ОБЛИГАЦИЈА И ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС

1.- ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Израз облигационо право се употребљава у два различита значења:

1.- Као грана позитивног права представља скуп општих правних норми којима се регулишу облигациони односи. Облигационо право, Увод у грађанско право, стварно право и наследно право су део грађанског права.

2.- Као правна наука (теорија) која се бави научном обрадом облигационих односа и правних норми које те односе регулишу.

Предмет облигационог права су облигациони односи. Облигациони односи су односи између физичких или правних лица по којима је неко лице дужно да према другом лицу оствари одређено понашање. То је однос између најмање два лица у коме је једно лице овлашћено да од другог захтева да му нешто – да, учини, не учини или трпи.

Облигационо право се бави прометом вредности где одређена добра прелазе из имовине неког лица у имовину другог лица, односно, где неко лице обавља рад или услуге за друго лице и тако повећава или одржава његову имовину, а то обавља за награду или бесплатно.

За разлику од стварног права које карактерише статичност правних односа физичких или правних лица, облигационо право је динамика ових односа.Облигационо право регулише облигационе односе чији је предмет промет роба и промет услуга.

Значај облигационог права за промет роба и услуга је велики. Облигациони односи омогућују обављање:

1) Економског промета јер највећи део свакодневних потреба задовољавамо ступајући у различите облигационе односе.

2) Правног промета јер се преко облигационих односа обавља промет добара и права поводом њих.

2.- НАСТАНАК И РАЗВОЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Облигационо право је најчешће повезано са робно новчаним односима. Појављује се са појавом робне производње и размене.

У робовласничкој римској држави је прилично развијено облигационо право. Постојали су робно новчани односи, а била је потребна и одређена форма за закључење неких уговора.

У средњем веку облигациони односи су потиснути самим враћањем на натуралну привреду.

У капитализму, у периоду кодификације облигационо право се поново развија.

Данас су робно-новчани односи доминантни и облигационо право је развијено. Промене у облигационом праву су мање изражене од промена у другим гранама права због развоја робне привреде.

3.- ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Извори облигационог права се могу посматрати као:

1) Извори у формалном смислу2) Извори у материјалном смислу

1.- Извори облигационог права у формалном смислу се могу поделити на:

Писане изворе (закон, подзаконски акти, међународне конвенсије) Неписане изворе (обичај, правила морала)

А) Наш најзначајнији извор облигационог права је Закон о облигационим односима од 01.10.1978. године. Важио је на целој територији СФРЈ. Тим законом нису регулисани сви облигациони односи. Један део облигационих односа био је регулисан и другим савезним прописима (пример, област друмског, железничког и ваздушног превоза). Мањи део облигационих односа је у законодавној надлежности република (пример, уговор о доживотном издржавању, промет непокретности).

Ни Закон о облигационим односима ни републички прописи не регулишу одговорност за штету од животиња, од грађевине, за бацање или просипање, уговор о поклону, послузи и ортаклуку.

Закон о облигационим односима има 1109. чланова. Регулише облигационо-правне односе између физичких лица и у привреди. Подељен је на четири дела:

1) Први део садржи основна начела облигационог права, као и одредбе о настанку обавеза (о уговору, накнади штете, стицању без основа, дејству и престанку обавеза)

2) Другим делом регулисани су поједини уговори који се у теорији права називају именовани уговори, као што су продаја, размена, зајам, закуп. уговор о делу.

3) У трећем делу ЗОО предвиђене су норме које се односе на примену меродавног права у случају сукоба републичких закона.

4) Четврти део садржи прелазне и завршне одредбе које се посебно односе на промет робом, примену обичаја и овог Закона и престанку важења других прописа.

Б) Обичај може бити извор права само у случају кад се одредбе писаног права покажу као недовољне или кад писано право упућује на примену обичаја.

В) Судска пракса није формални извор права, па ни облигационог, јер судови не стварају већ само примењују право. Јединствена судска пракса у одређеној мери

учествује у стварном регулисању друштвених односа иако није формални извор права.

4.- СИСТЕМ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Облигационо право дели се на два дела:

1) Општи део,2) Посебни део

1.- У општем делу изучавају се она правна правила која имају општи карактер и која важе за облигационе односе у целости.

2.- У посебном делу се излажу поједини институти облигационог права и њима својствена правила. По неким писцима у посебни део спадају не само облигациони односи из посебних врста уговора, већ и односи који се темеље на проузроковању штете другоме, неоснованом обогаћењу, незваном вршењу туђих послова и једностраним изјавама воље.

Код нас се у посебном делу науке облигационог права излажу само посебне врсте уговора.

Материја општег дела је подељена на осам делова:

1) У првом делу се излажу извори облигационог односа, врсте обавеза2) Други део обухвата све о уговору као извору облигационог односа3) У трећем делу реч је о проузроковању штете као извору облигационог

односа4) Четврти део обухвата остале изворе облигационих односа: неосновано

обогаћење, незвано вршење туђих послова и једностране изјаве воље.5) У петом делу се говори о дејству облигационих односа6) Шести део садржи начине гашења облигационих односа: испуњење или

исплату, пребијање, опроштај дуга, пренов или новацију, сједињење, застарелост и преклузију.

7) Седми део односи се на облигационе односе са више дужника или поверилаца.

8) Осми део се односи на замену субјеката облигационог односа, уступање потраживања, преузимање дуга и асигнацију.

5.- ЈЕЗИЧКО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ОБЛИГАЦИЈА

У почетку је реч „obligatio“ означавала залагање властите личности ради осигурања свога обећања да се нешто учини или не учини. Значење ове речи било је слично речи залога.

Касније ова реч подразумева стварање сваке утуживе обавезе. Уместо физичке везаности она подразумева правну везаност. Њоме се означава обавеза виђена са становишта дужниковог као и са становишта трећег лица кога се она не тиче

У класичном римском периоду под облигацијом се подразумева повериочево право потраживања, тј. однос обавеза – право.

Реч облигација има и два споредна значења:

1) Њоме се назива хартија од вредности дата уписницима јавно расписаних новчаних зајмова (данас обвезница)

2) Писмена исправа којом се посведочава постојање дуга (данас признаница).

6.- ПОЈМОВНО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ОБЛИГАЦИЈА – ОБЛИГАЦИЈА, ТРАЖБИНА И ДУГ, ПОЈАМ ТРАЖБИНЕ, ПРЕДМЕТ ТРАЖБИНЕ И КОРИСТ ПОВЕРИОЧЕВА ОД ЧИНИДБЕ

Облигација се може дефинисати у ужем и ширем смислу.

1.- У ужем смислу облигација је правна обавеза одређеног лица да другом испуни неку чинидбу, односно правно овлашћење одређеног лица да захтева од другог неку чинидбу.

Облигација је синоним за реч дуг, односно тражбину.

2.- У ширем смислу облигација подразумева правни однос између две одређене стране на основу кога је једна страна (поверилац, кредитор) овлашћена да захтева од друге стране (дужник, дебитор) одређено давање, чињење или уздржавање од нечега што би иначе имало право да чини, а друга страна је дужна да то испуни.

Облигација је имовинско-правни однос и увек се састоји из права повериоца на одређену чинидбу и обавезе дужника на извесно чињење или уздржавање од неког чињења.

Тражбина је право повериоца да од дужника захтева да нешто учини, односно тражи да изврши. Зато се облигационо право назива и тражбено право.

Чинидба служи подмирењу неког интереса повериоца и има имовински карактер. Најчешће се изражава у новцу.

Дужник има обавезу да изврши тражбину повериоца, односно има дуг. Зато се ово право назива обвезно право.

Тражбина не може постојати ако нема дуга и обрнуто.

Облигацију карактеришу следеће особине:

1.- Облигација је правни однос, што значи да облигацију прати одговарајућа правна санкција. Ако дужник добровољно не испуни своју обавезу поверилац има право да тражи њено извршење тужбом код суда или приговором.

Правном санкцијом нису заштићене тзв. природне облигације које су заштићене само у случају кад се добровољно испуне.

2.- Облигација је однос између одређених лица (физичких или правних). У том односу се налази најмање два лица али може бити и више. Без обзира на њихов број сви учесници облигација могу имати положај дужника или положај повериоца.

Дужник се назива пасивним учесником облигационог односа (обавеза чини пасиву имовине). Поверилац је активни учесник облигационог односа (потраживање чини активу имовине).

3.- Облигација је однос са одређеном садржином. Она ствара права за повериоца и обавезе за дужника. Сва та права и обавезе чине садржину облигације која се назива: престација, облигациона радња или чинидба.

Предмет облигације је све оно на шта се облигација односи, односно, све оно што је дужник дужан да да, учини или не учини повериоцу.

4.-Облигација је однос који има имовинску вредност јер за повериоца представља неки имовински интерес који се може изразити у новцу. Има и облигација код којих се тај интерес не може новчано проценити (пример, накнада нематеријалне штете, накнада афекционе вредности)

5.- Облигација је однос релативног карактера. Производи правна дејства само између одређених лица – повериоца и дужника (inter partes). Поверилац само од дужника може захтевати испуњење обавезе. Облигација је акт која трећим лицима не може ни штетити ни користити.

У неким случајевима облигација производи дејство према свим трећим лицима (упис неког облигационог права на непокретности у земљишне књиге.

Код неких облигација прелази оквире односа inter partes али не делује према свима већ само према одређеном трећем лицу (пример, побијање дужникових правних радњи од стране повериоца, уговор у корист трећег, колективни уговори...)

7.- ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС – РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ОБЛИГАЦИЈЕ И ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА И САДРЖИНА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Разлике између облигације и облигационог односа су:

1.- Облигација је прост однос, тј. однос поводом једне тражбине, а облигациони однос је сложен правни однос јер се састоји од више појединачних односа. Он садржи најмање једну облигацију као и нека друга споредна права. Облигациони однос је извор облигације.

2.- Облигација не настаје увек кад и облигациони однос већ у неком каснијем тренутку, а може настати и кад је облигациони однос већ окончан (пример, захтев за повраћај ствари дате у закуп).

3.- Облигација се гаси испуњењем, опроштајем дуга, новацијом, сједињењем, пребијањем, застарелошћу и услед накнадне немогућности испуњења.

Облигациони однос се гаси: истеком времена, одустанком од уговора и испуњењем свих потраживања.

4.- Облигације се могу уступити другоме а да облигациони однос остане и даље између оних лица међу којима је и настао.

Садржину облигационог односа чине:

1) Једна или више облигација2) Споредна права3) Обавезе узајамне обзирности4) Права преображавања5) Права на приговоре.

1.- Свака облигација тиче се једне чинидбе. Учесници облигационог односа имају узајамне односе на неку чинидбу које могу бити:

Примарне, с којима настаје и сам облигациони однос (пример, обавеза продавца да преда ствар и да пренесе право својине и право купца да плати цену)

Секундарне, које не настају кад и облигациони однос, него касније, ако буду прекршене примарне обавезе.

2.- Такозвана споредна права су она права која служе обезбеђењу тражбине и која трају само дотле док се тражбина не подмири.

3.- Обавезе узајамне обзирности или посебне обавезе су засноване на закону. Садржина тих обавеза није ни одређена у тренутку постанка облигационог односа већ зависе од даљег тока ствари.

Реч је о обавезама страна у облигационом односу да се једна према другој опходе онако како се може очекивати од савесних и поштених пословних партнера. (пример, то је обавеза да се предузму потребне мере ради спречавања штете).

4.- Права преображавања се састоје из овлашћења учесника да својом једностраном вољом изазову жељено правно дејство:

Некима се може преиначити садржина облигационог односа (пример, право да се одустане од уговора и захтева надокнада штете)

Другима се облигациони однос може окончати, тзв негативно право (пример, право побијања)

Трећима се може засновати законити облигациони однос (пример, када понуђени прихвати понуду и дође до настанка уговора)

5.- Право на приговоре је слично негативним правима преображавања јер је уперено против захтева друге стране. Сврха је да се тај захтев одбије зато што се постојање тражбине негира или да се одложи њено испуњење (пример, приговор застарелости).

8.- СУБЈЕКТИ ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Субјекти облигационог односа су:

1) Дужник (debitor)2) Поверилац (creditor)

1.- Дужник је лице које је обавезно на одређено понашање, на чињење или нечињење.

2.- Поверилац је лице које је овлашћено да од дужника захтева да испуни обавезу. Поверилац верује да дужник хоће да плати свој дуг и да је то у стању да учини.

Израз поверилац користи се за лице коме се дужник обавезао, или за овлашћено лице коме дужник није ништа обећао односно лице према коме дужник није својевољно преузео обавезу него му је она наметнута по сили закона.

Субјекти облигационог односа имају строго подељене улоге. Према њиховом правном положају у облигационом односу дужникова улога је пасивна а повериочева активна.

Облигациони однос можемо да посматрамо са два различита становишта:

1.- Са повериочеве стране по коме поверилац има право да захтева нешто од дужника, а ако дужник не поступи по захтеву да га принуди путем суда. За повериоца је облигациони однос тражбина.

2.- Са дужникове стране по коме дужник има обавезу на одређену чинидбу. За дужника је облигациони однос дуг или обавеза.

Субјекти облигационог односа нису равноправне стране:

1.- Поверилац има могућност да дужника правно принуди да испуни своју обавезу, а дужник није у стању да натера повериоца на наплати своју тражбину.

2.- Поверилац се може одрећи свог права према дужнику, а дужник се не може одрећи своје обавезе према повериоцу.

9.- ЗАШТИТА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА - ДУГ И ОДГОВОРНОСТ И НЕУТУЖИВЕ ТРАЖБИНЕ

Дуг и одговорност.- Правна средства којима се утицало на дужника да испуни обавезу нису одувек била истоветна.

У античко време, па и у средњем веку санкције којима се штитио облигациони однос су се тицале дужникове личности.

Данас је санкција којом се облигациони однос штити чисто имовинска. Тиме су дуг и одговорност међусобно одвојени. Дуг је задржао лични карактер али је

одговорност стекла имовинске одлике. Ту чињеницу казује изрека да дужник дугује а његова имовина одговара.

Тражбина је субјективно право. Њено намирење се не може препуститит вољи дужниковој. Према ЗОО „Стране у облигационом односу дужне су да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење.

1.- Ако дужник не испуни добровољно своју обавезу он се на то може принудити преко државних органа:

Правни поредак нуди одређена средства принуде. Најважнија су: тужба за испуњење обавезе и захтев за принудно извршење на дужниковој имовини. Тужбом за испуњење поверилац може захтевати најпре оно што му дужник примарно дугује. Тек ако испуњење обавезе постане немогуће услед догађаја за који је дужник одговоран, уместо испуњења поверилац може тражити надокнаду штете.

Aко дужник не испуни своју обавезу онако како је преузео па поверилац због тога претрпи неку штету, поверилац може, поред испуњења главне обавезе да захтева и накнаду штете.

Ако дужник не испуни на време своју обавезу из узајамног уговора, поверилац под одређеним условима, може раскинути уговор и ускратити своју чинидбу, односно, захтевати повраћај датог и надокнаду штете због неиспуњења.

2.- Поверилац може принудити дужника и властитим радњама:

Пребијањем своје тражбине за његову тражбину

Одговорност за дуг долази до изражаја тек уколико дуг не буде добровољно исплаћен, ако се наплаћује уз помоћ државне принуде. Дужник одговара за дуг целокупном својом имовином. Међутим, постоје и дугови са ограниченом одговорношћу, за које дужник одговара само одређеним делом имовине или до одређеног новчаног износа.

Постоје тражбине којима недостаје особина утуживости. Ако дужник плати својевољно оно што дугује сматра се да је испунио обавезу. Дужник не може захтевати повраћај датог зато што га поверилац није могао принудити на исплату.

Неутуживе тражбине називају се природне или натуралне облигације. Данашњи правни системи познају три основне врсте неутуживих тражбина:

1) Застареле тражбине2) Тражбине из уговора о допуштеној игри и опклади3) Тражбине из уговора који нису склопљени у одговарајућој доказној

форми

Од неутуживих тражбина треба разликовати тзв. несамосталне обавезе. То су обавезе код којих поверилац може једино тражити надокнаду штете ако добровољно испуњење изостане због дужникове кривице.

10.- ОДНОС ОБЛИГАЦИОНИХ И СТВАРНИХ ПРАВА - РАЗЛИКЕ И СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ ЊИХ

А.- Разлике између облигационих и стварних права

1.- Разлике у економском смислу.-

а) Облигација је однос помоћу којег се врши померање имовинских добара:

Из области производње, преко области промета у област потрошње У границама једне области (пример, тражбина између два трговинска

предузежа) Из области производње или потрошње једног лица ну област производње

или потрошње другог лица при чему се заобилази област промета (пример, тражбине услед проузроковања штете другоме).

б) Стварна права имају улогу присвајања што се најлакше уочава код права својине. Право својине и облигационо право су међусобно повезаниТо се најбоље може видети код двојаког значења продаје. Продаја за купца представља начин стицања права својине, а за продавца представља најважније својинско овлашћење – право располагања.

2.- Разлике према предмету.-

а) Облигација је право према лицу. Представља личну везу између повериоца и дужника. Поверилац је само овлашћен да захтева од дужника неко понашање.

Стварна права имају за предмет одређену ствар. Стварно право омогућује своме носиоцу да без посредства других употребљава своје право на ствар.

б) Стварна права имају за предмет увек конкретну индивидуализовану ствар. У облигационом односу, кад се дужникова обавеза састоји у давању неке ствари то може бити индивидуално одређена или ствар одређена по роду.

3.- Разлике према дејству.-

а) Облигационо право важи само наспрам одређених лица, тј. оних која имају статус дужника. Његово дејство је релативно – inter partes.

б) Стварна права делују према свакоме, односно, према индивидуално одређеном кругу лица. То су апсолутна права. Особине стварних права су:

Право отуђења јер стварно право следи ствар, а облигационо право следи дужника.

Право првенства.

в) Код облигационих права, кад се тражбина измири циљ облигационог односа је остварен у целости и он се гаси.

Код стварних права захтев је средство за постизање другог циља који је трајан.

4.- Разлике према броју и начину стицања.-

а) Број стварних права је законом ограничен. Прибављање тих права представља видљиву радњу. Она се стичу и губе предајом ствари, односно, уписом у земљишне књиге.

б) Облигациона права нису ограничена по броју а стичу се на основу самог уговора, односно, једностране изјаве воље. Она не могу и престати једностраном изјавом воље повериоца, него уговором о опроштају дуга.

Б.- Сличности између облигационих и стварних права

1.- Релативизирање стварних права.- Стварна права немају увек апсолутни карактер – не делују према свакоме.

Пример, право својине на покретну ствар под одређеним условима може да се прибави и од лица које није власник. Кад прави власник сазна да је његова ствар дата у руке трећег лица (купца) мимо његове воље он нема правну могућност да је од њега поврати.

Власник може тражити обештећење од лица које је његову ствар продало. Према ЗОСПО, „ранији власник од савесног стицаоца може да захтева да му ствар врати уз накнаду по прометној цени, уколико та ствар за њега има посебан значај“.

Ово право гаси се по протеку године дана од стицања права својине на дотичну ствар. Оно има облигационоправни а не стварноправни карактер.

2.- Апсолутизирање облигационих права.- То је случај када облигациона права показују тенденцију да се по своме дејству изједначе са стварним

ЗОО предвиђа да закуподавац може, ради наплате својих потраживања од закупца, захтевати непосредно од подзакупца исплату износа коју овај дугује закупцу по основу подзакупа.

Ако закуподавац ствар дату у закуп прода неком трежем, купац не може тражити од закупца да му преда ствар пре протека времена за које је закуп уговорен.

Облигациона права делују према трећим лицима и кроз установу побијања дужникових правних радњи ван стечаја.

Облигациона права могу добити апсолутно дејство и уписом у земљишне књиге. Права која се тичу непокретних ствари – право закупа, право откупа и право прече куповине док се не упишу у земљишне књиге важе само према одређеном дужнику, а после уписа и према сваком каснијем прибавиоцу ствари.

ВРСТЕ ОБАВЕЗА

11.- ВРСТЕ ОБАВЕЗА С ОБЗИРОМ НА СВОЈСТВА

У зависности од критеријума који се узима за поделу, облигације се могу поделити на:

1.- Према садржини радње, на

Позитивне код којих се дужник обавезује на неко давање или чињење. Радња може бити физичка (пример, предаја ствари) или правна (пример, изјава воље).

Негативне, код којих се дужник обавезује на неко нечињење или трпљење (пример, да се не подиже грађевина на властитом земљишту). Негативна обавеза своди се и на трпљење – да сам поверилац чини нешто што према општим правилима не би смео чинити.(пример, обавеза дужника да допусти да поверилац прелази преко његовог земљишта).

2.- Према дељивости предмета на:

Дељиве, а то су оне облигације чији је предмет дељив и може се раставити у аликвотне делове а да се тиме не измени његова суштина ни умањи његова вредност (пример, обавеза да се исплати сто динара),

Недељиве, које се не могу раставити на делове без повреде суштине предмета или без умањења његове вредности (пример, обавеза да се преда књига). Законом или уговором може се предвидети да се ствар која је по својој природи дељива сматра недељивом (правна недељивост).

3.- Према предмету, могу бити:

Новчане, ако имају за предмет одређену суму новца. Имају већи значај у правном промету, углавном су регулисане императивним прописима. Најчешће се јављају као сложене, јер поред исплате одређене суме новца, као главне обавезе, дужник дугује и исплату камате као споредне обавезе.

Неновчане, ако имају за предмет неку другу ствар или радњу.

4.- Према времену трајања на:

Тренутне, код којих се престација извршава у једном тренутку или у једном краћем временском периоду и састоји се из једног акта чињења (пример, обавеза купца да плати цену у готовом).

Трајне, код којих се престација извршава у дужем временском периоду и састоје се из више аката чињења или нечињења (пример, обавеза закуподавца да преда закупљену ствар закупцу на коришћење)Сукцесивне облигације су посебна врста трајних облигација код којих се престација извршава у деловима који један другом следују. Само код трајних облигација може доћи до изражаја утицај промењених околности.

5.- Подела на:

Чисто личне, које су везане за личност дужника, за његова лична својства. Само он може извршити облигацију, али могу бити везане и за личност повериоца (пример, обавеза издржавања).У римском праву су се називале obligatio intuitu personae. Код чисто личних облигација не може да дође до промене личности дужника или повериоца нити оне прелазе на следбенике.

Неличне облигације су оне које нису везане за личност дужника или повериоца.

6.- Према броју предмета и лица на:

Просте, код којих постоји један поверилац и један дужник и предмет дужникове обавезе је само једна радња.

Сложене, код којих има више поверилаца и један дужник или више дужника а један поверилац, или више поверилаца и више дужника и оне код којих су предмет дужникове обавезе више радњи.

Сложене облигације деле се на:

1) Сложене облигације са више лица које могу бити заједничке (подељене), солидарне и неподељене, и

2) Сложене облигације са више предмета могу бити кумулативне, алтернативне и факултативне.

12.- ИНДИВИДУАЛНЕ И ГЕНЕРИЧНЕ ОБАВЕЗЕ

1.- Индивидуалне су оне облигације чији је предмет одређен појединачно (индивидуално). Облигација се може испунити само предајом тачно одређеног предмета или извршењем тачно одређене радње (пример, дужник дугује да преда кућу која се налази у одређеној улици и под одређеним бројем).

Осим дуговане ствари дужник не може дати ни једну другу, па макар она била истог рода и једнаке вредности као дугована.

Индивидуалне обавезе се по правилу односе на незаменљиву ствар. Могу се односити и на заменљиве ствари (пример, кад неко купи цео овогодишњи род кромпира одређеног лица).

2.- Генеричне су оне облигације чији је предмет одређен по врсти (по роду). Облигација се може извршити предајом ма које ствари тога рода. У случају пропасти по роду одређене ствари, облигација не престаје. Код генеричних облигација примењује се правило да род не пропада (Genus perire non consetur)

Дужник не може дати ствар испод средњег квалитета. Ако му је позната намена ствари, дужан је дати ствар одговарајућег квалитета, а то значи и изнад средњег квалитета.`

И незаменљива ствар може бити предмет генеричне обавезе (пример, кад се неко обавеже да прода ма које три слике одређеног сликара).

Значај разликовања генеричких од индивидуалних обавеза долази до изражаја код случајне пропасти ствари пре предаје повериоцу. Индивидуална обавеза услед тога се гаси а генеричка не.

Подврсту генеричких, чине ограничене генеричке обавезе. Оне се тичу ствари које треба узети из ограничене залихе ствари одређених по роду (пример, две овце из једног стада). Такве обавезе нису индивидуалне зато што се унапред не зна која ће ствар бити предмет испуњења. Нису ни генеричке јер је круг ствари из којег се обавеза може испунити ужи од круга кога чине све ствари одређене врсте. Обавеза се гаси ако пропадне цела залиха.

13.- АЛТЕРНАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ

Алтернативна је таква обавеза која се састоји у предаји једног од више могућих предмета који се дугују.

Код такве обавезе дужник дугује више предмета, али обавезу испуњава предајом једног од дугованих предмета.

Избор предмета је извршен кад страна којој припада право избора обавести другу страну о томе шта је изабрала. Од тог часа избор се више не може мењати, а за обавезу се сматра да је од почетка била једноставна, тј. да је њен предмет од почетка био изабрана ствар..

Право избора може бити поверено:

1) Дужнику, ако што друго није уговорено. Обавеза престаје кад буде предао предмет који је изабрао. Дужник има то право све док у поступку принудног извршења једна од дугованих ствари не буде потпуно или делимично предата повериоцу по његовом избору.

2) Повериоцу а ако се он не изјасни у року одређеном за испуњење, дужник га може позвати да изврши избор и за то му одредити примерен рок, после чијег истека право избора прелази на дужника.

3) Неком трећем лицу а ако оно то не учини, свака страна може захтевати да избор изврши суд.

Ако један од дугованих предмета обавезе постане немогућ услед неког догађаја за који није одговорна ни једна страна, обавеза се ограничава на преостали предмет.

а) Ако је предмет обавезе постао немогућ услед догађаја за које је одговоран дужник, обавеза се ограничава на преостали предмет уколико право избора припада њему. Ако право ибора припада повериоцу, он може по свом избору тражити преостали предмет или накнаду штете.

б) Ако је предмет обавезе постао немогућ услед догађаја за који је одговоран поверилац, дужникова обавеза престаје. Ако њему припада право избора, он може тражити накнаду штете и извршити своју обавезу преосталим предметом. Ако право избора има поверилац он може дати накнаду штете и тражити преостали предмет.

14.- ФАКУЛТАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ

Факултативне су такве обавезе у којима дужник дугује један одређен предмет, али се може ослободити своје обавезе и предајом неког другог предмета.

Код таквих обавеза постоји један предмет који се дугује, а више предмета којима се дуг може испунити.

Дужник коме је остављена могућност да се ослободи обавезе дајући неки други одређени предмет може се користити том могућношћу све док поверилац у поступку принудног извршења не добије потпуно или делимично предмет обавезе.

а) Поверилац у факултативној обавези може захтевати само предмет обавезе, али не и други предмет којим дужник може испунити своју обавезу.

б) Кад предмет обавезе постане немогућ услед догађаја за који је дужник одговоран, поверилац може тражити само накнаду штете, али се дужник може ослободити обавезе дајући предмет који је овлашћен дати уместо дугованог предмета.

Факултативна потраживања су таква потраживања код којих је поверилац овлашћен да уместо дугованог предмета захтева од дужника неки други одређени предмет.

Код ових потраживања поверилац може захтевати од дужника неку другу одређену ствар, само под условом да није наступила немогућност испуњења дугованог предмета услед догађаја за који дужник није одговоран.

15.- НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ – ПОЈАМ НОВЦА, ЗАКОНСКО СРЕДСТВО ПЛАЋАЊА У СРБИЈИ, ОСОБЕНОСТИ НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА И ОСИГУРАЊЕ ВРЕДНОСТИ НОВЦА

За новчане обавезе предвиђају се извесна правила која нису својствена неновчаним обавезама.

У случају кад се после настанка обавезе промени вредност новца поставља се питање да ли се плаћање мора извршити према његовој номиналној вредности или у сразмери, према унутрашњој вредности новца.

Одговор на то питање може бити заснован:

1) На начелу монетарног номинализма према којем се не узимају у обзир промене вредности новца, тако да дужник дугује ону суму новца на коју обавеза гласи, или

2) На начелу монетарног валоризма према којем се узима у обзир стварна вредност новца, тако да дужник дугује ону суму новца која по својој вредности одговара суми новца на коју обавеза гласи.

У ЗОО усвојено је начело монетарног номинализма јер се предвиђа да је дужник „дужан да плати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, осим кад закон одређује што друго.

Одступање од начела монетарног номинализма постоји кад закон предвиђа што друго.

Кад новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или у злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у требутку испуњења обавезе. (путем уговарања тзв. валутних или златних клаузула)

Поред тога допушта се и уговарање клизне скале које такође представља одступање од начела монетарног номинализма.

За новчану обавезу је карактеристично да је дужник може испунити и пре рока. То правило се изричито предвиђа ЗОО. Искључује се чак и могућност да се дужник одрекне тог права, јер се таква уговорна одредба проглашава ништавом.

У случају кад новчану обавезу испуни пре рока, дужник нема право да од износа дуга одбије износ камате за време од дана исплате до доспелости обавезе. обичаја.

16.- КАМАТА – ПОЈАМ И ОСОБИНЕ КАМАТЕ И КАМАТНЕ СТОПЕ

Затезна камата.- Новчане облигације карактерише то што је накнада у виду исплате одређене суме новца (камата, интерес) због задоцњења и њиховом испуњењу одређена законом.

Дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом. Одредба којом се одређује стопа затезне камате принудног је карактера, тако да уговорне стране не могу изменити њен износ, нити се унапред могу одрећи права да захтевају плаћање затезне камате.

У случају кад је стопа уговорне камате виша од затезне камате која је предвиђена законом она тече и после дужникове доцње.

Право на зетезну камату није условљено штетом коју трпи поверилац због дужниковог задоцњења. Поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње.

Ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате он има право да захтева разлику до потпуне накнаде штете.

Камата на камату (анатоцизам ).- На доспелу а неисплаћену уговорну или затезну камату, као и на друга повремена новчана давања не тече затезна камата, осим кад је то законом одређено.

На износ неисплаћене камате може се захтевати затезна камата од дана кад је суду поднесен захтев за њену исплату. На повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана кад је суду поднесен захтев за њихову исплату.

Уговорна камата.- За разлику од затезне камате коју дугује сваки дужник новчане обавезе који падне у доцњу, уговорна камата је накнада за коришћење новца која се дугује на основу сагласности воља уговорних страна.

Стопа уговорне камате између физичких лица не може бити већа од стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђење. За највишу уговорну каматну стопу између правних лица промењују се одредбе посебног закона.

Ако је камата уговорена али није одређена њена стопа ни време доспевања између физичких лица важи каматна стопа која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу, а између правних лица важи каматна стопа коју банка или друга банкарска организација плаћа, односно уговара за такву врсту посла.

Камата на камату .- Забрана плаћања камате на камату предвиђена је и код уговорне камате. То значи да се камата на камату не може претходно уговорити.

Стопа камате ће се повећати ако дужник не исплати доспеле камате на време. Тако одређена каматна стопа, не би смела прећи границу законом предвиђеног максимума која је императивно утврђена.

ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА

17.- ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА – ПОЈАМ И ВРСТЕ ИЗВОРА ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА

Извори облигационих односа су скупови правних чињеница из којих настају облигације, односно чињенице којима закон признаје моћ да својим присуством изазивају настанак облигационих односа.

Таква чињеница мора бити законом предвиђена, у супротном таква чињеница није извор облигација. Закон није извор облигација.Он је формални извор облигационог права, а извор облигација је чињеница за коју закон везује настанак облигационог односа.

Не постоји јединствена подела облигација.

1) Још је најстарије Римско право познавало поделу облигација на оне које настају из уговора и оне које настају из деликта. Овој подели се додаје група –разне правне ситуације.

2) По Јустинијановој кодификацији облигације се деле на – уговоре, деликте, квазиуговоре и квазиделикте.

3) Према нашем Закону о облигационим односима, извори облигација су: Уговор, Проузроковање штете Стицање без основа Пословодство без налога Једностране изјаве воље Друге законом утврђене чињенице.

То може бити: обавезно издржавање између одређених сродника или обавеза издржавања између супружника. Ове облигације се називају законске облигације иако њихов извор није закон, већ чињеница сродства или брака за које закон везује настанак одређених обавеза.

ОБЛИГАЦИОНИ УГОВОР

18.- ОБЛИГАЦИОНИ УГОВОР – ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УГОВОРА

Реч уговор се користи за означавање три различите ствари:

1) За правни акт2) За правни однос3) За правни документ или исправу

1.- Под уговором као правним актом подразумева се сагласност изјава воље два или више лица којом се постиже неко облигационо дејство које се огледа у заснивању, промени или гашењу неког облигационог односа.

Уговор је двострани правни посао јер је за његов настанак неопходна изјава воље најмање два лица.

2.- Уговор у смислу правног односа подразумева правни однос који је произашао из уговора као правног акта. За такав правни однос се користи назив „уговорни однос“ или „уговор“.

Овакви уговори могу бити различитог карактера – облигационоправи, наследноправни, породичноправни...

3.- Уговор као документ или исправа.- Реч уговор користи се за означавање уговорне исправе која садржи сагласне изјаве воље уговорника. Тада се говори о „слању“, „потписивању“ и о „броју примерака уговора“.

Облигациони уговор је најчешћи и најважнији извор облигација и има велики значај у облигационом праву. Помоћу уговора се стварају, мењају или гасе одређене облигације. Они су снажан инструмент у вези промета поба и услуга.

19.- ПРИНЦИП СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА (АУТОНОМИЈА ВОЉЕ) – ПОЈАМ И САДРЖИНА

Изрази „слобода уговарања“ и „аутономија воље“ су синоними. Слобода уговарања је израз аутономије воље.

Слобода уговарања је могућност правних субјеката да својом слободном вољом стварају правну норму која их обавезује на одређено међусобно понашање.

Аутономија воље је слобода сваког појединца да сам, према сопственој вољи обликује своје правне односе.

Према ЗОО, стране у облигационим односима су слободне у границама императивних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Принцип слободе уговарања састоји се из више различитих слобода. Најважније су:

Слобода да се уговор закључи или не закључи Слобода избора уговорног партнера Слобода уређивања садржине уговора Слобода избора форме уговора и начина његовог закључења Слобода одлучивања о промени и престанку уговора Слобода избора меродавног права и друге

20.- ОГРАНИЧЕЊЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

Да би се могла остварити слобода уговарања потребно је да уговорници буду социјално и економски једнаки. Ове једнакости најчешће нема међу уговорницима, па се слобода уговарања може злоупотребљавати.

Да би се те злоупотребе спречиле, слобода уговарања је ограничена. Постоји:

1.- Опште ограничење, према којем границу слободе уговарања представљају принудни прописи, јавни поредак и добри обичаји.

2.- Посебна ограничења која могу бити:

Обавеза да правни субјекти који имају монополистички положај на тржишту закључе одговарајуће уговоре. Ту обавезу имају сва предузећа која врше тзв. јавне службе – јавни превоз путника и робе, комуналне услуге, ПТТ услуге.

Слобода избора уговорног партнера ограничена је у корист лица која имају право првенства (нпр, право прече куповине).

Захтев да треће лице да сагласност за закључење одређеног уговора (нпр, сагласност неког државног органа или физичког лица)

Слободу уговарања ограничава и форма коју закон тражи за закључење неке врсте уговора.

ОПШТИ УСЛОВИ НАСТАНКА УГОВОРА

21.- ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ УГОВОРНИКА

Уговор настаје сагласним изјавама воље лица којих се тиче. Поступак усаглашавања њихових воља назива се закључивање или склапање уговора. Лица која га закључују називају се: уговорне стране, уговарачи, уговорници, стипуланти или контрахенти.

За закључење уговора захтевају се одређени услови, и то:

1) Општи услови, који се односе на: Способност уговарања уговорника Сагласност воља Предмет уговора Основ уговора

2) Посебни услови, а то су: Одређена форма Предаја ствари Сагласност неког трећег

СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА

Способност уговарања значи да лице које закључује уговор поседује пословну способност која се захтева законом. Пословна способност физичких лица може бити:

1.- Потпуна (неограничена) пословна способност коју имају пунолетна физичка лица над којима није продужено родитељско право нити су стављена под старатељство, као и малолетна лица која су на основу одобрења суда ступила у брак, као и малолетно лице које није у браку ако је навршило 16 година живота а постало је родитељ и достигло је телесну и душевну зрелост потребну за самостално старање о сопственој личности, правима и интересима.

2.- Пословна неспособност.- Пословну способност немају малолетници до 14 година живота – млађи малолетници, као и пунолетна лица која су потпуно лишена пословне способности, јер је њихова пословна способност једнака пословној способности млађих малолетника. Уместо њих уговоре закључују њихови родитељи, старатељи и законски заступници.

Лица која су пословно неспособна могу да закључују уговоре којима прибављају искључиво права (уговор о поклону), правне послове којима не стичу ни права ни обавезе и правне послове мањег значаја.

3.- Ограничена (делимична) пословна способност.- Ову способност имају малолетници старији од 14 година (старији малолетници), као и пунолетна лица која су делимично лишена пословне способности, јер је њихова пословна способност једнака пословној способности старијих малолетника.

Ова лица могу да предузимају правне послове које могу предузимати и лица која су пословно неспособна, правне послове уз претходну или накнадну сагласност родитеља, односно органа старатељства за правне послове којима се располаже непокретном имовином или покретном имовином велике вредности.

Малолетници који су навршили 15 година могу закључити уговор о раду и предузимати правне послове којима управљају или располажу својом зарадом или имовином коју су стекли својим радом.

22.- ПРЕДМЕТ УГОВОРА – ПОЈАМ ПРЕДМЕТА УГОВОРА И ЗАХТЕВИ КОЈИ СЕ ПОСТАВЉАЈУ ПРЕДМЕТУ УГОВОРА

Пошто облигација настаје из уговора чију садржину чине права и обавезе, а предмет – дугована чинидба (престација), закључује се да оно што чини предмет уговорне облигације је у исто време и предмет уговора.

Чинидба (престација) коју једна уговорна страна дугује другој, а која се може састојати у неком давању, чињењу, нечињењу или трпљењу је непосредан предмет обавезе, а посредан предмет самог уговора који је ту обавезу створио..

Предмет уговора је одговор на питање „на шта је одговоран дужник повериоцу“.

Услови које мора да испуњава предмет.- Да би уговор настао и производио правно дејство, предмет уговора мора да испуњава одређене услове. Предмет мора да је:

1) Могућ2) Допуштен3) Одређен или одредив

1.- Предмет који није могућ се не може испунити и тада уговор не може настати. Различите су врсте немогућности, а у вези са настанком уговора мисли се на почетну немогућност, тј на ону која постоји у тренутку закључења уговора.

Немогућност може бити:

Објективна, када се ради о чинидби коју није у стању да изврши нико. Ако је предмет обавезе једне стране објективно и трајно немогућ уговор је ништав, без обзира да ли је неко од уговорника скривио немогућност и да ли је за њу знао. Евентуална обавеза накнаде штете постоји само у

случају кад је дужник обећао чинидбу за коју је знао или могао знати да је немогућа.

Субјективна, када се ради о чинидби коју није у стању да изврши дужник, али је може извршити неко друго лице. Ова немогућност не чини уговор ништавим. Он остаје на снази, али страна која је преузела обавезу коју не може да изврши дужник, постаје дужник накнаде штете.

Немогућност може бити:

Физичка (фактичка), кад извршење чинидбе не допуштају природни закони Правна, кад је извршење чинидбе правно неизводљиво.

2.- Предмет који је допуштен.- Предмет обавезе је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима. Уговор са недопуштеним предметом је по правилу ништав.

3.- Предмет који је одређен или бар одредив.- Предмет је одређен ако се тачно зна шта дужник дугује повериоцу. Предмет је одредив кад уговор садржи податке помоћу којих се он може одредити, или кад уговорници оставе трећем лицу да га одреди.

Ако је предмет обавезе неодређен или неодредив или ако треће лице не може да одреди предмет уговора, уговор је ништав.

23.- ОСНОВ ( CAUSA) УГОВОРА – ПОЈАМ, РАЗЛИКА ОД МОТИВА И ЗНАЧАЈ ОСНОВА И МОТИВА

Појам.- Основ уговора је онај непосредан, типичан, правни циљ који уговорник жели постићи преузимањем обавезе према другој страни. Основ је разлог или узрок нечега.

Основ зависи од врсте уговора:

1.- Код уговора о продаји уговорник се обавезује зато што жели, да се и друга страна обавеже на нешто према њему (causa credendi, causa aquirendi).

2.- Код уговора о зајму уговорник се обавезује зато што му је друга страна нешто дала, па се обавезује да то врати

3.- Код уговора о поклону, зато што жели да другој страни учини нешто бесплатно (causa donandi).

Код свих двостраних уговора обавеза једне стране чини основ обавезе друге стране.

Разлика између основа и мотива:

А) Мотиви су циљеви другог реда, тј. удаљеније побуде и очекивања која наводе на закључење уговора. Основ је циљ првог реда.

Б) Мотиви су скривене побуде и зато се налазе изван садржине уговора. Основ је садржан у самом уговору.

В) Мотив није битан услов постојања уговора, а основ јесте.

Г) Мотиви су скривени, субјективни циљеви којима уговорници теже. Могу бити потпуно различити код појединих уговора исте врсте ( на пример, купац жели да купи једну ствар зато што жели да је користи, да је поклони или да је препрода другоме.

Основ је увек исти код једне исте врсте уговора и познат је свакој уговорној страни. Он је објективно својство уговора.

Основ мора да испуњава следеће услове:

1.- Основ мора да постоји и да је допуштен у противном уговор је ништав.

Ако основ не постоји то је празно обећање које не обавезује (на пример, ако неко потпише признаницу да је примио одређени новчани износ на име зајма и да ће га вратити у одређеном року, а тај новчани износ уопште није ни примио).

Уговор који је недопуштен, односно који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав (на пример, уговор о поклону којим се поклонопримац жели приволети на заснивање ванбрачне заједнице)

2.- Основ мора да буде истинит. Уговор остаје без основа у случају:

Кад су уговорници у заблуди о основу (на пример код неспоразума, кад један пошаље ствар другоме имајући у виду њену продају, а други мисли да му је ствар послата на поклон)

Кад свесно уговоре привидан основ (код фиктивног или симулованог уговора).

Мотив остаје изван уговора и не утиче на пуноважност уговора ни кад је недозвољен.

Могуће је да и мотив, ако је незаконит или неморалан, постане садржина уговора као и основ и то чешће код доброчиних уговора. То је могуће у следећим случајевима:

1) Ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи теретан уговор и ако је то други уговарач знао или морао знати, уговор ће бити без дејства.

2) Ако други уговарач није знао да је недопуштена побуда битно утицала на одлуку његовог сауговарача, уговор је без дејства.

САГЛАСНОСТ ВОЉА

24.- ИЗЈАВА ВОЉЕ И САГЛАСНОСТ ВОЉА

За настанак уговора као двостраног правног посла неопходна је изјава воље обе уговорне стране. Међутим, није довољно да обе стране изјаве своју вољу, већ је неопходно и да се њихове изјаве воље поклапају. Оне не треба да буду подударне по својој садржини него по свом циљу. Таква подударност изјава воља назива се сагласност.

До сагласности воља долази на тај начин што једна страна преузима иницијативу и предлаже другој страни да закључе уговор и та изјава воље назива се понудом, а друга страна прихвата тај предлог и та изјава воље се назива прихватањем понуде.

Понуди и њеном прихвату понекад претходе преговори за закључење уговора.

Правила која се односе на изјаву воље:

1.- Воља мора да буде озбиљна (да није жеља или шала неког лица)

2.- Воља мора да буде стварна (да није привидна)

3.- Воља мора да буде слободна (да лице које изјављује вољу није жртва заблуде, преваре или принуде и да је упућена на нешто што је могуће извршити)

Савремено право предност даје изјављеној вољи, у случају да дође до несклада између стварне и изјављене воље.

С обзиром на начин како су учињене изјаве воље могу бити:

1.- Непосредне (изричите) које се чине поступцима чија је сврха да непосредно покажу одређену вољу (на пример, изговореним или написаним речима)

2.- Посредне (прећутне) изјаве воље су оне које се чине поступцима чија непосредна сврха није изјава воље, али се из тих поступака може посредно, али сигурно закључити да лице њима изражава одређену вољу (на пример, путник који је ушао у аутобусу сматра се да ће закључити уговор о превозу). Овај начин изјаве воље назива се још и изјава воље конклудентним радњама.

Ћутање се у савременом праву сматра као несаглашавање.

25.- ПОНУДА – ПОЈАМ, ПРАВНА ПРИРОДА И УСЛОВИ

Понуда је једнострана изјава воље једног лица којом предлаже другом лицу да закључе уговор одређене садржине.

Према Закону, понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу који садржи све битне састојке уговора, тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор.

Понуда представља испуњење следећих услова:

1.- Мора да потиче од лица које жели да закључи уговор, које се назива понудилац. Трећа лица могу иступати само као законски или уговорни заступници понудиоца.

2.- Треба да је упућена лицу са којим се жели закључити уговор које се назива понуђени. По правилу то је одређено лице, нарочито ако се уговор закључује с обзиром на лична својства понуђеног (inuitu personae).

Понуда се може упутити и неодређеном броју лица (тзв општа понуда). У том случају уговор се може закључити само са одређеним лицем.

3.- Понуда мора да садржи битне елементе уговора. Понуда не мора да садржи природне елементе (време, место и рок извршења уговора) нити случајне или евентуалне елементе (уговорна казна, одустаница).

4.- Понуда мора да садржи јасно и озбиљно изражену намеру понудиоца да жели да закључи уговор према предложеним условима.

Слање каталога, ценовника, тарифа и других обавештења не представљају понуду за закључење уговора, него само позив да се учини понуда под објављеним условима

5.- Треба да је изјављена у форми која је прописана за закључење уговора чије се закључење предлаже. У случају да је понуда у потпуности релизована, примењује се правило о конвалидацији путем извршења.

26.- ДЕЈСТВО ПОНУДЕ. ПОНУДА ПРИСУТНОМ И ПОНУДА ОДСУТНОМ ЛИЦУ

Основно дејство понуде огледа се у томе што она, чим је понуђени благовремено прихвати, доводи до настанка уговора.

Поставља се питање, да ли понуда пре него што је прихваћена обавезује понудиоца:

1) По једном схватању (у англосаксонском праву) понуда нема никакво облигационоправно дејство за понудиоца.

2) По другом схватању које прихвата и наше право понуда обавезује понудиоца. Понудилац је под одређеним условима и на одређено време везан својом понудом. Дужан је да закључи уговор у оквиру понуде.

Рок у коме понуђени има право да размисли и одговори на понуду (тзв. делиберациони рок) може бити одређен у самој понуди. Тада понуда обавезује понудиоца до истека тог рока.

Ако у понуди није одређен рок за њено прихватање, прави се разлика између:

1) Понуде учињене присутном лицу2) Понуде учињрне одсутном лицу

1.- Ако се учини присутном лицу, понуда обавезује понудиоца само на кратко време. Понуђени треба да је прихвати одмах. Правило је да се таква понуда сматра одбијеном ако није прихваћена одмах. Изузетак је ако понуђеном припада одређен рок за размишљање.

Понуда учињена телефоном, телепринтером, радио везом, сматра се као понуда присутном лицу. На тај начин понуђени сазнаје за понуду непосредно од понудиоца, и у могућности је да се о њој директно понудиоцу одмах изјасни.

2.- Понуда која је учињена писмом, телеграмом или преко гласоноше, сматра се понудом учињеном одсутном лицу. Таква понуда обавезује понудиоца за један разуман рок. То је оно време које је редовно потребно да понуда стигне понуђеном, да је понуђени размотри и о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу.

27.- СМРТ ИЛИ ГУБИТАК ПОСЛОВНЕ СПОСОБНОСТИ ЈЕДНЕ СТРАНЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ ПОНУДЕ

Дејство понуде се не гаси ако понудилац или понуђени, пре истека рока за прихват понуде, умре или постане пословно неспособан, уколико не произилази што друго из намере страна, обичаја или природе посла.

Тада понуда производи правно дејство према његовим наследницима.

1.- Повлачење понуде је изјава воље понудиоца којом се спречава да правно дејство понуде наступи. Могуће је само пре него што је наступило дејство понуде. Рок за повлачење понуде је кратак. Понуда се може повући само под условом да понуђени прими изјаву о повлачењу пре пријема понуде или истовремено са њом.

2.- Опозивање понуде је изјава воље којом се окончава дејство које је понуда произвела.

До опозива понуде може доћи ако се промене околности. Ако је већ наступило дејство понуде она се може једино опозвати. У нашем праву понудилац није овлашћен да опозове понуду осим у случају промењених околности.

28.- ПРИХВАТАЊЕ ПОНУДЕ – ПОЈАМ И УСЛОВИ

Прихватање ппонуде представља једнострану изјаву воље понуђеног, упућену понудиоцу, којом он изражава пристанак на учињену понуду. Прихватањем понуде уговор дефинитивно настаје и тиме се понуда претвара у уговор.

Да би изјава воље понуђеног представљала прихват понуде и довела до настанка уговора треба да испуњава следеће услове:

1.- Понуду може да прихвати само понуђени или његов законски или уговорни заступник.

2.- Прихват понуде мора да буде недвосмислен, да се на основу њега може поуздано закључити да понуђени пристаје на закључење уговора

Оваква изјава се може учинити речима или конклудентним радњама. Понуда је прихваћена и када се плати цена.

Ћутање понуђеног је знак несаглашавања са понудом, односно не значи прихватање понуде.

Постоје и изузеци од овога:

Ако су се понудилац и понуђени тако унапред договорили Када је понуђени у сталној пословној вези са понудиоцем Ако се лице понудило другом да извршава његове налоге за обављање

послова, или ако вршење таквих послова спада у делатност тог лица.

3.- Прихват понуде мора да одговара понуди по садржини и да буде безуслован. Понуђени мора да прихвати понуду у целости. Ако понуђени изјави да прихвата понуду, а истовремено предложи да се она у нечему измени, сматра се да је понуду одбио и да је учинио другу понуду свом ранијем понудиоцу (тзв. контра понуда).

4.- Прихват понуде мора понудиоцу да стигне благовремено, односно, у року у којем је понудилац везан својом понудом. Задоцнели прихват понуде нема дејство прихвата и не доводи до закључења уговора. Ако је понудилац знао или могао знати да је понуда прихваћена уговор је закључен.

5.- Прихват понуде треба да буде учињен у оној истој форми која се законом захтева за уговор чије се закључење предлаже.

29.- ВРЕМЕ И МЕСТО ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА

1.- Ако се уговор закључује између присутних лица, уговор је закључен у тренутку кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

2.- Ако се уговор закључује између одсутних лица, после пријема понуде, разликује се неколико тренутака који се намећу као тренуци у којима је уговор закључен:

Према теорији изјаве, уговор је закључен у тренутку када понуђени изјави да прихвата понуду

Према теорији експедиције, уговор је закључен у тренутку кад понуђени пошаље понудиоцу прихват понуде,

Према теорији пријема, уговор је закључен у тренутку кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду

Према теорији сазнања, уговор је закључен у тренутку кад понудилац сазна да је понуђени прихватио понуду.

У нашем праву је усвојена теорија пријема.

Као место закључења уговора узима се место у коме је понудилац имао своје седиште, односно пребивалиште у тренутку када је учинио понуду. Ово важи ако се уговор закључује између одсутних лица.

30.- УГОВОРИ КОЈИ СЕ СКЛАПАЈУ НА ТЕМЕЉУ ОПШТИХ УСЛОВА ПОСЛОВАЊА

Уговори закључени без сакласности заступника ограничено пословно способних лица.- Ови уговори се сматрају ништавим. Они се могу оснажити њиховим накнадним одобрењем

1.- Сауговарач ограничено пословно способног лица може позвати његовог законског заступника да се изјасни да ли уговор одобрава. Ако се не изјасни у року од 30 дана од овог позива, сматра се да је одбио давање одобрења.

2.- Законски заступник има право да захтева поништење уговора који није одобрио.

3.- То право има и ограничено пословно способно лице кад стекне потпуну пословну способност, ако тужбу за поништај уговора подигне у року од 3 месеца од дана стицања потпуне пословне способности.

4.- Сауговарач ограничено пословно способног лица који није знао да је оно ограничено пословно способно, као и уговарач ограничено пословно способног лица који је знао за његову пословну неспособност, али је био преварен од њега да има одобрење свог законског заступника може одустати од уговора закљученог са њим без одобрења његовог законског заступника.

Ово право се гаси по истеку 30 дана од сазнања за пословну неспособност друге стране, односно за непостојање одобрења законског заступника. Ово право се гаси и раније ако законски заступник одобри уговор пре истека тог рока.

Способност уговарања правних лица.- Правна лица могу закључивати уговоре у правном промету само у оквиру своје правне способности. У противном, закључени уговор нема правно дејство, а савесној страни се признаје само право на накнаду штете коју је претрпела. због закључења таквог уговора.

Уговор закључен ван оквира правне способности правног лица неће имати правно дејство само ако је сауговарач правног лица био несавестан.

Ако је сауговарач правног лица био савестан, такав уговор остаје на снази, осим ако је то друга страна знала или је морала знати, или ако је законом друкчије одређено.

31.- ТЗВ. „ФАКТИЧКИ УГОВОРНИ ОДНОСИ“

Фактички уговорни односи су правни односи који могу настати путем уговора али којима уговор нити је претходио (понуда је прихваћена конклудентном радњом) или је непуноважан.

Односи који настају на основу непуноважног уговора могу бити разрешени и путем других института: надокнада проузроковане штете, неосновано обогаћење и и одговорност због вођења преговора. У оба случаја правни однос се темељи на одређеној фактичкој радњи односно понашању заинтересованог лица.

Ту спада и случај кад трајни уговорни однос престане да постоји, али се једна његова страна понаша као да је он још увек у важности. (пример уговора о закупу).

Главна примена фактичких уговорних односа је код односа између вршилаца и корисника масовних комуналних услуга. Те услуге се нуде под једнаким условима који су унапред одређени и које су одобрили државни органи. Услуге може користити сваки грађанин и то без претходне изјаве воље.

Само фактичко коришћење услуге доводи до одговарајућег уговорног односа између одређених лица. Реч је о:

1) Услугама јавног превоза, где фактичко коришћење услуга има социјално типично значење. Овакво понашање важи за сваког њеног субјекта, без обзира да ли је правни субјект желео правне последице (пример путника који је ушао у аутобусу)

2) Услугама паркирања моторних возила на јавним паркиралиштима уз надокнаду.(пример, возач који је на јавном паркиралишту паркирао свој аутомобил, дужан да плати надокнаду према утврђеној тарифи. иако је претходно изјавио да не жели да закључи уговор). Њега не обавезује воља него друштвено типично понашање. Њиме он фактички прихвата понуду одређене услуге, под одређеним условима.

32.- ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОСИ НА ТЕМЕЉУ ПРЕГОВОРА ( CULPA IN CONTRAHENDO )

Преговори представљају фазу која претходи закључењу уговора у којој заинтересована лица усклађују међусобне ставове. Они могу, али не морају довести до закључења уговора.

Преговори који претходе закључењу уговора не обавезују. Свака страна их може прекинути кад хоће.

С обзиром на начело савесности и поштења и начело забране проузроковања штете:

1) Страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор одговара за штету насталу вођењем преговора.

2) Страна која је водила преговоре у намери да закључи уговор, па одустане од те намере без оправданог разлога и тиме другој страни проузрокује штету, одговара на насталу штету.

Преговори су значајни кад суд уређује тзв споредне тачке уговора, код тумачења уговора и код уговора о посредовању.

ФОРМА И ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

33.- ФОРМА УГОВОРА – ПОЈАМ И СВРХА

Форма је начин изражавања садржине уговора кроз унапред предвиђене видљиве облике преко којих треба да се манифестује воља.

Сваки уговор има своју садржину, па мора имати и форму као начин њеног изражавања. По овоме сви уговори су формални.

Уговор који се може закључити у било којој форми је неформалан, а уговор који се мора закључити само у одређеној форми је Формалан уговор. У данашњем праву уговори су по правилу неформални.

А.- Према начину њеног испољавања форме могу бити:

1) Писмена, која се састоји из писмене редакције уговора на одређеној исправи која је написана руком, писаћом машином, која је својеручно потписана од уговорних страна које се обавезују. Елементи писмене форме су текст и потписи.

2) Форму јавне исправе поред писмене редакције уговора карактерише и интервенција одређеног органа јавне власти (пример, суда или неког другог органа)

3) Реална форма се огледа у предаји ствари јер је то неопходан услов за настанак реалних уговора (Зајам, остава, послуга)

Б.- Према правном дејству форма може бити:

1) Битна је она форма која представља битан елемент уговора и без чијег испуњења уговор не може настати.

2) Доказна форма која је предвиђена као једино средство доказа уговора у случају спора. У нашем праву се не предвиђа ни један случај доказне форме.

В.- Према начину настанка форма може бити:

1) Законска је она форма која је предвиђена законом. Може бити писмена, свечана или реална, а по свом дејству – битна или доказна

2) Уговорена форма је она форма коју стране уговорнице својом вољом предвиде за закључење неког уговора.

34.- КОНСТИТУТИВНА И ДОКАЗНА ФОРМА И ПОСЛЕДИЦЕ НЕПРИДРЖАВАЊА ПРОПИСАНЕ КОНСТИТУТИВНЕ ФОРМЕ

Према правном дејству форма може бити:

1) Битна

2) Доказна

1.- Битна форма је она форма која представља битан (конститутиван) састојак уговора, тако да уговор не може настати док се та форма не испуни.

2.- Доказна форма је она форма која је предвиђена као једино средство доказа уговора. Уговор који није закључен у предвиђеној доказној форми пуноважно настаје али се у случају спора не може доказивати другим средствима осим употребом предвиђене форме. У нашем праву не предвиђа се ни један случај доказне форме, док се у другим правима она јавља у случајевима кад предмет неких уговора прелази одређену вредност

Ако се за закључење неког уговора законом захтева одређена форма, по правилу је потребна иста форма за све измене или допуне уговора.

Санкција недостатка потребне форме зависи да ли се ради о форми која је предвиђена законом или о форми коју су стране уговорнице својом вољом предвиделе за закључење неког уговора.

Уговор који није закључен у прописаној форми нема правно дејство, ако тако прописана форма има карактер битне форме.

Уговор који није закључен у уговореној форми нема правно дејство уколико су уговорне стране пуноважност уговора условиле посебном формом.

Ако је уговор закључен у посебној форми, на основу закона или по вољи странака, претпоставља се да је исправом у потпуности обухваћено све оно о чему су се уговорници сагласили. То произилази из законске одредбе, да у том случају важи „само оно што је у тој форми изражено“.

Од овог правила се одступа у случају истовремених усмених погодби којима се смањују или олакшавају обавезе једне или обе стране. Зато писменом формом морају бити обухваћени сви битни елементи уговора, јер усмене погодбе о битним елементима уговора не производе правно дејство.

Уговор који није закључен у прописаној форми је ништав, па не може бити оснажен ни протеком времена ни у случају кад се потпуно изврши.

Предвиђен је изузетак од овог правила:

1) Уговор за чије се закључење захтева писмена форма сматра се пуноважним иако није закључен у тој форми, ако су стране извршиле у целини или у претежном делу обавезе које из њега настају, осим ако из циља због којег је форма прописана очигледно не произилази што друго.

2) Одредба да се уговор о промету непокретности може конвалидирати је најпре одбачена али је то становиште касније измењено.

35.- ПИСМЕНА ФОРМА УГОВОРА

Писмена форма састоји се из писмене редакције уговора на одређеној исправи, која је написана руком, писаћом машином или другим средством, и која је својеручно потписана од уговорних страна које се обавезују

Елементи писмене форме су текст изјаве и потписи.

Текст изјаве не мора бити садржан у једној јединственој исправи, а уговор је закључен кад исправу потписшу сва лица која се њоме обавезују.

Потребно је да потпис садржи лично име потписника, мада се сматра да може садржати само име или само презиме. Потпис се не може учинити факсимилом, или на редакцији уговора која је послата путем телефакса.

Потпис се ставља испод текста уговора, али не на средини. Ако уговор закључују лица која нису у могућности да се својеручно потпишу, њихов потпис може заменити ручни знак оверен од суда или другог државног органа или потпис два сведока који су присуствовали закључењу уговора.

Усмени споразуми, по правилу, остају без правног дејства. Постоје и изузеци од овог правила:

пуноважне су усмене погодбе о споредним тачкама уговора ако о њима у тексту уговора ништа није речено а нису у супротности са садржином уговора,

пуноважне су усмене погодбе којима се смањују или олакшавају обавезе једне или друге стране.

36.- ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА - ПОЈАМ, ВРСТЕ И КРИТЕРИЈУМИ

Тумачење уговора је делатност чија је сврха откривање правог значења и смисла једног уговора.

Тумачењу уговора приступа се у случају кад постоји несагласност уговорника о значењу и смислу појединих уговорних одредби, а ређе кад постоји несагласност о значењу и смислу целог уговора. Оно је потребно и у случају кад су изјаве воље нејасне..

Тумачење уговора може бити:

1) Судско, које врши суд кад расправља и одлучује у спору између уговорних страна. Оно је за уговорне стране обавезно. За судско тумачење уговора важе посебна правила тумачења.

2) Вансудско које постоји у случају кад уговор тумачи непристрасно и независно овлашћено лице. Оно је факултативно јер нема обавезну правну снагу.

У ЗОО усвојен је мешовити субјективно-објективни критеријум тумачења уговора, јер се прописује, да се при тумачењу спорних одредаба уговора, не треба

држати дословних значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу тако разумети, како то одговара начелима облигационог права утврђеним тим законом.

37.- ПОСЕБНА ПРАВИЛА ТУМАЧЕЊА И ДОПУЊУЈУЋЕ ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

За тумачење уговора важе и извесна посебна правила која се могу поделити на:

1.- Допунска правила представљају разраду или конкретизацију општег правила тумачења. У допунска се најчешће сврставају следећа правила:

поједине одредбе уговора треба тумачити једне помоћу других имајући увек у виду целину уговора

суд је дужан да тежи одржању уговора и да одредбе уговора тумачи у смислу у коме имају извесно дејство

општи изрази који имају шире и уже значење у сумњи се тумаче уже, тј. рестриктивно.

2.- Специјална правила су она која се односе само на поједине врсте уговора. Тако се, у вези са тумачењем уговора по приступу, прописује да ће се нејасне одредбе које је једнострано унела једна уговорна страна тумачити у корист друге стране. Исти је случај и са правилом садржаним у одредби којом се прописује да "нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника, а у теретном уговору у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања".

Допуњујуће (квалификовано) тумачење.- У случају кад неко спорно питање уговором није регулисано, тј. кад у уговору постоји празнина, сам законодавац попуњава ту празнину прописујући диспозитивне законске одредбе за небитне елементе уговора

Ако се празнина не може попунити диспозитивним законским одредбама то мора учинити суд, путем тзв. допуњујућег или квалификованог тумачења уговора. И то је субјективно-објективно тумачење код којег суд треба да утврди претпостављену вољу уговорника, тј. како би они спорно питање регулисали. При томе мора водити рачуна о преговорима који су претходили закључењу уговора, о утврђеној пракси између уговарача и о обичајима.

ВРСТЕ ОБЛИГАЦИОНИХ УГОВОРА

38.- КОНСЕСУАЛНИ И РЕАЛНИ УГОВОРИ

Према томе да ли је за закључење уговора довољна само сагласност воља уговорника или се захтевају неке додатне делатности, уговори се деле на:

1) Консесуалне

2) Реалне

1.- Консесуални уговори су они уговори који се могу закључити самом сагласношћу изјављених воља уговорника. За пуноважност ових уговора не тражи се ништа више од те сагласности (пример, уговор о закупу, послузи)

2.- Реални уговори су такви уговори, за чије је закључење, поред сагласности уговорника, потребно и да се другој страни преда ствар која је предмет чинидбе. као реални акт. (пример, уговор о зајму)

ЗОО уговоре који се сматрају реалним дефинише као консесуалне уговоре. То се не може рећи и за доброчине уговоре, јер их он уопште и не регулише.

39.- ЈЕДНОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ И ДВОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ УГОВОРИ

Према распореду обавеза које из уговора проистичу, уговори се деле на:

1) Једностране, једнострано обавезне или једнострано обавезујуће2) Двостране, двострано обавезне или обострано обавезујуће

1.- Једнострани уговори су такви уговори који рађају обавезу само за једну страну уговорницу (пример, уговор о покклону). Код њих се уговорници налазе само у улози повериоца и дужника.

2.- Двострани уговори су такви уговори који рађају обавезе за обе стране уговорнице, тако да се и једна и друга страна истовремено налазе и у улози повериоца и у улози дужника.

Двострани уговори деле се на:

Праве, узајамне или синалагматичне Неправе или несавршене двостране уговоре.

а) Прави двострани уговори су такви уговори код којих се врши узајамна размена чинидби, јер стварају узајамне обавезе уговорних страна (пример, уговор о продаји, уговор о закупу, уговор о делу)

б) Неправи двострани уговори нису мотивисани жељом за узајамном разменом чинидби већ неким другим тежњама (пример, уговор о бесплатном пуномоћству, којим се властодавац обавезује да пуномоћнику накнади само трошкове заступања).

Иако и код неправих двостраних уговора постоји обавеза за обе стране те обавезе се не односе једна према другој као чинидба и противчинидба, јер обавеза да се покрију трошкови заступања није награда за пуномоћников рад.

У неправе двостране уговоре сврставају се они уговори који су закључени као једнострани, али је касније, у току њиховог извршења настала обавеза и за другу страну (пример, обавеза оставодавца да код уговора о бесплатној остави и оставопримцу накнади трошкове које је овај имао око одржавања ствари). Иако оба уговорника имају обавезе један према другом не долази до претварања једностраног у двострани уговор, јер обавеза оставодавца не настаје из

уговора, већ поводом уговора. Тај уговор остаје једностран и не може бити сматран ни као неправи двострани уговор.

Практични значај поделе уговора на једностране и двостране је веома велики. У складу са нечелом једнаке вредности давања, читав низ посебних правила примењује се само на двостране уговоре, а то су правила која се односе на:

раскид уговора због неизвршења приговор неиспуњења уговора ризик случајне пропасти ствари прекомерно оштећење зеленашке уговоре тумачење уговора.

40.- ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ УГОВОРИ

Према томе да ли се за корист која се на основу уговора стиче исплаћује накнада другој уговорној страни, уговори могу бити:

1) Теретни или уз накнаду2) Доброчини, бесплатни или без накнаде.

1.- Теретни су они уговори код којих једна страна даје накнаду за корист, односно право које стиче тим уговором (пример, уговор о продаји, уговор о закупу, уговор о делу)

2.- Доброчини су такви уговори код којих једна страна не даје никакву накнаду за корист, односно право које од друге стране добија (пример, уговор о поклону и о послузи, а то могу бити и уговор о остави, уговор о зајму и уговор о пуномоћству)

Подела уговора на теретне и доброчине има вишеструки практични значај који долази до изражаја код:

1) Закључења уговора (доброчини уговори закључују се по правилу intuitu personae,, тј, с обзиром на личност уговорника)

2) Уговорне одговорности (само код теретних уговора постоји одговорност због правних и материјалних недостатака)

3) Тумачења уговора (доброчин уговор тумачи се у смислу који је мање тежак за дужника, а теретни у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања)

4) Престанак уговора (код доброчиних уговора постоји већа могућност за поништај уговора због недопуштеног мотива, заблуде о мотиву и заблуде о личности)

41.- КОМУТАТИВНИ И АЛЕАТОРНИ УГОВОРИ

Према томе, да ли су у тренутку његовог закључења познати висина и узајамни однос престација, уговори се деле на:

1) Комутативне2) Алеаторне

1.- Комутативни су такви уговори код којих је, већ у тренутку њиховог закључења позната висина и узајамни однос престација. Уговором је одређено: шта се дугује, колико се дугује и ко коме дугује. (пример, уговор о продаји).

2.- Алеаторни су такви уговори код којих у моменту њиховог закључења није позната висина и узајамни однос престација. Све то зависи од неког неизвесног или временски неодређеног догађаја

Неки од битних елемената алеаторних уговора су само одредиви у тренутку закључења уговора.

Алеаторни су, по својој природи, уговор о игри и опклади, о осигурању и о доживотном издржавању.

По условима како је закључен алеаторан је и уговор о продаји наде (продаја будућег рода жита, захват мреже једног рибара).

Значај поделе уговора на комутативне и алеаторне, своди се углавном на искључење правила о лезији код алеаторних уговора, тј. могућности да се они нападају због прекомерног оштећења. У том случају се каже да „алеа искључује лезију“

Поред тога, поједини алеаторни уговори, као што су то игра и опклада стварају по правилу природне облигације.

42.- ПРЕДУГОВОРИ И КОНАЧНИ УГОВОРИ

Према уговорној обавези да се закључи други уговор, уговори се деле на:

1) Предуговоре (припремни, претходни, прелиминарни)2) Главне (коначне или дефинитивне) уговоре.

1.- Предуговор је уговор којим се једна или обе стране уговорнице обавезују да касније закључе други уговор, чији су битни састојци већ одређени у предуговору. Предуговором се заснива једна привремена веза између лица која га закључују, јер је његов циљ постигнут чим коначни уговор буде закључен. То значи да се закључењем коначног уговора испуњава предуговор.

2.- Тај други уговор на чије се закључење уговорници обавезују, назива се главни, коначни или дефинитивни уговор.

Да би предуговор обавезивао на закључење главног уговора, неопходно је да уговорне стране у предуговору одреде битне састојке главног уговора. У случају кад је прописана форма услов пуноважности главног уговора, онда прописи о форми главног уговора важе и за предуговор.

С обзиром да предуговор обавезује на закључење главног уговора, свака уговорна страна је овлашћена да захтева од друге да тај уговор закључи. То право је временски ограничено, јер се предвиђа да се закључење главног уговора може захтевати у року од шест месеци од истека рока предвиђеног за његово закључење, а ако тај рок није предвиђен, онда од дана када је према природи посла и околностима уговор требало да буде закључен

Ако једна страна одбије да закључи уговор на чије се закључење обавезала, друга се својим захтевом може обратити суду.

С обзиром да суд не може непосредно принудити туженог на давање изјаве воље, сматра се да судска пресуда замени његову изјаву воље. У том случају узима се да је та изјава дата чим пресуда постане правноснажна. После тога важи необорива претпоставка да је главни уговор закључен тако да се може захтевати његово испуњење, односно накнада штете.

Предуговор не обавезује, ако су се околности од његовог испуњења толико измениле да не би ни био закључен да су такве околности постојале у то време.

43.- КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ УГОВОРИ

Према видљивости основа (каузе), уговори се деле на:

1) Каузалне2) Апстрактне

1.- Каузални су такви уговори код којих је видно означен основ (кауза), тако да се тачно зна због чега се уговорници обавезују (пример, страна која се уговором о продаји обавезала на неко давање, чини то само зато да би стекла право потраживања противчинидбе, тј. продавац због цене а купац због ствари)

2.- Апстрактни су они уговори код којих разлог, сврха или циљ обвезивања (кауза) није означен, тако да се не зна због чега се уговорници обавезују (пример, када се неко обавеже писменом исправом да ће сауговарачу исплатити одређену суму новца)

То не значи да такви уговори немају основ. Природно је да и они имају свој основ који је саставни део уговора, само што он није видљив из самог уговора. Уговорницима је познат основ апстрактног уговора, али је он непознат трећим лицима.

За настанак апстрактног уговора захтева се и испуњење одређене форме, најчешће писмене, а то значи да су апстрактни уговори уједно и формални.

Значај ове поделе огледа се у томе што је положај повериоца у апстрактном уговору далеко повољнији него у каузалном уговору. У случају спора он је ослобођен терета доказивања постојања основа. Поред тога, значај апстрактних уговора огледа се и у томе што се њима убрзава правни промет.

44.- КРАТКОТРАЈНИ И ДУГОТРАЈНИ УГОВОРИ

Према дужини трајања престације, уговори се деле на:

1) Тренутне (краткотрајне) са тренутним извршењем обавеза2) Трајне (дуготрајне) са трајним извршењем обавеза

1.- Тренутни уговори су такви уговори код којих се обавеза састоји из једног акта чињења или пропуштања, који се извршавају у једном моменту (пример, уговор о продаји за готово).

2.- Трајни уговори су такви уговори код којих се обавеза састоји из више аката чињења или пропуштања (пример, уговор о закупу, уговор о послузи, уговор о остави, уговор о доживотном издржавању). То трајање обавезе може бити вољом уговорника тачно одређено а може бити и временски неодређено.

С обзиром на начин извршења обавезе, трајни уговори могу бити:

Периодични, код којих се извршење обавезе састоји у понављању дуговане радње у одређене периоде (пример, плаћање станарине сваког првог у месецу), или

Сукцесивни, код којих се обавеза испуњава у деловима који се следе и у уговореним роковима (пример, уговор о продаји одређене количине робе са обавезом испоруке сваких 10 дана одређене количине те робе док се не исцрпи уговорена количина)

Ова подела уговора има значај не само код извршења него и код престанка уговора

У погледу извршења карактеристично је да само код трајних уговора долази до изражаја утицај промењених околности на извршење уговора.

Слично је и са престанком трајних уговора. Код трајних уговора раскид и поништај делују само убудуће. Трајни уговори, ако су закључени на неодређено време, могу се раскинути и изјавом воље једног уговорника.

45.- ИМЕНОВАНИ И НЕИМЕНОВАНИ УГОВОРИ

Према њиховом законском регулисању, уговори се деле на:

1) Именоване2) Неименоване

1.- Именовани су они уговори који су законом посебно предвиђени и регулисани и чији је назив одређен законом (пример, уговор о продаји, уговор о закупу, уговор о зајму).

2.- Неименовани су они уговори који законом нису посебно регулисани, независно од тога да ли имају неки устаљен назив (пример, уговор о изложби, уговор о инжињерингу).

Именовани уговори су далеко значајнији од неименованих и у правном промету се много чешће јављају. Значај ове поделе огледа се у томе што се код именованих уговора уговорне стране ослобађају обавезе да свој уговорни однос детаљно регулишу. Довољно је да се сагласе само о битним елементима уговора, док ће се на остале односе које уговор ствара применити диспозитивне законске одредбе.

46.- ГЛАВНИ И СПОРЕДНИ УГОВОРИ

Према зависности уговора једних од других, односно према томе да ли су они повезани заједничким циљем, уговори се деле на:

1) Главне или самосталне2) Споредне или зависне.

1.- Главни уговор је онај који настаје, постоји и производи правна дејства независно од другог уговора, при чему се заједнички циљ без њега никако не може постићи (пример, уговори о продаји, закупу, поклону).

2.- Споредан уговор је онај који је зависан од постојања неког другог уговора, при чему он нема самосталан циљ, већ помаже остварењу циља другог уговора (пример, уговори о јемству, залози, капари, уговорној казни, одустаници). Та зависност је једнострана, јер главни уговор може пуноважно настати и произвести правна дејства, односно, њиме се може остварити циљ уговора и без споредног уговора.

Значај ове поделе долази до изражаја не само код настанка, већ и код трајања, односно престанка уговора. Ако главни уговор није пуноважно настао, не може настати ни споредан. Осим тога ако главни уговор престане на било који начин, престаје и споредни.

47.- ПРОСТИ И СЛОЖЕНИ УГОВОРИ

Према карактеру престације, уговори се деле на:

1) Просте, једноставне 2) Сложене, мешовите

1.- Прости су они уговори чија се садржина састоји од елемената који су својствени само једном одређеном типу уговора (пример, уговор о продаји, о закупу, о делу).

2.- Сложени су они уговори чија се садржина састоји од елемената који су карактеристични за два или више једноставна уговора, који су сједињени, тако да представљају један јединствени уговор (пример, уговор о пансиону који садржи елементе уговора о закупу, о продаји, о делу и о остави).

Значај ове поделе огледа се у томе што код сложених уговора може бити спорна њихова правна природа, па самим тим и правна правила која су за њих меродавна.

48.- ГЕНЕРАЛНИ И ПОСЕБНИ. ИНДИВИДУАЛНИ И КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

С обзиром на временски период извршења чинидбе уговори се деле на:

1) Генералне, 2) Посебне уговоре.

1.- Генерални је онај уговор којим се само уопштено регулишу права и обавезе његових страна. Предмет овог уговора је чинидба коју треба извршавати у дужем временском раздобљу (пример, неколико календарских година). То је на пример, изградња разних грађевинских објеката која траје дуже време.

2.- Посебни уговори су такви уговори којима се конкретизују међусобне обавезе страна у уговору што их треба извршавати у краћем временском периоду (пример, период од једне године).

Према броју лица која обавезује уговори могу бити:

1) Индивидуални,2) Колективни уговори.

1.- Индивидуални уговори који стварају права и обавезе само за лица која учествују у његовом закључењу..

2.- Колективни уговор обавезује лица која су учествовала у закључењу уговора и остала лица која су чланови одређеног колектива (организације, удружења, синдиката).

Карактеристично за колективни уговор је што се његово дејство протеже и изван уговорника.. Важи и за лица која тек касније постану чланови колектива.. Такви су: колективни уговор о раду, о осигурању.

49.- ОПШТА ДЕЈСТВА УГОВОРА

Уговор производи одређена правна дејства, тј.права и обавезе за одређена лица.

У нашем праву уговор има само облигационоправно дејство јер рађа само облигациона права.

За стварна права уговор је само правни основ (iustus titulus), а не и основ стицања (modus aquirendi). Да би се стекло неко стварно право (пример, право својине), није довољан уговор о његовом преносу, већ је неопходан и одговарајући начин стицања (предаја – код покретних ствари, упис у земљишне кљиге – код непокретних ствари). То је тзв. систем традиције (предаје) који је усвојен у нашем и у неким другим правима.

У неким правним системима, осим облигационоправног дејства уговор има и стварноправно дејство. Њиме се преносе и стварна права под условом да је ствар на коју се право односи индивидуална или бар индивидуализована.

То је тзв. консесуалистички систем који је усвојен у Француском грађанском законику и законицима неких других земаља које су биле под његовим утицајем, као и у англосаксонском праву.

Особено решење усвојено је у Немачком грађанском законику по коме су за пренос права својине потребна два уговора:

Један је облигациони и каузалан (тзв. посао обавезивања) Други је реалан (стварни) и апстрактан (тзв. посао располагања).

Закључивањем другог извршава се обавеза из првог уговора.

50.- ЛИЦА ПРЕМА КОЈИМА УГОВОР ДЕЈСТВУЈЕ

1.- Уговор производи права и обавезе пре свега за уговорне стране. Уговорном страном се сматрају не само лица која у закључењу уговора учествују непосредно, већ и она која га закључују посредно преко заступника.

Остала лица сматрају се тзв. трећим лицима, за која уговор не производи ни права ни обавезе. За њих је уговор туђи посао који им не може ни шкодити ни користити.

2.- Универзални правни следбеници (наследници) уговорних страна нису трећа лица у правном смислу зато што на њих прелази заоставштина оставиоца, па самим тим и права и обавезе из уговора који је он закључио.

Наследници се сматрају уговорним странама у уговорима које су закључили њихови претходници. Уговор не престаје услед смрти уговорника, већ наставља да производи правна дејства према наследницима умрлог уговорника.

3.- Од правила да уговори претходника производе правно дејство и на њихове наследнике постоје одступања:

а) Код уговора који рађају обавезе које настају с обзиром на личне особине уговорних страна или личне способности дужника (obligationes intuitu personae). Престанак обавезе intuitu personae нема исто правно дејство код једностраних и двостраних уговора:

Једнострани уговор остаје као правни акт који више не производи правно дејство. Обавеза коју је он створио не може прећи на наследника, јер смрћу дужника, таква обавеза престаје (пример, престаје смрћу властодавца његова обавеза да бесплатно заступа пуномоћника)

Дужникова обавеза престаје и у случају смрти повериоца с обзиром на чије личне особине је обавеза настала (пример, престаје смрћу поклонопримца обавеза поклонодавца из уговора о поклону)

Код двостраних уговора се могу применити одредбе о немогућности извршења.

б) Кад саме уговорне стране ограниче дејства уговора за живота једне од њих.Таква могућност најчешће долази до изражаја код трајних облигационих односа.

Али, кад они престану, поједина периодична потраживања која су била доспела пре смрти повериоца, прелазе на наследнике умрлог, као што и периодичне доспеле обавезе прелазе на наследнике дужникове.

51..- УГОВОР У КОРИСТ ТРЕЋЕГ – ПОЈАМ И ДЕЈСТВО

Уговор у корист трећег је такав уговор којим се једна уговорна страна обавезује другом да једну чинидбу изврши трећем лицу, тако да трећи стиче сопствено и непосредно право да од дужника захтева испуњење уговора у своју корист.

Код уговора у корист трећег лица учествују три лица:

1) Дужник, промитент, обећавалац, - оно које обећава да ће учинити нешто трећем,

2) Уговарач користи за трећег, стипулант, промисар – лице коме се такво обећање даје

3) Корисник, трећи, бенефицијар – лице у чију корист се нешто уговара.

За настанак уговора у корист трећег потребно је да се постигне споразум између стипуланта и промитера, док треће лице у закључењу уговора уопште не учествује. За настанак уговора није потребна ни његова сагласност ни његова пословна способност. То може бити и будуће лице, тј. и лице које још није рођено,односно предузеће које још није основано. Међутим, треће лице мора да буде одређено или одредиво.

Иако у његовом закључењу учествују два лица код уговора у корист трећег настају три групе односа:

1) Однос између стипуланта и промитента2) Однос између стипуланта и бенефицијера3) Однос између промитента и бенефицијара

1.- Однос између стипуланта и промитента чија садржпна зависи од врсте уговора.

Стипулант има право да од промитента захтева испуњење дуговане чинидбе. за корисника. Ако корисник одбије корист која му је намењена или је стипулант опозове, та корист припада стипуланту, ако што друго није уговорено или не произилази из природе посла.

2.- Однос између стипуланта и корисника који објашњава зашто стипулант уговара са промитентом неку чинидбу у корист трећег. То може бити: исплата дуга, давање зајма или жеља да му се учини поклон. Овај однос се не тиче промитента.

У овом односу стипулант је овлашћен на опозив или измену користи. То може учинити до тренутка док трећи не изјави да прихвата оно што је уговорено у његову корист.

3.- Однос између промитента и корисника у коме промитент има положај дужника а корисник положај повериоца. Корисник има сопствено право да од промитента захтева оно што је уговором за њега одређено

Промитент може истаћи кориснику све приговоре који проистичу из самог уговора (тзв. објективни приговори) а које има и према стипуланту:

приговор неважности уговора приговор неиспуњења уговора приговор неуредног испуњења

Промитент може истаћи кориснику и приговоре личне природе које има према њему из неког другог правног односа (пример, приговор компензације), али не и личне приговоре које има према ступуланту из неког другог правног односа с њим.

52.- УГОВОР О ОБЕЋАЊУ ЧИНИДБЕ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

За разлику од уговора у корист трећег лица, уговор на терет трећег лица правно није могућ. Противно је самом принципу уговарања да неко без своје сагласности, на основу туђе изјаве воље, постане обавезан на нешто према другоме. Свако је у стању да својом изјавом обавеже једино себе и лица чији је он овлашћени заступник.

Ако неко неовлашћено обећа другоме одређену чинидбу трећег лица, уговор остаје без дејства према трећем. Чак и у случају да трећи доцније пристане на обавезу сходно обећању, он тиме не постаје страна главног уговора. Њега обавезује само властита изјава воље, не и изјава онога који је иступао као његов пуномоћник без овлашћења.

Уговор о обећању чинидбе трећег лица обавезује онога ко је туђу чинидбу обећао.

Поставља се питање шта чини предмет обавезе обећаоца.

По једном схавтању, које је заступљено у нашем, Француском и Швајцарском праву, обећалац јемчи за обећану чинидбу трећег. Ако она изостане, дужан је да другој страни накнади претрпљену стету.

По другом схватању, које је прихваћено у аустријском праву, уговор о обећању чинидбе трећег лица има слабије дејство. Он ствара за обећаоца једино обавезу да се заузме код трећег лица да изврши обећану чинидбу.

Обећалац може да јемчи за успех свога обечања, али се такво јемчење мора израчито уговорити. У противном, неиспуњење уговора о обећању

чинидбе трећег лица може, такодје, повући одговорност у облику накнаде штете.

Ако су уговорници желели да уговором обавежу само трећег, тада он остаје без икаквог правног дејства.

53.- ПРИГОВОР НЕИСПУЊЕНОГ УГОВОРА - ПОЈАМ, УСЛОВИ ЗА ПРИМЕНУ И ПРАВНА ПРИРОДА.

Свака страна код узајамних уговора пристаје да испуни своју обавезу само под условом да у исти мах добије противчинидбу од друге. Правило је да се обавезе испуњавају истовремено.

Један уговорник може чинидбу другог захтевати само под условом да одмах и властиту чинидбу понуди или бити спреман да своју чинидбу испуни. Право на чинидбу “из руке у руку” осигурано је приговором неиспуњеног уговора. Њиме се један уговорник може послужити у случају кад други захтева од њега да му испуни обавезу а сам још није испунио своју нити нуди њено испуњење.

Постоје и изузеци од правила о истовремености испуњења обавеза који могу бити одређени уговором, законом или произаћи из природе посла (пример, закупац стана је дужан да станарину плаћа унапред).

Да би се успешно истакао приговор неиспуњеног уговора морају бити испуњени следећи услови:

1) Да постоји пуноважан узајамни уговор између тужиоца и туженог. Изузетак је уговор у корист трећег, када промитент може приговор истаћи и бенифицијару.

2) Да тужена страна није била дужна да прва испуни своју обавезу према тужиоцу, ни по уговору, ни по закону, ни по природи посла.

Од овог услова постоји изузетак:

Ако су се имовинске прилике друге стране, после закључења уговора, погоршале у толикој мери да је неизвесно хоће ли она моћи испунити своју обавезу,

Ако су имовинске прилике друге стране биле у истој мери рђаве још у време закључења уговора, док њен сауговорник то није знао нити је морао знати. Страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може тражити да јој се обезбеђење пружи у разумном року, а ако тај рок протекне узалудно, може уговор раскинути.

3) Обавеза тужиоца због чијег неиспуњења тужени приговара мора имати карактер противчинидбе у односу на обавезу тужене стране.

4) Потребно је да тужени остаје при уговору и да признаје своју обавезу према тужиоцу, али одбија да он први испуни. Уколико на испуњење не пристаје зато што сматра да није уопште дужан, њему стоји на располагању друга врста приговора.

5) Тужени треба да има пуноважно противпотраживање од тужиоца због којег му приговара у тренутку кад се приговор истиче. Међутим, тужени може истаћи приговор:

ако тужилац и без кривице није испунио обавезу према њему, кад је чинидба тужиоца садржински промењена (пример, извршење у

натури постало је немогуће али је остало обавеза на накнаду у новцу ). кад је тужилац своју обавезу испунио само делимично. (пример: продавац

је испоручио само 600, уместо 1000 кг јабука). Тада тужени није дужан да најпре испуни сразмерни део своје обавезе тужиоцу, већ има право на одлагање чинидбе у целости.

Приговор неиспуњеног уговора спада у ред тзв. дулаторнох (одложених) приговора. У веѕи са дејством приговор неиспуњеног уговора постоје два становишта:

1) По једном, истицање овог приговора узрокује судску пресуду која обе уговорне стране обавезује да своје обавезе испуне истовремено. Ово становиште је прихваћено у нашем праву.

2) По другом, истицање приговора доводи до одбацивања тужбе због преухрањености. Ово становиште прихваћено је у швајцарском и англосаксонском праву.

Приговор неиспуњеног уговора представља правно средство одбране од несавесних поверилаца. Али он не штити несавесне дужнике, јер натерује и једну и дрругу страну да се придржавају уговорних обавеза. Тужени који се њиме користи није дужан доказати да тужилац није испунио противчинидбу на коју се позива, него овај мора доказати да је то већ учинио или да је спреман да учини.

Приговор неиспуњеног уговора има много сличности са тзв. општим правом придржаја.

54.- ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ ПРАВНИХ НЕДОСТАТАКА СТВАРИ – ПОЈАМ ПРАВНОГ НЕДОСТАТКА СТВАРИ И ПОЈАМ И ВРСТЕ ЕВИКЦИЈЕ

Одговорност због правних недостатака (евикција) се састоји у узнемиравању прибавиоца ствари на основу неког права трећег које је постојало пре прибавиочевог стицања те ствари, а о коме он није знао приликом закључења уговора.

Евикција се састоји у правном узнемиравању прибавиоца ствари којим се искључује, умањује или ограничава његово право на прибављеној ствари. Право на основу којег се прибавилац узнемирава обично је неко стварно право (својина, хипотека, службеност), али може бити и облигационо право које има апсолутно дејство.

Када право трећег искључује право прибавиоца, евикција доводи до тога да се прибавиоцу одузима државина ствари од стране тог трећег (пример, у случају кад

продавац прода туђу ствар купцу коју власник својинском тужбом касније поврати. Прибавилац може ствар задржази по неком другом правном основу а не по основу по коме је ствар стекао од преносиоца (пример, ако је наследи од правог власника).

У осталим случајевима евикција не доводи до одузимања државине целе ствари од прибавиоца, али се право прибавиоца умањује (пример, ако се покаже да треће лице има право својине на једном делу ствари) или ограничава (пример, ако се покаже да треће лице има на ствари право службености)

Врсте евикције.- Евикција може бити:

1) Потпуна2) Делимична

1.- Потпуна евикција постоји у случају кад прибавилац, услед права трећег изгуби државину целе ствари (пример, кад продавац прода купцу туђу ствар)

2.- Делимична евикција постоји кад је прибавилац лишен државине једног дела ствари (пример, кад продавац прода ствар као своју, иако је он само један од сувласника) или кад има државину целе ствари али има ужа овлашћења од оних која је имао у виду приликом закључења уговора (пример, кад продавац прода своју ствар купцу без икаквих терета, а на тој ствари постоји службеност неког трећег лица)

Разликовање евикције на потпуну и делимичну од значаја је за одређивање висине накнаде коју преносилац дугује прибавиоцу због правног узнемиравања, као и за опстанак самог уговора који је закључен између преносиоца и прибавиоца.

55.- УСЛОВИ, ОБАВЕЗЕ ЗАШТИТЕ ОД ЕВИКЦИЈЕ И ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЕВИКЦИЈЕ

Да би на страни преносиоца настала одговорност због правних недостатака, потребно је да се испуне следећи услови:

1.- Правно узнемиравање прибавиоца, које постоји чим неко лице истакне захтев заснован на неком праву које искључује, умањује или ограничава право повериоца. У обзир долази само узнемиравање које се врши на основу неког права. Такво узнемиравање најчешће долази од неког трећег лица.

Право заштите од евикције настаје:

Прибавилац може тужбом да захтева да суд утврди постојање односно непостојање тог права

Кад прибавилац призна основано право трећег или му исплати извесну суму новца да би одустао од свог очигледног права.

Кад прибавилац задржи ствар по неком другом правном основу, а не по основу по ком је ствар стекао од преносиоца

2.- Правни недостатак који постоји у тренутку закључења уговора, односно у време кад је прибавилац требало да стекне право о коме је реч.- Ово право је настало још док је ствар била у државини преносиоца. У том случају прибавилац нема право на заштиту ако је то право настало касније, тј. пошто је прибавилац стекао ствар.

За настанак одговорности преносиоца за правне недостатке није битна чињеница савесбости односно несавесности преносиоца. Несавесност преносиоца може бити од значаја за висину накнаде.

3.- Савесност прибавиоца цени се према томе да ли је прибавилац у требутку предаје ствари на основу закљученог уговора знао за правни недостатак или не.

Право на заштиту од евикције има само савестан прибавилац, тј. онај који за недостатак није знао.

И прибавилац који је био несавестан има право на заштиту али је то његово право нешто мање. Он нема право на накнаду штете, али има право да захтева враћање датог, односно његово снижење.

4.- Обавештење преносиоца.- Чим се покаже да треће лице полаже неко право на ствар судским или вансудским путем, прибавилац је дужан да о томе обавести преносиоца и да га позове да у разумном року ослободи ствар од права или претензија трећег.. Изузетак је ако је то преносиоцу већ било познато. Преносилац треба да штити прибавиоца, а од одговорности се може ослободити само ако докаже да је располагао средствима да се одбије захтев трећег лица.

Санкције и правне последице евикције.- Санкције евикције зависе од тога да ли је она потпуна или делимична.

У случају потпуне евикције, кад је прибавилац потпуно лишен државине ствари, уговор се раскида по самом закону без икакве изјаве прибавиоца.

У случају делимичне евикције код које је прибавиочево право само умањено или ограничено, прибавилац може или раскинути уговор или захтевати сразмерно снижење цене.

Правне последице евикције састоје се у:

А) Праву прибавиоца на повраћај датог који може бити потпун или делимичан, у зависности од тога да ли је у питању потпуна или делимична евикција.

У случају потпуне евикције уговор се раскида по самом закону, тако да преносилац држи без основа оно што је примио од прибавиоца и обавезан је да му то врати, чак и у случају кад је прибавилац знао за правни недостатак.

Б) Накнаду штете коју је претрпео услед евикције.. Обухвата штету која се јавља у виду трошкова које је прибавилац имао поводом закључења и извршења

уговора, поводом саме ствари као и трошкове спора. Ту спада и накнада плодова и накнада добити.

Уговорно ограничење или искључење преносиочеве одговорности.- Пошто је евикција регулисана правилима диспозитивног карактера, може се споразумом уговорних страна проширити, ограничити или искључити.

Одредба уговора којом се ограничава или искључује одговорност за правне недостатке је ништава, ако је у време закљућења уговора преносиоцу био познат или му није могао остати непознат неки недостатак у његовом праву.

Ништава је и одредба којом се преносилац ослобађа обавезе да он сам не чини фактичка или правна узнемиравања прибавиоца.

Споразум о искључењу одговорности ослобађа преносиоца само обавезе да прибавиоцу надокнади штету, али га не ослобађа обавезе на повраћај примљеног, осим у случају кад је прибавилац пристао да уговор за њега има алеаторан карактер.

Губитак права.- Прибавиочева права по основу правних недостатака гасе се истеком године дана од сазнања за право трећег,(односи се на вансудску евикцију), односно, истеком шест месеци од правноснажно окончаног спора (односи се на судску евикцију, односно, на случај кад је треће лице, пре истека рока од годину дана покренуло спор, а прибавилац је позвао преносиоца да се у спор умеша).

56.- ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ МАТЕРИЈАЛНИХ НЕДОСТАТАКА СТВАРИ – ПОЈАМ МАТЕРИЈАЛНОГ НЕДОСТАТКА СТВАРИ И ПРЕТПОСТАВКА ОДГОВОРНОСТИ ЗБОГ ТАКВИХ НЕДОСТАТАКА

Појам.- Одговорност за материјалне недостатке је одговорност преносиоца, која настаје због тога што ствар нема сва она својства која је морала имати, односно што има неки материјални недостатак (ману).

За појам одговорности битно је постојање материјалног недостатка (мане) ствари. Под материјалним недостатком се подразумева свако одступање од нормалних физичко-хемијских својстава ствари које је за прибавиоца штетно.

Материјални недостатак постоји:

Ако ствар нема потребна својства за њену редовну употребу или за промет. Ако ствар нема потребна својства за нарочиту употребу за коју је

прибавилац набавља а која је била позната преносиоцу или му је морала бити позната,

Ако ствар нема својства и одлике које су изричито и прећутно уговорене односно прописане

Ако није саобразна узорку или моделу.

Недостатак обухвата и особине које не утичу на употребну већ само на тржишну вредност ствари (пример, позлаћен уместо златног прстена, вештачка уместо природне коже).

Потребни услови.- Преносилац одговара прибавиаоцу због материјалних недостатака ствари ако се испуне следећи услови:

1.- Знатан недостатак.- Недостатак ствари треба да је знатан, тј. већи и озбиљнији јер се изричито прописује да се незнатан материјални недостатак не узима у обзир.

Претпоставља се да је сваки недостатак знатан док се супротно не докаже. Знатан је онај недостак који онемогућује употребу ствари у одређене сврхе или је у великој мери отежава, или који умањује тржишну вредност ствари.

2.- Скривен недостатак.- ’Недостатак ствари треба да је скривен за прибавиоца, тако да га он није приметио нити га је могао приметити при уобичајеном прегледу ствари.

Ако је недостатак прихватиоцу био познат или му није могао остати непознат преносилац не сноси одговорност за такав недостатак. Сматра се да је прибавилац хтео да прибави ствар са тим недостатком и да је то утицало на одмеравање висине његове обавезе.

Одговорност преносиоца за материјалне недостатке постоји без обзира на то да ли су му они били познати, с тим што чињеница да су му недостаци били познати може утицати на обим његове одговорности.

3.- Постојање недостатка у тренутку преласка ризика на прибавиоца.- Недостатак треба да постоји у часу кад ризик прелази на прибавиоца, а то је у нашем праву предаја ствари

Преносилац одговара и за оне материјалне недостатке који се појаве после преласка ризика на прибавиоца ако су последица узрока који је постојао пре тога.

4.- Благовремено обавештење преносиоца.- Прибавилац треба благовремено да обавести преносиоца о постојању материјалног недостатка, јер је то претходни услов за настанак одговорности преносиоца за материјалне недостатке. Ако се обавештење не учини благовремено, прибавилац губи права која му по том основу припадају.

Прималац је дужан да примљену ствар на уобичајени начин прегледа или је да на преглед чим је то по редовном току ствари могуће, и да о видљивим недостацима обавести преносиоца у року од осам дана, а код уговора у привреди без одлагања. Ако је преглед извршен у присуству обеју страна, прибавилац је дужан да своје примедбе због видљивих недостатака саопшти преносиоцу одмах

Кад се после пријема ствари покаже да она има недостатак који се није могао открити уобичајеним прегледом приликом преузимања ствари (скривени

недостатак), прибавилац је дужан да о томе обавести преносиоца у року од осам дана, рачунајући од дана кад је недостатак открио, а код уговора у привреди без одлагања.

Преносилац не одговара за недостатке који се покажу пошто протекне шест месеци од предаје ствари, осим ако је уговором одређен дужи рок.

Обавештење о недостатку треба да садржи његов ближи опис и позив преносиоцу да ствар прегледа. Сматра се да је прибавилац извршио своју обавезу обавештавања и у случају кад обавештење које је благовремено послао препорученим писмом, телеграмом или на други поуздан начин задоцни или уопште не стигне преносиоцу.

Ако је недостатак био познат преносиоцу или му није могао остати непознат, прибавилац не губи право да се на њега позове и када није извршио своју обавезу да ствар прегледа без одлагања, или обавезу да благовремено обавести преносиоца о недостатку, као и кад се недостатак показао по протеку шест месеци од предаје ствари.

57.- ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ МАТЕРИЈАЛНОГ НЕДОСТАТКА СТВАРИ

Прибавилац који је благовремено и уредно обавестио преносиоца о недостатку може:

1) Захтевати од преносиоца да недостатак уклони или да му преда другу ствар без недостатка (испуњење уговора)

2) Захтевати снижење цене3) Изјавити да раскида уговор.

Уз свако од ових овлашћења има право на накнаду штете. Прибавилац не може слободно да бира неко од наведених овлашћења јер мора најпре да захтева испуњење уговора, па тек ако га не добије у разумном року стиче право да уговор раскине или снизи цену.

Ако се одлучи за раскид уговора мора оставити преносиоцу накнадни примерени рок за испуњење уговора, осим ако му је преносилац саопштио да неће испунити уговор, или ако из околности конкретног случаја очигледно произилази да преносилац не може испунити уговор ни у накнадном року. По истеку ток рока, уговор се, ако није испуњен раскида по самом закону.

Уговорно ограничење или искључење преносиочеве одговорности.- Одговорност за материјалне недостатке је регулисана правилима диспозитивног карактера, тако да је уговорници могу проширити, ограничити или искључити.

Споразум о ограничењу и искључењу ове одговорности је ништав ако је:

1) Недостатак био познат преносиоцу а он о њему није обавестио прибавиоца2) Преносилац наметнуо такав споразум користећи свој посебан монополски

положај

Осим тога, преносилац не одговара за материјалне недостатке ствари која је продата „каква-таква“, „ђутуре“ или путем јавне продаје.

Губитак права.- Права прибавиоца који је благовремено обавестио преносиоца о постојању недостатка гасе се по истеку једне године, рачунајући од дана одашиљања обавештења преносиоцу, осим ако је преносиочевом преваром прибавилац био спречен да их употреби.

Прибавилац који је благовремено обавестио продавца о постојању недостатка, може и после протека рока од једне године, ако још није исплатио цену, истаћи свој захтев да се цена снизи или да му се исплати штета као приговор против преносиочевог захтева да му се исплати цена.

58.- ПРЕКОМЕРНО ОШТЕЋЕЊЕ – ПОЈАМ, УСЛОВИ И ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Појам.- Прекомерно оштећење постоји кад се код двострано теретног уговора вредности престација нађу у таквој диспропорцији да прелазе законом установљену границу одступања.

За појам прекомерног оштећења најбитнија чињеница је постојање несразмерне вредности узајамних давања, што је противно начелу једнаке вредности давања које се примењује на двострано теретне уговоре.

Услови.- Постојање прекомерног оштећења претпоставља следеће услове:

1.- Двострано-теретан и комутативан уговор.- У нашем праву се прекомерно оштећење примењује на све такве уговоре. С обзиром на то, не може се применити на доброчине и алеаторне уговоре. Поред тога, не могу се нападати због прекомерног оштећења: уговор о поравнању, уговор о јавној продаји.

2.- Очигледна несразмера.- За постојање прекомерног оштећења неопходно је да између узајамних давања уговорника постоји очигледна несразмера. То треба да буде таква несразмера да свакоме пада у очи и треба да постоји у време закључења уговора. То значи да се за њено утврђивање узима у обзир прометна вредност предмета престације у време закључења уговора, која се пореди са уговореном вредношћу ствари.

Оцена да ли је конкретна несразмера очигледна препушта се суду. У нашем ранијем праву висина несразмере је била одређена математички, тј. разломком – као оштећење преко половине.

3.- Незнање за праву вредност ствари.- Субјективни елемент прекомерног оштећења огледа се у захтеву да оштећена страна није знала нити је морала знати за праву вредност ствари.

То значи да у нашем праву је усвојен субјективан појам прекомерног оштећења, односно да се несразмера јавља као последица једног субјективног момента оштећене стране.

Дејство.- Уговор код којег постоји прекомерно оштећење је рушљив уговор тако да оштећена страна може захтевати да се он поништи, а такав захтев може истачи или путем тужбе или истицањем приговора рушљивости.

С обзиром да је уговор рушљив само због несразмере узајамних давања, друга страна може одржати уговор ако понуди допуну до праве вредности.

Право да се захтева поништење уговора престаје истеком једне године од његовог закључења, а одрицање унапред од овог права нема правног дејства.

59.- НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ КОД УЗАЈАМНИХ УГОВОРА

Накнадна немогућност испуњења индивидуално одређене обавезе једне стране код двостраних уговора, без обзира на то да ли је објективна или субјективна, има специфично дејство које зависи од тога да ли је нега од страна одговорна за немогућност, или је она настала без њихове одговорности.

С обзиром на то постоје три врсте немогућности:

1) Немогућност за коју не одговара ни једна страна2) Немогућност за коју одговара дужник3) Немогућност за коју одговара друга страна (поверилац)

1.- Немогућност испуњења за коју не одговара ни једна страна.- Кад је испуњење обавезе једне стране постало немогуће због догађаја за које није одговорна ни једна ни друга страна гаси се и обавеза друге стране. У том случају гасе се обавезе обеју страна

Страна чија је чинидба постала немогућа сноси ризик немогућности испуњења своје обавезе јер губи право да захтева противчинидбу. Међутим, ако је друга страна нешто испунила од своје обавезе, може захтевати враћање по правилима о враћању стеченог без основа.

У случају делимичне немогућности испуњења збпг догађаја за који није одговорна ни једна ни друга страна, уговор остаје на снази у односу на део чинидбе који је још могућ, с тим што друга страна има право да захтева сразмерно смањење своје обавезе. Ако делимично испуњење не одговара потребама друге стране она може раскинути уговор.

2.- Немогућност испуњења за коју одговара дужник.- Дужник је одговоран за накнадну немогућност испуњења своје обавезе ако је за то крив, тј. ако је немогућност испуњења његове обавезе уследила због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи.. Последице ове одговорности ЗОО нису изричито прописане. Оне произилазе из правила којим се регулишу последице неиспуњења дужникове обавезе.

У случају кад наступи накнадна немогућност испуњења дужникове обавезе, поверилац не може тражити њено испуњење. Дужник због узајамности губи право на противчинидбу иако је њено испуњење могуће.

С обзиром да је дужник одговоран због неиспуњења обавезе, уговорни однос се у том случају не гаси, већ долази до преиначења повериочеве тражбине. Уместо немогуће чинидбе поверилац може захтевати:

Накнаду штете због неиспуњења обавезе (тзв. позитивни уговорни интерес).- Поверилац у том случају има право на вредност немогуће чинидбе као и на накнаду посредно претрпљене штете. То значи да накнада штете замењује у свему немогућу чинидбу (теорија замене). У том случају поверилац треба да испуни своју обавезу другој страни јер она задржава право на противчинидбу.

Одустати од уговора.- У том случају поверилац није дужан да остави дужнику накнадни рок за испуњење обавезе јер би то било бесмислено. Пошто раскидом уговор престаје да постоји, ни поверилац не мора испунити своју обавезу, а ако је већ испунио може тражити повраћај истог. Уколико је због раскида уговора претрпео штету, поверилац има право да захтева њену накнаду а дужан је да од износа штете одбије вредност своје чинидбе и трошкове које је уштедео (теорија диференције).

3.- Немогућност испуњења за коју одговара друга страна (поверилац).- У случају кад немогућност испуњења обавезе једне стране проузрокује друга страна, тј. поверилац, дужникова обавеза се гаси, али он задржава своје потраживање према другој страни, с тим што се оно смањује за онолико колико је дужник имао користи од ослобођења од своје обавезе.

60.- ПРОМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ – ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ, ОБЕЛЕЖЈА И ПОСЛЕДИЦЕ

Под промењеним околностима подразумевају се извесне околности које наступају после закључења уговора, које се нису могле предвидети у време закључења уговора, а које отежавају испуњење обавезе једне стране или се због њих не може остварити сврха уговора.

Кад наступе промењене околности поставља се питање да ли страна уговорница која је њима погођена може захтевати да се уговор раскине или да се његова садржина прилагоди новим приликама.

Према теорији clausula rebus sic stantibus (док ствари тако стоје), уговор обавезује само ако су ствари остале у истом стању у коме су биле у време закључења уговора.

У прилог уважавању промењених околности наводе се: начело једнаке вредности узајамних давања, начело савесности и поштења и начело правичности.

Промењене околности могу утицати на раскид или измену уговора само ако су испуњени следећи услови:

1.- Изванредност и непредвидљивост, тј. да промењене околности буду такве да одступају од редовног тока ствари.

С обзиром на то, раскид уговора се не може захтевати ако је страна која се позива на промењене околности била дужна да у време закључења уговора узме у обзир те околности или их је могла избећи или савладати.

У изванредне и непредвидљиве околности спадају извесни природни догађаји (пример, поплава, суша, град, земљотрес) управне мере (пример, забрана увоза) или економске појаве (пример, велики скок цена)

2.- Отежање испуњења обавезе, односно неостваривање сврхе уговора.- Ове последице морају бити изражене у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна, и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је.

Овакве околности једну страну доводе у очигледно неравноправан положај у односу на другу страну.

3.- Наступање промењених околности пре истека рока за испуњење.- Страна која захтева раскид уговора се не може позивати на промењене околности које су наступиле по истеку рока одређеног за испуњење њене обавезе.

Такве промењене околности се не узимају у обзир, јер дужник сноси све последице које произилазе из његове доцње, па и оне које настају због промењених околности.

Дејство.-

а) Уговорна страна која је погођена утицајем промењених околности може захтевати да се уговор раскине (тужбом, приговором, противтужбом). Дужна је да обавести другу страну чим је сазнала да су такве околности наступиле, јер одговара за штету коју друга страна трпи због пропуштеног или неблаговременог обавештења.

б) Друга страна има могућност да избегне раскид и одржи уговор ако понуди или пристане да се одговарајући услови уговора правично измене.

О раскиду уговора одлучује суд (тзв. судски раскид уговора). Суд мора водити рачуна о циљу уговора, о општем интересу и о интересу обеју страна.

У случају кад избегне раскид уговора суд ће на захтев друге стране обавезати страну која га је обавезала да накнади другој страни правичан део штете који трпи због тога.

Стране се могу уговором унапред одрећи позивања на одређене промењене околности, осим ако је то у супротности са начелом савесности и поштења. Не могу се на општи начин одрећи позивања на све могуће промењене околности.

61.- СПОРАЗУМНО РАСКИДАЊЕ УГОВОРА

Раскидање уговора је начин престанка пуноважног уговора који се остварује сагласном изјавом воље оба уговорника или изјавом воље једног од њих ако је то предвиђено законом.

С обзиром на то могуће је:

1) Споразумно, и 2) Једнострано раскидање уговора

Споразумно раскидање уговора је уговор којим уговорници одустају од свог раније закљученог уговора. То је нови уговор који уговорници закључују у случају кад више не желе остваривање оног правног дејства због кога су уговор и закључили.

Такав начин престанка уговора је последица начела аутономије воље. Споразумно раскидање уговора је могуће само у случају неизвршеног или делимично извршеног уговора.

За споразумно раскидање уговора захтевају се сви они општи услови који се захтевају за пуноважност сваког уговора.

Формални уговор у нашем праву се може раскинути и неформалним споразумом, осим ако је за одређени случај законом предвиђено што друго, или ако циљ због кога је прописана форма за закључење уговора захтева да раскидање уговора буде обављено у истој форми.

Споразумно раскидање уговора, по правилу, нема ретроактивно дејство. Оно ослобађа дужника од испуњења обавеза за убудуће, тј. оних обавеза које он још није извршио до момента раскида. Оно што је већ извршено остаје пуноважно, тако да се не може захтевати његов повраћај.

62.- ЈЕДНОСТРАНО РАСКИДАЊЕ УГОВОРА ЗБОГ НЕИСПУЊЕЊА – ПОЈАМ, РАЗВОЈ, УСЛОВИ И ПОСЛЕДИЦЕ

Уговор се може једнострано раскинути:

1) Због неиспуњења2) Због промењених околности3) Због материјалних недостатака ствари

Раскид уговора због неиспуњења је начин престанка пуноважног двостраног уговора због неиспуњења обавезе једне стране.

Код свих двостраних уговора обавеза једне стране представља основ обавезе друге стране. У случају кад један уговорник не испуни своју обавезу, други може да захтева принудно испуњење или да уговор једнострано раскине, ако сматра да је раскид за њега повољније решење

У тзв. романским правима се раскид уговора због неизвршења може остварити само судском одлуком (тзв. судски раскид). У праву већине европских земаља, укључујући и наше, такав раскид уговора врши се једностраном изјавом воље коју поверилац упућује дужнику (тзв. вансудски раскид, осим ако природа уговорног односа налаже потребу судског механизма раскида (пример, раскид уговора због промењених околности).

У случају раскида уговора поверилац има право и на накнаду штете због неиспуњења. Тада обавеза накнаде штете претпоставља субјективну дужникову доцњу, тј. неиспуњење обавезе које је дужник скривио. Ради се о штети због неиспуњења (тзв. позитиван уговорни интерес) од које треба да се одбије вредност повериочеве чинидбе и трошкови које је он уштедео, што значи да повериоцу припада једино захтев због диференције.

63.- РАСКИДАЊЕ ФИКСНИХ УГОВОРА

Посебна правила предвиђају се за раскид тзв. фиксних уговора под којима се подразумевају такви уговори код којих је испуњење о року битан састојак уговора.

Није сваки тачно одређен рок битан састојак уговора, већ само онај који је као такав уговором предвиђен као битан (пример, изразима „фиксно“ или „најдаље“ до одређеног рока), или ако то произилази из природе самог уговора или из околности (пример, предаја клавира по уговору о закупу за одржавање заказаног концерта).

Фиксна особина уговора се не претпоставља, тако да је терет доказивања на повериоцу.

Код фиксних уговора дужник мора своју обавезу да испуни у тачно одређеном року. Ако се обавеза не испуни у том року уговор се раскида по самом закону. То значи да за њихов раскид поверилац не мора дужнику да оставља накнадни рок за испуњење.

Поверилац може одржати такав уговор на снази, ако по истеку рока, без одлагања обавести дужника да захтева испуњење уговора. Кад је поверилац захтевао испуњење па га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор.

64.- НИШТАВИ УГОВОРИ – РАЗЛИКОВАЊЕ ОД ТЗВ. НЕПОСТОЈЕЋИХ УГОВОРА, ПОЈАМ НИШТАВИХ УГОВОРА И ИСТИЦАЊЕ НИШТАВОСТИ

Поништење уговора је начин престанка неважећег или непуноважног уговора због неког недостатка који је постојао још у тренутку закључења уговора. Код непуноважног уговора нису испуњени неки од законских захтева који условљавају пуноважан настанак и опстанак уговора (пословна способност уговорника, предмет, основ, сагласност воља или форма).

ЗОО у непуноважне уговоре убраја:

1) Ништаве (апсолутно ништаве)2) Рушљиве (релативно ништаве).

Уговор код којег постоји неспоразум о природи уговора, предмету или основу сматра се непостојећим јер у том случају уговор не настаје.

1.- Ништав је онај уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, под условом да циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или да закон у одређеном случају не прописује што друго.

ЗОО прописује да је ништав:

Уговор чији је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив

Уговор без основа или са недопуштеним основом Уговор правног лица који излази из оквира његове правне способности Уговор који није закључен у прописаној форми Зеленашки уговор.

Уговор може бити ништав:

1) У целини (пример, уговор закључен од стране потпуно пословно неспособног лица)

2) Може бити ништав и само један део уговора (пример, уговор закључен под неморалним условом, уговор код којег је уговорена већа камата од оне која је прописана). По правилу да се корисно штетним не квари, ништавост дела уговора не повлачи ништавост целог уговора.

У нашем праву се прописује да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост самог уговора ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен.

Уговор ће остати на снази чак иако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора, у случају кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње.

Ништав уговор не постаје пуноважан када узроци ништавости накнадно нестану (пример, кад оно што је било забрањено постане дозвољено или кад пословно неспособно лице постане пословно способно).

Ништавост се не отклања ни добровољним испуњењем уговора.

Ипак, ако је забрана која уговор чини ништавим била мањег значаја а уговор је извршен, ништавост се, у случају кад је забрана касније нестала не може истицати.

Може се оснажити и уговор који није закључен у прописаној форми ако његове стране у целини или у претежном делу испуне обавезе које су њиме преузеле, осим ако из циља због кога је форма прописана не произилази што друго.

Ништав уговор се не може накнадно оснажити (конвалидирати), али се зато може конвертовати, тј. претворити у други пуноважан уговор. Онда ће међу уговарачима важити тај други уговор ако су испуњена два услова:

1) Да је то у сагласности са циљем који су уговарачи имали у виду кад су уговор закључили

2) Да се може узети да би они закључили тај други уговор да су знали за ништавост свог уговора. (пример, ако се са закључењем уговора о уступању и расподели имовине за живота није сагласио неки од потомака такав уговор није пуноважан. Он се може претворити у уговор о поклону закључен са потомцима који су дали свој пристанак).

ЗОО предвиђа могућност конверзије ништавог уговора с тим што се појмом ништавог уговора обухватају и непостојећи уговори.

Ништав уговор не производи никаква правна дејства. За разлог ништавости је карактеристично да делује сам по себи (per se) То значи да се за наступање ништавости не захтева ни изјава ни изјава воље, ни тужба, ни пресуда. Може се подићи тужба ради утврђивања да је уговор ништав.

Ништавост је апсолутна јер важи за и против свакога. На ништавост се могу позивати стране уговорнице, њихови правни следбеници и свако заинтересовано лице, тј. свако треће лице на чији правни положај ништавост утиче.

Ништавост је установљена претежно у јавном интересу. Због тога суд на њу пази по службеној дужности, а право да тражи утврђивање ништавости има и јавни тужилац..

Право на истицање ништавости не гаси се протеком времена, што је у римском праву изражено максимом „што је у почетку било неваљало не може током времена постати ваљано.

65.- ПОСЛЕДИЦЕ УТВРЂИВАЊА НИШТАВОСТИ

За ништав уговор се каже да да правно уопште не постоји, односно да не производи никаква правна дејства. Он ипак може да произведе неке нежељене правне последице (одговорност за штету, примену правила о стицању без основа). Ова дејства не настају на основу таквог уговора већ поводом његовог поништења.

Ако су уговорне стране (обе или само једна) испуниле своје обавезе извршене чинидбе су без основа. Тада је свака уговорна страна дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора. Ако то није могуће или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа

накнада у новцу према ценама у време доношења судске одлуке ако закон не одређује што друго. Врши се дакле повраћај у пређашње стање или тзв. реституција.

Посебна правила предвиђају се за случај кад је уговор ништав зато што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. У том случају суд може:

1) Одбити у целини или делимично захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала (то је у складу са максимом „да се неће слушати онај ко наводи своју срамоту“), или

2) Одлучити да друга страна, оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште или боравиште.

Као правна последица ништавог уговора може се јавити и накнада штете. Уговарач који је крив за закључење ништавог уговора, одговоран је свом сауговарачу за штету коју трпи због ништавости уговора ако је овај био савестан, тј. ако није знао или према околностима није морао знати за постојање узрока ништавости.

66.- РУШЉИВИ УГОВОРИ – ПОЈАМ, ПОНИШТЕЊЕ, ОСНАЖЕЊЕ И ПОСЛЕДИЦЕ ПОНИШТЕЊА

Рушљиви су они уговори који производе правна дејства, али могу бити поништени на захтев овлашћених лица у законом предвиђеном рпку, а из разлога којима се вређају првенствено приватни интереси.

На основу захтева овлашћеног лица за поништај рушљивог уговора суд изриче поништење таквог уговора.

Разлози који уговор чине рушљивим су;

недостатак воље (битна заблуда, превара, претња) прекомерно оштећење ограничена пословна способност стране у уговору.

Право да захтева поништај рушљивог уговора имају:

1) Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена2) Њени наследници3) Трећа лица којима је то право у извесним случајевима признато (пример,

старалац малолетников, јавни правобранилац)4) Лица која имају интерес да се уговор поништи5) Сауговарач малолетног лица којег је овај лукавством уверио да је

пословно способан.

Последица поништења рушљивог уговора је укидање његове привремене важности и то ретроактивно. Узима се да је такав уговор од почетка био

ништав, односно да не производи правна дејства од момента његовог закључења (ex tunc).

Стране уговорнице могу се споразумети да поништени уговор неће производити правна дејства само за убудуће (ex nunc) а да се дејства која је уговор произвео до момента његовог поништења сматрају пуноважним.

Ако је на основу рушљивог уговора који је поништен нешто било испуњено може се тражити повраћај датог, односно, извршити враћање (restitutio in integrum). Ако то није могуће има се дати одговарајућа накнада у новцу и то према ценама у време враћања, односно доношења судске одлуке.

Поред обавезе враћања као последица поништења рушљивог уговора може се јавити и накнада штете. Уговарач на чијој је страни узрок рушљивости одговоран је свом сауговарачу за штету коју трпи због поништења уговора, ако овај није знао нити је морао знати за постојање узрока рушљивости уговора.

За штету насталу поништењем уговора одговорно је и ограничено пословно способно лице ако је лукавством уверило свог сауговарача да је пословно способно.

Право на поништај рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде. У сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора.

Ако се у предвиђеном року не захтева поништај рушљивог уговора наступа његова конвалидација, односно накнадно оснажење и уговор производи правна дејства од момента његовог закључења.

Конвалидација се може извршити и одрицањем (изричитим или прећутним) од права на поништај уговора од стране лица којима закон то право даје. Једанпут конвалидиран уговор постаје коначно пуноважан и он за уговорне стране производи правна дејства од момента његовог закључења. То значи да конвалидација има ретроактивно дејство.

67.- СЛУЧАЈНА НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ – ПОЈАМ, ВРСТЕ И ДЕЈСТВО

Немогућност испуњења је начин престанка облигација који настаје у случају кад испуњење дужникове обавезе постане немогуће услед околности због којих дужник не одговара.Ради се о околностима насталим после настанка облигације (накнадна немогућност)

То могу бити околности које онемогућавају испуњење обавезе у:

1) Физичком смислу (пример, уништи се аутомобил у судару), тзв. физичка немогућност,

2) Околности правне природе (пример, забрани се увоз ствари која је предмет уговора), тзв. правна немогућност.

Да би немогућност извршења довела до престанка облигације морају се испунити следећи услови:

1.- Накнадна немогућност, односно, да је немогућност наступила после настанка облигације. Ако су предмет обавезе ствари одређене по роду обавеза не престаје јер род не пропада. Изузетно, ако су предмет обавезе ствари одређене по роду које се имају узети из одређене масе тих ствари обавеза престаје кад пропадне цела та маса.

2.- Неодговорност дужника за насталу немогућност, што значи да то може бити само таква немогућност испуњења која је настала без дужникове кривице, тј. услед околности које дужник није могао спречити, отклонити или избећи.

3.- Дужник који није пао у доцњу. Ако је дужник пао у доцњу за коју одговара, он одговара за делимичну или потпуну немогућност испуњења и ако ту немогућност није скривио.

До престанка облигације због немогућности извршења долази само на захтев дужника који треба да докаже околности које искључују његову одговорност.

Ако је немогућност извршења потпуна облигација се гаси у потпуности. Код делимичне немогућности дужник се ослобађа обавезе у оном делу у коме је постала немогућа, али остаје у обавези у делу који је могуће испунити.

Престанак облигације услед немогућности извршења је коначан тако да не долази до оживљавања дужникове обавезе ако њено извршење касније постане могуће. Дужник одређене ствари који је ослобођен обавезе услед немогућности испуњења, дужан је да уступи повериоцу право које би имао према трећем лицу због настале немогућности.

68.- ПРОТЕК ВРЕМЕНА, ОТКАЗ И СМРТ ЈЕДНЕ СТРАНЕ

Протек времена јавља се као начин престанка трајних дуговинских односа. Ако је такав однос са одређеним роком трајања, он престаје кад рок истекне, осим кад је уговорено или законом одређено да се после истека рока дуговински однос продужава за неодређено време ако не буде благовремено отказан.

Ако код трајног дуговинског односа време његовог трајања није одређено свака страна може га прекинути отказом. Отказ мора бити достављен другој страни, с тим што се може дати у свако доба, само не у невреме.

Отказани дуговински однос не престаје аутоматски већ кад истекне отказни рок одређен уговором, а ако такав рок није одређен уговором однос престаје по истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примереног рока.

Стране могу уговорити да ће њихов дуговински однос престати самим достављањем отказа ако за одређени случај закон не наређује што друго.

Смрт није редован начин престанка обавезе, јер смрћу дужника или повериоца облигација не престаје већ прелази на њихове наследнике

Постоје облигације које се гасе смрћу дужника или повериоца. То су према ЗОО само оне облигације које су настале с обзиром на личне особине или способности стране. To je случај са уговором о делу, којим се познати сликар обавезао да изради портрет наручиоца, уговором о пуномоћству, уговором о ортаклуку и обавезом издржавања.

ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ ДРУГОМЕ

69.- ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ ДРУГОМЕ КАО ИЗВОР ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Проузроковање штете другоме је посебан извор облигација, код кога облигациони однос настаје из саме чињенице да је штета проузрокована другоме.

Субјекти тог односа су:

1) Штетник – лице које је штету проузроковало2) Оштећени – лице коме је штета проузрокована3) Одговорно лице – у одређеним случајевима, као лице које штету није

проузроковало, али за штету одговара.

Садржину овог извора облигација чини обавеза штетника да надокнади проузроковану штету, и право оштећеног да од њега захтева накнаду.

Да би се избегло проузроковање штете другоме, непходно је пажљиво понашање, што налажу моралне и правне норме. Постоји:

1.- Општа, апсолутна забрана проузроковања штете другоме која се изриче посредно, кроз наметање обавезе лицу које је штету проузроковало да је надокнади.

2.- Посебна, релативна забрана проузроковања штете другоме која се изриче како посредно, тако и непосредно, као у нашем праву.

Према ЗОО „свако је дужан да се уздржи од поступка којим се другом може проузроковати штета“.

70.- УГОВОРНА И НЕУГОВОРНА ОДГОВОРНОСТ – ТЕОРИЈСКЕ И ПРАКТИЧНЕ РАЗЛИКЕ

1.- Неуговорна одговорност настаје без посебног правног односа између штетника и оштећеног због повреде опште забране проузроковања штете другоме.

2.- Уговорна одговорност претпоставља постојање посебног правног односа између штетника и оштећеног и повреду посебне (релативне) забране прузроковања штете другоме.

Сличности између неуговорне и уговорне одговорности су што и једна и друга одговорност рађају обавезу накнаде штете.

Разлике између неуговорне и уговорне одговорности:

1.- Код неуговорне одговорности, једина и основна обавеза је накнада штете.

Код уговорне одговорности, основна дужникова обавеза је исплата дуга, а обавеза накнаде штете је секундарна обавеза коју дужник дугује поред основне обавезе, у случају да уопште не испуни своју обавезу, или своју обавезу не испуни онако како је преузео.

2.- Неуговорна одговорност је шира од уговорне одговорности у погледу субјекта. Код неоговорне одговорности одговарају за штету и лица која не поседују потпуну пословну способност, подстрекач и помагач а постоји и одговорност за другог.

3.- Неуговорна одговорност је шира од уговорне одговорности у погледу основа одговорности.

Код неуговорне одговорности одговара се и по основу кривице (за штету проузроковану својом радњом и у неким случајевима одговорности за радње другог) и без кривице ( за штету проузроковану употребом опасне ствари или обављањем опасне делатности)

Код уговорне одговорности одговара се по основу кривице.

4.- Неуговорна одговорност је регулисана прописима императивног карактера. Споразумом штетника и оштећеног не може се унапред искључити или ограничити

5.- Код неуговорне одговорности дугује се потпуна накнада штете.

Код уговорне одговорности дугује се предвидљива штета. Само у случају преваре или намерног неиспуњења или неиспуњења због крајње непажње, поверилац има право да захтева од дужника накнаду целокупне штете која је настала због повреде уговора.

6.- Код неуговорне одговорности застарелост почиње да тече од тренутка када оштећени сазна за штету и штетника.

Код уговорне одговорности застарелост почиње да тече од доспелости потраживања на наплату.

7.- Код неуговорне одговорности потраживање накнаде штете застарева у року од три године од дана кад је оштећени сазнао за штету и штетника, а крајњи рок застаревања је пет година од дана када је штета настала.

Код уговорне одговорности потраживање накнаде штете застарева за време одређено за застарелост те обавезе.

8.- Неуговорној одговорности се, према правилима из ЗОО, приписује општи карактер.(lex дeneralis).

Она се примењују и на уговорну одговорност ако не постоје посебна правила (lex specialis).

ОСНОВИ И УСЛОВИ ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ

71.- ОСНОВИ (ПОЈАМ И ВРСТЕ) И УСЛОВИ ОДГОВОРНОСТИ ЗБОГ ШТЕТЕ

Под основом одговорности подразумева се разлог због којег се одговара за штету, односно идеја која одговорност за штету разумно оправдава.

У савременом праву, грађанско-правна одговорност за штету се заснива на више основа одговорности. Основи одговорности су:

1) Кривица2) Створени ризик3) Правичност

Врсте грађанско-правне одговорности су:

Одговорност због кривице Одговорност због створеног ризика Одговорност због правичности

Услови одговорности су претпоставке, односно чињенице које морају бити испуњене да би неко био подвргнут грађанско-правној одговорности.

Врсте услова грађанско-правне одговорности су:

1) Општи, обавезни или стални услови, који се захтевају код свих врста одговорности, а у које спадају штета и узрочна веза између ње и штетникове радње.

2) Посебни или варијабилни услови који се захтевају код одређених врста одговорности а у које спадају кривица и противправност штетникове радње.

72.- ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ КРИВИЦЕ (СУБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ)

Кривица штетникова је најстарији и најјачи разлог грађанско-правне одговорности. Принцип одговорности по основу кривице или принцип субјективне одговорности, постао је суверен принцип грађанско-правне одговорности тек почетком 19 века.

У почетку се одговорност за штету заснивала на доказаној кривици штетниковој. Оштећени је требао да докаже да је штетник крив.

Само се уговорна одговорност заснивала на претпостављеној кривици. Међутим, становишта Грађанских законика неких бивших социјалистичких земаља, а самим тим и ЗОО је да се и неуговорна одговорност заснива на претпостављеној кривици.

По основу кривице се одговара у следећим случајевима:

За своје штетне радње У неким случајевима одговорности за штетне радње другог (одговорност

родитеља, односно старатеља малолетних лица старијих од 7 година) Код уговорне одговорности (кад дужник не испуни своју обавезу или

задоцни са њеним испуњењем).

73.- ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ СТВОРЕНОГ ИЛИ КОНТРОЛИСАНОГ РИЗИКА (ОБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ)

У условима велике техничке револуције кривица се показала као недовољан основ целокупне грађанско-правне одговорности. Тако је призната могућност да одговорност наступи и независно од кривице.

С обзиром да постоје два објективна услова – штета и узрочна веза, таква одговорност назива се објективном одговорношћу.

Суштина објективне одговорности није у томе да штетник одговара без кривице већ независно од кривице. Он је најчешће и крив за штету, али се његова одговорност не објашњава кривицом, већ његовом обавезом да сноси ризик штете.

За разлику од одговорности по основу кривице која у савременом праву представља основно правило, објективна одговорност чини изузетак.

Подручје објективне одговорности представљају:

Штете од опасних ствари и опасних делатности Други случајеви у којима се законом предвиђа да се одговара без обзира

на кривицу.

74.- ОДГОВОРНОСТ ПО ОСНОВУ ПРАВИЧНОСТИ

Правичност има улогу корективног основа одговорности, који долази до изражаја у оним случајевима накнаде штете који нису обухваћени ни кривицом штетниковом ни створеним ризиком.

С обзиром на то да ли је штета проузрокована противправном или правно допуштеном радњом, разликује се:

1.- Одговорност по основу правичности у ужем смислу која претпоставља штету проузроковану противправном радњом. Обухвата одговорност неодговорних лица за штету коју она проузрокују другом, као и одговорност родитеља малолетних штићеника који су способни за расуђивање.

2.- Одговорност по основу правичности у ширем смислу која подразумева штету проузроковану правно допуштеним поступцима које оштећени мора да трпи јер нема право на одбрану (нпр, лица чија су добра жртвована за заштиту јавног интереса – штете изазване у стању крајње нужде, услед експропријације и сл.).

Ту спада и штета коју неко трпи жртвујући добровољно неко своје добро да би отклонио опасност која прети другоме (нпр. да би избегао гажење детета, возач аутомобила скрене са пута).

ШТЕТА

75.- ШТЕТА – ПОЈАМ ШТЕТЕ И ВРСТЕ ШТЕТА

За настанак одговорности по основу кривице морају бити испуњени следећи услови:

1.- Обавезни услови (штета и узрочна веза)

2.- Варијабилни услови одговорности (кривица и противправност радње)

ЗОО не садржи потпуну дефиницују штете већ само одређује врсте штете, прописујући да је штета

умањење нечије имовине – обична штета

спречавање њеног повећавања – измакла корист

наношење другом физичког или психичког бола или страха – нематеријална штета.

Правна теорија се углавном бавила појмом имовинске штете која се дефинише као умањење нечије имовине.

У нашем праву појам штете обухвата уштрб, тј. умањење, како имовинских тако и неимовинских добара.

Под штетом у правном смислу подразумева се: „Сваки уштрб неког правно заштићеног добра, односно интереса, који настаје мимо воље погођеног лица и који је неко дужан да надокнади“.

Врсте штета су:

1) Материјална и нематеријална штета

2) Обична штета и измакла корист

3) Непосредна и посредна штета

4) Позитиван и негативан интерес

5) Предвидљива и непредвидљива штета.

76.- МАТЕРИЈАЛНА И НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА

С обзиром на карактер повређеног добра штета може бити:

1.- Материјална (имовинска) штета која представља повреду материјалних добара неког лица (нпр. оштећење или уништење нечије ствари, издаци проузроковани телесном повредом, оштећењем здравља или смрћу неког лица). Она се тиче онога што оштећени има.

2.- Нематеријална (неимовинска, морална) штета представља повреду личних добара неког лица (пр. повреда нечије слободе, части, угледа, наношење некоме физичких или душевних болова или страха). Она се тиче онога што оштећени јесте.

77.- СТВАРНА ШТЕТА И ИЗМАКЛА ДОБИТ

1.- Стварна, обична или позитивна штета представља повреду нечега што већ постоји тј. повреду имовине, права и личности некога (нпр. оштећење или уништење ствари, трошкови за отклањање штетних последица по своја материјална добра или личност – као што су трошкови лечења)

2.- Измакла корист, измакла добит или негативна штета је штета коју неко трпи зато што је туђом противправном радњом спречен да стекне одређену имовинску корист (нпр. зарада коју је такси возач изгубио за време док није могао да ради због поправке аутомобила који је оштећен кривицом штетниковом).

Према ЗОО, то је „добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем“.

При оцени висине измакле користи није меродавно оно што оштећени очекује, него објективна могућност стицања добити.

78.- ПОЗИТИВНИ И НЕГАТИВНИ ИНТЕРЕС

1.- Позитиван интерес (штета због неиспуњења) је губитак који настаје због неиспуњења или рђавог испуњења уговорне обавезе.

Накнадом ове штете, оштећени треба да се доведе у имовинско стање у коме би се налазио да је уговор извршен како је договорено.

2.- Негативан интерес (штета због поверења) је губитак који је неко претрпео услед веровања у туђу изјаву воље, односно у остварење уговора.

Накнадом ове штете, оштећени треба да се доведе у имовинско стање, у коме би се налазио да није веровао у одређену изјаву воље или остварење уговора.

79.- ПРЕДВИДЉИВА И НЕПРЕДВИДЉИВА ШТЕТА

1.- Предвидљива је она штета коју је дужник (штетник) у време закључења уговора морао предвидети као могућу последицу повреде уговора, а с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате.

2.- Непредвидљива је она штета коју штетник није морао предвидети у време закључења уговора.

Ова подела долази до изражаја код уговорне одговорности, јер код такве одговорности дужник одговара само за предвидљиву штету.У случају преваре или намерног неиспуњења, као и неиспуњења због крајње непажње, дужник, и код уговорне одговорности дугује потпуну накнаду штете.

Предвидљива штета долази до изражаја и код одговорности произвођача ствари са недостатком, као и код одговорности због ускраћивања неопходне помоћи.

УЗРОЧНА ВЕЗА

80.- УЗРОЧНА ВЕЗА – ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ

Под узрочном везом или односом каузалности подразумева се однос између две појаве од којих је једна условљена другом.

Такав однос треба да постоји између противправне радње штетникове и настале штете, где је противправна радња узрок штете а штета се јавља као последица противправне радње.

Терет доказа да је штетник проузроковао штету је на оштећеном. Ако се ради о штети која је настала у вези са опасном ствари или опасном делатношћу постоји законска претпоставка да штета потиче од те ствари, односно делатности, осим ако се не докаже да оне нису биле узрок штете.

Узрочном везом баве се правна теорија и природне науке.

81.- ТЕОРИЈЕ О УЗРОЧНОЈ ВЕЗИ

Најчешче се помињу теорије о узрочној вези:

1) Теорија услова

2) Теорија непосредног и посредног проузроковања

3) Теорија адекватне узрочности

1.- Теорија услова (еквивалентности) појам узрока схвата веома широко. Према овој теорији узрок је свака од више чињеница чији је стицај дао одређену укупну штету. Сви појединачни услови имају једнаку вредност. Изостанак било ког услова водио би изостанку последице. То се постиже у поступку хипотетичке елиминације. Цео ток ствари се посматра уназад, и то тако, као да штетна радња није ни извршена (пример – кројач који није сашио одело у року, па је оштећени због одлагања пута, доживео прелом ноге и претрпео штету. Кројач је дужан да надокнади штету због доцње и трошкова лечења)

2.- Теорија непосредног и посредног проузроковања, по којој, из низа догађаја који су претходили штети треба издвојити оне који су јој временски ближи. То су непосредни догађаји и сматрају се значајнијим. (пример – продата болесна животиња, ускед које су угинуле друге животиње и немогућност обраде земљишта. Не плаћа накнаду за необрађено земљиште).

3.- Теорија адекватне узрочности је најзначајнија а прихваћена је и у нашем праву

Према тој теорији узроком штете сматра се само онај догађај чијем редовном дејству одговара конкретна штета, тј. који је адекватан штети. Ова теорија је сувише субјективистичка јер тражи од суда да процењује да ли је узрочна веза типична или нетипична. Не води рачуна о околностима конкретног случаја, него се ослања на неке унапред одређене узроке. (пример – пас уједе за панталоне пролазника, овај се баци каменом на њега и разбије стакло оближње куће. Власник пса не одговара за разбијено стакло.

82.- НЕЧИЊЕЊЕ КАО УЗРОК ШТЕТЕ

У правном смислу се и нечињење, тј. нерадња или пропуштање може сматрати узроком штете.

Има значај узрока штете само ако су испуњени одређени услови:

1.- Да је лице о чујем је нечињењу реч било дужно да отклони штету одговарајућом радњом, а било је у обавези да то учини по закону, обичају или уговору.

2.- Да је то лице било у могућности да одговарајућим чињењем спречи штету или да је бар умањи.

83.- КОНКУРЕНЦИЈА УЗРОКА (НЕ)

КРИВИЦА

84.- КРИВИЦА - ПОЈАМ

Кривица представља противправно понашање штетниково и представља субјективни услов имовинске одговорности. Кривица је психички однос извршиоца противправне радње према тој радњи и према штети као њехој последици.

Радња којом је штета проузрокована може се уписати у кривицу само лицу које је способно за расуђивање. То је оно лице које је у стању да разумно поступа и да схвати значај својих поступака.

Лица неспособна за расуђивање не могу бити проглашена кривим за своје радње, а самим тим ни одговорна за проузроковану штету.

Нису способни за расуђивање:

1) Малолетници до навршене седме године живота

2) Малолетници између седме и четрнаесте године, осим ако се докаже да су при проузроковању штете били способни за расуђивање.

3) Пунолетна лица која су душевно болесна или заосталог умног развоја.

4) Малолетници који су навршили 14 година су способни за расуђивање, а одговарају према општим правилима одговорности за штету.

85.- ОБЛИЦИ КРИВИЦЕ – УМИШЉАЈ И НЕХАТ

Разликују се два облика кривице:

1) Умишљај, и

2) Нехат.

Одговорност за умишљајну кривицу је строжа. Исто тако, одговорност за нехатно изазвану штету може се уговором искључити.

1.- Умишљај (dolus) је врста теже кривице која се још назива зла немера или проста намера. Постоји кад лице штетно и вољно причињава штету другоме.

2.- Нехат или непажња (culpa) је врста блаже кривице у поређењеу са умишљајем. Онај ко нехатно наноси штету другоме чини то без властитог хтења. Нехатно понашање није случајно него скривљено. Непажња постоји увек кад неко проузрокује штету зато што није био пажљив онолико колико је требало да буде према просечном стандарду пажње.

Код уговорне одговорности, објективно мерило произилази из одредбе којом се од уговорника тражи да се један према другом односе с пажњом „доброг домаћина“, „доброг привредника“ и „доброг стручњака“

ЗОО познаје три степена нехата:

1.- Груба или крајња непажња постоји у случају кад се занемарују најелементарнији захтеви опрезности. Код нас се обично каже да је грубо непажљив онај ко се не понаша ни као иоле пажљив човек.

2.- Обична или проста непажња је онај степен нехата који је мањи од просечне пажње (пажња „доброг привредника“, „доброг домаћина“ или „доброг стручњака“)

Практични значај разликовања између обичне и грубе непажње огледа се у томе:

што се одговорност за грубу непажњу изједначује са одговорношћу за умишљајно изазвану штету,

што неки дужници (пример, поклонодавац, послугодавац) одговарају само за штету проузроковану намерно или грубом непажњом.

3.- Пажња која се показује у сопственим пословима.- Од лица која другоме чине бесплатну услугу (пример, оставопримци), захтева се да се према добрима примаоца услуге односе с пажњом коју поклањају сопственим пословима, што није објективно, већ субјективно мерило за непажњу.

ПРОТИВПРАВНОСТ ШТЕТНЕ РАДЊЕ

86.- ПРОТИВПРАВНОСТ ШТЕТНЕ РАДЊЕ

Противправност у облигационом праву означава понашање којим се крше норме које директно или индиректно треба да спрече наношење штете другоме.

Противправне радње су:

Радње којима се крше правне забране и заповести

Радње којима се вређа јавни поредак и морал друштва

Радње које су противне правилима умешности одређеног позива (пример, лекарске струке).

Противправност се најчешће подудара са повредом нечијег субјективног права или правно заштићеног интереса.

ЗОО је на становишту да је противправна радња обухваћена самим појмом кривице, па због тога изричито не предвиђа да је противправност један од услова грађанскоправне одговорности..

У правној теорији преовлађује став да је противправност штетне радње посебан услов грађанскоправне одговорности и да је потребно раздвојити противправност од кривице.

У прилог томе иду одредбе ЗОО које се односе на накнаду штете проузроковане у нужној одбрани, стању крајње нужде, дозвољене самопомоћи и са пристанком оштећеног, које представљају чињенице које искључују противправност штетне радње.

87.- ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ ИСКЉУЧУЈУ ПРОТИВПРАВНОСТ ШТЕТНЕ РАДЊЕ

Чињенице које искључују противправност штетне радње искључују истовремено и кривицу јер је противправност штетне радње претпоставка кривице.

У чињенице које искључују противправност штетне радње спадају:

1) Вршење јавне дужности

2) Вршење права

3) Пристанак оштећеног

4) Нужна одбрана

5) Стање нужде

6) Дозвољена самопомоћ

1.- Вршење јавне дужности, односно радња лица које врши јавну (службену) дужност која му је поверена није противправна, ни кад је њоме проузрокована штета другоме, уколико не излази из оквира својих овлашћења (пример, штета коју проузрокује полицајац при успостављању нарушеног јавног реда и мира)

88.- ПРИСТАНАК ОШТЕЋЕНОГ

ЗОО предвиђа, „ко на своју штету дозволи другоме предузимање неке радње, не може од њега захтевати накнаду штете проузроковане том радњом“.

Да би пристанак оштећеног могао да искључи противправност штетне радње потребно је да су испуњени следећи услови:

1.- Пристанак треба да потиче од стране пословно способног лица јер је то један вид располагања правом на накнаду штете, односно одрицање унапред од тог права, на шта је овлашћено само пословно способно лице.

2.- Пристанак треба да је дат пре него што је предузета штетна радња. Ако оштећени пристане на радњу после предузете штетне радње, тај накнадни пристанак нема ретроактивно дејство, тако да предузета штетна радња остаје противправна. Међутим, ако нема дејство пристанка, накнадна сагласност може имати дејство опроштаја дуга.

3.- Пристанак се може дати само за штету која није проузрокована радњом која је законом забрањена. Изричито се предвиђа да је ништава изјава оштећеника којом је пристао да му се учини штета радњом која је законом забрањена.

89.- НУЖНА ОДБРАНА

Нужна је она одбрана која је неопходна за одбрану од туђег истовременог и противправног напада који бранилац није скривио.

Напад треба да буде противправан, што значи да потиче од човека и да је истовремен, тј. да је већ почео и да још траје.

Није неопходно да напад буде уперен на правно добро браниоца јер је допуштена и одбрана туђих правних добара (пример, нужна помоћ)

Радња којом се другом нанесе штета у нужној одбрани нема обележје противправности, па не повлачи одговорност за проузроковану штету, осим у случају прекорачења нужне одбране.

То значи да нужна одбрана мора бити сразмерна нападу коме се супротставља. Противправност радње браниоца искључена је само у односу на нападача, али не и у односу на треће лице.

90.- СТАЊЕ КРАЈЊЕ НУЖДЕ

Под стањем крајње нужде подразумева се опасност из које се нечије правно заштићено добро не може друкчије спасти, осим повредом правно заштићеног добра неког другог.

Стање нужде одликује:

1) Да се угрожено правно добро може спасити само по цену да се повреди туђе правно добро

2) Таква повреда дозвољена је само ако је вредност спасеног добра несразмерно већа од оног које се жртвује. Лична добра човекова су вреднија од имовинских.

Према ЗОО, штета проузрокована у стању нужде се начелно надокнађује..Оштећени може захтевати накнаду:

1.- Од лица које је криво за настанак опасности штете, или,

2.- Од лица од којих је штета отклоњена, али не више од користи коју су имала од тога.

Право на накнаду штете признаје се и лицу које претрпи штету, отклањајући од другог опасност штете.

91.- ДОЗВОЉЕНА САМОПОМОЋ

Под дозвољеном самопомоћи подразумева се право сваког лица да, под одређеним условима, жртвује дужниково добро, да би отклонио повреду права које има према дужнику.

У том случају је искључена противправност штетне радње. Онај ко је у стању дозвољене самопомоћи проузроковао штету лицу које је изазвало потребу самопомоћи, није дужан да је надокнади.

Да би самопомоћ била допуштена потребно је да се испуне следећи услови:

1) Да непосредно прети опасност по право неког лица

2) Да је заштита права којој се прибегава нужна

3) Да начин отклањања повреде права треба да одговара приликама у којима настаје опасност.

Пример, дозвољена самопомоћ постоји кад оштећени одузме кључеве аутомобила, или пробуши гуму на возилу да би спречио дужниково бекство, као и случај кад оштећени задржи туђу животињу која му је проузроковала штету.

92.- КОРИШЋЕЊЕ СВОЈИМ ПРАВОМ

Вршење права у границама које су одређене законом није противправно ни када се њиме проузрокује штета другоме.

Још у римском праву је формулисан принцип „да онај ко вршењем свога права другоме нанесе штету није дужан да је надокнади“.

У модерним правима се увиђа да је свачије субјективно право ограничено субјективним правом неког другог тако да се при његовом вршењу не смеју прекорачити одређене границе.

Прекорачење тих граница се сматра злоупотребом права. То значи, да се онај, ко злоупотребом свог субјективног права проузрокује штету другоме не ослобађа одговорности, већ дугује накнаду проузроковане штете.

И ЗОО садржи начело забране злоупотребе права. Није усвојена субјективна већ објективна теорија злоупотребе права:

„Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено или признато“.

93.- СЛУЧАЈ (CASUS) - ПОЈАМ И ПРАВНИ ЗНАЧАЈ

У обичном говору појам ,,случај’’ употребљава се у вишеструком значењу:

за догађаје који уопште нису предодређени слободном људском вољом (пример, налаз неке ствари која више није тражена ),

за догађаје који нису били циљ одређене вољне одлуке (пример, неко гађајући у пса погоди прозор ).

Значење речи ,,случај’’ у грађанском праву не подудара се са филозофским појмом случајности.

а) Случајност у филозофском смислу означава одсуство неопходне узрочне везе између две појаве.

б) Правни појам случаја односи се на кривицу. ,,Случај” у облигационом праву означава одсуство кривице и извршиоца противправне радње којом је шета изазвана. У питању је узрок штете који није скривио ни оштећени ни неко други, дакле, нешто што је од циља независно.

Случајни су они догађаји који не зависе од слободне људске воље. Зато се и каже да случај представља негацију кривице.

Случај може бити:

неки природни догађај (пример, поплава ) људска радња за коју извршилац није одговоран (пример, радња

неразумног малолетника ).

За право је случај од значаја као узрок који искључује одговорност. Могућа је само одговорност без кривице (објективна одговорност). Уколико нема места објективној одговорности, штету од случаја сноси сам оштећени.

Постоје и изузеци:

уговором се мозе одредити и појачана одговорност, тако да она обухвати и случајне штете, осим ако би то било противно начелу савесности и поштења.

Закон прописује одговорност за случајне штете у извесним областима (пример, одговорност угоститеља за ствари свога госта, одговорност за штету од опасних ствари, односно опасних делатности ).

Закон налаже одговорност и за тзв. мешовити случај, тј. случај чије је штетно деловање скривљено од некога. (пример, дужник у доцњи одговара повериоцу и за случајну пропаст дуговане ствари, уколико не докаже да би она случајно пропала и да је обавезу на време испунио.).

Одговорност за случај могућа је и када дужник конкурише са људском радњом у наношењу штете. Ако у изазивању штете учествују, у исти мах, људска радња природни догађај, а њихов утицај није могуће раздвојити, тада се људска радња сматра јединим узроком штете.

94.- ВИША СИЛА (VIS MAIOR) – ПОЈАМ ОБЕЛЕЖЈА И ПРАВНИ ЗНАЧАЈ

Виша сила је квалификован случај, односно догађаји који су:

1) Изванредни

2) Неизбежни

3) Спољни.

1.- Изванредни су они догађаји са којима се није могло рачунати зато што нису учестали. Такав догађај мора бити веома изузетан, тако да га није могао предвидети ни веома пажљив човек.

2.- Неизбежни, неотклоњиви су они догађаји који нису могли бити спречени нити учињени нешкодљивим.

3.- Спољни догађаји су они догађаји који нису повезани са делатносшћу лица од којег је штета потекла.

Виша сила искључује одговорност. Штету која је резултат више силе сноси сам оштећени

Само изузетно може неко други за њу одговарати:

Кад се једна страна уговорница на то унапред обавезала

За штету од ваздухоплова

У питању пропасти ствари која је од имаоца одузета на недозвољен начин.

До искључења одговорности долази у оној мери у којој је дотична штета заиста условљена вишом силом

Одговорност неће изостати у случају ако би штетне последице наступиле и без догађаја који има обележја више силе.

95.- КРИВИЦА ОШТЕЋЕНОГ - ПОЈАМ И ПРАВНИ ЗНАЧАЈ

96.- СПОРАЗУМНО ИСКЉУЧЕЊЕ И ОГРАНИЧЕЊЕ ОДГОВОРНОСТИ

ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГ

97.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГ – ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

Под одговорношћу за другог подразумева се таква одговорност код које једно лице одговара за штету коју проузрокује друго лице.

Код ове одговорности учесници облигационог односа су:

1) Штетник

2) Оштећени

3) Одговорно лице, као лице које штету није проузроковало аили за штету одговара.

Одговорност за другог оправдава се односом између штетника и одговорног лица, као однос зависности и подређености, односно однос из којег произилази нека обавеза за треће лице коју оно занемарује.

Одговорност за другог предвиђа се и у интересу оштећеног, јер му се омогућује да наплати штету која му је проузрокована.

ЗОО регулише:

1.- Одговорност за душевно болесне и заостале у умном развоју, као и одговорност за малолетнике,

2.- Одговорност предузећа и других правних лица према трећем.

98.- ОДГОВОРНОСТ ЗА МАЛОЛЕТНА ЛИЦА

Малолетници обично нису способни за расуђивање тако да не могу да одговарају за штету коју проузрокују.. За штету коју проузрокују малолетници одговарају она лица која су вршила надзор над малолетницима и која су била у стању да утичу на њихово понашање. У та лица спадају:

1) Родитељи, односно, стараоци малолетних лица

2) Друга лица под чијим је надзором био малолетник у време кад је штету проузроковао (школа, интернат)

Одговорност родитеља и другог лица за малолетника:

А.- За штету коју проузрокује малолетник до навршене седме године, родитељи одговарају без обзира на кривицу.

Они се могу ослободити одговорности у случајевима:

Ако постоје разлози који искључују одговорност без обзира на кривицу

Кад је штета настала док је дете било поверено другом лицу и ако за њу одговара то лице,

Б.- За штету коју проузрокује малолетник који је навршио седам година, родитељи одговарају по основу претпостављене кривице, тј. ако не докажу да је штета настала без њихове кривице. Ова одговорност постоји све док малолетник не достигне пунолетство.

Одговорност родитеља за своју малолетну децу објашњава се тиме што су они занемарили обавезу надзора и старања о деци. Ову обавезу имају оба родитеља, па су солидарно одговорни за штету коју њихово дете проузрокује другоме. У случају кад родитељи живе одвојено, одговоран је само родитељ код кога се дете налази, или, коме је поверено у време проузроковања штете.

Душевно болесно лице, односно лице заосталог умног развоја, одговорно је за штету коју проузрокује за време тзв. „светлих тренутака“, а може бити обавезано да надокнади штету и по основу правичности.

99.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ДУШЕВНО БОЛЕСНА ЛИЦА И ЛИЦА ЗАОСТАЛОГ УМНОГ РАЗВОЈА (НЕ)

100.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОМОЋНИКЕ (НЕ)

101.- ОДГОВОРНОСТ ПОСЛОДАВЦА ЗА ЗАПОСЛЕНЕ

За штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговорно је предузеће у којем је запослени радио у тренутку проузроковања штете.

За настанак ове одговорности предузећа морају бити испуњени следећи услови:

1.- Да је штету проузроковао запослени предузећа, тј. лице које је засновало радни однос са предузећем

2.- Да је штета проузрокована трећем лицу (то могу бити појединци – лица ван предузећа и остали радници предузећа, или правна лица а не и само предузеће)

3.- Да је штета проузрокована у раду или у вези са радом, тј. за време радног времена, на радном месту и у делокругу послова који су поверени запосленом.

Основ одговорности.- Одговорност предузећа је субјективна и заснована је на претпостављеној кривици запосленог. Може се ослободити одговорности „само ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало“.

Оштећеном у првом реду одговара предузеће. Он има право да захтева накнаду штете и непосредно од запосленог ако је запослени штету проузроковао намерно. У том случају предузеће и запослени одговарају оштећеном солидарно.

Предузеће које је исплатило накнаду оштећеном има право регреса према запосленом само у случају кад је запослени проузроковао штету намерно или крајњом непажњом.. То право је регулисано Законом о раду.

На исти начин се регулише и одговорност осталих послодаваца. Право послодавца према запосленом на регрес застарева у року од 6 месеци од дана исплаћене накнаде штете.

102.- ОДГОВОРНОСТ ПРАВНОГ ЛИЦА ЗА ШТЕТУ КОЈУ ПРОУЗРОКУЈЕ ЊЕГОВ ОРГАН

Правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу, или у вези са вршењем својих функција.

Да би правно лице било одговорно за штету коју проузрокује његов орган неопходно је да се испуне два услова:

1.- Да је штету проузроковао орган правног лица (инокосни или колегијални), при чему то својство може имати само онај ко је прописно изабран или постављен, без обзира да ли је, као такав, уписан у неки регистар.

2.- Да је орган проузроковао штету у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

Правно лице неће одговарати у следећим случајевима:

1.- За штету коју проузрокује лице које нема својство органа (пример, узурпатор)

2.- За штету коју његов орган проузрокује ван своје функције органа (пример, директор на излету за време викенда службеним колима повреди пешака)

Основ одговорности.- За штету коју његов орган проузрокује трећим лицима правно лице одговара објективно, тј, без обзира на своју кривицу.

Правно лице које је исплатило накнаду оштећеном, има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом. То право застарева у року од 6 месеци од дана исплаћене накнаде штете.

103.- ПОЈАМ ОПАСНЕ СТВАРИ И ОПАСНЕ ДЕЛАТНОСТИ

Ова врста одговорности настала је у 19. веку са техничком револуцијом. Примена нових техничких проналазака изазива честе штете, кривица се показала као недовољна за заштиту оштећених лица, па се уводи одговорност за штету која постоји независно од кривице.

ЗОО предвиђа одговорност која постоји без обзира на кривицу путем једне генералне клаузуле о одговорности за штету проузроковану употребом опасних ствари или обављањем опасних делатности.

1.- Опасна ствар је она ствар чији положај, употреба, особине или само постојање, прете да наступи прекомерна опасност штете.

Од таквих ствари се не може избећи ризик штете ни при највећој могућој пажњи. Појам опасне ствари је један правни стандард и немогуће је сачинити један потпун списак опасних ствари.

2.- Опасна делатност је свака делатност човекова од које прети прекомерна опасност штете.

104.- ОПШТА ПРАВИЛА ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ОПАСНОМ СТВАРИ И ОПАСНОМ ДЕЛАТНОШЋУ – УСЛОВИ ОДГОВОРНОСИ И ОДГОВОРНА ЛИЦА

Одговорност за опасне ствари и опасне делатности не заснива се на кривици, већ на створеном ризику.

То је објективна одговорност за чији настанак су потребна два услова објективне природе:

1) Штета

2) Узрочна веза између употребе опасне ствари, односно, обављања опасне делатнсоти..

Оштећени треба да докаже постојање штете и да је штета настала у вези са опасном ствари односно делатношћу. Оштећени не мора да докаже да је опасна ствар, односно делатност узрок штете, јер постоји законска претпоставка да штета настала са опасном ствари, односно опасном делатносшћу потиче од те ствари, односно делатности.

Одговорна лица.-

1.- Правило је да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њоме бави.

2.- Противправни држалац ствари:

Ако је имаоцу одузета опасна ствар мимо његовог знања и воље, за штету која од ње потиче не одговара он него онај који му је одузео опасну ствар

Ако је ималац својом кривицом омогућио противправном држаоцу да дође у посед опасне ствари, онда и он одговара солидарно са противправним држаоцем (пример, оставио је кључеве у незакључаном аутомобилу)

3.- Лице у служби имаоца:

За штету коју опасна ствар проузрокује док се налазила под контролом или надзором запосленог, коме је ималац поверио ствар да је употребљава или чува, одговара ималац опасне ствари.

Поред имаоца, и лице у његовој служби може одговарати оштећеном само ако му је штету проузроковало намерно

Кад запослени проузрокује штету неовлашћеном употребом опасне ствари коју му је поверио ималац, он одговара за ту штету само ако је крив. Солидарно с њим одговара и ималац опасне ствари, с тим, што му припада право на регрес.

4.- Предаја ствари трећем лицу.- Ималац може поверити опасну ствар:

Лицу ради њене употребе (закупцу, послугопримцу)

Лицу без овлашћења да је употребљава (мајстору ради оправке).

Та лица су овлашћени држаоци опасне ствари.

а) Овлашћена лица одговарају за штету коју опасна ствар изазове док је под њиховом контролом без обзира на кривицу

б) Поред овлашћеног држаоца одговараће солидарно и ималац ствари ако је штета произашла из неке скривене мане или скривеног својства ствари на које ималац није скренуо пажњу држаоцу, а ималац је знао за њих или је морао знати.

Овлашћени држалац који је исплатио накнаду оштећенику, има право да од имаоца захтева цео њен износ.

в) У случају кад ималац повери опасну ствар лицу које није оспособљено или није овлашћено да њоме рукује, он је искључиво одговоран за штету од те ствари.

105.- ОКОЛНОСТИ КОЈЕ ИСКЉУЧУЈУ ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ОПАСНОМ СТВАРИ И ОПАСНОМ ДЕЛАТНОШЋУ

Ималац, односно држалац, може се ослободити одговорности за штету од опасне ствари под одређеним околностима. То су:

1) Виша сила

2) Радња оштећеног

3) Радња трећег лица

1.- Виша сила.- Ималац опасне ствари ослобађа се одговорности ако штета потиче од неког узрока који се налазио ван ствари чије се дејство није могло предвидети, ни избећи ни отклонити.

2.- Радња оштећеног:

Ималац се ослобађа одговорности за штету од опасне ствари, ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника коју он није могао предвидети, и чије последице није могао избећи или отклонити.

Ималац се у потпуности ослобађа одговорности због радње оштећеног, само ако је она искључиви узрок штете. Ако је оштећени само делимично допринео настанку штете, ималац се ослобађа одговорности делимично, тј. сразмерно.

3.- Радња трећег лица:

Ималац се ослобађа одговорности за штету од опасне ствари ако докаже да је штета настала искључиво радњом трећег лица коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити. Радња трећег лица за имаоца опасне ствари мора имати својство више силе.

Радња трећег лица која је само делимични узрок штете, не доводи до умањења одговорности имаоца опасне ствари. У том случају треће лице

одговара оштећенику солидарно са имаоцем опасне ствари, а дужно је да сноси накнаду сразмерно тежини своје кривице.

106.- ОДГОВОРНОСТ У СЛУЧАЈУ УДЕСА ИЗАЗВАНОГ МОТОРНИМ ВОЗИЛОМ У ПОКРЕТУ

У случају удеса моторних возила у покрету до којег обично долази приликом судара два или више возила, али је он могућ и без судара, штету трпе:

1) Имаоци возила

2) Трећа лица (путници у возилу и пешаци)

У том случају предвиђају се две врсте одговорности:

1.- Међусобна одговорност имаоца на коју се примењују правила о одговорности по основу кривице, иако се ради о штети проузрокованој опасним стварима:

Ако је до штете дошло искључиво кривицом једног имаоца, он сноси своју штету и дугује накнаду штете коју је проузроковао другом имаоцу

У случају обостране кривице сваки ималац одговара за укупну штету коју су они претрпели, сразмерно степену своје кривице

Ако нема кривице ни једног од њих, имаоци одговарају на равне делове, уколико разлози правичности не захтевају нешто друго.

2.- Одговорност имаоца према трећим лицима је солидарна и имаоци возила која су учествовала у удесу одговарају независно од кривице..

То значи да се оштећеном признаје право да захтева пуну накнаду од сваког имаоца, а ови имају право регреса један од другог.

107.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ УЗРОКУЈЕ СТВАР С НЕДОСТАТКОМ

То је одговорност за штету од ствари са недостатком сваког лица које стави у промет неку ствар коју је произвео, а која због неког недостатка за који он није знао, представља опасност штете за лица или ствари.

Услови за ову врсту одговорноси су:

1) Оштећени треба да докаже да је претрпео штету

2) Да је производ имао недостатак

3) Да постоји узрочна веза између производа с недостатком и претрпљене штете.

А.- Производ је покретна ствар, одвојена или уграђена у другу покретну или непокретну ствар, као и свака произведена или сакупљена енергија за давање светлости, топлоте или кретања

Нису производ: ствари с недостатком, основни пољопривредни производи (из земљишта, сточарства и рибарства)

Ствар има недостатак кад од ње прети прекомерна опасност штете по људе и друге ствари. Производ може бити опасан и кад поседује уобичајена својства, али му недостаје упутство за употребу, упозорење на опасна својства или безбедна амбалажа.

Б.- Штета од производа с недостатком је секундарна или посредна штета. То није штета због мане него од мане

Обухвата штету коју трпи купац, односно корисникм производа с недостатком, као и било које треће лице које се нађе у његовој близини

Према ЗОПСН, то је штета проузрокована смрћу или телесним повредама, и штета настала уништењем или оштећењем неког дела имовине, под условом да се он уобичајено користи за личну употребу или потрошњу и да га је оштећени у ту сврху користио.

В.- Стављање ствари у промет.- Одговорност произвођача ствари с недостатком је могућа само ако ствар стави у промет, кад произвођач пренесе другом власт да њоме располаже или кад је пошаље потрошачу. За производе који се налазе на тржишту важи претпоставка да су стављени у промет.

Одговорна лица:

1.- Одговорност за штету од ствари са недостатком сноси њен произвођач. Под произвођачем се сматра:

Лице које производи готове производе, сировине и саставне делове,

Лице које се представља као произвођач стављањем свог имена или заштитног знака на производ (тзв. квазипроизвођач)

Лице које увози производ намењен продаји (увозник)

2.- Ако производ не садржи податке о произвођачу, продавац има положај произвођача, осим ако у разумном року не обавести оштећеног о идентитету произвођача.

3.- Ако увозни производ не садржи податке о увознику, продавац има положај произвођача иако производ садржи податке о произвођачу.

4.- За штету од ствари са недостатком одговара купцу и продавац ствари и то солидарно са њеним произвођачем

Основ одговорности:

А.- Произвођач одговара без обзира на кривицу за штете које су последице недостатака у конструкцији или изради ствари јер такве ствари имају статус опасне ствари

Б.- Произвођач опасне ствари се може ослободити одговорности ако докаже:

да није ставио ствар у промет

да недостатак вероватно није постојао у време када је ставио ствар у промет или да се појавио касније

да он није произвео производ намењен за продају и да производ није произведен у оквиру његове редовне делатности

да је недостатак настао услед усаглашавања својства производа са прописаним нормама.

В.- Одговорност за штете услед индустријског недостатка или несигурне амбалаже заснива се на кривици, с тим што је ограничена само на предвидљиве штете

Г.- Одговорност продавца ствари с недостатком заснива се на кривици, тако да се он ослобађа одговорности ако докаже да није могао установити да ствар има недостатак или особину која је чини опасном.

Застарелост потраживања накнаде штете

Захтев за накнаду штете од производа са недостатком застарева за време које је потребно за застарелост потраживања накнаде штете:

1) За три године од када је оштећени сазнао за штету и идентитет произвођача

2) У сваком случају, за пет година од штетног догађаја, а према ЗОПСН, за 10 година од дана када је произвођач ставио у промет производ са недостатком

108.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ ЈЕ ИЗАЗВАЛА ЖИВОТИЊА

Наши судови стоје на становишту да су све животиње "живе опасне ствари" и да је одговорност за штету коју оне узрокују објективна.

За штету коју нанесе животиња одговара њен ималац. Не одговара за штету ако је животињу поверио на чување или старање лицима и установама које се баве примањем животиња на чување и старање.. Уместо њега одговарају та лица и установе. Поред њих може одговарати и ималац ако је штета произишла из неке мане или својства животиње на која им он није скренуо пажњу.

Лица која су противправно и насилно лишила имаоца државине животиње, за штету коју животиња проузрокује одговорна су та лица.

За штету коју проузрокују заштићене дивље животиње важе посебна правила о одговорности:

За штету коју узрокују животиње заштићене ловостајем, одговара корисник ловишта, тј. предузеће или ловачко удружење коме је ловиште дато на газдовање.

Ако је штету изазвала животиња за коју је прописана трајна забрана лова, одговорност пада на Републику Србију.

У оба случаја оштећени има право на обештећење само под условом да је предузео прописане мере ѕа спречавање штете од дивљачи. Захтев за надокнаду штете оштећени треба да поднесе у року од три дана од дана сазнања за штету, а најкасније у року од месец дана од дана настанка штете.

109.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ ЈЕ ИЗАЗВАЛА ГРАЂЕВИНА

Појам грађевине схвата се данас веома широко јер се под њега подводе сва постројења везана за земљу, под условом да их је подигла или барем уобличила људска рука.

Што се тиче основа одговорности за штету узроковану грађевином, о томе правни системи европских земаља немају једнако гледиште.

а) Швајцарски ЗОО стоји на становишту да та одговорност не зависи од кривице, него се темељи искључиво на недостацима грађевине.

Швајцарско право изазивање штете не условљава рушењем грађевине или одвајањем њених делова. Битно је да је штета последица неке мане у грађевини, а небитно је како се та мана манифестовала.

б) Грађански законици Савезне Републике Немачке и Аустрије стоје на становишту да држалац грађевине одговара за штету од ње по основу претпостављене кривице.

Може се ослободити одговорности ако докаже да је у циљу отклањања опасности штете по људе и ствари употребио сву потребну пажњу. Немачко и аустријско право налажу одговорност држаоца само за штету насталу услед рушења грађевине или одвајања њених делова, тј. због нестабилности.

в) Наш ЗОО ту врсту одговорности не регулише. Међутим, правна свест наших правника говори у прилог објективној одговорности за штету од грађевине.

И у скици за Законик о облигацијама и уговорима, професора Михаила Константиновића, било је прописано да ималац грађевине не одговара само ако докаже да је штета последица више силе или кривице оштећеника.

110.- ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ПАДОМ, БАЦАЊЕМ ИЛИ ПРОСИПАЊЕМ НЕЧЕГА ИЗ ПРОСТОРИЈЕ

Ствари испале, бачене или просуте из стана у стању су да узрокују штету људима и стварима на земљи. Ову врсту одговорности за штету већина правних система не регулише па ни ЗОО.

Аустријски општи грађански законик један је од ретких који ту одговорност уређују. За ову штету одговара ималац просторије из које је потекао узрок штете.

Ималац је одговоран без обзира на то које је живо биће нешто из стана избацило или просуло.

Ако се поуздано не утврди из које је просторије штета проузрокована, или ако се то десило из заједничке просторије, тада су солидарно одговорни имаоци свих просторија у дотичној згради

Ова врста одговорности је објективна, али се ималац просторије може ослободити одговорности ако докаже да је штету изазвала виша сила или треће лице које је неовлашћено заузело просторију.

111.- ОСИГУРАЊЕ ПУТНИКА У ЈАВНОМ САОБРАЋАЈУ ОД ПОСЛЕДИЦА НЕСРЕЋНОГ СЛУЧАЈА

112.- ОСИГУРАЊЕ СОПСТВЕНИКА, ОДНОСНО КОРИСНИКА МОТОРНИХ И ПРИКЉУЧНИХ ВОЗИЛА

113.- ОДГОВОРНОСТ УСЛЕД ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА, ЈАВНИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА ИЛИ МАНИФЕСТАЦИЈА

За штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица, предвиђа се да је одговорна држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.

То није одговорност државе због неправилног или незаконитог рада њених органа, већ објективна одговорност државе, која постоји независно од пропуста њених органа.

С обзиром да су на територији Републике Србије њени органи дужни да спречавају штете услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација, она је као држава и одговорна за њихову накнаду.

Одговорношћу услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација обухваћене су не само штете које настану услед смрти, телесне повреде или оштећења здравља, већ и штете које настану услед оштећења или уништења имовине физичких лица.

Немају право на накнаду штете по овом основу организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора, јавним демонстрацијама и манифестацијама које су усмерене на подривање уставног уређења.

ЗОО изричито се прописује да држава има право и обавезу да захтева накнаду исплаћеног износа од лица које је штету проузроковало. То право застарева у роковима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете.

114.- ОДГОВОРНОСТ ОРГАНИЗАТОРА ПРИРЕДБИ

Организатор окупљања већег броја људи у затвореном или отвореном простору одговара за штету насталу смрћу или телесном повредом коју неко претрпи услед изванредних околности које у таквим приликама могу наступити, као што је:

гибање масе,

општи неред,

Ако је штета настала услед изванредних околности које наступе приликом окупљања већег броја људи, за штету одговара и организатор објективно, тј. без обзира на кривицу. Његова одговорност је ограничена само на штету насталу смрћу или телесном повредом.

115.- ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ УСКРАЋИВАЊА НЕОПХОДНЕ ПОМОЋИ

Ова одговорност погађа лице, које без опасности по себе, ускрати помоћ лицу чији су живот или здравље угрожени, тако да лице чији су живот и здравље угрожени претрпи штету коју је ускратилац помоћи могао предвидети.

Она је веома ограничена јер се односи само на штету насталу смрћу или нарушењем здравља, без обзира на то да ли се она испољава у виду имовинске или неимовинске штете, односно само на штету коју је одговорно лице у датим околностима морало предвидети.

Ограничење постоји и на плану узрочно-последичног односа. Ова одговорност постоји само ако се утврди да би пружањем помоћи штета могла бити избегнута, односно да је помоћ могла бити пружена без опасности за лице које је било у могућности да је пружи.

Недоумице се јављају у вези са основом ове одговорности, али преовлађује став да је кривица њен основ и услов. Постојање кривице доказује оштећени.

116.- ОДГОВОРНОСТ У ВЕЗИ СА ОБАВЕЗОМ ЗАЈЉУЧЕЊА УГОВОРА И ОДГОВОРНОСТ У ВЕЗИ СА ВРШЕЊЕМ ПОСЛОВА ОД ОПШТЕГ ИНТЕРЕСА

Лице које је по закону обавезно да закључи неки уговор дужно је да накнади штету, ако на захтев заинтересованог лица без одлагања не закључи тај уговор.

За настанак ове одговорности неопходно је да одређено лице докаже да му је штета проузрокована због одбијања закључења уговора од стране оног лица које је по закону обавезно да закључи уговор. Одговорно лице се може ослободити одговорности ако докаже да до закључења уговора није дошло кривицом оштећеног лица.

Предузећа и друга правна лица која врше комуналну или другу сличну делатност од општег интереса, одговарају за штету ако без оправданог разлога обуставе или нередовно врше своју услугу.

Одговорно лице се може ослободити ако докаже да се понашало као добар привредник и да је из оправданог разлога обуставило или нередовно вршило своју услугу.

Сматра се да такве разлоге треба ценити строго, односно, да под њих треба подводити само оне околности које ова предузећа нису могла спречити, отклонити или избећи.

117.- ОДГОВОРНОСТ ВИШЕ ЛИЦА ЗА ИСТУ ШТЕТУ

Често се догађа да више лица проузрокује исту штету. У проузроковању те штете они могу учествовати:

1) Непосредно (као подстрекачи или помагачи)

2) Радећи заједно или независно један од другог.

У свим тим случајевима ради се о одговорности више лица за исту штету.

а) Правило је да за штету коју више лица проузрокује заједно сви учесници одговарају солидарно. Солидарно с њима одговарају и подстрекач и помагач као и онај који је помогао да се одговорна лица не открију.

б) Солидарно одговарају и лица која су штету проузроковала радећи независно једно од другог али се не могу утврдити њихови удели у проузрокованој штети.

в) Солидарно одговарају и лица која су на неки начин међусобно повезана, ако је несумњиво да је неко од њих штету проузроковало или се не може утврдити ко је.

г) Посебно се предвиђа и солидарна одговорност наручиоца и извођача радова на непокретности, за штету која је трећем лицу проузрокована у вези са извођењем тих радова.

д) У међусобном односу солидарни дужници не одговарају за укупну штету већ само за њен сразмерни део:

Солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети може тражити од сваког од осталих дужника да му накнади он о што је платио за њега.

Висину удела сваког дужника суд одређује према тежини његове кривице и тежини последица које су проистекле из његовог деловања.

На сваког дужника пада једнак део ако се удели дужника не могу утврдити, осим ако правичност захтева да се у конкретном случају другачије одлучи.

НАКНАДА ШТЕТЕ

118.- ПОЈАМ И ЦИЉ НАКНАДЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Под накнадом штете подразумева се отклањање штетних последица по оштећеног на рачун неког трећег. То се постиже одговарајућим давањем или чињењем, којим се отклањају штетне последице по оштећеног.

Накнадом се не може отклонити сама штета, већ се штетне последице само преваљују са оштећеног на одговорног.

Циљ накнаде је да се оштећеном врати оно што је изгубио од својих правно заштићених добара, односно да се на његовим правно заштићеним добрима успостави оно стање које је постојало пре њихове повреде. Накнада штете треба да буде једнака претрпљеном губитку.

После добијене накнаде, оштећени не би требао ни да остане сиромашнији, ни да постане богатији него што је био да није претрпео штету.

119.- ОБЛИЦИ НАДОКНАДЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Накнада материјалне штете може да се изврши на два начина:

1) Путем натуралне накнаде – натурална реституција,2) Давањем новчане накнаде – новчана репарација

1.- Натурална реституција се остварује стварним успостављањем оног стања оштећеног добра које је постојало пре него што је штета настала.

То се постиже на следеће начине:

Давањем друге ствари уместо уништене која је исте врсте и исте вредности Повраћајем исте ствари Оправком оштећене ствари Код оштећења здравља или губитка радне способности – давањем или

чињењем које је потребно ради поновног успостављања здравља или радне способности.

2.- Новчана накнада се остварује исплатом одређене суме новца која представља вредност оштећеног добра у новчаном облику.

Њоме се не успоставља стварно стање које би било да штета није причињена, већ стање једнаких или барем прилично једнаких новчаних вредности.

Ако посматрамо однос између натуралне реституције и новчане накнаде, ЗОО даје предност натуралној реституцији, јер је одговорно лице дужно да успостави стање које је било пре него што је штета настала.

ЗОО допушта и новчану накнаду у случајевима:

Кад успостављање ранијег стања не уклања штету у потпуности Кад успостављање ранијег стања није могуће Кад суд сматра да није нужно да то чини одговорно лице.

Натурална реституција је обавезна само за штетника, а оштећени има право избора

3.- Накнада у облику новчане ренте је посебан начин накнаде материјалне штете, под којим се подразумева новчана накнада чији укупан износ није унапред одређен.

Новчаним износима који су једнаки, плаћају се унапред и тиме се надокнађује материјална штета која ће настати у будућности (будућа штета)

Накнада штете у облику новчане ренте предвиђена је:

1) У случају смрти

2) У случају телесне повреде или оштећења здравља, а може се досудити доживотно или за одређено време.

Ако дужник не пружи обезбеђење које суд одреди, поверилац има право да захтева да му се уместо ренте исплати једна укупна свота чија се висина одређује према висини ренте и вероватном трајању повериочевог живота уз одбитак одговарајућих камата.

120.- УТВРЂИВАЊЕ ВИСИНЕ ШТЕТЕ – ТРЕНУТАК ПРЕМА КОМЕ СЕ ШТЕТА УТВРЂУЈЕ, МЕРИЛО ЗА УТВРЂИВАЊЕ ШТЕТЕ

Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка накнаде штете. Да би одредио штетникову обавезу суд мора да утврди колико износи штета чија се накнада захтева.

Тренутак према коме се утврђује висина штете може бити:

1) Тренутак кад је штета проузрокована

2) Тренутак подизања тужбе

3) Тренутак доношења судске одлуке

Према ЗОО то је тренутак доношења пресуде, јер прописује да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, осим ако закон не одређује што друго.

Новчана вредност оштећене или уништене ствари може се утврдити на два начина:

1) Према објективном мерилу где се узима, објективна, општа вредност ствари коју ствар исте врсте и квалитета има за сваког

2) Према субјективном мерилу, где се води рачуна о посебним околностима самог оштећеног, па се утврђује вредност коју је ствар имала за оштећеног, тј. њена субјективна вредност или интерес.

ЗОО прописује да је интерес, под којим се подразумева вредност коју је ствар имала за оштећеног, може надокнадити само кад је ствар уништена или оштећена кривичним делом учињеним са умишљајем.

Субјективна вредност или интерес се подудара са тзв. афекционом вредношћу која и није имовинска што је случај са интересом, већ неимовинска вредност, тако да се одредба која се односи на накнаду интереса не може односити и на накнаду афекционе вредности.

121.- ПРИНЦИП ПОТПУНЕ НАДОКНАДЕ

ЗОО полази од принципа потпуне накнаде штете. Суд ће досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања. При томе суд узима и околности које су наступиле после проузроковања штете.

Оштећени има право, како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи.

Од принципа потпуне накнаде одступа се код уговорне одговорности јер код такве одговорности дужник одговара само за предвидљиву штету, осим у случају преваре или намерног неиспуњења обавеза, као и неиспуњења због крајње непажње.

У тим случајевима дужник дугује и непредвидљиву штету.

122.- РАЗЛОЗИ ЗА СНИЖЕЊЕ НАДОКНАДЕ

1.- Мањи степен штетникове кривице:

штетник који је проузроковао штету обичном непажњом накнађује само стварну штету – оштећени не добија потпуну накнаду.

штетник који је проузроковао штету намерно или крајњом непажњом дугује накнаду и стварне штете и измакле користи

Ако је штета проузрокована кривичним делом, из обесто или злурадости, дугује и афекциону вредност.

2.- Слабо имовно стање одговорног лица.- Смањење је допуштено у два случаја:

Ако смањеном накнадом оштећени не би запао у оскудицу

Ако је штета причињена обичном непажњом.

3.- Доброчинство штетника према оштећеном.- Суд може одредити мању накнаду при чему мора водити рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима.(код уговора о бесплатној остави, код пословодства без налога и сл.)

4.- Подељена одговорност је ситуација у којој се подељено сносе последице у вези са проузрокованом штетом између оштећеног и одговорног лица. До тога долази у два случаја:

Кад је оштећеник допринео да штета настане

Када је оштећени допринео да штета буде већа него што би иначе била.

У овим случајевима је основно правило да се накнада штете сразмерно умањује. Ово правило се може променити само у случајевима у којима се може утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње. У супротном, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја.

123.- НАДОКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Могућност накнаде нематеријалне штете:

1.- Натурална реституција постоји када се нематеријална штета може отклонити у случајевима повреда права личности. Тада суд може наредити да се на трошак штетника изврши објављивање пресуде, или да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена.

Суд може наредити повраћај или уништење неовлашћено сачињене фотокопије приватног писма, или, досудити накнаду трошкова козметичке операције насталих телесних озледа.

2.- Новчана накнада.- У случају претрпљених физичких или душевних болова (на пример, душевни бол мајке за убијеним дететом), успостављање ранијег стања не може се остварити никаквим мерама које би се наложиле штетнику.

У свим тим случајевима долази у обзир само новчана накнада. Она не представља накнаду вреднсоти повређеног личног добра јер лична добра немају новчану вредност., већ се даје ради задовољења – сатисфакције, оштећеног.

Оштећеном се омогућује да себи прибави неко неко задовољство, неку животну радост као утеху, како би се код њега ублажили душевни болови.

124.- ПОСЕБНА ОГРАНИЧЕЊА ЗА НОВЧАНУ НАКНАДУ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

У највећем броју права и у нашем праву, новчана накнада нематеријалне штете признаје се само у одређеним случајевима.

Новчана накнада ће се досудити за ове облике неимовинске штете:

1.- За претрпљене физичке болове

2.- За претрпљене душевне болове – повреде угледа, части, слобода и права личности, смрти болесног лица.

Право на новчану накнаду у овом случају има и лице које је преваром, принудом или злоупотребом неког односа подређености или зависности наведено на кажњиву обљубу или кажњиву блудну радњу, као и лице према коме је извршено неко друго кривично дело против достојанства личности и морала.

3.- За претрпљен страх.

Неимовинска штета се накнађује само ако је знатна. Суд ће досудити правичну новчану накнаду за неимовинску штету, ако околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава.

125.- НАКНАДА ШТЕТЕ ИЗАЗВАНЕ ТЕЛЕСНОМ ПОВРЕДОМ И ОШТЕЋЕЊЕМ ЗДРАВЉА

Под телесном повредом и оштећењем здравља подразумева се свако нарушавање телесног или психичког интегритета човека које је имало за последицу неку штету.

Облици штете.- Код телесне повреде и оштећења здравља надокнађују се ови облици материјалне штете:

1.- Трошкови лечења који обухватају средства неопходна за интервенцију лекара, набавку лекова, протеза и других помагала, бањско лечење.

2.- Зарада изгубљена због привремене неспособности за рад која обухвата сваку имовинску корист која се постиже радом, без обзира на то да ли се ради о редовном радном односу или о привременом раду.

3.- Зарада изгубљена због потпуне или делимичне неспособности за рад, тј. због неспособности за рад која је трајног карактера, као и штета коју повређени трпи због тога што су његове потребе трајно повећене. Ови видови штета представљају будућу штету повређеног која му се накнађује у виду новчане ренте.

Измена досуђене накнаде.- Накнада штете у виду новчане ренте услед смрти блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља представља будућу штету.

Суд може, на захтев оштећеника, за убудуће повећати ренту, а може је на захтев штетника смањити или укинути ако се знатно промене околности које је суд имао у виду приликом доношења своје одлуке.

Непреносивост права.- Право на накнаду штете у виду новчане ренте услед смрти блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља је лично право повређеног, тако да се не може пренети на другога, осим појединих доспелих потраживања која су утврђена писменим споразумом страна или правноснажном судском одлуком.

126.- НАКНАДА ШТЕТЕ УСЛЕД ПРОУЗРОКОВАЊА СМРТИ ЛИЦА

Облици штете у случају смрти су:

1.- Трошкови лечења и изгубљена зарада који долазе у обзир кад смрт убијеног лица није наступила одмах већ после извесног времена., с тим што се они надокнађују као код телесне повреде и оштећења здравља.

2.- Уобичајени трошкови сахране који обухватају трошкове транспорта усмрћеног, трошкове уобичајене сахране, трошкове уобичајених послуживања, трошкове подизања надгробног споменика.

3.- Штета због изгубљеног издржавања или помоћи која припада свим лицима које је убијени издржавао или трајно помагао, као и оним лицима која су по закону имала право да захтевају издрћавање од погинулог.

Ова штета накнађује се плаћањем новчане ренте а не може бити већа од онога што би оштећени добијао од погинулог да је остао у животу.

Право на новчану ренту због изгубљеног издржавања или помоћи је привременог карактера, јер траје само за оно време за које би убијени вероватно живео, с тим што се гаси и кад издржавано лице буде у стању да се само миздржава.

Право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед смрти блиског лица има само узан круг његових сродника. То су чланови његове уже породице:

Супружник

Родитељи

Деца.

Таква накнада може се досудити и браћи и сестрама, као и ванбрачном другу, ако је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота.

У случају нарочито тешког инвалидитета неког лица, суд може досудити правичну новчану накнаду за њихове душевне болове:

Супружнику,

Родитељима,

Деци

Ова накнада може припасти и ванбрачном другу, ако је између њега и повређеног постојала трајнија заједница живота.

Потраживање накнаде неимовинске штете је строго лично право и не прелази на наследнике повериоца.. Оно губи лични карактер ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом, после чега се њиме може слободно располагати.

127.- НАКНАДА МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ИЗАЗВАНА ПОВРЕДОМ ЧАСТИ И ШИРЕЊЕМ НЕИСТИНИТИХ НАВОДА

Повреда части.- У случају повреде части једног лица, односно, услед умањења његовог угледа у друштву оно може претрпети и материјалну штету (на пример, губитак зараде због губитка запослења).

Сматра се да грађанскоправна заштита части може да буде и шира од кривичноправне, зато што је за обавезу накнаде штете изазване повредом части довољан сваки степен кривице штетникове.

Ширење неистинитих навода.- Штета може бити проузрокована и ширењем неистинитих навода о другоме који се могу тицати његове прошлости, знања, способности или нечег другог.

Да би настала ова одговорност, неопходно је, да је онај ко неистините наводе износи крив, то да зна или је морао знати да су неистинити.

Међутим, није одговоран за штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса.

НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ

128.- НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ - ПОЈАМ, ОПШТЕ ПРЕТПОСТАВКЕ И ОБЛИЦИ

Стицање без основа настаје тако што део имовине једног лица пређе на било који начин у имовину неког другог лица, а да тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону.

Пошто стицање користи значи увећање имовине, говори се и о неоснованом обогаћењу.

Правни поредак не одобрава стицање без основа. Зато се стицаоцу намеће обавеза да оно што је неосновано стекао врати, а кад то није могуће, да накнади вредност постигнутих користи. Таква обавеза настаје и кад се нешто прими, с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао.

Ради повраћаја неосновано стеченог или накнаде његове вредности, лице на чији рачун је обогаћење уследило има право на тужбу против стицаоца.

Субјекти овог облигационог односа су:

1) Стицалац, као дужник - означава се и као обогаћено лице,

2) Лице чија је имовина умањена, као поверилац - означава се као осиромашени.

Да би настао облигациони однос из стицања без основа, морају се испунити следећи услови:

1.- Обогаћење стицаоца, које постоји у случају кад дође до повећања имовине стицаоца. Настаје:

Повећањем активе (пример, стицањем стварних или облигационих права) и смањењем пасиве (пример, неко исплати туђи дуг),

Кад је спречено умањење имовине до којег је по редовном току ствари требало да дође (пример, када неко плати издржавање туђем детету)

2.- Осиромашење другог лица постоји кад обогаћење једног доводи до осиромашења другог, односно до умањења његове имовине (пример, кад неко неосновано употребљава његову ствар).

3.- Одсуство основа, тј. да до обогаћења дође кад уопште није постојао пуноважан основ, или кад је постојао али је касније отпао, или кад се очекивани основ не оствари.

Стицање без основа најчешће настаје услед радње самог осиромашеног које изврши неку чинидбу обогаћеном лицу. Могућа су три таква случаја:

исплата недугованог исплата с обзиром на основ који се није остварио исплата с обзиром на основ који је доцније отпао.

Стицање без основа може да настане и:

услед радње обогаћеног лица, услед радње неког трећег лица, као и услед неког спољњег догађаја.

129.- ИСПЛАТА НЕДУГОВАНОГ

Под исплатом недугованог подразумева се такав случај стицања без основа, који настаје кад неко плати недуговано, тј. кад изврши нешто што није требао да изврши. У том случају исплатилац има право да тужбом захтева повраћај плаћеног.

За исплату недугованог неопходна су три услова:

1.- Да је плаћање извршено ради испуњења неке обавезе, односно, да послужи подмирењу непостојећег дуга.

2.- Да је исплаћен непостојећи (привидан) дуг. Непостојећи дугови могу бити:

апсолутно непостојећи дугови који се не тичу никога и ничега(пример, из ништавих уговора)

релативно непостојећи дугови који се не тичу или исплатиоца или стицаоца, или чинидбе која је извршена ради њихове исплате (пример, исплата туђег дуга).

Није плаћено недуговано у случајевима:

кад дужник плати дуг не знајући да има право приговора неиспуњеног уговора, приговора пребијања или право да уговор раскине,

исплате дуга пре његове доспелости кад уплатилац зна да није дужан да плати кад је исплаћена природна обавеза кад се исплатом желела надокнадити штета изазвана повредом тела,

нарушењем здравља или смрћу. под условом да је стицалац био савестан.

3.- Да је исплатилац био у заблуди, односно, да је веровао да дуг постоји и да он плаћа свој дуг. Ако није био у заблуди нема право на повраћај плаћеног, јер се претпоставља да свака добровољна исплата значи признање дуга или поклон.

Заблуда исплатиоца се не тражи тако да он има право на повраћај плаћеног у следећим случајевима:

кад је исплатилац задржао право да тражи повраћај кад је исплатио дуг да би избегао принуду државног или неког другог органа кад је исти дуг плаћен два пута кад је исплатилац био принуђен да исплати.

130.- ИСПЛАТА С ОБЗИРОМ НА ОСНОВ КОЈИ СЕ НИЈЕ ОБИСТИНИО И ОСНОВ КОЈИ ЈЕ ДОЦНИЈЕ ОТПАО

Исплата с обзиром на основ који се није остварио.- Овај случај стицања без основа постоји кад се исплата изврши с обзиром на основ чији се настанак очекује у будућности па се то очекивање не оствари.

У том случају, за оно што је исплаћено не постоји основ тако да се исплаћено може тужбом повратити.

Овај случај карактерише то што исплатилац није у заблуди јер зна да дуг у тренутку исплате још не постоји, али је у заблуди у очекивању да ће дуг касније настати (пример, исплати продајну цену пре коначног закључења уговора).

Исплата с обзиром на основ који је доцније отпао.- Овај случај стицања без основа постоји кад је у тренутку исплате постојао основ за њу, али је касније нестао (пример, после извршене исплате уговор се поништи или раскине).

Онај коме је исплата извршена држи примљено без основа, па исплатилац има право да тужбом захтева повраћај плаћеног.

131.- ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД ВЛАСТИТЕ РАДЊЕ И ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД РАДЊЕ ТРЕЋЕГ ИЛИ СПОЉЊЕГ ДОГАЂАЈА

Обогаћење услед радње обогаћеног.- Обогаћење може настати и услед радње самог обогаћеног на коју он није био овлашћен. Ради се по правилу о недопуштеним радњама којима извршилац не стиче никакво право, већ неосновано присваја извесне вредности из туђе имовине.

Најважнији случај таквог стицања састоји се у неовлашћеном коришћењу или утрошку туђе ствари у своју корист. У том случају осиромашено лице може захтевати накнаду штете. Независно од права на накнаду штете осиромашени има право на накнаду користи коју је обогаћени имао од употребе ствари.

Обогаћење услед радње трећег лица или услед неког спољњег догађаја.- Обогаћење једног лица може настати и услед радње трећег лица или неког спољњег догађаја. Могуће је да неко употреби ствар једног лица у корист другог а да нема услова за примену пословодства без налога.

Лице у чију је корист употребљена ствар дужно је да је врати а ако то није могуће да накнади њену вредност. Поред тога, могуће је и да неко помеша или споји покретне ствари различитих сопственика, или да до тога дође услед неког спољњег догађаја.

132.- ДЕЈСТВО НЕОСНОВАНОГ ОБОГАЋЕЊА

Стицањем без основа настаје облигациони однос између стицаоца (дужника) и лица чија је имовина умањена (повериоца). Стицалац мора да врати осиромашеном оно чиме се обогатио а обим његове обавезе зависи од тога да ли је он савестан или несавестан.

А.- Стицалац је дужан:

да врати осиромашеном оно што је стекао на његов рачун (враћање ствари или уступање потраживања)

да врати плодове које је убрао као и да плати затезну камату. за ствар коју је отуђио или уништио, обавезан је да врати оно што је по

том основу примио а ако то није могуће да накнади његову вредност (пример, корист од употребе, услуге, спајања, мешања).

Б.- Обавеза савесног стицаоца своди се на:

повраћај користи коју има у тренутку истицања захтева за повраћај. повраћај плодова и затезне камате од дана подношења захтева. има право на накнаду нужних и корисних трошкова (пример, за плаћену

царину, превоз) као и право да узме оно чиме је ствар побољшао.

В.- Обавеза несавесног стицаоца је већа. Он је дужан:

да врати ону неосновано стечену корист коју поседује у тренутку истицања захтева,

одговара и за користи којих више нема. Његов положај сличан је положају дужника који је запао у доцњу.

дугује плодове и затезну камату од дана стицања. има право на накнаду нужних трошкова. Накнада за корисне трошкове

му припада само до износа који представља увећање вредности у тренутку враћања.

133.- ТУЖБА ЗБОГ НЕОСНОВАНОГ ОБОГАЋЕЊА - ПРАВНА ПРИРОДА ТУЖБЕ И ЊЕН ОДНОС ПРЕМА ДРУГИМ СЛИЧНИМ ТУЖБАМА

Тужба због неоснованог обогаћења назива се кондикција. По својој природи она је облигациона (лична).

Њен циљ је да поново прибави право својине. Кондикција се може поднети само против обогаћеног и његових наследника.

Однос према другим сличним тужбама.-

Кондикција и тужба због неиспуњења уговорне обавезе не могу конкурисати. Ако има места тужби због неиспуњења уговорне обавезе кондикција мора изостати (пример, на основу уговора о продаји продавац преда ствар своме купцу, али му овај не плати цену. Продавац против њега може подићи тужбу због неиспуњења уговорне обавезе. Међутим, ако продавац раскине уговор тиме руши правни основ. У том случају може употребити кондикцију и тражити повраћај ствари).

Кондикција и својинска тужба не могу конкурисати. Својинска тужба претпоставља да се индивидуално одређена ствар чији је власник тужилац налази код туженог. Тужени држи туђу ствар, није стекао право на њу, па стога није ни обогаћен. Међутим ако дужник ствар отуђи или утроши или је помеша, односно споји са својим стварима, престаје стварноправни, а настаје облигационоправни однос између њега и власника. Услед тога власник губи право на виндикациону тужбу и стиче право на кондикцију.

Кондикција и тужба за накнаду штете конкуришу једна другој. Када из исте чињенице настане оштећење а обогаћење другог лица, оштећени (поверилац) може да бира да ли ће употребити кондикцију или тужбу за надокнаду штете. Против истог лица не могу се употребити истовремено обе тужбе. Међутим, ако је кондикцијом повраћена ствар, тужбом за накнаду штете може се још тражити и вредност измакле добити.У случају када је право на надокнаду штете застарело, од одговорног лица се кондикцијом може захтевати да тужиоцу уступи оно што је добио радњом којом је штета проузрокована.

НЕЗВАНО ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА - ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА

134.- ДОПУШТЕНО НЕЗВАНО ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА - ПОЈАМ И УСЛОВИ

Под пословодством без налога подразумева се вршење туђих послова, правних или материјалних, без налога или овлашћења за рачун онога чији су послови.

Оно је по правилу забрањено јер представља деликт. Закон допушта одступање од тог правила само у случају кад посао не трпи одлагање, у том смислу што предстоји штета или пропуштање очигледне користи (пример, да лице угаси пожар у туђој кући, да оправи водоводну цев у стану одсутног суседа).

Субјекти у овом облигационом односу су;

1) Лице које својевољно обавља посао за другога којие се назива пословођа без налога или незвани вршилац туђег посла

2) Лице чије послове оно обавља које се зове господар посла.

Пословодство без налога допуштено је само ако су испуњени следећи услови:

1.- Посао мора бити вршен или извршен, а тај посао може бити правни (пример, закључење уговора) или фактички (пример, гашење пожара који је избио у стану). Трпљење или уздржавање не доводи до пословодства без налога.

2.- Посао мора бити туђи, тј. да га пословођа без налога предузима не за себе већ за господара посла.. Може бити:

Објективно туђи посао када је јасно да припада господару посла Субјективно туђи посао, који спада у туђи посао с обзиром на усмерену

вољу пословође без налога.

3.- Посао мора бити у интересу господара. Та корисност може бити двојака:

Нужно пословодство без налога, код којег се не тражи да је постигнут жељени циљ (пример, када пословођа без налога опасност штете која прети имовинским и личним добрима другог),

Корисно пословодство без налога када пословођа без налога увећа имовину господара посла (пример, да наплати његово потраживање које би иначе застарело).

4.- Посао мора бити вршен без налога или овлашћења

5.- Намера пословође без налога да захтева накнаду трошкова и награду за обављање туђег посла.

135.- ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕЗВАНОГ ВРШЕЊА ТУЂИХ ПОСЛОВА

Пословодство без налога ствара двостран облигациони однос у којем, и за пословођу без налога и за господара посла настају обавезе сличне онима које имају налогодавац и налогопримац.

А.- Обавезе пословође без налога су:

1) Обавештење господара посла и да настави започети посао док овај не буде преузео бригу о њему.

2) Уредно и савесно вођење започетог посла од стране пословође без налога. Пословођа без налога је дужан да поступа с пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина.

3) Полагање рачуна од стране пословође без налога који је дужан и да уступи све оно што је прибавио господару посла.

4) Накнада штете коју ће пословођа без налога надокнадити господару посла, ако је проузроковао штету вршећи његов посао. Суд може да смањи његову одговорност или да га потпуно ослободи.

Б.- Обавезе господара посла су:

1) Ослобођење пословође без налога од обавеза које је због посла узео на себе, као и да преузме све обавезе које је закључио у његово име.

2) Накнада за издатке и претрпљену штету коју је дужан да накнади господар посла пословођи без налога – све нужне и корисне издатке и штету коју је претрпео.

3) Примерена накнада за труд коју је дужан да плати господар посла пословођи без налога и то ако је отклонио штету од господара посла или му је прибавио корист.

136.- НЕДОПУШТЕНО И НЕПРАВО ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА

Вршење туђих послова против забране постоји кад се неко прихвати туђег посла и поред забране лица чији је посао за коју је знао или је морао знати.

Такво вршење туђег посла је противправно, тако да из њега не настају права која припадају пословођи без налога. Онај ко се прихвати туђег посла и поред забране лица чији је посао, одговара за штету коју је проузроковао мешањем у туђе послове, чак и ако је до ње дошло без његове кривице.

Кад је забрана вршења посла противна закону или моралу, а нарочито кад је неко забранио да други испуни неку његову законску обавезу која не трпи одлагање, важе општа правила о пословодству без налога (пример, допуштено је дати другоме издржавање ако га не даје онај чија је то законска дужност и поред његове забране).

Неправо пословодство постоји кад неко врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуте користи иако зна да је посао туђ. У том случају пословођа се сматра као пословођа без налога, тако да је дужан да на захтев онога чији је посао положи рачун и преда му све постигнуте користи.

С обзиром да и неправо пословодство представља противправну радњу, онај чији је посао може захтевати и враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете, под условом да је пословођа знао да је посао туђ или да је то морао знати.

ЈЕДНОСТРАНЕ ИЗЈАВЕ ВОЉЕ

137.- ЈЕДНОСТРАНЕ ИЗЈАВЕ ВОЉЕ КОЈЕ ТВОРЕ ОБЛИГАЦИОНЕ ОДНОСЕ

Неке изјаве воља могу бити извор облигација под условом да се њима обавезује сам изјавилац.

По ширем схватању, у једностране изјаве воља као изворе облигација спадају

1) Пословодство без налога2) Стицање без основа3) Понуда за закључење уговора4) Јавно обећање награде5) Издавање хартија од вредности

По ужем схватању ту спадају:

1) Јавно обећање награде2) Издавање хартија од вредности

У ЗОО усвојено је уже схватање јер као случајеве једностраних изјава воља предвиђа само јавно обећање награде и хартије од вредности.

138.- ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ - ПОЈАМ, УСЛОВИ, ОПОЗИВАЊЕ И ДЕЈСТВО

Појам.- Јавно обећање награде постоји кад неко јавним огласом обећа неодређеном броју лица, да ће дати награду ономе ко буде извршио одређену радњу, односно постигао неки успех или се нашао у одређеној ситуацији..

Јавно обећање награде ствар обавезу само за обећаваоца тако да нико није дужан да изврши захтевану радњу. Онај ко изврши радњу стиче право на награду, без обзира да ли је знао или није знао за обећану награду када је вршио радњу, па чак и ако је награда обећана пошто је радња извршена.

Услови.- Да би из јавног обећања награде настала облигација потребно је да се испуне следећи услови.

1.- Обећање награде.- Потребно је да неко лице (физичко или правно) обећа награду за извршење одређене радње. Ако се ради о физичком лицу оно мора да поседује потпуну пословну способност јер јавним обећањем награде располаже својом имовином.

2.- Обећање учињено јавним огласом, тј. на начин да га сазна већи број људи. Обично се то чини преко штампе, радија, телевизије или објавом на огласној табли.

3.- Обећање упућено неодређеном броју лица, с тим што круг лица којима је обећање упућено може бити ужи (пример, само студенсти) или шири (пример, сви грађани).

4.- Одређена радња коју треба извршити, успех који треба постићи или ситуација у којој се треба наћи да би се стекло право на награду. Радња, успех или ситуација морају бити могући и допуштени.

5.- Одређена награда, која се најчешће обећава у новцу, али се може састојати и у давању неке друге ствари, почасне медаље или дипломе.

Опозивање.- Јавно обећчање награде се може опозвати. Опозив је могућ све до извршења радње за коју је награда обећана. Остварује се на исти начин на који је обећање дато или личним саопштењем појединим лицима.

Лице које је извршило радњу а није знало нити је морало знати да је обећање награде опозвано има право на обећану награду.

Лице које је до опозивања учинило потребне издатке ради извршења радње има право на њихову накнаду осим ако обећавалац докаже да су они учињени узалуд.

Обећање се не може опозвати ако је огласом одређен рок за извршење радње.

Дејство.- Право на награду стиче оно лице које прво изврши радњу за коју је награда обећана.

Ако је више лица извршило радњу истовремено сваком припада једнак део награде, ако правичност не захтева другачију поделу.

Обавеза обећаваоца награде престаје ако му нико не саопшти у року одређеном у огласу, да је извршио радњу или постигао успех или испунио услове постављене у јавном огласу. Ако рок није одређен онда истеком једне године од огласа.

139.- ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ВРСТЕ ВРЕДНОСНИХ ПАПИРА

Појам.- Хартија од вредности је писмена исправа којом се њен издавалац обавезује да испуни обавезу уписану у тој исправи њеном законитом имаоцу.

Битни састојци.- Хартије од вредности су строго формалне исправе. У битне састојке хартија од вредности спадају:

1) означење врсте хартије од вредности2) фирма, односно назив и седиште, односно име и пребивалиште издаваоца

хартије од вредности3) фирму, односно назив или име лица на које хартија од вредности гласи, или

означење да хартија од вредности гласи на доносиоца4) тачно означену обавезу издаваоца која произилази из хартије од вредности5) Место и датум издавања хартије од вредности, а код оних које се издају у

серији и њен серијски број6) потпис издаваоца хартије од вредности, односно факсимил издаваоца

хартије од вредности које се издају у серији.

Врсте.- Према начину одређивања носиоца права разликују се три врсте хартија од вредности:

1) Хартије на доносиоца2) Хартије на име3) Хартије по наредби

Остваривање права.- Потраживање из хартије од вредности везано је за саму хартију тако да се може остварити само ако се поседује хартија а припада законитом имаоцу хартије.

Пренос хартија од вредности зависи од тога о којој се хартији од вредности ради:

Код хартија од вредности на доносиоца право из хартија се преноси њеном предајом

Правио из хартија од вредности на име преноси се цесијом, а може и индосаментом

Право из хартије од вредности по наредби преноси се индосаментом.

140.- ПОЈАМ, ДЕЈСТВО И ТЕОРИЈЕ О НАСТАНКУ ОБАВЕЗА ИЗ ПАПИРА НА ДОНОСИОЦА

У вези са настанком обавезе из хартије од вредности постоје различите теорије.

ЗОО се определио за емисиону теорију према којој обавеза из хартије од вредности настаје у тренутку када издавалац хартију од вредности преда њеном кориснику.

141.- ЛЕГИТИМАЦИОНИ ПАПИРИ И ЛЕГИТИМАЦИОНИ ЗНАЦИ

Легитимациони папири су такве писмене исправе који служе за легитимирање поверилаца којима дужник-издавалац, дугује одређену чинидбу.

Они могу бити и на име одређеног лица (пример, месечна карта за превоз, штедна књижица). Код већине других таквих папира поверилац није одређен (пример, разне улазнице, возне карте).

На легитимационе папире примењују се одредбе о хартијама од вредности.

Легитимациони знаци нису писмене исправе, нити садрже нешто одређено о обавези издаваоца, али и они служе да покажу ко је поверилац у облигационом односу (пример, гардеробни знаци)

Њихов издавалац се ослобађа обавезе кад је у доброј вери изврши доносиоцу. За доносиоца не важи претпоставка да је он прави поверилац па је у случају спора дужан да докаже то своје својство.

Поверилац може захтевати испуњење обавезе иако је изгубио легитимациони знак.

ДЕО ПЕТИ - ДЕЈСТВО ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА

ОСИГУРАЊЕ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ

142.- СУШТИНА ДЕЈСТВА ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА

Дејство облигационих односа испољава се у правима и обавезама лица која у њему учествују.

Поверилац је овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан да је испуни у свему, онако како она гласи. Уколико дужник добровољно не ниспуни оно што дугује, поверилац га на то може принудити уз помоћ суда. У том случају дужника могу погодити различите правне последице.

Право на надокнаду штете

1.- Накнада штете због задоцњења или неиспуњења.- Дужник који добровољно не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, дужан је да изврши не само оно што је првобитно дуговао, већ и да накнади штету коју је проузроковао повериоцу повредом своје обавезе.

Дужник није само дужан већ је и одговоран повериоцу, а то може бити:

Одговорност због неиспуњења - кад дужник обавезу не испуни никако Одговорност због рђавог испуњења - кад дужник не испуни обавезу у

право време, на правом месту и на прави начин.

2.- Ослобођење дужника од одговорности.- За дужника који не испуни своју обавезу или задоцни са њеним испуњењем претпоставља се да је крив. За остварење права на накнаду штете поверилац треба да докаже постојање свог права, односно дужникове обавезе као и штету која му је проузрокована.

Дужник се може ослободити одговорности за штету ако докаже да није могао испунити своју обавезу, односно, да је закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи.

Уговорно проширење, ограничење и искључење одговорности

Одредбе којима се регулише дужникова одговорност за штету због кршења уговорне обавезе имају диспозитивни карактер. У складу са начелом аутономије воље уговорне стране такву одговорност могу уговором унапред да:

прошире искључе ограниче

а) Уговором се може проширити одговорност дужника и на случај за који он иначе не одговара. Извршење овакве уговорне одредбе се не може захтевати, ако би то било у супротности са начелом савесности и поштења.

б) Због злоупотреба, могућност искључења дужникове одговорности законом се редовно ограничава. На овај начин се штите интереси слабије уговорне стране.

Према ЗОО одговорност дужника за намеру или крајњу непажњу, не може се уговором унапред искључити. Осим тога, суд може на захтев заинтересоване

стране да поништи уговорну одредбу о искључењу одговорности за обичну непажњу, ако је такав споразум произашао из монополског положаја дужника.

в) Ограничење одговорности се најчешће остварује одређивањем највишег износа накнаде који ће се дуговати.. Тако одређени износ не сме бити у очигледној несразмери са штетом.

Без обзира на ограничење поверилац има право на потпуну накнаду, ако је немогућност испуњења обавезе проузрокована намерно или крајњом непажњом дужника.

Обим накнаде и кривица повериоца

а) Одговорност дужника због кршења преузете обавезе ограничена је само на тзв. предвидљиву штету.

Поверилац има право на накнаду обичне штете и измакле користи, које је дужник у време закључења уговора морао предвидети као могуће последице повреде уговора, с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате.

У случају преваре, намерног неиспуњења или неиспуњења обавезе због крајње непажње поверилац има право да захтева од дужника накнаду целокупне штете која је настала због повреде уговора, без обзира на то што дужник није знао за посебне околности због којих је она настала.

б) Дешава се да за насталу штету, њену величину или за отежање дужниковог положаја има кривице и до повериоца, или за лица за која он одговара. У том случају, накнада коју дужник дугује повериоцу умањује се сразмерно.

143.- ОСИГУРАЊЕ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ - ОПШТИ ПРЕГЛЕД

Испуњење обавезе из облигационог односа осигурано је правном санкцијом, и ако дужник добровољно не испуни обавезу, поверилац га може на то принудити преко суда.

Међутим, законска средства принуде често нису довољна гаранција да ће потраживање бити измирено. Због тога се прибегло допунским средствима осигурања испуњења обавезе, која могу бити:

1) Стварна (реална), када дужник или неко трећи, да повериоцу унапред извесну ствар као гаранцију за тражбину (капара, залога, кауција)

2) Лична (персонална), кад се дужник или неко трећи обавеже повериоцу да ће му дати извесну ствар уколико потраживање не буде никако исплаћено или се исплати касније (уговорна казна, јемство, одустаница)

144.- УГОВОРНА КАЗНА - ПОЈАМ, ОБЛИЦИ, ОДНОС УГОВОРНЕ КАЗНЕ И ШТЕТЕ И ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРНЕ КАЗНЕ

Уговорна казна је одређена новчана сума или нека друга материјална корист коју дужник обећава да ће платити, односно прибавити повериоцу, ако своју обавезу уопште не испуни или испуни са закашњењем.

Споразум о уговорној казни се закључује као клаузула уговора из којег је настала обавеза чије се испуњење обезбеђује, или у виду посебног уговора.

Уговорне стране могу одредити висину казне:

у једном укупном износу у проценту за сваки дан задоцњења, или на који други начин

Ако је за уговор из кога је настала обавеза, на чије се испуњење уговорна казна односи, прописана одређена форма, онда и уговорна казна мора бити уговорена у тој истој форми.

Уговорна казна се не може уговорити за новчане обавезе, јер су оне обезбеђене правом на затезну камату.

Уговорна казна је споредна обавеза тако да дели правну судбину обавезе на чије се обезбеђење она односи. Та обавеза губи правно дејство ако је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за које дужник не одговара.

Уговорна казна спада у лична средства обезбеђења. Уговарањем уговорне казне поверилац не стиче никакво стварно право на ствари дужника или неког трећег лица.

С обзиром на услов плаћања уговорна казна се може јавити:

Уговорна казна због неиспуњења Уговорна казна због задоцњења са испуњењем обавезе. У случају сумње

претпоставља се да је казна уговорена за случај задоцњења.

1) У случају кад је казна уговорена за случај неиспуњења обавезе, поверилац може захтевати или испуњење обавезе или уговорну казну (тзв. алтернативна уговорна казна). Губи право да захтева испуњење обавезе ако је захтевао исплату уговорне казне.

Ова казна има за циљ да ѕамени повериочев интерес за испуњење главне обавезе.

2) Ако је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем, поверилац има право да захтева и испуњење обавезе и уговорну казну (тзв. кумулативна уговорна казна). Не може захтевати уговорну казну због задоцњења, ако је примио испуњење обавезе а није саопштио дужнику да задржава своје право на уговорну казну.

Ова казна служи као покриће за штету коју је поверилац претрпео услед дужникове доцње са испуњењем обавезе.

Однос уговорне казне и накнаде штете.-

а) Поверилац може да захтева уговорну казну као посебно право и у случају кад њен износ премаши висину штете коју је претрпео па чак и када није претрпео никакву штету.

За реализацију тог права поверилац не мора да докаже да штета стварно постоји. Довољна је кривица дужникова која се претпоставља.

б) Уговарањем уговорне казне поверилац не губи законска права по основу дужниковог недозвољеног понашања (пример, право на накнаду штете). Та права и уговорна казна се по правилу не могу сабирати и то у случају кад је уговорна казна по својој вредности већа од штете или кад је с њом једнака.

Ако је штета коју је поверилац претрпео већа од износа уговорне казне, он има право да захтева разлику до потпуне накнаде штете.

На захтев дужника, суд ће смањити износ уговорне казне ако је она несразмерно висока с обзиром на вредност предмета обавезе.

145.- ЈЕМСТВО - ПОЈАМ, ОСОБИНЕ, ДЕЈСТВО И ГАШЕЊЕ

Јемство је уговор којим се једно лице обавезује према повериоцу одређеног дужника да ће му испунити пуноважну и доспелу обавезу дужника ако овај то не учини.

Лице које преузима јемство назива се јемац, а лице за чији се дуг јемчи назива се главни дужник.

Јемац не преузима дуг главног дужника већ се обавезује да плати туђи дуг. Његова обавеза претпоставља дуг неког трећег, тј. главни дуг. То значи да представља споредну обавезу која дели судбину об авезе главног дужника (акцесорност јемства).

Из овакве природе јемства произилазе следеће последице:

може се јемчити само за пуноважну обавезу дужника да би и јемство било пуноважно

са престанком обавезе главног дужника из било којих разлога престаје и јемство

јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника чак и када је уговорено да буде већа

потраживање од јемца не може бити предмет самосталног уступања другоме него само заједно са потраживањем од главног дужника.

Уговором о јемству настаје само правни однос између јемца и повериоца. Кад јемац плати дуг настаје и правни однос између јемца и главног дужника.

Однос између јемца и повериоца

У односу између јемца и повериоца карактеристично је то што јемац одговара повериоцу онако како му одговара главни дужник. Јемчева обавеза према повериоцу није примарна већ секундарна - супсидијарна (супсидијарност јемства)

Супсидијарност јемчеве обавезе огледа се у томе што он није обавезан да исплати повериоца пре него што је овај покушао да се наплати од главног дужника.

Од јемца се може захтевати испуњење само под условом да то није учинио главни дужник у року, који му је у писменом облику одредио поверилац. Ако би поверилац пре тога затражио исплату од јемца, овај има право да му истакне приговор да се не држи реда.

Само у случају кад је очигледно да се из средстава главног дужника не може остварити њено испуњење, или ако је главни дужник пао под стечај, поверилац може тражити испуњење од јемца, ако није пре тога позвао главног дужника на испуњење обавезе.

Јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника, а ако је уговорено да буде већа, она се своди на меру дужникове обавезе. Он одговара за испуњење целе обавезе за коју је јемчио, ако уговором његова одговорност није ограничена на неки њен део или на други начин подвргнута лакшим условима..

Јемац је одговоран и за свако повећање обавезе које је настало дужниковом доцњом или његовом кривицом уколико н ије друкчије уговорено.

Против повериочевог захтева јемац може истаћи све приговоре глав ног дужника, укључујући и приговор пребијања, али не и чисто личне дужникове приговоре (пример, приговор неважности обавезе због заблуде или пословне неспособности)

Јемац може истаћи против повериоца и своје личне приговоре (пример, ништавост уговора о јемству, застарелост повериочевог потраживања према њему, приговор пребијања узајамних потраживања).

Јемац може бити потпуно ослобођен одговорности:

Због повериочевог одуговлачења - кад поверилац на позив јемца, после доспелости потраживања не захтева испуњење од главног дужника у року од месец дана од тог позива.

Ако рок за испуњење обавезе није одређен, а поверилац на позив јемца по истеку једне године од закључења уговора о јемству не учини у року од месец дана од тог позива потребну изјаву за одређивање датума испуњења.

Ако поверилац напусти залогу или које друго право којим је било обезбеђено испуњење његовог потраживања или га изгуби својом непажњом и тако онемогући прелаз тог права на јемца.

Однос између јемца и главног дужника

За овај однос је карактеристично то што на јемца који је намирио повериочево потраживање прелази то потраживање са свим споредним правима и гарантијама његовог испуњења.

Циљ јемства је да се обезбеди извршење уговора према повериоцу, а не да се главни дужник ослободи својих обавеза. Зато главни дужник остаје у обавези и кад јемац намири повериоца, само не више према повериоцу већ према јемцу, јер се овај по сили закона суброгирао на место повериоца (тзв. персонална суброгација), и стекао сва она права према главном дужнику која је имао и поверилац.

Јемац који је исплатио повериоцу његово потраживање стиче према главном дужнику право регреса тако да од њега може захтевати да му накнади све што је исплатио за његов рачун, као и камату од дана исплате.

Он има право на накнаду трошкова насталих у спору са повериоцем, од часа кад је обавестио дужника о том спору, као и на накнаду штете ако би је било. Против јемца који је без његовог знања извршио исплату повериоцу, главни дужник може употребити сва правна средства, којима је у часу те исплате могао одбити повериочев захтев (пример, приговор застарелости, опроштаја или пребијања)

Јемац губи право на регрес у случају кад не обавести дужника да је исплатио повериоца, па дужник, не знајући за то, поново исплати исто потраживање.

Престанак јемства

1.- Као споредна обавеѕа јемство увек престаје кад престане и главна обавеза коју оно обезбеђује,

2.- Независно од главног дуга и пре њега (пример, кад је јемство дато на одређено време, па то време истекне, кад поверилац опрости дуг јемцу, кад се сједине јемац и поверилац или јемац и главни дужник)

3.- Застарелошћу обавезе главног дужника застарева и обавеза јемца. У случају кад је рок за застаревање обавеѕе главног дужника дужи од две године, обавеза јемца застарева по истеку две године од доспелости обавезе главног дужника, осим кад јемац одговара солидарно са дужником.

146.- НАРОЧИТЕ ВРСТЕ ЈЕМСТВА

1.- Солидарно јемство.-

Код ове врсте јемства јемац се обавезује као јемац саисплатилац, тј. да одговара солидарно са дужником за целу обавезу.

Поверилац може захтевати испуњење обавезе од било кога, па и од јемца и главног дужника истовремено. У нашем праву, јемство је по правилу

супсидијарно. Једино за јемца обавезе настале из уговора у привреди важи претпоставка да је солидарни јемац, уколико уговором није другачије уговорено.

И солидарни јемац има право регреса од главног дужника.

2.- Сајемци.-

Кад више лица јемче за исту обавезу они се називају сајемци. Сајемци одговарајку солидарно за дуг главног дужника. Поверилац може захтевати исплату целог дуга од сваког сајемца понаособ или од свих њих заједно.

Кад један сајемац исплати цео дуг повериоцу, он може захтевати од главног дужника да му надокнади цео плаћени износ, а од својих сајемаца само сразмерни део који пада на њих.

Сајемци не одговарају солидарно са главним дужником, осим ако су се тако обавезали или ако јемче за обавезу насталу из уговора у привреди.

3.- Јемац јемчев.-

Онај ко се обавезује повериоцу да ће јемчити за његово потраживање од јемца назива се јемчев јемац. Поверилац мора најпре захтевати испуњење обавезе од јемца, па тек онда од јемчевог јемца.

Ако јемчев јемац намири повериоца стиче право регреса од јемца, али се може регресирати и од главног дужника.

4.- Јемац за надокнаду штете.-

Јемац за надокнаду штете преузима обавезу да ће јемцу главног дужника надокнадити евентуалну штету услед датог јемства. Такву штету јемац трпи у случају кад од главног дужника не може да добије оно што је исплатио повериоцу.

5.- Уговор о гаранцији.-

Уговором о гаранцији, једно лице (гарант) се обавезује другоме да ће гарантовати за његов успех у неком будућем послу, односно, да ће сносити ризик тог посла.

Овим уговором се преузима обавеза надокнаде евентуалне штете коју би друга страна могла претрпети обављајући одређену делатност (привредну, научну и др.) Обавеза из уговора о гаранцији је самостална и примарна обавеза.

147.- ОДУСТАНИЦА - ПОЈАМ И ДЕЈСТВО

Одустаница је сума новца или нека друга ствар коју једна уговорна страна обећава да ће дати другој уколико се одлучи да одустане од уговора. Право на одустанак од уговора може се уговорити у корист оба уговарача.

Одустаница је једно од личних средстава обезбеђења извршења обавеза.

Страна у чију је корист уговорена одустаница има право да бира између две могућности:

1) Да остане при уговору и да своју обавезу испуни2) Да одустане од уговора уз плаћање одустанице. У овом случају дужна је да

истовремено са изјавом о одустајању плати и одустаницу.

Право на одустанак од уговора уз плаћање одустанице ограничено је на рок који уговорници одреде. Ако они то нису учинили, овлашћена страна може одустати од уговора све док не протекне рок одређен за испуњење њене обавезе. То право престаје и кад она почне да испуњава своје обавезе из уговора или прими испуњење од друге стране.

Обавеза на плаћање одустанице не постоји:

1) Ако је обавеза постала немогућа због околности за коју дужник не одговара2) Кад он одустане од уговора због доцње друге стране.

Ако је капара уговорена као одустаница, онда се и капара сматра као одустаница, тако да свака страна може да одустане од уговора. Ако од уговора одустане страна која је дала капару она је губи. Ако од уговора одустане страна која је капару примила она је удвојено враћа.

148.- КАПАРА - ПОЈАМ И ДЕЈСТВО

Капара је одређен износ новца или одређене количине других заменљивих ствари, коју једна уговорна страна даје другој као знак да је уговор закључен, као осигурање његовог испуњења и као аконтацију исплате дуга који дугује на основу уговора.

Капара спада у стварна (реална) средства обезбеђења извршења обавеза.

Споразум о капари закључује се или у виду клаузуле у главном уговору или у облику посебног уговора. То је увек реалан уговор јер је за његов настанак неопходна предаја ствари. Капара је и споредан уговор јер дели правну судбину главног уговора. Ако главни уговор уопште није закључен или је главни уговор ништав ни уговор о капари не може настати нити производити правно дејство.

Висину капаре уговорне стране одређују споразумно. На захтев заинтересоване стране суд може да смањи претерано високу капару.

Дејство капаре зависи од тога да ли су обавезе које су њоме обезбеђене испуњене, односно, да ли је за неиспуњење обавезе из главног уговора одговорна само једна страна.

1) Када су обавезе испуњене капара се урачунава у испуњење обавезе из главног уговора. Ако то није могуће она се мора вратити даваоцу. Она се враћа и у случају споразумног раскида уговора као и у случају кад уговор није испуњен услед кривице обеју страна или услед немогућности испуњења за коју није одговорна ни једна страна.

2) Кад је за неиспуњење обавезе одговорна једна страна капара ступа у дејство као средство обезбеђења.

Ако је за неиспуњење обавезе одговорна страна која је дала капару, страна која је примила капару може, по свом избору – тражити извршење уговора ако је то још могуће или накнаду штете. а капару урачунати у накнаду или вратити,- одустати од уговора уз задржавање примљене капаре.

Ако је за неизвршење обавезе одговорна страна која је примила капару, њен давалац може, по свом избору:- тражити извршење уговора ако је то још могуће или накнаду штете и враћање капаре- одустати од уговора и тражити враћање удвојене капаре.. Страна која тражи испуњење уговора има право и на накнаду штете коју трпи због задоцњења

3) У случају кад дужник делимично испуни обавезу поверилац не може задржати капару него може тражити:

испуњење остатка обавезе и накнаду штете због задоцњења накнаду штете због непотпуног испуњења.

У оба случаја капара се урачунава у накнаду. Ако поверилац раскине уговор и врати оно што је примио као делимично испуњење он може бирати између осталих захтева који припадају једној страни кад је уговор остао неизвршен кривицом друге.

149.- КАУЦИЈА

Под кауцијом се подразумева одређени износ новца који једна страна даје другој у циљу осигурања закључења извесног уговора или у циљу осигурања испуњења обавезе из уковора који је већ закључен.

Кауцијом се осигурава закључење уговора путем тзв. јавног надметања. Да би се спречило учешће у надметању и оних лица која немају озбиљну намеру да уговор закључе, може се захтевати да сваки учесник положи унапред одређени износ новца као кауцију.

Ако давалац кауције не закључи уговор, иако су очекивани услови испуњени њему кауција пропада. Али, ако дође до закључења уговора због којег је дата, кауција се враћа даваоцу или урачунава у испуњење обавезе из уговора.

Кауцијом се може осигурати и испуњење обавезе из већ закљученог уговора (пример, обавеза враћања продавчеве амбалаже).

Ако се деси да давалац кауције не испуни своју обавезу из уговора кауција му пропада. Притом се кауција не урачунава у надокнаду штете, а прималац кауције није дужан да врати двоструки износ кауције даваоцу ако не испуни своју обавезу према њему.

ДОЦЊА УЧЕСНИКА У ОБЛИГАЦИОНОМ ОДНОСУ

150.- ДОЦЊА ДУЖНИКА ( MORA DEBITORIS) - ПОЈАМ, УСЛОВИ, ПОСЛЕДИЦЕ И ПРЕСТАНАК

Доцња дужника представља задоцњење у испуњењу обавезе од стране дужника. Дужник долази у доцњу кад своју обавезу благовремено не испуни нити понуди њено испуњење.

Да би дужник дошао у доцњу треба да се испуне два услова:

1.- Доспелост обавезе, што значи да дужник долази у доцњу само ако је његова обавеза доспела, тј. само ако поверилац од дужника може да захтева испуњење.

2.- Опомена је позив повериоца дужнику да обавезу испуни. Она може да се учини усмено и писмено, преко суда или изван суда. Неке радње чија је сврха да се постигне испуњење обавезе имају значај опомене (пример, подизање тужбе или противтужбе, презентирање менице или признанице).

Ако је време испуњења обавезе одређено опомена није потребна јер у том случају, дан опомиње човека и дужник долази у доцњу чим то време протекне.

У неким случајевима опомена није потребна, као на пример:

кад се дужник одрекао права да буде опоменут кад се дужник скрива од повериоца кад дужник изјави да неће испунити обавезу кад је дужник обавезан да врати ствар или надокнади штету.

Као услов дужникове доцње се не захтева кривица дужникова (тзв. објективна доцња). Доцња не утиче на могућност да се обавеза испуни онако како гласи. Међутим доцња повлачи и одређене последице:

1) Последице нескривене доцње су: Обавеза плаћања затезне камате Право повериоца да одустане од уговора

2) Последице скривене доцње су: Обавеза накнаде штете које се може ослободити ако докаже да

обевезу није испунио на време због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи.

Одговорност за случајну немогућност испуњења обавезе. У том случају дужник се ослобађа одговорности за штету ако докаже да би ствар која је предмет обавезе случајно пропала и да је своју обавезу на време испунио.

Последице доцње могу престати али само за будућност. Узроци престанка доцње су:

а) Понуда испуњења обавезе

б) Гашење обавезе

в) Стицање права на приговор неиспуњеног уговора.

151.- ДОЦЊА ПОВЕРИОЦА ( MORA CREDITORIS) - ПОЈАМ, УСЛОВИ, ПОСЛЕДИЦЕ И ПРЕСТАНАК

Доцња повериоца представља неосновано задоцњење повериоца у пријему испуњења обавезе.

Поверилац долази у доцњу ако су испуњени следећи услови:

1.- Понуда дужника да обавезу испуни која је истовремено и позив повериоцу да прихвати испуњење. За испуњење овог услова је неопходно да понуда испуњења и квалитативно и квантитативно одговара садржини обавезе и ако је стварна, тј. ако је дужник предузео све што је потребно за испуњење.

Понуда испуњења не захтева се као услов повериочеве доцње у случају кад је време извршења његове радње било тачно одређено. У том случају поверилачка доцња наступа самим протеком рока у коме је поверилац требао да предузме одговарајуће радње.

2.- Одбијање повериоца да прими испуњење. Поверилац долази у доцњу ако „одбије да прими испуњење или га својим понашањем спречи“.

Поверилац долази у доцњу и кад је спреман да прими испуњење дужникове истовремене обавезе, али не нуди испуњење своје доспеле обавезе.

3.- Кривица повериоца, при чему се изричито захтева да поверилац „без основаног разлога“ одбије да прихвати испуњење или га својим понашањем спречи.

Услед повериочеве доцње облигација се не гаси, али се дужников положај побољшава. У случају поверилачке доцње:

престаје доцња дужника на повериоца прелази ризик случајне пропасти или оштећења ствари престаје тећи камата настаје обавеза повериоца да дужнику надокнади штету насталу услед

доцње за коју одговара, као и трошкове око даљег чувања ствари. у случају поверилачке доцње дужник има право да положи или да прода

дуговану ствар као и право да одустане од уговора.

Поверилачка доцња престаје:

1) Гашењем облигације2) Повлачењем понуде испуњења од стране дужника3) Накнадном изјавом повериоца да је спреман да прими испуњење обавезе и

да дужнику надокнади штету због доцње.

Последице поверилачке доцње престају за убудуће.

МЕШАЊЕ ПОВЕРИОЦА У ДУЖНИКОВА ИМОВИНСКА ПРАВА

152.- МЕШАЊЕ ПОВЕРИОЦА У ДУЖНИКОВА ИМОВИНСКА ПРАВА - ПОЈАМ, СВРХА И ВРСТЕ МЕШАЊА

Цела имовина којом располаже дужник осигурава потраживање његовог повериоца, па се због тога и каже да поверилац има општу залогу у дужниковој имовини.

Међутим поверилачком право тзв. опште залоге недостају оне најважније особине:

право првенства наплате право слеђења

Поверилац је овлашћен да под одређеним условима умеша у имовинско-правне односе свог дужника. Циљ мешања јесте да се сачува дужникова платежна способност, што значи да се заштите и интереси самог повериоца који се меша.

Постоје три врсте мешања повериоца у дужникова имовинска права:

1) Употреба дужникових права2) Побијање дужникових правних радњи3) Право задржавања дужникове ствари.

153.- УПОТРЕБА ДУЖНИКОВИХ ПРАВА - ПОЈАМ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

Дешава се да платежно неспособан дужник занемари употребу својих права (пример, не тражи станарину за стан који је издао у закуп). Због тога грађански законици неких земаља дозвољавају повериоцу да сам употреби дужникова права у име и за рачун дужника.

Тужба коју подиже поверилац у овом случају назива се посредна (индиректна) или тужба по сили суброгације.

Да би поверилац могао да употреби дужниково право морају се испунити следећи услови:

Да поверилац од дужника потражује нешто непосредно и одређено Да је дужник инсолвентан Да је дужник немаран Да се ради о имовинским правима дужника

Корист коју постигне поверилац употребом дужникових права постаје саставни део дужникове имовине. Употребљавајући дужниково право поверилац не стиче првенство наплате на имовини коју је прибавио, већ његово мешање користи подједнако свим повериоцима.

154.- ПОБИЈАЊЕ ДУЖНИКОВИХ ПРАВНИХ РАДЊИ ( ACTIO PAULIANA) - ПОЈАМ, СВРХА, СУБЈЕКТИ И ПРАВНЕ РАДЊЕ КОЈЕ СЕ МОГУ ПОБИЈАТИ

Побијање дужникових правних радњи је случај мешања повериоца у имовинско правне односе свог дужника, код којег се повериоцу чије је потраживање доспело на наплату, признаје право да побије правну радњу свог дужника која је предузета на штету повериоца.

Ради се о побијању правних радњи несавесног дужника који на различите начине умањује своју имовину како би онемогућио повериоца да се наплати.

Против таквих поступака несавесног дужника још је у римском праву била предвиђена Паулијанска тужна (actio Pauliana).

Право побијања у нашем и у осталим данашњим правима може се вршити тужбом или приговором.

Право на побијање има сваки поверилац чије је потраживање доспело на наплату без обзира када је оно настало. Осим првобитног повериоца дужниковог право на побијање има и цесионар и наследник повериоца. У спору за побијање поверилац је побијач. Општи услов побијања је доспелост потраживања.

Лица против којих се врши побијање су у односу на повериоца трећа лица. То су обично сауговарачи дужникови у чију корист је предузета правна радња која се побија као и њихови наследници.

Тужба се може поднети и против прибавиоца који је знао да се прибављање његових претходника могло побијати, а код бесплатног прибављања и ако он то није знао.. Лица против којих се подиже тужба за побијање називају се противници побијања.

Побијање је могуће само ако дужник предузима неку правну радњу којом се његова имовина умањује, односно, која је предузета на штету повериоца. При томе, појам правне радње је шири од појма правног посла јер обухвата правне послове (пример, пренос права својине уговором о продаји) и пропуштања због којих је дужник изгубио какво материјално право или је за њега настала материјална обавеза (пример, неистицање приговора застарелости).

155.- ПОСЕБНИ УСЛОВИ ЗА ДЕЈСТВО ПОБИЈАЊА И ДЕЈСТВО ПОБИЈАЊА

Посебни услови за дејство побијања су:

1.- Оштећење повериоца, при чему поверилац мора да докаже да је заиста оштећен правном радњом коју је дужник предузео. Сматра се да је правна радња предузета на штету повериоца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. То се доказује неуспелим покушајем принудне наплате из дужникове имовине.

2.- Дужникова кривица за оштећење.- Дужник треба да је крив што је предузетом радњом онемогућио повериоца да се наплати.

Теретна располагања се могу побијати само ако је дужник у време располагања знао или могао знати да наноси штету својим повериоцима. Његова кривица се не претпоставља већ је поверилац мора доказати.

Ако су у питању бесплатна располагања (пример, одрицање од наслеђа), сматра се да је дужник знао да предузетом радњом наноси штету повериоцима.

3.- Кривица трећег лица, при чему том лицу треба да је познато или да је могло бити познато да дужник учињеним располагањем наноси штету повериоцу.

Само ако треће лице спада у круг тзв. сумњиве породице, претпоставља се да му је било познато да дужник предузетим располагањем наноси штету повериоцу.

За побијање бесплатних располагања и са њима изједначених правних радњи не захтева се кривица трећег лица.

Сврха побијања је да се побијана правна радња дужникова учини без дејства само према повериоцу и само колико је потребно за испуњење његових потраживања.

Ако суд усвоји тужбени захтев правна радња губи дејство само према тужиоцу (повериоцу) и само колико је потребно за испуњење његових потраживања.

Тужба за побијање може се поднети у року од једне године за побијање теретних располагања. За побијање теретних располагања у корист чланова сумњиве породице и доброчиних располагања тужба се може поднети у року од три године.. Наведени рокови рачунају се од дана када је предузета правна радња која се побија, односно од дана када је требало предузети пропуштену радњу.

156.- ПРАВО ЗАДРЖАВАЊА ( IUS RETENTIONIS) - ПОЈАМ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

Појам.- Под правом задржавања подразумева се право повериоца у чијим се рукама налази нека дужникова ствар да је задржи све док његово потраживање не буде исплаћено.

Једини услов је да је повериочево потраживање доспело за наплату. И поверилац потраживања које није доспело има право задржавања у случају кад је дужник постао неспособан за плаћање.

Право задржавања је искључено кад дужник захтева да му се врати ствар која је изашла из његове државине против његове воље, или, кад дужник захтева да му се врати ствар која је предата повериоцу на чување или на послугу.

Дејство.- Правом задржавања обезбеђује се повериочево потраживање јер се он може наплатити из вредности задржане ствари на исти начин као и заложни поверилац. Пре него што приступи наплати дужан је да о својој намери обавести дужника.

Разлика између заложног права и ретенције.-

Залогопримац има право следовања док ретинент то право нема, Да би поверилац имао право ретенције ствар мора бити у његовој

непосредној државини, а код заложног права то није нужно. Право ретенције може настати само ако поверилац има доспело

потраживање према дужнику, а уговорно заложно право може настати и кад потраживање није доспело.

Право ретенције настаје на основу закона, а заложно право најчешће на основу уговора.

ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈА

157.- ПОЈАМ ИСПУЊЕЊА ИЛИ ИСПЛАТЕ

Под испуњењем се подразумева извршење дуговане чинидбе. Њиме се потпуно задовољава интерес повериоца који је био циљ облигационог односа, а дужник се ослобађа обавезе. Упоредо са испуњењем користи се израз "исплата", који у обичном говору има уже значење јер подразумева само давање одређене суме новца.

Садржина испуњења или исплате зависи од онога што се дугује.

О правној природи испуњења не постоји јединствено мишљење:

У немачкој правној теорији износи се мишљење да је исплата правни посао Међутим, преовлађује мишљење да исплату треба схватити као фактичку

радњу а не као правни посао. У акту исплате има и елемената сагласности воља али она није нужна. За исплату није потребна ни активна воља дужника ни пасивна воља повериоца.

158.- СУБЈЕКТИ ИСПЛАТЕ - ЛИЦЕ КОЈЕ ВРШИ ИСПЛАТУ, ИСПЛАТА СА СУБРОГАЦИЈОМ И ЛИЦЕ КОМЕ СЕ ВРШИ ИСПЛАТА

Лице које врши исплату се назива исплатилац. То је по правилу дужник а обавезу може испунити и треће лице.

1) Дужник који врши исплату треба да је потпуно пословно способан. У супротном, његов старалац има право да је оспорава и да захтева повраћај исплаћеног износа.

И пословно неспособан дужник може испунити обавезу ако је постојање обавезе несумњиво и ако је доспео рок за њено испуњење. Може се оспоравати испуњење застарелог дуга или дуга који потиче из игре или опкладе које изврши такав дужник

2) Треће лице може испунити обавезу. Кад се ради о обавезама које су везане за личност дужникову њих мора испунити сам дужник.

Треће лице обично испуњава обавезу по налогу дужника. Без знања и воље дужника обавезу могу испунити лица која имају правни интерес да обавеза буде испуњена (пример, јемац, власник ствари дате у залогу и противник побијања).

Поверилац је дужан да прими испуњење од наведених лица, чак и када се дужник томе противи, јер у супротном пада у поверилачку доцњу.

Исплата са суброгацијом постоји у случају кад треће лице исплати дужников дуг и ступи на место повериоца. Тада се дуг гаси према ранијем повериоцу, тако да дужник дугује испуниоцу оно што је до тада дуговао повериоцу.

Исплата са суброгацијом не постоји увек када трећи плати за дужника, него само

1) Као вољна суброгација кад исплатилац то жели. Може настати:

на основу уговора који испунилац закључи са повериоцем пре или приликом испуњења

на основу уговора који испунилац закључи са дужником пре испуњења. У оба случаја она настаје у часу испуњења.

2) Као законска суброгација која је прописана у корист лица које има неки правни интерес да обавеза буде испуњена. Код ње, по сили закона у часу испуњења на испуниоца прелази повериочево потраживање са свим споредним правима.

Код исплате са суброгацијом дужник се ослобађа обавезе према повериоцу, а испунилац преузима повериочева права према дужнику. Поверилац је дужан да преда испуниоцу средства којима се потраживање доказује.

Испунилац не може захтевати од дужника више него што је исплатио повериоцу.

Лице коме се врши исплата је по правилу поверилац који је пословно способан.

И испуњење извршено пословно неспособном повериоцу ослобађа дужника ако је корисно за повериоца или ако се предмет испуњења још налази код њега.

Осим повериоцу испуњење може бити извршено и лицу одређеном законом, судском одлуком, уговором између повериоца и дужника или од стране самог повериоца.

Испуњење је пуноважно и кад је извршено трећем лицу ако га је поверилац накнадно одобрио или ако се њиме користио.

159.- МЕСТО И ВРЕМЕ ИСПЛАТЕ

Време испуњења је време доспелости обавезе, односно тренутак од кога пповерилац може захтевати њено испуњење.

Оно може бити одређено уговором, законом или једностраном изјавом воље једне стране. Рок испуњења може се одредити с обзиром на сврху посла или природу обавезе.

Ако рок испуњења није одређен, а сврха посла, природа обавезе и остале околности не захтевају известан рок за испуњење, поверилац може захтевати одмах испуњење обавезе, а дужник са своје стране може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење.

Испуњење пре рока је могуће ако је рок уговорен искључиво у интересу дужника.

Дужник има право да испуни обавезу и пре рока под условом да о својој намери обавести повериоца и да то не буде у невреме. Поверилац може примити исплату пре рока и у другим случајевима и задржи право на накнаду штете ако о томе без одлагања обавести дужника.

И поверилац има право да захтева испуњење пре рока ако му дужник није дао обећано обезбеђење или ако на његов захтев није допунио обезбеђење смањено без његове кривице као и кад је рок уговорен искључиво у његовом интересу.

Место испуњења је место у коме дуговану радњу треба предузети. Одређује се правним послом или законом. Може се одредити према сврси посла, природи обавезе и осталим околностима.

Ако место испуњења није одређено ни одредиво, испуњење обавезе врши се у месту у коме је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта своје боравиште.

Од ових правила се одступа код новчаних обавеза. Оне се испуњавају у месту у коме поверилац има седиште односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта, боравиште.

160.- ПРЕДМЕТ ИСПЛАТЕ

Предмет исплате је чинидба коју дужник дугује, тако да дужник не може испунити обавезу нечим трећим, нити поверилац може захтевати нешто друго.

Поверилац није дужан да прими делимично испуњење осим ако природа обавезе другачије налаже. Дужан је да прими делимично испуњење новчане обавезе осим ако има посебан интерес да га одбије.

Ако су ствари одређене само по роду, дужник је дужан дати ствари средње каквоће, односно ствари одговарајуће какквоће ако му је била позната намена ствари.

Замена испуњења постоји у случају кад поверилац у споразуму са дужником прими нешто друго уместо оног што му се дугује. Тако се врши измена у постојећем облигационом односу, чији се предмет мења, док основ остаје исти.

Замена испуњења је сурогат исплате јер доводи до престанка обавезе. За материјалне и правне недостатке ствари дате уместо онога што је дуговао, дужник одговара исто као продавац. Поверилац може уместо захтева по основу

одговорности за правне и физичке недостатке ствари захтевати од дужника, али не више од јемца испуњење првобитног потраживања и накнаду штете.

Предаја ради продаје постоји кад дужник преда повериоцу неку ствар или које друго право да их прода и да из постигнутог износа наплати своје потраживање, а да му остатак преда.

У том случају поверилац добија улогу дужниковог пуномоћника. Сама предаја ради продаје не доводи до престанка обавезе, већ обавеза престаје тек кад поверилац прода ствар или које друго право и наплати се из постигнутог износа.

161.- УРАЧУНАВАЊЕ (ИНПУТАЦИЈА) И ДОКАЗИВАЊЕ ИСПЛАТЕ

Урачунавање испуњења долази до изражаја у случају кад између истих лица постоји више истородних обавеза, па оно што дужник испуни није довољно да би се могле намирити све те обавезе.

1) За редослед урачунавања меродаван је најпре споразум између повериоца и дужника,

2) Ако о томе не постоји њихов споразум, урачунавање се врши оним редом који одреди дужник, најкасније приликом испуњења.

3) Кад нема дужникове изјаве о урачунавању, обавезе се намирују редом, како је која доспела на испуњење.

4) Ако је више обавеза истовремено доспело прво се намирују оне које су најмање обезбеђене,

5) Кад су све обавезе подједнако обезбеђене прво се намирују оне које су дужнику на највећем терету.

6) Ако су у свему напред реченом обавезе једнаке намирују се редом како су настале.

7) Ако су истовремено настале, оно што је дато на име испуњења распоређује се на све обавезе сразмерно њиховим износима.

162.- ДЕПОНОВАЊЕ И ПРОДАЈА ДУГОВАНЕ СТВАРИ

Под полагањем се подразумева могућност дужника чија се обавеза састоји у предаји неке ствари, да се обавезе ослободи полагањем (депоновањем) те ствари код суда за повериоца.

Полагање се може извршити у следећим случајевима:

1) Кад је поверилац у доцњи

2) Кад је поверилац непознат

3) Кад је неизвесно ко је поверилац

4) Кад се не зна где се поверилац налази

5) Кад је поверилац пословно неспособан а нема законског заступника.

Депоновање се врши код стварно надлежног суда у месту испуњења, осим ако природа посла захтева да се полагање изврши у месту где се ствар налази. И сваки други стварно надлежни суд мора примити ствар у депозит, с тим што је дужник дужан да да накнаду повериоцу, ако је овај полагањем код другог суда претрпео штету.

Не могу се депоновати све ствари него само оне које су за то подесне (пример, новац, драгоцености)

О извршеном полагању дужник је дужан да обавести повериоца ако зна за њега и његово боравиште.

Полагањем дуговане ствари, дужник се у часу извршеног полагања ослобађа обавезе. Ако је био у доцњи његова доцња престаје а престаје да тече и камата. Ризик случајне пропасти или оштећења ствари прелази на повериоца.

Дужник може узети натраг положену ствар а о томе је дужан да обавести повериоца. Дужник губи право да узме ствар:

1. Кад се изјавом суда одрекао тог права2. Кад је поверилац изјавио да узима положену ствар3. Кад је правноснажном одлуком утврђено да полагање задовољава услове

уредног испуњења.

Ако дужник узме натраг положену ствар, сматраће се као да није било полагања а његови садужници и јемци остају у обавези.

Предаја на чување другом лицу.- Ако се дугује предаја ствари која није подесна за чување у судском депозиту, а испуњени су услови за полагање, дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће предати ствар да је чува о трошку и за рачун повериоца. Таква предаја производи дејство полагања код суда.

Ако се ствар која није подобна за чување у судском депозиту дугује на основу обавезе из уговора у привреди, онда предаја такве ствари јавном складишту на чување за рачун повериоца производи дејство полагања код суда.

О извршеној предаји на чување дужник је дужан да обавести повериоца.

Продаја дуговане ствари.- Ако су испуњени услови за полагање код суда дужник се може ослободити обавезе и на тај начин што дуговану ствар може продати а добијени износ, по одбитку трошкова продаје положити код суда.

Овим правом дужник се може користити само у два случаја:

1. Ако је ствар неподесна за чување

2. Ако су трошкови потребни за чување или одржавање ствари несразмерни са њеном вредношћу.

Продаја се врши на јавној продаји у месту одређеном за испуњење или у неком другом месту ако је то у интересу повериоца.

Ако ствар има текућу (тржишну) цену или ако је мале вредности у поређењу са трошковима јавне продаје, дужник је може продати из слободне руке.а.

Ствар која је таква да може брзо пропасти или се покварити, дужник је дужан продати без одлагања на најпогоднији начин.

Дужник је дужан да обавести повериоца о намераваној продаји, о постигнутој цени и њеном полагању код суда.

163.- ПРЕБИЈАЊЕ ИЛИ КОМПЕНЗАЦИЈА - ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И УСЛОВИ

Пребијање је начин гашења облигација који настаје у случају кад и дужник има потраживање према свом повериоцу тако да долази до узајамних обрачунавања њихових тражбина.

Лице које врши пребијање назива се компензант, а лице са којим се врши пребијање компезат.

Пребијање замењује две исплате. односно њиме се врши скраћивање исплате. Уместо да дужник најпре исплати свој дуг повериоцу, а затим поверилац оно што он дугује дужнику, исплаћује се само разлика која остане по извршеном обрачуну

Пребијањем се обезбеђује једнакост страна и избегава ризик да једна страна испуни обавезу према другој, а да сама не буде у могућности да од ње наплати своје потраживање.

Пребијањем се могу угасити само потраживања која испуњавају одређене услове:

1.- Узајамност потраживања постоји кад и дужник има потраживање према повериоцу коме дугује. Узајамна су потраживања која постоје између истих лица.

Могуће је и пребијање потраживања која нису узајамна (пример, јемац може извршити пребијање дужникове обавезе према повериоцу са дужниковим потраживањем од повериоца)

2.- Истородност потраживања а истородна су потраживања која гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће.

3.- Доспелост потраживања.- Потраживања се могу пребити само ако су доспела, тј. ако је наступио рок за њихову исплату.

Изутзетак постоји у случају стечаја неког лица јер поверилац дужника који је пао под стечај може пребити своје потраживање за потраживање које дужник има према њему и кад оно није доспело.

4.- Утуживост.- Потраживање лица које врши пребијање (компензант) мора бити утуживо.зато што се неутуживо потраживање може извршити само добровољно (пример, застарела потраживања, потраживање које потиче из игре и опкладе)

Дуг се изузетно може пребити и са застарелим потраживањем ако оно није застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање. Потраживање компензата не мора бити утуживо.

Пребијање се може искључити вољом заинтересованих страна што произилази из начела аутономије воље или законом.

Законом се предвиђа да не могу престати пребијањем следећа потраживања:

Потраживање које се не може запленити Потраживање ствари или вредност ствари који су дужнику биле дате на

чување или на посуду или које је дужник узео безправно Потраживање настало намерним проузроковањем штете Потраживање накнаде штете причињене оштећењем здравља или

проузроковањем смрти Потраживање које потиче из законске обавезе издржавања.

164.- НАЧИНИ ПРЕБИЈАЊА И ДЕЈСТВО ПРЕБИЈАЊА

Пребијање може настати:

1) По сили закона (законска компензација)2) По вољи страна (вољна компензација)3) По одлуци суда. (судска компензација)

1.- Пребијање по сили закона настаје аутоматски, чим се две компезабилне тражбине нађу једна наспрам друге. Пошто пребијање настаје без знања и воље заинтересованих страна неопходно је да тражбине буду неспорне и одређене по садржини и износу. Овај начин пребијања није познат у нашем праву.

2.- Вољно пребијање настаје по вољи заинтересованих лица. ЗОО прописује да „пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој страни да врши пребијање“

Вољно пребијање може бити:

Уговорено које настаје споразумом заинтересованих страна да пребију своја међусобна потраживања. За ово пребијање довољна је само узајамност тражбина.

Једнострано, до кога долази једностраном изјавом воље једне стране другој да њену тражбину жели да пребије са својом. Изјава се може дати у било којој форми пошто су се стекли потребни услови. Због тога изјава о пребијању има ретроактивно дејство.

3.- Судска компензација значи да се изјава којом се жели извршити пребијање може дати и у парници пред судом. Обично то чини тужени који приговором

захтева од суда да приликом одлучивања о тужиочевом потраживању узме у обзир и потраживање туженог. Уместо приговора тужени може да подигне противтужбу којом истиче захтев за наплату свог потраживања од тужиоца.

Пребијање доводи до гашеења потраживања. Ако су потраживања једнаке вредности оба се пребијањем гасе. Ако то није случај гаси се само мање потраживање, док се веће смањује за износ мањег.

Са престанком главних престају и сва споредна потраживања. Пребијањем се не могу вређати права трећих лица.

165.- ОПРОШТАЈ ДУГА - ПОЈАМ И ДЕЈСТВО

Отпуштање дуга је начин престанка облигација који настаје тако што поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и што се дужник са тим сагласи.

За отпуштање дуга потребна је сагласност воља дужника и повериоца, тј. уговор о отпуштању

За пуноважност уговора о отпуштању не захтева се посебна форма. Уговором о отпустању поверилац може дуг отпустити у целости или само делимично.

Понуда за закључење уговора о отпуштању може се учинити и прећутно. Враћање залоге не значи повериочево одрицање од права да тражи њено испуњење. Уговор о отпустању може се закључити као апстрактни уговор.

Отпуст дуга се најчешће врши у намери да се дужнику учини поклон. Међутим, није намера дарежљивости увек циљ отпуштања. Некада то поверилац чини у свом интересу (пример, да би му дужник други, већи дуг уредно испунио).

Отпустом се гаси обавеза, и то, ако је отпуст потпун обавеза се гаси у целости, а код делимичног отпуста, главна и споредна обавеза гасе се у оној мери у којој је дуг отпуштен.

Код општег отпуштања дугова гасе се сва повериочева потраживања према дужнику, осим оних за које поверилац није знао у часу кад је отпуштање извршено.

Отпустом се не смеју вређати права трећих лица.

1.- Отпуштање дуга јемцу не ослобађа главног дужника, а отпуштање дуга главном дужнику ослобађа јемца. У случају кад има више јемаца па поверилац ослободи једног од њих осталима се обавеза смањује за део који отпада на ослобођеног јемца.

2.- Отпуштање дуга извршено споразумно са једним солидарним дужником ослобађа обавезе и остале дужнике, осим у случају кад је отпуштање имало за сврху да ослободи обавезе само дужника са којим је извршено. У том случају се солидарна обавеза смањује за део који пада на њега, а остали дужници одговарају солидарно за остатак обавезе.

Pactum de non petendo.- има слабије дејство од отпуста дуга. Њиме поверилац једнострано обећава дужнику да неће од њега тражити наплату потраживања. Тиме се дужник не ослобађа обавезе, већ само стиче могућност да истакне приговор повериоцу ако му он затражи исплату.

166.- ПРЕНОВ ИЛИ НОВАЦИЈА - ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

Пренов или новација је начин престанка облигација који настаје споразумом дужника и повериоца да свој постојећи облигациони однос угасе и замене га новим.

На тај начин долази до гашења старе облигације, а с друге стране, до настанка нове облигације. Преновом се дужник не ослобађа обавезе, ни поверилац не бива измирен већ само добија нову тражбину.

Римски правници нису знали за могућност измене субјеката облигационог односа без промене њене садржине. У савременом праву улога новације није потребна. Она се примењује у случају кад стране желе да неки нејасан или неизвестан облигациони однос замене новим.

За настанак пренова неопходно је да се испуне следећи услови:

1.- Намера да се изврши новација јер ако стране нису изразиле намеру да угасе постојећу обавезу кад су стварале нову, ранија обавеза не престаје већ постоји и даље поред нове.

2.- Постојање старе облигације, јер ако ње нема или је ништава или већ угашена, пренов остаје без дејства. Ако је ранија облигација била само рушљива пренов је пуноважан ако је дужник знао за њен недостатак. Пренов се може извршити и кад је стара облигација природна.

3.- Настанак нове облигације, јер ако не настане нова облигација или је нова облигација ништава не долази до пренова већ стара облигација и даље важи.

4.- Разлика између старе и нове облигације која се односи на предмет или на основ обавезе. Према томе, новација се може извршити само:

путем промене предмета (пример, да продавац уместо телевизора прода фрижидер)

или променом основа обавезе (пример, да ће дужник 100 динара које је дотле дуговао као накнаду штете, дуговати убудуће као обавезу из уговора о зајму)

а могуће је да се истовремено промене и предмет и основ.

Пренов доводи до гашења раније облигације и замене новом облигацијом која настаје.

Са ранијом облигацијом престају и залога и јемство, осим ако је са јемцем или залогодавцем другачије уговорено.

После новације, међусобни положај страна одређује се према новој облигацији. Не могу се истицати приговори из старе и у новој, а дужник који је у доцњи у старој није у доцњи и у новој облигацији. За нову облигацију тече нови рок застарелости.

Ако се уговор о пренову поништи, сматраће се да није ни било пренова и да ранија обавеза није ни престала да постоји.

167.- СЈЕДИЊЕЊЕ ( CONFUSIO) - ПОЈАМ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

Сједињење је начин престанка облигација који настаје у случају кад се и тражбина и дуг стекну код истог лица, тј. кад једно исто лице постане и дужник и поверилац у истом облигационом односу.

У том случају облигација се гаси јер не може неко сам себи дуговати.

До сједињења најчешће долази:

у случају универзалне сукцесије, тј. кад дужник наследи свог повериоца или кад поверилац наследи свог дужника.

код сингуларне сукцесије ако поверилац уступи тражбину дужнику. у случају спајања два правна лица као и у случају кад се једно од њих

припоји другом.

Сједињење не настаје кад јемац постане поверилац јер због тога обавеза главног дужника не престаје.

За настанак и дејство сједињења не захтевају се неки посебни услови. Оно настаје аутоматски, чим се тражбина и дуг стекну код исте личности.

Сједињење доводи до гашења облигације и то како главне тако и споредних обавеза. Сједињење не доводи до гашења обавезе уписане у јавне књиге, јер она престаје сједињењем тек кад се изврши упис брисања.

Сједињењем не могу бити оштећена трећа лица која у односу на тражбину иамју право плодоуживања или залоге.

168.- ЗАСТАРЕВАЊЕ ТРАЖБИНА - ПОЈАМ И СВРХА

Застарелост је начин гашења облигације који настаје због тога што поверилац није у одређеном времену захтевао испуњење дужникове обавезе.

Застарелошћу се не гаси облигација у правном смислу , већ престаје право на тужбу, тј. право да се захтева испуњење обавезе. Облигација и даље постоји али не постоји санкција за њену заштиту. Она престаје да буде утужива и постаје неутужива – природна облигација.

Застарелост не производи дејство сама по себи и зато суд неће тужбу одбацити ако се од дужника захтева испуњење застареле обавезе. Суд не узима застарелост по службеној дужности, ако се дужник није на њу позвао.

Дужник се на застарелост позива најчешће у виду одбране, тј. приговором застарелости. То може да учини и тужбом за утврђење којом захтева да се утврди да је наступила застарелост потраживања.

Ако дужник испуни застарелу обавезу нема право да захтева оно што је дао, чак иако није знао да је обавеза застарела. Он није учинио ни поклон, нити је платио недуговано, па се ни поверилац није неосновано обогатио.

Дужник се не може одрећи застарелости пре него што протекне време одређено за застарелост. Ако је застарелост већ наступила одрицање је допуштено. У том случају као одрицање од застарелости сматра се писмено признање застареле обавезе, давање залоге или другог обезбеђења.

Сва потраживања по правилу могу престати застарелошћу, за разлику од стварних права која не могу да застаре већ се протеком времена могу прибавити. Кад застари главно потраживање застарела су и споредна потраживања, као што су потраживања камата, плодова, трошкова, уговорне казне.

169.- ВРЕМЕ ПОТРЕБНО ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ - ПОЧЕТАК И НАСТУПАЊЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ, РОКОВИ ЗАСТАРЕЛОСТИ, ЗАСТОЈ И ПРЕКИД ЗАСТАРЕВАЊА

Протек времена је главни чинилац за утврђивање застарелости. ЗОО се посебно одређују рокови застарелости ппојединих потраживања. Овако одређени рокови су императивне природе тако да се не могу мењати споразумом заинтересованих страна. Зато се изричито предвиђа да се правним послом не може одредити дуже или краће време застарелости од оног времена које је одређено законом ни да застарелост неће тећи.ж

Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе.

Законом предвиђен рок застарелости почиње тећи првог дана после доспелости обавезе, односно, првог дана после дана када је поверилац могао захтевати испуњење обавезе, осим ако законом за поједине случајеве није што друго прописано.

Код обавеза које се састоје у пропуштању или трпљењу, застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези.

Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног рока застарелости.

ЗОО познаје један општи и више посебних рокова застарелости.

А.- Општи рок застарелости је рок у којем застаревају сва потраживања за која законом није одређен неки други посебан рок застарелости. Општи рок застарелости износи 10 година.

Б.- Посебан рок од 3 године је рок у коме застаревају:

Повремена потраживања, с тим што само право из кога проистичи повремена потраживања застарева за 5 година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.

Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима,

Потраживање закупнине, било да је одређено да се плаћа повремено, било у једном укупном износу.

Потраживање накнаде проузроковане штете, с тим што овај рок од 3 године почиње да тече од дана кад је оштећеник дознао за штету и штетника (субјективни рок), а ово потраживање у сваком случају застарева за 5 година од кад је штета настала (објективни рок)

Од наведеног рока се одступа у случају кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости. У том случају захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.

Наведени рок се не примењује ни код потраживања накнаде штете која је настала повредом уговорне обавезе јер такво потраживање застарева за време одређено за застарелост те обавезе.

В.- Посебан рок од једне године је рок у коме застаревају:

Потраживања накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димничарске услуге и за одржавање чистоће кад је испорука, односно услуга извршена за потребе домаћинства.

Потраживање радио станице и радио-телевизијске станице за употребу радио пријемника и телевизијског пријемника.

Потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима.

Потраживање претплате за повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена,

Сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом застаревају за 10 година, па и она за која је законом предвиђен краћи рок застарелости.

Потраживања по основу осигурања живота застаревају за 10 година.

Под застојем застаревања се подразумева спречавање (заустављање) застаревања услед узрока због којих застаревање није могло почети да тече, или је заустављен његов даљи ток.

Застарелост не тече између одређених лица због њихове блискости. То је случај са потраживањима која постоје између:

Супружника Родитеља и деце док траје родитељско право Штићеника и његовог стараоца као и органа старатељства Два лица која живе у ванбрачној заједници док та заједница постоји.

Осим тога, застарелост не тече:

За време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата, у погледу потраживања лица на војној дужности

У погледу потраживања која имају лица запослена у туђем домаћинству према послодавцу или члановима његове породице који заједно са њима живе све док тај радни однос траје.

Застаревање не тече за време за које повериоцу није било могуће да судским путем захтева испуњење дужникове обавезе, због несавладивих препрека.

Сви наведени разлози спречавају почетак, односно продужење тока рока застарелости само дотле док стварно постоје. Ако застаревање није могло почети да тече због неког законског узрока, оно почиње тећи кад тај узрок престане.

Ако је застаревање већ почело пре него што је настао узрок који је зауставио његов даљи ток, оно наставља да тече кад престане тај узрок, а време које је истекло пре заустављања рачуна се у законом одређени рок застарелости.

Застој истека рока застарелости.- Застаревање тече и према малолетнику и другом пословно неспособном лицу, без обзира на то да ли имају заступника. У погледу тока рока застарелости они се изједначују са пословно способним лицима.

Застарелост потраживања малолетника који нема заступника и другог пословно неспособног лица без заступника не може наступити док не протекне две године од кад су постала потпуно пословно способна или од кад су добила заступника.

Застарелост према лицу које се налази на одслужењу војног рока или на војној вежби не може наступити док не протекну три месеца од одслужења војног рока или престанка војне вежбе.

Под прекидом застарелости се подразумева прекидање даљег тока застарелости услед одређених радњи дужника или повериоца.

1) Радњом дужника застаревање се прекида кад дужник призна дуг, што се може учинити изјавом или на посредан начин – давањем отплате, плаћањем камате, давањем обезбеђења.

2) Радњом повериоца када поверилац подигне тужбу или предузме неку другу радњу против дужника, пред судом или неким другим државним органом у циљу остварења потраживања.

Ако поверилац одустане од тужбе или друге радње коју је предузео сматра се да прекид застаревања није наступио. Сматра се да није било прекида и када повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен или ако предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена.

После прекида застаревање почиње тећи поново а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост:

Застаревање прекинуто признањем од стране дужника почиње тећи изнова од признања

Кад је прекид застаревања настао подизањем тужбе или истицањем пребијања потраживања у спору, застаревање почиње тећи изнова од дана кад је спор окончан или свршен на неки други начин.

170.- ПОСЛЕДИЦЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ И ПРЕКЛУЗИЈА

ЗОО говори о застарелости у делу о престанку обавеза. Међутим, застарелости само у ширем смислу спада у разлоге гашења облигационих односа.

Она је разлог гашења мањег степена јер застарелост не укида трађбину већ једино њену утуживост. Али, и утуживост престаје само условно, тј. ако дужник истакне приговор застарелости.

Међутим, поверилац може и застарелим потраживањем:

пребити дужниково потраживање, уколико још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање.

може истаћи приговор неиспуњеног уговора. поверилац потраживања надокнаде штете може после застарелости

захтевати од одговорног лица да му уступи оно што је добио услед штетне радње по правилима о неоснованом обогаћењу

Поверилац застарелог потраживања које је осигурано залогом или хипотеком може се чак и намирити из оптерећене ствари ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у јавној књизи.

Под преклузијом се подразумева губитак неког субјективног права услед протека одређеног времена. Реч је о праву на тужбу или на неку другу правну радњу која је потребна да би се одређено субјективно право могло употребити.

Протеком преклузивног рока право се гаси. Преклузивне рокове одређује закон или суд, а могу бити одређени и правним послом.

Код преклузивних рокова нема ни обуставе ни прекида, а суд о њима води рачуна по службеној дужности.

171,. УПОЈЕДИНАЧЕНИ ИЛИ ПОДЕЉЕНИ ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОСИ

Подврсту сложених облигација чине обевезе са више дужника и поверилаца. Ове обавезе се деле на:

Дељиве Солидарне Недељиве

Обавеза је дељива ако се оно што се дугује може поделити и испунити у деловима који имају иста својства као и цео предмет, и ако оно том поделом не губи ништа од своје вредности.

За дељиву обавезу је карактеристично да се дугује односно потражује подељено. То значи да се дели између учесника облигационог односа на онолико делова колико има дужника (пасивне подељене обавезе) или на онолико потраживања колико има поверилаца (активне подељене обавезе).

Сваки од тих облигационих односа је потпуно самосталан и независан један од другог.

1.- Пасивне подељене обавезе.- Кад у некој дељивој обавези има више дужника, обавеза се дели међу њима на једнаке делове. То значи да сваки од њих одговара само за одређен део обавезе (пример, ако два лица као сувласници купе од трећег аутобус од 1.000.000 динара сваки од њих дугује продавцу по 500.000 динара).

2.- Активне подељене обавезе.- Кад у некој дељивој обавези има више поверилаца потраживање се дели међу њима на једнаке делове, ако није што друго одређено,. Сваки поверилац може захтевати само свој део потраживања.

Однос подељене и солидарне обавезе.- Претпоставља се да више дужника дугује дељиву обавезу подељено, а могу је дуговати солидарно само ако је тако уговорено или законом прописано.

За више дужника дељиве обавезе која је настала у привреди постоји претпоставка солидарности. Предвиђа се да они одговарају повериоцу солидарно осим ако су уговарачи отклонили солидарну одговорност.

172.- СОЛИДАРНОСТ ДУЖНИКА - ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ОДНОСИ КОЈИ НАСТАЈУ

Солидарност дужника постоји у случају кад више лица дугује једну обавезу тако да поверилац може захтевати испуњење целе обавезе од кога хоће све док не буде потпуно испуњена. Када један дужник обавезу испуни она престаје за све.

Повериочево право се састоји од више појединачних тражбина које једна другој конкуришу и које воде ка испуњењу једне обавезе.

Солидарност је могућа код облигација сваке садржине. Солидарни дужници дугују по правилу исту чинидбу. Међутим, није нужно да њихове обавезе буду и по износу једнаке.

Солидарност се може односити само на један део дуга, а за остали да сваки дужник одговара самостално. Од више солидарних дужника сваки може дуговати

са другим након испуњења под другим условима, и уопште са различитим одступањима.

Обавеза једног дужника може бити осигурана а другог не. Међутим, солидарни дужници морају бити дужници истог ранга. Солидарност дужника мора бити утврђена законом или уговором.

С обзиром на правни основ из којег је настала обавеза солидарних дужника, у теорији се прави разлика између:

1) Праве солидарности, код које обавезе свих дужника имају исти правни основ

2) Неправе солидарности, код које обавезе свих дужника ммају различит правни основ..

Солидарност дужника повећава изглед повериоца да намири своју тражбину. Она је за њега једна врста личног осигурања тражбине.

Однос солидарних дужника према повериоцу

Поверилац је овлашћен да по своме избору захтева испуњење обавезе од било којег солидарног дужника. Он може тражити исплату од свих њих истовремено или појединачно, у целини или делимично..

Ако један дужник плати цео дуг, остали се ослобађају обавезе, а ако исплати само део дуга, сви дужници ће и даље солидарно дуговати неисплаћени део.

Могуће је да обавеза једног дужника буде пуноважна а другог непуноважна.Сваки дужник има право да повериоцу истакне и објективне и субјективне приговоре.

Правило је да један дужник не може својим поступцима отежати положај осталих садужника (пример, ако би један дужник накнадно пристао да повериочево потраживање намири пре рока или да плати уговорну казну због задоцњења. Његов пристанак не обавезује садужнике). Ни доцња једног дужника, ни признање дуга немају дејство према осталима.

Када поверилац дође у доцњу према једном солидарном дужнику он је у доцњи и према осталим.

Поравнање које је закључио један од солидарних дужника са повериоцем не важи за остале, али ови имају право да га прихвате ако оно није ограничено на дужника са којим је закључено.

Одрицање од навршене застарелости важи такође само према дужнику који се ње одриче.

Ако би кривицом једног солидарног дужника испуњење обавезе постало немогуће, обавеза накнаде штете настаје само за оног који је скривио немогућност.

Субјективни разлози једног дужника који доведу до гашења његове обавезе без намирења повериоца, могу користити и осталима само ако то околности и природа обавезе захтевају:

1) Опроштај дуга извршен споразумно са једним солидарним дужником ослобађа обавезе и остале дужнике. Ако је циљ обавезе био да се ослободи обавезе само дужник са којим је споразум о опроштају закључен, солидарна обавеза смањује се за део који према међусобним односима дужника пада на њега, а остали дужници одговарају солидарно за остатак обавезе.

2) Новацијом коју је поверилац извршио са једним солидарним дужником ослобађају се и остали дужници. Ако су поверилац и дужник новацију ограничили само на део обавезе који долази на овога, обавеза осталих се само смањује за тај део.

3) Кад се у једном лицу стекну својство повериоца и својство дужника исте солидарне обавезе, обавеза осталих солидарних дужника смањује се за износ дела који на њега пада.

4) Ако застаревање не тече или је прекинуто према једном дужнику, оно теже за остале солидарне дужнике и може се навршити, али дужник према коме обавеза није застарела и који је морао да је испуни има право да захтева од осталих дужника према којима је обавеза застарела да му надокнаде сваки свој део обавезе.

Међусобни однос солидарних дужника

Дужник који је исплатио обавезу има право регреса од осталих солидарних дужника. Исплатилац се по сили закона суброгира на место повериоца и њему остали солидарни дужници одговарају пропорционално.

Ако је један солидарни дужник инсолвентан, његов део дуга се сразмерно расподељује на све дужнике..

Право на регрес се увек претпоставља, а претпоставља се и да сви солидарни дужници одговарају за дуг у једнаким износима, осим ако другачије није уговорено или законом прописано.

Колико износи део који пада на сваког солидарног дужника зависи од њиховог споразума. Ако споразум не постоји, претпоставља се да на сваког дужника долази једнак део

Ако је солидарна обавеза закључена у искључивом интересу једног солидарног дужника, он је дужан да надокнади цео износ обавезе садужнику који је намирио повериоца.

Дужник који је исплатио цео дуг има право регреса и од оног солидарног дужника коме је поверилац лично опростио дуг или га смањио.. Право на регрес нема једино онај дужник који је својим радњама погоршао положај осталих садужника (пример, пропуштање да се истакне неки приговор на који имају право сви солидарни дужници).

173.- СОЛИДАРНОСТ ПОВЕРИЛАЦА - ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ОДНОСИ КОЈИ НАСТАЈУ

Солидарност поверилаца постоји у случају кад је сваки од више поверилаца овлашћен да од дужника захтева испуњење целе обавеѕе. Кад један од њих буде намирен обавеза престаје и према осталим повериоцима.

Ова солидарност се не претпоставља, већ постоји само кад је уговорена или законом одређена.

За разлику од солидарности дужника, солидарност поверилаца нема већи практични значај, јер кад више лица потражују исту тражбину постоји велики ризик наплате. Ако цела тражбина буде исплаћена несавесном или инсолвентном повериоцу, остали повериоци могу бити оштећени.

Однос солидарних поверилаца према дужнику

Сваки солидарни поверилац има неподељено и самостално право да захтева исплату целе тражбине. Дужник може испунити обавезу повериоцу кога сам изабере све док неки поверилац не затражи испуњење.

Сваки солидарни поверилац овлашћен је да предузима све оне радње којима се штите интереси и осталих поверилаца (пример, да доведе дужника у доцњу).. Нико од њих нема право да предузима оне радње које иду на штету осталих поверилаца.

С обзиром да има самостално потраживање према дужнику сваки солидарни поверилац може њиме солидарно располагати:

чињенице које се тичу личности једног солидарног повериоца не тичу се осталих, већ делују једино између њега и дужника.

Ако један поверилац прекине застаревање или ако застаревање према њему не тече, према осталим повериоцима застаревање тече и даље. али, ако се дужник одрекне застарелости према једном повериоцу то користи и осталима.

Поравнање које је закључио један од солидарних поверилаца са дужником, нема дејство према осталим повериоцима. Они им ају право да прихвате то поравнање, осим кад се оно односи само на део повериоца са којим је закључено.

Самосталност тражбине једног солидарног повериоца у односу на тражбине других није потпуна већ само делимична. Дужник може извршити пребијање своје обавеѕе не само са потраживањем које има од повериоца који од њега захтева испуњење, већ и са потраживањем које има од неког другог повериоца, али до висине дела солидарног потраживања које припада том повериоцу.

Отпуштањем дуга и преновом између дужника и једног повериоца смањује се солидарна обавеза за онолико колико износи део тог потраживања повериоца.

Ако се у лицу једног солидарног повериоца сједини и својств о дужника (конфуѕија), сваки од осталих поверилаца може од њега захтевати само свој део потраживања.

Кад дужник западне у доцњу према једном солидарном повериоцу он је у доцњи и према осталим.. Доцња једног солидарног повериоца шкоди и осталим.

Признање дуга учињено једном повериоцу користи свим повериоцима.

Односи између поверилаца после испуњења

Испуњењем обавезе једном солидарном повериоцу гасе се потраживања свих поверилаца. Онај ко је примио исплату постаје дужник осталих.

Сваки солидарни поверилац има право да захтева од повериоца који је примио испуњење од дужника, да му преда део који му припада Ако из односа међу повериоцима не проистиче што друго, сваком солидарном повериоцу припада једнак део.

Солидарни повериоци имају право регреса од повериоца коме је дужник испунио обавезу само под условом да је он добио више него што му припада према њиховом унутрашњем односу.

Ако се остатак дуга не може наплатити од дужника зато што је овај инсолвентан, оно што је наплаћено сразмерно се распоређује на све солидарне повериоце.

При томе, право осталих солидарних поверилаца да траже свој део постоји, не само у случају кад је обавеза угашена исплатом већ и пребијањем и отпуштањем.

174.- ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОСИ СА НЕДЕЉИВИМ ОБАВЕЗАМА

Недељиве су такве обавезе код којих више дужника дугује, или више поверилаца потражује обавезу која се због своје недељивости исплаћује, односно наплаћује у целости.

Такве су обавезе које за предмет имају индивидуално одређену ствар. И оне се деле на:

1.- Пасивне недељиве обавезе су такве обавезе код којих више дужника дугује недељиву обавезу (пример, аутомобил). На такве обавезе примењују се прописи о солидарним обавезама.

2.- Активне недељиве обавезе су такве обавезе када има више поверилаца међу којима није ни уговорена ни законом одређена солидарност.

Сваки од више поверилаца може захтевати од дужника да обавезу испуни њему само ако је овлашћен од осталих поверилаца да прими испуњење. Сваки од поверилаца може захтевати од дужника да обавезу испуни свим повериоцима заједно или да је положи суду.

ДЕО ОСМИ - ЗАМЕНА СУБЈЕКАТА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

175.- ЗАМЕНА СУБЈЕКАТА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

У доба римског права владало је схватање да је замена дужника и повериоца у облигационом односу недопуштена.

Нешто касније било је допуштено да их могу заменити само њихови наследници, јер се сматрало да они настављају личност умрлог.

Уступање потраживања правним послом међу живима римски правници су постигли најпре преко новације. Али, пошто је за новацију била потребна сагласност дужника, дошли су на идеју о процесном заступнику у властитом интересу.

Лицу коме је желео да уступи потраживање, поверилац је давао право да води његову парницу у своје име и да потраживање чија је наплата поверена задржи за себе. То представља цесију у њеном првобитном облику, док ће уступање права потраживања путем директног уговора између повериоца и трећег бити допуштено тек у средњевековном праву.

У доба капитализма правници су почели да схватају право потраживања као саставни део имовине лица коме оно припада, и њиме поверилац може располагати на три начина:

Уступити укупно потраживање другоме без промене његове садржине Уступити право плодоуживања потраживања Заложити потраживање

Данашња правна теорија и пракса стоје на становишту да субјекти облигационог односа могу бити замењени другим лицима, а да сам однос у свему осталом остане исти.

Замена се може тицати повериоца или дужника или обојице.Поверилац у облигационом односу може бити замењен на три различита начина:

1) Путем универзалне сукцесије2) Путем преузимања уговора3) Путем уступања тражбине

Замена дужника врши се преузимањем дуга.

УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА УГОВОРОМ - ЦЕСИЈА

176.- УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА (ЦЕСИЈА) – ПОЈАМ, УСЛОВИ И ПРЕДМЕТ

Уступање потраживања (цесија) је уговор којим поверилац своје отуђиво потраживање из једног облигационог односа преноси на треће лице.

На основу таквог уговора долази до промене личности повериоца у једном облигационом односу, док личност дужника и само потраживање остају непромењени.

Да би се могло извршити уступање потраживања морају се испунити следећи услови:

1.- Пуноважан уговор о уступању потраживања у чијем закључењу учествују два лица као две уговорне стране

Цедент или уступилац - стари поверилац који уступа своје потраживање другоме

Цесионар или пријемник – лице које постаје нови поверилац.

Лице које треба да испуни обавезу (уступљени дужник, цезус)), не учествује у закључењу уговора иако тај уговор производи дејство и према њему. Дужников пристанак на уступање се уопште не тражи. За њега није битна личност повериоца ако се његова обавеза садржински не мења.

За пуноважност овог уговора се захтевају само општи услови јер је то неформалан посао.

2.- Потраживање које се може уступити.- Уговором се могу преносити не само новчана него и неновчана потраживања која се састоје у неком чињењу. У погледу будућих потраживања неопходно је да су она одређена или одредива. Могу се преносити и потраживања из природних обавеза као и она која су спорна, а у случају дељивих обавеза може се пренети и само један део потраживања.

ЗОО наводи три категорије потраживања која не могу бити предмет уговора о уступању:

1) Потраживање чији је пренос законом забрањен2) Потраживање које је везано за личност повериоца3) Потраживање које се по својој природи противи преношењу на другога.

Поверилац и дужник могу се споразумети да се и потраживање које је преносиво не може пренети на другога или да се не може пренети без дужникове сагласности (уговор о забрани уступања)

3.- Обавештење дужника о уступању како би уступање потраживања произвело дејство и према дужнику, односно да би он знао да обавезу треба да изврши новом повериоцу.

Ако није обавештен о уступању, дужник може да испуни обавезу уступиоцу и то ослобађа дужника обавезе, али само ако је он био савестан, односно ако није знао за испуњење.

177.- ДЕЈСТВО УСТУПАЊА ПОТРАЖИВАЊА

Основно дејство уступања потраживања је у томе што се мења личност повериоца у једном облигационом односу, тако што потраживање прелази из имовине уступиоца у имовину пријемника

Тај пренос потраживања врши се самим уговором. Са потраживањем прелазе на пријемника и споредна права као што су: право првенствене наплате, хипотека, право из уговора са јемцем, право на камату, уговорну казну и сл.

У случају кад је поверилац уступио исто потраживање разним лицима (тзв. вишеструко уступање) оно припада пријемнику о коме је уступилац прво обавестио дужника, односно, који се први јавио дужнику.

1.- Однос пријемника и дужника.- На пријемнику потраживање прелази у оном стању у коме се налазило код уступиоца, јер је правило, да се услед извршеног уступања положај дужника не може погоршати. Пријемник има иста права према дужнику која је уступилац имао према дужнику до уступања.

Дужник може истаћи пријемнику своје личне приговоре као и све приговоре које је против тражбине могао истаћи уступиоцу до часа када је сазнао за уступање.

2.- Однос уступиоца и пријемника.- Ово дејство се огледа у томе што потраживање прелази из имовине уступиоца у имовину пријемника. Уступилац је дужан да преда пријемнику обвезницу или другу исправу о дугу, као и друге доказе о уступљеном потраживању и споредним правима.

Питање одговорности уступиоца за постојање и наплативост потраживања решава се у зависности од тога да ли је:

Потзраживање уступљено без накнаде, када уступилац не одговара ни за постојање ни за наплативост потраживања.

Потраживање уступљено уз накнаду када уступилац одговара за постојање потраживања у часу кад је извршено уступање, без обзира на кривицу, а не одговара за његову наплативост.

Уступилац може одговарати и за наплативост уступљеног потраживања ако је то посебно уговорено, али само до висине онога што је примио од пријемника, затим, за наплативост камата, трошкова око уступања и трошкова поступка против дужника.

178.- ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ УСТУПАЊА ПОТРАЖИВАЊА

А.- Уступање уместо испуњења или ради наплаћивања

1.- Уступање уместо испуњења постоји кад дужник, уместо испуњења своје обавезе уступи повериоцу своје потраживање или један његов део, чиме се дужникова обавеза гаси до износа уступљеног потраживања

У том случају пријемник (поверилац) стиче право да потраживање наплати, с тим што је дужан да преда уступиоцу (дужнику) све што је наплатио преко износа свог потраживања према њему.

2.- Уступање ради наплаћивања постоји кад дужник уступи повериоцу своје потраживање само ради наплаћивања. Тиме се његова обавеза не гаси него тек кад поверилац наплати своје потраживање

У том случају уступање се врши пријемнику (повериоцу) у циљу да га он наплати од дужника у своје име а за рачун уступиоца (свог дужника). Ако је оно што је наплатио веће од износа његовог потраживања, пријемник је дужан да вишак преда уступиоцу.

Б.- Уступање ради обезбеђења

Овај вид уступања постоји у случају кад се уступање врши ради обезбеђења пријемниковог потраживања према уступиоцу

У том случају, пријемник је дужан да се о наплати уступљеног потраживања стара са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина, с тим што га може наплатити само ако потраживање које је уступањем обезбеђено не буде исплаћено..

По извршеној наплати, пошто задржи колико је потребно за намирење сопственог потраживања према уступиоцу, пријемник је дужан да уступиоцу преда вишак.

179.- УСТУПАЊЕ УГОВОРА – ПОЈАМ И ДЕЈСТВО

Уступање уговора је уговор којим један уговорник уз пристанак свог сауговорника, уступа свој правни положај у двостраном уговору неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих његових права и обавеза из тог уговора.

На тај начин долази до промене једног уговорника у двостраном уговору, а предмет и основ уговора остају непромењени.

За уступање уговора морају се испунити следећи услови:

1.- Уговор о уступању уговора који се закључује између једног уговорника из двостраног уговора који се назива уступилац и трећег лица које се назива пријемник.

Овај уговор може се закључити на било који начин, осим ако је за уговор који се уступа законом прописана одређена форма.

2.- Предмет овог уговора није сам уговор, него уступиочев правни положај који обухвата сва његова права и обавезе које он има на основу тог уговора.

3.- Пристанак друге стране се тражи зато што се уступање уговора тиче и другог сауговорника. Он мора знати какве су имовинске прилике и други квалитети пријемника, који није само поверилац већ и дужник.

Пристанак друге уговорне стране може се дати пре закључења уговора о уступању уговора или приликом закључења тог уговора као и кад је уговор о уступању уговора већ закључен.

Начин давања пристанка је ограничен само ако се односи на уступање формалног уговора.

Дејство уступања састоји се у томе што уступилац излази из уступиочевог уговора а на његово место долази пријемник. Са уступиоца на пријемника прелазе сва права и све обавезе осим неких споредних права (пример, јемство, залога трећих лица).

Уступилац одговара пријемнику за пуноважност уступљеног уговора. Али, он му не јемчи да ће друга страна испунити своје обавезе осим ако се на то посебно обавезао..Уступилац не јемчи ни свом сауговорнику из уступљеног уговора, осим ако је преузео такву обавезу.

Друга страна може истаћи пријемнику све приговоре из уступљеног уговора, као и оне које има из других односа са њим, али не и приговоре које има према уступиоцу.

ЗАМЕНА ДУЖНИКА

180.- ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА – ПОЈАМ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

Под преузимањем дуга подразумева се замена дужника у постојећем облигационом односу, која се остварује уговором закљученим између дужника и преузимаоца на који је пристао поверилац. Садржина облигационог односа остаје иста.

Да би се могло извршити преузимање дуга морају се испунити следећи услови:

1.- Постојање пуноважног уговора о преузимању дуга на који је пристао поверилац.- О закљученом уговору повериоца може известити дужник или преузималац, и свакоме од њих поверилац може саопштити свој пристанак на преузимање дуга. Претпоставља се да је поверилац дао свој пристанак ако је без ограде примио неко испуњење од преузимаоца које је овај учинио у своје име.

Уговор о преузимању дуга има дејство уговора о преузимању испуњења за време док поверилац не буде дао свој пристанак на уговор о преузимању дуга, као и ако он одбије да да пристанак.

2.- Дуг који се може преузети.- По неким ауторима, предмет преузимања могу бити само дугови који се могу пренети на другога, а дугови који су везани за личност дужника сматрају се непреносивим.

По другима, предмет преузимања може бити било који дуг, па чак и онај који дужник треба лично да испуни.

Преузимање дуга доводи до замене дужника у облигационом односу. Преузималац ступа на место пређашњег дужника а овај се ослобађа обавезе.

Преузималац дугује повериоцу оно што му је дуговао и ранији дужник, што значи да је његова обавеза једнака обавези ранијег дужника.

Ако је у време повериочевог пристанка на уговор о преузимању дуга преузималац био презадужен, а поверилац то није знао нити је морао знати, ранији дужник се не ослобађа обавезе, а уговор о преузимању дуга има дејство уговора о приступању дугу.

Споредна права која су до преузимања постојала уз потраживање остају и даље, с тим што је залога коју је дало треће лице и јемство престају ако залогодавац и јемац не пристају да одговарају и за новог дужника.

Преузималац не одговара за ненаплаћене камате које су доспеле до преузимања осим ако је што друго уговорено. Преузималац може истаћи повериоцу све приговоре који проистичу из правног односа између ранијег дужника и повериоца као и приговоре које преузималац има према повериоцу.

Преузималац не може истаћи повериоцу приговоре који потичу из његовог правног односа са ранијим дужником који је био основ преузимања.

181.- ПРИСТПАЊЕ ТУЂЕМ ДУГУ И ПРЕУЗИМАЊЕ ИСПУЊЕЊА

Приступање дугу је уговор између повериоца и трећег лица којим се треће лице обавезује повериоцу да ће испунити његово потраживање од одређеног дужника.

У том случају треће лице ступа у обавезу поред дужника.

Преузимање испуњења је уговор дужника и трећег лица, којим се овај обавезује према дужнику да испуни његову обавезу према његовом повериоцу.

Треће лице одговара дужнику ако благовремено не испуни обавезу повериоцу, те овај затражи испуњење од дужника, али оно не преузима дуг, нити приступа дугу, тако да поверилац нема никакво право према њему.

УПУТ ИЛИ АСИГНАЦИЈА

182.- УПУТ ИЛИ АСИГНАЦИЈА – ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ДЕЈСТВО

Појам.- Упућивање или асигнација је изјава воље једног лица којом оно упућује и овлашћује друго лице да за његов рачун изврши нешто одређеном трећем лицу, кога упућује и овлашћује да то извршење прими у своје име.

Упућивањем се успоставља однос у којем учествују три лица:

1) Лице које изјављује вољу, односно даје упут да се нешто изврши назива се упутилац или асигнант

2) Лице које се упућује и овлашћује да нешто изврши назива се упућеник или асигнат

3) Лице које се упућује и овлашћује да испуњење прими у своје име, или прималац упута или асигнатар..

Чинидба која је предмет упућивања може се састојати у исплати одређене суме новца, у предаји хартије од вредности или неке друге заменљиве ствари.

Значај.- Упућивање је најраспрострањеније средство индиректног плаћања и кредитирања.

1) Као средство индиректног плаћања оно омогућује да се једном исплатом угасе два облигациона односа

2) Као средство кредита омогућује упутиоцу да обезбеди зајам примаоцу упута или самом себи на терет упућеника..

Упућивање је апстрактно, па се не види шта је основ упућивања.

Услови настанка.- Циљ упућивања може се остварити самим овлашћењем упућенику и примаоцу упута, тј. једностраним правним послом, или на основу уговора о упућивању или асигнацији који се закључује између упутиоца, упућеник и примаоца упута. Није потребна одређена форма, али се у пракси врши у писменој форми.

Дејство упућивања.- Упућивањем се заснива троструки правни однос:

1) Однос између примаоца упута и упућеника2) Однос између примаоца упута и упутиоца3) Однос између упутиоца и упућеника.

1.- Однос примаоца упута и упућеника.- Прималац упута стиче право да захтева испуњење чинидбе од упућеника, тек кад упућеник изјави да прихвата упут. Прихватање упута се не може опозвати.

Кад упућеник прихвати упут између њега и примаоца упута настаје дуговински однос који је независан од односа између упутиоца и упућеника, као и од односа између упутиоца и примаоца упута.

То је апстрактан однос. Упућеник може примаоцу упута истаћи само приговоре који се тичу пуноважности прихватању упута, приговоре који се заснивају на садржини прихватања или садржини самог упута као и приговоре које има лично према њему.

Прималац упута може упут пренети на другог и пре него што је прихваћен од стране упућеника. Изјава о прихватању упута дата примаоцу упута има дејство према свим лицима на која је упут узастопно пренесен

Право примаоца упута да захтева испуњење престације од упућеника застарева у року од године дана, од истека рока одређеног за испуњење. Ако рок за испуњење

није одређен, застарелост почиње да тече кад упућеник прихвати упут, а ако га је он прихватио пре него што је дат примаоцу упута, онда када буде дат овоме.

2.- Однос примаоца упута и упутиоца објашњава зашто упутилац преко упућеника врши исплату примаоцу упута. Овај однос назива се валутним односом јер се помоћу односа покрића овај однос гаси.

Обично је упутилац дужник примаоца упута тако да издавањем упута испуњава своју обавезу према њему.

Кад је прималац упута поверилац упутиоца он није дужан да пристане на упут који му је учинио дужник у циљу испуњења своје обавезе, али је дужан да о свом одбијању одмах обавести дужника иначе ће му одговарати за штету. Ако је пристао на упут поверилац је дужан да позове упућеника да га изврши.

Кад је поверилац пристао на упут учињен од стране његовог дужника у циљу испуњења обавеза, дужникова опбавеза престаје тек испуњењем од стране упућеника.. Поверилац може захтевати од упутиоца да му испуни оно што му дугује, само ако није добио испуњење од упућеника у време одређено у упуту.

Ако упућеник одбије пристанак на упут или одбије испуњење које му захтева прималац упута, или изјави унапред да неће да га изврши, прималац упута је дужан да одмах обавести упутиоца о томе, иначе му одговара за штету.

Ако прималац упута није поверилац упутиоца и неће да се користи упутом, он може одустати од упута чак иако је већ изјавио да га прима, али је дужан да о томе без одлагања обавести упутиоца.

Упутилац може опозвати овлашћење које је упутом дао примаоцу упута, осим ако је упут издао у циљу испуњења неког свог дуга према њему.

3.- Однос упутиоца и упућеника.- Овај однос објашњава зашто упутилац захтева од упућеника да за његов рачун изврши исплату примаоцу упута.

Он то чини углавном зато што је упућеник његов дужник, што код њега има покриће за оно што овај треба да испуни примаоцу упута. Овај однос се назива односом покрића

Упућеник није дужан да прихвати упут чак иако је дужник упутиоца осим ако му је то обећао. У случају кад је упут издат на основу упућениковог дуга упутиоцу, упућеник је дужан да га изврши до износа тог дуга. У том случају, упућеник се извршењем упута у истој мери ослобађа свога дуга према упутиоцу. У супротном, биће одговоран за штету коју тиме проузрокује упутиоцу.

Упутилац може опозвати овлашћење које је упутом дао упућенику, све док овај не изјави примаоцу упута да прихвата упут, односно, све док га не изврши. Он то може учинити и кад је у упуту наведено да је неопозив, као и кад би се опозивањем кршила нека његова обавеза према примаоцу упута.

Упут се по самом закону сматра опозваним у случају отварања стечаја над имовином упутиоца, осим стечаја кад је упућеник већ прихватио упут пре отварања стечаја, као и кад у часу прихватања није знао нити је морао знати за тај стечај.

УГОВОР О ПРОДАЈИ

183.- УГОВОР О ПРОДАЈИ – ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговор о продаји је такав уговор којим се обавезује продавац да пренесе на купца право својине на предату ствар и да му је у ту сврху преда, а купац се обавезује да плати цену у новцу и преузме ствар.

Кад има за предмет продају неког другог права, то је такав уговор којим се продавац обавезује да купцу прибави продато право, а кад вршење тог права захтева државину ствари и да му преда ствар.

Уговором о продаји преноси се право својине, с тим што се у неким правима право својине стиче актом закључења уговора, док се у другим где спада и наше право, својина стиче реализацијом једног материјалног акта (предаја).

С обзиром да се право својине на прeдатој ствари стиче њеном предајом, логично је што се предвиђа да до предаје ствари купцу ризик случајне пропасти или оштећења ствари сноси продавац, а да са предајом ствари ризик прелази на купца.

Ипак, ризик не прелази на купца, ако је он због неког недостатка предате ствари раскинуо уговор или тражио замену ствари, а у случају кад предаја ствари није извршена због купчеве доцње, ризик прелази на купца у часу кад је дошао у доцњу.

Уговор о продаји је именован уговор који је увек двострано обавезан и теретан. То је и консесуалан и неформалан уговор, јер се по правилу закључује простом сагласношћу воља, односно, без испуњења одређене форме.

Међутим, за уговор о продаји непокретних ствари, изричито се предвиђа да мора бити закључен у писменој форми, под претњом ништавости. Уговор о продаји је најчешће и комутативан уговор, али се може закључити и као алеаторан уговор, односно као уговор о продаји наде (на пример продаја будуће жетве, захвата мреже једног рибара).

184.- БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ПРОДАЈИ

Битни елементи уговора о продаји су:

1) Ствар која мора бити могућа, дозвољена и одређена или право под условом да је преносиво. Када је у питању ствар она мора:

Бити у промету, у противном уговор је ништав. За ствари које су у ограниченом промету важе посебни прописи.

Постојати у тренутку закључења уговора, у противном уговор нема правно дејство осим уговора о продаји будућих ствари. Ако је у часу закључења уговора ствар само делимично пропала, купац може раскинути уговор или остати при њему и тражити снижење цене.

Туђа ствар може бити предмет продаје, јер у нашем праву уговор има само облигационоправно дејство. Купац који није знао или није морао знати да је ствар туђа може раскинути уговор и тражити накнаду штете.

2) Цена, као новчана накнада коју купац дугује продавцу треба да је:

а) Изражена у новцу али се делом може дати и у некој ствари, под условом да је вредност новца већа од вредности ствари.

б) Одређена или одредива, у противном уговор нема правно дејство. Изузетак представља само уговор о продаји у привреди, који је и без одредбе о цени пуноважан. Код таквог уговора купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у време закључења уговора. У недостатку ове цене дужан је да плати разумну цену. Под разумном ценом сматра се текућа цена у време закључења уговора. Ако се она не може утврдити, онда цену коју утврђује суд према околностима случаја.

У извесним случајевима цена може бити прописана од надлежног органа (тзв прописана цена). У случају такве цене купац дугује само износ прописане цене. Ако је већ исплатио уговорну цену, има право да му се врати разлика.

Одређивање цене може бити поверено трећем лицу, али не може бити остављено једном уговарачу. За одредбу уговора којом се одређивање цене оставља на вољу једном уговарачу сматра се као да није ни уговорена. Тада купац дугује цену као у случају кад цена није одређена.

в) Стварна, јер нема цене, па самим тим ни уговора о продаји ако цена није стварна већ је симулована или фиктивна.

г) Сразмерна, и у том случају представља услов пуноважности уговора.. Уколико цена није сразмерна може се захтевати поништење тог уговора.

185.- ОБАВЕЗЕ ПРОДАВЦА

Основне обавезе продавца из уговора о продаји су следеће;

1.- Обавеза предаје ствари као главна продавчева обавеза. Има за циљ да купца учини власником ствари, и да му омогући да се користи овлашћењима која из овог права произилазе.

Продавац је дужан предати ствар купцу на начин, у време и на месту предвиђеном уговором. Продавац је извршио обавезу предаје купцу, по правилу, кад му ствар уручи или преда исправу којом се ствар може преузети“.

Редован облик предаје је уручење (traditio), тј физичка предаја из руке у руку, којим се државина преноси са продавца на купца. Обавеза предаје може се извршити путем тзв. симболичне предаје, као и неким врстама фиктивне предаје (пример, traditio brevi manu).

Продавац је дужан предати ствар купцу у исправном стању заједно са њеним припацима. Плодови и друге користи од ствари припадају купцу од дана кад је продавац био дужан да му их преда.

Кад датум предаје ствари купцу није одређен, продавац је дужан извршити предају у разумном року после закључења уговора.

Кад место предаје није одређено уговором, предаја ствари врши се у месту у коме је продавац, у часу закључења уговора имао своје пребивалиште, или, у недостатку овога, боравиште, а ако је продавац закључио уговор у вршењу своје редовне привредне делатности, онда у месту његовог седишта.

Код уговора о продаји, као двострано-обавезног уговора, примењује се правило о истовременом испуњењу обавеза обеју страна, ако није што друго уговорено. Продавац није дужан предати ствар ако му купац не исплати цену истовремено, или није спреман да то истовремено учини. Али, купац није дужан исплатити цену пре него што је имао могућност да прегледа ствар.

2.- Обавеза заштите у случају материјалних и правних недостатака што је изложено у општем делу.

186.- ОБАВЕЗЕ КУПЦА

Основне обавезе купца из уговора о продаји су следеће:

1.- Обавеза исплате цене се у предаји одређене суме новца у својину продавца. То је она сума новца која је уговором била одређена или законом прописана. Уколико није друго предвиђено купац је дужан да исплати цену одједном а не у појединим деловима (ратама).

У погледу времена и места исплате цене, меродавно је оно што је одређено уговором. У недостатку уговорне одредбе или другачијих обичаја, плаћање се врши у часу и месту у коме се врши предаја ствари. Ако се цена не може платити у часу предаје, плаћање се врши у пребивалишту, односно седишту продавца.

2.- Обавеза преузимања ствари састоји се у одношењу ствари од стране купца.

Купац долази у поверилачку доцњу ако не предузме радње које омогућују продавцу да изврши предају ствари или ако неоправдано одбије да је преузме. Продавац може, ако има основаног разлога да посумња да купац неће исплатити цену, изјавити да раскида уговор, ако купац без оправданог разлога одбије да преузме ствар.

Обавезу чувања ствари за рачун сауговарача имају један према другом и продавац и купац.

Ако је због купчеве доцње ризик прешао на купца пре предаје ствари, обавеза је продавца да је чува са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина.

Исту обавезу има и купац кад му је ствар уручена а он хоће да је врати продавцу, било што је раскинуо уговор, било што је захтевао замену ствари. Уговарач који је дужан чувати ствари, има право на накнаду трошкова потребних ради очувања ствари

187.- НАКНАДА ШТЕТЕ У СЛУЧАЈУ РАСКИДА ПРОДАЈЕ

У случају раскида продаје због повреде уговора од стране једне, друга страна има право на накнаду штете коју због тога трпи, према општим правилима о накнади штете настале повредом уговора.

Посебна правила су предвиђена за следеће случајеве:

1.- Кад је предмет продаје ствар која има текућу цену ако је продаја раскинута због повреде уговора од стране једне стране, друга страна може захтевати разлику између цене одређене уговором и текуће цене, на дан раскида уговора на тржишту места у коме је посао обављен.

2.- Кад продаја има за предмет ствари одређене по роду па једна страна не изврши своју обавезу на време, друга страна може извршити продају ради покрића, односно, куповину ради покрића, и захтевати разлику између цене одређене уговором и цене продаје, односно куповине ради покрића.

Продаја, односно куповина ради покрића мора бити извршена у разумном року и на разуман начин, а о намераваној продаји или куповини поверилац је дужан обавестити дужника.

СЛУЧАЈЕВИ ПРОДАЈЕ СА НАРОЧИТИМ ПОГОДБАМА

188.- ПРОДАЈА СА ПРАВОМ ПРЕЧЕ КУПОВИНЕ

То је такав уговор о продаји, код којег се купац обавезује да извести продавца о намераваној продаји ствари одређеном лицу, као и о условима те продаје, и да му понуди да он ствар купи за исту цену.

Особеност овог случаја продаје огледа се у томе што је ограничена слобода уговарања на страни купца.

Продавац је дужан да у року од месец дана, рачунајући од дана кад га је купац обавестио о намараваној продаји трећем лицу, обавести купца на поуздан начин о својој одлуци да се користи правом прече куповине Продавац је дужан да истовремено са изјавом да он купује ствар, исплати цену уговорену са трећим лицем, или да је положи код суда.

Право прече куповине покретних ствари не може се ни отуђити ни наследити, уколико законом није друкчије одређено. Његова дужина одређује се уговором, а у

случају кад уговором није одређено његово трајање или је одређен дужи рок, право прече куповине престаје по истеку рока од пет година од закључења уговора.

Уколико купац прода ствар и пренесе право својине на трећег не обавештавајући продавца, овај може, у року од шест месеци, рачунајући од дана кад је сазнао за овај пренос, захтевати да се пренос поништи и да се ствар њему уступи под истим условима. Таквим захтевом може успети само, ако докаже да је трећем лицу било познато или му није могло остати непознато да продавац има право прече куповине.

При томе, у року који је предвиђен за подношење тужбе, продавац мора и да исплати цену уговорену са трећим лицем или да је положи код суда.

У сваком случају, право прече куповине престаје по протеку пет година од преноса својине ствари на трећег.

189.- КУПОВИНА НА ПРОБУ

То је такав случај уговора о продаји код којег купац узима ствар под условом да је испроба, да би утврдио да ли одговара његовим жељама, и да у одређеном року обавести продавца да ли остаје при уговору.

О томе да ли остаје при уговору, купац је дужан да обавести продавца у року одређеном уговором или обичајем. Ако таквог рока нема, проба се мора извршити у примереном року који му буде одредио продавац, иначе ће се сматрати да је одустао од уговора.

Али, ако је ствар предата купцу да је испроба само до одређеног рока, а он је не врати без одлагања по истеку рока или не изјави да одустаје од уговора, сматра се да је остао при уговору.

Право на пробу је, иначе, субјективна категорија, јер зависи искључиво од купчеве воље. Међутим, оно добија објективни карактер (објективна проба), ако је проба уговорена да би се утврдило да ли ствар има одређена својства или, да ли је подобна за одређену употребу. У том случају опстанак уговора не зависи од купчевог нахођења, већ од тога да ли она заиста има та својства, односно, да ли је подобна за одређену употребу.

Ризик случајне пропасти или оштећења ствари предате купцу ради пробе сноси продавац, до купчеве изјаве да остаје при уговору, односно до истека рока у којем је купац био дужан да врати ствар продавцу.

190.- ПРОДАЈА СА ОБРОЧНИМ ОТПЛАТАМА ЦЕНЕ

190.- ПРОДАЈА ПО УЗОРКУ ИЛИ МОДЕЛУ

То је такав уговор о продаји код којег ствар о којој је уговор, мора бити саобразна узорку или моделу, осим ако су узорак или модел поднети купцу само ради обавештења и приближног одређивања особине ствари.

Ако ствар коју је продавац предао купцу код уговора у привреди није саобразна узорку или моделу, продавац одговара по прописима о одговорности продавца за материјалне недостатке ствари, а у другим случајевима по прописима о одговорности за неиспуњење обавезе.

191.- ПРОДАЈА СА ЗАДРЖАВАЊЕМ ПРАВА СВОЈИНЕ

То је такав уговор о продаји код којег продавац одређене покретне ствари, посебном одредбом уговора задржава право својине и после предаје ствари купцу, све док купац не исплати цену у потпуности.

Особеност овог случаја продаје је у томе, што се предајом ствари не преноси својина на купца, већ продавац посебном одредбом уговора задржава право својине ради обезбеђења исплате цене.

Задржавање права својине има дејство према купчевим повериоцима само ако је учињено у облику јавно оверене исправе, пре купчевог стечаја или пре пленидбе ствари.

Карактеристично је да ризик случајне пропасти или оштећења ствари сноси купац од часа кад му је ствар предата, иако он још није постао власник ствари.

192.- ПРОДАЈНИ НАЛОГ

Продајни налог је такав уговор којим се налогопримац обавезује да одређену покретну ствар коју му је предао налогодавац, прода за одређену цену, у одређеном року, или да је у том року врати налогодавцу, а уколико то не учини, сматраће се да је он ствар купио.

За настанак продајног налога неопходна је сагласност налогодавца и налогопромца. Битни елементи продајног налога су:

1) Налог којим се налогопримац обавезује и овлашћује да одређену покретну ствар прода другоме

2) Рок у коме то треба да се учини, јер се продајни налог не може опозвати пре истека уговореног рока. По томе се продајни налог разликује од општег типа уговора о налогу, од којег налогодавац може одустати, односно од уговора о пуномоћству, код којег властодавац може по својој вољи опозвати пуномоћје.

3) Цена за коју ствар треба да буде продата треба да буде унапред одређена зато што код продајног налога долази до изражаја могућност самоконтрахирања, тј. закључења уговора са самим собом. Само унапред одређена цена чини допуштеном могућност самоконтрахирања.

На основу продајног налога настају обавезе за оба уговорника.

Налогодавац је обавезан да преда покретну ствар која је предмет продаје налогопримцу, као и да се уздржи од узнемиравања налогопримца у виду

одустанка од уговора, односно опозива налога. Ствар се предаје у државину налогопримца, што значи да она и даље остаје у својини налогодавца. Све до истека уговореног рока налогодавац, као власник ствари сноси ризик њене случајне пропасти или оштећења. Налогодавац не може ствар отуђити отуђити јер му се изричито ускраћује право да располаже њом док му не буде враћена.

Налогопримац је дужан да изврши налог према упутствима које је добио од налогопримца, да то учини лично и да о извршеном налогу обавести налогодавца и положи му рачун, с тим што се обавеза полагања рачуна своди на исплату цене

У вези са дејством продајног налога могуће су три различите ситуације:

1.- Налогопримац је ствар продао трећем лицу у уговореном рпку, и цену преда налогодавцу, онда се на правне односе између њих примењују правила уговора о пуномоћству. Налогодавац тада има положај властодавца, а налогопримац положај пуномоћника. За разлику од пуномоћства, код продајног налога налогодавац нема право да опозове налог. За разлику од продајног налога, пуномоћник не постаје власник ствари која му је поверена уколико је у одређеном року не прода.

2.- Налогопримац је ствар вратио налогодавцу пре истека уговореног рока онда између налогодавца и налогопримца престаје правни однос који је заснован продајним налогом.

3.- Налогопримац ствар није продао нити је вратио налогодавцу сматра се да је он ствар купио.

У том случају, налогодавац има положај продавца, а налогопримац положај купца. На њихове правне односе прињењују се правила уговора о продаји.

У правној теорији не постоји сагласност о тренутку у којем налогопримац који у предвиђеном року ствар не прода или не врати налогодавцу, стиче право својине.

А.- Већи број аутора сматра да налогопримац стиче право својине истеком рока у којем је требао да прода ствар и преда цену налогодавцу или да му ствар врати. (кратком руком, тј. путем traditio brevi manu) без обзира на то што још није платио цену.

Б.- Према становишту које заступа мањи број аутора, налогопримац не стиче право својине истеком рока у којем је он дужан да прода или да врати ствар, већ тек у тренутку исплате одређене цене.

193.- УГОВОР О РАЗМЕНИ

Уговором о размени сваки уговарач се обавезује према свом сауговарачу да преда ствар која се размењује тако да он стекне право својине.Стране имају исте обавезе, јер и једна и друга дугују предају ствари.

Уговор о размени је именован уговор. По правилу је неформалан, мада је у одређеним случајевима формалан (нпр. уговор о размени непокретности). Увек је двострано обавезан и теретан. Обично се закључује као комутативан.

С обзиром да и једна и друга уговорна страна код уговора о размени има обавезу која је својствена продавцу код уговора о продаји, ЗОО прописује да из уговора о размени настају за сваког уговарача обавезе и права које из уговора о продаји настају за продавца.

УГОВОР О ПОКЛОНУ

194.- УГОВОР О ПОКЛОНУ – ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО

Уговором о поклону, поклонодавац поклонопримцу предаје или се обавезује да преда у својину одређену ствар или да му пренесе неко друго право без накнаде.

Овим уговором поклонодавац располаже својом имовином у намери да увећа имовину поклонопримца на терет своје имовине, док поклонопримац стиче право својине или неко друго право.

Поклоном се сматра и опроштај дуга дужника, као и исплата дуга дужниковог без намере да се од њега тражи накнада.

Уговор о поклону није регулисан ЗОО, јер су редактори тог Закона стали на становиште да то није уговор који је карактеристичан за робни промет. Због тога се код уговора о поклону могу примењивати нека правна правила из Српског грађанског законика као и поједине одредбе Породичног закона и Закона о наслеђивању.

Уговор о поклону је, с обзиром на начин закључења реалан, односно формални уговор. За његово закључење није довољна проста сагласност воља него је потребна и предаја ствари која се поклања или писмена форма

Уговор о поклону је увек једнострано обавезан, уз извесно одступање код уговора о поклону с налогом и доброчин. Обично је комутативан и уговор који се закључује с обзиром на својства одређене личности – intuitu personae.

195.- УСЛОВИ НАСТАНКА И БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ПОКЛОНУ

На уговор о поклону примењују се општа правила о пословној способности са извесним одступањима. При томе се прави разлика између поклонодавца и поклонопримца.

Од поклонодавца се, с обзиром да располаже својом имовином захтева потпуна пословна способност

Код поклонопримца се одступа од општег правила јер може да прими поклон и млађи малолетник, тј. дете које још није навршило 14 година живода. Дете које

није навршило 14 година живота може да предузима правне послове којима прибавља искључиво права, какав је иначе случај са поклонопримцем код уговора о поклону.

У битне елементе уговора о поклону спадају:

1.- Ствар под условом да се налазе у правном промету или неко имовинско право, које није везано за личност поклонодавца и које се може уступити другоме.

2.- Намера дарежљивости (animus donandi) обухвата како вољу поклонодавца да без накнаде увећа имовину поклонопримца, тако и вољу поклонопримца да бесплатно прибави имовинску корист на рачун имовине поклонодавца.

Намера дарежљивости мора бити изражена у уговору. По намери дарежљивости се уговор о поклону разликује од других уговора који представљају основ за стицање права својине (продаја, размена, зајам).

196.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ПОКЛОНУ

На основу уговора о поклону, као једнострано обавезног уговора, обавезе настају само за поклонодавца, док поклонопримац има одређена права.

1.- Обавеза предаје ствари или предаје права.- Основна је обавеза поклонодавца да преда у својину ствар или да пренесе неко друго имовинско право поклонопримцу. С обзиром на то и уговор о поклону, као и уговор о продаји и размени представља правни основ (iustus titulus) за стицање права својине.

2.- Накнада штете.- Поклонодавац је одговоран за штету коју проузрокује поклонопримцу.

То је пре свега одговорност због неиспуњења или задоцњења у испуњењу преузете обавезе, и односи се на штету проузроковану намерно или крајњом непажњом.

Поклонодавац ће одговарати и за штету коју поклонопримац претрпи услед правних или материјалних недостатака, уколико је за те недостатке знао, или је према околностима морао знати, а о њима није обавестио поклонопримца.

197.- ОПОЗИВАЊЕ ПОКЛОНА

Пуноважно закључен уговор о поклону се не може опозвати, осим у случају кад је то посебно уговорено или законом прописано. При томе, разликују се две категорије лица којима се признаје право опозива поклона. То право припада поклонодавцу, али и одређеним трећим лицима.

Постоје и поклони који се не могу никако опозвати: уобичајени поклони, наградни поклони, поклони учињеним у добротворне сврхе.

А.- ОПОЗИВАЊЕ ПОКЛОНА ОД СТРАНЕ ПОКЛОНОДАВЦА је могуће из следећих разлога:

1.- Незахвалност поклонопримца.- Поклонодавац може опозвати поклон ако поклонопримац својим понашањем према поклонодавцу, или према неком њему блиском лицу покаже велику незахвалност.

2.- Недостатак средстава за живот.- Поклонодавац који нема довољно средстава за живот или за издржавање лица која је по закону дужан да издржава, има право да опозове поклон и да захтева да му поклонопримац врати оно што се од примљеног поклона још налази у његовој имовини.

Потребно је да се испуне следећи услови:

да не постоје лица која су по закону дужна да га издржавају, или ако она постоје, да немају средстава за његово издржавање,

да поклонопримац није и сам у оскудици у погледу нужног издржавања себе и своје породице,

да се предмет поклона или његова вредност налази у имовини поклонопримца.

3.- Развод или поништење брака између поклонодавца и поклонопримца.- Породични закон прописује да се не враћају „уобичајени поклони“, које су супружници учинили један другоме у току трајања заједничког живота у браку.

Враћају се поклони чија је вредност несразмерно велика у односу на вредност заједничке имовине супружника, а које су супружници учинили један другом у току трајања заједничког живота у браку“.

Б.- ОПОЗИВАЊЕ ПОКЛОНА ОД СТРАНЕ ТРЕЋИХ ЛИЦА.- У нашем праву могу опозвати поклон

1.- Нужни наследници ако је повређен њихов нужни део наслеђа..

Враћање поклона врши се уколико смањењем, односно потпуним искључењем завештајних располагања не буде подмирен нужни део ових наследника. Поклони се враћају обрнуто реду којим су чињени, с тим што се поклони учињени истовремено враћају сразмерно.

Нужни наследници могу тражити враћање поклона у року од три године од смрти оставиочеве.

2.- Лица која је поклонодавац био дужан да издржава по било ком основу (закону, тестаменту, судској одлуци) могу да опозову поклоне које је овај учинио да би се могла испунити обавеза издржавања.

И у овом случају опозивање поклона врши се обрнуто реду којим су чињени.

3.- Повериоци поклонодавца.- Повериоци поклонодавца врше опозив поклона побијањем бесплатног располагања свог дужника, које се врши подизањем Паулијанске тужбе.

УГОВОР О ЗАЈМУ

198.- УГОВОР О ЗАЈМУ – ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговором о зајму обавезује се зајмодавац да зајмопримцу преда у својину одређени износ новца или одређену количину других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета, уз накнаду или без накнаде.

Зајмопримац стиче право својине, али се од осталих уговора којима се стиче право својине (продаја, размена, поклон), зајам разликује по томе што је зајмопримац обавезан да после извесног времена врати ствари исте врсте и истог квалитета, с тим што може бити уговорено да уз главницу дугује и камату.

Обавеза враћања ствари постоји и код других уговора (послуга, закуп, остава), али се код тих уговора ствар враћа in species, а за уговор о зајму је карактеристично генеричко враћање ствари.

Уговор о зајму је у нашем праву уређен као консесуални уговор, то јест, као уговор за чији настанак је довољна проста сагласност воља уговорника. То је и двострано обавезан уговор, с тим што се обавезе уговарача не испуњавају истовремено. Из природе уговора проистиче да је зајмодавац дужан да први испуни своју обавезу, па тек онда зајмопримац.

Уговор о зајму може бити доброчин или теретан у зависности од тога да ли зајмопримац уз главницу дугује и камату. Камата се дугује само ако је уговорена, осим код уговора у привреди код којих зајмопримац дугује камату и ако она није уговорена.

199.- БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ЗАЈМУ

У битне елементе уговора о зајму спадају: ствар, рок враћања зајма и камата, ако је уговор о зајму закључен као теретан уговор.

1.- Ствар.- Предмет уговора о зајму може да буде било која заменљива ствар, тј. она ствар која се у правном промету одређује по роду, броју, мери или тежини, при чему није од значаја да ли је она потрошна или непотрошна. Ипак, најчешће је новац предмет тог уговора.

2.- Рок враћања зајма одређује се обично сагласношћу уговарача или из околности самог уговора о зајму. Ако тај рок није одређен, нити се може одредити из околности самог уговора, зајмопримац је дужан вратити зајам по истеку примереног рока, који не може бити краћи од два месеца рачунајући од зајмодавчевог тражења да му се зајам врати.

3.- Камата.- Код уговора о зајму који је теретан, предвиђа се и накнада за коришћење ствари која се зове камата или интерес. Може се захтевати само ако је

уговорена, док код уговора о зајму у привреди зајмопримац дугује камату у сваком случају.

200.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ЗАЈМУ

Као двострано обавезан уговор, уговор о зајму ствара обавезе за обе уговорне стране.

Обавезе зајмодавца су:

1.- Предаја обећаних ствари да би зајмопримац могао да стекне право својине на позајмљеним стварима. Он је то дужан да учини у уговорено време, а ако рок за предају није одређен, онда кад то зајмопримац затражи.

Право зајмопримца да тражи предају обећаних ствари, застарева за три месеца од доласка зајмодавца у доцњу, а у сваком случају за годину дана од закључења уговора.

Зајмодавац може одбити да изврши обавезу предаје обећаних ствари:

ако у време закључења уговора није знао да су материјалне прилике зајмопримца такве, да је неизвесно да ли ће он бити у стању да врати зајам, односно,

ако је дошло до погоршања материјалних прилика зајмодавца после закључења уговора.

2.- Накнада штете због недостатака позајмљених ствари.- Код зајма са накнадом се предвиђа да је зајмодавац дужан да накнади зајмопримцу штету која му је била проузрокована због материјалних недостатака позајмљених ствари.

Код зајма без накнаде, зајмодавац није одговоран за материјалне недостатке ствари, али је дужан да надокнади штету коју зајмопримац претрпи услед материјалних недостатака, ако су му недостаци ствари били познати или му нису могли остати непознати, а он о њима није обавестио зајмопримца.

Обавезе зајмопримца су:

1.- Враћање позајмљених ствари. Зајмопримац је дужан да у уговореном року, врати исту количину ствари, исте врсте и квалитета.

Ако уговарачи нису одредили рок враћања зајма, нити се он може одредити из околности зајма, зајмопримац је дужан вратити зајам по истеку примереног рока, који не може бити краћи од два месеца, рачунајући од зајмодавчевог тражења да му се зајам врати.

Зајмопримац може вратити зајам и пре рока одређеног за враћање, али је дужан да о својој намери унапред обавести зајмодавца и да му накнади штету.

2.- Обавеза плаћања камате постоји само ако се зајмопримац обавезао да уз главницу дугује и камату, с тим што код уговора у привреди зајмопримац дугује камату и кад она није била уговорена.

Стопа уговорене камате одређена је одредбама ЗОО које се односе на новчане обавезе.

УГОВОР О ЗАКУПУ

201.- УГОВОР О ЗАКУПУ – ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговором о закупу обавезује се закуподавац да закупцу преда одређену непотрошну ствар на употребу, а закупац се обавезује закуподавцу да му за то плаћа одређену закупнину и да му по истеку одређеног времена исту ствар врати.

Овим уговором закупац не постаје власник ствари. Употреба обухвата и уживање ствари, тј. прибирање плодова које ствар даје, ако није другачије уговорено или уобичајено.

Уговор о закупу је, по правилу консесуалан и неформалан уговор, за чије закључење се не захтева нека посебна форма. Има и одступања, кад закуп има за предмет неку непокретну ствар (на пример, стан, пословну просторију, пољопривредно земљиште). То је увек двострано обавезан, теретан и комутативан уговор. Уз то, за закуп је карактеристично да је то уговор са трајним извршењем, јер се извршење престација из тог уговора простире у једном дужем временском периоду.

202.- БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ЗАКУПУ

Битни елементи уговора о закупу су:

1) Ствар која се даје на употребу и која може бити само непоктрошна. То може бити не само своја, већ и туђа и будућа ствар. Предмет уговора о закупу може бити и имовинско право које није везано за личност титулара и које даје одређене приходе ( на пример лиценца).

2) Закупнина под којом се подразумева накнада коју закупац плаћа закуподавцу за употребу закупљене ствари или права. Закупнина мора бити одређена или одредљива, стварна и сразмерна (правична), што значи да за њу важе правила прописана за продајну цену.

Висину закупнине и начин њеног плаћања одређују, по правилу, уговорне стране, али се то може поверити одређеном трећем лицу. У појединим случајевима, висину закупнине одређује закон или одређени државни орган. Ако закупнина није одређена ни на један од одређених начина, уговор о закупу не може настати.

3) Време његовог трајања није битан елемент уговора о закупу, јер се у нашем праву уговор о закупу може закључити на одређено или на неодређено време. Време трајања уговора о закупу је значајно јер од дужине трајања уговора зависи и величина престације.

203.- ОБАВЕЗЕ ЗАКУПОДАВЦА

Основне обавезе закуподавца код уговора о закупу су:

1.- Предаја закупљене ствари на начин, у време и на месту како је то уговором предвиђено.

То се може постићи на више начина (уручењем закупљене ствари, симболичном предајом, предајом тзв кратке руке). Закуподавац је дужан предати закупцу закупљену ствар у исправном стању, заједно са њеним припацима.

Време предаје закупљене ствари одређује се уговором, а ако није одређено уговором, одређује се, с обзиром на сврху посла, природу обавезе и друге околности

Исто важи и за место предаје закупљене ствари. У погледу места предаје, важи и диспозитивно правило да се покретне ствари предају у месту у коме је закуподавац имао своје пребивалиште, односно боравиште у време настанка обавезе, а непокретне ствари у месту у коме се оне налазе.

2.- Одржавање ствари у исправном стању за време трајања закупа. Трошкови ситних оправки изазваних редовном употребом ствари, као и трошкови саме употребе падају на терет закупца.Он је дужан да обавести закуподавца о потреби оправке.

Уколико закуподавац не изврши потребну оправку у примереном року, то може учинити и закупац на рачун закуподавца. У случају кад потребне оправке закупљене ствари у знатној мери и за дуже време ометају њену употребу, закупац има право да уговор раскине или да захтева снижење закупнине.

Ако би изменама ствари била смањена у извесној мери закупчева употреба ствари, смањиће се и закупнина у одговарајућој мери.

3.- Одговорност за материјалне недостатке.- Закуподавац, одговара закупцу за све недостатке закупљене ствари који сметају њеној уговореној или редовној употреби, без обзира на то да ли је за њих знао или не. Закуподавац одговара и за недостатке својстава и одлика предвиђених изричито или прећутно уговором.

Закуподавац не одговара за недостатке закупљене ствари који су у часу закључења уговора били познати закупцу, или му нису могли остати непознати. Закуподавац одговара за недостатак који је закупцу услед крајње непажње остао непознат, ако је он знао за тај недостатак и намерно пропустио да о њему обавести закупца.

Одговорност за материјалне недостатке закупљене ствари може бити уговором искључена или ограничена. Одредба којом се ова одговорност искључује или ограничава је ништава:

ако је закуподавац знао за недостатак,

ако је недостатак такав да онемогућује употребу закупљене ствари и

ако је закуподавац такву одредбу наметнуо користећи свој монополски положај.

Закупац је дужан да обавести закуподавца о сваком недостатку закупљене ствари који би се показао у току закупа, као и о свакој непредвиђеној опасности која би у току закупа запретила закупљеној ствари. У супротном, губи право на накнаду штете коју би претрпео због постојања недостатка или настале опасности за закупљену ствар, и дужан је да накнади штету коју би закуподавац претрпео због тога.

Ако у часу предаје ствар има неки недостатак који се не може отклонити, закупац може, по свом избору раскинути уговор или захтевати снижење закупнине.. У случају кад се недостатак може отклонити закупац може захтевати од закуподавца или отклањање недостатка у примереном року или снижење закупнине, односно раскид уговора или снижење закупнине ако закуподавац не отклони недостатак у накнадном примереном року који му је закупац оставио.. У сваком случају закупац има право и на накнаду штете.

4.- Одговорност за правне недостатке долази до изражаја у случају кад неко трећи претендује да на закупљеној ствари врши неко право и обрати се својим захтевом закупцу, као и ако самовласно одузме ствар од закупца. У том случају закупац је дужан да обавести о томе закуподавца, иначе ће одговарати за штету.

Ако се утврди да трећем припада неко право које потпуно искључује право закупца на употребу ствари, уговор о закупу се раскида по самом закону, а закуподавац је дужан да закупцу надокнади штету.

У случају кад се правом трећег само ограничава закупчево право, овај може, по свом избору, раскинути уговор или захтевати снижење закупнине, а у сваком случају има право и на накнаду штете.

204.- ОБАВЕЗЕ ЗАКУПЦА

Основне обавезе закупца код уговора о закупу су:

1.- Употреба ствари према уговору или њеној намени.- Закупац је дужан да употребљава ствар као добар привредник, односно добар домаћин и само онако како је одређено уговором или наменом ствари.

Сагласно томе, он је дужан да чува ствар од оштећења, да сноси трошкове текуће употребе, као и да је одржава.

За штету која настане употребом закупљене ствари противно уговору или њеној намени, закупац је одговоран без обзира на то да ли је ствар употребљавао он или неко лице које ради по његовом налогу, подзакупац или које друго лице коме је он омогућио да употребљава ствар.

Закуподавац може у том случају, да откаже уговор без давања отказног рока, уз услов да је због тога претходно опоменуао закупца и да постоји опасност да му се проузрокује знатна штета.

2.- Плаћање закупнине која се може састојати у новцу или неким другим стварима. Може се исплаћивати одједном или у ратама, унапред, приликом закључења уговора или уназад, у току трајања закупа или по његовом престанку. Ако уговором, законом или обичајем места где је ствар предата није одређено другачије, закупнина се плаћа полугодишње, кад је ствар дата у закуп за једну или више година, а ако је дата за краће време по истеку тог времена.

Наиме, закуподавац може отказати уговор о закупу ако закупац не плати закупнину ни у року од 15 дана пошто га је закуподавац позвао на плаћање. Уговор ће остати на снази ако закупац исплати износ дужне закупнине, пре него што му отказ буде саопштен.

3.- Враћање закупљене ствари.- Закупац је дужан да врати закупљену ствар у стању у којем је била кад му је предата у закуп, тј. неоштећену. Он не одговара за истрошеност ствари која настаје њеном редовном употребом, као и за оштећења која потичу од њене дотрајалости.

Ако другачије није уговорено ствар се враћа у месту у коме је била предата.

205.- УГОВОР О ПОДЗАКУПУ

Подзакуп је уговор којим закупац закупљену ствар даје у закуп другоме.Такав уговор може се закључити ако уговором или законом није забрањен и само под условом да се њиме не наноси штета закуподавцу.

Закључењем уговора о подзакупу закупац се не ослобађа одговорности према закуподавцу, већ му јемчи да ће подзакупац употребљавати ствар према уговору о закупу.

Закључење уговора о подзакупу, уговором или законом, може бити условљено претходним добијањем дозволе од стране закуподавца. У том случају закуподавац може одбити давање дозволе само из оправданих разлога.

У случају кад је закупљена ствар дата у подзакуп без његове дозволе, кад је ова према закону или према уговору потребна, закуподавац може отказати уговор о закупу.

Закуподавац може, ради наплате својих потраживања од закупца насталих из закупа, да захтева непосредно од подзакупца, исплату износа које овај дугује закупцу по основу подзакупа.

Подзакуп престаје у сваком случају када престане закуп.

206.- ОТУЂЕЊЕ ЗАКУПЉЕНЕ СТВАРИ

Закуподавац може, у току трајања закупа отуђити закупљену ствар неком трећем лицу. У том случају, поставља се питање да ли уговор о закупу обавезује прибавиоца ствари.

Код регулисања тог питања прави се разлика између:

1) Отуђења закупљене ствари после њене предаје у закуп

2) Случаја отуђења закупљене ствари пре предаје закупцу.

1.- Ако власник отуђи ствар коју је пре тога предао у закуп, прибавилац ствари ступа на место закуподавца После тога права и обавезе из закупа настају између њега и закупца.

Прибавилац не може захтевати од закупца да му преда ствар пре истека рока за који је закуп уговорен, односно, пре истека отказног рока, а за прибавиочеве обавезе из закупа према закупцу одговара преносилац као солидарни јемац.

2.- Ако је ствар о којој је закључен уговор о закупу предата прибавиоцу а не закупцу, прибавилац ступа на место закуподавца и преузима његове обавезе према закупцу ако је у моменту закључења уговора о отуђењу знао за постојање уговора о закупу. Ако за постојање тог уговора није знао, није дужан да закупцу преда ствар, а закупац може да тражи накнаду штете од закуподавца.

207.- ПРЕСТАНАК УГОВОРА О ЗАКУПУ

Уговор о закупу може престати на више различитих начина. То су:

1.- Протеком одређеног времена престаје уговор о закупу који је закључен за одређено време, као и онај чије је трајање одређено законом.

2.- Прећутно обнављање закупа.- Ако по истеку времена за која је уговор о закупу био закључен закупац продужи да употребљава ствар, а закуподавац се томе не противи, сматра се да је закључен нов уговор о закупу неодређеног трајања под истим условима као и претходни. Обезбеђења која су дата за први закуп престају

3.- Отказом престаје уговор о закупу чије трајање није одређено нити се може одредити из околности или месних обичаја. У том случају, свака страна може дати отказ другој, поштујући одређени отказни рок.

Ако дужина отказног рока није одређена уговором или законом, или месним обичајима она износи осам дана, с тим да отказ не може бити дат у невреме.

4.- Пропаст ствари услед више силе.- Ако закупљена ствар буде уништена закуп престаје, а у случају делимичног уништења, закупац може да раскине уговор или да остане и даље у закупу и захтева одговарајуће снижење закупнине.

5.- Смрт.- У случају смрти закупца или закуподавца, закуп се наставља са његовим наследницима, ако није другачије уговорено.

УГОВОР О ПОСЛУЗИ

208.- УГОВОР О ПОСЛУЗИ - ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговором о послузи послугодавац предаје одређену непотрошну ствар послугопримцу да је бесплатно употребљава неко време, а овај се обавезује да по истеку тог времена врати исту ствар неоштећену.

У савременој правној теорији уговор о послузи дефинише се као консесуалан уговор.

Овај уговор није типичан за промет роба и услуга и није регулисан ЗОО. Уговором о послузи омогућује се, као и уговором о закупу употреба туђе ствари, с тим што је закуп увек теретан, а послуга увек доброчин уговор.

Послуга је реалан, једнострано обавезан, доброчин и трајан уговор. Ако се дефинише као консесуалан уговор, онда је послуга консесуалан, двострано обавезан, доброчин и трајан. Код уговора о послузи као двострано обавезног уговора карактеристично је да се обавезе уговорника не испуњавају истовремено.

209.- БИТНИ ЕЛЕМЕНТИ УГОВОРА О ПОСЛУЗИ

Битни елементи уговора о послузи су:

1) Ствар која се даје на послугу иможе бити само непотрошна ствар. Постоји мишљење да и потрошна ствар може да се да на послугу уз обавезу да се врати иста та ствар (пример, флаша вина ради излагања на некој изложби).

Послуга може имати за предмет покретну или непокретну, али увек индивидуално одређену ствар. Будућа ствар не може бити предмет послуге као реалног уговора, али може бити предмет послуге као консесуалног уговора.На послугу се може дати и туђа ствар, а послугпримац може узети на послугу и своју ствар.

2) Време трајања послуге може бити одређено:

Изричито, (пример, путем календарског рачунања или с позивом на неку будућу извесну околност)

Прећутно, (пример, одређивањем сврхе ради које се ствар даје на послугу).

Уговор о послузи са неодређеним временом трајања, престаје кад послугодавац захтева да му се ствар врати, односно, кад послугопримац употреби ствар према уговору или кад протекне време у коме је могао ствар употребити према одговарајућем правном стандарду.

210.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ПОСЛУЗИ

Ако се уговор о послузи схвати као реалан уговор, онда у тренутку његовог закључења настају само обавезе за послугопримца За послугодавца могу накнадно настати неке обавезе.

Ако се уговор о послузи схвати као консесуалан, онда у тренутку његовог закључења настају обавезе и за једну и за другу страну.

А.- Обавезе послугодавца су:

1.- Предаја ствари код реалног уговора о послузи представља услов који је потребан за настанак уговора, док код консесуалног уговора о послузи предаја ствари представља једну од основних обавеза за послугодавца.

У погледу начина, времана и места предаје примењују се скоро иста правила која важе и за предају код уговора о закупу.

2.- Накнада штете услед материјалних недостатака.- Послугодавац није одговоран за недостатке ствари коју је послугопримцу предао на послугу али је одговоран за штету коју због недостатака те ствари претрпи послугопримац ако је недостатак био познат послугодавцу, или му према околностима није могао остати непознат, а он о том недостатку није обавестио послугопримца.

Послугопримац нема право на накнаду штете коју је претрпео због таквог недостатка, ако је он знао за тај недостатак или му је он, према околностима морао бити познат.

Ризик случајне пропасти или оштећења ствари која је дата на послугу прослугопримцу сноси послугодавац као њен власник.

3.- Сношење ванредних трошкова.- Ванредне трошкове сноси послугодавац. Ова обавеза произилази из самог уговора, ако уговорници нису другачије регулисали питање сношења тих трошкова.

Ако је послугопримац услед преке потребе, хитности или у циљу побољшања ствари сам учинио издатке који се могу квалификовати као ванредни, он може захтевати накнаду тих издатака, само као незвани пословођа, односно, само по основу пословодства без налога.

Б.- Обавезе послугопримца су:

1.- Наменска употреба и чување ствари. Послугодавац то може да чини са пажњом доброг домаћина јер се уговор о послузи закључује у његовом интересу.Послугодавац је дужан да ствар употребљава онако како је уговором одређено, односно како то одговара њеној природи и намени.

У случају ненаменске употребе ствари:

а) послугопримац одговара и за случајну пропаст или оштећење ствари које се том приликом догодило. или

б) послугопримац одговара само ако не докаже да би ствар пропала услед да се он придржавао своје обавезе.

Послугопримац није овлашћен без сагласности послугодавца да ствар даје другоме на употребу. Уколико се повреди обавеза чувања и употребе ствари послугодавац може да раскине уговор и захтева да му се ствар одмах врати.

2.- Сношење редовних трошкова, односно трошкова који су неопходни за редовно одржавање, чување и употребу ствари. Због повреде ове обавезе, послугодавац би могао да раскине уговор.

3.- Враћање ствари по престанку уговора о послузи. Послугопримац има обавезу да исту и неоштећену ствар врати послугодавцу.Ствар се враћа у стању у којем је била примљена. Не узима се у обзир нормално хабање ствари њеном дозвољеном употребом.

Послугопримац има право да скине и задржи додатке, ако се они могу одвојити без оштећења ствари. Послугодавац може захтевати повраћај ствари са учињеним додацима ако накнади њихову вредност коју су имали у тренутку повраћаја. За оштећења ствари за која је одговоран, послугопримац дугује накнаду штете.

Обавеза враћања ствари преузима се закључењем уговора, али доспева протеком одређеног времена:

а) У случају кад време трајања није одређено ни одредљиво, обавеза враћања настаје:

у часу кад послугодавац затражи повраћај

кад послугопримац употреби ствар према уговору или кад протекне време у коме је морао ствар употребити

б) Ако је време трајања послуге одређено, послугодавац против воље послугопримца не може захтевати да му се ствар врати пре рока, док послугопримац има право да врати а послугодавац има дужност да прими ствар и пре истека времена трајања послуге.

Од овог правила се може одступити ако је рок враћања уговорен у обостраном интересу и ако би враћање ствари пре рока било штетно за послугодавца.

Ствар се враћа у месту одређеном уговором, а у недостатку уговорне одредбе, у месту пребивалишта послугодавца.

УГОВОР О ДЕЛУ

211.- УГОВОР О ДЕЛУ - ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговором о делу посленик (предузимач, извођач радова) се обавезује да обави одређени посао за наручиоца, а наручилац се обавезује да му за то плати одређену накнаду.

Предмет уговора о делу је извршење неке материјалне радње или посла (пример, израда или оправка неке ствари или извршење неког физичког или интелектуалног рада). То не може бити неки правни посао..

Уговор о делу карактерише то што је наручилац заинтересован за резултат који посленик треба да постигне својим радом (пример, да му је сашивено одело по мери). Посао на чије се извршење посленик обавезује не подразумева увек и постизање циља који се имао у виду при закључењу уговора, што је случај код предузимања тзв. обавеза средства (пример, обавеза посленика да ископа бунар а не да пронађе воду).

У савременом праву су се из уговора о делу издвојили поједини уговори (пример, уговор о грађењу, уговор о превозу лица, уговор о превозу ствари), тако да представљају посебне именоване уговоре. Уговор о делу представља општи тип уговора који се закључује за обављање послова који нису обухваћени тим посебним уговорима.

Уговор о делу има доста сличности са другим уговорима, али је ЗОО посебно уређен његов однос са уговором о продаји.

Уговор о делу је консесуалан, уређен је као неформалан и увек је двострано обавезан и теретан. Неки сматрају да је то уговор са трајним извршењем обавезе а често се закључује с обзиром на личност уговорника (intuitu personae), тако да је извршење обавезе везано за личност уговорника због чијих својстава је уговор закључен.

212.- УСЛОВИ НАСТАНКА И БИТНИ САСТОЈСЦИ УГОВОРА О ДЕЛУ

Битни елементи уговора о делу су:

1) Посао посленика

2) Накнада за извршени посао коју дугује наручилац.

1.- Посао посленика може се састојати у:

изради или оправци неке ствари (пример, израда полице за књиге, оправка телевизора)

у извршењу других физичких радњи (пример, копање баште),

у извршењу разноврсних уметничких, научних и уопште интелектуалних радњи (пример, одржавање предавања, израда скулптуре). Посао мора бити могућ, допуштен или одредив.

2.- Накнада за извршени посао се најчешће састоји у новцу, али се може састојати у некој другој имовинској вредности. Одређују је уговарачи споразумно, ако није одређена обавезном тарифом или другим обавезним актом.

У случају кад накнада за извршени посао није одређена, сматраће се да су стране имале у виду уобичајену накнаду за посао те врсте коју утврђује суд водећи рачуна о вредности рада, нормално потребном времену за такав посао, као и о уобичајеној накнади за ту врсту рада.

Осим општих услова (могућа и допуштена) накнада треба да буде и сразмерна (правична), тју. таква да представља еквивалентну накнаду за извршени посао.

213.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ДЕЛУ

Уговор о делу као двострано обавезан уговор ствара обавезе и права и за једну и за другу уговорну страну.

А.- Обавезе посленика су :

1.- Извршење посла.- Посленик је дужан да изврши посао, односно да обави и дело онако како је уговором предвиђено и како то налажу правила одговарајућег посла.

Посао се мора извршити за одређено време, а ако оно није одређено онда за време које је разумно потребно за такве послове. Уколико посао не изврши на време посленик долази у дужничку доцњу.која отежава његов положај.

Посленик није одговоран за задоцњење ако је оно настало због тога што му наручилац није предао материјал на време или због тога што је тражио измене, или што му није исплатио дужан предујам и уопште за задоцњење настало понашањем наручиоца.

Наручилац има право да врши надзор над обављањем посла и даје упутства кад то одговара природи посла. Ако се у току извршења посла покаже да се послник не држи услова уговора и не ради како треба, наручилац га може упозорити на то и одредити му примерен рок да свој рад саобрази својим обавезама. Ако посленик до истека тог рока не поступи по захтеву наручиоца, овај може раскинути уговор и захтевати накнаду штете.

У случају кад је рок битан састојак уговора, а посленик је у толиком закашњењу са започињањем или завршавањем посла да је очигледно да га неће завршити у року, наручилац може раскинути уговор и захтевати накнаду штете. То право наручилац има и у случају кад рок није битан састојак уговора, али је закашњење такво да наручилац очигледно не би имао интереса за испуњење уговора.

Уколико из уговора или природе посла не произилази што друго посленик није дужан да посао обави лично. Он може поверити извршење посла трећем лицу, али је у том случају и даље одговоран наручиоцу за извршење посла, осим ако је са пристанком наручиоца уговор о делу уступио трећем. Посленик одговара и за лица која су по његовом налогу радила на послу који је преузео да изврши, као да га је и сам извршио.

2.- Одговорност за недостатке.- Код одговорности за недостатке посла прави се разлика између недостатака у материјалу мили налогу који издаје наручилац и недостатака извршеног посла.

а) У случају кад је материјал за израду ствари дао наручилац, посленик ће одговарати за штету само ако наручиоцу није скренуо пажњу на недостатке материјала које је приметио или је морао приметити. Међутим, посленик је дужан да поступи по захтеву наручиоца да изради ствар од материјала на чије му је недостатке посленик указао, осим ако је очигледно да материјал није подобан за наручено дело, или ако би израда од захтеваног материјала могла нанети штету послениковом угледу.

б) Посленик ће одговарати за штету и кад није упозорио наручиоца на недостатке у његовом налогу, као и на друге околности за које је знао или је морао знати, а које могу бити од значаја за наручено дело или за његово извршење на време.

Посленик одговара за недостатке извршеног посла с тим што се прави разлика између видљивих и скривених недостатака.

а) Посленик одговара за оне видљиве недостатке о којима га је наручилац по извршеном прегледу рада обавестио без одлагања. Ако се наручилац без оправданог разлога не одазове на позив посленика да прегледа и прими извршени рад сматра се да је рад примљен.

После прегледа и примања извршеног рада посленик више не одговара за недостатке који су се могли опазити обичним прегледом, осим ако је знао за њих а није их показао наручиоцу.

б) Ако се после преглеа и примања извршеног дела покаже неки недостатак који се није могао открити обичним ппегледом (скривени недостатак) посленик ће одговарати и за тај недостатак под условом да га је наручилац обавестио о том недостатку најдуже у року од месец дана од његовог откривања. Посленик одговара за скривене недостатке који се појаве у року од две године од пријема обављеног посла. По истеку тог рока наручилац се више не може позивати на недостатке, осим кад се они односе на чињенице које су посленику биле познате, или му нису могле остати непознате, а није их саопштио наручиоцу.

Наручилац који је уредно обавестио посленика да извршени рад има неки недостатак стиче одређена права према посленику. Он може да захтева од посленика да недостатак уклони, као и накнаду штете коју због недостатка трпи, а за отклањање недостатка је дужан да му остави примерен рок.

Ако уклањање недостатака захтева претеране трошкове, посленик може одбити да га изврши. У том случају наручиоцу припада по његовом избору - право на снижење накнаде или раскид уговора, као и право на накнаду штете.

Ако обављени посао има такав недостатак који га чини неупотребљивим или је обављен у супротности са изричитим условима уговора наручилац може раскинути уговор и захтевати накнаду штете не тражећи претходно отклањање недостатака.

Ако посленик не отклони недостатак до истека примереног рока, наручилац може по свом избору извршити отклањање недостатка на рачун посленика или снизити накнаду или раскинути уговор, а у сваком случају има право на накнаду штете

Ако се наручилац определи за снижење накнаде оно се врши у размери између вредности извршеног рада без недостатака у време закљученог уговора и вредности коју би имао у то време извршени рад са недостатком..

Наручилац који је посленика на време обавестио о недостацима извршеног посла не може своје право остваривати судским путем по истеку године дана од дана учињеног обавештења. Али, и по истеку тог рока, наручилац може, ако је о недостацима благовремено обавестио дужника приговором против послениковог захтева за исплату накнаде истаћи своје право на снижење накнаде и на накнаду штете.

3.- Предаја израђене ствари је својствена само оном уговору о делу који има за предмет израду или оправку ствари. Само код таквих уговора постоји обавеза посленика да наручиоцу преда израђену или оправљену ствар.

Посленик се ослобађа обавезе предаје ако ствар коју је израдио или оправио пропадне из узрока за који он не одговара.

Б.- Обавезе наручиоца су:

1.- Исплата накнаде.- Наручилац је дужан да исплати посленику накнаду која је предвиђена уговором, обавезном тарифом или је утврђена од стране суда. Уговором се одређује начин, време и место њене исплате. Ако није друкчије уговорено наручилац није дужан да исплати накнаду пре него што је прегледао и одобрио извршени рад.

2.- Пријем посла.- Пријем посла који је обављен према одредбама уговора и правилима посла, наручилац је дужан да изврши на начин, у време и на месту како је то одређено уговором или правилима посла, узимајући у обзир природу и сврху посла, као и одговарајући стандард.

214.- РИЗИК, ПРАВО ЗАЛОГЕ И ПРЕСТАНАК УГОВОРА О ДЕЛУ

Ризик случајне пропасти ствари распоређен је између наручиоца и посленика у зависности од тога ко је од њих дао материјал за израду ствари:

1.- Кад је посленик дао материјал за израду ствари а ствар буде оштећена или пропадне из ма ког узрока пре предаје наручиоцу ризик сноси посленик и нема право на накнаду за дати материјал као ни на накнаду за свој рад

Наведено правило не примењује се у случају:

Кад је наручилац прегледао и одобрио извршени рад јер се сматра да му је у том случају ствар предата а да је код посленика остала на чувању.

У случају кад је наручилац пао у доцњу због непримања понуђене ствари јер у том случају ризик случајне пропасти или оштећења ствари прелази на њега.

2.- Кад је наручилац дао материјал.- Ризик случајне пропасти или оштећења сноси наручилац ако је он дао материјал за израду. У том случају посленик има право на накнаду за рад само ако је ствар пропала или била оштећена после доласка наручиоца у доцњу, или ако се наручилац није одазвао његовом позиву да ствар прегледа.

Право залоге.- ЗОО се предвиђа да ради обезбеђења накнаде потраживања, накнаде за рад и накнаде за утрошени материјал, као и осталих потраживања по основу уговора о делу, посленик има право залоге на стварима које је направио или оправио, као и на осталим предметима које му је предао наручилац у вези са његовим радом све док их држи.

Престанак уговора.- Уговор о делу карактерише и могућност његовог престанка једностраном вољом наручиоца кад год хоће, све док наручени посао није довршен.

У случају раскида уговора наручилац је дужан да посленику исплати уговорену накнаду, с тим што се она умањује за износ трошкова које овај није учинио, а које је био дужан учинити да уговор није раскинут, као и за износ зараде коју је остварио на другој страни или коју је намерно пропустио да оствари..

УГОВОР О ОСТАВИ

215.- УГОВОР О ОСТАВИ - ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Уговором о остави (чувању, депозиту) обавезује се оставопримац (чувар, депозитар) да бесплатно или уз накнаду прими покретну ствар од оставодавца (оставиоца, депонента) да је чува и да је врати кад овај то буде затражио.

За разлику од класичног схватања по којем се остава дефинише као реалан уговор, за новије схватање је карактеристично да се уговор о остави дефинише као консесуални уговор јер је за његов настанак довољна проста сагласност уговорника о битним елементима тог уговора. Предаја предмета оставе није услов настанка уговора.

Уговор о остави не представља основ за стицање права својине као што је то случај са продајом, разменом, поклоном и зајмом, али ни основ за употребу туђе ствари, као што је то случај са закупом и послугом.

Оставопримац добија ствар само у државину, има обавезу да је чува и да је врати на захтев оставодавца.

Карактеристике.- Уговор о остави је консесуалан уговор. У основи је доброчин али може бити и теретан. Једнострано је обавезан, ако је доброчин, а двострано је обавезан ако је теретан. Увек је уговор са трајним извршењем обавезе.

216.- БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ОСТАВИ

Битни елементи оставе су:

1) Предмет оставе

2) Време трајања оставе

3) Награда за чување ствари код оставе која је закључена уз накнаду.

1.- Предмет оставе могу бити само ствари које су покретне, што значи да права која се више не сматрају стварима, као и непокретне ствари не могу бити предмет тог уговора. Предмет оставе могу бити и заменљиве и потрошне ствари, ствари ван промета и оне које су у уграниченом промету јер остава не тражи располагање на ствари.

У оставу се по правилу даје своја ствар. Уговор о остави може да закључи и лице које није власник ствари. У том случају оставопримац је дужан да врати ствар и таквом оставодавцу, осим ако би дознао да је ствар украдена.

Ако треће лице као сопственик ствари тужбом захтева ствар од оставопримца, он је дужан да саопшти суду од ког лица је ствар примио, као и да истовремено обавести оставодавца о поднетој тужби.

2.- Време трајања оставе.- Уговор о остави је трајан уговор. Период чувања ствари није неограничен, јер се оставопримац никад не обавезује да вечно чува предмет оставе.

Време трајања оставе може бити одређено самим уговором или произилази из природе конкретног уговора. Али, ако се и тако не може одредити, узима се да је уговор закључен са неодређеним временом трајања.

3.- Награда за чување ствари.- То је накнада коју оставодавац дугује оставопримцу, као противвредност за његов уложен труд око чувања ствари. Награда је битан елемент само код уговора о остави који је теретан, а таквим се сматра уговор код којег је награда посебно уговорена, уговор о остави код којег се оставопримац бави примањем ствари на чување, као и уговор о остави код којег се награда могла очекивати с обзиром на околности посла.

Награда се најчешће састоји у новцу, али се може дати и у некој другој имовинској вредности. Висину награде, начин и време њеног плаћања уговорници најчешће одређују споразумно, а могу бити одређени и обавезном тарифом па и принудним прописима.

217.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ОСТАВИ

Уговор о остави рађа обавезе само за оставопримца ако је доброчин и једнострано обавезан, али и за оставодавца, ако је теретан и двострано обавезан.

А.- Обавезе оставопримца су:

1.- Пријем ствари.- Уговором о остави, ако се он схвати као консесуалан уговор оставопримац се обавезује да прими ствар на чување. Обавеза пријема ствари састоји се у предузимању одговарајућих радњи од стране оставопримца које се морају испунити у време, место и начин како је то уговором предвиђено или како то произилази из природе и циља конкретног уговора.

2.- Чување ствари је основна обавеза оставопримца. Оставопримац је дужан да чува ствар која му је поверена.

Без пристанка оставодавца или без нужде, оставопримац не може предати ствар на чување неком другом лицу. Ако то учини одговараће и за случајну пропаст или оштећење ствари.

Оставопримац је дужан да чува ствар као своју сопствену ако је остава без накнаде, а ако је остава са накнадом као добар привредник, односно добар домаћин.

У погледу места и начина чувања меродавно је оно што је уговором одређено. Оставопримац може променити уговорено место и начин чувања само ако то захтевају промењене околности иначе одговара и за случајну пропаст или оштећење ствари.

Оставопримац је дужан да обавештава оставодавца о свим променама које би приметио на ствари и о опасностима да буду оштећене на било који начин.

Из саме природе уговора о остави произилази да оставопримац нема право да ствар употребљава осим ако је на то уговором овлашћен. У случају недозвољене употребе ствари оставопримац дугује одређену накнаду, одговара за случајну пропаст или оштећење ствари који би се догодили том приликом.

Кад је у оставу дата непотрошна ствар коју је оставопримац овлашћен да употребљава. на односе уговарача примењују се одредбе уговора о послузи, а само о питањима времена и места враћања ствари суди се по правилима уговора о остави.

У случајевима кад је предвиђено да одговара и за случајну пропаст или оштећење ствари, оставопримац се може ослободити одговорности, ако докаже да би ствар пропала или била оштећена и да је поступио у складу са уговором.

3.- Враћање ствари.- Оставопримац је дужан да врати ону исту ствар коју је прими на чување заједно са свим плодовима и користима од ствари. Ствар се враћа у року одређеном уговором, односно у року који произилази из природе посла. Ако рок није ни одређен ни одредив ствар се мора вратити кад је оставодавац затражи..

Оставодавац може захтевати да му се ствар врати и пре истека рока трајања оставе који је уговором одређен ако је рок уговорен искључиво у интересу оставодавца (пример, код уговора о остави без накнаде). У супротном, оставодавац би могао да захтева да му се ствар врати и пре истека рока само уз обавезу сношења одговорности за штету која је тиме проузрокована оставопримцу (пример, када је уговор о остави теретан).

И оставопримац који се обавезао да бесплатно чува ствар одређено време, може је вратити оставодавцу пре истека уговореног рока, ако би самој ствари претила опасност пропасти или оштећења, или ако би му њено даље чување могло проузроковати штету.

Код уговора о остави са неодређеним временом трајања сваки од уговорника је овлашћен да откаже уговор о остави кад хоће, осим у невреме. Такво право не признаје ЗОО јер се само код бесплатне оставе предвиђа да он може одустати од уговора у свако доба, уз обавезу да оставодавцу одреди примерен рок за преузимање ствари.

Б.- Обавезе оставодавца.- Оставодавац има обавезе само код уговора о остави који је теретан. Те обавезе су:

1.- Исплата награде која постоји само код уговора о остави који је теретан, ако је таква обавеза уговорена или ако се оставопримац бави примањем ствари на чување.

Начин, време и место исплате награде одређују се уговором:

Ако време није одређено уговором нити се може одредити с обзиром на природу и циљ посла, правило је да се награда исплаћује после обављеног чувања, односно по престанку уговора, тј. приликом преузимања ствари.

За место плаћања важи правило по којем је оставодавац дужан да исплати награду у месту у коме оставодавац има своје пребивалиште у време настанка обавезе, ако се та награда не састоји у новцу.

2.- Накнада трошкова и штете у вези са чувањем ствари.- Оставопримац има право да захтева од оставодавца да му накнади трошкове оправдано учињене ради очувања ствари, као и штету коју је имао због оставе.

218.- НЕПРАВА ОСТАВА

ЗОО предвиђају се и поједини случајеви оставе који донекле одступају од њеног основног вида.

1.- Неправа остава је таква остава код које се у оставу дају заменљиве ствари с правом оставопримца да их потроши и обавезом да врати исту количину ствари исте врсте.

Код такве оставе се на односе уговорника примењују правила уговора о зајму. Само се у погледу времена и места враћања примењују правила уговора о остави, ако уговарачи нису што друго одредили у том погледу.

2.- Остава у нужди настаје када је ствар поверена у случају какве невоље (пример, пожара, земљотреса, поплаве. Оставопримац је у том случају дужан да чува ствар са повећаном пажњом.

219.- УГОСТИТЕЉСКА ОСТАВА

То је посебан уговор о остави код кога се угоститељ сматра оставопримцем у погледу ствари које су гости донели собом, односно предали угоститељу на чување.

Уговор о угоститељској остави најчешће се предвиђа и регулише као један од посебних случајева уговора о остави што није случај и са ЗОО. У њему се угоститељска остава не регулише у оквиру посебних случајева оставе већ као један од два посебна уговора о осатви.

Најзначајнију одлику угоститељске оставе представља посебна одговорност угоститеља која је проширена у односу на одговорност оставопримца код основног појма оставе.

Угоститељ се сматра оставопримцем у погледу ствари које су гости донели и одговара за њихов нестанак или оштећење највише до износа утврђеног посебним прописом.

Сматра се да ова одговорност угоститеља постоји и у случају кад он није крив, тако да може да се ослободи ове одговорности само ако су ствари пропале или оштећене услед:

околности које се нису могле избећи или отклонити

услед неког узрока у самој ствари

ако су ствари нестале или оштећене понашањем самог госта или понашањем лица које је он довео или која су му дошла у посету

Угоститељ дугује потпуну накнаду штете ако му је гост предао ствар на чување, као и ако је штета настала његовом кривицом или кривицом лица за које он одговара.

УГОВОР О ОРТАКЛУКУ

223.- УГОВОР О ОРТАКЛУКУ – ПОЈАМ, БИТНЕ ОСОБИНЕ, ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

Појам.- Уговор о ортаклуку је такав уговор којим се два или више лица узајамно обавезују да удруже одређена правна добра која имају имовинску вредност, односно своју имовину или одређене њене делове или свој рад, у циљу постизања какве имовинске користи и њене поделе.

Лица која закључују уговор о ортаклуку називају се ортаци, а заједница ортака која је створена уговором назива се ортаклук. Правна добра, односно имовина коју ортаци удружују називају се ортачки удели а ортачки удели који су унети у заједницу чине главницу ортаклука..

Ортаклук нема својство правног лица па самим тим не може имати ни своју имовину. Правна добра, односно имовина коју су ортаци унели у ортаклук није имовина ортаклука, већ и даље остаје имовина ортака.

Уговор о ортаклуку није регулисан ЗОО. На овај уговор примењују се начела и општа правила ЗОО као и правна правила из прописа који су изгубили правну снагу.

Карактеристике.- Уговор о ортаклуку је консесуалан и неформалан уговор јер за његов настанак није потребно ни уношење ортачких удела у ортаклук ни испуњење посебне форме. То је увек двострано обавезан уговор код којег за сваког ортака настаје обавеза да унесе у ортаклук одређени ортачки удео. Увек је теретан, јер сваки ортак за корист коју на основу уговора стиче плаћа одређену накнаду а то је ортачки удео који уноси у главницу ортаклука.. Поред тога, уговор о ортаклуку је трајан уговор јер је за остваривање циља који су ортаци имали у виду увек потребан један краћи или дужи временски период.

То је увек и уговор који се закључује с обзиром на личност уговора (intuitu personae) Ово је комутативан уговор јер је у тренутку његовог закључења позната висина и узајамни однос престација уговорника, тј. унапред је одређено у чему се састоји и колики је ортачки удео сваког ортака. Али, уговор о ортаклуку карактеришу и неки елементи алеаторности који се огледају у томе што се у време закључења уговора не зна колико ће сваки од ортака добити по престанку уговора, односно, не зна се ни колика ће бити добит ортаклука ни колики ће бити ортачки удели по престанку ортаклука.

224.- БИТНИ САСТОЈЦИ УГОВОРА О ОРТАКЛУКУ

Битни елементи уговора о ортаклуку су:

1) Ортачки удели2) Циљ који ортаци желе постићи3) Време трајања уговора о ртаклуку.

1.- Ортачки удели представљају свако правно добро које има имовинску вредност. То могу бити:

Новац, друге ствари и права, а битно је да ствар или право има имовинску вредност и да је преносиво.

Рад лица које је ортак може да буде физички (пример, обрада земље, изградња зграде) или интелектуални (пример, израда пројекта зграде) под условом да има имовинску вредност и да није забрањен

Ортачки удели морају да испуњавају све захтеве који се тичу уговора – да буду могући и допуштени.

Уговором о ортаклуку треба да се одреди шта је предмет ортачког удела и колика је величина тог удела. Ортачки удели појединих ортака не морају бити ни квалитативно ни квантитативно једнаки.

Ако уговором о ортаклуку није одређена висина ортачких удела онда је:

По једном схватању, сваки ортак дужан да унесе у ортаклук једнак удео и ово је прихватљивије становиште под условом да су ортачки удели квалитативно одређени

По другом схватању, висина ортачког удела се никад не претпоставља и у случају да она није одређена уговор не настаје.

Иако не морају бити једнаки, ортачки удели морају бити стварни а не само симболични. Сматра се ништавом одредба уговора којом би поједини ортаци били ослобођени обавезе уношења ортачког удела. Кад се у ортаклук, као ортачки удели уносе ствари или права, онда се те ствари или права предају у својину свих ортака, или им се уступају само на употребу.

2.- Циљ који ортаци желе постићи је постизање имовинске користи и њена деоба. Циљ треба да буде допуштен, односно да не буде противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.

3.- Време трајања уговора о ортаклуку је ограничено. Може бити одређено уговором и то календарски или везивањем за наступање неког будућег извесног догађаја. Ако уговором није одређено, онда време трајања уговора о ортаклуку може произићи из природе посла или из циља који се тим уговором жели постићи.

У случају кад уговором о ортаклуку није одређено време његовог трајања нити се оно може одредити из природе посла или циља који се тим уговором жели постићи сваки ортак има право да једностраном изјавом воље раскине уговор односно иступи из ортаклука, осим у невреме, тј. тако и тада када би тиме била проузрокована знатна штета за остале ортаке. Ако неки од ортака иступи из ортаклука у невреме, дужан је да осталим ортацима надокнади сву штету коју им је тиме проузроковао.

225.- ДЕЈСТВО УГОВОРА О ОРТАКЛУКУ

Закључењем уговора о ортаклуку настаје облигациони однос између самих уговорника чије се дејство огледа у њиховим међусобним правима и обавезама.

А.- Обавезе ортака су:

1) Обавеза уношења у ортаклук ортачког удела

2) Обавеза да управљају ортаклуком

3) Обавеза да подносе извештај и полажу рачуне

4) Обавеза да накнаде штету проузроковану ортаклуку

5) Обавеза да сносе губитке ортаклука.

1.- Уношење ортачког удела у ортаклук је основна обавеза сваког ортака. Те обавезе се не може ослободити ни један од ортака а да због тога не изгуби својство ортака.

Ортачки удели уносе се у ортаклук до рока који је предвиђен уговором. Ако уговором за то није предвиђен никакав рок ортачки удели се уносе истовремено и одмах по закључењу уговора. Ако се ортачки удео састоји из ствари, сваки ортак сноси одговорност због правних и материјалних недостатака.

2.- Управљање ортаклуком је и право и обавеза ортака. Начин на који ће управљати зависи од споразума ортака. Ако то питање уговором није уређено управљање ортаклуком лежи на свим ортацима заједно, без обзира на врсту и вредност ортачког удела.

Управљање ортаклуком ортаци могу поверити пословођи ортаклука. То може бити један од ортака или неколико ортака или неко треће лице.

3.- Подношење извештаја и полагање рачуна је дужност сваког ортака, ако управа ортаклуком припада свим ортацима заједно. Пословођа ортаклука је дужан да уредно води књиге о пословању ортаклука, да поднесе извештај о раду и положи рачун о пословима ортаклука у роковима предвиђеним уговором, или крајем сваке године или престанком ортаклука.

4.- Накнада штете проузроковане ортаклуку је дужност сваког ортака ако не поступа са пажњом доброг домаћина. Због повреде ове обавезе одговара за штету коју проузрокује ортаклуку. Ова кривица ортака се увек претпоставља.

5.- Сношење губитка ортаклука је обавеза сваког ортака када ортаклук послује са губитком. Ни један ортак, осим оног чији се удео састоји искључиво у раду, не може бити ослобођен те обавезе уговором, а да не изгуби својство ортака или доведе у питање пуноважност уговора.

Мера у којој ће сваки ортак учествовати у сношењу губитка одређује се уговором. Ако уговором ништа није предвиђено у вези с тим важи исто правило као и за поделу добити.

Б.- Права ортака су:

1) Подела добити

2) Право на накнаду трошкова у вези са обављањем послова ортаклука.

1.- Учешће у подели добити је право које имају сви ортаци. Ортачка добит је онај део ортачке имовине који остаје кад се одбију ортачки удели, трошкови пословања ортаклука и све оно што представља обавезе ортаклука.

Ни један ортак се не може лишити права да учествује у подели ортачке добити а да не изгуби својство ортака. У супротном уговор о ортаклуку је ништав.

Мера у којој ће ортаци учествовати у подели добити одређује се уговором, а може се одредити једнако и неједнако процентуално учешће сваког ортака у подели добити.

Ако та мера није уговором одређена, добит се дели:

По једном схватању сразмерно ортачким уделима По другом схватању, на једнаке делове без обзира на висину улога.

Ако уговором није другачије одређено или не произилази из природе посла, добит ортаклука дели се по престанку уговора. У случају кад ортаци нису у стању да одлуку о подели добити ортаклука донесу једногласно, између њих долази до спора који се разрешава судском одлуком.

2.- Накнада трошкова у вези са обављањем послова ортаклука је право које припада сваком ортаку. Пре свега то је право на накнаду нужних трошкова (пример, путни трошкови). У ове трошкове не улази накнада за рад ортака који послове обавља.

Посредно дејство уговора о ортаклуку

Ово дејство долази до изражаја у вези са пословањем ортаклука а тиче се не само ортака, него и трећих лица која ступају у правне односе са ортаклуком.

а) Кад послове ортаклука обављају сви ортаци заједно онда они обавезују ортаклук.

б) Ако је обављање послова ортаклука поверено пословођи ортаклука, он има положај пуномоћника ортаклука. Тада ортаклук обавезују послови које је пословођа предузео у име и за рачун ортака.

Сваки ортак одговара за обавезе ортаклука целом својом имовином.а не само вредношћу главнице унете у ортаклук на име ортачког удела.

Ако уговором који је закључен са трећим лицем солидарна одговорност ортака није предвиђена, нити је у питању недељива обавеза, онда на сваког од ортака пада део одговорности за извршење обавезе сразмерно њиховом броју.

Престанак уговора о ортаклуку

Уговор о ортаклуку престаје:

1) Протеком времена које је уговором одређено као време његовог трајања као и извршењем посла који је био циљ ортаклука. Ако по истеку уговором одређеног времена или по извршеном послу ортаци наставе да обављају послове у истом саставу, сматраће се да су се прећутно споразумели да ортаклук наставе и после истека уговореног времена, односно, и по извршеном послу.

2) Кад сва ортачка главница пропадне или кад циљ ортаклука постане немогућ или законом забрањен.

3) С обзиром да је уговор о ортаклуку по правилу уговор intuitu personae, он може престати услед смрти ортака. То ће бити случај кад су уговор о ортаклуку закључила два ортака. Ако је уговор о ортаклуку закључило више лица, па једно од њих умре, а у уговору није друкчије одређено, уговор о ортаклуку ће остати на снази у односу на остале ортаке.

4) Исто дејство има и потпуни губитак пословне способности ортака.