидуално“ поимање и то је био резултат два наноса: најпре мистиријског, а затим и монашко-аскетског.Упркос тврдњама те историјско-литургичке школе, индивидуално-освећујући смисао тајне Евхариетије, тј. смисао не само сједињења верних међу собом, него пре свега јединства сваког верног са Христом кроз кушање Његовога Тела и Крви, савршено децидирано изразио је Апостол у 10. и 11. глави Прве

посланице Коринћанима: „Који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Го-сподњој. Али човек нека испитује себе, и никко од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господња. Отуда су многи међу вама слаби и болесни, и доста их умире“. У овим поукама Апостола говори се о индивидуалном примању Светих Тајни и о индивидуалној одговорности. А ако се осуђује њихово недостојно примање, јасно је да, према Апостолу, њихово достојно примање доноси индивидуално освештање. Савршено је јасно да Господ Евхаристију схвата као Свету Тајну: „Чаша благослова...“ Како се може рећи да у апостолско време у Цркви није било идеје „Светих Тајни“?Износећи идеју потпуне „ванвремености“ Евхаристије у раној Цркви, спајање историјских еванђеоских спомена са њом о. А. Шмеман сматра нарушавањем традиције. Он пише: „У раној Евхаристији не постоји тема ритуалног представљања живота Христовог и његове жртве, која ће се појавити доцније... истовремено и под утицајем одређеног богословља, и као исходиште новога богословља... Сећање на Христа које она твори (ово чините у Мој спомен) представља потврду Његове „парусије“, Његовог присуства, актуализацију Његовог Царства... Може се без претеривања рећи да се рана Црква свесно и отворено супростављала мистиријској религиозности, а своје богослужење супростављала култовима мистерија“ (стр. 127).Без обзира на сву категоричност ауторовог тумачења речи „ово чините у Мој спомен“, он се налази у противречности са наводима новозаветних Писама. Апостол директно каже: „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господу објављујете“ (1Кор. 11, 26). Значи, до самог Другог Доласка Господњег Евхаристија ће се повезивати са споменом на крсну смрт Христову. И како су могли Апостоли и хришћани древне Цркве да се, приликом савршавање Евхаристије, не сећају страдања Христових, ако је Спаситељ, установљујући је, на Тајној Вечери Сам говорио о страдањима Тела Свога, о проливању Крви Своје („које се за вас ломи“.. „која се за вас и многе излива“) и у Гетсиманији се молио за чашу („да Ме мимоиђе чаша ова“)? Како је могло радосној мисли о васкрсењу и слави Господа не претходи мисао о Његовом крсту и смрти? Да никада не заборављамо Крст позивају нас и Христос и апостоли.О каснијем савршавању Евхаристије о. А. Шмеман пише: „Карак-теристичан је постепени развој тумачења обреда Литургије у њеном тајанственом ('мистиријском') представљању живота Христовог... То је замена еклисиолошког поимања Евхаристије алегоријско-символичким и она најочигледније изражава мистиријско изрођавање литургијске по-божности. Са тим изрођавањем повезано је настајање читавог новог дела Евхаристије - проскомидије, која је потпуности и искључиво символички чин (?) и у том смислу 'дуплира' Евхаристију (символичка жртва приликом ломљења хлеба и уливања вина у чашу итд). Најзад, ни у чему се снажније не манифестује тај прелазак ка 'освећујућем' схватању Светих Тајни и богослужења, као у измени праксе причешћа - њеном померању од идеје саборног литургијског акта 'који запечаћује' (?) евхаристијско претварање хлеба, ка идеји акта индивидуалног, освећујућег, који има везе са личном побожношћу, а не са еклисиолошким статусом причесника. У вези са праксом причешчивања заиста се може говорити о 'револуцији' “ (стр. 117).Наведено расуђивање повлачи за собом нови низ примедби: 1) проскомидија је „припрема“; како је и могуће да не буде припрема? Ни обична трпеза не може да прође без припреме; 2) проскомидију свршава јереј у затвореном олтару и

она не носи карактер заједничког богослужења; 3) о чему треба да мисли јереј приликом проскомидије, ако не о спомену на распеће Спаситељево? И служебник у литургији потврђује ту мисао речима 53. главе пророка Исаије о страдањима Месијиним; 4) у тим присећањима проскомидија не дуплира литургију верних; како дејства свештенослужитеља не би била без душе, Црква га упућује на то да се у својим тајним молитвама сећа приликом проскомидије - распећа и смрти Спаситеља, а у литургији верних - скидања са Крста, полагања тела у гроб, силаска Христовог у ад, Његовога васкрсења и вазнесења на небо. Ти спомени нису „алегорија“ и нису символика. Што се тиче символике, она у самом богослужењу заузима веома скромно место (не говорим овде о црквеним писцима, тумачима богослужења): богослужење се састоји из различитих молитвословља; символика их се не тиче и има везе само са неким дејствима свештенослужитеља, а и та дејства имају пре свега реално назначење и њима се тек додатно придаје символички смисао; 5) замена древног начина причешћивања из чаше савременим причешћем лаика представља замену једне форме причешћа другом, која није изменила суштину Свете Тајне. Тврдње о „преображају“ или „револуцији“ у савршавању Свете Тајне причешћа представљаће грех против Православне Цркве. Јерархија и тајна свештенстваАутор књиге износи мисао да је тек у постконстантиновској епоси у Цркви дошло до поделе на клир и на просте вернике, чега није било у раној Цркви, као и да се то догодило као резултат „продора мистириј-ских схватања“. Преобразила се, каже он, сама идеја „сабрања Цркве“: „У византијској епоси нагласак се преноси на клир, као на савршитеље Тајни“ (стр. 146). „Рана Црква живела је свешћу о томе да је народ Бо-жији, царско свештенство изабрано, али није примењивала принцип посвећивања ни приликом ступања у Цркву, нити, тим пре, приликом постављања у разне јерархијске степене“ (!). Од четвртога века износи се „идеја освећења“, т.ј. посвећења у јерархијске чинове. Сада се крште-ни, „посвећени“, показују као да су још непосвећени за Свете Тајне-Та-јанства; „сада је истниском мистеријом посвећења постало не крштење, него тајна рукоположења“. „Култ се одвојио од непосвећених не само психолошки, него и по спољашњој организацији: његово место постало је олтар, светилиште, а приступ у светилиште затворен је за непосвећене“ (149); подела је била фиксирана постепеним подизањем иконостаса. „Мистерија претпоставља теурге, посвећене свештенослужитеље; сакра-лизација клира довела је са своје стране до 'посветовњачења' лаика“. У други план одлази „схватање свих хришћана као 'царског свештенства', које је било изражено символом царског миропомазања, после којег не-ма постепеног уздизања у степене свештене тајне“... Аутор се позива на Дионисија Ареопагита, који је упозоравао на откривање Светих Тајни „профаној нечистоти“, а такође и на слична упозорења св. Кирила Јеру-салимског и Василија Великог.У овде наведеној оцени константиновске и наредне епохе јасно је протестантско тумачење: златни век хришћанске слободе и век великих светитеља, век процвата хришћанског богословља приказује се пре са негативне стране продирања паганске стихије у Цркву, него са позитивне стране. Али зар су икада у Цркви верни који нису клирици примали прекорни назив „профана“? Из Беседа оглашенима св. Кирила Јерусалимског савршено је јасно да он опомиње да се тајне вере не саопштавају незнабошцима. О истом том пише и св. Василије Велики: „Зар би био ред да се писањем оглашава учење о ономе на шта некрште-ном није дозвољено ни да погледа?“ (О Светом Духу, гл. 27). Морамо

ли да наводимо многобројна сведочанства у речима Самога Господа и у списима Апостола о подели на пастире и на „стадо“, опомене пастирима на њихову дужност, одговорност, па обавезу да ће дати одговор за поверене им душе, строга упозорења ангелима Цркава, запечаћена у Апокалипси? Зар не говоре о посебном посвећењу кроз рукоположење у јерархијске степене књига Дела Апостолских и пастирске посланице Апостола Павла? Аутор књиге признаје да је затворени олтар одвојио клир од верних. Али он пружа неправилну представу о олтару. Треба знати да олтар и његов престо у Православној Цркви служе само за приношење бескрвне Жртве на литургији. Остала богослужења, према идеји Типика, савршавају се у средишњем делу храма. О томе сведочи епископско богослужење. Чак и приликом савршавања литургије епи-екоп улази у олтар само при „малом входу“ ради слушања Еванђеља и савршавања Тајне Евхаристије; сва остала богослужења епископ савр-шава налазећи се на средини храма. Јектеније произноси ђакон на свим богослужењима, укључујући и литургију, ван олтара; Устав прописује јерејима, који савршавају вечерњу и јутрењу без ђакона, да изговарају јектеније пред царским дверима. Сва богослужења Требника и све тајне Цркве, осим Евхаристије и хиротоније, савршавају се ван олтара. Само ради додатне торжествености службе на празничним вечерњим и јутар-њим службама обичај је да се на кратко време откривају врата олтара и то управо само за то да у свечаним тренуцима свештеник изађе на средину цркве, тако да враћање у олтар означава завршетак свечаног дела богослужења, а такав карактер има и излазак ради отпуста. На свако-дневним и посним службама може се рећи да се олтар искључује из сфере пажње верних; а ако се свештенослужитељ и удаљава у олтар, чак приликом свакодневних служби, то је пре зато да не би привлачио на себе непотребну пажњу молитеља, а никако не зато да би нагласио свој јерархијски „престиж“.Треба сматрати очигледним преувеличавањем мисао о томе да се од четвртога века појавила нова, „храмовна“ побожност. Хришћани, од првих дана Цркве васпитани на представама не само Новога Завета, него и Старога Завета, а посебно Псалтира, нису могли бити у потпуности лишени осећања посебног поштовања према местима молитве (жедни и гине душа моја за дворовима Господњим...; блажени су који живе у дому Твоме; развеселих се онима који ми рекоше: у дом Господњи пођимо...). Они су имали пример у Самом Спаситељу, Који је јерусалимски храм назвао „Дом Оца Мојега“; имали су поуку Апостола: „Ако ко разори храм Божији, тога ће покарати Бог“ (1 Кор. 3,17) и, премда је овде код Апостола идеја била пренесена па душу човека, то не доводи у питање Апостолову констатацију о светости материјалног храма.

Призивање и прослављење светихГоворећи о призивању и прослављању светих у оној форми, како је она одређена од 4-5. века, о. А. Шмеман истиче претераност тог просла-вљања у савременом богослужбеном поретку и у томе види показатељ „тренутно помућене саборне еклисиолошке свести Цркве“ (стр. 246). А да није можда реч о томе да се он не уноси у католичанску пуноту не-православне представе о Цркви?Чиме се - изразито и за све видљиво - у богослужењу разликује Пра-вославна Црква од свих других исповедања хришћанске вере? Разликује се заједницом са Небеском Црквом. У томе је наше преимућство, наше првородство, наша слава; стално сећање на Небеску Цркву наша је звезда водиља у тешким тренуцима;

нас снажи свест о томе да смо окружени воинствима невидљивих утешитеља, састрадалника, заштитника, руко-водитеља, образаца светости, блискост са којима може учинити да и ми сами замиришемо. „Мушки се држи, Христова Цркво, и господари над онима који се узалуд боре; јер Христови пријатељи, бранећи те, о теби се старају, и штите те као храбри, а ти Му савршаваш благодарење“ (из канона св. мученику Теодору Тирону). Тог сталног осећања у таквом степену нема чак ни у нама ближој Римској цркви, а уопште га нема у читавом протестантизму. Али како нас потпуно и стално на ту заједницу небеског и земног подсећа садржај читавог нашег богослужеља - управо тај материјал, на ком се о. А. Шмеман намерио да гради свој систем „литургијског богословља“! Како је испуњено живео тим осећањем блискости небеских светих са нама о. Јован Кронштатски!Да ли новозаветно Откривење оправдава свест о јединству небеског и земног? Оправдава је у потпуности. Општи чврсти темељ налази се у речима Спаситеља: „ Бог није Бог мртвих, него живих, јер код Њега су сви живи“. Нама Апостоли заповедају да се „сећамо своји старешина, од којих смо научени речи Божијој, и да, гледајући на свршешак њиховога живота, угледамо се на веру њихову“ (Јевр. 13, 7). Протестантизам никако не одговара на апостолску поуку у Јевр. 12,22-23, где је речено да су хришћани ушли у блиско општење са Господом Исусом Христом и са Небеском Црквом ангела и праведника, који су достигли савршенство у Христу. И шта је за нас потребније и значајније: да ли ваља тежити екуменистичком општењу и јединству са инакомислећима, који остају у свом инакомислију, или треба да чувамо католичанску заједницу духа са оним учитељима вере, светилницима вере, који су својим животом и својом смрћу доказали верност Христу и Његовој Цркви и ступили у још пуније јединство са њеном Главом?Послушајмо како ту страну живота Цркве доживљава о. А. Шмеман.Аутор тврди да се у константиновској епоси догодио нагли преокрет у том смислу, да се појавио нови нанос у богослужењу у виду „необичног развоја и процвата поштовања светитеља“ (стр. 2О9). Коначни резултат био је тај да код нас „у богослужењу доминира минеј... На то буквално 'гушење богослужења месецословом одавно су обратили пажњу истори-чари литургије“ (стр. 109).Приметићемо поводом тврдње о наводном „гушењу“ богослужења следеће. Служење свакодневних вечерњих и јутрења захтева не мање од три сата, а проста служба светоме налази се на три странице минеја, заузимајући тек невелики део богослужења. У осталим службама днев-нога круга (часови, повечерје, полуноћница) спомен светих ограничава се кондаком, понекад тропаром и кондаком, или се уопште не појављује; у великопосним службама он заузима мало места. А ако се богослужбени дан продужава полијелејном службом светитељу, он стиче тај „ведри тон“, за губљење којега аутор књиге кори савремени Типик.Наставимо са, у књизи изнетом, оценом прослављања светих. Аутор пише: „У најопштијем смислу та промена може се овако одредити: са сакраментално-есхатолошког 'акценат' у том култу прешао је на освећу-јући и заступнички смисао поштовања светих. Остаци светога, а затим и предмети који му припадају или су се нашли у контакту са његовим телом, почели су да се доживљавају као свештени предмети, који имају способност да пренесу своју силу онима који их се дотичу... Рана црква окружује остатке мученика великим поштовањем - али ниоткуда се не види, пише О. Delahaye, да се тим остацима у тој епоси приписивала посебна моћ или да се од контакта са њима очекује неки

посебни нат-природни резултат! Крајем четвртога века многобројна сведочанства показују да, у очима верних, из самих остатака извире нека посебна сила (референца на књигу О. Delahaye). Том вером у значајној мери објашњава се, за нову епоху карактеристична, чињеница обретења моштију, а такође и уситњавања, преношења и целокупан развој поштовања „секундарних светиња“ - односно разних предмета, који захваљујући свом контакту са моштима и са своје стране постају извор освећујуће силе (приметићемо: такви описи православног писца сугеришу посебну примитивизацију и изопачену побожност тога времена - прот. М. П.). Са друге стране - наставља аутор - развија се и заступнички карактер култа светих. И поред тога, он је укорењен у предању ране Цркве - у којој су молитве и обраћање упокојеним члановима Цркве били посебно распрострањени, о чему сведоче натписи катакомби. Међутим, између те ране праксе и оне која се развија постепено, почев од четвртога века, постоји суштинска разлика. Првобитно призивање упокојених укорењено је у вери у „заједницу светих“ и молитве су упућене било ком покојнику, а не специјално мученику... Али врло важна промена догађа се онда када се то призивање покојника сужава и почиње да се савршава само у вези са одређеном категоријом покојника (приметимо: према логици аутора, излази да, ако се ми будемо обраћали речима „моли се за нас“ упокојеним члановима Цркве независно од тога да ли су они били побожни у вери и животу или су били хршићани само номинално, то потпуно одговара духу Цркве, а ако се то чини са онима који су свим својим подвижничким животом или мученичком смрћу посведочили своју веру, то је већ деградација духа Цркве - прот. М. П.). „Од четвртога века“ (настављамо цитирање из књиге!) „у Цркви се појављује најпре свакидашње, практично, а затим већ и теоретско, богословско поимање светих као посебних заступника пред Богом, као посредника међу људима и Богом. (То је савршено протестантски приступ, неочекиван код православног богослова. Довољно је прочитати код Апостола Павла како он моли оне којима пише да буду заступници за њега и посредници пред Богом, да би могао да им се врати из тамнице и да их посети, као и код Апостола Јакова: „Много може молитва праведника“ и у књизи Јова: „Нека се Јов помоли за вас“ (прот. М. П.)... У том, наставља аутор, заступничком поимању мења се првобитни христоцентрични смисао поштовања светих. У раном предању мученик или свети, више од свега и пре свега, представља сведока новога живота и зато је он икона Христа“... Читање о мученичким делима у протохришћанској Цркви имало је за циљ да „покаже присуство и дејство Христово у мученику, односно присуство 'новога живота' у њему, а не да се прослави светитељ... Али у новом заступничком поимању светога тежиште се премешта. Свети је заступник и помоћник... поштовање светих укључује се у категорију празника“, са циљем да се „верујући приопште свештеној сили конкретног светитеља, његовој посебној благодати... Светитељ присуствује и као да се јавља у својим моштима и икони, а смисао његовога празновања јесте у томе да се кроз његову похвалу и дотицање његових моштију добије освештање (?), што и чини, као што знамо, главни садржај мистиријске литургијске побожности“.Неповољна је и ауторова књижевна оцена литургијског материјала, који се односи на поштовање светих. Читамо: „Познато је какву је улогу у развоју хришћанске агиографије одиграла форма панегирика коју је она усвојила... Управо је та, условно реторичка, форма торжествене похвале готово у потпуности и одредила литургијске текстове, који се односе на поштовање светитеља. У нашим минејима не може да не изазове крајње изненађење

реторичност и, што је најважније, 'безличност' безбројних служби светима, при чему се те црте чувају чак и онда када је житије светога добро познато и када би оно могло да пружи пребогати материјал за надахнуту 'дидактику'. Ако су житија светих намењена, углавном, томе да фасцинирају машту читалаца чудесима, ужасима и другим, литургијски материјал састоји се готово искључиво из похвала и прозби“ (стр. 213-216).Претпостављамо да нема потреба за тим да се детаљно анализира сав овај дугачки низ тврдњи аутора, који тако често преувеличава форме нашег поштовања светитеља. Нас чуди то да православни аутор стаје у ред са неправославним коментаторима православне побожности, који нису у стању да проникну у психологију која им је туђа. Изнећемо само неколико кратких примедби. Поштовање светих укључено је у категорију празника зато што се у светима прославља Христос, о чему се у химнама и у другим обраћањима њима јасно говори, јер свети су испунили завет Апостола: „Нека се усели у вас Христос“. Ми се дотичемо иконе светитеља или моштију руковођени не калкулацијом да од њих можемо добити освећење или неку силу, посебну благодат, него природном жељом да делатно изразимо своје поштовање, своју љубав према светитељу.Уосталом, дисање светости, благодатности примамо у различитим формама: све материјално што нас подсећа на свештену сферу, све што одвлачи нашу свест макар на тренутак од световне таштине и усмерава мисао ка назначењу наше душе и благотворно делује на њу, на наш морални склоп, било да је то икона, нафора, освећена вода, честица моштију, део одежде која је припадала светитељу или благосиљање крсним знамењем - све то за нас је свештено, јер је, како видимо из искуства, у стању да страхопоштовањем испуни и пробуди душу. И за такав однос према чулним предметима имамо директно оправдање у Свештеном Писму, у причи о крвоточивој која је дотакла ризу Спаси-тељеву, о исцелитељском дејству делова одежде Апостола Павла, па и чак сенке Апостола Петра.Разлог за привидну стереотипност у црквено-поетском стваралаштву и, конкретно, у химнама светих, крије се не у умном сиромаштву и у духовном примитивизму песмотвораца. Ми видимо да у свим области-ма црквеног делаља доминира канон-образац: и у црквеним напевима (самоподобни и подобни), и у конструкцији песмопојања, и у иконопису. У песмопојању карактеристична је типизација, која одговара припадно-сти свеца одређеном чину: светих епископа, преподобних итд. Међутим, при том увек постоји и елемент индивидуализације, тако да се не може рећи да су образи светих безлични. Очигледно је да Црква има доста психолошких мотива за такво представљање светитеља.Што се тиче прозби светима, оне готово искључиво имају за предмет њихове молитве за наше спасење.Да ли је то достојно осуде? Да ли је то унижавање духа црквеног? Тако се молио за своју духовну децу и Апостол Павле: „Молимо Бога да не чините никакво зло; за то се и молимо, за ваше савршенство“. Ако се у молитвама, а посебно на молебнима, молимо за чување од заједничких зала и за заједничке потребе, и то је природно; а и ти молебни не улазе у састав Типика.Завршићемо овај преглед питањем од другостепеног значаја, а то је начин како су у књизи представљени црквени празници. Аутор је са-гласан са западним историчарем-литургичарем, да за древне хришћане није било разлике између црквених празника и свакодневних дана, и говори речима тога историчара: „Крштење уводи у јединствени празник - у веч-ну Пасху, у дан осми... Празника

нема, јер све је постало празник“ (стр. 197). Али почетком мистиријске епохе тај осећај се губи. Празници се умножавају, са њима се умножавају и обични дани (управо по Типику и нема „обичних“, јер је сав круг служби црквених свакодневно органи-зован), губи се веза са литургијском самосвешћу ране Цркве, уводи се случајност у спајање празника међу собом и са „хришћанском годином“ (стр. 208). Аутор наводи примере: „За појављивање празника Преобра-жења Господњег 6. августа не постоји други разлог осим тога што је то датум освећења трију храмова на гори Тавор“, јер је у старини, по тврдњи аутора, тај спомен био везан са Пасхом, на шта указују и речи кондака „да када Те виде распетога...“ Датуми Богородичиних празника, по ре-чима аутора, случајни су. „Празновање Успења 15. августа везано је са освећењем храма у част Божије Матере између Витлејема и Јерусалима, а такво је и порекло датума 8. септембра (Рођење Пресвете Богородице) и 21. новембра (њено Ваведење у храм). Изван Богородичиног циклуса, по истом принципу појављују се и празник Воздвижења Крста (везан са освећењем Гроба Господњег) и Усековање главе Јована Крститеља 29. августа (освећење храма Претече у бившој Самарији-Севастији)“ (стр. 202-203).У тим информацијама аутора карактеристично је поверење које он поклања увидима западних аутора, упркос томе што је, како ми сматрамо, он могао донети прост закључак на основу самога поретка црквено-службене године. Црквена византијска година почиње 1. септембра. Први празник у години одговара почетку новозаветне историје - то је Рођење Пресвете Богородице. Последњи велики празник црквене године у њеном последњем месецу јесте Успење Божије Матере. То је доследно и логично. Празник Преображења Господњег долази почетком августа, без сумње зато што се читање еванђеоских зачала дотад приближило повести еванђелисте Матеја о Преображењу Господњем и спомен тог значајног еванђеоског догађаја издвојено је у посебни празник. Што се тиче речи у кондаку Преображења „да када Те угледају распетога“, оне одговарају речима Господњим, изговореним ученицима шест дана до Преображења на Гори, а које су поновљене непосредно после Преображења: „Од Тога времена Исус поче казивати ученицима Својим да Му ваља ићи у Јерусалим и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и у трећи дан да ће устати“ (Мт. 16, 21; 17, 9, 22). Зато Црква, сагласно Еванђељу, шест дана до Преображења почиње да пева катавасију „Крст изобразивши Мојсије“ (може бити да је са тим везано и Изношење крста 1. августа), а четрдесет дана после празника Преображења савршава се спомен на крсна страдања и смрт Господњу у дан Воздвижења Часнога Крста Господњег. Одређивање времена тога празника тешко да је случајно: то време се подудара, као и код празника Преображења, са приближавањем еванђеоског литургијског читања о крсним страдањима и смрти Господњој. Ево једног од примера, који показује да се богослужбени поредак у Типику одликује доследношћу, хармоничношћу и утемељеношћу.Ако се чини да у црквеном календару није сачувана строга повезаност еванђеоских догађаја, то је зато што еванђеоске успомене обухватају много година и у календару оне су размештене у виду спирале, која такође обухвата неколико година; она садржи низ периода од девет месеци (од зачећа до рођења св. Јована Претече, Богородице, Спаситеља), две еванђеоске четрдесетнице и др.У завршном делу своје књиге аутор, не у потпуној сагласности са свим што је дотад говорио, спреман је, рекло би се, да се приближи историјско-православној тачки гледишта, али он тамо одмах износи такве примедбе, које готово да

сасвим оспоравају његову основну позицију. Он каже: „Византијска синтеза мора бити схваћена као развој и напредак првобитног 'закона молитве' Цркве, ма колико да су у њему снажни елементи туђи (?) том lex orandi, који га заклањају. Тако, без обзира на снажни притисак мистиријске психологије (?) са једне стране, аскетско-индивидуалне са друге, што је притисак који се очитује више од свега у изрођавању (?) литургијске побожности, Устав као такав остао је органски везан са тим 'богослужењем времена' у коме се, како смо покушали да покажемо, састојао његов први, организациони принцип. То богослужење времена, понављамо, заклоњено је и учињено мање очигледним услед накнадних наноса (?) Устава, али оно, несумњиво, остаје основ његове унутрашње логике, принцип његовог унутрашњег јединства“ (стр. 240).Такав је резиме аутора. Мало је тога што нам оставља разлоге за задовољство. Још је само недостајало да наш Устав није сачувао ни сам принцип хришћанског богослужења.Ми смо се исувише подробно посветили књизи о. А. Шмемана због тога што ће касније, у будућности, читаоцу бити понуђена литургијска догматика, заснована на гледиштима изнетим у овој књизи. Али ако темељи изазивају такву скептичност, можемо ли ми бити сигурни да ће на њима настале конструкције бити здраве? Ми уопште не негирамо западну историјско-литургичку и богословску науку и њене објективне вредности. Ми не можемо у потпуности без ње. Ми признајемо њене за-слуге. Наше православно богословље не може без томова Мињеа, литур-гика не може без Гоара итд. Али ми не можемо слепо веровати увидима западних историчара Цркве. Ако о богослужењу говоримо као чланови Православне Цркве, нама мора бити својствен онај принцип у схватању историје нашега богослужења и његовога status-а quo којим живи сама Црква. Тај принцип у корену се разликује од западних протестантских гледишта. Ако ми тај принцип нисмо разумели, наши напори морају бити усмерени ка томе да га нађемо, откријемо и разумемо. Логика историје казује нам да су одступања од правога пута у животу заједнице последице принципијалних идејних промена. А ако се ми држимо православног Символа вере, ако исповедамо да стојимо на правилном догматском путу, ми не смемо сумњати у то да су безгрешни и тачни како правац црквеног живота, тако и богослужбени поредак какав је саздан на основу нашег православног исповедања вере. Ми не можемо тврдити да је наша „литургијска побожност“ после низа преображаја отишла далеко, далеко од духа апостолског времена. Ако смо сведоци пропадања побожности, неразумевања богослужења, узрок тога налази се ван Цркве - у губљењу вере у масама, у пропадању морала, у губљељу црквене свести. А тамо где се чувају црквена свест и побожност не постоји преображај у схватању хришћанства. Ми схватамо Еванђеље и апостолске Списе не преломљене кроз некакву посебну призму, него у њиховом непосредном смислу. И уверени смо да се наша заједничка молитва савршава на истим догматским и психолошким основама, на којима се савршавала у апостолско и старохришћанско време, без обзира на разлику у богослужбеним формама. Да ли је о. А. Шмеман спреман да тврди да се карактер његове побожности разликује од карактера побожности у древној Цркви?

Први пут објављено у „Православном путу“, 1962. г.Превела са руског Јелена Петровић

СТАРАЦ КЛЕОПА

О ЧЕСТОМ И РЕТКОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ И ПРЕЧИСТИМ ТАЈНАМА ГОСПОДЊИМ

Верник: Оче, како је са онима који кажу да ми хришћани треба не-изоставно да се чешће причешћујемо Светим Тајнама?Свештеник: Добро је да се хришћанин причешћује чешће, али са припремом каква доликује таквој Светој и страшној Тајни. Да бисмо увидели опасност која очекује оне што желе да се причесте без доличне припреме, послушајмо речи Светога и великог апостола Павла, који у овом погледу каже овако: „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег“ (1. Кор 11,28-29), а што се тиче честога или ретког причешћивања Светим Тајнама, послушајмо вели-кога учитеља света, божанскога оца Јована Златоуста, који нам у овом погледу говори овако: „Многи се овим Тајнама причешћују једном годи-шње, неки двапут, а неки више пута. Дакле, свима је нама реч, не само онима који су овде, него и онима који бораве у пустињи (пустињацима). Јер они се причешћују једном годишње, а много пута након две године“. Затим вели: „Истоветно су примљени који се једном, који се више пута, који се мало пута причешћују. Који имају чисту спознају мисли, који имају непорочан живот, који су такви, увек нека приступају, а који нису такви нека никада не приступе. Због чега? Због тога што узимају себи суд, и муку, и казну“ (Подела житница, Слово 53, Бузау, 1833, стр. 449). А на другом месту каже: „Не чине хришћане достојним да приступе причешћивању Пречистим Тајнама празник Рождества или Крштења Господњег, нити Четрдесетница (Велики пост), него јасноћа и чистота душе. С тим увек приступај, без тога - никада“ (Исто, Слово 54, стр. 455). Затим овај Свети Отац, показујући колико је велика опасност по свештеника који даје Свете Тајне недостојнима - када зна за њихову недостојност - каже овако: „Не дај мач уместо хране, јер не мала мука прети вама ако ли, знајући да је неко недостојан, будете допустили да се причести са ове Трпезе“. Затим вели: „Крв Христова из ваше ће се руке тражити“. Показујући затим колико је сам држао до давања Пречистих Тајни Христових с обазривошћу, вели: „Ма и војвода био, ма и епарх, ма и круном овенчани, ако недостојно приступа, одлучи га. Јер који приступа недостојно гори је од бесомучнога...“. „Бој се Бога, не човека. А ако се будеш бојао човека, и Богу ћеш се подсмевати; а ако се будеш бојао Бога, и код људи ћеш бити у части; а ако се ти не усуђујеш да га одлучиш, доведи га к мени! Нећу допустити да се то чини. Пре ћу се раставити душе, него дати Владикину Крв недостојнима. Сву крв своју ћу пролити пре но што будем дао тако страшну Крв ономе коме није достојан. Али ако, много испитујући кога, видимо да није познао зла, никаква је кривица“ (Исто, Слово 55, стр. 459). И опет, у ином свом Слову вели: „Када будете приступали овој страшној и божанској Трпези и Светим Тајнама, чините то са страхом и са трепетом, са чистом савешћу и молитвом“ (Слово на Рождество Господње, „Извори православља“ Бр. 5, стр. 22). Затим, показујући ко је достојан приступити Светим и Пречистим Тајнама Христовим, вели овако: „Када чујеш да се казује: „Светиње Светима“, знај; то значи - ако неко није свети, да не приступи; не само чист од грехова, јер светога не чини таквим само избављење од грехова, него присуство Духа Светога и богатство добрих дела“ (Подела житница, Слово 53, стр. 459).

Верник: А како треба човек да се припреми, када треба да прими Свете и божанске Тајне Тела и Крви Господње?Свештеник: Било ко жели да приступи причешћивању Светим и божанским Тајнама дужан је најпре да подробно исповеди своје грехове, и ако му буде допустио његов духовник, нека се причести. Затим да се помири са свима, да очита цело правило (молитве по поретку унетом у Часослов, или у Молитвеник Каноник) и да пребива у светом стражењу, у посту и уздржању, како пре Светога причешћа, тако и након што га прими. Ово показује опет Свети Јован Златоуст: „А ти, пре но што се причестиш, пости, да би се показао достојан причешћа; а након што си се причестио, поспеши уздржање, да не би све упропастио, мада није исто бити трезвен пре но што се причестиш и након што си се причестио; јер треба да чуваш уздржање оба пута, али особито након што си примио Женика; претходно (треба чувати трезвеност и уздржање) да би постао достојан примити Га, а накнадно - да би се показао достојним онога што си примио“ (Подела житница, Слово 54, стр. 451).Значи, брате, појми да нам се тражи побожна и марљива припрема и пре но што се причестимо Светим и Пречистим Тајнама, и након што смо их примили, због тога што особито у то време ђаво покушава да нас искуша и да нам опљачка духовно благо које смо примили причешћива-њем Телом и Крвљу Господњом.Верник: Али како може неко да се припреми за причешћивање ова- квом Тајном, то јест да причешћивањем прими Тело и Крв Тосподњу, и ко може да учини ово?Свештеник: Да, заиста, нико од људи не може да верује да се икада припремио колико треба за примање страшних Тајни Тела и Крви Го-сподње. Али не треба ни да пада у очај и немар због ове недостојности. Ми смо дужни да се припремимо по нашој моћи, а оно што не можемо да испунимо оставимо на милосрђе и самилост Бога, Који није дошао да позове праведнике на покајање, него грешнике, и Који увек зна наше не-знање и немоћ. Ово знамо такође од божанскога оца Јована Златоуста: „Не треба ни да све оставимо на Бога и да лежимо, нити трудећи се да сматрамо како својим трудовима сами све испуњавамо, јер Бог не жели да ми спавамо сматрајући да све дела Он, нити жели да се погордимо како ми све чинимо“ (Подела житница, Слово 54, стр. 453).Верник: Да ли и свештеници треба да имају велику припрему када служе Свету литургију, као и хришћани који се припремају за Свето причешће?Свештеник: Заиста, велику припрему треба да имају хришћани када долазе на Свето причешће, али много већу припрему треба да има свештеник, који не само да се причешћује Светим Тајнама, него и жртву-је Христа на Светој литургији. Појмивши ову истину, божански отац Јован Златоуст вели: ,Чистија од сунчевих зрака треба да буде рука која сече ово Тело, уста која се испуњују духовним огњем, језик који се багри страшном Крвљу“. Затим вели: „Обрати пажњу на то каквом си чашћу почашћен, каквом се трпезом наслађујеш: Оним, од којег анђели стрепе видећи Га и ни не усуђују се да без страха погледају на зрак који оданде исходи. Тиме се ми хранимо, тиме саздавамо, и учинисмо се ми Христо-вима, једноТело и једна плот. Ко буде објављивао силе Господње учиниће да се чују све хвале Његове. Који пастир храни своје овце својим сопственим удовима?“ (Исто, Слово 54, стр. 454).Верник: Али ако је когод болестан, стар, немоћан и сиромашан, немајући шта да даје као милостињу, како може такав да се припреми за причешћивање Светим и Пречистим Тајнама Христовим?

Свештеник: Слушај, брате: Преблаги, Пресамилосни, Премилости-ви и Свезнајући Бог не тражи од човека оно што је преко његових моћи. Дакле, од болеснога и немоћнога Он не тражи пост, бдења, метаније и друго те врсте да би се могао причестити Светим Тајнама, нити од си-ромашнога захтева милостињу, него само три ствари:Чисту исповест и помирење са свима.Смирење срца са скрушеношћу.Благодарну молитву, то јест да се у свако време моли Богу и да Му благодари за болест, патњу, немоћ и сиромаштво које му се дало, јер и сиромаштво, и болест и патња смирују срце човеково. Бог неће презре-ти срце скрушено и смирено (Пс. 50; види о овоме и код Светог Исака Сиријског, Слово 21, стр. 109,110,11, као и код Светога Јефрема Сириј-ског, Слово о добрим телесним делима, том II, стр. 495. и друге).Верник: А ако болесник не може да чита много молитава, како може он да се припреми за Свето причешће?Свештеник: У молитвама нису потребне многе речи као што је рекао Господ (Мт 6,7); патећи, нека смирено очита „Оче наш“, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног“, а Богомајци - „Пресвета Богородице, помилуј ме“, као и друге кратке молитве, као: „Помилуј ме, Боже, по својој великој милости“ (Пс. 50). А ако не може да чита пре причешћа Светим и Пречистим Тајнама, нека замоли кога да му прочита молитве и молитвено правило пред причешће, а он нека их саслуша са побожношћу.Ето, брате, на оно што си ме питао, одговорио сам ти, с помоћу Господњом, што краће. Нека да Господ да све памтиш себи на корист и другима, којима будеш хтео казивати. И изнад свега, помолимо се Пре-благом Богу да нам помогне милошћу и даром Својим, да бисмо успели да творимо оно што смо заједно говорили, на корист наших душа.Са румунског превео Арсеније Бугарски

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋО ПОСТУ, ИСПОВЕСТИ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Од када сам пришао Цркви, постио сам и причешћивао се онако како је то било уобичајено у нашем народу: на води, са исповешћу пре Причешћа. Било је и неколико других случајева, али овога правила сам се држао. Наравно, од почетка сам видео да има и других пракси и обичаја, поткрепљених богословским и пастирским аргументима, и никоме се нисам мешао у духовни живот и однос према Свеблагом Христу, без Кога нема живота вечног. Због тога ни ове белешке немају за циљ да било кога убеђују у било шта, него представљају апологију „онога који једе зеље“ као што каже Св. апостол Павле: „Јер један верује да сме све јести, а који је слаб, једе зеље“ (Римљ. 14, 2). Има јаких, и има слабих у Цркви. Ја спадам у слабе, који се не усуђујем да се причестим без поста и исповести. И ово је апологија слабог брата, који очекује да не буде осуђен од оних јаких (Римљ. 14, 3).На чему заснивам свој став? На искуству србске црквене побожности и на правилима Великог Типика која су код нас донедавно важила. Одредба о причешћу се налази у Великом Типику, под насловом „Учитељноје извјестије / О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији БожественихТаин“, и налаже да онај ко хоће да се причести у суботу или недељу „од понедељка буде у посту и молитви и потпуној сабраности“. Св. Никодим Светогорац, који је

инсистирао на чешћем при-чешћивању, налагао је тридневни пост пре Причешћа, ако човек хоће да га прими ван редовних постова.Ја сам уверен да сваки православни народ има свој начин на који прима веру и живот по њој. Иако је вера једна, приступи су јој различити. То је оно што је руски философ Иван Иљин звао „религиозним актом“ једног народа. Док год тај акт, то стремљење ка Богу, постоји, народ, макар и изгубио веру, има наде да се обнови. Али, ако тај религиозни акт нестане, наде нема: исправан догматски садржај повезан са лажним актом ускоро ће се и сам изродити. По Иљиновој речи: „Губитак хришћанског акта неизбежно са собом повлачи губитак хришћанских садржаја и хришћанског духа. Хришћанин који је у себи дао првенство не љубави, не срдачном сазирању и не хришћанској савести, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи, губи хришћански акт, а с њим и хришћански дух. Мудријашење га води путем уског интелектуализма и доводи га до разорних сумњи и порицања; мудријашка воља га води путем срца лишеног љубави и рачунџијског утилитаризма и доводи га до практичне безбожности (...) Народ, снажан у свом религиозном акту, неће изгубити Бога чак и ако изгуби своју религиозну доктрину. И обрнуто - народ с најбогатијим богословљем изгубиће своју веру и отићи ће од своје Цркве ако изгуби свој акт.“Србска побожност је озбиљна, дубока, домаћинска; у исти мах скромна и лишена сентименталности и патетике. Она је здрава и крепка, али не дозвољава површан приступ Светињи. Зато наш народ вели: „Или слави или одустави!“ То јест, ради како се ради Богу, или не веруј и живи као неверник - не храмај час на једну, час на другу страну1. Савременом човеку прети површна, секуларна религиозност маскирана као „ађорнаменто“ II ватиканског концила - „идење у корак с духом времена“. Несрећни римокатолици су на II ватиканском концилу извели богослужбену реформу, напустили латинску мису, скратили мису на тридесетак минута, окренули своје жупнике лицем народу у току службе, издвојили часну трпезу из олтара и ставили насред храма, да је сви верни виде, укинули исповест пред примање хостије и надали се да ће им цркве бити пуне. Још су додали и гитаре и бубњеве ради модернизације појања, и претворили све у шоу. Последице? Данас продају храмове широм Европе, од Француске до Холандије, па чак и Пољске, и немају довољно кандидата за свештенство. У Француској се крштава мање од 10% становништва. Жан Луј Палијерн, православни Француз, преводилац оца Јустина на француски, говорио је о томе да је известан број Француза којм су прешли на ислам, претходно хтео да пређе у Православну Цркву, али да су, кад су видели да Помесне (Православне) Цркве у Француској имају исти, неподвижнички однос према Светињи као и римокатолици, ипак отишли у ислам који је, макар и површно, задржао извесну дозу аскетизма.Наравно, знам да је до таквог стања у Православљу још далеко, али сваки пут почиње првим кораком. А мени се чини да је причешћивање без озбиљне припреме један од корака на том путу. Многе „ситнице“ у Цркви у ствари, нису ситнице2. Поготову ситница није однос према Причешћу, од кога зависи живот. За крај, да поновим: нико, никад, ма шта урадио, није достојан Причешћа. Пост и исповест су само знак наше добре воље, наше искрене жеље да Светињи приђемо. Али, нисмо достојни и никад нећемо бити достојни. Све припреме нису ништа, јер је благодат Божја оно што нас спасава и дела у нама. Али, опет и опет: ако тих припрема нема, ми никад не можемо постати свесни да смо ништа и да смо недостојни Причешћа.

Овим текстом не желим да улазим у полемике, него само исповедам веру једног нејаког човека, човека који „једе зеље“. Циљ тог исповедања је и молба упућена пастирима Цркве: немојте заборавити и нас, чија је савест нејака и који не можемо да будемо духовне атлете. Допустите нам да останемо са оваквим ставом, и да се Богу приближавамо по мери својих нејаких сила. Верујемо у вашу љубав и расуђивање. Разумите нас и немојте заборавити да се и ми трудимо да идемо путем Отаца!

ПОСТ КОД СРБАИгуман Стефан, кад сазнаје за победу србске православне мишице, позива јунаке: „Ајте, браћо, те се причешћујте, /без приправе и без исповијести /а ја мичем све на своју душу“. Тада, вели Његош, прилазе и причешћују се они који нису ручали. Из „Горског вијенца“ нам је јасно да су Срби Светом Причешћу увек приступали са припремом поста и исповести; само у тим, ванредним околностима, игуман Стефан, мистичко срце србске заједнице, допушта им да се причесте јер су, у том тренутку, они исто што и косовски витезови Св. кнеза Лазара, који су, спремни да погину, примили Светињу у „бијелој Самодрежи цркви“ Њихова спремност на жртву и ванредне околности у којима су се нашли омогућују им приступ „без приправе и без исповијести“ при чему слепи игуман њихове грехе прима на себе. Дакле, „приправа и исповијест“, пост и покајање, увек су били србски пут приступања Причешћу.Уопште, пост је код Срба био поштован као суштински израз православног духа. У нашим западним крајевима, где се живело са римокатолицима, који су пост држали без икакве озбиљности, јавила се изрека: „То ти је лако к'о шокачки пост“. Влајко Влаховић, у својој сјајној књизи „Породични живот код Срба“ вели да се пост сматрао за верску обавезу толико да се за оног ко се у посте омрсио говорило да се отровао. Премрсивање постова било је довољно да се човек сматра рђом и несојем, и да се у њега нема поверења.Кад је лекар наговарао војводу Новицу Церовића да пије млеко јер је тешко болестан (а Новица је постио), овај му одговори: „Зар си зато дошао са Цетиња да ме наговориш да се отрујем уз Часни Пост, данас кад сам претурио деведесет година? Ако си за то школу учио, да људе на гријех наводиш, онда си добро научио!“ У најтежим данима ратовања у Првом устанку, Карађорђе је Велики Пост држао строго, једући само пасуљ на води. Хајдук Вељка су Руси, које је обожавао, поред тога што су га наговорили да пије рум, одвратили од строгог поста на води и навели да једе на уљу (сведочи Вук Караџић).Влајко Влаховић вели: „Дани поста рачунају се као дани светковања. У време поста чува се од рђавих речи и дела. Као страшна заклетва је кад се неко закуне постима. Пост држи цела кућа, па и малолетна деца, осим оне која сисају. За време Ускршњег поста, обавезно сваке вечери сва чељад врши молитве и метанисања. Ако је нужна потреба да се неко омрси уз посте, онда се свештеник пита за дозволу. Иначе, нерадо се гледа, да неко у породици мрси, и онај који то мора, чини то у склонитом месту куће“. Срби су постили и ванредне постове - за Савиндан или Покров Мајке Божје. На Велики Петак су јели само пред залазак сунца и ништа нису кували. У врањском крају, код оца Јустина, људи су на почетку Четрдесетнице држали тримирје - три дана нису јели, ни пили воду. У породици су појединци постили више од прописаног, ради добра и напретка куће. Пред полазак неког од укућана на пут, постило се по дан. Они који посте, сматрало се, као да подижу цркву:Часне посте запостисмо,

Нову грађу изнесосмо, Белу цркву страдисмо. У њој поју светитељи: Свети Петар и Никола;Две им сеје отпевају: Анђелија Светом Петру,А Марија Николају. Ту се дала танка стаза,По њој шеће Божја Мајка,Води Бога за ручицу...Само је душа просветљена постом и молитвом могла да испева једну такву песмицу.У мемоарима првог савременог србског романописца, Милована Видаковића, види се како су Срби строго и беспоговорно држали пост, сматрајући га својим суштинским религиозним дугом. Пред Турцима, сви његови, цело село, избегну у планину Космај. Прође зима, коју су једва издржали, и наступи Велики пост. Видаковић вели: „Наста нам велики пост, с чим ћемо сад душу издржати, кад хлеба и друге ране немамо, раз меса, но како бисмо ми у такав пост смели премерсити! Наш отац имађаше за нас меда доста, ораха и сувих шљива, и са тим је нас препитивао (прехрањивао, нап. В. Д.), но ова је рана без хлеба и меса тако нам се већ омразила била, и тако смо били ислабили, да смо једва и ходати могли; а који ни тога имали нису, ти су се сасвим поразболели и стали умирати, а нипошто премерсити. Но отац Јоан, наш парох, паметан муж, скупи народ и даде им прекрасно слово поученија, да могу мерсити, да наша света церков није тако строга да ни у крајњој нужди мерсити не допусти, но да људи код меса, млека и сира умиру од глади. Што више и то им јошт у својем слову приложи, да он оног који због поста од глади умре, неће... погрепсти, да он свим, као духовни отац, пост сада у нужди разрешује, и благосиља их да могу сви мерсити, раз среду и петак держати. И тако једва је љубезну и побожну простоту своју на то склонио да мрсе“.Из овог записа видимо следеће: 1. Народ је посте држао строго, чак и у збегу; 2. Постила су и деца, без икаквог ублажења; 3. Тек кад је запретила смрт од глади, свештеник је благословио да мрсе и они су једва на то пристали.

О ПОСТУ СУБОТОМ НА ВОДИКада се наш народ спремао за Свето Причешће, постио је на води до Причешћа. У последње време, међутим, истакнуто је да суботом и недељом не сме да се пости на води, јер то забрањују канони, па ако неко хоће да се причести за Ваведење, које, рецимо, пада у уторак, мора у суботу и недељу да једе на уљу, па да се онда причести. Ко пости једући суботом на води да се причести у недељу, такође много греши. Кажу да је реч о 66. апостолском правилу, које гласи: „Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут; ако је световњак, нека се одлучи“. Епископ Никодим Милаш, у свом тумачењу канона, јасно истиче да се ово правило не односи на јела кувана на води: „Треба се сјетити да се овдје говори о сухом посту (сухоједеније), кад се читав дан до вечера не смије ништа јести, а у вечер се може јести само строго посно јело /.../; и према томе не треба разумијевати правило ово као да се може јести меса, а дошљедно и сваке рибе суботом и недјељом, чак и, у Четрдесетницу (велики пост), него дозвољава се у те дане блажији пост од осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост

(сухоједеније)“. Познати канониста Зонара каже: „Пост је добра ствар; и оно што је добро, нека бива на добар начин. Ако пак неко пости осам или десет дана, па у њима буде нека субота или недеља, не греши. Јер су многи од Светих Отаца постили и до 40 дана“. И Валсамон од овог правила изузима Свете Оце који су и ове дане постили „ради вежбања у добру“.Ако погледамо Житија Светих, налазимо безброј потврда за ово што је речено. Тако Свети Теодосије Велики (11. јануар) не само што суботом и недељом није јео уље, него тридесет година хлеба није окусио. Непрестано плачући над својим гресима, јео је само урме, сочиво, траву и корење. Преподобни Михаило Клопски (слави се истог дана) јео је само хлеб и воду, и то једном недељно. Свети Антоније Велики (17. јануар) такође није окушао уље - јео је хлеб, со и пио воду; Свети Антоније Нови Чудотворац, који је 50 година живео у пећини, није јео ништа осим траве која је око пећине расла. Преподобни Македоније (14. јануар) 40 година је јео само јечам оквашен у води; тек кад се разболео, узимао је по парче хлеба. Преподобни Лука Јеладски јео је само јечмени хлеб и дивље зеље (7. фебруар). Преподобни Роман јео је само хлеб и со (9. фебруар). Свети Прохор Лободник (10. фебруар) јео је нафору и правио хлеб од лободе. Преподобни Акепсим (13. фебруар) је 60 година живео под земљом, и јео само сиров грашак наквашен водом. Преподобни Исаија Печерски (14. фебруар) јео по једну нафору сваки други дан. Преподобни Евсевије (15. фебруар) за цео Велики пост јео је само 25 смокава, иако је био болестан. Преподобни Герасим Јордански (4. март) у току Великог поста није узимао ништа осим Светог Причешћа. Света Марија Египћанка (1. април) се до смрти хранила само зељем из пустиње. Свети Епифаније Кипарски (12. мај) од монашења није узимао ни уље ни вино. Кад је Свети Пахомије Велики отишао код Светог Паламона да буде монах (15. мај), Свети Паламон му рече да он то не може издржати, јер они у обитељи једу само хлеб и со. Кад је дошао Васкрс, неко је ставио мало уља у со, на шта је Свети Паламон у болу уздахнуо: „Господ мој би распет, а ја једем уље“.Свети Петар Коришки (5. јун) јео је само дивље биље и буков жир. Свети Пајсије (19. јун) причешћивао се сваке недеље, али читаве седмице није јео, осим суботом и недељом мало хлеба и соли. Често је постио и до 70 дана не једући. Преподобни Ор (7. август) се у пустињи хранио травом и корењем. Кад му ученик рече: „Оче, данас је Пасха, треба да је и ми празнујемо“, он изађе напоље и три дана, с рукама пруженим небу, мољаше се, ништа не окушајући, и тако прослави Васкрс. Свети Јован Посник (2. септембар) од када је постао патријарх, јео само једном седмично, и то воће. Преподобни Јевтимије Нови (15. октобар) јео је само жир и кестен. Преподобни Еварест (26. децембар) јео је, носећи вериге, само сув хлеб, и то једном седмично.Ко зна колико још подвига и подвижника има који су овако живели и дисали, и овако се спасавали, не окушајући уље ни суботом ни недељом. И Бог не само да их није осудио, него их је и прославио. Јасно је, дакле, да онај који хоће да строго пости ради Причешћа, не греши, ако једе кувана јела на води, јер је само кување на води ублажење поста. То не значи да је неко ко је постио на води достојан Светог Причешћа (јер га нико, и никад, ма колико постио и молио се, није достојан), али значи да његову љубав према Богу, ревност и усрђе не треба презирати, тврдећи да крши каноне и да је због тога „непослушан Цркви“.

О ПОВЕЗАНОСТИ ИСПОВЕСТИ И ПРИЧЕШЋА

Благочестива навика србског православног Хришћанина је да се за Причешће спрема и Светом Тајном Исповести. Наравно, ове две Свете Тајне нису безусловно повезане (човек се може исповедити кад год за то осети потребу), али постоји нешто што их спаја - потреба за очишћењем од греха и сједињењем са Христом. У последње време просто се настојава на томе да се Исповест и Причешће раздвоје. Руски епископ тихвински Константин, дугогодишњи ректор Санкт-петербуршке Духовне академије, у свом огледу „Црква, Литургија и образовање“ с тим у вези истиче: „Древни Оци називали су Евхаристију сједињењем. Прво, зато што се у њој збива потпуно сједињење са Господом Исусом Христом, а друго јер се кроз Христа ми сједињујемо једни с другима. Како се каже у Литургији Светог Василија Великог после освештања Светих Дарова: „Све нас који се причешћујемо од једног Хлеба и из једне Чаше сједини једне с другима, да се нико од нас не причести недостојно“. Скрећем вам пажњу на последње речи: „Да се нико од нас не причести недостојно“. Наше јединство у Христу, око Евхаристијске Чаше, не сме бити јединство олако доброћудних, олако „свеопраштајућих“ и према себи попустљивих харизматика, оно мора да буде изборено, одстрадано, мора бити резултат неког духовног напора и труда. Радост због општења с Богом, од сједињења с Христом, мора бити спојена с великом побожношћу и страхом Божјим, свешћу о томе да су Тајне Христове заиста страшне, и ко „једе и пије недостојно, суд себи једе и пије“. Ми знамо да „нико од везаних земаљским похотама није достојан да приступа, приближи се или служи“ Христу. И зато се никад нећемо одрећи да у нашој пракси спајамо две Свете Тајне - Евхаристију и Исповест, Покајање. Није реч о томе да ми хоћемо да се покажемо достојнима пред Оним Кога је недостојан сав свет, него је реч о припремном очишћењу, неопходном ради примања Тајне, да не бисмо чули ону реч: „Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?“ (Мт. 22,12). На жалост, горко искуство појединих западноевропских парохија и цркава је показало да је одвајање Исповести од Причешћа у пракси довело до скоро масовног разарања Свете Тајне Исповести тако да се често молба за исповест пред Причешће среће са искреним и нескривеним запрепашћењем. Духовне последице таквог односа према Исповести веома су жалосне - губитак покајне самоконтроле, безосећајност према својим страстима и нестанак страха Божијег.Наравно, не смемо затварати очи пред чињеницом да због великог броја причасника и, самим тим, оних који се исповедају, исповест често бива пребрза и формална, да су код нас превише раширене такозване заједничке исповести, кад свештеник просто набраја грехе или држи проповед покајничког типа и чита разрешну молитву, практично никог не саслушавши. Оно што је својевремено као изузетак било дозвољено Светом Јовану Кронштатском, на жалост, постало је општа пракса, како због комунистичких прогона и тешкоћа у општењу свештеника и пастве, тако и због великог оптерећења наших пастира и њиховог малог броја. Па ипак,одвајање Исповести и Причешћа у нашим условима довело би до пада покајне дисциплине и непредвидивих последица.Сада је у низу парохија веома утешно видети препород личне, подробне исповести, која повећава број причасника и учесталост причешћивања.“То што Исповест и Причешће не морају да се неопходно повезују не значи да треба инсистирати на њиховом раздвајању. Духовна мудрост и опрез ту су од суштинског значаја. Тако је и у случају Поста и Причешћа. У појединим случајевима, у ванредним околностима, кад духовник расуди, причестити се може и без поста. Али, то не сме да буде правило. Једном је неки човек рекао Светом Варсануфију Оптинском да му је Свети Јован Кронштатски дозволио

Причешће без поста. Свети Варсануфије му је одговорио: „Отац Јован је човек дубоке молитве и побожности. Добија све што затражи од Бога. Има велику смелост пред Богом. Ја сам човек грешан. Не могу вам јемчити да ће вам бити на спасење ако овако наставите“.

СВЕТИ КАНОНИ И ПРИЧЕШЋЕЗаговорници сваконедељног (и чешћег) причешћивања наводе да су се у доба Светог Василија Великог, у његовој митрополији, причешћи-вали четири пута седмично. Заиста, било је тако! Али, ко је могао да се причести? Само они који су испуњавали канонске услове. Јер, Свети Василије Велики био је крајње строг према члановима Цркве Божје, ограђујући Светињу канонима који нису дозвољавали да се Причешћу приступа као да је у питању, Боже опрости, супа с резанцима. Жена која изврши абортус била је одлучивана од Светиње на двадесет година. За нехотично убиство, одлучење је било једанаест година; за учешће у рату, три године. По 58. правилу, прељубник се одлучивао петнаест година од Причешћа: четири године је плакао, пет слушао, четири припадао, а две стајао с вернима без Причешћа. Убица је био одлучиван на двадесет година (наравно, ако је био спреман да се каје). Блудник је од општења у Тајнама био одлучиван на седам година (правило 59). Хомосексуалци су осуђивани на петнаест година лишења евхаристијске заједнице (правило 62), а лопови на две године (правило 61). Ко погази заклетву, одлучиван је од Цркве на десет година (правило 64). Врачари су одлучивани на двадесет година, као убице (правило 65). Ученици врачара - исто (правило 72). Они који су се одрекли Христа током гоњења, причешћивали су се тек на самрти (правило 73). Они који се обраћају врачарима, одлучивани су на шест година (правило 83). Свети Василије је заповедио да се с онима који одбијају покајање не улази ни у какве расправе, него да се такви оставе самима себи.Правила Тимотеја Александријског дају конкретне заповести у вези са Причешћем: муж и жена не могу имати однос уочи Причешћа (правило 4.); жена се не може причестити кад има месечницу (правило 7); и најтежим болесницима пред Пасху не разрешава се мрс, него само вино и уље (правило 10); ко је имао пожудан сан, и њиме се наслађавао, не може се причестити (правило 12).Покајање је у раној Цркви било јавно, по степенима: неки су стајали испред храма, неки клечали у храму, други излазили са оглашенима, а неки остајали до краја, али без Причешћа. Људи који данас долазе у Цркву, по правилима која су некад држана, имају углавном такве грехе да је велико питање када и како би се уопште причестили. И о томе треба размислити пре одлуке да се причешћујемо на свакој Литургији.

СВ. СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУСвети Симеон Нови Богослов, један од највећих тајновиделаца у историји Цркве, сједињавао се с Христом у Причешћу сваког дана. Али, он је из личног искуства знао да онај који се тако причешћује, мора имати и опит у складу са Божанским сједињењем. Сам Свети Симеон је, после Причешћа, видео удове свог тела прожете нествореном Божанском светлошћу, и тврдио је да је такво искуство нешто сасвим природно за причасника. Св. Симеон вели: „Тело Господа јесте тело Богородице, и причешћујући се самим обоженим Телом Господа, ми исповедамо и верујемо да ћемо се причешћивати вечним животом, само ако се не причешћујемо Њиме недостојно и на сопствену осуду“. Ко хоће

да разуме истину о овоме, по Св. Симеону, треба да се причешћује, али само ако тачно испуњава Заповести Божје. Тело и Крв Господња су светлост, и ко ту Светлост Божју не види - велико је питање како се и да ли се на спасење причестио: „А ако они који једу Тело Његово и пију Његову Крв, имају вечни живот по Његовој Божанској речи, а ми, једући их, не осећамо ништа више од телесне хране која улази у нас и не постајемо свесни другога живота, онда смо се причестили простим хлебом, али не и Богом... Ако сматрамо да све ово бива у нама несвесно и безосећајно, ко ће моћи достојно да оплаче нашу неосетљивост? Ваистину, нико. (...) Блажени су они који Христа свакодневно једу са таквим осећањем и сазнањем, као пророк Исаија угљен, јер ће се они очистити од сваке прљавштине тела и душе“. Познање Божанства кроз нестворене енергије у Причешћу услов је истинског причешћивања. Св. Симеон вели: „Ако је са осећањем и знањем, ти се онда достојно причешћујеш; ако пак није тако, у сваком случају ти једеш и пијеш недостојно (...) Нека не уображавају они који се недостојно причешћују Божанским Тајнама да се њиховим посредством једноставно прилепљују и сједињују с невидљивим Богом. То се никад неће догодити с њима и ни на који начин то неће бити!“ То јест, само они који, под видом Хлеба и Вина, реално осете Божје благодатно присуство - једино се они причешћују Христом. Многи су устали против оваквог става. Њима је Св. Симеон одговарао: „Не подижи буку, љубљени, - говори он, - слушајући истину, коју ти ми разјашњавамо. Јер ако ти исповедаш да је Тело Господње хлеб живота и да Он даје живот, и знаш, Његову Крв, да она даје живот причасницима и да постаје, у ономе који је пије, као извор воде која тече у живот вечни, реци, како ти причешћујући се њима, ништа више не стичеш (себи), него ако и осетиш, можда неку малу радост, после краћег времена остајеш опет исти онакав какав си био и раније, не осећајући у себи никакав напредак живота или кључали извор, или да ниси видео ма какву светлост? Зато што се тај хлеб чувствено показује као (обичан) хлеб онима, који се нису уздигли изнад опипљивога, а умно је пак несместива и неприступна светлост. Тако и вино, и оно је сличио светлости, живот, оно је ватра и вода жива.Према томе, ако не будеш знао, једући и пијући Божански хлеб и вино радости јеси ли живео неуништивим животом, јеси ли примио у себе тај светловидни и огњени хлеб, као пророк, јеси ли пио Владичину Крв, као воду која кључа и говори, ако ти од тога ништа никако ниси сазрцавао нити се тиме причестио, како уображаваш да си постао заједничар Живота? Како ти сматраш да си се коснуо неприступнога Огња, и како мислиш, да си се уопште причестио вечнога Огња? Никако се то није догодило с тобом, неосетљиво расположеним према таквим стварима. Тебе који си слеп, осветљава светлост, огањ те загрева но не дотиче те се, живот те је осенио, али се није сјединио с тобом, жива вода прошла је кроз тебе као кроз жљеб твоје душе, пошто није наишла на себи достојан пријем“.Причешће - то је Пасха, прелаз из света чувственог у свет умом достижан, да би се тамо царовало са Христом: „Ако ти тако празнујеш, - пише Преподобни Симеон, - и тако се причешћујеш Божанским Тајнама, сав живот нек ти буде један празник и чак не празник, него повод за празник и једна Пасха, прелазак од ствари видљивих ка стварима умопостижним и пресељење, где се свака сен и сваки лик и садашњи символи прекраћују и где ћемо се чисти чисто наслађивати вечно најчистијом Жртвом у Оцу Богу и Једносуштном Духу,

непрестано гледајући Христа и гледани Њиме, са Христом сапостојати, са Христом сацарствовати, од чега нема ничега већег у Царству Небеском“.Св. Симеон Нови Богослов је учио да они који се свакодневно причешћују, сваког дана пред Причешће морају проливати сузе покајања и умилења. Наводио је речи свог учитеља, Симеона Богобојажљивог: „Брате, никад се без суза не причешћуј!“ Слушаоци Светог Оца иронично су говорили да, ако је плач неопходан, они никад неће моћи да се причесте. Св. Симеон им је одговарао: „Ако они ово сматрају потпуно немогућим, свакодневно причешћивати се са сузама страшним Тајнама, авај њиховом незнању, поражавајућа је њихова неосетљивост, тешко безумљу оних који то говоре и њиховом нераду и окамењености!“ За Св. Симеона, дар суза није плод природе, него благодат Божја које се удостојава сваки који то истински жели, творећи заповести Божје и кајући се свим бићем својим: „ Онај који нема разлога да сваки дан и ноћ плаче пред Христом Богом, кад зажели да се причести Божанским Тајнама, неће имати снаге, макар и мало да тугује и плаче по Богу и пролива капље суза!(...) Ако желиш да се никад не причестиш без суза, твори свакодневно оно што се чита и пева у цркви, и тада ћеш моћи то непрестано чинити.“ Дакле, Св. Симеон Нови Богослов јесте био за свакодневно причешћивање - али услови које је за то постављао су такви да захтевају светачки живот и свакодневни, непрестани покајни плач. Тек ако свакодневно плачемо над својим гресима, живот нам бива вечна Пасха.

КОЉИВАРСКИ ПОКРЕТ И ЖИВОТ САВРЕМЕНИХ ХРИШЋАНАСавремени руски подвижник Јеромонах Сергије (Рибко), изнео је веома занимљиво запажање поводом тврдње да је причешћивање на свакој Литургији неопходност за коју су се залагали и Свети Старци-кољивари (међу њима, и Свети Никодим Светогорац, писац „Невидљиве борбе“). Он вели: „На питање колико често треба да се причешћују верници може се често чути одговор који упућује на кољиварски покрет атонских монаха XVI века. На Светој гори Атонској је у другој половини XVI века настао спор о томе колико се често треба причешћивати Светим Тајнама Христовим. Једни су сматрали да Свето Причешће треба примати на свакој Литургији, а други да се треба причешћивати неколико пута годишње. Кољивари су били заговорници што чешћег причешћивања. У то време на Атосу је ово изазвало велики спор. Године 1775. цариградски патријарх Теодосије је покушао да помири сукобљене стране. Писао је монасима на Атос да су се рани Хришћани приче-шћивали сваке недеље, а касније сваких четрдесет дана. Патријарх је саветовао оне који се сматрају припремљеним да се угледају на ове прве, а оне који се тако не осећају, да следују овим другима. Ипак, спор није престао до почетка XIX века. Године 1819. васељенски патријарх Григорије је атонским монасима написао да Причешће не зависи од временског размака, него да му се може приступати увек, кад год човек осећа да је спреман, после исповести и одговарајуће припреме“.Када се у наше време позивају на кољиварски покрет XVIII века, заборављају да је ту чисто монашку праксу потпуно недопустиво преносити на савремени парохијски живот и захтевати од савремених верника такав стрег аскетски и созерцатељни живот какав су упражњавали исихасти - кољивари на Атосу (мада је и тамо било противника праксе превише честог причешћивања). Никако не осуђујући евхаристијску праксу атонских кољивара, морамо ипак да приметимо да је у том најважнијем питању човековог духовног живота какво је учесталост

причешћивања Светим Тајнама неопходан строго личносни приступ, јер оно што је спасоносно и корисно једноме, другоме може да штети (1. Кор, 11, 27-30), и не може бити опште обавезујуће правило. Свети Теофан Затворник, чије мишљење ћемо навести касније, био је одличан познавалац кољиварског покрета и превео на руски и Добротољубље и „Невидљиву борбу“ Никодима Светогорца, једног од главних надахнитеља кољиварског нокрета.Због тога што савремени „обновљенци“ стално проповедају и практикују Причешће неколико пута седмично, при чему циљ, очито, није повратак древноапостолској црквеној пракси, како говоре „реформатори“ у Руској Православној Цркви (јер би онда требало да се одрекнемо и причешћивања верника кашичицом, пошто је то познија пракса, коју је у IV веку увео Свети Јован Златоусти), него просто укидање исповести пре Причешћа и предањске дисциплине поста и молитвене припреме пред ту велику Тајну, навешћемо мишљења неких подвижника 19. и 20. века о регуларности причешћивања за вернике. Рецимо да ови искази не значе позив на ретко причешћивање са Трпезе Господње, него упозоравају на опасност од равнодушног, без страха Божијег, примања Светих Тајни Христових. Свети Теофан Затворник каже: „Треба се при-чешћивати у сва четири поста. Може се додати и још: у Великом и Божићном по два пута... Може и чешће, али не претеривати, да се не упадне у равнодушност (...) Што се тиче „честог“ не треба превише учестати, зато што та превелика учесталост одузима не мали део страхопоштовања пред овим највећим делом. Мислим да сам већ писао да се треба причестити у сваком од четири велика поста. (...) Често причешћивање није за осуду. Мера је - месечно једном, највише два пута за месец дана“.А Свети Игнатије Брјанчанинов каже: „Човек се мора причестити у сва четири поста барем четири пута годишње. Ако, на жалост и несрећу, животне бриге ни то не дозвољавају, бар једном годишње - обавезно“. А чувени старац Глинског манастира, схиархимандрит Андроник (1974.) је упозорио: „Они који се сваког дана причешћују су људи у прелести. Треба се причешћивати једном месечно. Треба се спремити за Причешће, одсецати самовољу, да би Причешће било на спасење, а не на осуду.“

БЛАЖЕНА СТЕВКА И ОЗБИЉНОСТ СТАЛНОГ ПРИЧЕШЋИВАЊАБлажена дечанска подвижница Стевка (потоња монахиња Стефанида) Ђурчевић (1887-1945.) пример је истинске духовне ревности и жарке жеље за честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим. Њена исповедна писма - обраћања Господу Исусу Христу, која се чувају у Дечанима, по лепоти не заостају за најдубљим светоотачким изливима љубави према Женику Цркве и Спаситељу човека и човечанства. Ова писма је својевремено открио и објавио (делимично) дипломирани теолог Ристо Радовић (садашњи митрополит Амфилохије), који каже да су сва њена писма „преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху коју посједују у толикој мери само људи који су у себи дубоко осетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свету“. Како је живела и подвизавала се подвижница Стевка? Ево шта каже Владика Амфилохије: „Соба јој је била као капела пуна икона. Спавала је на даскама са једним ћебетом. Кандило јој је горело дан и ноћ. Спавала је врло мало: никад је нису могли затећи у кревету. Увек код ње гори и увек се чује шапат свете молитве, кад се прође поред њене собице, јер се никад није наглас молила. Ако је имала парче хлеба и неко дошао код ње - она му га је дала. Врло рано је почела да носи црно одело слично

монашком. Причешћивала се најмање једанпут недјељно, а често и више пута. Ко прочита њена исповедна писма - видеће - за њу је највећа несрећа ако се не причести у одређени дан. То је постала сва вредност њенога живота. Пошто није волела да говори, своје исповести пред Причешће је писала и предавала свештенику. Долазила је на молитву у Дечане, брат је одвозио и довозио чезама. Ту је увек стала поред стуба у правцу ћивота Светог Стефана, стојећи на једној и прстима друге ноге непомична до краја богослужења /.../“ Блажена Стевка од своје седме године није окусила меса, и постила је строго. Увек је била више гладна него сита.Блажена Стевка је између осталог, писала: „Ви, Оче, можете знати ако можете вјеровати да ја осим Христа немам ништа. Само многогрешни живот носим. Али ми је Христос милост и љубав и цео углед живота мога. Кад се угледам на Христову велику муку, на Његово дуго трпљење и на Његову доброту и мудрост - више ми не треба ништа. Христос ми је доста. У мучне тамне ноћи Христос ми греје као сунце. /.../ Па нека се чини што год хоће на овом свијету, нека се обрће и преврће - мене нико с Христом раставити неће! Ја Христе, не требам никога само Тебе ако ме волиш, да ме за Себе спремиш, да ме чуваш од ове безвјерности и развратности која на овоме јадном свијету постаје /.../ О, Господе Исусе Христе, дуготрпељиви, мучени Сине Божи! Нека ми буду у помоћ Твоје свете жалосне муке! У ове Твоје мучне дане, управљај са мном Христе, тако ти мука! /.../ Христе, мој жалосни Животе... немам лијека без Тебе!“ (Опширније о блаженој Стевки у књизи „Небеска Србија“, Манастир Сланци 2002.)Тако је живела подвижница која се непрестано причешћивала. Њено узрастање у Христу, њена огромна и чудесна љубав према Богочовеку Чије јој је Тело и Крв представљало сталну насушну потребу, казују нам поуздано знамење како изгледа онај који се достојно, смислено причешћује. Очито је да то захтева сву могућу озбиљност и тражи читавог човека, да се човек не би приближавао Богу на суд или осуду Причешће није никакав „атомски витамински коктел“ после кога се човек опет неспутано погружава у своју непреображену свакидашњицу. Оно је Дар, али, ништа мање, и Захтев. Као што је говорио покојни владика будимски Данило: „У Христу смо сви спасени - само својим напорима и добром вољом, својим трудом и жељом треба да покажемо да ли желимо то спасење“. Колико нас се може похвалити љубављу и жртвом блажене Стевке, њеним постом и њеном молитвом?

ШТА КАЖУ ГРЧКИ ТЕОЛОЗИ ДАНАС?Постоји код нас, бар код неких и бар у последње време, уверење да је у Грчкој Цркви причешћивање масовно, и да се оно врши без неке нарочите припреме. Међутим, уопште није тако. Напротив! Заговорници што чешћег причешћивања, борци за обнову предањског богословља и начина живота, од оних који би тако да се причешћују захтевају подвижнички живот који треба да се проводи у непрестаној умно/срдачној молитви, себепознању и себеочишћењу. Познати грчки литургичар Јован Фундулис, одговарајући на питања о томе како пастир треба да руководи причешћивањем својих верника, даје читав низ услова који треба да за то буду испуњени. Основно је: свештеник треба сваког свог парохијанина да зна „у душу“ да га редовно исповеда и духовно руководи, па тек онда да га пушта Светом Путиру на свакој Литургији - под условом да причасник нема смртне грехе и грехе који изазивају јавну саблазан.

ОПАСНОСТИ НЕДОСТОЈНОГ ПРИЧЕШЋИВАЊАИзгледа да су, у последље време, неки у Цркви стекли уверење да је Свето Причешће нешто што делује аутоматски, и увек „позитивно“. Али, то није тако. Ако Христос уђе у душу пуну таме, душу која не жели да се очисти и припреми за сусрет са Жеником Цркве, онда последице могу бити кобне. У поучним примерима схиархимандрита Гаврила (Димитри-јевића) налази се неколико таквих случајева. Наводимо их:„Једне године причешћивао сам народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела. На питање шта јој се догодило, признала је да је пре поласка у цркву доручковала. Хтела је да види да ли ћу ја познати да је доручковала и да ли ће јој се после Причешћа нешто догодити зато што је пре тога јела. Ето како је њено јадно васпитање и какви су њени родитељи који не знају шта је вера и светиња!Друга једна жена испричала је како је у младости пре одласка у цркву на Причешће доручковала, па се после Причешћа одмах разболела и боловала на постељи пуних шест недеља. За то време њој се сваке ноћи прво у сну, потом на јави, јављао неки млад човек на коњу и нагонио коња да гази преко њене главе. Она је тада кукала на глас и пискала, да је језиво било слушати. Ето тако пролазе још на овом свету они који Светињу газе и омаловажавају!“А ево још једног случаја: „Знао сам једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад се решио вероватно по нечијем наговору, те оде у Цркву и причести се без покајања и без исповести. Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да му се запалила и да гори, а глава као да му се нашла усред пламена. У бунилу и у муци великој он почне да трчи тамо-амо, и, пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду. Један његов рођак, видевши га обешеног, притрчи и пресече му каиш и он падне на земљу још жив. На питање рођака: „Побратиме, шта ти би те се обеси?“ он одговори: „Спалило ме Причешће, сва ми утроба изгоре, а нисам могао да издржим страшни огањ, и морао сам да се обесим да бих избегао муке“. Још каже да се двадесет година није причестио. Затим су га одвели кући и после неколико дана умро је, сиромах.Тако пролазе сви који проводе живот без страха Божјег, па се причешћују без покајања и без исповести. И ако их није Причешће спалило на овом свету - беху спаљени тамо, на ономе (свету), у пакленим мукама којима нема краја. Зато ће много родитељи бити осуђени што не уче своју децу страху Божјем и закону хришћанском, него као верују, а држе све олако и немарно“. Није, дакле, нимало случајно да човек пред Причешће изговара: „Ево приступам Божанском Причешћу. Саздатељу, не спали ме Причешћем, већ ме очисти од сваке нечистоте“. Није се играти огњем, то јест Оним за Кога Апостол вели: „Бог је наш Огањ Који спаљује“.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈУСТИН О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋУИ Св. владика Николај и Свети отац Јустин према посту и причешћивању имали су исти однос: пост на води и примање Свете Тајне, уз претходну исповест. Свети владика Николај у свом катихизису „Вера Светих“ каже: „Колико би пута требало да се причешћујемо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступати Св. Причешћу што чешће, што је у

зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести.(...) Неопходно је исповедати се пре приступања Св. Тајни Причешћа.“ Св. Николај Жички је одређивао да се и пред узимање богојављенске водице, ако је човек здрав, пости неколико дана. Исти такав однос према Светињи имао је и отац Јустин. И код њега се постило на води, исповедало, па се тек онда приступало Светом Причешћу. Отац Јустин је настојавао на томе да се причешћивање мора увек повезивати с исправљањем живота: „Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: „Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са Богом? До сада сам имао ружне помисли, ружне жеље. Од данас, Господе, помози, испуни ме Твојим Божанским силама, да Тебе не ружим, да Тебе у себи не каљам“ (Беседа на Благовест 1967.). О припреми за Причешће говорио је: „Гле, ви се припремате за Свето Причешће, сваки од вас пости и моли се Богу за Свето Причешће, да очисти себе колико може постом и молитвом, еда би припремио пут Небеском Цару и очистио дом душе своје. (...) Зато је Господ и дао свети пост и свету молитву да се ми пре Светог Причешћа припремимо за онај велики и свети славни дан, дан кад примамо Св. Причешће. Кад би данас јавили да цар одлази у твоју кућу, ти би све очистио, опајао, да цар уђе у твоју кућу, а како ли је тек потребно чистити себе кад Бог улази у твоју душу? Бога примаш данас, пази како Га примаш! Сваки твој грех за који се ниси покајао и заплакао пред Богом, то је звер, звер која ће рикнути на Господа, то је мали ђаво; сваки грех је мали ђаво који јуриша на Господа у твојој души. Пази, кад си пред Господом, плачи, реци себи: ја сам, Господе први међу грешницима, приступам Теби недостојан, следујући речи Светог Апостола Павла кад он каже да је „Господ дошао у свет да спаси грешнике од којих је први он“ (1. Тим. 1,15).Када Свети Апостол вели за себе да је он први грешник, шта је остало мени и теби, како ми да назовемо себе? Сваки од нас, заиста, први је међу грешницима када приступа Господу Христу, када треба Њега да прими, Њега, Свечистог Господа и Бога. Зато је пост, зато је света молитва: пост да очисти наше тело, и молитва да очисти нашу душу, и припреми их за пријем Господа Христа“.Једном речју, кад цар долази у кућу, није довољна само љубав према цару (често и умишљена). Треба дати доказе те љубави који се састоје у поспремању куће. Душа неприпремљена за Свету Тајну прима исту себи на суд и осуду. Тако су своју паству поучавали велики пастири и свеци србски, Николај Жички и Јустин Ћелијски.

Напомене:1 Један од најбољих описа србског религиозног акта даје Милован Данојлић у својој прози „Година пролази кроз авлију“:„У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и кућама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама певају птице. Причасници прескачу потоке на местима где су најужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се не искаљају и не изгребу Они из даљих села кренули су пре раздања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад, како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Понекад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане, промакао

је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви, најпре, оперу папуче, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као да су сада изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни другима у потиљак, у осморедовима или шесторедовима. Међу њима је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у њеним складним кретњама. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да кад отворе уста, себе не чују - и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности и подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и улепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак - није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића... Бог је онај строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе, одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су страсније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем имати удела. Стоје, сурово опраних ушију, избријани до испод коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су, у цркви, домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сукненим гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: Он зна своје, они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти - то Му

је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога Га поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво“.2 Отац Павле Флоренски о „ситницама у Цркви“ вели: „Формулишући свој поглед на свет на потпуно православан начин, ми смо у ствари постепено, и зато за нас неприметно, одступали од уређења црквеног живота и сада се налазимо на истом путу на коме је и протестантизам. Ево примера: уместо воштанице која има тако дубоки смисао, у нашим црквама су лимене цеви, уместо природне и симболичке светлости - беживотна електрична светлост, наше вино није из винограда, као да то и није важно; не поштују се правила; богослужбене формуле се мењају, подвргавају се молекуларној преради: прво иде замењивање јединствених словенских речи руским, затим читавих израза и, коначно, прелази се потпуно на руски језик. А ако наша служба престаје да одговара црквеном чину и уставу, очигледно је да се неприметно дешава нека врста фалсификовања богослужења.Истина, свака промена је ситна, али не расправљајући о томе колико је свака таква промена и у суштини нешто ситно, спонтано се поставља питање о чему све то говори? Јер ипак ово систематско потискивање црквеног нешто значи, и само по себи мора да буде индикативно, и нема му ни краја ни границе. У основи ове појаве лежи одсуствовање страха Божијег. Страх Божији-то је такво осећање кад смо стално суочени са Вишим Бићем, стално осећање свим својим чулима, целим организмом, целим бићем, да је пред нама такав слој бивствовања на који су неприменљиве наше обичне мере. Непостојање овог осећања и повлачи промене у богослужењу. Ми ни у ком случају нећемо газдовати у туђем стану, померати намештај, мењати састав библиотеке и тако даље, а у цркви мењамо ред ствари, не познајући тајанствене разлоге који су одредили њихово постојање, једном речју, осећамо се тако као да нисмо у Дому Божијем, већ у чисто човековој установи.Разлог свему томе је у одсуствовању онтолошког у нашем погледу на свет: ми ништа не промишљамо до краја и увек заборављамо шта је у појави истинско, а шта - другоразредно, заборављамо да је наша реалност само подражавање друкчије, више реалности, и да није вредна сама по себи, већ као носилац ове више реалности, заборављамо да богослужење није представа на сцени, већ откривање у нашој сфери друкчијег слоја бивствовања.“

РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ ПРОФЕСОР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

„Бог ће помоћи - ако буде имао коме!“ -Треба се чувати немирног духа и распаљених страсти, јер када су околности у којима се нађемо тешке - тада нам је највише потребан разум и срце отворено за благодат Божију

Владимир Димитријевић је рођен 1969. у Чачку, где је завршио Основну школу и Гимназију. Дипломирао је на групи за српски језик и књижевност са општом књижевношћу Филолошког факултета у Београду. Од 1991. године активно је укључен у рад Православне мисионарске школе при Храму Свети Александар Невски и Верског добротворног старатељства Архиепископије Београдско - карловачке, као организатор предавања и мисионарског рада. Професор је српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку.Одржао је преко сто предавања на тему деструктивних верских секти, а одлуком епископа жичког Стефана од новембра 1994. године радио је као вероучитељ у

Чачку, при храму Вазнесења Господњег, одакле је 13. фебруара 2008. године смењен усменим саопштењем, без икаквог образложења. За свој рад добио је многобројна признања и од световне и од црквених власти.„Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже, „ко сам ја?“. Нема право ни свештеник... ни владар... ни земљоделац... ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже: није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, речи су Светог Теодора Студита, па да и нама буду јаснија нека питања вере разговарамо са професором Владимиром Димитријевићем из Чачка, разрешеним вероучитељем, оцем четворо деце, књижевником, човеком који је веру упознао и друге о њој учио.

ДВАНАЕСТ ВЕКОВА ЛИТУРГИЈЕУжичке новине (УН):Зашто је Света Литургија постала предмет спорења у наше време?- Света Литургија је срце Православне Цркве из кога струје благодати напајају Тело Христово. Примајући, под видом хлеба и вина, Тело и Крв Богочовека, ми постајемо усвојена чеда нашег небеског Оца и стичемо обожење и вечни живот, који не можемо стећи сопственим напорима. Свети Игњатије Богоносац назвао је причешће „леком бесмртности“. Као што, захваљујући хлорофилу биљака, у својој свакодневној храни једемо преображену сунчеву енергију, тако се захваљујући Светој Литургији причешћујемо нествореним божанским енергијама и постајемо, како кажу Свети Оци, „богови по благодати“. Због тога је Литургија кроз историју и бивала предмет спорења и оспоравања од стране оних који њене дубине, ширине и висине нису могли да разумеју, покушавајући да земаљском мишљу докуче надземаљску тајну.УН: Од када потиче Литургија какву данас знамо и како је служена у доба Светога Саве?- Литургија какву данас знамо, уобличена је још пре 12 векова и са извесним мањим изменама служи се до дана данашњег. Богослужбена упутства такозваног Барберинијевог кодекса, у коме је сачуван скоро цео текст оновремене литургије, садрже рубрике о тихом читању свештени-чких молитава. Тако да је и у доба Светога Саве било то исто: свеште-ничке молитве су се читале тихо, олтарска завеса се отварала и навлачила у одређеним тренуцима Свете Литургије.УН: Да ли има писаних трагова о начину служења Литургије у доба Светога Саве?-У Законоправилу које је превео и приредио Свети Сава, у тумачењу петог правила Лаодикијског сабора стоји: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем“. У старом српском Служебнику из 13. века, а то је век чији је почетак карактеристичан по архиепископском деловању Светог Саве, јасно стоји да свештеник молитве чита тихо и након тога произноси возгласе, то јест завршетак молитава је такав да га чују сви окупљени у храму. Да скратимо причу: Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили никада нису слушали наглас читане свештеничке молитве. Да је било потребно мењати тај поредак, то би свакако учинили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар

Цетињски, Свети Владика Николај и отац Јустин Ћелијски. Они то, међутим, нису учинили. За сваког православног Србина то би требало да буде довољно.

НОВА ВРСТА УНИЈАЋЕЊАУН:Да ли литургијске промене које поједини намећу СПЦ имају икакве везе са богослужбеним реформама које су у римокатоличкој цркви наступиле после Другог Ватиканског концила завршеног 1965. године?- Посредно да, непосредно не. Шта то значи? Други Ватикански Концил имао је за циљ осавремењавање римокатолицизма које би хришћанство учинило доступнијим модерном човеку. Поред наглаша-вања потребе за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције), одлучено је да се и богослужење прилагоди захтевима новог доба. Педесетак година пре тога поједини римокатолички научници - литургичари почели су са истраживањем ранохришћанског богослу-жења и извели погрешне закључке о њему: тобож, у раној цркви богослужење је било непосредније, без преграда између свештеника и народа, а свештеник је био лицем окренут народу. На основу тих закљу-чака папа Павле Шести је спровео реформу Римске Мисе (римокатоличке литургије). Из Мисе је уклоњен вековима присутан латински језик, Часна трпеза изнета пред народ, свештеник се окренуо лицем ка народу, служба је скраћена на тридесетак минута, уздржање од хране пред примање хостије (римокатоличког причешћа) сведено је на сат времена, из храмова су уклоњени многи украси, статуе светаца, а нови храмови су грађени као стерилне зграде у модернистичком протестантском стилу. На мисама су понегде почели да користе и рок музику да би привукли младе.УН:Које је последице имала таква промена?- Последице су биле катастрофалне. Број верника у црквама нагло је опао, настали су многи расколи, француски кардинал Марсел Лефевр одбио је модернистичку реформу и одвојио се од Ватикана са стотинама хиљада следбеника. Озбиљни римокатолички литургичари почели су да доказују да претпоставке богослужбене реформе нису биле исправне. А поготову тврдња да је свештеник служио лицем окренут народу. Он је то чинио само кад је читао Јеванђеље и проповедао (као и данас), али су хлеб и вино, који треба да се силом Духа Светога претворе у Тело и Крв Христову, били приношени тако што су и свештеник и народ били окренути истоку, који симболизује Спаситеља и Његово присуство.УН:Како је сада, да ли се нешто променило?-Уочавајући катастрофалне последице непромишљене реформе, садашњи папа Бенедикт XVI допустио је служење традиционалне латинске мисе, трудећи се да забрани свако богослужбено експери-ментисање и неозбиљност.Римокатолички теолози који су довели до богослужбених реформи, својим књигама и ставовима, веома су утицали на православне реформаторе, од протојереја Николаја Афанасјева до данашњих грчких модерниста, какви су рецимо, свештеник Павле Кумаријанис или Петар Василијадис, професори Теолошког факултета у Атини. Читајући ри-мокатоличке литургичаре модернистичког правца, и сами склони еку-менизму, они су прихватали погрешне закључке западних научника и сада покушавају да их наметну Православној Цркви. Сличан је случај и са манастиром Нови Скит у Православној Цркви Америке. Тамошњи монаси, бивши римокатолици који су формално прешли у православље, али остали латинског духа, већ одавно

предлажу радикалне литургијске реформе, сличне онима које је спровео Ватикан. Они наглас читају свештеничке молитве, немају олтарску завесу, држе отворен олтар, одвојен од храма провидним иконостасом итд. Иначе, монаси Новог Скита су познати по томе што гаје кучиће и свој метод дресуре паса продају широм Америке, што су недавно демонстрирали у ТВ серији „Божанствени пас“ на каналу „Аnimal planet“. Ако знамо да су највећи православни литургичари били свеци, од Светог Јована Златоустог до Светог Јована Кронштатског, а да се данас реформом литургије, између осталих, баве и амерички дресери паса, онда нам мора бити јасно да ту нешто није у реду.

СВЕТОСАВСКО ЈЕ ЗАКОНУН:Народ је прилично збуњен, епископи преко штампе размењују различите ставове и једни друге оптужују, са званичних места се оспорава вредност Предања и поредак Служења Литургије, не поштује се оно што је оставио Свети Сава, Авва Јустин и Свети Николај... Ваше мишљење о томе који је разлог зато? Ово ћутање на „лоше прилике у цркви“ није добро. Да ли неко треба народу да објасни шта се догађа?-У историји Цркве било је тешких периода, када је ситуација, како су говорили Свети Оци за епоху сукоба са аријанцима „личила на тучу у мраку“: није се знало ко кога удара и зашто. Свети Григорије Богослов је у то време упозоравао, пишући епископима свог доба: „Повод ваших спорова је Света Тројица, а истински узрок невероватна мржња“ и додавао је: „Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости која показује пут“ итд. Међутим, Господ је увек давао победу и мир Цркви Својој. Тако ће бити и сада. Спорови постоје, али се могу надвладати у духу љубави и верности Светом Предању.УН:Верници су свесни чињенице да се не поштује одлука прошлогодишњег мајског Светог архијерејског сабора ...-Наш Свети архијерејски сабор на свом мајском заседању 2007. године донео је јасне одлуке о томе како треба служити Свету Литургију. Верујући народ треба да тражи да се поштују одлуке Сабора, али и да се моли Богу за мир, љубав и слогу у Светосавској Цркви, као и да добро упозна православно богослужење. Мора да и живи њиме да би знао шта брани и зашто жели да остане веран литургијском предању својих светих отаца од Светог Саве до Светог Владике Николаја. Треба се и молити за љубав и слогу међу епископима, али не заборављати: Црква је Божија - а не наша; и ми не бранимо Цркву - него Црква брани нас. Као што би рекао Патријарх Павле: „Бог ће помоћи - ако буде имао коме“. У сваком случају, треба се чувати немирног духа и распаљених страсти, јер када су околности у којима се нађемо тешке - тада нам је највише потребан разум и срце отворено за благодат Божију.Биљана Диковић „Ужичке новине“, 9.мај 2008.

ЛИТЕРАТУРА

1. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite, SVS Press, Crestwood, New York 2004

2. Савремено обновљенаштво - протестантизам „источног обреда“, Одигитрија, Москва 1996. (на руском)3. Jozef Ratzinger: The Spirit of the Liturgy, Ignatius, 2000.4. Hellen Hull Hitchock: Pope Benedict XVI and Liturgical Reform, Adoremus Bulletin, 6/2006.5. Peter D. Day: The Liturgical Dictionary of Eastern Christianity, A Michael Glazirr Book / The Liturgical Book, Collegville, Minnesota, 1993.6. Paul Mc Partian: Sacrament of Salvation / An Introduction to Eucharistic Ecclesiology, T&T Clark, Edinnburgh 1995.7. Paul Mc Partian: The Eucharist Makes the Church / Henri de Lubac and John Zizioulas in Dialogue, Eastern Christian Publications, Fairfax, Va, 2006.8. Robert F. Taft, S.J: Through Their Own Eyes / Liturgy As The Byzantines Saw It, Inter Orthodox Press, Berkley, California, 2006.9. Andrew Sitko: Theology of John Romanidis, Synaxis Press, Toronto, Canada, 2006.10. Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Нова Пасха (ХНП) I-III, Београд - Требиње 2007-2008. године11. Епископ Атанасије (Јевтић): Знак препоречни, Студенти Богословског факултета СПЦ, Београд 1994.12. Николај Успенски: Колизија двају теологија при ревизији руских богослужбених књига у XVII веку, Епархија жичка, Краљево 2004.13. Павле Кумаријанис: Литургијски „препород“ у Грчкој Цркви данас: споран покушај литургијске реформе, Видослов 14/2007.14. Јерођакон Онуфрије: Светогорски богослужбени устав, Удружење поштовалаца Свете Горе Атонске, Београд 2004.15. Монах Игњатије (Марковић): Епископ жички Василије (Костић), Епархија жичка, Краљево 2003.16. Свештеномученик Јован Рапајић, Дом Владике Николаја, Краљево 2006.17. Владимир Вукашиновић: Литургија и култура, Гутембергова галаксија, Београд 2005.18. Архимандрит Јустин Поповић: Тумачење I и II посланице Коринћанима, Манастир Ћелије, (два издања)19. Свети Никодим Агиорит: О исповести, у књизи „Од греха ка Богу“, Образ светачки, Београд 2006.20. Владимир Вукашиновић: Литургијска обнова у XX веку, ФИДЕБ - Епархија бачка - Богословски факултет СПЦ, Вршац- Нови Сад-Београд, 2001.21. Петар Василијадис:Lex orandi, Каленић, Крагујевац 2006.22. Хлеб небески и Чаша живота (приредио: Владимир Димитријевић), Лио, Горњи Милановац 2007. (скраћено ХНЧЖ)23. Епископ Атанасије (Јевтић): О Цркви и Литургији, Св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања 2007.