Kosta Tadić • Par grama drama

IzdavačEon izdavaštvo

Za izdavačaMilorad Mitić

Lektura i korekturaAutor

© Eon izdavaštvo, 2010

Sva prava zadržana. Nije dozvoljeno da bilo koji deo ove knjige bude snimljen, emitovan ili reprodukovan na bilo koji način, uključujući, ali ne ograničavajući se na fotokopiranje, fotografiju, magnetni upis ili bilo koji drugi vid zapisa, bez pret-hodne dozvole Izdavača.

Kosta Tadić

PAR GRAMADRAMA

TOPLO – HLADNO

PRVI GLAS: Dobro veče, poštovani slušaoci. Sutra će biti oblačno i veoma toplo...

DRUGI GLAS (dobacuje iz pozadine): Hladno!

PRVI GLAS: Oblačno i toplo...

DRUGI GLAS: Toplije!

PRVI GLAS: Hladno...

DRUGI GLAS: Vruće! Vruće!

PRVI GLAS: Veoma hladno...

DRUGI GLAS: Bravo!

PRVI GLAS: Oblačno i veoma hladno vreme.

6

U SENCI GINKA

Lica:

DEČAK

PISAC

BIOLOG

ASTRONOM

FILOZOF

Park. Popodne jednog letnjeg dana. Na jednoj klupi sedi astronom i čita novine. Na drugoj, nekoliko metara udaljenoj klupi sedi pisac, sa sveskom na kolenima i olovkom u ruci. Kre-ne olovkom ka svesci, u kojoj je već ispisano nekoliko redova, ali odmah povuče nazad ruku. Neko vreme namršteno razmišlja, a zatim se osmehne i brzo napiše još nekoliko redova. Podiže svesku bliže licu i čita napisano. Kad završi, zadovoljno se osmehne i klimne glavom.

U tom trenutku sa strane doleće fudbalska lopta i izbija mu svesku iz ruku. I on i astronom iznenađeno gledaju u dečaka koji je dotrčao za loptom.

DEČAK: Izvinite, molim vas. (Jednom rukom podiže lop-tu, a drugom svesku i pruža je piscu.) Stvarno nisam namerno.

PISAC (uzima svesku): Ništa, ništa. Znam da nisi namer-no. (Astronom nastavlja da čita novine.) Mada, baš si me pre-pao. Vidi se da imaš dobar šut. Sigurno treniraš fudbal?

7

DEČAK: Ne još. Ali počeću na jesen. Sad idem da igram onako, sa drugarima, tu na drugoj strani parka. Želim da bu-dem fudbaler kad porastem.

PISAC: Samo vežbaj i postaćeš. I ja sam nekad trenirao fudbal.

DEČAK: Stvarno?

PISAC: Da. Ali sam kasnije prestao.

DEČAK: Zašto?

PISAC: Pa, neočekivano sam zavoleo knjige. I kad bih imao slobodnog vremena, ja bih, umesto da igram fudbal, či-tao knjige. I tako nisam postao fudbaler.

Biolog prilazi stablu drveta u čijoj senci se nalaze klupe. Ne obraćajući pažnju na njih, pažljivo zagleda i dodiruje stablo.

DEČAK (nastavlja razgovor): A šta ste postali?

PISAC: Pisac.

DEČAK: Pisac? Super. Ja baš volim priče. Da nemate neku u toj vašoj svesci?

PISAC: Zaista imam jednu. Ceo dan mi se motala po gla-vi, ali tek sam sad uspeo da je završim.

DEČAK: Je l’ mogu da je čujem?

PISAC: Možeš. Rado ću ti je pročitati. Samo, zar ti nisi došao ovde zbog fudbala?

DEČAK: Jesam. Ali ostali treba da dođu tek za dvadeset minuta. Ja sam namerno došao ranije, da se malo zagrejem.

PISAC: U tom slučaju, spremi se za priču. (Astronom po-diže pogled sa novina i sa interesovanjem gleda ka njima. Biolog i dalje ne primećuje ništa osim svog stabla.) Znači, ovako...

8

PRIČA O ZEMLjI I MESECU

Nekada su se Zemlja i Mesec voleli i zagrljeni stalno bili zajedno.

A onda se Zemlja zaljubila u Sunce.

Mesec je znao da Sunce ne voli nikoga osim sebe, da se neće približiti i tako pružiti Zemlji onoliko ljubavne svetlo-sti koliko joj je potrebno, i da će Zemlja umreti od tuge.

Ali, isto tako, znao je i da njega Zemlja više ne voli, i da će još brže umreti ako on protiv njene želje ostane kraj nje.

I mesec se udaljio.

Ali je ostao dovoljno blizu da od sebe odbije onoliko Sunčeve ljubavne svetlosti koliko je nedostajalo Zemlji.

Tako je na Zemlji nastao život.

Kratka pauza. Astronom i dalje posmatra dečaka i pisca, a biolog još uvek pažljivo dodiruje stablo drveta.

PISAC: I? Kako ti se čini priča?

DEČAK: Super je. Liči na one, kako se zovu, bajke. Sad mi je drago što sam vas pogodio, jer je inače ne bih čuo.

PISAC: Drago mi je da ti se sviđa.

DEČAK: Samo, je l’ to istina?

PISAC: Šta?

DEČAK: Pa to, da je tako nastao život na Zemlji?

9

PISAC: Pa... Na izvestan način, može se reći da jeste.

BIOLOG (iznenada se okreće ka njima i viče, i dalje ru-kom dodirujući koru drveta): Sram te bilo! To istina? Puniš detetu glavu tim budalaštinama! Sram te bilo!

DEČAK: Ko ste vi?

BIOLOG: Ja sam onaj koga trebaš da pitaš kako je na-stao život na Zemlji, a ne ovu varalicu! Ja sam biolog.

DEČAK: A što stalno pipkate to drvo?

BIOLOG: Zato što je neki razbojnik tvojih godina ure-zao svoje ime na njemu. I ovo nije bilo koje drvo. Ovo je Ginkgo biloba, najstarija živa biljka cvetnica. Potiče iz Kine i vrlo je retka u našim krajevima. Zato pobesnim kad vidim da je vandali uništavaju.

DEČAK: I uspeva da živi tako daleko od kuće? Mislim, od Kine?

BIOLOG: Da. Ginko je poznat po tome što može da preživi u teškim uslovima. Na primer na mestima gde je vazduh veoma zagađen i gde ima vrlo malo svetlosti. (Skla-nja ruku sa drveta i potpuno se okreće ka dečaku i piscu. Na-stavlja blažim tonom.) Drago mi je da vidim da te zanima nauka, dečko. Ne smeš da dozvoliš da ti ovakve neznalice pričaju bilo šta. Ako te zanima kako je nastao život na Ze-mlji, ja ću ti objasniti. Sve je počelo sa sićušnim bakterija-ma, pre skoro četiri milijarde godina. Može se reći da su upravo one, a ne neka „ljubavna svetlost”, zaslužne za život kakav mi danas poznajemo, jer su u vazduh ispuštale kiseo-nik. Zatim, prve životinje sa oklopom ili kostima pojavljuju se tek pre petsto do šesto miliona godina. Neke od njih su se očuvale do danas u obliku fosila, tako da ja imam čvrste dokaze za sve što ti govorim. Za razliku od ovog ovde, koji priča sve same neistine. Zatim, pre...

10

ASTRONOM (odlaže novine na klupu pored sebe i pre-kida biologa): Izvinjavam se, kolega, ali mislim da ne mogu u potpunosti da se složim s vama.

DEČAK: Jeste i vi biolog?

ASTRONOM: Ne, nisam biolog.

BIOLOG (ljutito): Što me onda nazivaš kolegom? I šta se uopšte mešaš?

ASTRONOM (mirno nastavlja): Zovem vas kolega zato što smo obojica naučnici. Naravno, bavimo se različi-tim naukama. Vi biologijom, a ja astronomijom.

DEČAK: A šta je to astronomija?

ASTRONOM: Astronomija je nauka koja proučava ne-beska tela i kosmos u celini.

DEČAK: Mislite zvezde i tako to?

ASTRONOM: Pa da, zvezde i tako to. Pretpostavljam da se može i tako reći.

DEČAK (podiže pogled prema nebu): Zvezde su super. Šteta što nisu tu i po danu.

ASTRONOM: Ali one jesu tu i po danu. Samo se ne vide od Sunca.

DEČAK: Kako to mislite, ne vide se od Sunca?

ASTRONOM: Pa, kako da ti objasnim... Ti živiš u zgradi, pretpostavljam?

DEČAK: Da.

ASTRONOM: Na kom spratu?

DEČAK: Sedmom.

11

ASTRONOM: Odlično. Onda sigurno uveče, kad uga-siš svetlo, kroz prozor vidiš brojne svetlosti iz drugih zgra-da, čak i ako stojiš na drugom kraju sobe?

DEČAK: Vidim.

ASTRONOM: Ali, kad upališ svetlo u sobi, da li ih i onda vidiš? Naravno, ako i dalje stojiš daleko od prozora?

DEČAK: Pa... Ne vidim.

ASTRONOM: Tačno tako. Ali one su i dalje tamo. Samo ih je zasenila mnogo bliža svetlost, sijalica u tvojoj sobi. Tako su i zvezde tu i po danu, samo ih zasenjuje jedna mnogo bliža zvezda, Sunce.

DEČAK: Sunce je zvezda?

ASTRONOM: Da. Nama najbliža zvezda.

BIOLOG: Ali kakve to veze ima sa životom na Zemlji?

ASTRONOM: Pa, dok sam sedeo ovde nisam mogao a da ne čujem priču gospodina pisca i kasnije vaš komentar. I ne bih mogao da se složim sa vama da se njegova priča sa-stoji samo od neistina. Naprotiv, ja sam bio prijatno iznena-đen time koliko istine ima u njoj. I to prave naučne istine, samo malo zamaskirane.

BIOLOG: Naučna istina, malo sutra!

ASTRONOM: Uzmite na primer ono da su Zemlja i Mesec nekada bili jedno nebesko telo, ili, rečima gospodina pisca, „zagrljeni”. Većina astronoma se slaže s tim. Druga je stvar kako je došlo do toga da se odvoje. Da li je udar nekog asteroida odlomio Mesec od Zemlje, ili ga jednostavno pri-vukao svojom gravitacijom, to ne mogu sigurno da kažem. Mada se slažem sa vama da to nije bio rezultat Zemljinog zaljubljivanja u Sunce, kao što pisac kaže. Zatim, tu je i Me-sečevo odbijanje „ljubavne svetlosti” prema Zemlji. Mesec

12

se zaista ponaša kao ogledalo koje nam noću odbija mali deo Sunčeve svetlosti. Štaviše, Mesec i Zemlja čine jedin-stven, čvrsto povezan sistem. Da nema gravitacionog dej-stva Meseca, nagib Zemljine ose ne bi bio isti i raspodela svetlosti i toplote bila bi potpuno drugačija. Zemlja bi se brže obrtala oko svoje ose, dan i noć bi se brže smenjivali, atmosfera bi bila nestabilnija, plima i oseka slabije izražene, udari asteroida češći a vetrovi razorniji. Sve to bi sve imalo ogroman uticaj na kompletan živi svet, pa se zaista može reći da je Mesec zaslužan za život na Zemlji kakav poznaje-mo danas. Vidite da nije sve neistina. Ja bih čak rekao da je dobar deo ove priče istinit.

U tom trenutku, iz krošnje drveta izranja filozofova glava.

FILOZOF: Izvinite, da li mi se učinilo ili je neko zaista pomenuo istinu?

DEČAK (tiho, piscu): Ko je sad ovaj?

PISAC: Pojma nemam.

DEČAK: A šta radi na drvetu?

PISAC: I ja se pitam.

BIOLOG (besno): Je li, šta ti radiš na ginku? Hoćeš da ga oštetiš?

FILOZOF: Ali kako možete biti sigurni da je ovo taj ginko? Ja čak nisam siguran da je ovo uopšte drvo. Znate, ja sam filozof i moj život se sastoji u traženju istine. Ali, da bih došao do nje, moram biti vrlo oprezan da ne zalutam. Zato nikada ništa ne prihvatam kao istinu dok to dobro ne pro-verim. To je jedno od najstarijih pravila filozofije. Tako, ne mogu baš reći da sam potpuno siguran da je ovo drvo. Ko zna, možda se meni samo čini da je ovo drvo, a to je u stva-ri nešto sasvim drugo.

13

DEČAK: Ali šta radite gore?

FILOZOF: Pa, jutros mi je palo na pamet da se možda meni isto tako samo čini da sam čovek, a da sam u stvari možda nešto drugo. Razmislio sam o tome i odlučio da pro-verim da nisam nekim slučajem ptica. I tako sam došao ovde i popeo se na drvo, da vidim da li ću se osećati prijat-no. Pretpostavljam da se ptice osećaju prijatno na drveću. Mada, ni u to nisam sasvim siguran.

DEČAK: I ceo dan ste proveli na drvetu?

FILOZOF: Nije to ništa, dečko. Diogen je živeo u buretu.

DEČAK: U buretu?

FILOZOF: Da, u buretu. Teški su putevi koji vode do istine. Međutim, mislim da mogu reći da sam sad prilično siguran da nisam ptica. Ptice ne bi trebalo da razumeju ljudski govor, a ja sam vas čuo kako ovde pričate o istini. Mada, sasvim je moguće da ja uopšte nisam razumeo šta govorite, već da mi se samo učinilo da razumem. U svakom slučaju, uvek sam spreman da pomognem u traženju istine i zato sam odlučio da vam pomognem.

BIOLOG: Ma silazi sa ginka!

ASTRONOM (ustaje sa klupe, uzima novine i prilazi piscu): Čini mi se da ovaj razgovor postaje previše haotičan. Šta mislite o tome da svratite do mene i da na miru poraz-govaramo o razlikama između naučne i umetničke istine? Imam odličan crni čaj.

PISAC: Nemam ništa protiv. (Ustaje. Dečaku.) Eto, umesto jedne, dobio si nekoliko zanimljivih priča. Mada, pretpostavljam da je tebi trenutno fudbal ipak mnogo inte-resantniji. Samo uporno treniraj i jednog dana postaćeš pravi fudbaler.

DEČAK: Hoću. Idem sad da igram. Nadam se da ni-sam zakasnio.

Pisac i astronom polako odlaze stazom parka, a dečak sa loptom kreće na suprotnu stranu.

FILOZOF (dečaku): Da li vam možda treba jedan igrač?

DEČAK (zastaje): Zar vi igrate fudbal?

FILOZOF: Pravo da ti kažem, nisam nikad pokušao. Ali upravo mi je palo na pamet da mi se možda samo čini da sam ja filozof, a da sam u stvari fudbaler, pa bih želeo da to proverim.

DEČAK (razmišlja na trenutak, posmatrajući filozofa): Neka, ima nas dovoljno. (Odlazi.)

FILOZOF (za sebe, tužno): Šteta... Ali, možda je i bolje što im ne treba igrač. Ovako imam priliku da još jednom proverim da nisam ptica. (Ponovo nestaje u krošnji, a biolog ostaje sam ispod drveta.)

Pauza.

BIOLOG (viče): Ma slušaj ti! Bolje ti je da sam siđeš sa ginka!

15

SMRT TURIZMU!

Međutim, istinski sukob civilizacija nastupio je sat kas-nije, kada sam izašao iz hotela. Na suprotnoj strani ulice,

na tesnom trgu, već od zore počeli su da se okupljaju rikšari – mršavi, pogrbljeni ljudi, koščatih, žilavih nogu. Mora da su saznali da je u hotel stigao sahib – a sahib po

definiciji mora imati para – prema tome strpljivo su čekali, spremni na usluge. Mene je, međutim, misao da ću

sedeti ugodno zavaljen u rikši koju vuče gladan, slab mršavko koji jedva diše, dovodila do ludila, besa i užasa. Biti eksploatator? Krvopija? Iskorišćavati drugog čoveka?

Jer, vaspitavali su me u potpuno suprotnom duhu! U duhu da su ti živi skeleti moja braća, drugovi, bližnji,

moja krv. Zato, kada su se rikšari bacili na mene preporučujućim i preklinjućim gestovima, navaljujući i

međusobno se boreći, počeo sam energično da ih guram, grdim i protestujem. Iznenađeni, nisu mogli da shvate do čega mi je stalo, nisu mogli uopšte da me shvate. Računali su na mene, bio sam njihova jedina šansa, jedina nada u dolaženju do činije pirinča. Išao sam ne okrećući glavu,

neosetljiv, neumoljiv, ponosan što nisam dopustio da me uklope u ulogu pijavice koja se hrani ljudskim znojem.

Rišard Kapušćinjski, Putovanja s Herodotom

16

Lica:

ENGLEZ

INDIJAC

DRUGI INDIJAC

TURISTKINjA

Deo kolovoza i trotoar male ulice. Na trotoaru se nalaze dve drvene klupe, udaljene pet-šest metara jedna od druge. Za zidu od cigle iza klupa je veliki šareni plakat, reklama za neki bolivudski film: nekoliko lepotica u sarijima jarkih boja i natpis na indijskom.

Sa leve strane pojavljuje se Englez od jedno trideset godi-na. Obučen je u belu majicu i kratke smeđe pantalone, na nogama ima bele kožne patike a u ruci plastičnu flašu s vo-dom. I majica i bermude i patike su savršeno čisti i po svoj prilici pre toga nošeni samo nekoliko puta. Oznojeno zacrve-nelo lice i malaksali pokreti njihovog vlasnika jasno govore da je temperatura vazduha u hladu iznad tridesetog podeljka Celzijusove skale.

Muškarac dolazi do bliže, leve klupe i umorno se spušta na nju. Iz džepa vadi maramicu kojom briše znoj sa lica, a zatim otvara flašu i otpija nekoliko malih gutljaja.

Dok on sedi i odmara, sa desne strane ulicom dolazi In-dijac, vukući jednostavnu drvenu rikšu za sobom. I on ima tridesetak godina, ali tu prestaje svaka sličnost sa muškarcem na klupi. Tamniji ten, izrazita mršavost, crni brkovi, izblede-la i skoro providna košulja kratkih rukava, drvene papuče i neki nedefinisan komad odeće oko struka jasno ga razlikuju od drugog homo sapiensa.

Indijac dolazi do klupe i zastaje.

17

INDIJAC: Gospodin je sigurno iz Engleske?

Englez umorno klimne glavom.

INDIJAC: I odseo je u hotelu Sidarta?

Ponovo potvrdan pokret glavom.

INDIJAC: Izvolite. (Pokazuje na rikšu.) Nastavite od-maranje u mojim skromnim kočijama, koje će vas odvesti tačno do ulaza u hotel.

Izvinjavajući osmeh i odbijajući pokret glavom.

INDIJAC: Molim vas, ja insistiram. Velika je vrućina a hotel je daleko. Izvolite.

ENGLEZ (uz isti osmeh): Ne, hvala.

INDIJAC: Slobodno se popnite. Vidim da ste se umo-rili. Zato ću vas voziti upola cene.

ENGLEZ: Zahvaljujem, ali zaista ne bih. (Ustaje sa klupe.)

INDIJAC: Ali to je idealna ponuda. Niko vas odavde neće voziti jeftinije.

ENGLEZ: Verujem, ali želim sam da odem do hotela.

INDIJAC: Ali zašto, kad se upola cene možete voziti kao gospodin? Kažem vam, voziću vas skoro besplatno.

ENGLEZ: Verujem vam, ali želim da prošetam. Stvar-no mi je žao. (Krene na desnu stranu.)

INDIJAC (uhvati ga za ruku i zaustavi): Ali vidi se da ste umorni. Što bi se i dalje naprezali po ovoj vrućini, kad možete da uživate?

ENGLEZ (istrgne ruku iz njegove): Zato što ne želim da se vozim rikšom. U redu?

18

INDIJAC: U redu. Ali to nije pošteno sa vaše strane. Dole na trgu vas čeka najmanje deset rikši. I vi ćete nekom drugom platiti punu cenu, a meni, koji sam vas prvi video, ne želite da date polovinu te sume.

ENGLEZ: Uveravam vas da neću nikome platiti, jer se neću voziti ničijom rikšom.

INDIJAC: To vi možda mislite, ali oni na trgu vas neće pustiti tako lako kao ja. Skočiće na vas čim vas ugledaju.

ENGLEZ (osmehne se): Pa ni vi me niste još pustili. A što se njih tiče, dajem vam časnu reč da dok sam živ neću sesti ni u čiju rikšu. Mogu da skaču na mene koliko god hoće, ali ja ću nastaviti da hodam na sopstvenim nogama.

INDIJAC: Ali zašto, čoveče? Vidi se da niste navikli da pešačite po ovakvoj vrućini. Zašto mučite samog sebe?

ENGLEZ: Zato što ne želim da me drugo ljudsko biće tegli dok ja sedim. Umoran jesam, ali čak i da sam na sa-mrti, ne bih mogao da tako iskorišćavam i ponižavam drugog čoveka.

INDIJAC: Ali zašto ste onda dolazili? Hoću da kažem, morali ste znati da vas to očekuje. Imao sam jednom priliku da vidim reklamu koju naša vlada pravi za vas na zapadu. U njoj nasmejani turisti leže dok ih Indijci masiraju, sede dok ih Indijci tegle u rikšama, jedu dok im Indijci klanjajući se donose sledeće jelo. Sigurno ste videli tu reklamu dok ste odlučivali gde ćete na odmor.

ENGLEZ: Zaista sam video, ako ne tu, onda neku vrlo sličnu reklamu. Ali u njoj je bilo i drugačijih slika. Bili su tu Indijci koji sviraju na sitaru i plešu u šarenim nošnjama, bili su tu veličanstveni hramovi sa kipovima čudesnih oblika i autobusi obojeni jarkim bojama. Ja sam došao zbog tih, a ne zbog slika koje ste vi opisali. Došao sam da vidim vašu ze-

19

mlju i različite ljude koji u njoj žive, došao sam da upoznam vašu drevnu kulturu i običaje, a ne da bih dozvoljavao da se pripadnici vašeg naroda ponižavaju zbog mene.

(Dok oni razgovaraju, sa desne strane dolazi drugi Indi-jac, sa smotanim novinama u ruci. Za razliku od rikšareve, njegova odeća, iako ne baš potpuno nova i ne baš savršeno ispeglana, deluje vrlo upečatljivo: bele pantalone, žuta košu-lja i lagani bledozeleni sako. Njegovi brkovi nisu bujni i čupa-vi kao rikšarevi, već ih čine dve tanke, savršeno simetrične linije. Seda na desnu klupu, baca nezainteresovan pogled ka rikšaru i Englezu, otvara novine i počinje da čita. Međutim, kako razgovor kraj desne klupe odmiče, on sve češće baca po-gled ka njoj, da bi na kraju smotao novine i potpuno se posve-tio posmatranju dvojice sagovornika.)

INDIJAC: Ali to ide jedno s drugim, isto kao na rekla-mi. Vi ste došli zbog naše kulture, ali mnogi vaši zemljaci dolaze prvenstveno da bi ih masirali i teglili, da bi im se klanjali i klečali pred njima. Pošto vi želite oboje, i naša po-nuda uključuje i jedno i drugo, a vi nam zauzvrat ostavljate vaš novac. Vi plaćate hotelski smeštaj i hranu, plaćate ulaz u hramove i muzeje, ali se od vas očekuje da platite i rikšu i masažu. Vi dolazite iz zemlje koja je mnogo bogatija od naše, iz zemlje koja se delimično i obogatila na račun naše i sličnih zemalja, pa je pravedno da dobro platite za usluge koje pružamo.

ENGLEZ: Slažem se s vama. Moja zemlja jeste u proš-losti iskorišćavala vašu i pošteno je da nam naplatite našu posetu. Nije meni žao novca. Ja bih rado platio mnogo više za posetu muzeju, a da ne moram da platim rikšu. Jer, kad je jedan Indijac upregnut poput konja u rikšu u kojoj ja udobno sedim, to čini nemogućim ono zbog čega sam do-šao u Indiju. Ja sam došao da upoznam vas i vašu zemlju, ali i da vi kroz mene upoznate moju zemlju i moj narod. Došao

20

sam da se upoznamo, naučimo nešto jedni o drugima i zbli-žimo, da pobedimo ograde koje između nas umeću razda-ljina, istorija i politika. Ali, ako vas ja jašem u vašoj zemlji, onda je to nemoguće, onda se jaz između nas samo produ-bljuje.

INDIJAC: Možda, ali taj jaz se ionako nikako ne može premostiti.

ENGLEZ: Zašto ne bi mogao?

INDIJAC: Zato što nas dvojica pripadamo potpuno ra-zličitim svetovima. Tačnije, različitim kastama.

ENGLEZ: E, sad preterujete. Čak i ja znam da je i u Indiji kastinski sistem prošlost.

INDIJAC: Možda na papiru, ali u stvarnosti, i pored širenja obrazovanja i modernizacije života, kastinski sistem itekako postoji. I ne samo u Indiji. Ja nisam imao uslove da nastavim obrazovanje posle šesnaeste godine, ali sam nasta-vio da se sam obrazujem kad god uhvatim malo vremena. Verovatno ste primetili da je moj engleski, iako sam samo vozač rikše, skoro savršen.

ENGLEZ: Bolji je od mog.

INDIJAC: Zato što se trudim da svakog dana pročitam nešto i na engleskom i na indijskom. U svakom slučaju, ni-sam morao da pročitam puno knjiga da bih shvatio da kaste ne samo da nisu ukinute u Indiji, već nisu ukinute nigde u svetu.

ENGLEZ: Tu ne mogu da se složim s vama. U mojoj zemlji danas sigurno ne postoji ništa slično kastama.

INDIJAC: Zaista? A šta će se u vašoj zemlji desiti ako prosjak pokuša da dodirne direktora banke? Telohranitelji će ga ukloniti za sekundu. Zar vas to ne podseća na indijske

21

parije, ili „nedodirljive”? Verujte mi, kaste, makar se i ne zvale tako, postoje i u vašoj zemlji, samo je čitav sistem kasti na višem nivou od našeg. Vaši siromasi žive mnogo bolje od naših, ali ih to ne čini ništa srećnijim od naše sirotinje. Zato što i jedni i drugi znaju da su na dnu i želeli bi da se uzdi-gnu. Čak i da najveći bednik u vašoj zemlji ima veliku kuću i obilje hrane, on će sanjati o zlatnim palatama i egzotičnim specijalitetima koji su na raspolaganju višim kastama.

ENGLEZ: Da, razumem šta hoćete da kažete. Ja živim vrlo pristojno, tek kad sam video vaša predgrađa shvatio sam koliko pristojno, a opet sam stalno nezadovoljan.

INDIJAC: Zato što znate da pripadate svojoj kasti i da je vaš život ograničen na prostor unutar nje. Naravno, teo-retski, vi možete preći u višu kastu, ali mislim da obojica znamo da je u praksi to mnogo teže izvodljivo. Ja sam uve-ren da bih mogao uspešno da se bavim pisanjem, ili bar pre-vođenjem, ali ja prosto nemam vremena da se tome posve-tim. Ja svakog jutra izlazim sa rikšom da bi moja deca imala šta da jedu tog dana. Ako bih umesto toga pisao, ili otišao da tražim posao u nekoj novinskoj ili izdavačkoj kući, ona tog dana ne bi jela. A ja i pored toga ne bih dobio posao jer nemam odgovarajuće diplome i ne poznajem odgovarajuće ljude. Tako smo svi mi zatvoreni unutar svojih kasti i upu-ćeni na druge pripadnike iste kaste. Ja i bogati Indijac koga povezem u svojoj rikši nemamo ništa zajedničko i znamo da je tako. Razdaljina koja nas razdvaja je prevelika da bi se mogla premostiti. A vi i ja smo još više udaljeni. Ne samo da vi u svojoj zemlji pripadate višoj kasti nego ja u svojoj, već i vaša zemlja pripada višoj kasti nego moja. Jer i čitav svet nije ništa drugo nego kastinski sistem, koji, umesto ljudi, čine zemlje i narodi.

ENGLEZ: Ali, čak i da je sve zaista tako crno kao što vi mislite, to se može promeniti. Čovečanstvo napreduje sva-

22

kog dana i ja ne sumnjam da ćemo jednog dana svi biti jed-naki, i države i pojedinci. Zato je bitno da svi radimo na tome, da ne prihvatimo pravila po kojima viša kasta jaše nižu.

INDIJAC: I ja sam nekad mislio da se to može pro-meniti, dok mi nisu poginuli roditelji i ja morao da napu-stim školovanje, dok me nije osvestio sudar sa realnošću. Sada više ne verujem. Kaste postoje svuda, uvek su posto-jale i uvek će postojati. Pogotovo nas dvojica tu ne može-mo ništa popraviti. Zato prestanite sa fantaziranjem i po-pnite se u rikšu, jer svojim odbijanjem stvar činite još gorom. Nemojte da vas zavara naš prijateljski razgovor. Ako se uskoro ne stvorite u rikši, počeću da vas mrzim. Rekao sam već da su drugi vozači rikši mnogo nasrtljiviji, mnogo spretniji u rikšarskom poslu. Zato je meni mnogo teže da nađem mušterije nego njima, i jedva uspevam da zaradim dovoljno da kupim dovoljno pirinča za svoju po-rodicu. Svojim odbijanjem vi ćete me možda onemogući-ti da danas obezbedim dovoljno hrane za svoju ženu i decu. Zato, molim vas, prekinite s tim i počnite da igrate po utvrđenim pravilima. Mi smo vam reklamom jasno pokazali šta nudimo i vi ste to prihvatili. Zato, ako ste već došli, uđite u rikšu i pustite da vas odvezem do hotela. Zaista će vas stajati duplo manje nego što je uobičajeno. Izvolite. (Pokazuje rukom prema rikši.)

ENGLEZ (posmatra rikšu nekoliko trenutaka, pa se po-novo okrene Indijcu): Žao mi je, ali ja zaista ne mogu. Ali, ne brinite, ispoštovaću pravila igre. Došao sam u vašu zemlju i ostaviću u njoj novac koji treba da ostavim. Recite koliko bi koštala vožnja, pa da to završimo bez mog sedenja u rikši.

INDIJAC: Vi hoćete da mi date novac, a da vas ja ne vozim?

23

ENGLEZ: Upravo tako. Zar to nije najbolje rešenje? Tako ćemo i vi i ja biti zadovoljni.

INDIJAC: Vi izgleda niste svesni šta mi predlažete.

ENGLEZ: Kako to mislite?

INDIJAC: Mislim da me upravo ponižavate. Kukate ovde pola sata: „Ne mogu ja da jašem ljudsko biće, ne mogu ja da ponižavam druge ljude”, a sad mi nudite milostinju. Ja možda nisam uhranjen kao vi, ali ove mršave ruke su žilavi-je nego što možete da zamislite. Vukle su one i duplo, i tri puta teži teret nego što ste vi. One svakoga dana zarađuju hranu za mene i moju porodicu. To je manje hrane nego što donosi kući moj prosečni kolega, ali je ipak dovoljno da moja žena i deca utole glad. I dok god bude imalo snage u ovim rukama, moja porodica neće morati da strahuje da će umreti od gladi. Dok god ove ruke budu mogle da drže rik-šu, ja ću zarađivati svoj pirinač svojim poštenim radom, svojim trudom i znojem, kao što sam ga zarađivao i do sada. Dok god ove ruke budu mogle da se kreću, ja neću primati milostinju ni od koga, pa ni od vas. Verujte mi da ćete me mnogo manje poniziti ako mi dozvolite da vas svo-jim poštenim rukama odvučem do hotela, umesto što mi bacate novčanicu kao onemoćalom prosjaku, iako sam u punoj snazi. Za mene je to uvreda.

ENGLEZ: Izvinite, ali ja zaista nisam želeo da vas uvre-dim. Vi ste pogrešno razumeli. Ja vam ne nudim milostinju, ja vam plaćam za uslugu, kao što bih vam platio i da me odvučete u rikši do hotela. Vidite, ja sam zaista uživao u razgovoru sa vama. Ne mogu reći da se potpuno slažem sa vašom teorijom o kastama, ona je previše mračna da bih mogao da je prihvatim bez odupiranja, previše različita od načina na koji sam ja navikao da posmatram sebe, svoju zemlju i ostatak sveta. Ali, i pored toga, svestan sam da u njoj ima mnogo istine i da ću o njoj mnogo razmišljati u

24

budućnosti. Zahvaljujući razgovoru sa vama naučio sam nešto novo i već sada jasnije vidim i bolje razumem neke stvari. Zar to nije bar isto toliko vredna usluga kao i prevoz do hotela? Sami ste rekli da bi voleli da se bavite pisanjem. Zar ne bi u tom slučaju zarađivali novac baš na taj način? Ljudi bi kupovali vaše knjige da saznaju nešto novo. Jedina razlika je u tome što sam ja to čuo direktno od vas, umesto da pročitam sa papira. Vidite da nije u pitanju nikakva mi-lostinja, već pošteno zarađen novac, jednako pošteno kao i onaj zarađen vučom rikše.

INDIJAC: Niste u pravu. Vaše poređenje sa čitanjem knjige koju bih ja napisao imalo bi smisla da je umesto na-šeg dijaloga bio u pitanju moj monolog, da sam samo ja pričao a samo vi slušali. Ovako smo obojica slušali i obojica pričali i obojica naučili nešto novo. Jer i ja sam imao koristi od našeg razgovora. Ako ništa drugo, vi ste mi dokazali, svojom nemoći da se suprotstavite mojoj teoriji, da je moje viđenje sveta istinito, ako ništa drugo bar istinitije od vašeg. Na taj način vi ste mi već platili za ono što ste slušali, i to onim što sam ja slušao od vas. Tako da mi vi ipak nudite milostinju.

ENGLEZ: Vidim da se nećete lako predati, ali mislim da ću uspeti da vam budem dostojan protivnik. Jer, vi ste prevideli jednu činjenicu: da se naš razgovor, od kojeg smo obojica imali koristi, odvijao dok smo se vi i ja nalazili u potpuno različitim situacijama. Vidite, ja sam trenutno na odmoru, u situaciji sasvim pogodnoj za ćaskanje, a vi ste trenutno na poslu, i nemate vremena za gubljenje. Gubitak svakog minuta tokom radnog vremena za vas predstavlja gubitak novca, jer vreme je novac, kao što kod nas na zapa-du često ponavljaju. Vi ste možda imali filozofske koristi od našeg razgovora, ali vas trenutno treba da interesuje isklju-čivo novčana korist. Jer, za vreme dok ste razgovarali sa

25

mnom vi ste mogli naći neku drugu mušteriju i odvesti je do hotela i naplatiti uslugu. Ja sam vas zadržavao pričajući s vama i tako vas oštetio za određenu količinu novca. Zato ja, po svim pravilima, treba i da vam nadoknadim taj novac. Zato mi lepo recite koliko vam dugujem. Procenite koliko bi vožnji imali da vas ja nisam zadržavao i naplatite mi to. Ja mislim da je to sasvim pošteno i da tu nema govora ni o kakvoj milostinji. Ja ću igrati po pravilima turizma i ostavi-ti predviđenu sumu novca u vašoj zemlji, a vi ćete sasvim pošteno doći do pirinča za svoju porodicu. Ja sam sada io-nako potpuno odmoran i bilo bi zaista besmisleno da me vi vučete bilo gde. Ovako se možemo rastati kao prijatelji i re-alizovati i onu stranu putovanja koje nema u turističkim reklamama, a to je upoznavanje i zbližavanje između pri-padnika različitih naroda i kultura. Dakle, koliko vam du-gujem?

INDIJAC: Ne dugujete mi ništa.

ENGLEZ: Kako ne dugujem? Pa lepo sam vam obja-snio da ste zbog mene izgubili deo svog radnog vremena, tokom kojeg...

INDIJAC: Shvatio sam šta ste hteli da kažete, ali vi jed-nostavno niste u pravu.

ENGLEZ: Kako nisam? Pa dok ste razgovarali sa mnom izgubili ste vreme koje ste mogli da iskoristite za...

INDIJAC: Nisam ja izgubio nikakvo vreme. Moj razgo-vor s vama nije bio na uštrb mog radnog vremena, već je predstavljao njegov sastavni deo.

ENGLEZ: Kako to mislite?

INDIJAC: Lepo. Moj posao ne obuhvata samo, kako vi kažete, tegljenje mušterije u rikši. Da bih uopšte dobio pri-liku da nekoga teglim, ja prvo moram da ubedim tu osobu

26

da se popne u rikšu, kao što je vas naša vlada reklamom ubedila da dođete u našu zemlju. Oni su vas ubedili da sed-nete u avion, a ja sad pokušavam da vas ubedim da sednete u rikšu. Ovo ubeđivanje traje duže i izgleda drugačije od uobičajenog, ali je i pored toga ubeđivanje mušterije, a sa-mim tim i sastavni deo mog radnog vremena.

ENGLEZ: Hoćete da kažete da vi sve vreme razgovara-te sa mnom samo da bi me ubedili da pristanem da me od-vučete do hotela?

INDIJAC: Naravno.

ENGLEZ: Znači da ste teorije o pravilima turizma i ka-stinskom uređenju sveta izmislili samo u tu svrhu?

INDIJAC: Ne. Ja zaista verujem u sve što sam rekao, ali se ne bih trudio da govorim o tome da sam izgubio nadu da ću vas na kraju ipak nagovoriti da uđete u rikšu.

ENGLEZ: A ja sam mislio da je u pitanju prijateljska razmena mišljenja. Ja sam počeo da vas smatram za prijate-lja, a vi ste u stvari namerno hteli da izazovete takvo oseća-nje da bi ga zloupotrebili.

INDIJAC: Molim vas da ne pričate gluposti. Da sam hteo da zloupotrebim vaše prijateljstvo, ja bih uzeo novac koji ste mi malopre nudili i otišao da potražim drugu mu-šteriju. I ja sam uživao u našem razgovoru i takođe osećam prijateljsku naklonost prema vama. To je razlog više da ko-načno pristanete da vas odvezem do hotela. Ako vas neko koga smatrate za prijatelja toliko ubeđuje da učinite nešto, onda je red da to i učinite.

ENGLEZ: Ali, čoveče, zašto vam je toliko stalo da se popnem u tu prokletu rikšu?

INDIJAC: Upravo zato što je vama toliko stalo da to izbegnete. Vidite, već sam vam nekoliko puta rekao da sam

27

u svom poslu manje uspešan od mog prosečnog kolege, da drugi rikšari uspevaju da ubede mnogo više ljudi da uđu u rikšu. Moj komšija, koji je takođe rikšar, donosi kući tri puta više novca od mene i moja žena mi stalno prebacuje zbog toga. Upravo mi je zbog toga toliko stalo da se popne-te u moju rikšu, jer sam potpuno ubeđen da ni moj komšija niti bilo koji drugi rikšar ne bi uspeli da vas nagovore da to uradite. Siguran sam da njihove uobičajene metode, agre-sivno ubeđivanje, povlačenje za rukav, laskanje i preklinja-nje, koje im inače daju prednost u odnosu na mene, ne bi upalile kod vas. Zar nisam u pravu?

ENGLEZ: Jeste. Verovatno bih i najupornijim na kraju dao novac da me ostave na miru.

INDIJAC: Znao sam. I baš iz tog razloga moram da vas ubedim da učinite izuzetak u mom slučaju. Put do hotela vodi preko trga gde se rikšari obično okupljaju i postoji ve-lika šansa da tu, ili pred hotelom, naiđemo na mog komšiju. Planiram da prođem neposredno pored njega, tako da bu-dem siguran da vas je video u mojoj rikši, a zatim da ga podstaknem da pokuša da vas poveze danas ili sutra. Na-ravno, vi ćete ga odbiti, jer on neće moći da vas kao ja zain-teresuje razgovorom o turizmu ili kastama. Zatim ću ga pred svojom ženom pitati za vas, a on će, moj komšija nikad ne laže, to potvrditi. Zar ne shvatate kakav će to trijumf biti za mene? Moja žena, koja mi stalno prebacuje zbog nedo-statka uspešnosti u privlačenju mušterija, čuće kako sam uspeo da povezem turistu kojeg ni moj komšija, koji spada među najbolje rikšare u našem kvartu, nije mogao da nago-vori da se popne u rikšu. Već vidim ponos koji će zaiskriti u njenim očima. Zar želite to da mi oduzmete, ponosan po-gled voljene žene? Nemojte pogrešno da me shvatite, ja znam da me moja žena voli ovakvog kakav sam, rikšara koji zarađuje manje od drugih, ali želim da joj dokažem da

28

mogu da budem dobar i u tome, da moja ljubav prema knji-gama nije mana kao što ona misli. Jer ona je ubeđena da je za moje teškoće u pridobijanju mušterija krivo moje večer-nje čitanje. Ja pred spavanje uvek čitam najmanje dva sata i ona je ubeđena da bi bolje bilo da to vreme provodim sa drugim rikšarima iz naše ulice, koji u to vreme obično za-jedno piju čaj. „Bolje bi to bilo da odeš sa njima, nego što kvariš oči nad tim knjižurinama. Nije ni čudo da ne znaš da izvučeš novac od ljudi, kad ne pričaš ni sa kim osim sa mnom. Idi i nauči nešto od njih, a knjige ostavi profesorima koji ne moraju da vuku rikšu.” Mislim da ona pokušava da mi kaže da mušterije u mojim rečima osećaju nešto što sam pokupio iz tih knjiga, nešto nestvarno, nešto što je daleko od njih i stvarnog, svakodnevnog života. Pročitao sam da je Borhes rekao da reč „tigar” u njegovoj glavi izaziva sliku ti-gra iz enciklopedije koju je čitao kao dečak. Verovatno moja žena misli da je mnogo bolje videti pravog tigra nego njego-vu sliku u knjizi, da će čovek u prvom slučaju imati mnogo više šansi da preživi sledeći susret sa tigrom. Ja verujem da treba videti i jedno i drugo, i pravog tigra i sliku tigra, da čovek tek tada može da zna šta je stvarno tigar. Možda je ona u pravu a ja nisam, ali u svakom slučaju sad imam šan-su da joj dokažem da moje knjige nisu baš potpuno besko-risne, da postoje retki tigrovi koji se mogu sresti samo jed-nom u životu i da se za susret sa njima čovek može pripre-miti jedino pomoću knjiga. Jer vi ste upravo takav, vrlo re-dak primerak tigra. Jer u stvarnom svetu, van knjiga, čovek koji ne želi da jaše drugog ravan je zelenom tigru sa crve-nim prugama. To je žalosno, ali je tako. Na svu sreću, ja sam uz pomoć knjiga saznao da takvi ljudi ipak postoje i bio sam spreman za susret sa vama, uspeo sa da se za razliku od dru-gih rikšara uhvatim s vama u koštac.

ENGLEZ: Ponovo preterujete. Ja sam siguran da na ovom svetu postoji mnogo ljudi koji ne žele da jašu druge

29

ljude. Ili koji se bar trude da ih jašu što je moguće manje. Priznajem da vaša teorija o kastama ima smisla i da sudeći po njoj većina nas jaše druge ljude na ovaj ili onaj način, ali se ne mogu složiti sa vašim uverenjem da većina ljudi to radi svojom željom. Mislim da ljudi jednostavno samim ro-đenjem upadnu u sedlo već postavljeno na leđa drugih ljudi i da zato jahanje postane za njih prirodno kao i hodanje. Siguran sam da većina uopšte nije ni svesna ljudi koji nose njihovo sedlo i da vrlo mali broj ljudi zaista svesno uživa u jahanju, odnosno, kako vi kažete, želi da jaše druge ljude. Ja mislim da upravo takvi ljudi, a ne ja, predstavljaju vaše zele-no-crvene tigrove.

INDIJAC: Dobro, verovatno sam zaista preterao ovoga puta, ali tome je kriv Borhesov tigar. Jednostavno nisam odoleo da ne nastavim da se koristim tom paralelom izme-đu pravog tigra i njegove slike u knjizi, pa sam malo prete-rao i zarad retoričke lepote žrtvovao istinu i svoja stvarna uverenja. Ali ostajem pri tome da je potrebno videti i jedno i drugo, da i jedno i drugo može biti korisno u stvarnom svetu. Upravo vi, pa makar vaše krzno bilo žuto-crno, to dokazujete. Da nisam čitao i razmišljao o pročitanom ne bih bio u stanju da vam iznesem svoje viđenje turizma i glo-balnog kastinskog sistema, a samim tim ni da vas zaintere-sujem i zadržim u razgovoru sa mnom iako ne želite da uđete u rikšu. Ako na kraju uspem da vas ubedim i da se popnete u nju, to će uveriti moju ženu da moje čitanje nije sasvim beskorisno i ona će prestati da me nagovara da pre-stanem da dovlačim knjige iz biblioteke. I što je još važnije, prestaće da me ubeđuje da naš najstariji sin treba da počne da mi pomaže u poslu. Ona misli da je on već odrastao muškarac i da moje insistiranje na njegovom daljem školo-vanju nema smisla, da treba da počne sa rikšarenjem i nađe sebi ženu. Molim vas, nemojte da steknete pogrešan utisak i zamislite moju ženu kao neku vešticu koja pokušava da

30

svom sinu oduzme obrazovanje i šansu za bolji život. Ne, ona želi najbolje i njemu i meni. Mislim da je ona uverena da je to što sam neko vreme pohađao srednju školu i kasno počeo sa rikšarenjem dovelo do moje slabe učinkovitosti na poslu. Zato želi da naš sin počne na vreme, da nauči da bude dobar vozač rikše i da svojoj budućoj ženi donosi više novca nego ja njoj. Ona verovatno misli da ja i dalje veru-jem da je moguće preći u višu kastu i da pokušavam da us-pehom svog sina nadoknadim svoj neuspeh. Naravno, ona verovatno o svemu tome ne razmišlja na potpuno isti način i u istim terminima, ali verujem da je suština ista. I ona ve-ruje da je sin rikšara takođe rikšar i da mu škola i knjige ne mogu doneti nikakve koristi. Ako pristanete da vas pove-zem do hotela vi ćete mi pomoći da joj dokažem suprotno, da je važno da naša deca idu u školu što je duže moguće i čitaju što više. Rekao sam da ne verujem u mogućnost pre-laska u višu kastu, ali sad shvatam da sam u stvari izlagao uverenja svoje žene. Ja se ipak još uvek, krijući to i od samog sebe, nadam da će bar jedno od moje dece uspeti u tome. Ali to nije jedini razlog zbog kojeg mi je stalo do njihovog obrazovanja. Čak i ako ne budu uspešni u školi, čak i ako poput mene budu morali da prekinu školovanje pre kraja, čak i ako ne postoji ni najmanja šansa da budu imalo više na društvenoj lestvici od mene, želim da i oni steknu naviku da provedu bar sat vremena dnevno sa knjigom u ruci. Čak i ako moj sin bude samo rikšar, želim da bude svestan gde se nalazi u odnosu na druge ljude i druge kaste. Želim da moja deca budu svesna sedala u koja su upala rođenjem i onih koja su im odmah na rođenju pričvršćena na leđa. Vi kažete da ja sve vidim crno, ali ja se verovatno samo pravim veći pesimista nego što zaista jesam. Možda je to neka vrsta su-jeverja, pravim se da su stvari gore nego što mislim da bih sprečio da zaista postanu gore. Kao i vi, i ja još uvek veru-jem da će ovaj svet jednog dana možda biti bolji i pošteniji i

31

da će ljudi biti ravnopravniji jedni u odnosu na druge. Ali verujem u to zahvaljujući tome što čitam, da posmatram samo stvarni svet davno bih izgubio nadu. Verujem da samo ljudi koji čitaju mogu verovati u to, da samo načitani ljudi mogu promentiti ovaj svet. A danas je čak dvadeset posto stanovnika ove planete nepismeno, i pored sve priče o napretku čovečanstva. A kad se tom broju dodaju pismeni koji nisu u stanju da pročitaju bilo šta komplikovanije, pa pismeni koji nemaju želje, volje ili vremena da čitaju, jasno je da se samo mali broj ljudi ozbiljno bavi čitanjem. Zato mislim da je važno da čak i rikšari čitaju, zato mislim da je važno da moja deca, ako već ne mogu da uđu u kaste onih koji imaju više novca i žive udobnije, bar uđu u kastu onih koji čitaju, jer to je možda i najpovlašćenija kasta od svih. U tu kastu spadaju ljudi koji čitaju zato što žele da čitaju, ne-bitno da li književna ili filozofska ili naučna dela, koji žele da saznaju što više novog i koji, ako već ne pišu i sami, in-tenzivno razmišljaju o pročitanom. Takvi ljudi čine kastu za sebe, jedinu kastu u koju se ne ulazi jahanjem, jedinu kastu u kojoj ne morate jahati druge da bi opstali u njoj. To je je-dina kasta koja donosi povlastice koje vam niko ne može uzeti, povlastice koje se ne smanjuju sa prijemom novih čla-nova. Jer njene povlastice nisu ni dvorci ni banke ni vojske ni novac, već znanje, razumevanje sveta i kasti koje postoje u njemu. To je jedina kasta koju zanima i položaj drugih kasti i samim tim jedina kasta koja ima znanje o svetu kao celini, o tom globalnom sistemu kasti i međusobnog jaha-nja. Zato je to jedina kasta koja može da promeni svet i je-dina koja to želi, jer joj promena neće doneti gubitak privi-legija. Zato je bitno da kasta onih koji čitaju postaje sve brojnija i brojnija, da bi jednog dana imala snage da zaista promeni svet i napravi bolji, koji će se sastojati od samo jed-ne kaste: kaste onih koji čitaju. Jer samo oni koji čitaju i razmišljaju znaju da je dobro opremljen i negovan um naj-

32

veće bogatstvo i najjače oružje, i da nema potrebe da ikoga jašemo da bi došli do njega. Naravno, od samog znanja se ne može živeti, ali hrane još uvek ima dovoljno da svi na planeti podmirimo glad svakog dana. Ali tek kad i pripad-nici najviših kasti shvate da im ne treba ništa više od razgra-natog uma i sitog, zdravog i obučenog tela da bi bili potpu-na ljudska bića, oni će hranu koju bacaju dati onima koji umiru od gladi, sobe koje ne koriste onima koji spavaju na ulici a odeću koju nikad nisu obukli onima koji idu goli. Ali oni to neće shvatiti ako ih ne nateramo na to, ako se ne po-trudimo da istina dopre do njih. Zato je bitno da širimo tu istinu među ljudima, a to nije moguće uraditi samo usme-nim putem, jer svi mi uglavnom razgovaramo sa pripadni-cima samo svoje kaste, a bitno je da istina dopre do pripad-nika svih kasti. Tek tada će oni na vrhu sami prestati da jašu one ispod sebe bez straha da će ovi zajahati njih. Zato je bitno da što više ljudi čita, razmišlja i piše, jer knjige za ra-zliku od nas nisu ograničene kastama i mogu da dopru do svih. Zato je bitno da moja deca, ma koliko siromašna bila i ma koliko teško radila, ipak nađu nešto vremena za čitanje i razmišljanje o pročitanom, možda čak i za pisanje. Zato je bitno da već sada steknu tu naviku, a moja žena im to neće dozvoliti ako joj ne dokažem korisnost knjiga u stvarnom životu. A to se neće desiti ako...

ENGLEZ: Ako se ja ne popnem u vašu rikšu.

INDIJAC: Tako je.

ENGLEZ: Vi stalno napominjete kako niste naročito dobri u namamljivanju mušterija u rikšu, ali ja mislim da ste genije. Učinili ste da se osećam kao da od moje odluke da li ću dopustiti da me povezete ili ne zavisi budućnost či-tavog sveta. Zaista ste to majstorski izveli.

INDIJAC: Pomozite mi da i moja žena to sazna.

33

ENGLEZ: Tako što ću se popeti u rikšu?

INDIJAC: Upravo tako. Izvolite.

Englez posmatra rikšu nekoliko trenutaka. Korakne ka njoj, ali odmah zastane.

ENGLEZ: Znate šta...

INDIJAC: Nemojte molim vas ponovo početi. Ako vam već nije stalo do menjanja sveta, pravila turizma ili pi-smenosti moje dece, učinite to zbog mene. Ja sam već pot-puno iscrpljen od ubeđivanja, i ako ponovo počnete da se izvlačite...

ENGLEZ: Neću se više izvlačiti.

INDIJAC: Nego ćete otvoreno odbiti?

ENGLEZ: Neću ni odbiti.

INDIJAC: Znači li to da konačno pristajete?

ENGLEZ: Pristajem.

INDIJAC: Na vožnju do hotela?

ENGLEZ: Na vožnju do hotela. Ali pod jednim uslo-vom.

INDIJAC: Recite.

ENGLEZ: Da ja vozim vas.

INDIJAC: Vi mene?

ENGLEZ: Upravo tako. Vi ćete se popeti u rikšu a ja ću vas odvući do hotela.

Pauza.

INDIJAC (osvrće se): Nigde hlada da se sklonimo... Pa da, ja sam kriv. Trebalo je da vas pustim na miru i po-tražim drugu mušteriju, a na da vas zadržavam ovoliko

34

na suncu. Očigledno niste navikli na to, pa vam je udarilo u glavu. Hajde, brzo u rikšu, da vas odbacim do hotela. Neću vam ništa naplatiti. Čim dođete u sobu istuširajte se, popijte aspirin i lezite. Nemojte izlaziti na sunce danas i sutra. I pijte dosta limunade. Hajde, odmah ulazite, da me ne grize savest.

ENGLEZ: Dobar pokušaj, ali i sami znate da nije u pi-tanju sunčanica. Potpuno svesno i nepomućenog uma po-navljam: pristajem jedino pod uslovom da ja vučem vas.

INDIJAC (hladno): Slušajte, ako mislite da ću ja vama da platim...

ENGLEZ: Ne, naravno. Ja ću platiti vama.

INDIJAC: Vi ćete platiti meni da vi mene odvezete do hotela?

ENGLEZ: Zašto da ne? Ja sam došao da bih upoznao Indiju i njene stanovnike. Imao sam sreću da upoznam vas kroz zaista zanimljiv i sadržajan razgovor, ali potpuno ću vas upoznati tek kad povučem rikšu ovim ulicama, kao što vi radite svakog dana. Tek tada ću zaista moći da zamislim kako izgleda vaš svakodnevni život i potpuno ću upoznati bar jednog Indijca. Zbog toga sam došao i spreman sam da platim za to. Da ne govorim da će to za mene biti potpuno novo iskustvo, što je takođe jedan od razloga zašto ljudi pu-tuju u druge krajeve sveta. Zamislite kad se vratim kući i na poslu ispričam šta sam radio. Svi koji odu u Indiju pričaju kako su se vozili rikšom, samo ću ja moći da se pohvalim da sam u rikši vukao jednog Indijca. Već mogu da zamislim kakve će izraze lica napraviti i siguran sam da to vredi nov-ca koji ću vam platiti. Sa druge strane, vi ćete dobiti vaš no-vac, koji je po vama ključni razlog zašto nas vaša zemlja poziva da dođemo, a i imaćete priliku da saznate kako izgle-da biti turista. Imaćete priliku da vas drugo ljudsko biće te-

35

gli po vrućini do hotela, dok vi sedite udobno zavaljeni u rikši. Vi ćete mi pokazivati put, tako da prođemo preko trga. Zamislite kako će vaš komšija reagovati kad nas vidi.

INDIJAC: Zinuće od čuda.

ENGLEZ: Verovatno. A zamislite tek kad kaže vašoj ženi šta je video. Njen muž, za koga je mislila da ne zna da namami mušterije u rikšu, ne samo da je uspeo da naplati vožnju turisti već je uspeo da mu naplati da ovaj vuče njega. Biće fascinirana.

INDIJAC: Ili zgrožena. Možda pomisli da sam našao nekog jadnog, mentalno zaostalog turistu i iskoristio ga.

ENGLEZ: Zato ćete nagovoriti vašeg komšiju da sutra pokuša da me poveze. Videće da nisam nikakva budala, da neće uspeti da mi naplati da on vozi mene, a kamoli suprot-no, i preneće to vašoj ženi. A, šta kažete?

INDIJAC: Vi to zaista ozbiljno predlažete?

ENGLEZ: Najozbiljnije.

INDIJAC: I vi mislite da je tako lako vući nekoga u rikši?

ENGLEZ: Bez uvrede, ali ako možete vi, koji živite od pirinča, moći ću i ja.

INDIJAC: Nemojte se ni vi uvrediti, ali ja mislim da je vaš izgled samo lažna fasada, a da unutra nema prave snage. Vi verovatno jedete obilnu i raznovrsnu hranu i trčite pre doručka, ali verujte mi da nema prave snage bez pravog rada. Ja sam možda mršav, ali su moje ruke očeličene stoti-nama prevezenih mušterija, dok vaše verovatno nisu držale ništa teže od četkice za zube.

ENGLEZ: Skoro i da nisu. Ali i pored toga, siguran sam da imam dovoljno snage da vas odvučem do hotela. Možda ću to uraditi sporije nego što bi uradili vi, ali ću to uraditi.

36

Zato dosta priče: predajte mi rikšu i penjite se. Znate da ste počeli da me podsećate na mene sa tim odugovlačenjem.

INDIJAC: Verovatno ću vas još više podsetiti kad vam kažem da vam neću predati rikšu.

ENGLEZ: Zašto nećete?

INDIJAC: Ne znam. Jednostavno me ne privlači mo-gućnosti da prolazim ulicama sedeći dok se vi znojite.

ENGLEZ: A, sad vidite kako je to. A mene ste uverava-li da to nije ništa.

INDIJAC: Pogrešio sam. Sad shvatam da ipak nije tako lako popeti se na nečija leđa.

ENGLEZ: Šta ja to čujem? Da li me to uši varaju, ili neko kuka zato što mu nude da jaše drugog čoveka? Brzo, zovite zoologe, jer se upravo pojavio zeleno-crveni tigar.

INDIJAC: I to ne jadan, nego dva.

Obojica se nasmeju. Englez prijateljski potapše Indijca po ramenu.

ENGLEZ: Čini mi se da mi ovde imamo problem.

INDIJAC: I meni se čini.

ENGLEZ: Imamo dvojicu koja su se složila da realizuju vožnju rikšom do hotela.

INDIJAC: Ali nijedan ne želi da sedi u rikši.

ENGLEZ: Drugim rečima, imamo kočije i dva konja.

INDIJAC: A nemamo kočijaša.

ENGLEZ: Znači da nam preostaje jedino da zajedno odvučemo praznu kočiju do hotela.

INDIJAC: Ne možemo, ovo je jednopreg.

37

ENGLEZ: Pa šta onda da radimo?

INDIJAC: Ne znam.

ENGLEZ: Hm. Kočija i dva konja... Pa da, mi samo tre-ba da pronađemo kočijaša. Zaustavićemo ćemo prvog turi-stu koji naiđe i ja ću ga odvesti do hotela.

INDIJAC: A šta ću ja da radim?

ENGLEZ: Ništa. Vi ćete hodati pored nas kao gospo-din, kao neka vrsta vodiča. Sprovešćete nas pored vašeg ko-mšije i fascinirati vašu ženu. Koji je to rikšar pre vas uspeo da ubedi jednog turistu da vuče drugog turistu? I uz sve to, na kraju ćete mu naplatiti vožnju.

INDIJAC: Ali nije pošteno da vi teglite a ja uzmem pare. Šta onda vi imate od toga?

ENGLEZ: Kako šta imam? Ja ću dobiti ono zbog čega sam došao: upoznaću svakodnevni život jednog stanovnika Indije. Kao što sam rekao, ja sam spreman da platim za to, pa ćete vi u stvari novac dobiti od mene, novac koji sam ja zaradio vukući drugog turistu.

INDIJAC: Ja i dalje mislim da to nije pošteno. Prista-jem jedino pod uslovom da podelimo. Naplatićemo mu du-plu cenu i podeliti popola. U redu?

ENGLEZ: Ako baš insistirate. Ali, pazite se. Možda mi se svidi, pa odlučim da tražim nove mušterije. Kad naplatim petorici duplu cenu, zažalićete što ste se odrekli polovine.

INDIJAC: Sumnjam da će vam se svideti. A i ako vam se svidi, ako uspete da uzmete novac od pet mušterija, ja ću biti sasvim zadovoljan polovinom te sume. Ali, videćete da nije tako lako namamiti pet ljudi u rikšu. Posebno ako u blizini bude drugih, pravih rikšara koji su sposobniji u

38

tome. Zato ja i biram slabije prometna mesta, poput ovog. Manje mušterija, ali nema konkurencije.

ENGLEZ: Nema razloga da se plašimo konkurencije. Mi ćemo biti u prednosti u odnosu na njih, jer nudimo ne-što sasvim novo, kočiju u koju je umesto Indijca upregnut lepo obučeni turista. Pročitao sam negde da novi proizvod, kad se tek pojavi na tržištu, odmah privuče bar trećinu od ukupnog broja kupaca te vrste proizvoda. Prema tome, ne-ćemo morati ni da se nudimo, sami će uskakati u rikšu. Ako hoćete, vi možete dogovarati, a ja ću vas samo pratiti, upre-gnut i spreman. Ako nas krene, možemo i razviti posao i osnovati novu granu turizma.

INDIJAC: Kako to mislite?

ENGLEZ: Lepo. Ja ću u Engleskoj otvoriti turističku agenciju i platiti reklamu, a vi ćete ovde dočekivati turiste. Samo ih upregnete u rikšu i pustite na ulicu, a nas dvojica delimo lovu. Šta kažete?

INDIJAC: I vi zaista mislite da će neko platiti da ga upregnu? Mislim, neko osim vas?

ENGLEZ: Potpuno sam siguran. Dovoljno je da vide reklamu. Ja nekad sedim ispred televizora i prosto ne mogu da verujem kakvih reklama sve ima. Koliko nepotrebnih stvari, koliko neukusa, koliko očiglednih prevara. A ljudi ipak sve to kupuju, uključujući i mene. Jer, osim reklame, utiču i ljudi koji vas okružuju. Kao deca, čim vide da neko ima nešto novo, svi hoće da imaju to isto, bez obzira da li to mogu sebi da priušte, bez obzira da li im to treba, bez obzira da li to ičemu služi. Zato ću čim se vratim u Englesku svima ispričati kako sam se neverovatno proveo, kako sam uplatio najnoviju turističku ponudu, sedmodnevno rikšarenje u In-diji. Istovremeno ću uplatiti reklamu, nešto u stilu „Budite nasmejani rikšar na živopisnim indijskim ulicama” i sledeće

39

sezone već ćemo imati dvadeset mušterija, a one sledeće naj-manje dvesta. Za tri godine pola Engleske će hteti da tokom sedam ili deset dana živi životom indijskog rikšara.

INDIJAC: Ali ako zaista žele da žive životom rikšara, pa makar i samo sedam dana, nije dovoljno da samo vuku rikšu. To je samo jedan deo mog života. Da bi ga sasvim upoznali, treba da se tokom tih sedam dana hrane samo od onoga što zarade rikšarenjem, treba da žive u jednoj prosto-riji sa celom svojom porodicom, bez televizora, bez veš-ma-šine, bez klima-uređaja. A niko neće pristati na to, bez ob-zira koliko privlačna bila reklama.

ENGLEZ: O, pristaće, videćete. Baš zato što nemate te-levizor niste svesni šta reklama može da uradi. Potpuno je svejedno da li na reklami vi jašete druge ili oni jašu vas. Dovoljno je da vam prijatni glas kaže da će to biti predivno, sasvim novo iskustvo. Dovoljno je da vam traže pare za ne-što i vi ćete misliti da to zaista vredi. A naša ponuda će ite-kako vredeti. Makar to i ne želeli, imaće priliku da vide kako izgleda život u nižoj kasti, da shvate koliko su sami povlašćeni. Čitao sam neki intervju sa ovim novim ruskim predsednikom, gde on priča kako je u vreme Sovjetskog Sa-veza, iako student pravnih nauka, išao da sadi krompir neg-de na selu. Koliko sam razumeo, to je u komunizmu bio redovan i obavezan deo života svih stanovnika. Međutim, Sovjetski Savez je propao, a i on je to naveo kao glupost jednog vremena. Očigledno da ljudi nisu previše zaintere-sovani za jednakost, jer to podrazumeva da svi rade, da svi jašu ali i budu jahani. Verovatno zato komunizam nigde i nije zaista ostvaren. Zato ćemo mi da im ponudimo da pla-te za to. Ono što nisu uspeli pozivi na solidarnost ili pretnje, uspeće reklama. Zbog reklame odjednom će poželeti da uplate novac i dođu u vaš sobičak, jedu pirinač i tegle rikšu. Tako će, i ne želeći to, preuzeti deo tereta jedne niže kaste i

40

dati joj deo svog novca. Mali deo tereta i mali deo novca, ali za početak ni to nije loše. A ako to upali, kasnije možemo razvijati nove vrste kastinskog turizma. Na primer: „Dvo-nedeljno skapavanje od gladi pod žarkim suncem Afrike”. Znam da zvuči neukusno, ali posle takve reklame mnogi će biti spremni da plate nekom nesrećniku da gladuju umesto njega.

INDIJAC: Znate da to i nije tako loša ideja. Skoro sam pročitao da se broj ljudi koji nemaju apsolutno ništa da jedu naglo uvećava i da će uskoro dostići milijardu. Ako ste vi u pravu, i ako bi reklama i činjenica da je takav oblik turizma trenutno u modi bili dovoljni da nagovore bogataše da na deset dana zauzmu mesto tih nesrećnika, to bi sigurno spa-slo život nekima od njih. Političari i Ujedinjene nacije stal-no pričaju o rešavanju problema gladi, ali ljudi i dalje sva-kodnevno umiru, iako se u vašoj i drugim bogatim zemlja-ma bacaju brda hrane. Zar je toliko teško u dvadeset prvom veku prevesti hranu sa jednog kraja sveta na drugi? Narav-no da nije. Radi se o tome da ne postoji stvarna želja da se taj problem reši, već, kao i u slučaju komunizma, postoji samo prazna priča. Besklasno društvo i svet bez gladnih su bezvredne reči, jer ne postoji stvarna želja da se stvori druš-tvo bez klasa i društvo bez gladi. Takve promene zaista žele samo oni na dnu, pripadnici najniže svetske kaste, beskuć-nici i gladni, ali oni nemaju moć da bilo šta urade. Čak i oni koji se nalaze samo jednu kastu više, koji imaju bar nešto, pa makar to bile i mrvice, sa oprezom će dočekati svaki po-ziv na revoluciju koja treba da dovede do jednakosti. Iako ta jednakost podrazumeva da će imati više nego što trenutno imaju, oni će se ipak radije držati svojih mrvica. Zašto? Zato što negde duboko u sebi osećaju da je ta jednakost samo prazna priča, zato što njihovi geni znaju da su kaste oduvek postojale i da će zauvek postojati, i da je bolje biti u pretpo-slednjoj nego rizikovati da posle revolucije završe u najnižoj

41

i izgube čak i mrvice. Jer revolucije ne ukidaju kaste, one samo dovode do migracija iz jedne kaste u drugu, dovode do pregrupisavanja, menjanja naziva i karaktera kasti, ali kaste, u ovom ili onom obliku, uvek ostaju tu. Neke revolu-cije su bolje od drugih, neke zaista donesu poboljšanje veli-kom broju ljudi, neke su možda i neophodne u određenom trenutku, ali one nikad ne donesu potpunu jednakost. Ljudi su svesni toga i zato se nerado upuštaju u takve poduhvate, plašeći se da im umesto poboljšanja mogu doneti pogorša-nje njihovog položaja. Zbog toga oni na samom dnu, ljudi koji umiru od gladi, nemaju podršku čak ni onih koji se nalaze samo malo iznad njih, a kamoli onih na vrhu, koji zaista mogu da im pomognu. Oni svakodnevno umiru od gladi, dok predstavnici Ujedinjenih nacija drže govore o so-lidarnosti, dok se bogataši kupaju u mleku. Zato izgleda da nam ostaje samo vaš kastinski turizam. Mada je meni iskre-no teško da poverujem da će vaša svemoguća reklama uspe-ti, i da će zbog nje neko biti spreman da čoveku koji nema šta da jede plati da gladuje umesto njega.

ENGLEZ: O, mnogi će biti spremni, verujte mi. Ja ništa ne mrzim kao odlazak na more, a opet idem tamo skoro svake godine. Nemojte pogrešno da me shvatite, volim ja da vidim plavetnilo mora i popijem piće pod palmom. Volim čak i da se okupam prvog dana, da osetim pesak pod noga-ma i ukus soli u ustima. Ali to je sve što volim. Ostalo je za mene pravo mučenje. Po ceo dan se patiti na plaži, koja je prekrivana golim, poluonesvešćenim telima, pa izgleda kao stočna pijaca. Ležite i prevrćete se, ali nikako ne možete udobno da se namestite; vruće vam je i spava vam se, ali nikako ne možete da zaspite; a drugi turisti sve vreme gaze i kaplju po vama. Koža vam je ispečena i isušena, noge ise-čene i prljave, a stomak pokvaren od lokalne hrane i vode. Pobegnete u vodu, ali ni tu nema spasa. Plićak je prepun golih, ispečenih ljudi, koji ili ošamućeno leže ili se deru i

42

skaču jedni drugima na glavu. Ako otplivate malo dalje, ri-zikujete da vas raskomada neka seljačina u gliseru ili da vas neka nevina morska živuljka prestravi na smrt. Jedva čekate da dođe veče, da se odvučete do hotela i operete, ali ste po-sle svega toliko iscrpljeni da vam ni večernje piće ne donosi zadovoljstvo. Više nije toliko vruće, tu je prijatan povetarac, muzika, palme i lepotice, ali vi ste previše umorni da se po-merite. Prikovani za stolicu i polušlogirani, nalivate se alko-holom dok imate snage, a onda se odvučete u krevet. I tako u krug. Ja se sa odmora uvek vratim iscrpljeniji nego što sam otišao i treba mi bar deset dana da se koliko-toliko oporavim. I uvek kažem da više neću ići i uvek ponovo odem, ako ne sledećeg leta, onda onog posle njega. Zašto? Zato što mi mesecima na reklamama ponavljaju da je to upravo ono što ja želim. I kad dođe vreme, ja stvarno iskre-no verujem da će ovoga puta biti bolje. Da ne govorim da moja okolina očekuje da odem na odmor. Pitaju me gde idem i gde sam bio, a pošto su svi oni negde bili ili negde idu, ne želim ni ja da budem izuzetak. Što više novca treba za moju destinaciju, to je moje mesto u tom krugu ljudi istaknutije. Zato ćemo staviti da aranžman sa gladovanjem bude najskuplji. Tako ćemo omogućiti gladnima da što duže imaju novac za hranu, ali ćemo i motivisati bogataše da se odluče da im plate. Svi će oni jedva čekati da se pohva-le da su bili deset dana na gladovanju, jer će svi drugi znati koliko to košta. Kao što su se nekada moji zemljaci posle večere, u odelima i izbrijani, pred zadivljenim pogledima dama hvalili kako su se probijali kroz vlažne i opasne džun-gle Afrike ili Indije, tako će se ovi novi lordovi hvaliti da su deset dana skapavali od gladi. Drugim rečima, govoriće že-nama u njihovom prisustvu da nisu samo moćni i bogati već i zdravi i izdržljivi. Biti gladan u južnoj Africi ili južnoj Aziji postaće stvar prestiža, stvar koja će vam potvrđivati i

43

podizati ugled. Verujte mi, otimaće se da uplate takav od-mor i spuste se u najnižu kastu.

INDIJAC: Ako je tako, onda je to izgleda jedini način da ublažimo razlike između kasti, pa možda čak i da ih jed-nog dana potpuno ukinemo. A najbolje je što taj proces uki-danja nećemo početi pozivanjem na ukidanje. Već sam re-kao da ljudi, bez obzira kojoj kasti pripadali, ne veruju da se one mogu ukinuti i da ih ta ideja uopšte ne privlači onoliko koliko možda neko misli, onoliko koliko bi možda trebalo. Uveren sam da čak i oni na dnu, koji su jedini uvek spremni na promene, ne veruju u ukidanje kasti, već samo žele da se u vrtlogu revolucije popnu bar jednu stepenicu više. Baš zato mi vaš kastinski turizam deluje kao nešto što bi moglo da upali. Umesto da pričamo protiv kasti i tražimo njihovo ukidanje, mi ćemo uraditi potpuno suprotno: mi ćemo ih ozvaničiti, popisati ih i sortirati i time im na izgled samo dati na stabilnosti i trajnosti. Ceo svet ćemo podeliti na tač-no određen broj kasti. Na primer, najbogatiji i najmoćniji građani najbogatijih i najmoćnijih država predstavljaće ka-stu A1, oni koji se u istim državama nalaze lestvicu niže biće u kasti A2, i tako redom. Manje bogate i moćne, ali ipak još uvek bogate i moćne države deliće se na kaste B1, B2, B3 i tako dalje, zemlje u razvoju na kaste C1, C2, C3, i tako re-dom. Napravićemo tabelu u kojoj ćemo ih sve sortirati, tako da se kaste koje na nivou sveta imaju približno jednaku moć i bogatstvo nalaze u istom redu. Recimo, ispod kaste A1, koja će jedina biti u prvom redu, u drugom redu nalaziće se kasta A2, ali i kasta B1. Na cenu kastinskog turizma uticaće i red u koji idete i red u kome se nalazite. Na primer, najsku-plji će biti odlazak iz najviše kaste, A1, u najnižu kastu, koju će predstavljati svetsko stanovništvo koje umire od gladi. Naravno, za određeni novac moći ćete da letujete i u bilo kojoj drugoj kasti. Zamislite to. U vreme odmora kastinski sistem bi se odjednom raspao, kao da se širom sveta odjed-

44

nom dešavaju brojne revolucije. Ljudi bi se selili iz kaste u kastu, po povratku ostavljajući deo svoje kaste, odnosno deo onoga što čini osnovu svake kaste, novac, u kasti koju su posetili. U početku bi posledica bio samo nešto bolji ži-vot najnižih kasti, ali zamislite da to potraje godinama, kao što se vi nadate. Takva komešanja u kastinskom sistemu si-gurno bi dovela do nekih promena. Došlo bi do ublažavanja razlika između kasti i povećanja svesti o postojanju i osobi-nama drugih kasti. Verovatno bi u tom trenutku došlo do reakcije, bar iz krugova najviših kasti, i pokušaja da se ka-stinski turizam prekine pre nego što potpuno pocepa svet-ski sistem kasti. Ali čak i u tom slučaju nastala situacija može biti pogodno tle za pravu revoluciju koja bi zaista do-vela do ukidanja kasti, ali samo ako uporedo sa kastinskim pokrenemo još jednu novu vrstu turizma.

ENGLEZ: Mislim da znam na šta mislite.

INDIJAC: Recite.

ENGLEZ: Verovatno na neku vrstu čitalačkog turizma.

INDIJAC: Vidim da ste me pažljivo slušali. Upravo sam na to mislio. Rekao sam već da sam uveren da bi obra-zovanje, ali pravo, široko, humanističko obrazovanje većine ljudi moglo dovesti do ukidanja ili bar humanizacije kasti. Čitao sam nešto o reformi obrazovanja koja se tokom po-slednje decenije sprovodi u evropskim zemljama. Možda nisam u stanju da na osnovu tih nekoliko članaka donesem istinit sud, ali mi se čini da je ta reforma dovela do sužava-nja i ispošćivanja znanja koje stiču mladi ljudi u Evropi, da se visoko školstvo približilo zanatskim kursevima. Možda je to namerno urađeno da bi se sprečilo šire obrazovanje i uki-danje kasti. Verovatno preterujem, ali ono što hoću da ka-žem je da je i među pismenim ljudima vrlo mali broj zaista obrazovan, a da ne govorim o nepismenom delu svetskog stanovništva. Očigledno je da i oni koji znaju da čitaju ne

45

žele ili nemaju vremena da se zaista obrazuju, da zaista čita-ju i zaista razmišljaju. Zato ćemo, ako je vaša reklama već tako svemoćna, nju upotrebiti i u tu svrhu. Napravićemo reklame koje će poručivati da nema ničeg lepšeg od čitanja, na primer, „Kapitala”, i tražićemo im da plate za to. Leti će ići na odmor u određenu kastu, a zimovanje će se odvijati u posebnim hotel-bibliotekama. Što su ozbiljnije knjige obu-hvaćene određenim aranžmanom, to će cena biti veća. Ima-će sobicu i grupu knjiga i snagatora koji će ih mlatiti bati-nom po tabanima ako prestanu sa čitanjem u vremenu predviđenom za to. Dodatne batine će dobiti ako nisu u sta-nju da jasno izlože ideje iznete u pročitanim knjigama. Na-ravno, i ovde će cena zavisiti i od kaste iz koje turista dolazi, i za pripadnike najnižih kasti čitalački turizam će biti be-splatan. Njih će jednostavno privući besplatan stan i hrana tokom čitanja. Tako ćemo u trenutku kad kastinski turizam uzdrma postojeću kastinsku hijerarhiju imati dovoljan broj obrazovanih i osvešćenih ljudi da sprovedu pravu i konač-nu revoluciju.

ENGLEZ: I više nikad neće biti kasti.

INDIJAC: Nikad.

ENGLEZ: Ni jahanja.

INDIJAC: Ni jahanja.

Pauza.

INDIJAC: I tako... mi za pet minuta promenismo svet iz temelja.

ENGLEZ (osmehne se): Da, i ja sam pomislio nešto slič-no. Setio sam se svog prijatelja iz srednje škole. Jednom, dok smo se zajedno vraćali kući, pričali smo o devojkama iz naše generacije, koja nam se sviđa a koja ne, koja nas privlači kao ličnost a koja lepim telom, sa kojom bi voleli da budemo a sa

46

kojom samo da provedemo noć. Razgovarali smo kao isku-sni zavodnici, iako u stvarnosti nismo baš imali uspeha kod devojaka. I kad smo se približili mojoj zgradi, on je isto tako kao vi rekao: „Čoveče, pa mi pričajući spavasmo sa pola ško-le.” Tako i mi sada kroz priču promenismo svet.

INDIJAC: I isto smo se, kao vi i vaš prijatelj, odvojili od realnosti. Kao što je taj razgovor pretvorio vas dvojicu u iskusne ljubavnike, tako je i ovaj naš razgovor jednostavno rešio večne društvene probleme i nepravde. I ja sam u jed-nom trenutku bio siguran da je dovoljno da vi povezete ne-kog turistu i da će to neminovno prouzrokovati logičan sled događaja koji će rezultirati besklasnim svetskim društvom. A u stvari smo samo zajednički maštali.

ENGLEZ: Pa šta ako smo maštali? Svet se ne može ni promeniti bez maštanja. Ako se ne odvojite od realnosti ne-ćete moći ni promeniti realnost, morate otići van nje da bi videli nešto drugačije od nje. Morate naći viziju i ići prema njoj. Maštanja na čijem se ostvarenju radi mogu vrlo lako prestati da budu samo maštanja.

INDIJAC: Da, ali da bi se ostvarila, maštanja ipak mo-raju da imaju neku vezu sa realnošću. A u našem slučaju ta veza je vrlo krhka. Dve reklame i svi će pohrliti da na neko vreme zamene nesrećnike ovog sveta. Ma dajte, molim vas. Vidite gde nas je odveo naš razgovor. Bolje bi bilo da ste lepo odmah seli u rikšu i pustili da vas odvezem do hotela. Tako bi izbegli mogućnost da trošimo vreme na besmislice. U stvari, još uvek nije kasno da se popnete u rikšu.

ENGLEZ: Molim vas da ne počinjemo sve ispočetka. Mi smo se dogovorili da ćemo zajedno pronaći turistu i po-sle podeliti novac. Budite pošteni i držite se dogovorenog. To možda neće dovesti do jednakosti svih ljudi na svetu, ali bar odnos između nas dvojice neće biti narušen međusobnim jahanjem. Jednostavno ćemo realizovati zajednički posao, u

47

koji ćete vi uložiti svoju rikšu a ja svoje telo. A što se tiče ostalog, ja zaista mislim da otvorim turističku agenciju kad se vratim kući. Možda neće svi bogataši potrčati da plaćaju da bi vukli rikšu ili gladovali, ali je dovoljno da tokom jedne sezone to učini nekoliko njih. Njihov novac će možda spasti nekome život, a valjda će i u njihove glave ući malo razume-vanja za patnje najnižih kasti. Čak i ako se ne desi ništa više, nešto smo učinili. A možda se ostvari i još nešto od našeg maštanja, ko zna. Ne možemo biti potpuno sigurni da se neće ostvariti, jedino možemo biti sigurni da se ništa neće ostvariti ako ne pokušamo. Zato, prestanite da minirate sve u samom početku. Dajte mi tu rikšu i krenimo da tražimo mušteriju.

INDIJAC: U redu. Koliko god sve nerealno bilo, sigur-no neće škoditi. (Predaje mu rikšu.)

ENGLEZ: Tako vas volim. U kom smeru je taj trg?

INDIJAC: U onom. Ali bolje je da prvo malo provozate ovuda, da se naviknete.

ENGLEZ: Nema potrebe. (Kruži oko Indijca sa rikšom.) Ovo samo ide.

INDIJAC: Neka, bolje vi obiđite krug oko kvarta, da se malo naviknete na upravljanje. Neće ići sama kad se neki turista uvali u nju.

ENGLEZ: U redu, okrenuću jedan krug. Ali, bolje bi bilo da se vi popnete i da vas vozim za to vreme, da to bude pravi trening.

INDIJAC: Može, ali da prvo ja vas odvezem jedan krug, čisto da vam pokažem kako se to radi.

Obojica se nasmeju.

48

ENGLEZ: Dobro, onda trening na prazno. Idem ja, a vi pazite da nam ne promakne neki turista.

INDIJAC: Ne brinite. Ako naiđe, zadržaću ga dok se vi ne vratite.

ENGLEZ: Važi. Ja sam tu dok trepnete.

INDIJAC: U redu. Čekam vas.

Englez odlazi sa rikšom na levu stranu, dok Indijac sa osmehom gleda za njom. Kad Englez ode, drugi Indijac ustaje sa klupe i prilazi prvom.

DRUGI INDIJAC: Je li, koliko tražiš za onu rikšu?

INDIJAC: Molim?

DRUGI INDIJAC: Hoću da kupim rikšu od tebe. Koli-ko tražiš?

INDIJAC: Nije na prodaju. To je moj alat kojim zarađu-jem za život.

DRUGI INDIJAC: Sve je na prodaju, ako je cena prava. A ja mislim da je ovo ta. (Vadi i pokazuje nekoliko novčani-ca.) Jesam li u pravu?

INDIJAC: Za te pare možete da kupite novu rikšu, i to kakvu god želite.

DRUGI INDIJAC: Ali ja želim baš tvoju, a ti kupi novu ako želiš.

INDIJAC: Žao mi je, ali meni je ova trenutno potrebna. Ja i ovaj Englez što je otišao s njom zajedno prevozimo turiste.

DRUGI INDIJAC: Da, znam, čuo sam kad ste pričali. Bez namere da prisluškujem, čuo sam dobar deo vašeg raz-govora. Upravo zato želim da kupim rikšu. Vidite, ja u stvari želim da otkupim od tebe vaš posao.

49

INDIJAC: Ne razumem.

DRUGI INDIJAC: Sve je vrlo jednostavno. Sviđa mi se vaša ideja o kastinskom turizmu, i želim da je otkupim od tebe. Ti ionako, koliko sam razumeo, sumnjaš da će uspeti. Ja sam siguran da hoće, a i pogodniji sam za njenu realizaci-ju. Bez uvrede, ali odmah se vidi da nemaš iskustva sa bizni-som, dok sam ja u stanju da ostvarim svaku poslovnu zami-sao. Nećeš verovati, ali skoro sam nekom obućaru uvalio nekoliko polovnih stetoskopa.

INDIJAC: Verujem vam, ali upravo zato nisam zainte-resovan za saradnju s vama.

DRUGI INDIJAC: Zašto?

INDIJAC: Zato što imam utisak da i meni upravo uva-ljujete stetoskope, a oni rikšaru nisu nimalo potrebniji nego obućaru.

DRUGI INDIJAC: Misliš da hoću da te prevarim?

INDIJAC: Upravo to mislim.

DRUGI INDIJAC: Nisi u pravu. Evo, pogledaj novčani-ce, prave su. Evo, dodaćemo još jednu. Možete da kupite novu rikšu na pedale i još da častite porodicu pravim ruč-kom. Gde je tu prevara?

INDIJAC (razgleda novčanice): Ali, kakvu korist vi imate od toga?

DRUGI INDIJAC: Kako kakvu? Ako vaš kastinski turi-zam upali i razvije se, to će biti posao nad poslovima, vrteće se tu milioni. Nemojte da steknete pogrešnu sliku o meni, i ja želim ostvarenje vašeg plemenitog cilja, jednakost i slično, ali što ne bih u međuvremenu, dok se to ne ostvari, nešto i zaradio? Naravno, ako ti želiš da se baviš time, razumeću. Ali ja sam shvatio da ti misliš da to nema veze sa realnošću.

50

INDIJAC: A vi ste idealista koji misli da je to ostvarivo?

DRUGI INDIJAC: Apsolutno. Ja možda ne izgledam kao idealista i čovekoljubac, šta ću, život me nije mazio, ali ispod ove grube spoljašnosti kuca najnežnije srce na svetu... Dakle, je l’ imamo dogovor?

INDIJAC: Nemamo. Sačekaćemo mog kolegu Engleza, pa ćemo videti šta on misli.

DRUGI INDIJAC: E, to ne može. Uslov je da prodaš posao odmah i da se udaljiš pre nego što se on vrati, ili ništa od svega.

INDIJAC: U redu, onda ništa. (Vraća novčanice.)

DRUGI INDIJAC (novčanicama dodaje još jednu): Si-guran si?

INDIJAC: Siguran.

DRUGI INDIJAC: A ako parama dodamo i ovo. (Vadi iz džepa komadić kartona.)

INDIJAC: Šta je to?

DRUGI INDIJAC: To je vizitkarta urednika jednih no-vina. Eno, tamo na klupi ima jedan primerak. Verovatno si čuo za njih, nisu neke, ali za početak nije loše. Čuo sam kad si rekao da bi voleo da se baviš pisanjem. Evo, sad imaš pri-liku. Javi se čoveku, reci da te ja šaljem, i dobićeš posao od-mah. Možda ne rubriku koju želiš, ali dalje se probijaj sam. Siguran sam da ćeš uspeti.

INDIJAC: I ja treba da vam verujem da će me tek tako zaposliti?

DRUGI INDIJAC: Samo se ti pozovi na mene. Evo, na-pisaću mu poruku... (Piše na poleđini vizitkarte.) Evo. Znaš, urednik je ljubitelj jedne ne baš lako dostupne supstance, a ja

51

uvek mogu da mu je nabavim. Veruj mi, dobićeš posao čim izgovoriš moje ime. Je l’ imamo dogovor?

INDIJAC: Nemamo. Molim vas da me pustite na miru.

DRUGI INDIJAC: Ali, šta ti je, čoveče? Čuo sam kako pričaš o tome. Zar to nije ostvarenje tvojih snova? Moći ćeš da čitaš i pišeš na miru, da školuješ decu i obraduješ ženu. Zašto odbacuješ sve to?

INDIJAC: Zato što vi insistirate da odem pre nego što se Englez vrati. To mi govori da nemate dobre namere i ja neću da budem umešan u to.

DRUGI INDIJAC: Ne boj se, neću mu učiti ništa na-žao... Slušaj, biću iskren. Ja u stvari ne verujem u taj vaš ka-stinski turizam.

INDIJAC: Ma nije moguće?

DRUGI INDIJAC: Saslušaj me do kraja. Ne verujem u te gluposti, ali verujem da bi turista upregnut u rikšu mogao da bude dobar mamac za druge turiste. To je dobra ideja. Naći ću mu par mušterija dok ga drži ta ideja, i vratiću i du-pliraću novac koji sam dao tebi. Ti si zadovoljan, ja sam za-dovoljan, niko nije na gubitku.

INDIJAC: Osim Engleza.

DRUGI INDIJAC: Što ti brineš za njega?

INDIJAC: Zato što je to moj prijatelj.

DRUGI INDIJAC: Ma kakav prijatelj? Držali su nas pod okupacijom i tretirali kao stoku. Sad smo nezavisni, ali nas još uvek izrabljuju i zavađaju sa Pakistancima. I dovlače se ovamo da se jeftino napijaju i jeftino uživaju u našim že-nama.

INDIJAC: Moj prijatelj nije takav.

52

DRUGI INDIJAC: Znam. On je još gori. Neće on da jaše druge ljude. Sad su se setili da smo i mi ljudi, sad kad su videli da se njihovo bliži kraju, da će u budućnosti možda konj i jahač promeniti mesta. Evo, Kinezi se spremaju za ja-hanje, a valjda ćemo i mi uskočiti u neko sedlo. Zato bi sad svet bez jahanja. Kakva glupost. Od postanka sveta svako svakog jaše i tako će biti zauvek. Vi kao rikšar to odlično znate. Ili jašeš ili ti instaliraju sedlo na leđa. Zato iskoristi priliku koja se pruža jednom u životu i zbaci sedlo.

INDIJAC: Tako što ću ga privezati na leđa svog pri-jatelja?

DRUGI INDIJAC: Pa šta? Tako je jedino i moguće zba-citi sedlo, privezivanjem na tuđa leđa. Pusti ti njega, misli na svoju ženu i decu. Njima ćeš pružiti bolji život, a on nek ma-šta o kastinskom turizmu koliko hoće, on ima i novca i vre-mena za maštarije. A i šta će mu biti ako provoza par ljudi? Malo će osetiti na svojoj koži kako izgleda jahanje. Biće to dobra lekcija za njega, da mu malo izbije gluposti iz glave. Videćemo tad njegov idealizam, sigurno će odustati posle prve vožnje.

INDIJAC: I vi ćete ga pustiti da odustane?

DRUGI INDIJAC: Pa naravno. Šta si mislio, da ću se ponašati kao robovlasnik u sred grada?

INDIJAC: Znači, ako ga ne ubedite da vozi, puštate ga da ide?

DRUGI INDIJAC: Ne, ako odbije, izbošću ga nožem sakrivenim u čizmi. Dakle, da ili ne?

INDIJAC (posle kraćeg razmišljanja): Ovo za novine je sigurno?

DRUGI INDIJAC: Sigurno. Je l’ imamo dogovor?

53

INDIJAC: Pa... Imamo.

DRUGI INDIJAC: Bravo, majstore. Izvoli. (Predaje mu novac i vizitkartu.) Sad briši. (Indijac okleva.) Ako nećeš, vrati novac.

Indijac-rikšar odlazi na desnu stranu. Odmah zatim sa leve strane se pojavljuje žena sa plavom kosom, koja u ruci nosi digitalnu kameru veličine cigle. Ima oko četrdeset godina i otprilike sto pedeset kilograma. Iscrpljena i oznojena, jedva se dovlači do leve klupe i svaljuje na nju. Indijac joj prilazi.

DRUGI INDIJAC: Gospođa se umorila?

TURISTKINJA: Jok ti si. Hoću da umrem.

DRUGI INDIJAC: Pa kad idete peške, umesto da uzme-te rikšu. Tako fina dama ne bi trebalo da se zamara u zemlji rikši.

TURISTKINJA: Znam, ali ovde kao za inat nema ni-jedne.

DRUGI INDIJAC: Zato sam ja tu. Ako želite, jedna će biti ovde za manje od minuta.

TURISTKINJA: Dovedite je, molim vas. Platiću vam.

DRUGI INDIJAC: Nema potrebe da je dovodim, ona će se sama vrlo brzo pojaviti. Moji rikšari su najbolji, oni sami osete kad su nekom potrebni. Videćete da su posebni i na drugi način. A, evo jednog.

Na desnoj strani se pojavljuje Englez sa rikšom. Zastaje i osvrće se, pogledom tražeći svog indijskog prijatelja.

TURISTKINJA: Ali, on nije Indijac.

DRUGI INDIJAC: Naravno da nije. On je Englez. To je upravo ono što čini moje rikšare posebnim. Zamislite kad se vratite kući i zovnete drugarice na kafu. One su verovatno

54

već imale prilike da se voze rikšom, ali njih su vukli ili Indij-ci ili Indonežani ili Kinezi. Zamislite kad im pokažete sni-mak na kome vas vuče lepo obučeni Englez. Poludeće od zavisti.

TURISTKINJA: Mislite?

DRUGI INDIJAC: Sigurno. Da li ste ikad čuli za tako nešto? Svi će želeti da vide vaš snimak, koji ću napraviti lično ja. To je još jedna pogodnost naše agencije za prevoz dama. Osim rikšara Engleza dobijate i ličnog snimatelja. Tako ćete imati kvalitetniji snimak, a i moći ćete na miru da uživate u vožnji. Zamislite kad budete sve to pričali drugaricama.

TURISTKINJA: U redu. Dovedite ga. Nemam snage ni da odem do njega.

DRUGI INDIJAC: Prvo da se dogovorimo oko cene.

TURISTKINJA: U redu. (Vadi i otvara novčanik.) Ni-sam još stigla da razmenim novac. Ne znam da li primate evre?

DRUGI INDIJAC: Naravno, nema nikakvih problema. Čak ćete zbog toga dobiti i mali popust. Dakle, koštaće vas samo tri stotine.

TURISTKINJA: Trista evra?

DRUGI INDIJAC: Specijalni popust za vas.

TURISTKINJA: Da li ste vi normalni? Za te pare mogu da odem avionom do hotela. Nađite vi drugu budalu. Znam ja dobro koliko košta vožnja rikšom.

DRUGI INDIJAC: Da, ali vožnja običnom rikšom, koju vuče Indijac. Ovo je posebna ponuda, pa je zato i cena po-sebna. Umesto nekog indijskog odrpanca, vas će vući čisto-krvni Englez.

TURISTKINJA: Ma previše je, pa da me vuče Toni Bler.

55

DRUGI INDIJAC: Čini vam se. Znate, postoji još nešto što čini našu agenciju posebnom. Ne samo da dobijete rikša-ra Engleza, već ga dobijate do kraja vašeg boravka u Indiji. On će ostati uz vas i biće vam na raspolaganju u svakom trenutku.

TURISTKINJA: Tokom celog dana?

DRUGI INDIJAC: Tokom celog dana i tokom cele noći. To je najlepši deo naše ponude i razlog zašto su naše mušte-rije isključivo dame. Po danu će vas voziti po gradu, a po noći će zadovoljavati neke druge vaše prohteve.

TURISTKINJA: Mislite...

DRUGI INDIJAC: Upravo to mislim. Sami ste rekli da je naša cena poput vožnje avionom. Nije to bez razloga. Uz njegove usluge, osećaćete kako vaš krevet poleće sa zemlje. Zamislite kad tek budete drugaricama prepričavali te noćne doživljaje. Pozeleneće od zavisti.

TURISTKINJA: Zovite ga. Evo vam pare.

DRUGI INDIJAC: Dajte mi i kameru. Da mogu lepo da snimim sve od početka. Od ukrcavanja do...

TURISTKINJA: Jel’ vi snimate i, ovaj, noću?

DRUGI INDIJAC: Ako vi to želite.

TURISTKINJA: Želim.

DRUGI INDIJAC: To je još sto evra.

TURISTKINJA: Evo, evo. Oderaste me.

DRUGI INDIJAC: Videćete da će vredeti.

TURISTKINJA: Dobro, dobro. Zovite ga.

Indijac odlazi do Engleza.

DRUGI INDIJAC: Hajde, našao sam ti mušteriju.

56

ENGLEZ: Molim?

DRUGI INDIJAC: Mušterija. Znaš, prvi korak ka revo-luciji.

ENGLEZ: Ali ko ste vi? Gde je...

DRUGI INDIJAC: Morao je hitno da ode, pa je ostavio mene da vam pomognem u ostvarenju vašeg plana. S njim ćete se naći pred hotelom, vratiti mu rikšu i podeliti novac kad vam ova dama plati. Hajde, mušterija čeka.

ENGLEZ: Ali...

DRUGI INDIJAC: Je l’ vi želite da izneverite svog prija-telja?

ENGLEZ: Ne želim, samo...

DRUGI INDIJAC: Onda brzo, ovo je odlična mušterija.

Indijac odvlači Engleza i rikšu do turistkinje.

DRUGI INDIJAC: Izvolite, stigao je vaš prevoz.

TURISTKINJA (s teškoćom se penje u rikšu): Je l’ sni-maš?

DRUGI INDIJAC (podiže kameru do oka): Snimam, snimam.

TURISTKINJA: Hotel Sidarta.

Englez kreće, ali jedva pomera rikšu.

TURISTKINJA: Ali on je mnogo spor.

DRUGI INDIJAC: Hajde, brže malo. Sram te bilo, ova-ko fina dama a ti se tu vučeš.

TURISTKINJA: Je l’ imate bič?

DRUGI INDIJAC: Bičevanje je zabranjeno, gospođo, nije to Indijac. (Englezu.) Hajde, brže. Pomisli na svog prija-telja, s kojim ćeš podeliti novac.

ENGLEZ (procedi): Pokušavam, pokušavam...

TURISTKINJA: Neverovatno kako je spor.

DRUGI INDIJAC: Jeste malo spor, ne znam šta mu je danas. Ali zato je spor i noću. Mislite na to.

TURISTKINJA: Je l’ snimaš?

DRUGI INDIJAC: Snimam, gospođo, snimam.

Englez nekako uspeva da malo ubrza. On i njegova put-nica odlaze na desnu stranu, a Indijac gura kameru pod sako i trkom odlazi na drugu stranu.

58

DARIOV TABAN

Hodnik prosečnog stana. Tu su ulazna vrata, ormarić za cipele, nekoliko jakni obešenih na zidu i nekoliko pari obuće.

Na podu hodnika leži Nenad. Leži na leđima, sa dlano-vima ispod glave. Pored njega stoji telefon, čiji se kabl penje na ormarić za cipele, gde je njegovo uobičajeno mesto.

Nenad neko vreme nepomično leži, a zatim počinje da govori, polako, za sebe.

NENAD: Odmah sam znao da je u pitanju Dario. Ne zato što sam očekivao da se tako nešto desi, ili zbog toga što je u pitanju bila baš Dariova zgrada, već zbog tabana. „Ma-lopre nekog iznesoše iz zgrade kod parka”, rekao mi je juče otac. „Uvijenog u ćebe. Samo taban viri.”

Uzdahne duboko i nastavlja.

NENAD: Odmah sam znao da je u pitanju Dario. Jasno sam pred sobom video njegov taban, metalno žut i sjajan, prkosno podignut poput Dariove glave sa špicastom bra-dom, taban koji nije izdržao da ostane pod ćebetom. Zau-vek onemogućen da podigne glavu, Dario je progledao kroz taban i još jednom se, poslednji put, iskezio na ovaj svet. Stajao je nepomično i smejao se besmislenom kretanju oko njega, amaterskoj predstavi u kojoj je nekad i sam učestvo-vao, i još jednom, iako samo glumac, promenio scenario.

59

Ponovo uzdah i malo duža pauza.

NENAD: Tako je konačno umro neko i od mojih prija-telja. Moram da priznam da sam potajno priželjkivao tako nešto, jer sam se nadao da će me to učiniti bližim Anji, čiji su brojni prijatelji pomrli i koja kao da mi je povremeno zamerala što su moji još uvek živi. I zaista, sinoć sam, posle dugo vremena, ponovo grlio Anju.

Kratka pauza.

NENAD: Možda zbog toga, ili zbog završnog tabano-vog smeha, nisam uopšte tužan zbog Dariove smrti. Čak ni sada ne razmišljam o njemu zbog njega samog, već zbog toga što je njegova smrt povezala u jedno sve moje rastanke i ponovne susrete sa Anjom, kao što jednostavna muzika akustične gitare drži na okupu šarenilo reči iznad nje.

Nenad nepomično leži još nekoliko trenutaka, a zatim se pridiže u sedeći položaj, prekrstivši noge ispod sebe. Uzima telefon, podiže slušalicu i okreće broj. Čuje se kako zvoni.

ŽENSKI GLAS: Da?NENAD: Anja, ti si?ŽENSKI GLAS: Ja sam.NENAD: Šta radiš? ANjIN GLAS: Ništa. Evo sad sam ustala.NENAD: Da i ja sam... Ovaj...Čuje se isprekidan signal, znak da je veza prekinuta. NENAD: Sigurno je nešto do pošte.Ponovo okreće broj. Čuje se kako zvoni. Nakon pet signa-

la koji predstavljaju zvonjavu telefona u Anjinom stanu spu-šta slušalicu, ali je odmah zatim ponovo diže i ponovo okreće broj. Ovoga puta čeka da odzvoni osam puta pre nego što spusti slušalicu.

60

Nenad neko vreme nepomično gleda u telefon, a zatim oslanja laktove na kolena i lice uranja u dlanove. U tom po-ložaju ostaje nekoliko minuta. Zatim ponovo podiže slušalicu i okreće broj. Čuje se kako zvoni.

ANjIN GLAS: Da?NENAD: Anja, ti si?ANjIN GLAS: Ja sam, Nenade.NENAD: Šta se to desilo?ANjIN GLAS: Ma nestaje mi struja svakih pet minuta,

pa mi je telefon poludeo.NENAD: Kakve veze ima telefon sa strujom?ANjIN GLAS: Ovde kod mene na raskrsnici je ludnica.

Semafori rade kad se njima svidi.NENAD: Ja sam pomislio da si mi spustila slušalicu.

Ovde govorim sam sebi: „Tačno nije normalna.” ANjIN GLAS (umiljato): Tako ti o meni?NENAD: Otkud znam... Nego, hoćeš da se vidimo da-

nas?ANjIN GLAS: Hajde sutra.NENAD: Pa… Hajde.ANjIN GLAS: Nemoj da se ljutiš.NENAD: Ne ljutim se... Onda, čućemo se?ANjIN GLAS: Hoćemo.NENAD: Važi... Ćao. ANjIN GLAS: Ćao.Nenad spušta slušalicu i neko vreme tupog pogleda po-

smatra zid ispred sebe. Zatim je ponovo podiže i okreće broj. Čuje se kako zvoni.

MUŠKI GLAS: Halo?Nenad ne odgovara.

MUŠKI GLAS: Halo, ko je to?Nenad i dalje ćuti.MUŠKI GLAS: Ej, slušaj, nađi nekog drugog pa zajebavaj...NENAD: Ko je to?MUŠKI GLAS: Nenade, jesi to ti?NENAD: Dario?MUŠKI GLAS: Ja sam. Pa ti si mene zvao.NENAD: Ti si... Živ?DARIOV GLAS: Pa onako. Evo sad sam ustao. Glava

mi puca.NENAD: Ja sam mislio da si mrtav. Ćale je video kako

iznose nekog iz tvoje zgrade... Znači, nisi ti?DARIOV GLAS: Nisam. Mada, trenutno se osećam

skoro k’o taj lik. Dario se nasmeje, a malo zatim i Nenad ispusti kratak,

nervozan smeh. DARIOV GLAS: Nego, kako si mi ti?NENAD: Dobro.DARIOV GLAS: A?NENAD: Pa, ono... Dobro.DARIOV GLAS: Sigurno?NENAD: Ma sigurno.DARIOV GLAS: Al može i bolje? (Isti, srdačan smeh.)NENAD: Može. (Počinje da se smeje zajedno sa Dari-

om.) Da, može i bolje.

62

KOKI RAKUN – I deo

Now somewhere in the Black Mountain Hills of Dakota there lived a young boy named Rocky Raccoon.

And one day his woman ran off with another guy. […]

So one day he walked into town, booked himself a room in the local saloon.

[…]Rocky had come, equipped with a gun,

to shoot off the legs of his rival.

The Beatles, Rocky Raccoon

Šalter u banci za kojim sedi Zorana, mlada žena u savr-šeno ispeglanoj beloj košulji. Njena duga kosa je uredno zače-šljana i čvrsto vezana u rep.

Šalteru prilazi Koki, mršav i neobrijan dvadesetpetogo-dišnjak obučen je u izlizane farmerke i izbledelu vijetnamku.

KOKI: Dobar dan.

ZORANA: Dabar dan

KOKI: Zanima ne stanje na rakunu.

ZORANA: Mislite „na računu”?

KOKI: Ne. Mislim „na rakunu”.

63

ZORANA: Na rakunu?

KOKI: Da, na rakunu. Znate, rakuni, mali američki si-sari sa čupavim repom.

ZORANA: Gospodine, ja zaista nemam vremena za šalu. Ako vas zanima stanje na računu, recite tako.

KOKI: Ne zanima me stanje na računu. Zanima ne sta-nje na rakunu. Na rakunu, ispod rakuna, oko rakuna. Ispred rakuna i iza rakuna. Zanima me sve u vezi rakuna. A i vas bi trebalo da zanima, jer očigledno ne znate ništa o rakunima. Hajde, recite mi, koje su boje rakuni?

ZORANA: Gospodine, molim vas...

KOKI: Znao sam da nemate pojma. Sive, ili tačnije, si-vomrke boje. Osim prugastog repa i crnog krzna oko očiju, koje podseća na masku kakve nose razbojnici u crtanim fil-movima. Pa da, zato vi pokazujete toliko netrpeljivosti pre-ma rakunima: asociraju vas na pljačkaše banaka. Lepotice moja, previše si gledala crtane filmove. Veruj mi, nema ra-zloga da se plašiš. Rakuni zaista imaju veoma spretne pred-nje šape i u stanju su da rasture i najčvršću kesu ili kutiju, ali do sada nije zabeleženo da su upali u banku. Inače bi vero-vatno već postojala pesma o tome. Nešto u stilu: „Dođoše rakuni, stradaše računi.” Ili, malo razrađenija verzija: „U obližnju banku svratiše rakuni. Dođoše bez kinte a odoše puni.” Ali takva pesma ne postoji. Bar je ja nisam čuo. Mož-da ti znaš takvu ili neku sličnu pesmu?

ZORANA: Boki!

KOKI: Je l’ to naslov pesme o rakunima koju ti znaš? Kao „Roki Rakun” od Bitlsa, samo je u pitanju „Boki Ra-kun”, kao neka domaća obrada? Pa, ne znam za Bokija, ali Roki Rakun nije pljačkao nikakve banke. On je kupio pištolj da ukoka tipa koji mu je preoteo ribu. Neku lepoticu poput

64

tebe. Vidiš, čak i rakun sa pištoljem ne predstavlja opasnost po banku.

ZORANA: Boki!

Pojavljuje se Boki, kratko ošišan radnik obezbeđenja.

BOKI: U čemu je problem, gospodine?

KOKI: Beži, mali, ja sam joj prvi prišao.

ZORANA: Samo priča o nekakvim rakunima.

BOKI: Rakunima?

KOKI: Da, rakunima. Znaš, prugast rep, crno krzno oko očiju? Pa, zar samo ja znam šta su rakuni?

BOKI: Gospodine, ovo je banka. Ovde nema nikakvih rakuna.

KOKI: Ali ima računa?

BOKI: Upravo tako. Želite li da otvorite račun?

KOKI: Nisam lud.

BOKI: Onda molim vas potražite rakune na nekom drugom mestu.

KOKI: Nema potrebe. Ja sam potpuno siguran da se nalazim na pravom mestu.

BOKI (blago pretećim tonom): Gospodine, molim vas da napustite banku.

KOKI: Nemam nameru.

ZORANA: Pazi, Boki, pominjao je i pištolj.

Boki prinosi ruku pištolju na svom pojasu.

KOKI: Ne brini Boki, dušo, nemam ja nikakav pištolj. Dama je očigledno bila opčinjena mojom muževnom poja-vom, pa me nije pažljivo slušala. Inače bi znala da sam go-

65

vorio o pištolju koji je kupio Roki Rakun. Ali čak ni on, i to sam joj već objasnio, nije s pištoljem otišao u banku, već u „salun”, to jest kafanu. Tako da uopšte nema potrebe da bri-nete zbog Rokijevog pištolja. Doduše, da je umesto u salun otišao u Solun, tu bi već imali razloga da se zabrinete.

BOKI: Gospodine, molim vas da mirno napustite banku.

KOKI: Ni ti me ne slušaš, Boki. Uzgred, ja sam Koki. Zar nije ludo: Koki i Boki? I Rakun Roki? Mogli da napiše-mo pesmu u tom stilu. Bila bi pravi hit.

BOKI: Gospodine...

KOKI: U pravu si, dosta zajebancije. Da se vratimo na ozbiljne stvari. Sad obrati pažnju, da ne ponavljam sve po tri puta. Salun i Solun. Zvuči slično, ali razlika je ogromna. Rakun u salunu, čak i ako ima pištolj, ne predstavlja nika-kvu opasnost po vas u banci, ali rakun u grčkom gradu So-lunu, čak i bez pištolja, treba da vas zabrine. Treba da vas brine sve u vezi Soluna i sve u vezi Atine. Zašto? Zato što je to civilizovana sredina, u kojoj bar jednom mesečno ek-splodira bomba u banci. Da, tamo nije kao ovde, tamo su anarhističke i komunističke organizacije brojne, dobro or-ganizovane i uticajne. Mada, vas dvoje ne bi trebalo da se plašite ni da radite u sred Atine, jer u tim eksplozijama ni-kad nema žrtava. Cilj je da se načini šteta i pošalje poruka, a ne da se ubijaju ljudi. A, šta kažete, zar Grci nisu carevi? Svi samo seru o starim Grcima, a pred nosom su im novi, sto puta jači Grci. U stvari, ne bi me začudilo da su baš stari Grci izmislili banke. Šta vi mislite o tome?

BOKI: Poslednji put vas molim da sami napustite ban-ku.

KOKI: Je l’ ja to pričam sam sa sobom? Kažem ti da nemam nikakav pištolj. Pištolj je kod Roki Rakuna, koji nije u Solunu već u salunu.

BOKI: Pođite sa mnom, gospodine.

KOKI: U Solun? Ili salun?

BOKI: Ja ću vas ispratiti iz banke, a vi posle idite gde hoćete. Hajde, idemo.

KOKI: Ne idem ja nigde dok ne saznam stanje na rakunu.

BOKI: Hajde, bre, polazi! Nemoj da me nerviraš.

KOKI: A što vi svi toliko mrzite rakune? Šta su vam jadni rakuni skrivili?

BOKI (stavlja ruku na Kokijevu nadlakticu): Kreći!

KOKI: Bolje ti je da skloniš tu ruku pre nego što te po-vredim. Ja možda ne izgledam opasno, ali, veruj mi, mnoge je prevario taj izgled.

Boki ga uhvati za ruku i povuče od šaltera. Koki se otme, ali ga Boki odmah ponovo obgrli sa obe ruku, podigne sa ze-mlje i polako odnosi. Koki bezuspešno pokušava da se oslobo-di njegovog stiska.

KOKI (batrgajući se): Pusti me, pederu, da ti ne bih... Pusti me, je l’ čuješ? Joj, kako ću vam se najebati majke! Mrzite jadne rakune, fašisti jedni! Joj, šta ću da vam ura-dim! Banke u Grčkoj dobro prolaze šta će vama da se desi. Živeli rakuni! Joj! Boki, jebaću ti... Smrt računu! Sloboda rakunu! Joj! Smrt ra...

67

KLIKER

Lica:

DIREKTOR OBDANIŠTA

DEČAK

ŽENA

DEVOJKA

Prva scena

Kancelarija direktora obdaništa. Za stolom sedi direktor i nešto piše.

Vrata se otvaraju i ulazi petogodišnji dečak. U jednoj ruci nosi dve tempere i četkicu, a u drugoj plastičnu čašu. Po tome kako pažljivo drži čašu, vidi se da se u njoj nalazi voda.

DEČAK: Ćao.

DIREKTOR (prekida rad): Ovaj... Zdravo. Zar ti ne bi trebalo da budeš na ručku?

DEČAK: Nisam gladan.

DIREKTOR: A, tako... Dobro, reci o čemu se radi.

DEČAK: Ja nisam bio tu kad su radili pećinu. Bio sam bolestan, pa hoću sad nešto da dodam. Pitao sam vaspitači-cu Anu, a ona kaže da pitam tebe. Je l’ mogu?

68

DIREKTOR: Što se mene tiče, možeš. Samo prvo obja-sni drugima šta želiš da dodaš, da vidiš da li se svi slažu.

DEČAK: Svi se slažu. To je samo jedan mali dodatak.

DIREKTOR: U redu. Onda smo rešili problem. Idi sad pojedi nešto, pa se dogovori sa Anom kad ćeš to uraditi.

DEČAK: Je l’ mogu sad? Poneo sam sve što mi treba.

DIREKTOR: Ali propustićeš ručak.

DEČAK: Nema veze. Nisam gladan. A i to će trajati se-kundu.

DIREKTOR: Ako je u pitanju sekunda, samo izvoli. Ali posle da odeš na ručak.

DEČAK: Važi.

Dečak izlazi a direktor nastavlja da piše. Nedugo zatim dečak ponovo otvara vrata.

DEČAK: Hoćeš da vidiš?

DIREKTOR (ustaje od stola i kreće prema vratima): Naravno. Zar je već gotovo?

DEČAK: Rekao sam da je samo mali dodatak.

Izlaze iz kancelarije, ali ostavljaju otvorena vrata pa se njihov razgovor jasno čuje.

DEČAK: Je l’ dobro?

DIREKTOR: Ovaj... Izvini, ali ne mogu da pronađem tvoj dodatak. Izgleda da je baš mali.

DEČAK: Tu dole.

DIREKTOR: A, tu je... Dobro je. Šta je to, biser?

DEČAK: Ma kakav biser. To je kliker.

DIREKTOR: Kliker?

69

DEČAK: Aha. Veliki staklenac sa providnim perkama.

DIREKTOR: Da, da... Čak kao i da se naziru perke.

DEČAK: Aha, ali samo malo, jer su providne. To sam na kraju dodao olovkom.

DIREKTOR: Da... Zato je i plavičast. Potpuno je provi-dan, pa se kroz njega vidi voda.

DEČAK: Bravo. Znači, misliš da je dobro?

DIREKTOR: Odlično... Samo, otkud kliker u morskoj pećini?

DEČAK: Pa, potonuo je tu kad sam bio na moru. Mama i tata su me učili da plivam, pa sam stavio providnog u džep od kupaćih. Plašio sam se da ga neko ne ukrade dok nikog nema. On vredi bar deset običnih staklenaca. Džep ima du-gme ali mi je ipak ispao. Tata je ronio i ronio, ali nije uspeo da ga nađe... Neko od četiri godine bi sigurno zaplakao.

DIREKTOR: Baš ti je bilo žao?

DEČAK: Jeste. Ali sad više nije. Sad znam gde je.

DIREKTOR: Da, sad je na sigurnom... Dobro, hajde sad operi ruke pa na ručak. Inače će ti sve poklopati.

DEČAK: Znaš da bih sad mogao malo. Ćao, direktore.

DIREKTOR: Zdravo.

Direktor se vraća u kancelariju i zatvara vrata. Seda za sto, dobrodušno se osmehne za sebe i vraća se radu.

Druga scena

Ista kancelarija. Direktor sedi za stolom i neko vreme proučava nekoliko papira. Zatim ustaje, odlazi do vrata i otvara ih.

70

DIREKTOR (obraćajući se nekome van kancelarije): Dobar dan, vidim da ste obe tu. Odlično. Hoćete vi prvi ili...

ODLUČAN ŽENSKI GLAS (prekida ga): Ja ću.

DIREKTOR: Izvolite. (Vraća se za sto, a za njim u kan-celariju ulazi žena i zatvara vrata.) Sedite, molim vas, dok ja nađem vaše papire. (Žena seda na stolicu sa druge strane sto-la.) Vi ste gospođa...

Žena izgovori svoje prezime.

DIREKTOR (izdvaja nekoliko papira iz gomile na stolu): Da, to je to. Da... Vidim da ste završili dva fakulteta. Zaista impresivno.

ŽENA: Hvala.

DIREKTOR: Čudi me da niste konkurisali za neki bolje plaćen posao. Uveren sam da sa dve diplome možete da bi-rate gde ćete raditi.

ŽENA: Naravno da mogu. Ali trenutno me interesuje isključivo rad sa decom.

DIREKTOR: Odlično. Drago mi je da to čujem... Me-đutim, napisali ste da ranije niste radili u obdaništu. Narav-no, to ne mora biti problem, ali, znate, u obdaništu je isku-stvo zaista značajno u nekim situacijama.

ŽENA: Ali ja ipak posedujem značajno iskustvo u radu sa ljudima. Doduše, ne sa decom, ali šta su deca nego mali ljudi?

DIREKTOR: Tačno. Divno ste to rekli. Zaista, fizički su manja od nas, ali nisu ništa manje ljudi nego mi. A primetio sam da mnogo odraslih ima običaj da se deci obraća kao da su glupi. „Jao, malecki, sto si sladak. Sta ti je to, bas je caka-no” i slično.

71

ŽENA: Ne bojte se, od mene to nećete čuti. Od mene ne mogu očekivati nikakvo povlađivanje i umiljavanje. Možete se pouzdati da ću čvrsto rukovoditi njima.

DIREKTOR: Rukovoditi? Ovaj... Šta ste ono rekli, gde ste stekli iskustvo u radu s ljudima?

ŽENA: Na nekoliko, bez lažne skromnosti, vrlo značaj-nih poslova. Poslednje dve godine radila sam u ministarstvu.

DIREKTOR: Ministarstvu?

ŽENA: Da. To nisam napisala u prijavi, ali sam vam zato sad donela preporuku. Od ministra lično.

DIREKTOR (razgleda papir koji mu je dodala): Da, da... Zanimljivo... Ovde piše da ste sami podneli ostavku. Mogu li da znam zašto?

ŽENA: Naravno da možete. Shvatila sam da prave pro-mene počinju odozdo.

DIREKTOR: Iz obdaništa?

ŽENA: Upravo iz obdaništa. U ministarstvu sam nauči-la da su ljudi glavna smetnja svakoj pozitivnoj promeni. Ne nedostatak ideja, ne čak ni nedostatak novca, nego ljudi. Ta neodgovorna i nefunkcionalna gomila ljudi koja čini svaku društvenu strukturu. Da bi se bilo šta promenilo, prvo treba promeniti njih. I to treba početi odozdo, od obdaništa. To će oduzeti vremena, ali će zato dati generacije dobro vaspitanih i dobro organizovanih ljudi, koji će se poput dobro podma-zanih zupčanika uklopiti u savršeno funkcionalnu mašinu, mašinu koju će biti moguće pokrenuti u bilo kom pravcu, s kojom će biti moguće uraditi bilo šta!

72

Pauza. Žena gleda u direktora, očekujući reakciju, a on skreće pogled, uzima njenu preporuku sa stola i razgleda je neko vreme.

DIREKTOR: Da... (Odlaže preporuku na sto.) Ovaj, morate znati da posao vaspitača ne pruža mogućnosti za vaš, ovaj, projekat. Dužnosti vaspitača nisu toliko...

ŽENA: Naravno, potpuno sam svesna toga. Ali, nadam se da ćete mi vi, zbog moje preporuke, dozvoliti da vam pomažem u rukovođenju ovom ustanovom. Naravno, ja ću raditi kao vaspitač, direktan kontakt sa decom mi je vrlo bitan, ali ću u stvari biti neka vrsta vašeg savetnika. Sigurna sam da ćete se vi, kao ozbiljan čovek svestan mog prethod-nog iskustva, složiti sa tim.

DIREKTOR: Ovaj...

ŽENA: Shvatam. Brine vas da će to smanjiti vaš ugled u očima drugih zaposlenih. Ali oni neće ništa znati. Ja ću biti vaš tajni savetnik. Sastajaćemo se jednom sedmično van obdaništa. Možda i češće, jer već vidim da će ovde trebati mnogo toga da se uradi. Na primer, ovaj hodnik ispred tre-ba što pre promeniti.

DIREKTOR: Ne znam na šta mislite.

ŽENA: Na ovaj užasni plavi zid odmah ispred vaših vrata. I one kičaste šarene ribe na njemu. Stvarno strašno. To ostavlja loš utisak na ljude koji čekaju da ih primite. Ali sigurna sam da ste to nasledili od prethodnog direktora.

DIREKTOR: Pretpostavljam da ću vas razočarati, ali nisam.

ŽENA: Pa, zaista ste me malo razočarali. Ako ste već hteli zidove u boji, trebali ste izabrati bledozelenu. Ona smi-ruje, omogućava koncentraciju, ozbiljnost i rad. A ne ovaj

73

užas. Kažete da deci ne treba povlađivati, a uredili ste im zid kao iz jeftinog crtanog filma.

DIREKTOR: Naprotiv, sama deca su ga uredila. Zajed-nički su osmislila kako će izgledati, i zajednički ga oslikala, kao i još nekoliko drugih zidova.

ŽENA: I vi ste ih pustili da rade bez ikakve kontrole, da slikaju šta god žele?

DIREKTOR: Da, zašto da ne?

ŽENA: Zato što ćete ih tako raspustiti, umesto da ih disciplinujete i napravite od njih odgovorne ljude.

DIREKTOR: Da ste videli kako su odgovorno pristupi-li tome, ne biste tako govorili. Dogovarali su se, skicirali, diskutovali, pomagali jedni drugima... Vidite, čini mi se da je ovde došlo do malog nesporazuma. Kad sam rekao da su deca ljudi isto koliko i mi, nisam mislio da su zreli za vojsku, već da ih treba uzeti isto tako ozbiljno kao i vas ili mene. Jer oni su jednako složene ličnosti kao i nas dvoje. Upravo te njihove čudnovate ribe to dokazuju. Vi kažete da je to kič. Ne znam, ja nisam stručnjak za likovnu umetnost, moguće je da su one zaista bezvredne u tom smislu. Ali to ne uma-njuje jednu drugu njihovu vrednost: to bogatstvo oblika i boja. Znate, kad sam došao u obdanište i prvi put video de-čije crteže, odjednom sam shvatio koliko je moj život bez-bojan i prazan. I shvatio sam da nije oduvek bio takav, da sam i ja kao dečak crtao isto tako šarene crteže. Zato sam odlučio da pokušam da sprečim da se ovoj deci desi isto što i meni, da sprečim da njihovi životi kasnije postanu sivi i pusti kao što je postao moj. Da pokušam da im pomognem da u sebi očuvaju sve te boje, svi te oblike koji se nalaze na njihovim radovima. Ohrabrio sam ih da na kraju svakog meseca sami organizuju izložbu novih radova u trpezariji. Svako može da uvrsti svoj ili bilo koji drugi rad. Želim da

74

crtajući, slikajući, birajući i posmatrajući druge radove oču-vaju i razviju dalje taj svoj čudesni svet.

ŽENA: Ali to je potpuno pogrešno. Decu ne smemo ohrabrivati da se skrivaju u svojim fantazijama. Njih treba naučiti da budu racionalni i praktični i tako ih pripremiti za stvarni svet.

DIREKTOR: Slažem se. Treba ih pripremiti za stvarni svet, za ovaj svet koji smo izgradili mi odrasli, ali zašto pri tom uništiti mnogo lepši svet koji ta deca nose u sebi? Vidi-te, ja na neki način želim isto što i vi: da oni sutra promene naš bezbojni, mračni svet u svetliji i lepši. A oni to mogu, oni to već čine. Pogledajte samo kako su promenili hodnik. Za vas je to plavi zid sa kič-ribama, ali za njih je to pećina pod morem. Osim riba tu se nalazi kovčeg sa blagom, polo-vina starog brodskog kormila i još mnogo toga. Jedna de-vojčica je čak donela masku za ronjenje, da bi „mogla da radi pod vodom”, i slikala sa njom na glavi.

ŽENA: I vi mislite da ih tako pošaljete u stvarni svet? Sa maskama za ronjenje na glavi?

DIREKTOR: Vi očigledno ne razumete šta pokuša-vam...

Vrata se otvaraju i ulazi devojka.

DEVOJKA: Izvinite što vas prekidam. Odmah izlazim, samo da pitam...

DIREKTOR: Izvolite.

DEVOJKA: Da li je ono u uglu možda kliker?

DIREKTOR: Jeste.

DEVOJKA: Hvala, samo sam to htela da znam. (Krene da izađe.)

DIREKTOR (krene ka njoj): Nemojte ići. Dobili ste po-sao.

DEVOJKA: Molim?

DIREKTOR: Da, da. Video sam vašu diplomu. Ispu-njavate sve uslove. Primljeni ste.

ŽENA: Ali ja imam dve diplome. I imam preporuku od ministra!

DIREKTOR: Da, ali nemate mašte. A ovo je ipak samo obdanište.

76

GLUPOST SE MORA ISKORENITIili

RAĐANjE NOVOG GOSPODINA KOSTIĆA

„Zbog čega sam ja”, upita gospodin K., „za trenutak postao nacionalista? Zbog toga što sam sreo jednog

nacionalistu. No, zato mora da se iskoreni glupost, jer ona zaglupljuje one koji na nju naiđu.”

Bertold Breht, Priče o gospodinu Kojneru

Lica:

GOPODIN KOSTIĆ

GOSPODIN K.

NOVI GOSPODIN KOSTIĆ

Soba stana u kome živi gospodin Kostić, koji trenutno na televizoru posmatra utakmicu između Srbije i Danske na svetskom prvenstvu za rukometaše u Hrvatskoj. U uglu tele-vizijskog ekrana može se videti da je rezultat nerešen i da je do kraja ostalo samo petnaest sekundi. Gospodin Kostić, koji je verovatno na početku utakmice sedeo na dvosedu koji je okrenut ka televizoru, sada stoji samo metar od ekrana, ner-

77

vozno čupkajući dvomesečnu bradu. Po izgledu brade jasno se vidi da to radi već duže vreme.

Deset sekundi je do kraja i u napadu su danski rukome-taši.

GLAS KOMENTATORA (prati dešavanja na ekranu): Sada se samo treba odbraniti, treba ići na nekoliko brzih faulova, ne treba dozvoliti Dancima da šutiraju, što se upra-vo dešava, ne, ne... I Danci postižu pogodak, tri sekunde pre kraja, i pobeđuju. Vreme je isteklo. Nakon što smo ispustili ubedljivu prednost, sada smo ispustili i bod...

Na ekranu je sada lice jednog danskog rukometaša, koji slavi pobedu urlajući širom otvorenih usta. Gospodin Kostić zamahne pesnicom prema njemu, ali onda shvati da mu ne može ništa osim da ugasi televizor. To i čini, bacivši zatim daljinski na dvosed. Daljinski se odbija od naslona dvoseda i pada na pod pored gospodina Kostića.

GOSPODIN KOSTIĆ (šutnuvši nogom daljinski): Maj-ku vam jebem, da vam jebem dansku!

Ulazi gospodin K. Na glavi ima šarenu pletenu kapu sa kićankom i velike tamne naočari, tako da se vidi samo donja polovina njegovog glatko izbrijanog lica.

GOSPODIN K.: Zašto psuješ majku čitavom jednom na rodu?

GOSPODIN KOSTIĆ: Kom narodu?

GOSPODIN K.: Danskom narodu.

GOSPODIN KOSTIĆ: To narod? Kakav je to narod? Reci mi, molim te, kakav je to narod? Koliko je trebalo Hi-tleru da ih osvoji? Deset sekundi, eto koliko! Ili, izvinjavam se ako sam ih oštetio, možda su izdržali čitavih petnaest se-kundi? I još sad prave dokumentarce, gledao sam pre neki

78

dan, o njihovom pokretu otpora. Ispalili su par metaka kad je već svima bilo jasno da Švabe gube. I hvale se da su se borili tako što su sporije radili u nemačkim fabrikama. Spo-rije radili? Dok smo mi ovde ginuli k’o zečevi, dok su milio-ni Rusa ginuli, oni su sporije pravili šunku za Švabe? Jebem im mater, da im jebem mater! Koliko bi nas manje izginulo da su oni zapucali na vreme! Koliko bi Jevreja manje strada-lo! Ali ne, ne mogu oni da se spuštaju na nivo divljih Slove-na. Ne, oni to rade na civilizovan način. Oni sporije prave šunku. Poserem im se na njihovu civilizaciju! Izgradili su je tako što su jeli živu ribu. Nakrkaju se ribe, stave rogove na glavu i pokolju sve na šta naiđu. A zatim su se obogatili pra-veći šunku i maslac. Kolju krmad i muzu krave. Jebem ti takav narod!

GOSPODIN K.: Odavno nisam čuo nešto odvratnije. I gluplje. Zameraš Dancima što nisu pružili ozbiljniji otpor Hitleru, a tvoje reči su me podsetile upravo na njega.

GOSPODIN KOSTIĆ: Zabole me na šta su te podseti-le. (Pažljivije se zagleda u gospodina K.) Ko si ti uopšte? I kakva ti je to glupa kapa?

GOSPODIN K.: Ko sam ja trenutno nije najbitnija stvar. Mnogo je važnije da nas dvojica raspravimo neke stvari.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne seri! Odgovori mi ko si i kako si ušao kroz zaključana vrata.

GOSPODIN K.: Odgovoriću ti kad ti meni odgovoriš na neka pitanja.

GOSPODIN KOSTIĆ: Kakva pitanja?

GOSPODIN K.: Prvo sam ti već postavio. Zanima me zašto psuješ majku čitavom jednom narodu.

79

GOSPODIN KOSTIĆ: Zašto? Zato što su zaslužili! Jesi gledao utakmicu?

GOSPODIN K.: Nisam.

GOSPODIN KOSTIĆ: Naravno da nisi. Da jesi, znao bi zašto.

GOSPODIN K.: Zato što su pobedili?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne zato što su pobedili! Već zbog načina na koji su pobedili! Pokvarili su celu utakmicu! A kako je počelo! Bili smo potpuno nestali sa rukometne scene, a onda ovakav povratak! Mlada ekipa, bez iskustva na velikim takmičenjima, a sa druge strane aktuelni evrop-ski prvaci. Nisu znali šta ih je snašlo! Izrešetali smo ih kao žensku ekipu. Podsetili sve da smo nekad bili rukometna sila! I onda su počeli. Simulirali su, udarali bez razloga, vr-šili pritisak na sudije, nema šta nisu radili.

GOSPODIN K.: U redu. Ako je zaista tako bilo, prizna-jem da se nisu poneli previše sportski. Ali, donekle je nor-malno da ekipa koja gubi prestane da bira sredstva, u očaj-ničkom pokušaju da se vrati u igru. Hoću da kažem, to nije baš neuobičajeno. I druge ekipe to rade.

GOSPODIN KOSTIĆ: Rade. Ali ne ovako. Kažem ti, ovo je bilo baš prljavo. Ne bi se tako ponašali da su igrali sa Nemačkom, na primer. Bilo je tu nešto, nešto što je jasno izbijalo iz njih, nešto što je oslikavalo njihov odnos prema našoj reprezentaciji. I ne samo prema reprezentaciji, prema čitavom našem narodu. Sportisti i sudije sa zapada se re-dovno s neskrivenim prezirom odnose prema protivnicima iz drugih delova sveta. Nagledaju se filmova u kojima se svako osim stanovnika „stare Evrope” bavi trgovinom ljudi-ma, naslušaju se vesti u kojima svi osim zapadnjaka ugnje-tavaju i ubijaju druge narode, pa ne kriju odvratnost kad igraju s nama. A ako nekim slučajem mi odbijemo da legne-

80

mo i pustimo da nas viša bića pobede, onda odluče da nas bace na kolena nesportskim načinima. Koliko sam samo puta gledao takve utakmice. Mančester protiv Zenita, na primer. Pogrebnjaka su pri svakom skoku udarali laktom u glavu, samo zato što su videli da će izgubiti. A Rusi nisu uzvratili istom merom, iako u njihovim filmovima jedu malu decu za doručak.

GOSPODIN K.: Čudno. Englezi su baš poznati po fer- -pleju.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ma to je bajka koju su oni sami raširili. Kakav njihov fer-plej? Mlada reprezentacija Engle-ske postigla je gol protiv naše dok je naš igrač ležao u šesna-estercu. Nisu ni pomislili da prekinu napad. A i zašto bi? Što bi imali obzira prema Srbima kad su na BBC-ju sto puta slušali o srpskim i samo srpskim zločinima u bivšoj Jugosla-viji. Ko da u tim ratovima niko osim Srba nije imao oružje. Bio je onaj snimak kad Srbi iz neke paravojne jedinice ubi-jaju vezane muslimanske zarobljenike. Sve zapadne stanice su ga prikazivale danima. A ima vrlo sličan snimak, na kome u Sloveniji ubijaju Srbe iz JNA, osamnaestogodišnje mladiće koji drže podignute ruke. Da li je neko u Engleskoj ili Danskoj video taj snimak? Naravno da nije, jer je Slove-nija članica Evropske Unije i NATO-a. Ali zato su svi Engle-zi i svi Danci videli onaj drugi. I zato je za Engleze normal-no da nam daju gol dok je naš igrač povređen. Zato je za Dance normalno da ne biraju sredstva kad gube protiv Srba. Jebem im mater, da im jebem mater!

GOSPODIN K.: Kome?

GOSPODIN KOSTIĆ: I Englezima i Dancima! Pička im materina zapadnjačka!

GOSPODIN K.: Ali zašto celim narodima? Ti sam stal-no napominješ da je ponašanje njihovih sportista posledica

81

negativne propagande njihovih medija. Zato bi trebao da psuješ majku urednicima tih medija ili političarima koji utiču na te urednike, a ne rukometašima koji su zavedeni informacijama koje im ti mediji serviraju.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali oni nisu deca! Zašto niko od njih ne razmisli malo svojom glavom? Lako će videti da ne-što nije u redu. Njihovi političari se ubiše pričajući o terito-rijalnom integritetu Gruzije od kad su Rusi priznali nezavi-snost Abhazije i Južne Osetije, a kad je reč o Kosovu terito-rijalni integritet Srbije niko ne pominje. Albanci na Kosovu imaju pravo da se otcepe, a Srbi u Republici Srpskoj nema-ju. Kad Hrvati proteraju stotine hiljada Srba da bi povratili kontrolu nad onim što smatraju svojom teritorijom, to je legalna vojna akcija i zapadnjaci im čak pruže vojnu po-moć. Kad Srbi urade isto na Kosovu, to je etničko čišćenje i zapadnjaci bombarduju Srbiju. Zar niko od njih ne može da shvati da tu nešto nije u redu?

GOSPODIN K.: Naravno da može. I Harold Pinter i Doris Lesing, dvoje verovatno trenutno najpoznatijih bri-tanskih pisaca, su osudili bombardovanje.

GOSPODIN KOSTIĆ: Da, ali njih dvoje su izuzetni ljudi, nisu prosečni Englezi. Zašto niko od zapadnih sporti-sta ne razmisli o tome? Zašto niko od njih nije protestovao kad su devedesetih našim sportistima zabranili da se takmi-če? Čak i da su verovali da smo samo mi krivi za ratove u Bosni i Hrvatskoj, zar nisu shvatili da to nema nikakve veze sa sportom? Zar nisu shvatili da naši sportisti sigurno nisu nikoga ubili? Ne, oni su jedva dočekali da iskoriste situaciju dok nas nema u košarci, vaterpolu, rukometu... A u fudbalu je baš Danska otišla umesto nas na prvenstvo Evrope, a po-bedili smo ih u grupi. Doduše, kao SFRJ, ali SRJ je bila na-slednica te države. Zašto danski fudbaleri nisu odbili da

82

igraju umesto nas? Zašto niko od njih nije shvatio da to nije pošteno?

GOSPODIN K.: Ali jeste. I to najbolji igrač.

GOSPODIN KOSTIĆ: Misliš na Laudrupa?

GOSPODIN K.: Da. Na Mihaila Laudrupa. On je od-bio da igra.

GOSPODIN KOSTIĆ: Odbio je da igra da bi pružio podršku nama?

GOSPODIN K.: Ne znam da li je baš hteo da nam pru-ži podršku, ali nije hteo da ode na evropsko prvenstvo na takav način. Na način koji nema veze s fudbalom.

GOSPODIN KOSTIĆ: Siguran si u to?

GOSPODIN K.: Jesam, siguran sam.

GOSPODIN KOSTIĆ: Kakav car! Nisam to znao. Sva-ka mu čast! To je ljudina.

GOSPODIN K.: Koliko ja znam, i on je Danac, pripad-nik nacije koja samo kolje krmad.

GOSPODIN KOSTIĆ: Znaš da nisam mislio na njega.

GOSPODIN K.: Jesi. Ja sam ti dva puta pružio priliku da se ogradiš, ali ti si insistirao da psuješ majku svim Dan-cima.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, u pravu si, pogrešio sam. Preterao sam. Svašta sam rekao na račun Danaca. A nisam imao pravo da im bilo šta prigovorim. Nisu oni krivi što smo mi sjeban narod, koji nije u stanju da se izbori za svoje interese. Mi smo stoka, samo seremo a ništa ne radi-mo, a onda druge okrivljujemo za sve. A nismo ništa bolji od bilo koga. Ja napadam Engleze zbog nesportskog gola, a upravo je naša mlada reprezentacija nekoliko godina ranije

83

na isti način pobedila Belorusiju. Doduše, sve je uradio su-dija, naravno zapadnjak. Mi smo tada bili nova mlada de-mokratija, a Belorusi su predstavljali jedan nazadni dikta-torski režim, što u prevodu znači da nisu radili protiv inte-resa srodnog susednog naroda i da nisu puštali zapadne firme da pokupuju sve u njihovoj zemlji. U svakom slučaju, zapadne sudije obično ojade nas, ali tada im je bilo važnije da rasture Beloruse. Mi smo i tada imali dobru mladu eki-pu, ali su oni bili bolji. Tada sam prvi put video Hleba: radio je s loptom šta je hteo. Ipak, sudija je odlučio da mi više zaslužujemo pobedu. A naši, koji su odrasli gledajući kako to isto rade nama, nisu ni pomislili da pokažu solidarnost sa ipak boljim Belorusima. Radovali su se bez imalo dostojan-stva, koristili naklonost sudije za oštriju igru i pobedili. A ja napadam Engleze. Što bi njih bilo briga za nas, kad mi sami nismo u stanju da izgradimo ozbiljnu državu? A oni su svo-ju davno izgradili i još je stalno dodatno učvršćavaju. Do-bro, klali su sa rogovima na glavi, ali...

GOSPODIN K.: Englezi? Ti si se izgleda opet prebacio na Dance.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nisam. Šta su Englezi nego po-tomci Danaca i drugih Skandinavaca, koji su se s rogovima sjurili na Britaniju i osvojili je? Jesu usput klali, ali, jebi ga, bilo je takvo vreme. Pa i danas samo budale misle da nasilje nije najbolji način rešavanja problema. Pusti ti dvadeset prvi vek i Ujedinjene nacije, ako nemaš nuklearne glave si-gurno si najeb’o... Nego, osvojili su Britaniju, a zatim, kao Englezi, i još pola sveta. A što i ne bi, što bi pustili nekog drugog da to uradi? Uveli su parlamentarnu monarhiju sto godina pre francuske revolucije i izbegli slično sranje. Za-tim su pola države pretvorili u pašnjake, pustili ovce na njih, gulili im vunu i razvili tekstilnu industriju. A industri-je ne bi bilo da zemlju nisu išpartali železničkim prugama.

84

A kod nas su godinama u skupštini raspravljali o tome da li je železnica dobra za Srbiju ili ne. Kasnili smo s izgradnjom pruga čak i u odnosu na većinu balkanskih komšija. A En-glezi su svoje, kao hobotnica pipke, pružili po celom svetu i njima dovlačili u Englesku sve što im je trebalo. Prvi su svo-jim radnicima dali osmočasovno radno vreme, a da ih do-datno umire napravili su im najbolja piva na svetu. Radiš pet dana kao stoka, ali onda se napojiš vrhunskim pivom i odeš na utakmicu i osećaš se kao car. A utakmice su poseb-na priča. Mnogo ljudi sere o grubosti i nemaštovitosti en-gleskog fudbala, o tome kako se pravi fudbal igra na sredini terena, to jest u Španiji i Italiji, ali sve je to sranje kad se uporedi sa engleskim navijačima. Oni i najnemaštovitiju utakmicu pretvaraju u vrhunsko uzbuđenje, učestvuju u svakom potezu, isprate ga, podrže ili osude, nagrade ili ismeju. Mora da je uživanje igrati na takvoj utakmici. Kad te ceo stadion nagradi aplauzom zato što si presekao neko ne mnogo značajno dodavanje na sredini, naravno da ćeš juriti k’o lud za svakom loptom. Tako njihovi navijači zaista postaju kod nas toliko spominjani dvanaesti igrač, pomažu svom timu a odmažu protivniku. Ne samo da time podižu kvalitet fudbala u svojoj zemlji, već na taj način obezbeđuju sebi vrhunsku predstavu i vrhunsko uzbuđenje bez obzira na kvalitet igre i konačni rezultat utakmice. Fudbalska pu-blika, to je narod u malom. Ako oni uspevaju da zajednič-kim snagama, organizovano a opet spontano, pomognu i svojoj ekipi i sebi, ako uspevaju da i kroz pobede i poraze ostanu dosledni i verni, onda je jasno da će država čije sta-novništvo oni čine biti uspešna. A kako se tek navija kad igra reprezentacija! Jer odnos prema državnom timu je od-nos prema državi. Danci su protiv Engleske, iako je u pita-nju bila samo prijateljska utakmica, napunili stadion i navi-jali kao da je finale svetskog prvenstva. I naravno da je to imalo efekta: pobedili su četiri prema nula, a Gravesen je

85

odigrao utakmicu života. A kod nas se niko ne pojavi na stadionu ako smo izgubili prethodnu utakmicu. I kad se pojave, ne reaguju dok ne dođe do šanse. A ako naši ne po-stignu pogodak u prvih petnaest minuta, već počinju da im zvižde. A ako kojim slučajem prime više od jednog gola, publika ih gađa kamenjem. I šta možeš da očekuješ od drža-ve koju čine takvi navijači? Naravno da se Srbija raspada i postaje sve manja i manja. Englezi, pribijeni uz Ameriku, svojski joj pomažu u tome, ali što i ne bi? Sledeći američke interese oni i dalje obezbeđuju svojim građanima dobar fudbal i dobro pivo, odeću i obilje hrane. Pribijajući se uz Ameriku, oni omogućavaju svojim građanima da žive bolje nego Amerikanci. Američki političari i vlasnici velikih kompanija možda vladaju svetom, ali u Americi možeš da umreš kao pas ako nemaš pare za lečenje, dok ti u Engleskoj čak i plate put ako ti je bolnica daleko. To je država koja brine o svojim građanima, to je narod koji brine o svojoj državi, a ne kao mi. Mi ne možemo da se složimo ni oko čega, ali apsolutno ni oko čega, i ujedinimo u ostvarenju tog cilja. Ne možemo čak ni da nateramo političare da to urade umesto nas. Ne, oni samo seru i kradu, rasturaju državu i bogate se, a šta mi radimo? Ništa. Niko ne odgovara zbog krađe, niko ne odgovara za rasturanje države, niko ne odgo-vara ni zbog čega. Ja napadam Dance, ali kod njih nije tako. Kod njih je dovoljno da utajiš porez i ima da prdiš u zatvoru makar bio ministar policije. A to nije porez kao ovaj naš. Ne, tamo te puste da se obogatiš, ali ti i odrežu dobru koma-dinu tog bogatstva, da i drugima nešto preostane. A mi smo kao bivša socijalistička zemlja, a nekoliko ljudi poseduje pola države. Bivša socijalistička zemlja, a uskoro nećeš moći da dobiješ sirup protiv kašlja ako nisi bogat, nećeš moći da dobiješ penziju ako sam ne odvojiš pola svake plate. A po-gledaj danske penzije, pogledaj dansko zdravstvo. Pogledaj dansko školstvo, a pogledaj naše. Kod nas se pola direktora

86

osnovnih škola obogati od školskih para. Ja napadam Dan-ce, a nemam prava da se javim. Pa šta ako samo kolju svinje i muzu krave? Vredni ljudi, skoncentrisali su se na ono što imaju i ono što znaju, kao što bi i mi trebalo da uradimo. Umesto da i mi muzemo krave, umesto da izvozimo maline i šljive, mi bi da pravimo robote k’o Japanci. Ceo svet stra-huje da će uskoro nestati hrane i čiste vode, a mi, koji toga imamo više od većine, prodajemo strancima mlekare i fa-brike vode. I kukamo što ih oni jeftino kupuju. Pa što ih ne bi kupili, kad ih debili već prodaju? Ne, nemam ja pravo da išta prigovorim Dancima. Neka su nas pobedili, i treba da nas pobede. Šta i ako su igrali malo grublje, šta ako su malo simulirali? Treba im čestitati što su se borili bez obzira na našu veliku prednost, što se nisu predavali do kraja. Da su naši posle pet minuta gubili sa sedam golova razlike, počeli bi sami da šutiraju na svoj gol. Ili bi se, što je malo bolja varijanta, potukli između sebe. Ja pljujem po Dancima, a oni nisu ništa krivi. Ako u četrdesetom minutu imaš toliku prednost, onda je zadrži do kraja. Igraš polako, skoncentri-sano i pametno i pobedićeš bilo koga. A naši zapeli da i dalje daju golove sa deset metara kao na početku. Kao da niko od njih nikad nije čuo za krilo. Nismo ni zaslužili da pobedimo kad smo stoka. Danci su potpuno zasluženo od-neli pobedu... Potpuno zasluženo.

GOSPODIN K.: Ne verujem da to zaista misliš.

GOSPODIN KOSTIĆ: Zabole me šta ti veruješ. Ušao si kroz zaključana vrata i još me zajebavaš. Kažem ti da su za-služeno dobili i tačka.

GOSPODIN K.: Ali pre dva minuta si tvrdio suprotno.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nema veze. Povlačim sve to i tvrdim da smo zaslužili da izgubimo.

GOSPODIN K.: Ne slažem se s tobom.

87

GOSPODIN KOSTIĆ: Tvoj problem. A sad odjebi tamo odakle si došao. Nema potrebe da te ispraćam. Ionako ti sam ulaziš i izlaziš kad god hoćeš. A sad ti je bolje da ho-ćeš da izađeš. I skini tu glupu kapu. Izgledaš k`o debil.

GOSPODIN K.: Ne idem ja nigde, niti skidam kapu, dok ovo ne raspravimo. Rekao si da su Danci igrali grubo i nesportski. Ako je tako, onda nisu zasluženo pobedili.

GOSPODIN KOSTIĆ: Učinilo mi se. Znaš kako je kad navijaš dok gledaš utakmicu. Često vidiš stvari kojih nema. Koliko sam samo puta na snimku video da uopšte nije bilo kontakta tamo gde sam u direktnom prenosu video čist faul. Tako mi se i sad učinilo da Danci igraju grubo.

GOSPODIN K.: A oni u stvari nisu igrali grubo?

GOSPODIN KOSTIĆ: Nisu. Pa čak i da jesu, kakve to veze ima? Rukomet je muški sport. Treba ljudima odati pri-znanje što su se ponašali tako, a ne kao ove naše devojčice.

GOSPODIN K.: To uopšte nije u redu. I naši su se borili.

GOSPODIN KOSTIĆ: Otkud ti znaš kad nisi gledao utakmicu?

GOSPODIN K.: U stvari, gledao sam. Na neki način.

GOSPODIN KOSTIĆ: Na kakav način? Jesi gledao ili nisi gledao?

GOSPODIN K.: Pa, i jesam i nisam. Komplikovano je. Nisam gledao, ali i jesam gledao, zahvaljujući tome što si ti gledao. Objasniću ti kasnije. Za sada uzmi da sam gledao. I ja tvrdim da su se borili. Pogledaj me u oči i reci da nisu.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, jesu. I naši su se borili. Ali, nisu zaslužili da pobede. Ispustili su ogromnu pred-

88

nost. To što su Danci igrali malo grublje nije nikakvo oprav-danje.

GOSPODIN K.: Ali, ti nisi rekao samo da su igrali gru-bo. Rekao si i da su simulirali.

GOSPODIN KOSTIĆ: I naši su simulirali. Ključni tre-nutak je bio kad je naš igrač, u trenutku kad smo već imali igrača manje, isključen zbog simuliranja. Zahvaljujući tome Danci su konačno uspeli da nas stignu.

GOSPODIN K.: Hoćeš da kažeš da su do tada naši ipak odolevali njihovom pritisku i čuvali prednost?

GOSPODIN KOSTIĆ: Da. Šta god radili, nisu mogli da nam se približe dok nisu imali dva igrača više. A tada nismo imali nikakve šanse protiv tako dobro utrenirane ekipe. S lakoćom su pravili višak i bombardovali našeg gol-mana.

GOSPODIN K.: Znači da su naši ipak znali da čuvaju prednost, a ti si tvrdio suprotno.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, u pravu si, opet sam malo preterao. Sve dok ih je bilo bar šest na terenu nisu dozvoljavali Dancima da se približe. Čak su i nakon izjed-načenja uspeli da ne potonu. Znaš, kad vodiš puno pa te stignu pred kraj utakmice, nije čudno ako ekipa padne psi-hički. A oni su ipak uspeli da utakmicu održe neizvesnom do kraja. Do samog kraja. Danci su pobedili u poslednjim sekundama. Istina je da naši posle prvog izjednačenja više nisu igrali dobro kao pre toga. Pokušavali su na silu da daju golove iz daljine, nisu gradili akcije, slabo su koristili krila. Ali to je njihovo prvo svetsko prvenstvo, prvo veliko takmi-čenje uopšte. Nije ni čudo da su malo poklekli. A što se tiče krilnih igrača, jedan od njih se povredio na samom početku utakmice, pa je na njegovom mestu morao da igra bek.

89

GOSPODIN K.: Ako je tako, onda ipak nisu zaslužili da izgube?

GOSPODIN KOSTIĆ: Nisu. Već sam priznao da sam preterao. Ali su izgubili. Danci su bili odlučniji, svežiji, kon-centrisaniji i zaslužili su da pobede.

GOSPODIN K.: Ali ne bi pobedili da nama u jednom trenutku nisu isključena oba igrača?

GOSPODIN KOSTIĆ: Verovatno ne bi. Ali to je ruko-met. Naši nisu smeli da dozvole isključenje sa igračem ma-nje. Igrač je simulirao, isključen je i gotovo.

GOSPODIN K.: Ali danski igrač, koji je simulirao na potpuno isti način, nije isključen. Baš tu negde, minut pre ili posle.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ti si stvarno gledao utakmicu... Da, nije. A bilo je potpuno isto.

GOSPODIN K.: Znači da su Danci ipak nepošteno došli do dva igrača više, a samim tim i do mogućnosti da stignu našu prednost i na kraju pobede?

GOSPODIN KOSTIĆ: Da, ali to nije njihova krivica. Oni su samo iskoristili priliku koja im se ukazala. Znam da sam krivio naše mlade fudbalere što su iskoristili naklonost sudije protiv Belorusije, ali drugačije je to na terenu. Ti ve-rovatno i ne primetiš kad sudija greši u tvoju korist. Vero-vatno ni Danci nisu imali taj osećaj, samo su igrali što su bolje mogli.

GOSPODIN K.: Da, ali sudije nisu smele imati toliko različite kriterijume. Zahvaljujući njima je odlučena uta-kmica.

GOSPODIN KOSTIĆ: Verovatno.

90

GOSPODIN K.: Ali nisam čuo da si sudijama psovao majku. A kamoli čitavom njihovom narodu.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, verovatno to nisu na-merno uradili.

GOSPODIN K.: Možda i jesu.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nisu. Siguran sam.

GOSPODIN K.: Odakle su sudije?

GOSPODIN KOSTIĆ promrmlja nešto nerazumljivo.

GOSPODIN K.: Odakle?

GOSPODIN KOSTIĆ (jasnije): Iz Belorusije.

GOSPODIN K.: A, o tome se radi. Zato nisam čuo psovke na njihov račun. Zato nije bilo psovanja majke čita-vom narodu. Jer, ovoga puta nije bio u pitanju zapadni, ger-manski narod. Ne, sada se radi o bratskom, slovenskom narodu, narodu koji je takođe ginuo suprotstavljajući se Hi-tleru, narodu koji takođe ima socijalističku prošlost, naro-du koji je takođe ocrnjen u zapadnim medijima. Zato nema psovki na njihov račun. Oni mogu da nas oštete, ali ti ćeš im oprostiti iz političkih razloga, a to je upravo ono što preba-cuješ zapadnim sportistima i sudijama. Žestiš se zbog nji-hovog odnosa prema sportistima koji dolaze iz zemalja koje njihovi političari predstavljaju kao neprijateljske, a ti činiš potpuno isto. I tvoj odnos prema sportistima i sudijama za-visi od toga da li zemlju iz koje dolaze smatraš prijateljskom ili ne.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nisi u pravu. Razlog zbog koga nisam psovao majku Belorusima leži u činjenici da je takva odluka njihovih sudija izuzetak, a ne pravilo. Potpuno sam siguran da nas nisu namerno oštetili. A i ako jesu, ne bi me čudilo da su gledali utakmicu o kojoj sam ti pričao, kad je

91

naša mlada reprezentacija nezasluženo pobedila njihovu, pa nisu odoleli iskušenju da se osvete. U stvari, najverovat-nije je da su oni pripadnici prozapadne beloruske manjine, i da u tome leži razlog njihove odluke da nas oštete. To objašnjava i činjenicu da su se uopšte pojavili kao sudije na velikom takmičenju. Jer sportske organizacije i nisu ništa drugo nego politička tela, kojima rukovode zapadnjaci. Predsednik svetske fudbalske organizacije je Švajcarac, a iako prave odličan sir, ne može se baš reći da su Švajcarci fudbalska sila. I on će izabrati sudije koje njemu odgovara-ju, sudije koje neće dopustiti da iranska, ruska ili kineska ekipa pobedi ekipu sa zapada. Jer sport je značajno sredstvo političke propagande, uspeh sportista nekad može značiti više od dobijene bitke u pravom ratu. Zato naših sudija nig-de neme, a nemoguće je da su toliko lošije od drugih. Nema ih zato što nema naših ljudi u tim organizacijama. U vater-polo organizaciji nema nikog od naših, a što se vaterpola tiče, mi smo ono što su u fudbalu, ako ne baš Brazilci, onda sigurno Italijani. Zato sam potpuno siguran da su ove belo-ruske sudije sigurno predstavnici malobrojne Lukašenkove opozicije, koja bi da NATO, umesto u Poljskoj, postavi ra-kete u Belorusiji. Sigurno je to u pitanju, jer drugačije ne bi mogli primirisati na svetsko prvenstvo. Zato i nema razloga da psujem majku njihovom narodu, jer oni ne predstavljaju beloruski narod. Oni su samo dva pojedinca, koji predstav-ljaju samo sebe i nikog drugog.

GOSPODIN K.: Bravo. Slažem se. Pojedinci koji pred-stavljaju samo sebe i koji su jedini odgovorni za svoje po-stupke. Ali onda isto pravilo mora da važi i za sudije iz za-padnih zemalja.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne, za njih ne može da važi isto pravilo. Jer oni osim sebe predstavljaju i svoje zemlje. Kod

92

njih nema izuzetaka, oni se svi ponašaju isto i donose odlu-ke u korist sportista koji dolaze iz zemalja članica NATO-a.

GOSPODIN K.: A šta je sa Merkom? On je Nemac, ali ne samo da nas nije oštetio protiv Portugala, već se lično pobrinuo da ne budemo oštećeni. Svirao je kraj minut rani-je nego što je trebalo, zato što nam Portugalci nisu vratili loptu koju smo izbacili zbog povređenog igrača. Nije želeo da dozvoli da eventualno postignu pogodak i pobede posle takvog nesportskog čina. U stvari, on je tada čak i oštetio Portugalce, priznavši Ivanovićev gol iz očiglednog ofsajda. A Portugal je, koliko ja znam, članica NATO-a. Nemoguće da nisi gledao tu utakmicu.

GOSPODIN KOSTIĆ: Naravno da sam gledao. Ali to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Da li zbog jednog Nemca koji nije neprijateljski nastrojen prema nama mo-ram da volim sve Nemce?

GOSPODIN K.: Naravno da ne. Ali, da li zbog jed-nog neprijateljski nastrojenog Nemca treba da mrziš sve Nemce?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne. Ali nije u pitanju jedan Ne-mac. Većina Nemaca je neprijateljski nastrojena prema nama.

GOSPODIN K.: Dobro, čak i da je to tačno, da li zbog većine Nemaca treba da mrziš Markusa Merka? Da li zbog većine Danaca, čak i da su u pitanju svi Danci osim Laudru-pa, treba da mrziš Laudrupa?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne, ali ja sam se već ogradio od psovki na račun svih Danaca.

GOSPODIN K.: Jesi, ali si odmah otišao u drugu kraj-nost i nacrnio sve Srbe, a onda ponovo udario po čitavom, ili bar po većini jednog naroda, nemačkog. Stalno preteru-

93

ješ, prelaziš iz krajnosti u krajnost, pljuješ čas po svom čas po tuđem narodu, a jedan narod, bilo koji narod, nikada nije kriv za dela svojih pojedinačnih pripadnika. Može se govoriti o krivici političkog vrha, ali i to je krivica pojedina-ca, koji, kao što si rekao, predstavljaju samo sebe i nikog drugog. Da li se slažeš sa mnom?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne. Jer te političare su izabrali njihovi građani, koji se očigledno slažu sa njihovim potezi-ma. Da se ne slažu, smenili bi ih.

GOSPODIN K.: Hoćeš da kažeš da su i oni odgovorni za njihove postupke.

GOSPODIN KOSTIĆ: Upravo tako.

GOSPODIN K.: Ali u tom slučaju su i Srbi odgovorni za poteze svojih političara tokom ratnih dešavanja. Nekima od njih se trenutno sudi za ratne zločine.

GOSPODIN KOSTIĆ: Da, ali sud u Hagu nije nikakvo merilo. To je političko telo, isto kao i FIFA, kojim upravljaju političari sa zapada. Tamo ima više Srba nego pripadnika drugih naroda iz bivše Jugoslavije i Srbi dobijaju mnogo veće kazne od ostalih. Zločince drugih nacionalnosti čak i puštaju na slobodu. Tako da to što se nekom tamo sudi ne znači da je zaista odgovoran.

GOSPODIN K.: Dobro, ali neki od njih su sigurno za-ista odgovorni za ratne zločine. Ratnih zločina je bilo, to je činjenica. Da li se slažeš da takvi ljudi treba da odgovaraju?

GOSPODIN KOSTIĆ: Slažem se, ali ne na takav način. To je trebalo da mi sami uradimo. Na primer, Muslimani naprave spisak od dvadeset ljudi koje smatraju najodgovor-nijim za zločine vršene nad njima, a mi spisak od dvadeset Muslimana za koje smatramo da su činili zločine nad Srbi-ma. Lepo ih razmenimo i pobijemo govna. To možda ne bi

94

bilo popularno ni kod njih ni kod nas, ali bi dugoročno si-gurno dovelo do kakvog-takvog pomirenja. A ovako se samo onemogućava bilo kakvo stvarno ponovno približa-vanje. Namerno nas održavaju posvađane i tako oslabljene, jer smo dokazali da smo jedino zajedno jaki, da jedino za-jedno možemo da napravimo državu koja može da se bar delimično odupre uticajima velikih sila.

GOSPODIN K.: Ima smisla to što pričaš, ali da se vra-timo tamo gde smo stali. Slažeš li da se da postoje srpski političari koji su odgovorni za zločine?

GOSPODIN KOSTIĆ: Slažem se. Ali postoje i hrvatski i albanski i muslimanski.

GOSPODIN K.: U redu. Uglavnom, postoje i srpski?

GOSPODIN KOSTIĆ: Postoje.

GOSPODIN K.: Ako je tako, i ako su građani zapadnih zemalja odgovorni zato što su izabrali i podržali političare koji su, na primer, bombardovali Beograd, onda su odgo-vorni i Srbi koji su izabrali i koji nisu smenili političare od-govorne za bombardovanje Sarajeva.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nije to isto.

GOSPODIN K.: Kako sad nije isto? Ti si sam rekao...

GOSPODIN KOSTIĆ: Ej, počeo si da me smaraš sa tim sranjima.

GOSPODIN K.: Kakvim sranjima?

GOSPODIN KOSTIĆ: Tim, u stilu Platonovih dijalo-ga. Ti bi da ti odgovaram kao oni tupsoni Sokratu: „Istinu govoriš, Sokrate”, ili: „Imaš pravo, Sokrate”. E pa neće moći. Jebali te stari Grci. Gde god da kreneš svi ti guraju njih pod nos, a niko nema pojma ko je Lao Ce. Ali Lao Ce je mongo-loidni primitivac, a ovo su osnivači zapadne civilizacije.

95

Nije ni čudo da je zapad ovako sjeban, kad su im osnivači takvi. Tipovi ogrnuti čaršafima koji piju razblaženo vino i seru. Odvratno.

Pauza. Gospodin K. prvi put deluje ljutito. Bez reči po-smatra gospodina Kostića dok ovaj ne obori pogled.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, u pravu si... (Podruglji-vo, ali ne previše): Sokrate.

GOSPODIN K.: Zovi me kako god hoćeš, ali nemoj više da me vređaš samo zato što ne želiš da priznaš da sam u pravu. Za tvoju informaciju, znam ja vrlo dobro ko je Lao Ce, očigledno mnogo bolje od tebe. Jer Lao Ce nikad ne bi izgovorio neke od reči koje si ti danas rekao.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, dobro. Izvinjavam se, preterao sam. Ali priznati da si ti u pravu značilo bi da smo svi mi krivi, da smo svi odgovorni za zla koje čine političari. Čak i mi koji nikada nismo glasali, jer smo možda time omogućili tesnu pobedu određenom političaru. A to je uža-savajuća pomisao, zar ne? Da svi imamo krv na rukama?

GOSPODIN K.: Jeste, zaista je užasavajuća. I zaista je tačna, ali ne potpuno. Mi smo svi zaista krivi, ali samo zato što dopuštamo da nas političari iskoriste da dođu na vlast i čine to što čine. Ti psuješ stare Grke, a oni su prvi uočili da je jedna od slabosti demokratije mogućnost zavođenja masa. Političari pridobijaju naklonost naroda i koriste je da bi došli na vlast i ostvarili lične ciljeve. Naravno, postoje ra-zličiti političari, ali bez obzira koliko pošteni bili, bez obzira koliko iskreno želeli da rade u interesu svih svojih stanovni-ka, bez obzira koliko zaista i uspeli u tome, uvek će se u njihove redove ubaciti ljudi koji će raditi samo u svom lič-nom interesu. Uvek će se oko vrha vlasti rojiti ljudi koji žele priliku da se obogate ili ljudi koji su se već obogatili i koji žele da to bogatstvo zadrže. Jer, jednako kao i političari, a

96

možda i više nego političari, državama vladaju ljudi koji imaju ogroman novac. Jedni imaju političku moć, odnosno silu, a drugi imaju ekonomski moć, to jest novac. Oni me-đusobno razmenjuju te dve moći i zajedno vladaju drugim ljudima. Jedni nam prodaju svoju priču a drugi svoju robu, a mi nasedamo na šarenu ambalažu i kupujemo i jedno i drugo. Poverovavši u obećanja političara dajemo im politič-ku moć koji oni koriste upravo protiv nas samih, a kupujući nepotrebne stvari bogataše činimo još bogatijim i još moć-nijim. U naše ime oni šire mržnju i pokreću ratove, pomoću kojih samo jačaju svoju moć i povećavaju svoje bogatstvo. Zato je čak i najobičnije glasanje ne samo saučesništvo u zločinima političara i bogataša već i glupost, jer tako samo pomažemo drugima da nas iskorišćavaju, ako već sami ne iskorišćavamo druge. Zato trebamo okrenuti glavu i zatvo-riti oči čim vidimo nekog političara.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali ne spadaju svi političari u takve. Postoje i oni koji su uspeli i da se odupru novcu bo-gataša i da spreče da se ovi bogate na račun drugih.

GOSPODIN K.: Da, ali ako se sami nisu obogatili na račun drugih, bogatašima su se mogli odupreti samo onim što ovi drugi nemaju: silom na koju imaju monopol. A bati-njanje, bez obzira koliko plemenite bile namere batinaša, batinjanje je uvek batinjanje. Moguće je da neki batinaši za-ista štite većinu stanovništva od pohlepne manjine, ali bez obzira koliko malobrojna i koliko zaista opasna po druge bila ta manjina, njoj će ipak biti polomljene noge. Moguće je da neki batinaši misle da je to ispravno i mirno spavaju posle lomljenja nogu, ali ja ne bih mogao da spavam, a uve-ren sam ni ti, koji ne jedeš meso da ne bi ubijali životinje zbog tebe. Jer, kad sistematski lomiš noge, čak i noge koje su to zaslužile, uvek ćeš usput polomiti i nekoliko nedužnih prstiju, uvek će biti nevine krvi na tvojim rukama. A da ne

97

spominjem da vladavina batinom takođe podrazumeva glupost nas ostalih koji je podržavamo. Jer mi prepuštamo jednom čoveku ili grupi ljudi da odlučuju koga i koliko tre-ba tući, da odlučuju šta je dobro a šta ne za nas ostale.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali većina ljudi očigledno nije dorasla tome da sama misli i sama odlučuje o svojoj sudbi-ni. Sam si rekao da političari i inače iskorišćavaju većinu ljudi, čak i kad im ne lome noge. Po tebi, u svakom slučaju ili iskorišćavamo i povređujemo druge, ili ispadamo glupi.

GOSPODIN K.: Upravo tako, glupi. Jer samo verova-nje u državu kao potrebnu, kao korisnu instituciju je glu-post. Države sa milionima stanovnika su neodgovarajuće, neprirodne ljudske tvorevine. Pogledaj grupe u kojima žive drugi sisari, pogledaj podatke o starim indijanskim ili afrič-kim plemenima. Tu je već sto jedinki previše. Ovakve mno-gobrojne zajednice, poput današnjih država, su insektoidne tvorevine, ali za razliku od mravinjaka, gde se sve odvija upravo onako kako treba da se odvija, one ne funkcionišu onako kako bi trebalo. Na papiru one bi trebalo da nam po-mognu da lakše opstanemo, da se zajednički izborimo sa onim što ne bi mogli sami, da svi ulažemo isto i svi dobije-mo jednako. Ali to nije tako. Takva država, idealna poput mravinjaka, nikad nije postojala i nikad neće postojati. U stvarnosti, ljudske države su sredstvo pomoću kojeg grupa pojedinaca iskorišćava ostatak stanovništva.

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, ali postoje države koje, ako već nisu idealne, onda su verovatno otišle najdalje što se moglo otići u tom pravcu. Pominjao sam Dansku. Sigurno da ogromna većina Danaca ima koristi od svoje države.

GOSPODIN K.: Čak i da svi imaju koristi, to je uvek na račun nekog drugog. Ako manjina ne iskorišćava veći-nu, onda većina iskorišćava građane neke druge države. To isto imaš kod starih Grka, zamerke demokratskoj Atini

98

zbog njenog nedemokratskog ponašanja prema drugim polisima. Ti si pomenuo Dansku kao socijalno odgovornu državu, ali si je takođe pomenuo zbog političke propagan-de. Da bi očuvali tu državu u kojoj skoro svi imaju koristi, njihovi političari moraju da se dodvoravaju političarima najvećih svetskih sila i da na svojoj televiziji puste snimak na kojem Srbi ubijaju zarobljene Muslimane, ali ne i onaj na kojem Slovenci ubijaju zarobljene Srbe. Oni moraju da objave karikature proroka Muhameda i tako izazovu gnev u islamskom svetu. Zato Danska država nije bolja od dru-gih. I njeni političari šire mržnju, kao što su je širili politi-čari svih nacionalnosti u bivšoj Jugoslaviji, kao što je šire američki političari. Zato treba mrzeti političare svih naro-da, a ne nasesti na njihovu igru i mrzeti kompletan narod ili više naroda.

GOSPODIN KOSTIĆ: Slažem se. Sve sam ja to i sam oduvek znao. Čak i dok sam govorio one užasne stvari o Dancima, znao sam da je to glupost.

GOSPODIN K.: Zašto si ih onda govorio?

GOSPODIN KOSTIĆ: Zato što mi se činilo da je još veća glupost ne odgovoriti istom merom. Kako da se čovek pridržava pravila da su pojedinci, a ne narodi, odgovorni za svoja dela i nedela, kako da se pridržava toga kad su u pita-nju zapadni narodi kad se na zapadu ne pridržavaju toga kad je u pitanju narod kome pripada taj čovek? Na vestima zapadnih televizija, u udžbenicima zapadnih škola, u filmo-vima snimljenim na zapadu, stalno su Srbi zločinci, stalno su Srbi odgovorni za svaki sukob u bivšoj Jugoslaviji. Pa svako ko ima malo mozga zna da je nemoguće da je sve to tačno. Ali čak i da oni zaista misle da je tako, zašto oni ne podvuku da su u pitanju pojedinci. Ne, oni rade upravo su-protno, oni uvek govore o čitavom narodu: „Srbi ovo, Srbi ono...” Stalno isto: „Srbi, Srbi, Srbi!” Kako čovek da ostane

99

imun na sve to i da ne počne da govori isto o zapadnjacima, pa čak i ako zna da je to glupost?

GOSPODIN K.: Hoćeš da kažeš da se pridržavaš pravi-la o individualnoj odgovornosti kad nisu u pitanju zapad-njaci?

GOSPODIN KOSTIĆ: Naravno. Nikada ništa loše ni-sam rekao o severnokorejskom, libijskom ili venecuelan-skom narodu.

GOSPODIN K.: Da, ali nikada nisi ni osudio nijednog pojedinca koji pripada tim narodima. Beloruskim sudijama nisi nimalo zamerio što su oštetili našu ekipu. Samo zato što se zapadni političari i mediji prema njima odnose slično kao prema nama. Kao što okrivljuješ čitave zapadne narode za dela pojedinaca koji pripadaju tim narodima, tako i bra-niš sve pojedince onih naroda čiji se političari suprotstavlja-ju zapadnim. A to je potpuno ista stvar.

GOSPODIN KOSTIĆ: Verovatno. Ali na obe stvari me je naterala prljava zapadnjačka propaganda.

GOSPODIN K.: Drugim rečima, tvoj nacionalizam je reakcija na njihov nacionalizam?

GOSPODIN KOSTIĆ: Tačno. Na njihov NATO-izam.

GOSPODIN K.: Dobro. Znači, ti si postao nacionalista zato što si sreo jednog NATO-istu?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne jednog, nego mnogo njih. Postao sam nacionalista zato što ih stalno srećem.

GOSPODIN K.: U redu. (Vadi tanku knjigu iz džepa i lista je dok ne nađe odgovarajuću stranu. Zatim pruža knjigu gospodinu Kostiću.) Pročitaj ovo.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne mogu sad da čitam.

GOSPODIN K.: Molim te. Samo pola strane.

100

GOSPODIN KOSTIĆ: Dobro, daj. (Uzima knjigu i čita neko vreme. Kad pročita, zatvara knjigu i posmatra korice.)

GOSPODIN K.: Je l’ ti se sviđa?

GOSPODIN KOSTIĆ (još uvek gleda u knjigu): Aha. Odlično je... Čoveče, od kad nisam pročitao nešto ovako dobro... Godinama ništa ne čitam. Osim dnevne, sedmične i mesečne štampe. To gutam. Nekad sam svaka tri dana išao u biblioteku, a sad svako jutro trčim do trafike.

GOSPODIN K.: Promenio si se.

GOSPODIN KOSTIĆ (podiže pogled sa knjige): Da, baš sam se promenio... Ne samo što se tiče čitanja, i u drugim stvarima. Osim odlaska po novine, praktično da ne izlazim iz kuće. A nekad sam non-stop jurio gradom, znao sam sva-ku uličicu u svakom delu grada. A onda sam se zatvorio u ove zidove i odvojio od ljudi. Skoro da ne pričam ni sa kim osim sa roditeljima. Ne pričam sa drugim ljudima, ne pi-šem, ne čitam, ne slušam muziku, gledam TV po ceo dan. Ništa ne radim, nisam završio fakultet, nisam našao posao. Imam dvadeset pet godina, a roditelji me izdržavaju, hrane, oblače. Čak mi kupuju i cigarete i pivo. Stalno im se motam oko nogu, kao da imam pet a ne dvadeset pet godina... Uh, čoveče, što sam sjebao sam sebe.

GOSPODIN K.: Ali zašto?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne znam... Nikako ne mogu da se trgnem, da učinim nešto, bilo šta. Više ni ne pokušavam, ali ranije sam često odlučivao da tog ili sledećeg dana odem do biblioteke, ili da otpešačim par sati, ili da napišem nešto. Čvrsto bih odlučio a ne bih uradio ništa. Jednostavno ne-mam snage, kao da sam bolestan. Kao da je u mojoj krvi neki otrov, nedovoljno jak da me ubije, ali dovoljno jak da me onesposobi.

101

GOSPODIN K.: To si dobro rekao. Tvojim venama za-ista teče otrov. Otrov koji svakodnevno unosiš putem štam-pe i televizora. Otrov zvani politika.

GOSPODIN KOSTIĆ: Misliš da trebam prestati da gledam TV? I da čitam novine?

GOSPODIN K.: Ne moraš potpuno prestati. Otrov u minimalnim količinama može biti koristan, kao što virus u vakcini jača otpornost organizma. Umesto da se i dalje stal-no, kroz vesti i novine, srećeš s nacionalistima i tako im po-staneš još više sličan, ti proredi susrete sa njima. Pametnom čoveku ne treba puno da shvati šta se dešava. Dovoljno je da svaki dan odgledaš jedne petominutne vesti, a jednom sed-mično možeš uzeti neke bolje novine ili nedeljnik. Najbolje je da menjaš i novine i stanice na kojima gledaš vesti, i da tako stvari osmotriš iz više uglova.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali zašto ne bih potpuno pre-stao da srećem nacionaliste?

GOSPODIN K.: Zato što bi u tom slučaju zaboravio da postoje. Ovako će te povremeni kratki susreti sa njima samo podsetiti na njihovu glupost, a neće biti dovoljno jaki da zaglupe i tebe, kao što virus u vakcini nije dovoljno sna-žan da pobedi zdrav organizam. Naravno, pod uslovom da i tvoj organizam ozdravi od sadašnje zaglupljenosti.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ozdraviće. Ozdravljenje je već počelo. Ali, ja i dalje mislim da bih, baš u interesu tog ozdravljenja, trebao potpuno prestati da pratim politička dešavanja.

GOSPODIN K.: Već sam primetio tvoju sklonost ka preterivanju. Nisi takav bio pre. Ne treba potpuno zatvoriti oči pred politikom. Treba biti najosnovnije informisan, tre-ba znati šta rade političari, da bi čovek mogao da izbegne katastrofe koje politika prouzrokuje. Umesto da dozvoliš da

102

te političari zavedu i iskoriste, posmatraj ih kao naučnik, otkrij zakone u njihovim aktivnostima i nauči da prepoznaš njihove laži, nauči kako da izbegneš posledice njihovog zgr-tanja moći i novca.

GOSPODIN KOSTIĆ: Koje posledice?

GOSPODIN K.: Na primer, rat. Kad vidiš da se politi-čari, bilo strani bilo domaći, spremaju da organizuju jedan zgodan ratić, svejedno da li sa drugom državom ili građan-ski rat unutar države, ratić koji će im obezbediti još više novca i još više moći, kad primetiš te pripreme, ti lepo upo-zori što više ljudi i zbriši sa porodicom na sigurnije mesto.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali, ako već naučim da prime-tim znakove koji ukazuju na to da se sprema rat, ako budem u stanju da razumem kako i zašto političari izazivaju ratove, zar ne bi bilo bolje da, umesto da bežim, pokušam da to sprečim? Naravno, sa grupom istomišljenika.

GOSPODIN K.: Na koji način?

GOSPODIN KOSTIĆ: Tako što ćemo pokušati da do-đemo na vlast i sprečimo rat. Zašto ne bi to uradili ako bi imali šansu, zašto bi prepustili vlast onima koji žele rat?

GOSPODIN K.: Sad se vraćamo na priču o ljudima koji s poštenim namerama dođu na vlast. Upašćete u inter-nacionalnu mafiju, u mrežu moćnika i bogataša, političara i kriminalaca, koji prave ratove širom sveta, udružuju se i su-kobljavaju, sve zbog sopstvenih interesa, sve zbog moći i novca. Kako će im se tvoja grupa istomišljenika odupreti? Ako oni žele rat, oni će ga i imati. Potkupiće vas, pobiće vas, ili će vam koju godinu kasnije napraviti još strašniji rat. Pa čak i da uspete da izbegnete sve to, otkud znaš da se njihov bes neće sručiti na neku sličnu zemlju, da oni neće želeti da tamo nadoknade izneverena očekivanja u vašoj zemlji? Ot-kud znaš da sami nećete pokrenuti neki drugi rat, jer možda

103

nećete imati drugi način da pobedite one koji žele rat osim silom? Jer, ti možeš spolja posmatrati politička dešavanja i naučiti da ih predvidiš iz prethodnog iskustva. Ali spolja se ne vidi ono što je unutar politike, ono sa čim se sudariš kad uđeš u politiku. To je mreža mračnih i mutnih odnosa, koje je, ako i sam nisi mutan i mračan tip, nemoguće kontrolisa-ti. Ko može znati kakve će posledice neki politički potez imati? Evo, uzmi kao primer Gandija. Slažem se da je u pi-tanju veliki čovek, jedan od retkih državnika u istoriji koji zaslužuju poštovanje. Doneo je nezavisnost svojoj zemlji, bez nasilja ali dostojanstveno, ali joj je na neki način takođe doneo građanski rat, cepanje te iste zemlje i dugoročno ne-prijateljstvo i nestabilnost.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nije Gandi kriv za to. To su upravo dela njegovih protivnika.

GOSPODIN K.: Tačno. Ali dela koja je on izazvao svo-jim delima. Stao je na žulj kolonijalnim gospodarima, stao je na žulj lokalnim političarima željnim vlasti i moći, stao je na žulj verskim vođama koje nisu želele suživot različitih religija, jer bi time izgubili svoj uticaj. Grozno je to reći, ali, ko zna, možda bi manje Indijaca i Pakistanaca poginulo da nije bilo Gandija. Bez obzira na njegovu nesumnjivu veliči-nu, bez obzira na njegove nesumnjivo plemenite namere, ko može znati šta će se desiti kad staneš na čelo miliona ljudi i pokušaš da ih povedeš negde? Svaki potez prilikom rukovanja tolikom masom ljudi izaziva potpuno nepred-vidljive posledice. A ko je uopšte dostojan da odlučuje u ime toliko ljudi? Ja lično često jedva sopstveni život dovo-dim u kakav-takav red, a siguran sam da je isto sa većinom ljudi. A svaki drugi čovek bi da bude predsednik države. Glupost. To je tolika glupost da je Hu Ju, Lao Ceov sledbe-nik, kad su mu ponudili da postane vladar Kine, oprao uši i pobegao u planinu.

104

GOSPODIN KOSTIĆ: Znači da je bežanje jedino što možemo učiniti, da ne postoji način da sprečimo rat?

GOSPODIN K.: Postoji. Dugoročno, ratove, kao i naci-onalizam, možemo izbeći samo ako iskorenimo glupost. Našu glupost, zahvaljujući kojoj dozvoljavamo političkim i verskim vođama da nas gurnu u ratove, i glupost vođa, koji ili misle da imaju pravo da odlučuju o sudbinama miliona ljudi ili samo žele moć i bogatstvo. Jer, kad shvatimo da smo svi isti, bez obzira na jezik, veru ili boju kože, nećemo dopu-stiti političarima da nas zakrve jedne s drugima. Kad shva-timo da niko nema pravo da odlučuje u ime drugih ljudi, kad shvatimo da smo svi divni i moćni i kad nemamo voj-sku ili banku na raspolaganju, nećemo želeti da postanemo političari. Kad shvatimo da su države glupe, nepotrebne i nefunkcionalne organizacije, kad shvatimo da su materijal-ne stvari i moderni život izvor gluposti i patnje, spontano ćemo organizovati male seoske zajednice. To je Gandi po-kušao, da ličnim primerom pokaže ideal življenja jedno-stavnim, seoskim životom. To je ono o čemu govori gospo-din K., kada kaže da mu je svejedno u kojoj zemlji živi, jer „gladovati može svuda”. Naravno, niko ne treba zaista da gladuje, ali niko ne treba ni da se prejeda. A hrane još uvek ima dovoljno svi na planeti održavamo naš život. Bitno je da podmirimo osnovne potrebe, da se zaštitimo od gladi, hladnoće i bolesti, a ostatak energije treba trošiti na zaštitu od gluposti. Prosečan Danac ima mnogo više novca, mno-go više hrane, mnogo veći stan od prosečnog Srbina, ali da li je veći procenat Danaca spokojniji i srećniji od istog pro-centa u Srbiji? Čisto sumnjam. Siguran sam da su ti procen-ti slični, jer je sličan i procenat gluposti. Zato, osim što treba iskoreniti glad, beskućništvo i bolesti, isto tako je neophod-no iskoreniti i glupost. Da li se slažeš sa mnom?

105

GOSPODIN KOSTIĆ: Slažem se. Ali, šta ja konkretno mogu da uradim po tom pitanju?

GOSPODIN K.: Počni od iskorenjivanja sopstvene glu-posti. Umesto da ujutru pokupuješ sve novine na trafici, otiđi u biblioteku. Čitaj Lao Cea, ali čitaj i Platonove dijaloge. Ne moraš ih voleti, ali ih pročitaj. Čitaj i obrazuj se kad već imaš priliku, kad već spadaš u povlašćeni deo svetskog stanovniš-tva, deo koji zna da čita i koji ima vremena da čita. Iskorenjuj svoju glupost, a istovremeno širi dalje poruku gospodina K. Izađi iz kuće i razgovaraj sa drugim ljudima, daj im da proči-taju Brehtovu priču, ili sam napiši nešto slično.

GOSPODIN KOSTIĆ: Hoću. Dugo nisam ništa napi-sao. Napisaću dijalog o našem razgovoru. Tako ću širiti da-lje misli gospodina K, a daću i konkretan primer. Šta misliš o tome?

GOSPODIN K.: Mislim da je to odlična ideja. Na po-četku možeš da citiraš najvažnije rečenice iz Brehtove priče. Tako ćeš zaineteresovati druge da pročitaju celu priču, a istovremeno ćeš opisati i sopstveni susret sa glupošću, sop-stveno zaglupljivanje i odglupljivanje.

GOSPODIN KOSTIĆ: Tako je. Jednostavno ću po-noviti naš razgovor na papiru. Znaš šta, tvoje reči bi mo-gao da izgovara baš gospodin K. Ti si od početka zastu-pao njegove stavove. Da, to bi baš bilo dobro: gospodin Kostić i gospodin K. Naravno, ako se ti slažeš da se tvoje ime izostavi. Čekaj malo... Pa ti mi još nisi rekao ko si ti u stvari. I kako si ušao.

GOSPODIN K. skida kapu i sunčane naočare i gospodin Kostić shvata da posmatra samog sebe, samo bez brade. Pauza.

GOSPODIN KOSTIĆ: Čoveče, pa ja pričam sam sa sobom. Pa, da. Zato za tebe zaključana vrata nisu bila nika-kav problem. Ti si sve vreme bio unutra, tačnije (pokazuje

106

prstom na svoju glavu) ovde. A ja sam te, u stilu pravog lu-daka, pustio da izađeš... Joj, potpuno sam odlepio.

GOSPODIN K.: Nisi, ne brini. Ja sam još uvek tu. (Po-kazuje na glavu gospodina Kostića.) Znaš, ja sam onaj gos-podin Kostić od pre nekoliko godina, onaj koji je čitao, slušao muziku, lutao gradom i bežao od politike. Kad si se pojavio ti, ja sam jednostavno nastavio da živim kao ranije. Dok si ti sve više gledao vesti i čitao novine, ja sam i dalje odlazio u biblioteku i pisao. Razumeš?

GOSPODIN KOSTIĆ: Pa, otprilike. Hoćeš da kažeš da se, u trenutku kad se javilo moje zanimanje za politiku, moja ličnost razdvojila na dva dela i da smo nas dvojica živeli u nekim, pa, odvojenim, paralelnim realnostima?

GOSPODIN K.: Kakvim paralelnim realnostima. Vidi se da previše gledaš televiziju. Ja sam sve vreme živeo tu, u tvojoj glavi, samo si me ti potiskivao u drugi plan. Ja sam samo jedna od prošlih varijanti tvoje ličnosti. Svi ljudi se stalno menjaju, neki više neki manje, neki su svesni toga a drugi nisu. Kod velikih, naglih promena, kao što je ova koja se tebi desila pre nekoliko godina, kad čovek odjednom postane jedan potpu-no drugi čovek, prethodna njegova ličnost i dalje živi u njemu, ne dajući mu mira dok joj ne prizna pravo na postojanje, dok ne sklopi mir sa njom i tako stvori novu, kompromisnu lič-nost. Ja mislim da smo mi to upravo uradili.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali, ako je to istina, ako si ti zaista samo u mojoj glavi, kako si uspeo da izađeš iz nje i odeš u biblioteku? Sam si rekao da i dalje posećuješ biblio-teku. Evo, i ova knjiga ima pečat biblioteke.

GOSPODIN K.: Da, ali ja ne moram izaći iz tvoje gla-ve da bih posetio biblioteku. Ja sam jednostavno iz tvog sećanja izvlačio tvoje nekadašnje odlaske u biblioteku i po-novo proživljavao knjige koje si ti već čitao. I priču o naci-

107

onalizmu si već čitao, ali si zaboravio. Takvo zaboravljanje često prati nagle promene ličnosti o kojima sam govorio. Zato sam te ja jednostavno podsetio.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nemoguće. Sećao bih se da sam imao ovu knjigu u rukama. Siguran je da je nikad ni-sam pozajmio iz biblioteke.

GOSPODIN K.: Nisi je pozajmio iz biblioteke, nisi je čak ni pročitao celu. Pročitao si samo nekoliko strana. Zar se ne sećaš?

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne.

GOSPODIN K.: Kako se ne sećaš? Bio si u biblioteci i čekao da ti stignu knjige koje si naručio iz magacina. Dok si čekao, razgledao si šta ima na policama i tada si naišao na Priče o gospodinu Kojneru. Otvorio si je, pročitao neko-liko priča, među njima i ovu o nacionalizmu. Svidele su ti se, ali pošto si već bio naručio tri knjige, odlučio si da je uzmeš sledeći put. Da li se sad sećaš?

GOSPODIN KOSTIĆ: Sećam se. To je verovatno bio moj poslednji odlazak u biblioteku. Ne sećam se da sam bio još koji put. Verovatno sam samo svratio da vratim te tri knjige.

GOSPODIN K.: Tačno. Čak ni te tri nisi pročitao. Prethodnih pola godine čitao si sve manje i manje i tada si konačno prestao i prešao na novine. A ja sam nastavio da čitam i pišem.

GOSPODIN KOSTIĆ: U mojoj glavi?

GOSPODIN K.: Tačno.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ali, ako si ti zaista samo u mo-joj glavi, onda se i čitav ovaj razgovor odvija u njoj, zar ne? Hoću da kažem, ja samo zamišljam da mi pričamo?

108

GOSPODIN K.: Tačno. Razgovaraš sa samim sobom, ali u sebi, a to je dozvoljeno, to je razmišljanje. Zato ne tre-ba da brineš da si poludeo.

GOSPODIN KOSTIĆ: Ne brinem više. Samo, to mi je pokvarilo zamisao da ubacim gospodina K. kad budem pi-sao o ovome. Jer ovo je u stvari razgovor dva gospodina Kostića, jednog starijeg i jednog mlađeg.

GOSPODIN K.: Ali, gospodin K. je skraćeno i od gos-podin Kojner i od gospodin Kostić. Stavi slobodno gospo-din K. umesto mog imena kada budeš pisao. Ionako me nisi prepoznao sa kapom i naočarima, a ti si u međuvreme-nu pustio bradu. Ja sam se maskirao da bih ti lakše pristu-pio, da ne bih morao da objašnjavam da sam samo u tvojoj glavi dok ne razrešimo važnije stvari, ali sad to možemo iskoristiti da zavaramo i čitaoca. Posle citata on će misliti da sam ja u stvari Brehtov gospodin K.

GOSPODIN KOSTIĆ: Da, a onda će saznati da ja pri-čam sam sa sobom, u svojoj glavi. Odlično. Bolje je tako nego da prisvajam tuđu ličnost. Brehtov gospodin K. iona-ko ne bi toliko kenjao.

GOSPODIN K.: U pravu si. On bi to elegantnije rešio, u nekoliko rečenica.

GOSPODIN KOSTIĆ: Da, baš tako. Odlično. Idem odmah da napišem to.

GOSPODIN K.: Čekaj. Prvo moramo završiti posao zbog kojeg sam došao.

GOSPODIN KOSTIĆ: Koji posao?

GOSPODIN K.: Moramo se ponovo spojiti u jednu ličnost. Ovako oštra razdvojenost, čak i unutar jedne glave, nije baš najpoželjnija.

109

GOSPODIN KOSTIĆ: Čekaj malo. Da li to znači da ću ja potpuno nestati? Da se ti vraćaš i ponovo preuzimaš ru-kovođenje gospodinom Kostićem, kao da prethodnih ne-koliko godina nije ni bilo?

GOSPODIN K.: Ne, već sam ti objasnio. Zajedno ćemo, kako ti kažeš političkim jezikom, rukovoditi gospo-dinom Kostićem, odnosno zajedno ćemo proizvesti novog rukovodioca, koji će se vratiti čitanju i pisanju. Za to ću ja biti zadužen, a ti ćeš upotrebiti znanja koja si prikupio da paziš na znake koji ukazuju da nam političari spremaju neko, opet tvojim jezikom, sranje. I iskoristićeš svoje isku-stvo da ne dozvoliš da novi gospodin Kostić ponovo zaglu-pi. Bićeš njegova garancija da neće ponavljati iste greške. Vidiš, pošteno ćemo podeliti zaduženja. U redu?

GOSPODIN KOSTIĆ: U redu. Znači, ti ćeš opisati ovaj razgovor?

GOSPODIN K.: Napisaće novi gospodin Kostić. Ali, recimo da ću ja biti zadužen za to.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nemoj ništa da menjaš, da ulepšavaš sebe a rasturaš mene.

GOSPODIN K.: Pisaćemo zajedno, pa ti proveravaj. Mada, tvoje čitanje štampe će sigurno pokvariti stil.

GOSPODIN KOSTIĆ: U redu. Evo ruke.

GOSPODIN K. (pruži ruku, ali je odmah povuče): Prvo ipak moram nešto da ti priznam. Znaš kad sam rekao da je Laudrup odbio da igra zbog nas.

GOSPODIN KOSTIĆ: Da.

GOSPODIN K.: Ti si me pitao da li sam siguran i ja sam rekao da jesam. Istina je da ja ipak ne znam da li je to zaista tako. Postoje dva potpuno različita tumačenja Lau-

drupovog izostanka sa prvenstva. Prema jednom je zaista odbio da igra zato što je Jugoslavija izbačena zbog sankcija. Navodno je izjavio da to nije pošteno, da smo mi više za-služili da igramo. Druga verzija je da se jednostavno još pre toga posvađao sa trenerom, da je odbio da se izvini i da ga zbog toga nije bilo na prvenstvu. Moram da priznam da ja zaista ne znam koja verzija je bliža istini.

GOSPODIN KOSTIĆ: Nema veze. Čak i da se samo posvađao sa trenerom, sigurno postoji neki drugi Danac koji bi u istoj situaciji odbio da igra zbog nas. Kao što po-stoji čovek i u svakoj drugoj zemlji.

GOSPODIN K.: U redu. Vidim ja da je vreme. (Pruža ruku.) Evo je.

Rukuju se. U tom trenutku nastaje potpuni mrak. Posle nekoliko sekundi svetlost obasjava jednu osobu. To je novi gospodin Kostić, čije je lice, osim brkova, glatko izbrijano. On sedi i kuca na pisaćoj mašini, koja se nalazi na stolu na kojem je do tada stajao televizor. Čim ga obasja svetlost, pre-kida sa kucanjem, izvlači papir iz mašine i pridružuje ga drugim koji stoje pored mašine. Zatim uvlači novi papir, kuca koliko je potrebno za jedan pasus, a zatim i taj papir izvlači iz mašine i stavlja na ostale. Uzima papire i izlazi.

111

ČUDO

Srednji vek. Unutrašnjost crkve u kojoj je izloženo telo preminulog p.1 Vernici skrušeno prilaze, jedan po jedan, i lju-be njegovu ruku.

Cmok… Cmok… Cmok...

P. (iznenada se pridigne u sedeći položaj i s gađenjem otrese ruku): Pa neverovatno! Kuga hara Evropom, a vi ste se dovukli da balavite po meni.

Vernici uplašeno ustuknu, ali se p. odmah ponovo spusti u ležeći položaj i zatvori oči.

Pauza.

VERNICI: Čudo! Čudo! Čudo!

Gurajući jedni druge, svi vernici se u isto vreme zaleću ka odru.

CMOK! CMOK! CMOK!

1 Pravoslavni hrišćani neka čitaju „p.” kao „patrijarh”, a katolički kao „papa”.

112

KOKI RAKUN – II deo

Dragan Đurić, Amerikanac iz Kanzasa koji je pretukao galeba, osuđen je da plati kaznu od 275 dolara. [...]

Đurić se branio da je postupio u samoodbrani, pošto se ptica obrušila, udarila njegovu ženu u glavu i pokušala

da joj otme sladoled.

RTS, 24. maj 2009.

Deo ulice ispred banke. Pojavljuje se Koki, noseći veliki transparent na kome piše SMRT RAČUNU, SLOBODA RA-KUNU!

Koki ulazi u banku. Posle manje od minuta vrata banke se otvaraju i kroz njih naglavačke izleće Koki i završava opru-žen na trotoaru. Na vratima se pojavljuje Boki.

BOKI: I nemoj da te više vidim unutra.

Boki se vraća u unutrašnjost banke i zatvara vrata za sobom. Koki se pridiže u sedeći položaj, trljajući leđa sa bol-nim izrazom lica.

Na ulici se pojavljuju starac i starica. Odeća na njima je staromodna i očigledno mnogo puta nošena, ali zato či-sta i savršeno ispeglana. Polako i dostojanstveno koračaju-ći ruku pod ruku, dolaze do banke i okreću svoje sede glave ka Kokiju.

113

KOKI (primetivši njihove poglede): Dobar dan.

STARAC: Dobar dan, mladiću.

Starac i starica odlaze. U tom trenutku vrata banke se ponovo otvaraju i kroz njih, pre nego što se odmah ponovo zatvore, izleće Kokijev transparent.

KOKI: Šta je, pičko? Izađi ako smeš, fašisto!

Ne dobivši nikakav odgovor, Koki ustaje, oprezno se pri-bližava vratima banke i zastaje nekoliko koraka od njih. Na-ginje se napred, pokušavajući da vidi šta se dešava unutra. Dok je on zauzet posmatranjem, iza njegovih leđa pojavljuje se pedesetogodišnji muškarac sa čupavim crnim brkovima. Prolazi pored Kokija i pruža ruku da otvori vrata banke.

KOKI (uhvativši ga za ruku): Ne ulazite, molim vas.

MUŠKARAC: Ne ulazi se ni meni, ali moram.

KOKI: Nećete valjda dati pare tom ološu? To vam je greška. Uzeće vam hiljadu evra i od njih napraviti sto hiljada, a vama će za godinu dana dati osam zarez tri evra. Ne činite to, molim vas.

MUŠKARAC: E, moj sinko. Da ja imam hiljadu evra, ne bi me ova banda vidjela. Da imam, ne bih im dinara dao. Ali nemam, pa moram da se nadam da će oni htjeti meni da udijele nešto.

KOKI: Uzimate kredit?

MUŠKARAC: Kredit. Šta ću, moram.

KOKI: Nema načina da se snađete bez toga?

MUŠKARAC: Nema, ovo mi je zadnja šansa. Zadužio sam se na pet strana. Ako ne nađem pare, slomiće mi obje noge.

114

KOKI: Da imam, ja bih vam pozajmio. Ali nemam ni dinara.

MUŠKARAC: Znam. I ja bih volio da mogu nekome da posudim. U stvari, volio bih da niko ne mora ni od koga da posuđuje.

KOKI: Valjda će i to doći jednom.

MUŠKARAC: Nema šanse. I ja sam to mislio kad sam bio mlad, ali sad znam da od toga nema ništa.

KOKI: Ima, verujte. Nemojte ovo da širite, ali imam po-verljive informacije da je u toku formiranje tajne organizaci-je čiji je cilj da se najebe majke ovom ološu.

MUŠKARAC: Bankama?

KOKI: Bankama, političarima, bogatašima... Svima koji žive na tuđ račun... Mogu da računam na vašu diskreciju?

MUŠKARAC: Ne brini, imam ja iskustva u ilegali. Stro-ga konspiracija.

KOKI: Dobro, verujem vam. Ja sam među njima. Nema nas puno, ali sve su to ozbiljni ljudi. Kad počnemo, biće sva-šta. Ako ste zainteresovani da nam se priključite, spreman sam da garantujem za vas.

MUŠKARAC: Rado, sinko, ali nemam kad. Radim u dvije smjene, inače bih rado. Jedino da me zovnete kad bu-dete sudili ovim političarima, da...

KOKI: Ma kakvo suđenje? Mi ćemo to po kratkom po-stupku.

MUŠKARAC: Još bolje. Ako može, ja bih samo jednog. Ja ću napraviti spisak od nekoliko njih, pa bar jedan da bude moj. Da ga ja malo iskaišam po guzici.

115

KOKI: Nema problema, sredićemo to. A do tada, ako već morate da uzmete kredit, uzmite ga, ali ne kod ovih. Iza-berite neku drugu banku. Samo u ovoj ulici ima ih bar deset.

MUŠKARAC: Ma svejedno je, sinko, sve su to isti lopovi.

KOKI: Nisu. Ovi su najgori, verujte mi.

MUŠKARAC: Šta su ti uradili?

KOKI: Ma, mene mlate čim me ugledaju. Ali nije to bit-no. Stvar je u tome što su svi zaposleni u ovoj banci poznati po tome što mrze rakune iz dna duše.

MUŠKARAC: Koga mrze?

KOKI: Rakune.

MUŠKARAC: Rakune?

KOKI: Da, rakune. Zamislite. Ne samo da zarađuju na tuđoj nesreći, već sve čine da otežaju rakunima život. Malo im je što unesrećuju i varaju ljude, nego još gaze i po rakuni-ma, koji nikom nisu ništa skrivili. Prosto je neverovatno ko-liko ih mrze. Vole račune, a mrze rakune.

MUŠKARAC: A ti si se baš zabrinuo zbog rakuna?

KOKI: Ne pitajte. Nisam dve noći mogao da spavam. Ali, neću ih pustiti da to prođe tek tako. Protestovaću sve dok ne pomognem jadnim rakunima. Zato, uzmite vi kredit u drugoj banci, pa možemo zajedno da se borimo za rakune. Šta mislite o tome?

MUŠKARAC: Bolje ti je da ti ja ne govorim šta mislim o tome.

KOKI: Šta vam je odjednom?

MUŠKARAC: Šta šta mi je, govnaru mali? Žao ti je ra-kuna, je li, govnaru? A ljudi ti nije žao, je li, nije? Žao ti je što tamo negdje u pizdi materini umlate nekog rakuna, a ovdje

116

oko tebe ljudi godinama kolju jedni druge. Njih ti nije žao, je li, nije? Đubre jedno! Došao da protestuje zbog rakuna. Što nisi protestovao kad su mene i ženu istjerali iz kuće? Što nisi protestovao kad smo živjeli u sali za fiskulturu, sa još stotinu ljudi? Dok smo prodavali gaće na Bulevaru? Je li, što tad nisi protestovao? To te ne zanima, je li? Ne bole te ljudske muke, samo rakunske, je li, govnaru? A moje muke nisu ništa kako ljudi žive, kako ljudi umiru. Ali vas gospodu boli kurac za ljude, vas zanima samo živina. A nakotilo vas se k’o govana. Sad sam sreo dvoje, nose natpise o kitovima. „Spasimo kito-ve, spasimo kitove.” Prosto da čovjek ne povjeruje. U njiho-vom susjedstvu ljudi skapavaju od gladi, a oni ne mogu da spavaju zbog kita. Jeb’o te bog! A gdje su, molim te, oni to vidjeli kita? Kitu su moju vidjeli kita! E, pa mene čisto boli kita za njihovog kita!

KOKI: Odlično rečeno. Kita za kita. U mom stilu.

MUŠKARAC: Ćuti! Ne prekidaj me, govnaru! Ćuti da ne poludim potpuno. Jer oni su za tebe paše. Nek se brinu o kitovima, kad već ne vide ljudsku patnju. Nek se brinu, kito-vi bar nikom nisu ništa učinili. Ali tvoji rakuni, jebali te ra-kuni! Šta ti znaš o rakunima? Je li, šta ti znaš o rakunima?

KOKI: Sivomrki severnoamerički sisari...

MUŠKARAC: Ćuti! Ćuti, ne prekidaj me! Jesi ti norma-lan? Ti baš hoćeš da pobjesnim? Govno jedno! Šta ti znaš o rakunima? Jesi nekad vidio rakuna? Ćuti! Ćuti da ne vadim kaiš! Naravno da nisi! Nisam ni ja, ali ja bar znam šta oni rade. Znaš li ti da su se oni zbog takvih kao što si ti toliko ubezobrazili da im niko ne može ništa? Znaš li ti da oni noću upadaju u grad k’o paravojne jedinice i ruše sve pred sobom? Znaš li da mom rođaku iz Kanade svake noći rasturaju sme-će po dvorištu? Znaš li da on radi noćnu smjenu? I da svako jutro, kad se vrati s posla, mora da čisti dvorište zbog njih? Otiš’o je tamo bez igdje ičega i rintao k’o konj da bi ponovo

117

stekao nešto svoje, a oni svake noći dođu i razjebu mu kantu za smeće. Svake noći! A on im ne može ništa, i to zbog ta-kvih kao što si ti! Zna da bi, ako uzme pušku i pobije govna, završio kao ja. Zna da bi ga takvi kao ti odmah istjerali iz Kanade, kao što su mene istjerali iz Amerike. Od mene su napravili čudovište, samo zato što sam branio ženu. U ratu nisam mogao da je odbranim, upadali su nam u kuću, i naši i njihovi, i jedni i drugi i treći, pljačkali nas i maltretirali i na kraju nas istjerali bez ičega. Ali to je još i dobro kako su neki završili. Mi smo bili među onima koji su imali sreće. Bar smo glave, i udove, sačuvali. I još su nas godinu dana kasnije primili u Ameriku, i to u grad na moru. Dali su mi posao u fabrici automobila. Radio sam kao stoka, po cijeli dan, na traci. Navlačio navlake na sjedišta. Po cijeli dan. Gore: pri-hvati! Dole: navuci! Gore! Dole! Gore! Dole! Po cijeli dan. Ali nije mi bilo teško, uživao sam. Žena je konačno prestala da pada u nesvijest bez razloga. Dovoljno mi je bilo samo da je gledam kako se smije mojim pokušajima da govorim en-gleski, dovoljno mi je bilo da znam da nas okean dijeli od ratnih pokliča bratskih jugoslovenskih plemena. Činilo se da su naša stradanja konačno završena. A onda se pojavio on. Bio je neki njihov praznik, ono kad pokolju i pojedu tonu ćurki. Dobio sam sedam dana odmora, pa smo uveče šetali kejom, jeli sladoled ili pijuckali pivo na plaži. I jedne večeri, samo što smo kupili sladoled, pojavio se jedan od tvojih ljubimaca. Obrušio se na moju ženu uz takav krik da je ona počela da vrišti. I ja sam se uplašio, sjetio sam se rata i gavranova koji su, poludjeli od pucanja, napadali prolaznike u našoj ulici. Ovaj je bio bijel a ne crn, ali je krik bio isti. Odjednom, ponovo je bio rat. Udario ju je u glavu i počeo da joj grabi sladoled. I šta sam ja trebao da radim? Da gledam kako je udara, kako joj otima sladoled koji sam platio teš-kom zarađenim novcem? Da slušam kako vrišti i da ne ura-dim ništa? Da dopustim da se i on, posle raznoraznog nao-

118

ružanog ološa, iživljava na njoj i krade ono što je naše? Jesam to trebao da uradim? Jesam trebao da kažem: „Izvolite, gos-podine galebe, udrite je po glavi i otmite joj sladoled, to je potpuno u skladu sa federalnim zakonom o zaštiti ptica seli-ca”? Je li, jesam to trebao da kažem, je li? E, možda sam tre-bao, ali nisam! Jeb’o sam mu majku! Uhvatio sam ga za vrat i zgazio ga od batina. Sve sam mu naplatio! I rat i izbjeglištvo i nemaštinu! I ustaše i četnike i mudžahedine! I Slobu i Aliju i Tuđmana! I Klintona i Jeljcina i Kofi Anana! Sve što nisam mogao njima, uradio sam njemu. Kad su ga iščupali iz mojih ruku nije više kreštao, već je pijukao k’o pile. I dok sam ja čekao da mi čestitaju, oni su me uhapsili, uzeli mi trista do-lara i dva mjeseca kasnije nas izbacili iz Amerike. A za ta dva mjeseca bio sam na svakim vijestima. Postao sam „mon-strum sa Balkana”, i „koljač nevinih ptica”. Takvi kao ti su čak protestovali tokom suđenja, tražeći da se djelo tretira kao ubistvo čovjeka. Ispostavilo se da sam napravio invalida od njega, pa su morali da ga uspavaju. Da se razumijemo, nisam želio da ga ubijem i nije mi drago što se tako završilo, jedno-stavno sam izgubio kontrolu. Ali ne žalim što sam uzvratio. To je bila klasična samoodbrana. On je napao nas a ne mi njega. Ako je imao toliko drskosti da otima jačem od sebe, morao je da bude spreman da snosi posljedice. Ne može sva-ko da se popiša na poštenog čovjeka i da prođe nekažnjeno. I da me opet napadne, opet bih mu jeb’o nanu naninu. A vi pederi protestujte koliko hoćete, jebe mi se! Niste protesto-vali kad su nas tukli, a protestujete zbog galebova i rakuna. Ne smeta ti kad mrze ljude, a smeta ti kad mrze rakune. E baš ću namjerno da se zadužim u ovoj banci. Nek mi stave kamatu hiljadu posto, nema veze. Šta košta da košta. Bježi s puta! Skloni se dok se još kontrolišem. Đubre jedno!

Muškarac odguruje Kokija i ulazi u banku. Koki ulazi za njim, ali odmah zatim ponovo izleće i završava na trotoaru.

119

Dok se pridiže u sedeći položaj, ponovo se pojavljuju, sada sa suprotne strane, starac i starica.

KOKI (iz sedećeg položaja): Dobar dan.

STARICA: Dobar dan.

STARAC (posle nekoliko koraka): Kulturan mladić.

STARICA: Da, lepo vaspitan. Takvih je sve manje.

Dok njih dvoje odlaze na desnu stranu, sa leve strane do-lazi dvadesetogodišnja devojka, a odmah za njom i mladić istih godina. Mladić ide nekoliko koraka iza nje i nosi veliki transparent sa natpisom SPASIMO KTOVE!

DEVOJKA: Spasimo kitove!

MLADIĆ: SPASIMO KITOVE!

DEVOJKA: Kitovi izumiru!

MLADIĆ: KITOVI IZUMIRU!

DEVOJKA I MLADIĆ: KITOVI IZUMIRU!

Ugledavši ih, Koki brzo ustaje i staje ispred vrata banke. Počinje da urla, pokušavajući da nadglasa njihovo uzvikivanje.

KOKI (dok mu se njih dvoje približavaju): SLOBODA RAKUNU! SLOBODA RAKUNU!

Devojka i mladić se zaustavljaju pored njega i prestaju sa skandiranjem.

DEVOJKA: Šta to ti foliraš? Rakuni nisu ugrožena vrsta.

KOKI (prestaje da urla): Nisu?

DEVOJKA: Nisu.

KOKI: Neverovatno. Kakvo neznanje. I vi sebe smatrate borcima za prava životinja, a niste u toku sa najnovijim po-dacima.

120

DEVOJKA: Nemoj da lupaš gluposti. Ako je neko in-formisan o ugroženosti životinja, to smo mi. Mi imamo ta-čan spisak svih vrsta čiji je opstanak u ovom trenutku ugro-žen. I rakuni, na našu veliku radost, nisu među njima.

KOKI: Ako tako mislite, nastavite svojim putem. Znao sam da ne mogu da računam na vašu pomoć... SLOBODA RAKUNU!

Devojka i mladić oklevaju.

DEVOJKA: A šta to ti kao znaš, što mi ne znamo?

KOKI: Ne, ne, samo vi produžite. Vi ste bolje informisa-ni od mene.

DEVOJKA: Ne glupiraj se. Nemamo mi vremena za gluposti. Za deset minuta počinje miting na trgu. Ako želiš našu pomoć, govori o čemu se radi.

KOKI: Dobro. Znači, mogu da računam na vas?

DEVOJKA: Možeš.

MLADIĆ: MOŽEŠ!

KOKI: Dobro. Evo o čemu se radi... Pre pola sata sam prolazio ovuda. Nisam ni slutio šta se sprema, jednostavno sam šetuckao, zviždukao, znate već...

DEVOJKA: Pređi na stvar.

KOKI: U redu. Prolazim ja ovuda, kad se odjednom po-javi beli kombi. Dojurio je i parkirao se tako naglo na troto-aru da me je zakačio i odbacio na zemlju. Odjednom se stvo-riše dva tipa, jedan je istrčao iz kombija, a drugi iz banke. Nisu ni obratili pažnju na mene. Tip iz kombija predao je rakuna u kavezu ovom iz banke. Sve se desilo za tri sekunde. Ovaj je brzo uneo rakuna u banku, a drugi se vratio u kombi i odjurio. Eto, to je to. Šta sad kažete?

121

DEVOJKA: Hm... Je li rakun izgledao neuhranjeno?

KOKI: Potpuno neuhranjeno. Kao Džeger. Čak malo i liči na Džegera. Znate, ono crno oko očiju.

DEVOJKA: I bio je u kavezu?

KOKI: U kavezu.

DEVOJKA: Koliki je bio?

KOKI: Pa, šta znam... Ovako, normalan rakun.

DEVOJKA: Kavez!

KOKI: Pa, sad, ne znam baš tačne dimenzije.

DEVOJKA: Je li imao dovoljno prostora? Jesu se potru-dili da liči na njegovo prirodno stanište?

KOKI: A, ne. Nikakav prostor, nikakvo stanište. Kavez je bio toliko tesan da mu je rep visio napolju. A unutrašnjost prljava i, po svemu sudeći, prelivena mašinskim uljem.

DEVOJKA: Strašno.

MLADIĆ: STRAŠNO!

KOKI: Znam. I ja sam se prenerazio. Ko zna šta name-ravaju s njim.

MLADIĆ: Sigurno su ga stavili u sef.

KOKI: Nije isključeno... Znači, pomoći ćete mi da ga oslobodim?

DEVOJKA: Pa, ne znam ni sama. Plašim se da ne zaka-snimo na miting na trgu. Ipak je ovde u pitanju samo jedan rakun, a tamo ćemo protestovati zbog svih kitova, zbog čita-ve vrste.

KOKI: E, sad ste me razočarali. Mislio sam da imam posla sa širokoumnim ljudima, sa ličnostima sa integrite-

122

tom, jednom rečju sa pravim individualcima. A upravo vi dajete prednost kolektivnom u odnosu na individualno. Op-stanak vrste jeste važan, ali taj opstanak obezbeđuju upravo pojedinci. Sad svi imamo struju, ali kurac bi je imali da se Tesla i onaj drugi lik nisu zajebavali sa žicama i sijalicama.

MLADIĆ: U pravu je. Možda je upravo taj rakun neki rakunski Tesla.

DEVOJKA: Dobro, nije potpuno besmisleno to što pri-čaš. Možda je zaista u pitanju rakun, ili rakunica, sa kvalitet-nim genetskim materijalom, koji bi bio magnet za jedinke suprotnog pola i tako osigurao produženje vrste.

KOKI: Upravo sam na to mislio. Zato i tražim da mi po-mognete. Imate dovoljno vremena da posle stignete na trg.

DEVOJKA: U redu. Poredaćemo se ovde. Šteta što ne-mamo i odgovarajući transparent.

KOKI: Imam ja.

Koki podiže svoj transparent sa zemlje, a zatim sve troje staju u vrstu, okrenuti prema vratima banke.

KOKI: U redu. Ponavljajte za mnom. Smrt računu!

MLADIĆ: SMRT RAČUNU!

DEVOJKA: Stani, šta to bulazniš? Kakva smrt? Kakvom računu? Šta to pričaš?

KOKI: Pa ovo sa transparenta. „Smrt računu, sloboda rakunu!” Zar nije dobro? Podseća na ono „smrt fašizmu, sloboda narodu”, a još se i kao rimuje.

DEVOJKA: Ali kakve veze ima račun sa rakunom?

KOKI: Kako nema? Pa upravo su kidnapovali rakuna i odneli ga u banku. Znači da treba da se borimo i za rakuna i protiv banke. A pošto u banci najviše ima računa, logično je

123

da se okomimo na njih. A ja i inače mislim da se uvek treba, pored pomaganja unesrećenima, i boriti protiv onih koji tu nesreću donose. Nekada su razni carevi i kraljevi vladali sve-tom i unesrećivali obične ljude i rakune, onda su ih zameni-li kvazikomunisti, a sad nas jašu kapitalisti. Zato je logično da se borimo protiv uporišta kapitalizma, multinacionalnih kompanija, banki i sličnih institucija.

DEVOJKA: Kako si ti zaostao. Takve nazadne ideje su davno prevaziđene. Pravi borci protiv nepravde i patnje ne pokušavaju više da pri tom sruše društveni poredak. Ne, li-beralni kapitalizam možda nije idealan, ali svi znaju da je bolji od svega drugog i da jedini funkcioniše. Zato mi ne pokušavamo da ga uništimo, već da ga doradimo i popravi-mo. Mi se borimo protiv njegovih nesavršenosti, ali istovre-meno se borimo i da ga očuvamo i da sami nađemo što bolje mesto u njemu, da se što više popnemo na društvenoj lestvi-ci i tako dobijemo priliku da ga još više usavršimo.

MLADIĆ: Jeste. Ja sam upravo zbog toga i počeo da branim kitove. Da se popnem što više na društvenoj lestvici.

DEVOJKA: Nemoj da lupaš, molim te... Joj, što me ne-kad nervira. Da nije tako poslušan i dobar u skandiranju, davno bih ga najurila... U svakom slučaju, zaboravi na raču-ne. Baci taj transparent i stani pored njega. I samo ponavljaj-te za mnom. Sloboda rakunu!

KOKI I MLADIĆ: SLOBODA RAKUNU!

DEVOJKA: Zahtevamo da pustite rakuna!

KOKI I MLADIĆ: ZAHTEVAMO DA PUSTITE RA-KUNA!

Iz banke izlazi Boki.

BOKI: Šta se derete? A, opet ti. Ako ne ispariš odavde u roku od tri sekunde, počeću stvarno da bijem. Jesi čuo?

124

KOKI: Kako se usuđuješ da im se tako obraćaš? Imaš li ti uopšte predstavu ko su oni? To su predstavnici svetski po-znatog udruženja za zaštitu životinja.

DEVOJKA: Jeste. Naša organizacija ima predstavništva širom sveta. Upravo danas organizujemo veliki protest, koji će istovremeno početi u sedamnaest svetskih prestonica.

BOKI: Organizujete vi šta god želite, ali na nekom dru-gom mestu. Ne možete da se derete tu.

KOKI: Ne idemo mi nigde dok ne spasimo rakuna.

BOKI: I vodite ovu budalu sa sobom. Razbiću mu glavu.

KOKI: Nemoj da menjaš temu, nego priznaj šta ste ura-dili sa rakunom.

DEVOJKA: Tako je. Zahtevamo da nam kažete šta na-meravate sa rakunom.

MLADIĆ: SA RAKUNOM!

DEVOJKA: Inače zovemo novinare.

MLADIĆ: NOVINARE!

KOKI: Jesi čuo? Pa da vidimo da li ćeš i pred novinari-ma da budeš tako opasan.

BOKI: Ama, šta je vama, ljudi? Mi smo najnormalnija banka. Nikakve mi veze sa rakunima nemamo.

KOKI: Laže, laže! Upravo je on dočekao kombi i preu-zeo kavez bez staništa. Čak je uvrtao rep rakunu dok ga je nosio.

DEVOJKA: Strašno!

MLADIĆ: STRAŠNO!

125

DEVOJKA: Odakle ti uopšte ideja da imaš pravo da tako postupaš sa drugim živim bićem? Platićeš za to, veruj mi.

BOKI: Ali, ljudi, ja nikad u životu nisam video rakuna.

KOKI: Laže! Laže! Ne laži, bitango, nego priznaj gde je rakun.

BOKI: Nisam stvarno.

KOKI: Laže! Zovi novinare, pa da vidimo da li će se setiti.

DEVOJKA: Neka, polako. On je ipak samo obezbeđenje.

KOKI: Plaćenik! Tuče ljude za pare! I rakune!

DEVOJKA: Polako. Možda on stvarno ne zna gde je ra-kun. Treba nam neko odgovorno lice.

KOKI: Tako je. Ko zna šta mu odgovorni rade, ako mu je ovaj neodgovorni zavrtao rep.

DEVOJKA: Zahtevamo da razgovaramo sa nekim ko zna šta se desilo sa rakunom.

BOKI: Ljudi, molim vas da budete razumni. Nikakvog rakuna nema u našoj banci.

KOKI: Ne laži, nego zovi šefove!

DEVOJKA: Tako je. Ako za dva minuta ovde ne bude neko ko je odgovoran za rakuna, zovemo novinare.

MLADIĆ: NOVINARE!

KOKI: I Ban Kimuna! Šta čekaš? Brže, zovi nekoga!

Boki ulazi u banku, a njih troje nastavljaju skandiranje.

DEVOJKA: Sloboda rakunu!

KOKI I MLADIĆ: SLOBODA RAKUNU!

DEVOJKA: Pustite rakuna!

126

KOKI I MLADIĆ: PUSTITE RAKUNA!

DEVOJKA: Niko nema pravo da zavrće rep rakunu!

KOKI I MLADIĆ: RAKUNU!

KOKI: Ni mačoru!

MLADIĆ: NI MAČORU!

KOKI: Ni galebu!

MLADIĆ: NI GALEBU!

KOKI: Osim u samoodbrani!

MLADIĆ: OSIM U SAMOODBRANI!

Iz banke izlaze Boki i pi-ar banke, mlađi muškarac u sku-pom odelu i bleštavim cipelama koje su ravno podsečene na kraju.

PI-AR: Dobar dan, gospodo. I mlada damo.

KOKI: Kakve su ti to cipele, molim te? Jesi probao ne-kad da potrčiš u tom sranju? Ja to ne bih obuo da mi plate.

PI-AR: Ukusi su različiti, gospodine. Upravo je to osnovna ideja na kojoj naša banka zasniva svoje poslovanje. Svesni da različiti ljudi imaju različite potrebe, omogućili smo...

KOKI: Ne seri, nego kupi normalne cipele. Izgledaš k’o debil.

PI-AR: Gospodine, ako vam moje cipele toliko smetaju, odmah ću ih skinuti. Ali, meni je rečeno da vi protestujete zbog nekog rakuna.

KOKI: Gledajte što se pravi lud. Kao, on nije video nika-kvog rakuna, a sto posto ga je do sad šutirao po trezoru. I ko si, bre, ti? Mi tražili da vidimo neko odgovorno lice, u odgo-vornim cipelama.

127

PI-AR: Ja sam upravo osoba kojoj treba da se obratite ako imate bilo kakve nedoumice. Ja sam pi-ar ove banke.

KOKI: Piljar! Čujete li ovo? Mi smo tražili šefa, a oni su nam poslali piljara. Zovi novinare, odmah!

MLADIĆ: NOVINARE!

DEVOJKA: Sačekaj da prvo čujemo šta čovek ima da kaže. Nisi mu dopustio da dođe do reči.

PI-AR: Hvala, mlada damo. Ako samo saslušamo jedni druge, siguran sam da ćemo sve nedoumice s lakoćom rešiti. Recite, u čemu je problem.

DEVOJKA: Mi smo predstavnici društva za zaštitu ži-votinja.

PI-AR: Čestitam. Zaista hvale vredno. Uveravam vas da naša banka ulaže posebne napore da pri svom poslovanju na bilo koji način ne ugrozi bilo koju životinjsku vrstu. Čak imamo specijalne...

KOKI: Ne laži, piljaru! Video sam šta ste uradili rakunu.

DEVOJKA: On tvrdi da je video kako radnik obezbeđe-nja unosi u vašu banku izgladnelog rakuna u prljavom kave-zu. Zanima nas šta nameravate sa tim rakunom.

PI-AR: Vi ste to videli?

KOKI: Ja.

PI-AR: I sigurni ste da je to bio naš zaposleni?

KOKI: Ne seri. Nije vaš zaposleni, nego on. (Pokazuje na Bokija.) I kad sam pokušao da ga sprečim, udario me je drškom od pištolja po glavi.

BOKI: Laže. Nisam ga ni pipnuo. Stalno ulazi i...

KOKI: I uvrtao je rep rakunu! Iz sve snage!

128

PI-AR: A, sad mi je jasno o čemu se radi. Potpuno sam zaboravio, znate, ceo dan razmišljam o protestu protiv ubija-nja kitova koji treba da se održi na trgu...

DEVOJKA: To je naš protest. Organizujemo ga u seda-mnaest svetskih prestonica istovremeno.

PI-AR: Pa što ne kažete? Upravo sam sad bio na vašem sajtu. Ceo dan razmišljam o tome da li ću imati vremena da dođem na protest, znate danas imamo posla preko glave, pa sam potpuno zaboravio na rakuna.

DEVOJKA: Znači, zaista postoji rakun u vašoj banci?

PI-AR: Postoji. Ali mladi gospodin je sve pogrešno ra-zumeo. Rakun je zaista u našoj banci, ali se prema njemu ne postupa okrutno. Naprotiv. Predat je nama upravo zato da bi mu bila pružena najbolja moguća nega. Znate, ljudi često misle da banke imaju posla isključivo sa novcem, ali istina je daleko od toga. Prave, velike banke, a moram naglasiti da se naša banka posebno ističe kao takva, na prvom mestu su pouzdan partner svojih klijenata. Naš cilj je da budemo neko kome će ljudi uvek moći da se obrate za pomoć, na koga će moći da se oslone u svakoj situaciji. Ako pogledate široku lepezu naših usluga, shvatićete da smo unapred imali u vidu svaku moguću potrebu jednog odraslog čoveka. Praktično čim napunite osamnaest godina i uzmete ličnu kartu počinje naše partnerstvo i traje čitavog vašeg života. Čak se može reći da u našoj banci pronalazite svoje nove roditelje. Čim se osamostalite i odvojite od vaših bioloških roditelja, mi, vaši novi roditelji, primamo vas u svoje naručje. Kao što su mama i tata brinuli o vama dok ste odrastali, hranili vas, oblačili i štitili, ostatak vašeg života mi brinemo o vašim potrebama. Mi vam pomažemo da stanete na svoje noge, mi vam poma-žemo da zasnujete porodicu. Ne možete da nađete posao? Pokrenite sopstveni! Imate ideju, ali nemate sredstva da je realizujete? Dođite kod nas i zajednički ćemo ostvariti vaš

129

poslovni plan. Partnerski. Vi uložite ideju, a mi novac. Na-ravno, kao pravi pouzdan partner, vi ćete nam taj novac tro-struko vratiti, ali će zahvaljujući nama i vama ostati dovoljno da plaćate kiriju u svom novom stanu. Bićete svoj čovek, koji vodi vlastiti posao, koji živi u vlastitom stanu. I onda ćete upoznati divnu osobu, osobu koja će vas voleti i razumeti, osobu sa kojom ćete poželeti da provedete ostatak života. Međutim, ljubav i razumevanje nisu uvek dovoljni. Vaš stan je suviše mali za vas dvoje, nedostatak prostora izazivaće stalnu napetost i dovesti do svađa koje će na kraju rezultirati razvodom. Šta da radite? Jednostavno: uzmite veći stan! Ne-mate dovoljno novca? Dođite kod nas, kod svoje nežne ma-mice. Imamo posebno povoljne kredite za mlade bračne parove. Otplaćivaćete ih decenijama, radeći kao stoka, ali zar je to problem kad imate pored sebe osobu vašeg života? I što je najvažnije, ne direktno pored sebe, već u susednoj prosto-riji. Zatim dolazi beba, dere se, urla, kenja, treba nabaviti flašice, benkice, kašice i pelene. Sve to košta, a vi već otplaću-jete najmanje dva kredita. Nema veze! Uzmite još jedan! Imamo posebnu ponudu: Odojče-dojče kredite, koje finan-sira Gete institut. Nema ko da čuva bebu dok vi radite, vrtići su puni? Obratite se nama. Za razumnu svotu novaca čuva-ćemo vašu bebu u najluksuznijem sefu, zajedno sa vašim drugim dragocenostima. Samo zamislite tu idiličnu sliku: vaša beba, vaš novac i vaš nakit, sva vaša blaga leže zajedno u istom sefu. Ali, kad beba preraste dimenzije sefa, kad bude trebalo kupovati novu odeću, kad bude trebalo kupovati udžbenike, gde ćete doći?

MLADIĆ: Kod vas?

PI-AR: Bravo! Tako je! Kod nas, kod nas i uvek kod nas! Koji god problem da vas zadesi, kakva god nesreća da vas pogodi, mi imamo rešenje. Kad mislite da vas niko ne razu-me, kad mislite da se niko pre vas nije našao u takvoj, na

130

izgled bezizlaznoj situaciji, budite uvereni da smo mi već mislili o tome. Osoba vašeg života počinje da vam ide na živce? Razvedite se! Nemate novaca za još jedan stan a ne možete više da živite u istom? Ništa lakše! Dođite kod nas!

MLADIĆ: KOD VAS!

PI-AR: Kod nas, kod nas i uvek kod nas!

MLADIĆ: KOD VAS, KOD VAS I UVEK KOD VAS!

PI-AR: Hoćete ponovo da se venčate? Hoćete novo dete sa novom osobom vašeg života? Hoćete ponovo da se razve-dete? Hoćete da pokrenete novi posao? Hoćete još jedan au-tomobil? Hoćete da primate penziju? Hoćete da se preselite? Hoćete da umrete? Hoćete da naručite ubistvo? Hoćete da spasite kitove? Nema problema! Imate partnera! Imate ma-micu! Imate nas!

MLADIĆ: VAS!

PI-AR: Tako je! Nas, nas i uvek...

KOKI (konačno shvata da je pi-ar preuzeo igru): Ne seri više, nego pričaj što ste uvrtali rep rakunu!

PI-AR: Ah, da. Izvinjavam se što sam skrenuo sa teme, ali naša banka toliko brine o svojim mušterijama, o svojoj miloj dečici, da svi mi neprestano mislimo o svim pogodno-stima koje nudimo svojim partnerima. Zato nije čudno što mi je teško da pričam o bilo čemu drugom. Često mi se de-šava da zaboravim na pitanje koje je postavio sagovornik, i počnem da mu izlažem pojedinosti naših usluga. Na primer, jutros me je žena pitala: „Gde si bio celu noć, bitango jed-na?”, a ja sam joj na to detaljno opisao trinaest različitih vrsta životnog osiguranja. Jednostavno, toliko nam je stalo...

KOKI: Rakun!

131

PI-AR: A, da, rakun. Kao što sam rekao, banke ne bara-taju, kao što neki misle, isključivo novcem, već...

KOKI: Znamo, znamo. Dalje. Rakun!

PI-AR: Kao što rekoh, rakun nam je predat na čuvanje od strane jednog našeg klijenta. Radi se o svetski poznatoj ličnosti, čije ime, na žalost, ne mogu da vam kažem. To je još jedan dokaz naše brige o našim mušterijama, o našim par-tnerima, o našoj dečici. Potpuna diskrecija. Kao što vas mama i tata verovatno neće prijaviti policiji ako vas vide kako komšiji razbijate prozor, tako će i vaše finansijske mal-verzacije, tajni računi i tajni sefovi ostati samo između nas. Imamo striktno...

KOKI: Rakun!

PI-AR: Kao što rekoh, svetski poznata osoba, poznata po svom humanitarnom radu, osoba koja je osnivač više od deset humanitarnih organizacija, osoba koja se svakog jutra kupa u kadi punoj svežeg mleka, ali je to ne sprečava da sva-ke godine, pazite svake, čak i prestupne godine, pokloni jed-nu kravu gladnim stanovnicima afričkog kontinenta. Ona ima dovoljno, ali ne zaboravlja ni druge. Osoba koja je po-znata kao borac za ljudska prava stanovnika država čije mu vlade ne dozvoljavaju da kupuje mlekare u njihovoj zemlji, osoba...

KOKI: Rakun!

PI-AR: Osoba koju vi sigurno znate, jer je posebno po-znata kao borac protiv zlostavljanja životinja, uspela je da preko svojih veza u različitim obaveštajnim službama sazna za okrutnu otmicu jednog severnoameričkog rakuna. U sa-radnji sa Interpolom i organima naše države, rakun je spa-šen pre nego što su zločinci uspeli da stignu na svoje krajnje odredište, u Kinu, gde su predstavnici vlasti planirali da ga

132

pojedu za predjelo. Glavno jelo trebalo je da bude lično Da-laj Lama.

DEVOJKA: Strašno!

MLADIĆ: STRAŠNO!

PI-AR: Slažem se. Zato je poznata osoba insistirala da mi preuzmemo brigu o oporavku rakuna, svesna da ni u koga ne može imati više poverenja nego u našu banku, po-uzdanog partnera i brižnog roditelja...

KOKI: Laže! Video sam kako muče rakuna! Uvrtali su mu rep!

DEVOJKA: Da. Zašto ste mu uvrtali rep, ako treba da brinete o njemu?

PI-AR: Nismo mu uvrtali rep.

KOKI: Jesu! Video sam!

PI-AR: Nismo. Naprotiv, mi smo ga odvrtali.

DEVOJKA: Odvrtali?

PI-AR: Da. Odvrtali. Budući da smo od poznate osobe dobili informaciju da su otmičari mučili rakuna tokom puta, uvrćući mu rep u pravcu kretanja kazaljke na satu, zamoljeni smo da prvih nekoliko dana blago odvrćemo njegov rep, od-nosno da ga uvrćemo u pravcu suprotnom od kretanja ka-zaljke na satu. To ne samo da ne boli rakuna, već mu pruža prijatan, golicav osećaj i pomaže oporavku njegovog repa.

KOKI: Ne laži! Rakun je urlao od bola dok mu je ovaj uvrtao rep.

PI-AR: Nije.

KOKI: Jeste, urlao je! Čuo sam.

133

PI-AR: Ali ne od bola, već od straha i stresa koje je pre-trpeo od kad je otet. Uveravam vas da rakun trenutno zado-voljno prede u našem trezoru, opružen na kauču i sa kuban-skom cigarom u šapi, dok mu lično direktor naše banke bla-go uvrće rep u pravcu suprotnom od kretanja kazaljke na satu.

DEVOJKA: Direktor?

PI-AR: Da, da, direktor. Svi u našoj banci, a naročito direktor, imaju samo jedan cilj: da izađu u susret svim potre-bama naših partnera. Želeći da pokaže koliko ceni što je po-menuta poznata ličnost baš našu banku izabrala za partnera, direktor je odlučio da sledeća tri dana provede odvrćući ra-kunov rep. Lično sam video kako to radi, neposredno pre nego što sam došao da vidim šta mogu da učinim za vas. Zato me je pominjanje rakunovog repa odmah podsetilo na rakuna, kojeg sam, misleći o našim klijentima, našoj maloj dečici, i o protestu protiv ubijanja kitova na trgu, na koji ćete vi verovatno zakasniti ako odmah ne krenete, potpuno za-boravio.

DEVOJKA: Da, protest počinje za koji minut. Moramo odmah da krenemo. Inače ćemo zakasniti.

MLADIĆ: ZAKASNITI!

DEVOJKA: I izneveriti ostalih šesnaest svetskih presto-nica! Idemo!

MLADIĆ: IDEMO!

DEVOJKA: Do viđenja.

PI-AR: Do viđenja. I ne zaboravite da imamo posebne kredite za humanitarne organizacije, sa specijalnim pogod-nostima za društva za zaštitu životinja. Kamata minimalna. Svratite kad završite sa protestom, da porazgovaramo o ra-zličitim opcijama.

134

DEVOJKA: Hoćemo.

Boki i pi-ar ulaze u banku, a devojka i mladić kreću svo-jim putem..

DEVOJKA: Spasimo kitove!

MLADIĆ: SPASIMO KITOVE!

KOKI: Stanite, gde ćete?

DEVOJKA: Idemo na protest. Zbog tebe ćemo možda i zakasniti.

KOKI: Ali oni muče rakuna.

DEVOJKA: Ne, već ga neguju. Čuo si šta kaže čovek. Lično direktor ga neguje.

KOKI: Lažu. Kako možete da verujete bankarima, tim zelenašima i eksploatatorima?

DEVOJKA: Odlazi od nas, nazadni teroristo. Nemamo mi vremena za tvoje gluposti. Moramo da spašavamo kitove.

MLADIĆ: KITOVE!

Njih dvoje odlaze skandirajući.

KOKI (viče za njima): Ali, zar stvarno verujete da ćete pomoći kitovima protestom na trgu? Doći ćete, vikati, daće vam pet sekundi na vestima i šta? Ništa. Nemojte dozvoliti da vaše dobre namere budu uzalud bačene. Čim vas brine sudbina kitova, znači da niste bez veze, znači da ste sposobni da osetite tuđu patnju. Nemojte dozvoliti da pet sekundi umiri vašu savest. Morate se boriti da nešto stvarno učinite, da nešto stvarno promenite. Svi se moramo boriti. Ne znam kako, ali znam da pet sekundi na vestima nije dovoljno. I ja sam do skoro mislio isto što i vi, da je ovaj svet ipak dobar, uprkos manjim nesavršenostima, ali sad znam da nije tako. Malo nepravde i malo patnje koje sam sam doživeo otvorili

135

su mi oči i pomogli da vidim nepravde i patnju koju trpe drugi. Shvatio sam da je istorija ljudi u stvari istorija laži, nepravdi, pohlepe i zločina, istorija jauka i suza. Zato mora-mo da napravimo korenite promene, da iz temelja prodrma-mo ovaj svet. Ljudi, rakuni, kitovi i galebovi će trpeti neo-pravdano nasilje sve dok potpuno ne promenimo i ljude i društvo. Jer sve dok ne shvatimo da su naša tela, naša srca, naša pluća i naši umovi naše najveće bogatstvo, sve dok nam novac bude najveća vrednost, kitovi će biti ubijani, jer njiho-va divna velika tela donose puno novca. Novac je kriv za sva zla, za sve patnje, za sve smrti. Zbog njega se vode ratovi, ljudi proteruju, pljačkaju i ubijaju. Zbog njega se krče šume i zagađuju vode i ugrožavaju životinje i biljke. Zato ne treba da protestujete na trgu, već ispred banke. Moramo srušiti banke, ako treba čitave države, ako treba sve tekovine ljud-ske civilizacije. Moramo... Stanite! Stanite, molim vas...

Koki neko vreme bez reči gleda u pravcu u kom su otišli njih dvoje.

KOKI: Zajeba me piljar. (Okreće se i odlučno urlajući ulazi u banku.) SMRT RAČUNU! SLOBODA RAKUNU!

Vrlo brzo Koki istrčava iz banke držeći se za zadnjicu i bežeći pred brkatim muškarcem, koji trči za njim.

MUŠKARAC (pokušavajući da ga ponovo šutne): Jebali te rakuni, da te jebali! Kad te uhvatim...

Koki odlazi trčeći, a muškarac se zadihano vraća ka ban-ci iz koje izlazi pi-ar.

MUŠKARAC: Pobeže đubre.

PI-AR: Ne sekirajte se, gospodine. Šta vas briga za nje-ga? Dobili ste kredit.

MUŠKARAC: Jesam?

PI-AR: Da. Upravo smo videli da u vama možemo ra-čunati na pouzdanog partnera i odlučili smo da vam odobri-mo najpovoljniji kredit.

MUŠKARAC: Hvala vam, hvala. Spasli ste mi život.

PI-AR: Ne zahvaljujte se, molim vas. Naša banka nepre-stano misli samo na svoje klijente. Naša najveća nagrada je vaše zadovoljstvo. Zato smo vam i odobrili najpovoljniji kre-dit. Vratićete samo trista osamdeset sedam procenata sume koju ste dobili.

MUŠKARAC: Hvala, hvala.

PI-AR: Molim. Uđite da potpišete papire.

Njih dvojica ulaze u banku. Posle nekog vremena muška-rac izlazi držeći u ruci svežanj novčanica. Hladeći se njim kao lepezom, odlazi pevajući i pocupkujući u ritmu pesme.

MUŠKARAC: Boli me kita za kita... Boli me kita za kita... Boli me kita za kita... I ćunaza rakuna...

137

BITKA ZA DVORIŠTE

Lica:

ŠEPI

OFICIR

ŽENA

BABA

MUŠKARAC

Zadnja strana jednospratne kuće, koje je po sredini po-deljena na dva jednaka stana. To se jasno vidi po boji zida: leva polovina kuće ofarbana je bledožutom, a desna belom bojom. Obe polovine imaju dva para prozora u prizemlju i široku terasu na spratu. Trenutno su vrata obe terase i svi prozori zatvoreni i sve zavese su navučene. Zavese na žutoj polovini kuće na prvi pogled su različite od zavesa na beloj polovini.

Za razliku od kuće, zadnje dvorište nije prepolovljeno. Ono se nepodeljeno pruža čitavom širinom kuće i jedino je živom ogradom odvojeno od sličnih dvorišta sa leve i desne strane. Kao i uvek u proleće, prekriveno je raštrkanim skupinama različitog cveća. Otprilike na sredini dvorišta, jasno izdvojena od drugih vrsta cveća, nalazi se grupa prelepih žutih lala.

138

Neko vreme dvorište je potpuno pusto, a onda se iz žive ograde na levoj strani pojavljuje pseća glava. Nekoliko trenu-taka oprezno razgleda bližu polovinu kuće, a zatim sporo, s teškoćom, uvlači u dvorište i telo, neočekivano malo u odnosu na glavu. To je nizak i zdepast pas, prljave žućkaste boje, sa kratkim nogama i malim repom. Njegov neugledan izgled po-jačava zadnja desna noga, neprirodno iskrenuta u stranu. Ona je u jednom trenutku psećeg života polomljena a zatim je ukrivo zarasla, tako da je sada potpuno neupotrebljiva pri kretanju. Poskakujući na tri noge, ali ipak pri tom pažljivo zaobilazeći grupe cvetova, pas odlazi na desnu polovinu dvo-rišta. Tu seda na jednu veću travnatu čistinu bez cveća i osta-je tako, glave podignute prema terasi iznad njega.

Kao da odgovaraju na uporan pogled psa, vrata terase na beloj polovini kuće se ubrzo otvaraju. Na terasi se pojav-ljuje mlad čovek u vojničkoj uniformi sa epoletama.

OFICIR: Gde si, Šepi, care! Šta se radi?

ŠEPI (mašući repom): Vau!

OFICIR: Kako uvek znaš kad je teren čist. Ja sad stojim na prozoru, tamo s druge strane, i vidim je kako odlazi. Re-koh sebi: „Šepi ju je sigurno već snimio.” Svaka ti čast. Ro-đen si za izviđački vod.

ŠEPI: Vau! Vau!

OFICIR: Joj, izvini. Ja se raspričao pa zaboravio na klo-pu. Evo stiže.

Muškarac nestaje u vratima terase, a zatim se ponovo pojavljuje držeći pileću kost sa nešto mesa na njoj. Baca je na travu pored Šepija, koji joj odmah posvećuje punu pažnju.

OFICIR (naslanjajući se laktovima na ogradu terase): Samo klopaj, care. Neće ona skoro.

139

ŽENSKI GLAS (iz unutrašnjosti stana): S kim to pri-čaš?

OFICIR: Sa Šepijem. Car, uvek zna kad baba nije tu.

Na terasu izlazi mlada žena.

ŽENA (naslanjajući se na ogradu pored njega): Trebao si da mu odneseš tamo ispred kuće. Znaš da je nervira kad mu bacaš tu.

OFICIR: Baš me briga što je nervira. Pola dvorišta je naše. Ako hoću, mogu da hranim čopor pasa.

ŽENA: Ona tvrdi da celo dvorište pripada njoj.

OFICIR: Može ona da tvrdi šta hoće. Nismo mi budale. Šta ona misli, ako smo podstanari da smo i debili?

ŽENA: Pa što joj ne kažeš to kad zaurla odozdo?

OFICIR: Nisam lud. Video sam kako je pre neki dan izbacila neki kamen iz dvorišta. Kamen, pa skoro k’o moja glava, frljnula ga je preko živice kao da je kliker. Razbila bi me jedan na jedan.

ŽENA: Kakav si ti poručnik kad se plašiš jedne babe?

OFICIR: Kao prvo, ja sam samo potporučnik. Kao drugo, protiv jačeg neprijatelja upravo treba izbegavati otvorenu borbu. Tu stupaju na scenu druge metode, geril-ska borba, zasede, diverzije...

ŽENA: Na primer?

OFICIR: Na primer, korišćenje preopterećenosti nepri-jatelja na frontu, odnosno odsustva babe, za doturanje po-moći pobunjenicima u njegovoj pozadini.

ŽENA: To jest, Šepiju?

OFICIR: Tačno. Mi smo saveznici u borbi protiv babe.

140

ŽENA: Niste baš bili saveznici kad smo tek došli. Stal-no je režao na tebe.

OFICIR: Jeste. Jednom je pokušao da mi odgrize pola noge, ali sam ja mudro stupio u brzo povlačenje. Nešto sam mu opasno išao na živce.

ŽENA: Zato što si mu bio nov i nepoznat.

OFICIR: Tačno. Nije znao na čijoj sam strani, saveznič-koj ili babinoj. Ali čim sam počeo redovno da ga snadbe-vam municijom, potpisali smo sporazum o nenapadanju.

ŽENA: Trebalo bi isto da pokušaš i sa babom.

OFICIR: Da joj bacam piletinu?

ŽENA: Ne glupiraj se. Da je fino pozdraviš i popričaš s njom kad je vidiš. Možda je i ona neprijatna samo zato što smo novi, pa ne zna šta može da očekuje od nas. Od kad sam je jedno jutro pitala da li joj treba nešto iz prodavnice, prema meni je mnogo ljubaznija. Smisli i ti nešto slično, umesto što bežiš čim je ugledaš.

OFICIR: Neću! Neću da pregovaram sa neprijateljem! (Teatralno uzvikuje.) Smrt neprijatelju! Dole baba! Živeo Šepi!

ŽENA (osmehne se njegovom skandiranju, ali se odmah uozbilji): Kažem ti, kad popričaš malo sa njom, nije tako loša.

OFICIR: Šta nije loša? Prvog dana, nismo se još ni use-lili kako treba, ona dolazi da mi kaže da garaža, iako se na-lazi na našoj polovini kuće, pripada njoj. A ona uopšte nema kola!

ŽENA: Pa nemamo ni mi.

141

OFICIR: Znam da nemamo. Ali zamisli da imamo... Garaža je njena, dvorište je njeno, uskoro će anektirati i naše kupatilo. Samo osvaja prostor, kao životinja.

ŽENA: Nemoj tako. Stara žena, živi sama, niko je ne posećuje. Nije čudno što je malo, pa, čudna.

OFICIR: Dobro, pretpostavljam da si u pravu... Sigur-no nije lako kad si star i sam.

ŽENA: Nije. (Okreće se ka njemu i pribija se uz njega.) Zato nas dvoje nećemo dozvoliti da ostanemo sami.

OFICIR (zagrli je): Nećemo. Izrodićemo dinastiju, kao ono dvoje iz Biblije.

ŽENA: Koje dvoje?

OFICIR: Ne mogu da se setim kako se zovu. Imali su potomstvo brojno kao zvezde na nebu.

ŽENA: Slažem se. I do tada ćemo imati i našu i samo našu kuću. Kuću punu dece.

OFICIR: Dece, unuka, praunuka... Biće to kompletna vojska. Ja ću biti general.

ŽENA: A ja?

OFICIR: Ti možeš da budeš ministar odbrane.

ŽENA: Pa mi ćemo biti prava država.

OFICIR: Nego šta. Možemo i da proglasimo nezavi-snost. Navratićemo najslabijeg unuka da gađa kamenjem prolaznike, pa kad ga izgaze nogama, velike sile će biti na našoj strani.

ŽENA: Zavisi od situacije. Možda se velike sile pridru-že prolaznicima.

142

OFICIR: U pravu si. Treba ipak prvo dobro proučiti političku situaciju. Možda ćemo se morati zadovoljiti auto-nomijom.

ŽENA: Ali širokom autonomijom.

OFICIR: Najširom.

Ljube se. Posle podužeg poljupca se razdvoje i ponovo naslone na ogradu. Šepi je davno oglodao meso i sad lomi zubima kost.

ŽENA: Ipak, moraš priznati da joj je cveće divno.

OFICIR: Priznajem. Prosto je neverovatno da je to plod njenog rada. Čovek bi očekivao da tu živi neka dobra vila, a ne veštica.

ŽENA: Nemoj, čuće te.

OFICIR: Neće. Čim je Šepi tu. On može da je namiriše na kilometar... Znaš šta, moguće je da ona voli cveće baš zato što je toliko različito od nje. A Šepija mrzi zato su slič-ni. Čini mi se da i njoj jedna noga nije u redu. Kao da blago hramlje.

ŽENA: Onda i tebe ne voli jer ste slični?

OFICIR: Moguće. Ima u njoj nešto vojničko. Nešto ka-plarsko. Ali svrgnućemo mi tu vojnu diktaturu, je l’ tako, Šepi? Joj, gledaj cara kako krcka. Moram da mu dam još malo.

Odlazi u unutrašnjost stana i po povratku baca Šepiju kompletan batak. Šepi se odmah baca na posao.

ŽENA: To ti je bio ručak.

OFICIR: Nema veze... Gledaj kako puca. Vidiš, da sam kapitulirao pod tvojom upornom artiljerijskom vatrom ubeđivanja i prestao da jedem meso, sad ne bih imao čime

143

da snadbevam saveznika. Zamisli da mu bacim kuvani krompir. Odmah bi se pridružio babi.

ŽENA: Da, ali on ne može da jede krompir, a mi može-mo. Primati su uglavnom biljojedi, u najgorem slučaju sva-štojedi. Maznu tu i tamo neko jaje ili tako nešto. I ti bi mo-gao tako u početku. A za Šepija bi kupovali po malo mesa.

OFICIR: Zaboravi. Naterala si me da prestanem da je-dem govedinu i teletinu, jer mi krave daju mleko. Dalje ne ustupam ni pedlja. Boriću se do poslednjeg čoveka.

ŽENA: Ali zašto?

OFICIR: Kako zašto? Oficir-vegetarijanac? Izbacili bi me iz vojske dok trepneš.

ŽENA: Ne bi. Ne moraš nikom reći. Ako ti već nije žao životinja, pomisli na cene mesa. A kad dođe zvezdano po-tomstvo, trebaće to nahraniti.

OFICIR: Znaš da je i meni to palo na pamet. To s dina-stijom nije baš najbolja ideja. Ekonomska kriza, globalno otopljavanje, skore nestašice nafte, vode, hrane... Što bi do-datno opterećivali ionako prenaseljenu planetu? Bolje da usvojimo par komada.

ŽENA: Ti to ozbiljno?

OFICIR: Najozbiljnije. Odemo u popravni dom i usvo-jimo.

ŽENA: Misliš u dom za napuštenu decu?

OFICIR: Ne, mislim na popravni dom. Izabraćemo tri najveća razbojnika. I samo ćemo ih pustiti dole u dvorište. Pa da vidim babu kad se oni udruže sa Šepijem. Ima sama da podigne ogradu po sredini. Nije čudo što su mnoge dr-žave narodnu vojsku zamenile plaćenicima.

144

ŽENA (smeje se): Kakva si ti budala. Ja sam na trenutak mislila da govoriš ozbiljno... Znaš, pre nego što sam upo-znala tebe, mislila sam da vojna lica nemaju nimalo mašte.

OFICIR: Čudno. Ja sam to isto mislio za vegetarijance.

ŽENA (ponovo se nasmeje): Upravo te smisao za hu-mor spašava, inače bih te davno ostavila. Morala bih. Ne bih imala opravdanje zašto ja, pacifista i vegetarijanac, živim sa mesožderom koji je uz to još i vojno lice.

OFICIR: Kad reče vojno lice, koliko je sati?

ŽENA: Pojma nemam.

OFICIR: Sigurno već kasnim. Namerno me zagovaraš da bi me izbacili. I da mi onda potpuno ukineš meso. Odla-zim. Šepi, pozdrav! Ne dozvoli neprijatelju da te opkoli! Bri-ši čim to pojedeš.

Žurno ulazi u kuću. Žena ulazi za njim i zatvara vrata.

Neko vreme Šepi na miru krcka drugu kost. Zaokupljen time, ne primeti babu kad se pojavi na svojoj terasi na levoj polovini kuće. U ovom slučaju, nemoguće je napisati „starica” umesto „baba”. Reč „starica” previše asocira na krhkost i ne-jakost, što ovde definitivno nije slučaj. Ovo je stara, ali oči-gledno snažna i krepka žena. Debelog, zdepastog tela i veli-kih, snažnih ruku, zaista bi s lakoćom mogla da se porve sa potporučnikom. Seda, kratko i skoro muški podšišana kosa, široko, rumeno i zdravo lice i debele naočare koje čine njene oči neprirodno velikim, daju joj zaista zastrašujući izgled.

BABA (primetivši Šepija): Šta radiš tu, nakazo? Tu si našao da ždereš? Marš odavde! Čuješ li? Nosi se u pizdu materinu odavde!

Pod naletom psovki, Šepi odskakuće nekoliko metara da-lje i počne besno da laje na nju.

145

ŠEPI: Av! Av! Rrr! Av-Av! Av!

BABA: Šta hoćeš, sakata životinjo? Nosi se odavde, je l’ čuješ? Nećeš, je li? Ma, jebaću ti ja...

Podiže ruku, kao da želi da baci nešto u Šepijevom prav-cu. Na taj pokret Šepi, brzo koliko mu to dozvoljava prebijena noga, beži do žive ograde i nestaje u njoj.

BABA: I ne vraćaj se više, nakazo! Pokazaću ja tebi... (Naginje se preko terase u pravcu terase na beloj polovini kuće.) Znam ja ko ti baca kosti! Da ja posle čistim iza tebe!

Budući da nema nikakvog odgovora ili reakcije, baba se vraća u normalan položaj. Nakon što još nekoliko puta dobro osmotri dvorište, ulazi u svoj stan i zatvara vrata od terase. Ubrzo posle toga prozor ispod terase se otvara, ali zavesa ostaje navučena.

Neko vreme dvorište je pusto, a zatim se desno, kroz pro-laz između kuće i žive ograde, pojavljuje potporučnikova žena. Tiho odlazi do ostataka koji su ostali iza Šepija, skuplja ih u komad novine i odlazi što brže i tiše može.

Dvorište je ponovo pusto neko vreme. Onda se u njega, kroz živu ogradu sa leve strane, polako uvlači neobrijan muš-karac četrdesetih godina. Njegovo oprezno kretanje i brzi po-gledi u pravcu kuće podsećaju na Šepijev ulazak. Pažljivo iz-begavajući cveće dolazi do lala. Saginje se, ali u tom trenutku zavesa nestaje sa otvorenog prozora i pojavljuje se baba.

BABA: Idi u svoje dvorište pa beri lale, pizda ti materina!

MUŠKARAC (brzo se uspravlja, ne ubravši ništa): Ne berem lale.

BABA: Nego šta radiš, barabo?

MUŠKARAC: Ja, ovaj... Tražim lekovite biljke.

BABA (malo zbunjena): Šta tražiš?

MUŠKARAC (hrabrije): Lekovite biljke. Majka mi je bolesna, pa da joj napravim čaj.

Kratka pauza.

BABA: Ma marš u pičku materinu! Nosi se odavde da ti ne zovem policiju! Sram te bilo! Kradeš lale i još zajeba-vaš! Barabo jedna!

MUŠKARAC (povlači se udesno): Šta se dereš? Samo sam hteo jednu lalu.

BABA: Zasadi svoje lale pa ih beri, bitango! (Muškarac odlazi kroz prolaz pored kuće. Baba urla za njim.) Ako te još jednom vidim, odmah zovem policiju! Sram te bilo!

Baba ostaje još malo na prozoru, gledajući desno, a za-tim zatvara prozor i navlači zavesu. Tada se po drugi put iz žive ograde oprezno pomalja Šepijeva glava. Ulazi u dvorište i kreće preko njega, ovoga puta poskakujući pravo kroz cveće. Zaustavlja se tačno kod lala. Budući da mu je noga prebijena, nema potrebe da je podiže, samo malo iskreće telo u stranu. Zaliva lale i zatim, dostojanstveno koliko je to moguće sa tri noge, odlazi do žive ograde i nestaje u njoj.

147

KOKI RAKUN – III deo

Bankovni šalter za kojim sedi Zorana. Čuje se bučno otvaranje i zatvaranje vrata, a zatim Kokijev glas.

KOKIJEV GLAS: SMRT RAČUNU! SLOBODA RA-KUNU! SMRT...

Koki se pojavljuje pored šaltera.

KOKI: Ćao, lepotice. Šta je ovo, nema nikoga?

ZORANA: Boki!

KOKI: Uzalud se dereš. Nema Bokija nigde na vidiku. Ni Bokija, ni piljara ni mušterija, vaše male dečice. Nikog živog.

ZORANA: Boki!

KOKI: Šta je, pukla vam je banka? Shvatila dečica da im mamica guli kožu s leđa i dobrovoljno otišla u siročad? Dobro je. Ako je tako, ipak ima nade.

ZORANA: Boki!

KOKI: Kažem ti da ne vidim Bokija nigde u blizini. Nema nikog osim mene i tebe. Zato ćemo morati da se sna-đemo sami. Pošto ti očigledno ne želiš da mi kažeš kakvo je stanje na rakunu, moraćemo da razgovaramo o nečem dru-gom. Evo, slobodno izaberi koju god hoćeš temu.

ZORANA: Boki!

148

KOKI: Pored toliko divnih tema za razgovor, ti si se setila Bokija. Ne kažem, mogli bi i o njemu da razgovaramo, ali čim se pomene njegovo ime nešto me žigne u dnu leđa. Zato je bolje da razgovaramo o nečem drugom. U stvari, najbolje je da se prvo upoznamo. Ja sam Koki. A ti?

ZORANA: Boki!

KOKI: Drago mi je. Je l’ se svi u banci zovete Boki? I ti i Boki i piljar i direktor koji blago odvrće rep rakuna? Svaka čast. To je ozbiljna firma. Svi za jednog, jedan za sve. Sigur-no vas teraju da promenite ime čim se zaposlite? Kao što te sigurno teraju da se oblačiš tako, i još ti nakače tu pločicu, kao da si na prodaju. Baš me zanima koliko koštaš. Ne brini, nisam ja kao oni. Kupiću te i odmah pustiti na slobodu. Hej, pa to nije cena, već tvoje ime. (Zorana prekriva rukom plo-čicu na svojoj košulji.) Kasno, već sam pročitao. Zorana! Ka-kvo divno ime! Lepa i sveža kao zora, kao buđenja dana. Savršeno ti odgovara. Na engleskom govornom području bi te zvali Dona. Ima i ona pesma. „Dona, Dona, Dona...” Do-duše, čini mi se da je u toj pesmi u pitanju krava, ali nema veze, pesma je divna.

ZORANA: BOKI!

KOKI: Nisi se valjda uvredila zbog krave? Nisam stvar-no imao nameru da te poredim sa kravom. A i da to neko uradi, kakve veze ima? Mene uopšte ne bi uvredilo da me neko uporedi sa volom. U suštini, kakva je razlika između mene i vola? Nikakva, posebno što od nedavno i ja imam rogove. Ali čak i da ih nemam, ne bih se bitno razlikovao od jednog poštenog vola. Dok to ne shvatimo, neće biti nimalo napretka na ovom svetu. Tek kad počnemo da se ponašamo prema životinjama kao prema sebi ravnima, što one svaka-ko jesu, možemo se nadati nekom boljem svetu. Jer, ako ži-votinje ubijamo, mučimo, koristimo za eksperimente, na-ravno da će neko doći na ideju da to isto primeni na ljude.

149

Koncetracioni logori nisu ništa drugo nego reakcija na far-me. Ako mogu krave ili svinje, što ne bi mogli Jevreji, Slove-ni, Romi, komunisti? Pa da. Ako mogu da kupim kravu i prodajem njeno mleko, što ne bih mogao da kupim pet-šest devojaka i otvorim javnu kuću? Ako Donu iz pesme mogu da kupe, prodaju i ubiju, što ne bih mogao da kupim i Zora-nu i oblačim je kako ja hoću? Upravo tako razmišlja tvoj direktor, ili ko te je već naterao da pokazuješ grudi.

ZORANA: Bo... Kakve grudi?

KOKI: Šta kakve grudi? Vidi ti se pola grudi.

ZORANA: Ne vidi.

KOKI: Vidi, vidi. Je l’ te teraju da se tako oblačiš ili to radiš svojom voljom? A ako to radiš svojom voljom, da li to radiš i van banke? Hoću da kažem, je li ti cilj da izazoveš balavljenje svih muškaraca ili samo onih koji dolaze u ban-ku? Jer, ako su tvoj cilj samo mušterije, koje želiš da privu-češ da bi se umilila šefu, onda je to isto kao da te je on nate-rao da pokazuješ grudi. Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali to je isto kao da se baviš prostitucijom. On ti plaća da poka-zuješ grudi. Mislim, zar postoji suštinska razlika između pružanja usluge gledanja grudi i usluge pipanja grudi? Mada, ta muška opsednutost grudima je u stvari prilično neprirodna. Mislim, šta su ženske grudi nego grudve sala koje služe za ishranu mladunaca? Hoću da kažem, koji se to normalan vo pali na kravlje vime? Evo, mene uopšte ne uz-buđuje prizor tvojih ogoljenih grudi.

ZORANA: Kakav, bre, prizor? Pa ja sam zakopčana do grla!

KOKI: Dobro, hajde, neka ti bude. Ali, čak i da ti jesi, tvoje koleginice nisu.

150

ZORANA: Jesu, sve nosimo iste uniforme. Naša firma ima vrlo stroga pravila...

KOKI: Dobro, dobro, nemoj i ti da počinješ. Piljar mi je sve objasnio. Ionako nisam mislio na tvoje koleginice u banci.

ZORANA: Nego na koje?

KOKI: Na primer, one u velikim marketima. Pre neki dan sam išao da kupim pivo, kad ispred mene iskoči skoro gola devojka sa fudbalskom loptom. Ja sam se iskusno od-mah bacio iza frižidera, ali je zato ulovila drugog tipa. Dok sam stajao na kasi, video sam nekog tupsona kako pažljivo sluša šta mu govori. Ona mu je pokazivala loptu, a on je gledao u njene grudi. Kasnije sam ga video kako ide ulicom sa loptom u rukama. Fudbal od najgoreg skaja, to se odmah vidi, a on najmanje deceniju nije šutnuo loptu, i to se od-mah vidi, ali ga je ipak kupio. Morao je, nije mogao da ga ne kupi kad ju je već naterao da mu detaljno opiše sve njegove kvalitete. A nije mogao na vreme da pobegne, zato što nije mogao da odvoji pogled od njenih grudi. Drugim rečima, dao je novac da bi gledao njeno telo, kao što bi u javnoj kući platio da dodiruje njeno telo. Zar tu ima neke značajnije razlike?

ZORANA: Ali kakve to veze ima sa mnom i mojim ko-leginicama?

KOKI: Kako nema veze? Sve je to deo iste pojave. Nju je njen šef u dogovoru sa vašim šefom naterao da pokazuje grudi da bi onaj tupson i drugi slični njemu kupili stvar koja im ne treba. Jer vaš cilj je da svi mi što više kupujemo, da kupujemo i kad imamo sve što nam treba, da kupujemo, kupujemo i kupujemo. Cilj je da nam izmuzete sve pare, pa da onda dođemo ovde da se zadužimo. E, tu stupate na sce-nu ti i tvoje koleginice. Prvo su planirali da i vas nateraju da

151

pokazujete grudi, da bi nas namamili da ne čitajući potpiše-mo vaše zločinačke ugovore, ali su shvatili da bi neki od nas, ako ništa drugi nesvesno, povezali prizor tvojih grudi sa grudima devojke sa fudbalom i da bi nas to navelo na oprez. Zato, isto kao što nju teraju da ogoli grudi, tebe teraju da se zakopčaš do grla. Kao, nemate vi veze jedna s drugom. Ali, imate, itekako imate. Banke, prodavnice, reklame, sise, jav-ne kuće, sve su to delovi iste mreže, sektori iste organizacije čiji je cilj da izvuče pare iz ljudi. To je moderni harač mo-dernih careva, kojima vi vredno služite. (Pojavljuje se Boki.) I ti i tvoj Boki. Gde si, Boki, slugeranjo modernih careva?

ZORANA: Gde si ti do sad? Umrla sam od straha.

BOKI: Morao sam do WC-a.

KOKI: Išao čovek da piša. Svaka čast, Bole, pišanje u toku radnog vremena. Znam da će ti to ovde zameriti, ali, veruj mi, jednog dana će ti to biti olakšavajuća okolnost. Jer jednog dana će doći kraj i današnjim carevima, kao što je uvek dolazio. I tada ćete i vas dvoje pasti zajedno sa njima, iako ste vas dvoje samo mali, prilično beznačajni delići ma-šinerije za ubiranje harača. Ali makar i najbeznačajniji, vi ste njen deo i to ćete jednog dana platiti. I tada neće vredeti ono: „Nismo mi uopšte znali u čemu učestvujemo. Ja sam samo pokazivala sike, a Boki je samo pokazivao pucu.”

ZORANA: Ma ja ne pokazujem sise!

KOKI: Neće tad vredeti to „nismo znali”, jer sam vam ja upravo objasnio šta radite. Zato je najbolje da odmah, na vreme, pređete na pravu stranu. Priključite se mojoj tajnoj ogranizaciji. Zove se RAKUN, skraćeno od Radikalna anar-hističko-komunistička unija. Tek sam skoro počeo da raz-mišljam i čitam o tome, pa još nisam sasvim siguran da li su moja uverenja bliža komunistima ili anarhistima. Ali sam bar prilično siguran da i jedni i drugi mrze banke. Zato sam

za početak stavio i jedno i drugo u naziv organizacije. Za sada imamo samo jednog člana, mene, ali sa vama biće nas troje. (Boki ga hvata i zavrće mu ruku iza leđa.) Jao! Opro-stiću ti ovo ako se odmah priključiš RAKUN-u.

Boki ga odvodi.

KOKIJEV GLAS: Ej, bre, to boli! Bolje ti je da paziš, jer ćeš sve to platiti kad RAKUN ostvari svoje ciljeve. Jao, je-bem li ti... Jao! SMRT RAČUNU! Jao! SLOBODA RAKU-NU! JAO!

Čuje se bučno otvaranje i zatvaranje vrata.

153

SVETA REKA I SVETE KADE

Lica:

ENGLEZ

INDIJAC

Na klupi u parku sedi šezdesetogodišnji muškarac. Već je pročitao novine, koje presavijene leže na klupi pored njega, i sada jednostavno uživa u podnevnom suncu.

Pojavljuje se mladić crne kose i tamnije puti. Sa knjigom u ruci dolazi do klupe.

INDIJAC: Izvinite, da li je slobodno?

ENGLEZ: Naravno. Samo izvolite.

Englez se kulturno pomera da napravi mesta Indijcu. Ovaj seda pored njega, otvara knjigu i počinje da čita. Englez nekoliko puta baca pogled u njegovom pravcu, pre nego što odluči da mu se obrati.

ENGLEZ: Izvinite, ako mogu da pitam. Vi niste odavde?

INDIJAC (prestaje da čita): Nisam.

ENGLEZ: Molim vas, nemojte pogrešno da me shvati-te i pomislite da sam odmah po vašem spoljašnjem izgledu zaključio da niste Britanac. Ne, za mene su svi građani Veli-ke Britanije, bez obzira koje boje bili, potpuno jednaki i rav-nopravni. Priznajem da ima onih koji misle drugačije, ali ja

154

nikad nisam delio Britance na osnovu njihovog porekla. Možda zbog toga što je u kraju u kom sam odrastao bilo ljudi svih boja, pa sam se već u detinjstvu navikao da u toj različitosti ne vidim pretnju, već prednost i bogatstvo naše države. Verujte mi, ja nikada ne delim ljude prema njiho-vom spoljašnjem izgledu, već prema njihovom karakteru.

INDIJAC: Verujem vam.

Indijac se ljubazno osmehne i vrati pogled na knjigu. En-glez brzo nastavlja razgovor.

ENGLEZ: Pitao sam zbog vašeg naglaska, a ne zbog vašeg izgleda. I moje pitanje nije neprijateljsko, u smislu da bih više voleo da niste došli u moju zemlju. Naprotiv, meni je baš drago što ste ovde. Vidim da ste pristojan mlad čovek i siguran sam da vaše prisustvo može biti samo od koristi za sve nas. Zato sam jednostavno želeo da vam poželim do-brodošlicu u ime svih građana Ujedinjenog Kraljevstva.

INDIJAC: Hvala vam.

ENGLEZ: A odakle ste došli, ako smem da pitam? Mi-slim, voleo bih da se upoznamo, kad već imamo priliku. Naravno, ako vas ne prekidam u čitanju.

INDIJAC: Ne prekidate. (Zatvara knjigu.) Treba da ubijem sat vremena, pa sam poneo knjigu da čitam. Nije ništa važno u pitanju. Šta ste ono pitali?

ENGLEZ: Iz koje zemlje ste došli? Naravno, ako ne mi-slite da je moje pitanje previše indiskretno.

INDIJAC: Ne, u redu je. Došao sam iz Indije.

ENGLEZ: Iz Indije? Da, da... Ovaj... (Prijateljski potap-še Indijca po ramenu.) Žao mi je.

INDIJAC: Zašto vam je žao?

155

ENGLEZ: Pa zato što ste morali da pobegnete iz svoje zemlje.

INDIJAC: Nisam pobegao. Normalno sam došao.

ENGLEZ: Pa, dobro, nisam ni mislio da su vas baš puš-kama naterali da odete. Jesam u pravu, u Indiji se trenutno ne vodi nikakav rat?

INDIJAC: Ne vodi se već decenijama. Povremeno do-lazi do sukoba u nekim oblastima, ali to uopšte ne utiče na život u mom delu Indije. Doduše, u poslednje vreme se sve češće dešavaju teroristički napadi.

ENGLEZ: Dobro, dešavaju se i ovde, takvo je vreme. Ali, hoću da kažem, čak i ako vas silom nisu naterali da odete, pretpostavljam da ipak niste imali drugog izbora. Si-gurno ste pobegli od gladi i nemaštine?

INDIJAC: Nisam. Ne mogu reći da potičem iz bogate porodice, ali isto tako ne mogu reći da sam ikada zaista gla-dovao. Nikada se nisam prejedao, ali nikada nisam ni pomi-slio da bih mogao umreti od gladi.

ENGLEZ: Dobro. Ali čak i da takva opasnost nije pre-tila vama, sigurno većina stanovništva gladuje, pa vas je to nateralo da odete. Hoću da kažem, vi ste donekle imali sre-će, ali želeli ste da budete sigurni da vaša deca i vaši unuci neće završiti u toj gladnoj većini. Došli ste da im obezbedite normalan život. Jesam u pravu?

INDIJAC: Niste. U Indiji je zaista procenat siromašnog stanovništva neuporedivo veći nego ovde, ali je opet manji nego u nekim drugim azijskim ili afričkim zemljama i nika-ko se ne može reći da u Indiji većina stanovništva gladuje. I još se procenat gladnih poslednjih godina konstantno sma-njuje. Vi kažete da je normalan život ovde, ali ako uzmete u

156

obzir da na svetu gladuje skoro milijardu ljudi, život u Indi-ji je mnogo bliži normalnom od života ovde.

ENGLEZ: Nisam mislio...

INDIJAC: Da, razumem. Kad ste rekli „normalan ži-vot”, niste mislili na prosečan ili uobičajen, već na pristojan život.

ENGLEZ: Tako je.

INDIJAC: I vi mislite da je jedino ovde moguće pristoj-no živeti?

ENGLEZ: Pa dobro, ne samo ovde. Tu su i Severna Amerika ili Australija, na primer. Ali sumnjam da se to može reći za Indiju. Molim vas, nemojte se uvrediti. Ja se samo trudim da budem objektivan. Siguran sam da i u In-diji ima mnogo pojedinaca koji žive pristojno, ali sam isto tako uveren da se to ne može reći za većinu stanovništva.

INDIJAC: Nisam se uvredio. Razumem ja dobro šta vi pokušavate da mi kažete. Vi život stanovnika najbogatijih i najmoćnijih zapadnih zemalja smatrate jedinim pristojnim načinom života. Priznajem da isto misli mnogo mojih su-narodnika, ali to nije slučaj sa mnom. Možda mi nećete ve-rovati, ali ja zaista ne želim da posedujem tri automobila ili dvadeset pari pantalona. Ja ne želim više hrane nego što sam imao u Indiji, ne želim da posedujem novac koji će mi omogućiti da kupim ogromnu kuću ili letujem na egzotič-nim mestima. Ja sam navikao da živim skromno, da nosim jednostavnu odeću i jedem jednostavnu hranu. Kad kažem skromno, mislim na vaše standarde, za mene je to sasvim pristojan život. Takođe, još od najranijeg detinjstva sam na-vikao da vredno i marljivo radim, i potrudiću se da istim vrlinama naučim i svoju decu. Ako se tome doda da sam od roditelja nasledio mali komad zemlje, nedovoljan da se iz njega izvuče novac, ali dovoljan da prehrani jednu porodi-

157

cu, nema razloga da strahujem da će moji potomci umreti od gladi.

ENGLEZ: Ali pomislite da se vama i vašoj ženi...

INDIJAC: Nisam oženjen.

ENGLEZ: Izvinjavam se. Ja sam mislio da se vi u Indiji rano venčavate.

INDIJAC: Neki da. Neki ne.

ENGLEZ: Dobro, izvinjavam se... Šta sam ono hteo? A da. Pomislite da se vama i vašoj budućoj ženi nešto desi i da vaša deca ostanu bez vas.

INDIJAC: Pobogu, čoveče, zašto bi nam se nešto desi-lo? Vama kao da je veoma stalo da unesrećite moju buduću porodicu.

ENGLEZ: Ne, daleko bilo. Ja ovo govorim čisto hipote-tički. Molim vas da ne mislite da želim da se dogodi tako nešto. Naprotiv. Ja vam iskreno želim sve najbolje. Ali zami-slite, samo zamislite, da vaša sasvim mala deca ostanu bez roditelja. Čak i da ih do tada naviknete na rad i jednostavan život, ko zna da li će bez vas uspeti da se snađu u svetu koji ih okružuje. Možda će se naći neko ko će ih obmanuti, pre-variti i ostaviti i bez tog komada zemlje. Možda će onda ipak završiti na ulici, gola i gladna, ili još gore, u nekoj od fabrika u kojima izrabljuju decu. Upravo sam čitao u tome u novinama, da u Indiji još uvek postoje fabrike u kojima u groznim uslovima rade sasvim mala deca. Sigurno ste po-mislili na to kad ste odlučili da dođete ovde gde nema ta-kvih fabrika. Zar nisam u pravu? Zato ste pobegli iz Indije?

INDIJAC: Nisam pobegao ni zbog čega! Došao sam ovde da studiram. Upravo sada imam pauzu između dva predavanja. I kad završim fakultet, vratiću se u Indiju.

158

ENGLEZ: Vratićete se?

INDIJAC:Tako je. Vratiću se.

ENGLEZ: I rizikovaćete da vašu maloletnu decu izra-bljuju u nekoj fabrici? Naravno, u slučaju...

INDIJAC: U slučaju da se meni i mojoj budućoj ženi nešto desi. Da, shvatio sam. Ali, čak i da se vaše slutnje ostvare i nas dvoje nastradamo, tu su moji i njeni prijatelji, moja i njena porodica. Naša deca sigurno neće ostati bez igde ikoga. A zamislite vi da ostanem ovde i da se meni i mojoj budućoj ženi nešto desi. Mislite da se ovde neće naći niko ko bi pokušao da ih na neki način iskoristi?

ENGLEZ: Ne, nismo se razumeli. Ne mislim ja da su svi ljudi ovde dobri a u Indiji loši. Ne, ljudi su svuda isti, neki su dobri a neki ne. Svestan sam ja da su vlasnici nekih od tih indijskih fabrika baš odavde, i da bi to isto radili ovde da mogu. Ali, ne mogu. Upravo se radi o tome da je naša država bolje organizovana, spremnija i sposobnija da spreči da im se nešto loše desi nego vaša.

INDIJAC: Slažem se. Ali čak i u najbolje organizova-nim zemljama deci se dešavaju grozne stvari. Vi ste čitali o indijskim fabrikama, a ja sam čitao o seksualnom zlostav-ljanju dece u Belgiji, Švajcarskoj, Austriji... Složićete se sa mnom da su sve to vrlo dobro organizovane i uređene ze-mlje, a takve stvari se u njima ipak dešavaju. Zato ne mislim da ću svojoj deci učiniti uslugu ako ih umesto u Indiji bu-dem odgajao u Evropi ili Severnoj Americi. Grozne stvari mogu da se dese bilo gde.

ENGLEZ: Ali je ipak mnogo manja verovatnoća da će se desiti ovde, ili čak u Belgiji, nego u Indiji.

INDIJAC: Nisam baš siguran. Kada bi uporedili broj zlostavljane dece i broj stanovnika u Belgiji sa odgovaraju-

159

ćim brojevima u Indiji, koja ima preko milijardu stanovni-ka, pitanje je koji bi procenat bio manji. Nikad nisam imao prilike da vidim takve podatke, ali sam prilično siguran da Indija ne bi prošla mnogo gore.

ENGLEZ: Da, razumem... Vi jednostavno ne želite da kažete ništa loše o svojoj zemlji. Nemojte pomisliti da vam prebacujem, ne, ja vas još više poštujem zbog toga. Čovek i treba da štiti ugled svoje zemlje. Ali, baš zato što vas poštu-jem, voleo bih i da vi mene posmatrate kao prijatelja i da mi se poverite. Ja ne pokušavam da dokažem da su Indijci loš narod, naprotiv, vi ste dokaz da nisu, već da indijski druš-tveni sistem nije u redu. Ne morate se plašiti da ću ja to što mi kažete na bilo koji način iskoristiti protiv vas ili vaše ze-mlje. Mene jednostavno zanima šta je jednog mladog, inte-ligentnog i odanog čoveka oteralo iz Indije?

INDIJAC: Vi izgleda ne slušate šta vam ja govorim. Nije me ništa oteralo! Nisam pobegao! Nisam oteran! Do-šao sam ovde da studiram. To je sve.

ENGLEZ: Ali, mogli ste da studirate i u Indiji, ali ste se ipak odlučili da dođete ovde. I pored toga što toliko volite Indiju. Mora da postoji neki razlog. Sigurno je većina uni-verzitetskih profesora korumpirana, pa ste se plašili da vam vaša marljivost i inteligencija neće biti dovoljna. Nedavno sam čitao neki članak o korupciji u azijskim zemljama. Uža-sno je kakve je razmere to poprimilo.

INDIJAC: A kod vas kao nema korupcije? Samo što sam stigao ovde, dočekale su me vesti o plemićkim titulama koje je vaš predsednik vlade prodavao bogatašima. Ako to nije korupcija, onda ne znam šta jeste. A u pitanju je prvi čovek države. A ovo nije Azija.

ENGLEZ: Nisam ja rekao da korupcija postoji samo u Aziji, a da je ovde nema. Ali, ovde...

160

INDIJAC: Da, znam. Ovde su mehanizmi koji treba da spreče korupciju bolje organizovani i funkcionalniji, ovde je javnost spremnija da osudi i kazni korumpirane funkcio-nere.

ENGLEZ: Upravo sam na to mislio.

INDIJAC: Znam da ste na to mislili... Uh, što vi umete da namučite čoveka. Slušajte, ja se slažem sa vama. Zabora-vite šta sam malopre rekao. Priznajem da su korupcija, kri-minal i kršenje ljudskih prava mnogo rašireniji u Indiji nego u zapadnim zemljama, priznajem da su zapadne drža-ve mnogo bolje organizovane po tom pitanju, da su nadlež-ni spremniji da se s tim uhvate u koštac, a građani odlučni-ji da nateraju nadležne da to urade. Ali morate imati u vidu da je Indija, čak i u poređenju sa na primer SAD, ogromna zemlja, u kojoj žive brojni narodi, od kojih neki imaju više pripadnika nego bilo koji evropski narod. Tu su različite vere, različiti jezici, lokalni običaji, lokalne vođe i lokalni sukobi. Zamislite kako je teško u takvim uslovima stvoriti državu koja savršeno funkcioniše na svim nivoima. Narav-no da nailazimo na bezbrojne teškoće i probleme, ali se i pored toga neke stvari popravljaju i ja želim da i sam pomo-gnem koliko mogu. Zato ću se vratiti u Indiju, a zato sam, kad već toliko želite da znate, i došao ovamo. Želeo sam da vidim jednu sređenu i dobro organizovanu državu, želeo sam da vidim kako funkcionišu njene institucije. Došao sam da naučim nešto od vas i da to znanje iskoristim u sop-stvenoj zemlji. Došao sam da naučim nešto od vas, ali ne i da postanem jedan od vas. Lako je ostati ovde i zaboraviti na probleme u Indiji. Nije to samo biranje lakšeg puta ili kukavičluk, to je na neki način i izdaja. Jer vi snosite znača-jan deo odgovornosti za sve što se dešava u Indiji. Vladali ste Indijom, vodeći računa samo o sopstvenim interesima, a od kad smo se osamostalili činite sve da nas sprečite da

161

napredujemo. Zavadili ste nas sa Pakistancima i stalno pot-pirujete napetost između nas, ne dozvoljavajući da se skon-centrišemo na rešavanje problema korupcije, na primer. Izgradili ste svoju državu nemilice zagađujući prirodu po celom svetu, a sad, kad smo i mi počeli ekonomski da na-predujemo, želite da pri tom pazimo na okolinu. Eto, rekao sam vam zašto sam došao, rekao sam zašto ću da se vratim i rekao sam zašto ne želim da ostanem ovde. Je l’ vam sad jasno?

ENGLEZ (hladno): Jasno mi je. Žao mi je to imate ta-kvo mišljenje o nama. (Pruža ruku ka novinama.)

INDIJAC (blago mu zaustavi ruku): Čekajte... Uh, šta ste mi uradili. Niste me pustili dok me niste iznervirali, pa sam nagovorio svašta, a sad ste učinili da se osećam loše. Slušajte, kad sam govorio „vi” nisam mislio na vas lično, niti na vaše sunarodnike. Vi ste lepo rekli da su ljudi svuda isti i ja se slažem s vama. Kada sam optuživao „vas”, nisam mislio na vaš narod, već na vaše političare, na vašu državu. A sve države su iste. I Indija bi se verovatno isto ponašala prema vašoj državi, samo da je moćnija od nje. To je još jedan ra-zlog zbog kojeg sam došao ovde. Želim da upoznam jednu sređenu državu, ali želim i da upoznam jednu moćnu drža-vu, koja je svoju moć stekla i održava je na račun drugih država. Želim da steknem dovoljno znanja da po povratku u Indiju pomognem da ona postane jednako dobro uređena kao vaša država, ali i da se borim da se ona, ako postane moćnija od vaše, ne ponaša prema njoj, ako je to uopšte moguće, kao što se Britanija sada ponaša prema Indiji. Jer, ako postane dovoljno moćna, Indija će se ponašati tako pre-ma Britaniji, ona se već sada ponaša tako prema državama slabijim od sebe. Vidite da ne mislim da je vaš narod lošiji od indijskog, ili da je vaša država pokvarenija od naše. Zato vas molim da se ne uvredite.

162

ENGLEZ: Nisam se uvredio. Naprotiv, moram vam priznati da ste me sad potpuno pridobili: svojom iskreno-šću, svojim plemenitim ambicijama, svojom odanošću svo-joj zemlji koja je udružena sa brigom za druge zemlje. Upravo zato mi još teže pada vaša odluka da nas napustite nakon studija. Dao bih sve da te svoje kvalitete ugradite u naše umesto u indijsko društvo, da svoje namere ostvarite ovde umesto u Indiji. Da pomognete da naša država bude još organizovanija i smanjite štetu koju ona nanosi drugim državama. Ko bi to mogao bolje od vas, koji ste lično osetili nevolje koje je naša država nanela Indiji? Mogli bi navodeći primere iz ličnog iskustva da utičete na našu javnost, poseb-no što značajan deo nje već deli neke vaše stavove. I ja i mnogi moji prijatelji smatramo da se naša država van svojih granica ponekad ponaša nauštrb vrednosti koje vrede unu-tar njih, nauštrb vrednosti koje predstavljaju samu srž na-šeg društva. Neki od nas pokušavaju da učine nešto u vezi toga, ali ne baš previše vatreno, verovatno zato što sami ne osećaju posledice te pojave. Ali vi, sa vašom vatrenom že-ljom da pomognete Indiji a ne oštetite druge države, vi bi mogli da prodrmate ostale i zaista učinite nešto. Verujte da to uopšte nije nemoguće. Ako budete uspešni na fakultetu verovatno ćete lako dobiti i državljanstvo i tada nećete ima-ti nikakvih prepreka. Pogotovo što su sada u modi političa-ri tamnije puti. Razmislite o tome. Na taj način bi možda više pomogli Indiji nego što bi to bili u stanju u njoj. Znate, ovde vas možda neće oduševljeno dočekati u prvom trenut-ku, ali ako budete uporni, uz pomoć medija i intelektualaca na kraju ćete uspeti da doprete do ljudi. Sami ste rekli da je po tom pitanju naša država vrlo dobro organizovana. A u Indiji verovatno nije nemoguće da, ako se suprotstavite ne-kom moćnom političaru, izgubite i glavu. U stvari, sad kad poznajem vaše političke ambicije, čini mi se da nije nemo-guće da ste se već zamerili nekom od njih, i da ste u stvari

163

zato odlučili da studirate ovde, da bi pobegli na sigurno. Jesam konačno pogodio?

INDIJAC (nasmeje se): Vi baš ne odustajete. Jeste, ko-načno ste pogodili. Pobegao sam iz Indije. Oterali su me, isterali, najurili... Zar nikako ne mogu da vam objasnim da sam došao svojom voljom, iz razloga koje sam vam naveo? Zašto mi ne verujete?

ENGLEZ: Verujem vam.

Kratka pauza.

ENGLEZ: Samo da budem siguran. Ništa vam se ne bi desilo da ste ostali?

INDIJAC: Ništa.

ENGLEZ: I vratićete se tamo kad završite fakultet?

INDIJAC: Vratiću se. Zašto vam to toliko smeta?

ENGLEZ: Ne smeta mi. Samo mi je žao što ćemo mi ovde izgubiti čoveka poput vas. I žao mi je što će čovek poput vas završiti u sredini nedostojnoj njegovih kvaliteta. Znam da vi baš želite da odete tamo da bi tu sredinu promenili, ali kad vas zamislim u tom okruženju, među ljudima koji smatraju prljavu vodurinu Ganga svetom, vas, razumnog čoveka.

INDIJAC: Ne misle svi stanovnici Indije, pa čak ni svi Hindusi, da je Gang sveta reka. A i da misle, šta je tu toliko loše? Pa mnogo vaših sunarodnika oseća slično poštovanje prema krstu na krovu crkve. A ako ćemo pravo, mnogo je razumnije poštovati reku, čija je voda stotinama generacija omogućavala život i doprinela razvoju civilizacije, nego dva ukrštena štapa.

ENGLEZ: Ali ta dva štapa su samo simbol, samo oznaka za nešto mnogo sadržajnije i više. Poštovanje prema krstu je simbolično, mnogo promišljenije i civilizovanije od direk-

164

tnog, primitivnog poštovanja reke. Dok je pogled na krst samo povod za meditaciju o mnogim duhovnim pitanjima, kontakt vašeg sunarodnika i reke je potpuno nepromišljen i fizički. Da ne govorim da je i potencijalno opasan. Gledao sam na televiziji kako stotine i stotine Indijaca zajedno ulaze u prljavu, mutnu vodu. Pomislite samo na milione bakterija koje vrebaju u toj vodi, koju neki od njih čak i piju. Da ne govorim da je i čistoća većine tih ljudi već na prvi pogled u najmanju ruku sumnjiva. Pa to je kao namerno provociranje bolesti i zaraza.

INDIJAC: Slažem se da higijena nije baš jača strana ku-panja u Gangu, ali njihov cilj i nije fizička čistoća, već upravo duhovno pročišćenje. Ja sebe smatram racionalnim čove-kom i poklonikom nauke, i ne mislim da voda Ganga pose-duje bilo kakve natprirodne karakteristike. Ali sam ipak jed-nom učestvovao u takvom kupanju, da zadovoljim svoje ro-ditelje, koji kao i mnogi drugi Indijci smatraju da je život nepotpun bez bar jednog hodočašća na Gang. I verujte mi da moj doživljaj reke nije bio nimalo primitivniji od hrišćan-skog doživljaja krsta. Dok sam stajao među svim tim ljudima i osećao milovanje vode na svom telu, odjednom sam shva-tio da ta ista voda miluje i sve te ljude oko mene. Odjednom sam postao skoro fizički svestan povezanosti sa svima njima, kao da je reka postala neka vrsta vezivnog tkiva između svih ljudi u njoj, koji su mi se odjednom činili kao jedan veliki organizam. Ja više nisam postojao nezavisno od njih, imao sam osećaj da se svaki moj pokret i svaka moja misao preno-se kroz vodu i utiču na sve njih. Ta povezanost koju sam ose-ćao proširila se i na ljude izvan reke, a zatim i na životinje i biljke. Osećao sam neraskidive veze između svih živih bića na svetu, a sve zahvaljujući toj reci, čija nas je voda, na ovaj ili onaj način, sve dodirivala. Jer, istovremeno sam shvatio da je i njena voda na isti način povezana sa svim drugim vodama na svetu, sa površinskim, podzemnim i nebeskim, sa vodom

165

u meni i vodom u drugim živim bićima. Shvatio sam da se sve na svetu kreće, dodiruje i prožima, izazivajući svojim kretanjem i svojim dodirima nova kretanja i nove dodire. Granice između pojedinačnih pojava više nisu postojale, ceo svet postao je jedno veliko, pulsirajuće biće, koje se nepresta-no menja, ali kome je baš to konstantno menjanje garantova-lo večitost. Odjednom, smrt više nije postojala. I ona je bila samo jedna od brojnih promena, u suštini ništa više važna od bilo koje druge. U tom trenutku moji lični problemi, misli koje su me proganjale prethodnih dana i oduzimale mi san, postale su skoro smešne. Osećao sam kako ih voda poput prljavštine spira sa mene, kao što je, to sam osećao isto toliko jasno, spirala i sve nečistoće sa svih drugih ljudi u reci. Znao sam da su svi naši strahovi, bolovi i problemi odneseni než-nom rukom reke, u čijoj će se sveobuhvatnosti rastvoriti lako poput praha i nestati. Osećao sam se smireno i spokojno i bio sam siguran da se svi oko mene osećaju isto, da su svi kao i ja spremni da izađu iz reke i budu skormni, dobri i praved-ni ljudi, koji će se truditi da žive u skladu sa tom opštom povezanošću i da što manje remete njenu ravnotežu. Osećao sam poštovanje i razumevanje za sve ljude na svetu i nisam želeo da bilo koga od njih povredim na bilo koji način, jer nisam želeo da povredim sebe; jednostavno, znao sam da su svi oni ja. Nisam želeo slavu i bogatstvo; znao sam da sam samo delić jednog ogromnog organizma i samim tim potpu-no beznačajan da bih se drznuo da očekujem divljenje dru-gih, a znao sam i da mi ne treba veće bogatstvo od spoznaje da i sam učestvujem u večnom životu tog bezgraničnog bića. Fizička zadovoljstva postala su mi potpuno nevažna; znao sam da je moje telo samo delić jednog ogromnog nadtela, dok je moj duh bio bezgraničan poput kosmosa koji se u njemu ogledao i da je zadovoljstvo posmatranja tih odraza veće od svih radosti tela. U tom trenutku bih umesto najuku-snijeg jela i pića izabrao čašu te prljave vode iz Ganga, vode

166

koja je bila povezana sa svim drugim vodama, vode koja me je i prosvetlila. Gutljaj vode koji se kreće kroz moje telo bio je reka u malom, deo velike svete reke, koja je opet bila deo sveopšteg toka sveobuhvatne reke života. Siguran sam da se slažete da moj doživljaj prilikom kupanja u Gangu nije bio ništa manje promišljen i ništa manje moralno vredan od bilo kog hrišćanskog doživljaja onoga što krst simbolizuje.

ENGLEZ: Slažem se. Ali ja nisam ni mislio da bi vaš doživljaj kupanja u Gangu bio isti kao doživljaji ljudi koje sam video na televiziji. Vi ste inteligentan, obrazovan i oseća-jan čovek, a takav čovek je uvek izuzetak, ne samo u Indiji nego i ovde. Zahvaljujući vašim kvalitetima, vi ste jedan pri-mitivan magijski obred doživeli na prosvećen i civilizovan način, ugradivši u njega svoja naučna znanja o sveopštoj po-vezanosti koja vlada u prirodi. Ali molim vas nemojte se za-varavati da su i ljudi oko vas delili vaša osećanja i vaše misli. Ne, vi ste nesebično preneli svoje utiske na njih, pa čak i na ostatak sveta. Ja sam potpuno uveren da utisci većine prisut-nih nisu otišli dalje od praznovernog očekivanja da će voda čije su proticanje osećali na svom telu nekom magičnom moći odstraniti njihove grehe, strahove i sumnje, a to je, slo-žićete se, bitno drugačije od vašeg doživljaja.

INDIJAC: Ali čak i da je tačno to što govorite, zar je važno što su oni kupanje u reci doživeli drugačije od mene, ako je rezultat tog kupanja bio isti kao u mom slučaju? A si-guran sam da jeste, siguran sam da su i oni izašli iz vode osećajući se oslobođeno i pročišćeno. Da to nije slučaj, zašto bi se neki od njih stalno vraćali da se ponovo urone u tu vodu? Čak i da je u pitanju samo praznoverje i autosugestija, zar to umanjuje vrednost konačnog učinka njihovog kupa-nja u Gangu?

ENGLEZ: Niste me razumeli. Ne pokušavam ja da uma-njim vrednost koju taj ritual ima za njih, ja samo pokušavam

167

da podvučem razliku između vašeg civilizovanog i njihovog primitivnog doživljaja tog kupanja. Želim da vam dokažem da vi pripadate ovde a ne tamo. Jednostavno, ovde je vaše prirodno okruženje, ovde je mnogo više ljudi sličnih vama, ljudi koji će vas razumeti, koji će vas podržati u svim vašim namerama. Ponovo napominjem da ne smatram su ljudi u vašoj zemlji lošiji ili manje vredni od mojih sunarodnika, ali je činjenica da su primitivniji. To je jednostavno uticaj istori-je i geografije, sredine u kojoj žive i događaja čije su posledice osetili. Slažem se sa vama da je moja zemlja donekle odgo-vorna za to, ali upravo u mojoj zemlji imaćete više mogućno-sti da nešto uradite povodom toga, nego u sredini gde ljudi moraju da urone u vodu da bi mogli da se nose sa životom.

INDIJAC: Ali i ovde ljudi rade to isto.

ENGLEZ: Ovde?

INDIJAC: Da. I to svakodnevno.

ENGLEZ: Dajte, molim vas. Kad ste to videli ljude kako trče da se urone u Temzu i tako dožive olakšanje?

INDIJAC: Nisam mislio na Temzu.

ENGLEZ: Nego na šta?

INDIJAC: Na kadu.

ENGLEZ: Kadu?

INDIJAC: Da, kadu. Čim sam stigao ovde, primetio sam da je većina stanovništva prosto opsednuta tuširanjem. Tuširaju se čim ustanu, pa još najmanje nekoliko puta tokom dana.

ENGLEZ: Ali to je nešto drugo, nešto potpuno drugači-je, čak suprotno kupanju u Gangu. Ljudi jednostavno na taj način održavaju svoju čistoću, urednost i zdravlje, što je još jedan dokaz o civilizovanosti ovdašnjeg stanovništva.

168

INDIJAC: To sam i ja u početku mislio. Onda sam pri-metio da se neki od vas tuširaju i kad su već potpuno čisti, kad je proteklo samo nekoliko sati od prethodnog tuširanja, a oni se nisu ni oznojili ni uprljali. Tada sam shvatio da je to u stvari vaš oblik kupanja u Gangu, samo što su ovde umesto svete reke u pitanju svete kade. Vaš cilj nije čistoća, već opu-štanje, popravljanje raspoloženja i jačanje volje, isto kao i kod mojih sunarodnika koji uranjaju u reku.

ENGLEZ: Pa, dobro. Ima donekle smisla to što govorite. Ja već mesecima imam problema sa stomakom. Tačno pola sata nakon ručka stomak me iznenada zaboli, a zatim me, isto tako iznenada, prestane nekoliko sati kasnije, tokom mog uobičajenog večernjeg tuširanja. Do sada nisam povezi-vao te dve stvari, mislio sam da bol jednostavno iz nekog razloga uvek traje isto, i da prestaje tokom tuširanja jer ja svakog dana ručam i tuširam se u isto vreme kao prethod-nog. Međutim, slušajući vas kako govorite o svetim kadama, proživeo sam u mislima svoje uobičajeno tuširanje i shvatio da bol rasteruje umirujući dodir tople vode koja prelazi pre-ko mog tela.

INDIJAC: Eto vidite da ni vi niste mnogo napredniji od mojih sunarodnika. Čak bi se moglo reći da je njihov doživ-ljaj svete reke promišljeniji od vašeg doživljaja tuširanja. Za razliku od vas, oni su bar svesni da će im dodir sa tekućom vodom doneti olakšanje.

ENGLEZ (hladno): Možda, ali ja se bar ne klanjam pred kravom.

INDIJAC: Kako te mislite?

ENGLEZ: Nemojte da se pravite ludi. Znam ja dobro da Indijci veruju da je krava sveta životinja. Čitao sam u novina-ma da odmah na licu mesta linčuju onog ko ubije kravu, pa

169

makar to učinio sasvim nehotice. I vi takve divljake poredite sa mnom. Primitivne i zaostale divljake.

INDIJAC: Vi ih smatrate primitivnim samo zato što po-štuju kravin život?

ENGLEZ: Nije tu u pitanju poštovanje života, već var-varsko obožavanje krave. Da imaju imalo poštovanja prema ičijem životu, ne bi ubili čoveka koji slučajno udari kravu automobilom.

INDIJAC: A da u vašem prisustvu neko zgazi automo-bilom člana vaše porodice, kako biste vi reagovali? Sumnjam da bi u tom trenutku vodili računa o tome da li je vozač to nameravao da uradi.

ENGLEZ: Molim vas da pazite šta govorite, stranče. Očigledno niste svesni toga, ali upravo ste članove moje po-rodice uporedili sa kravom.

INDIJAC: Potpuno sam svestan toga. Jer za mnoge In-dijce, pa čak i za mene, krava je kao druga majka. Dugo vre-mena kravlje mleko je bilo jedina hrana koja je održavala stanovnike Indije u životu. Nakon što bi prestali da se hrane majčinim mlekom, prelazili su na kravlje i zato nije čudno što kravama odaju isto poštovanje kao i sopstvenim majka-ma. Vi to nazivate primitivnim, ali mislim da je to mnogo civilizovanije od načina na koji vi postupate sa svojim krava-ma, odnosno svojim majkama. Držite ih u zarobljeništvu i udarate, oduzimate im ili ubijate decu, a na kraju često ubije-te i raskomadate i njih. A sve to vreme hranite se njihovim mlekom. Zar niste u stanju da shvatite koliko je to nastrano? Ja ne jedem meso i mleko je jedina hrana životinjskog pore-kla koju unosim u organizam, ali od kako sam došao ovde ja nisam okusio ni kapi. A kako bih i mogao? Roditelji su me još kao dete naučili da dok jedem razmišljam o hrani koju žvaćem ili tečnosti koju gutam. Na primer, ako pijem mleko,

razmišljam o našoj kravi, o kojoj se cela moja porodica od-nosi sa poštovanjem, koju niko nikad nije udario i koja se slobodno kreće po našem imanju i van njega. Međutim, ako bih ovde kupio mleko u prodavnici, morao bih da mislim na ponižene i mučene životinje koje žive u zarobljeništvu i čiji život zavisi od volje njihovog vlasnika. A uz sve to morao bih da u isto vreme posmatram nasmejanu kravu na ambalaži mleka. Pa to je kao da pijete mleko od žene zatvorene u kon-centracionom logoru, dok vam ona veselo maše sa pakova-nja tog mleka. Razmilite malo o tome, pa ćete poželeti da se sa mnom vratite u moje indijsko selo.

ENGLEZ: Prestanite. Ne mogu više da slušam te gado-sti. (Stavlja ruku na stomak.) Evo, i stomak me je zaboleo. Dosad me nikad nije ovako boleo pre ručka.

INDIJAC: To je očigledno na nervnoj bazi. Previše ste napeti. Jeste ikad probali vežbe disanja? Ako želite, pokazaću vam. Bitno je samo da se opustite i oslobodite svih misli, da se skoncentrišete jedino na vazduh koji ulazi i izlazi iz vas. Mislite na dodir vazduha i unutrašnjosti vaših nozdrva, a za-tim na dodir... (Englez ustaje.) Sedite, da vam pokažem. Vi-dećete da će vam biti lakše. Gde ćete?

ENGLEZ: Idem kući da se istuširam i popijem čašu to-plog mleka. A ti sa svojim varvarskim vradžbinama možeš da se nosiš u svoju jebenu Indiju.

Englez odlazi stazom parka. Indijac gleda neko vreme za njim, a zatim uzima novine koje je Englez ostavio na klupi. Otvara ih i preleće pogledom, a zatim ih ponovo savija i ostav-lja na klupu. Otvara svoju knjigu i nastavlja da čita.

171

KOKI RAKUN – IV deo

Šalter u banci za kojim sedi Zorana. Pojavljuje se Koki i prilazi šalteru.

KOKI: Dobar dan...

Pre nego što uspe da još nešto kaže dotrčava Boki, zavrće mu ruku i počinje da ga vuče od šaltera.

KOKI (odupirući se): Hej, polako, šta ti je? Hej, ljudi, je l’ vidite ovo? Ne daju poštenom građaninu da otvori račun. Neverovatno! Ako me odmah ne pustiš, odlazim iz ovih stopa u drugu banku. A i vama savetujem da više ne ulazite ovde, kad ovako postupaju s poštenim ljudima. Fašisti!

Čuje se negodovanje prisutnih mušterija, Boki deluje po-kolebano i prestaje da vuče Kokija, ali mu i dalje drži ruku zavrnutu na leđima. Pojavljuje se i pi-ar.

PI-AR: U čemu je problem?

KOKI: Došao sam da otvorim račun, kao svaki norma-lan građanin, a ovaj vaš siledžija se odmah bacio na mene. Evo, pitajte ljude. Nečuveno. U drugim bankama se prema ljudima odnose s poštovanjem, a ovde...

PI-AR: Molim vas da primite naše najiskrenije izvinje-nje. U pitanju je najobičniji nesporazum. Uveravam vas da poštovanje koje vam ukazuju u drugim bankama nije ništa u poređenju sa načinom na koji se naša banka odnosi pre-ma...

172

KOKI: Svojoj dečici?

PI-AR: Upravo tako. Naš odnos prema našim klijenti-ma je kao odnos najnežnije majke prema njenoj maloj bebi-ci. Naša banka...

KOKI: Dobro, pusti praznu priču. Reci ovom da me pusti, inače svi idemo u drugu banku.

PI-AR: Naravno. Boki, molim te da pustiš gospodina. I da mu se izviniš zbog nesporazuma.

BOKI: Kakvog nesporazuma? Ma to je onaj, znate...

PI-AR: Znam. Ali gospodin kaže da je ovoga puta tu da otvori račun. Ponaša se pristojno i nema razloga da mu ne pružimo naše usluge. To je upravo najveća vrednost naše banke. Kao i svaka druga brižna majka, ona je u stanju da oprosti svojoj dečici prethodne nestašluke kad vidi da im je iskreno žao. Zato pusti gospodina da priđe šalteru. Narav-no, ako ponovo počne da se ponaša nepristojno, nežno i brižno ga izvedi iz banke. (Tiše.) Ako ne bude nikog na uli-ci, polomi mu obe noge.

KOKI: Neće biti potrebe za tim. Odustao sam od RA-KUN-a.

PI-AR: Čestitam. Znao sam da je u pitanju bila samo kratkotrajna zabludelost mladog čoveka.

KOKI: Hvala. Znate, bio sam terapiji i tamo su mi sve lepo razjasnili.

PI-AR: Divno. Znači li to da je vaše ozdravljenje pot-puno?

KOKI: Apsolutno. Objasnili li su mi da je moje uvere-nje da je ceo ovaj svet usran samo posledica nedostatka ho-pa-cupa. Znate, neposredno pre nego što smo se upoznali, nogirala me je devojka.

173

PI-AR: Dopustite mi da vam u ime naše banke izrazim najiskrenije saosećanje.

KOKI: Hvala vam. Divni ste. Znate, ostavila me je zato što nisam imao račun u banci i otišla sa tipom koji ih ima desetak. Ima i više, ali nisu mogli sve da pronađu.

PI-AR: Da, znam na šta mislite. Znajte, ako vam ikad budu trebale usluge te vrste, naša banka je pravi izbor. Kad mi sakrijemo račun, taj je zauvek izgubljen za državne organe.

KOKI: Imaću to u vidu, jer sam siguran da će mi usko-ro trebati usluge te vrste. Znate, na terapiji su mi objasnili da ni moja devojka ni svet u kome neko ima vidljive i nevid-ljive račune a drugi nemaju nikakve nisu krivi za moje ogorčenje, već da sam kriv isključivo ja sam.

PI-AR: Zaista mudro.

KOKI: Neverovatno, zar ne? Umesto da napadam ra-čune drugih, jednostavno je trebalo da sam počnem da otvaram iste. Ovaj divni svet je pun mogućnosti za dolazak do novca, i legalnih i ilegalnih. Već sam počeo sa legalnim, a čim uštedim prvu malo veću sumu bacam se i na ilegalni deo. Radim kao konj po ceo dan, i to dosadan, mehanički posao, u kome ne uživam, koji ne razvija ni moju kreativ-nost ni moj intelekt, ali nema veze. Bitno je da sa tim po-slom stiže novac, za novcem računi u banci, a za računima seksualne partnerke. Jer, shvatio sam da su sve žene iste, dok god pružaju dovoljno hopa-cupa. Umesto da očajavam zbog prethodne devojke, zbog njenog postupka, zbog činje-nice da sam i sam kriv što sam zavoleo osobu kojoj su raču-ni važniji od karakternih osobina, treba jednostavno da otvorim račun i upecam drugu devojku. Umesto da plačem zbog nedostatka iskrene ljubavi na ovom svetu, treba i sam da zgazim na tu bajku i shvatim da je seksualna veza u stva-

174

ri samo ugovor. Dve odrasle osobe sklope ugovor i potpišu, isto kao što i vi u banci potpisujete ugovor sa mušterijama.

PI-AR: Divno poređenje. Znate, odnos između nas i naših klijenata je zaista kao odnos dvoje ljubavnika. I mi svakodnevno jeb... Ovaj, možda to i nije baš najbolje pore-đenje.

KOKI: Možda, ali složićete se sa mnom, kao što sam se ja složio sa psihijatrom, da se ovaj divni svet sastoji samo od ugovora, ugovora o novcu i ugovora o hopa-cupa. Umesto da očekujete ljubav i razumevanje, umesto da se nadate i patite i zatim doživite gorko razočaranje, jednostavno sklo-pite ugovor sa prvom zdravom ženkom vaših godina, pri-stojnog izgleda naravno. Zahvaljujući našem divnom svetu, stotine muških i ženskih časopisa, stotine popularnih knji-ga, televizija i Internet uče nas kako se sklapaju takvi ugovo-ri i kako se najlakše poštuju. Zahvaljujući napretku našeg divnog sveta, sada možemo sa lakoćom provesti život sa osobom koju ne volimo i koju ne poštujemo. Umesto da obilazimo svet tražeći srodnu dušu, jednostavno uveče ode-mo u najbliži kafić i stavimo ugovor na sto. Naravno, izbor kafića će zavisiti od broja naših računa, odnosno od naših prethodnih ugovora sa bankom, što je dokaz da sve počinje upravo od banke, da nam u stvari banke pomažu da nađe-mo partnerku za sebe.

PI-AR: Pa upravo sam vam to govorio prošli put! Kad želite da se oženite, gde dođete?

KOKI: Kod vas!

PI-AR: Tako je! Kod nas, kod nas i uvek kod nas!

KOKI: I sklopimo sa vama ugovor, a zatim sa seksual-nom partnerkom još jedan i naš život je savršeno sređen. Po ceo dan na tupavom, jednoličnom poslu, po ceo dan hopa-cupa na fabričkoj traci, ali nema veze. Jer uveče će

175

hopa-cupa na fabričkoj traci zameniti hopa-cupa sa dru-gom ugovornom stranom. Hopa-cupa na poslu, hopa-cu-pa u krevetu...

PI-AR: Hopa-cupa u banci!

KOKI: Tako je. Non-stop hopa-cupa, hopa-cupa. Ho-pa-cupa bez ikakvih misli. Ali upravo je to ono što je do-bro. Nema misli, nema ni problema, ogorčenosti i patnje. Ako ne mislimo o patnji životinja i ljudi, one ni ne postoje. Umesto zamornih knjiga i umetničkih dela, za koje više io-nako nemamo snage posle silnog hopa-cupa na poslu, tu su televizija i Internet, tu su šarene knjige i lagana muzika koje se sve divno uklapaju u hopa-cupa ritam. I zaista, čim sam našao posao, našao sam i devojku i bacio sve ploče i sve knjige. Hopa-cupa u fabrici, hopa-cupa u krevetu, ho-pa-cupa na MTV-ju...

PI-AR: Hopa-cupa u banci!

KOKI: Tako je. Hopa-cupa stalno i svuda. U prodavni-ci: kupuj, kupuj, kupuj! Za stolom: žderi, žderi, žderi! Stalno i svuda. Ali zato više ne brinem o rakunu. Ni o pravom ra-kunu, sa čupavim repom, ni o RAKUN-u, skraćeno od Ra-dikalna anarhističko-komunistička unija. Padnu mi na pa-met životinja na kojima vrše monstruozne eksperimente? Samo pojačam hopa-cupa.

PI-AR: Živelo hopa-cupa!

KOKI: Padnu mi na pamet bogataši koji se iživljavaju i razbacuju novcem dok milijardu ljudi gladuje? Hopa-cupa, hopa-cupa!

PI-AR: HOPA-CUPA! HOPA-CUPA!

KOKI: Živelo hopa-cupa!

PI-AR: Živelo! Vidim ja da ste vi zaista potpuno izle-čeni. Boki, nema potrebe da stojiš tu. Nas dvojica ćemo se povući i ostaviti gospodina da na miru otvori račun. Zora-na, molim te da budeš posebno ljubazna prema našem za-bludelom detencetu, koje se plačući vratilo u toplo krilo svoje mamice.

KOKI: Hvala vam.

Koki i pi-ar se rukuju.

PI-AR: Nema na čemu. Siguran sam da ćete uskoro biti jedna od naših najboljih mušterija.

Boki i pi-ar odlaze, a Koki prilazi šalteru.

KOKI: Dobar dan. Ja bih da...

Pauza.

KOKI: Da proverim stanje na rakunu.

ZORANA: Nemoj opet, molim te.

KOKI: Šta je, šta vi imate protiv rakuna, je li?

Dotrčava Boki, hvata ga za vrat i odvlači ga od šaltera.

KOKIJEV GLAS: Ali to je ništa šta RAKUN ima protiv vas! Jebaćemo vam... Jao! SMRT RAČUNU! Jao! Jao!

177

JULINO BRDO

Unutrašnjost vrlo male pošte. Pored jedinog šaltera str-pljivo stoji sedamdesetogidišnji muškarac, iako sa druge stra-ne trenutno nema nikoga.

Ulazi žena istih godina.

MUŠKARAC: O, dobro jutro, komšinice. Kako ste?

ŽENA: Ne pitajte, komšija. Noga hoće da mi otpadne. Nisam spavala celu noć, i još sam morala jutros da pešačim do apoteke.

MUŠKARAC: Pa vi ne znate novost?

ŽENA: Ne. Kakvu novost?

MUŠKARAC: Otvorili su apoteku ovde kod nas. Juče je počela da radi.

ŽENA: Zaista? Gde?

MUŠKARAC: Odmah ovde, kod broja devedeset.

ŽENA: Dobro su se setili. Naselje sa toliko starijih lju-di, a trebalo im je trideset godina da otvore apoteku.

MUŠKARAC: Slažem se. Ali bolje ikad nego nikad. Mogu vam reći da smo sad postali sasvim pristojan kraj. Apoteka, pekara, pošta, sve jedno do drugog.

ŽENA: Još samo kad bi neko radio u pošti. Gde je ova?

MUŠKARAC: Unutra. (Pokazuje ka vratima koja se nalaze na zidu iza šaltera.) Pije kafu.

178

ŽENA: Kakva kafa u toku radnog vremena? E, sad ću ja da joj pokažem kafu. (Kreće ka vratancima pored šalterskog pulta.)

MUŠKARAC (blago je zaustavlja rukom): Nemojte, komšinice. Naljutićete je.

ŽENA: Baš me briga! Vreme je da neko ovde zavede red.

MUŠKARAC: Verujte mi, bolje da je pustite da na miru popije kafu.

ŽENA: Ali, pošta radi još samo pola sata.

MUŠKARAC: Znam, ali bolje da sačekamo da završi sa kafom. Ja sam je jednom prekinuo i posle toga pola godine nije stiglo nijedno pismo koje sam poslao. Molim vas, sače-kajmo još malo.

ŽENA: U redu, sačekaćemo. Ali, verujte mi, komšija, više ne mogu da trpim bezobrazluk. Jeste li čuli noćas one divljake u parkiću?

MUŠKARAC: Jesam. Nisam mogao da zaspim od njih.

ŽENA: Ni ja. Urlali su do zore. Kakav bezobrazluk. Ve-rujte mi, došlo mi je da ih gađam teglom sa prozora.

MUŠKARAC: Verujem vam. I ja sam u jednom trenut-ku hteo da zovem policiju. Ali nisam. Ipak je to ludilo mla-dosti. Pa i mi smo znali da budemo malo neobuzdani u tim godinama.

ŽENA: A, ne, komšija, mi smo se drugačije ponašali. I nama se dešavalo da se okupimo i popijemo malo, ali mi smo tada svirali i pevali, a oni urlaju ko majmuni. Mi smo razgovarali o životu, o ljubavi i umetnosti, a oni nisu u sta-nju da sastave dve rečenice. Mladići samo psuju, a devojke histerično skiče. Znam, zato što sam čula svaku reč, iako

179

sam na dvanaestom spratu. I mi smo govorili tiho, jer smo znali da stariji ljudi i bolesni ljudi već spavaju. I nismo osta-jali do jutra, jer nismo ni spavali do tri sata. Za razliku od njih, mi smo ustajali najkasnije u sedam. Učili smo, radili.

MUŠKARAC: Slažem se u potpunosti. Ali ipak ih treba donekle razumeti. U kakvom vremenu žive, nije ni čudo da se tako ponašaju.

ŽENA: Ih, u kakvom vremenu žive. Kao da je to oprav-danje, komšija. Umesto da spavaju po ceo dan, što se ne potrude da promene stvari oko sebe? A ne, oni samo bulje u televizor i ne razmišljaju ni o čemu. A na ulici utaknu ona čuda u uši i naviju neko rendanje, samo da i dalje ne misle ni o čemu.

MUŠKARAC: Znam. Juče sam u autobusu video dvo-jicu takvih. Ovolike slušalice na ušima, a oči potpuno pra-zne. Sede i gledaju mene i još jednu stariju gospođu kako stojimo, i ništa. Nisu ni pomislili da ustanu. Ja kad sam bio mlad, ja sam odmah skakao kad vidim starije sugrađane.

ŽENA: Ih, ovi danas ne da ne skaču, oni trče da sednu. Pregaziše sve pred sobom da bi se dočepali sedišta. A kad čovek izađe iz autobusa, pokušavaju da vas zgaze kolima. Nećete mi verovati, ali juče sam videla jednog kako mrtav- -hladan vozi po trotoaru.

MUŠKARAC: Da, znam. Divljaju sa zatamnjenim sta-klima i nema nikog da vas zaštiti. Čak ni policija ne sme da im se suprotstavi.

ŽENA: Ma kakva policija, komšija. Kad sam ih noćas zvala...

MUŠKARAC: Ipak ste ih zvali?

ŽENA: Nego šta nego sam ih zvala. Nije zbog mene, ja ionako slabo spavam, nego zbog one bebe s jedanaestog.

180

Čula sam je kako vrišti: probudili je divljaci. A i neko mora jednom da ih nauči redu. Ali ovi nisu hteli da dođu. Kažu: „Gospođo, imamo mi ozbiljnijih problema.” „Ma, kakvih ozbiljnijih problema?”, pitam ja. „Smesta da ste poslali ne-kog!” Na kraju su mi obećali da će doći, ali su me slagali.

MUŠKARAC: Nije moguće. Nikog nisu poslali?

ŽENA: Nisu. Niko nije došao. Gledala sam kroz prozor sve dok se ovi nisu razišli.

MUŠKARAC: Kakav bezobrazluk.

ŽENA: Strašno, komšija, strašno.

Njih dvoje ogorčeno vrte glavama. U tom trenutku u po-štu utrčavaju dva mladića u crnim trenerkama. Na glavama imaju crne kape sa prosečenim otvorima za oči, a u rukama pištolje.

PRVI MLADIĆ: Svi na pod! Brže! LEZI! LEZI!

Njih dvoje se ne pomeraju.

PRVI MLADIĆ (vitlajući pištoljem): Jeste vi gluvi? Ne-moj, bre, da vas pobijem! LEZI DOLE!

MUŠKARAC: Ja, mladiću, ne mogu ni da se sagnem, a kamoli da legnem.

ŽENA: A ja ako legnem, neću moći ustati.

PRVI MLADIĆ: Šta je, bre, ovo? Je l’ nas ovi zajebava-ju? I kakva je ovo usrana pošta? Gde su ovi pederi iz obez-beđenja?

MUŠKARAC: Nema obezbeđenja. Nikad nije ni bilo.

PRVI MLADIĆ: Ne laži! Pričaj gde su!

DRUGI MLADIĆ: Stani, bre, malo. Smiri se... Slušaj, deda, je l’ radi neko ovde?

181

MUŠKARAC: Radi Stana.

DRUGI MLADIĆ: I gde je ta Stana?

MUŠKARAC (pokazuje ka vratima iza šaltera): Tamo. Pije kafu.

DRUGI MLADIĆ: Idi zovi je da izađe.

MUŠKARAC: Neka, hvala. Zovi je ti.

PRVI MLADIĆ: Kažem ti da nas zajebavaju. Sa’ ću da mu se najebem...

DRUGI MLADIĆ (odguruje ga): Stani, bre, stani! Koji ti je kurac? Ti pazi na njih, a ja ću da uletim tamo.

PRVI MLADIĆ: Gde, bre, koji kurac da uletiš? Šta pri-čaš to? Vidiš da nas matori navlači da uđemo. Sigurno je obezbeđenje unutra, čekaju da nas skenjaju čim otvorimo vrata.

DRUGI MLADIĆ: Deda, pogledaj me u oči. Tamo si-gurno nema nikog osim te Stane?

MUŠKARAC: Nema. Ali verujte mi, bolje da je ne pre-kidate dok pije kafu.

PRVI MLADIĆ: Ćuti, bre, više, matori majmune. Ne-moj da mi nabijaš nervozu.

ŽENA: Sram te bilo! Kako se usuđuješ da se tako obra-ćaš starijem od sebe? Mladi, puni snage, a iživljavaju se na penzionerima! Mladi, puni snage, a neće da ustanu u auto-busu. I to ljudima koji su ceo život pošteno radili, a ne oti-mali tuđe kao vi. Sram da te bude, đubre jedno!

PRVI MLADIĆ: Ma, jebi se ti, kurvo izborana! Meni si našla da...

Rečenicu prekida šamar koji dobija od žene. Njih dvoje pokušavaju da dopru jedno do drugog, dok ih muškarac i drugi mladić razdvajaju.

PRVI MLADIĆ: Ubiću te, kurvo! Ubiću te!

ŽENA: Pokazaću ti ja kako se obraća starijim.

Drugi mladić odvlači prvog prema vratima.

PRVI MLADIĆ: Ubiću je!

DRUGI MLADIĆ: Hajde, pusti babu, idemo.

PRVI MLADIĆ: A pare?

DRUGI MLADIĆ: Hajde, bre, polazi. Naći ćemo neku normalnu poštu.

Njih dvojica izlaze iz pošte. Muškarac se okreće ženi, koja stoji teško dišući.

MUŠKARAC: Jeste dobro, komšinice?

ŽENA: Jesam, jesam... Samo ne mogu da prežalim što ga nisam jače udarila.

MUŠKARAC: Ma pustite to. Dobro ste prošli. Budite zahvalni da nije pucao. Ne smete tako emotivno reagovati. Mogli su nas oboje ubiti.

ŽENA: Ma, poubijaću ja sve njih! Ne daju ljudima da spavaju...

Vrata iza šaltera se otvaraju i pojavljuje se Stana.

STANA: Evo me idem, šta se derete? Ne može čovek ni kafu da popije.

183

KOKI RAKUN – V deo

Starac i starica stoje pored Zoraninog šaltera i uzimaju no-vac koji im je izbrojala. Čuje se bučno otvaranje i zatvaranje vrata.

KOKIJEV GLAS: Da niko nije mrdnuo! Ovo je pljačka.

Stari par se uplašeno osvrne. Čuju se panični uzvici.

KOKIJEV GLAS: Polako, Bole, gde si krenuo? Budi miran, inače ću da te izbušim kao sir. Tako. Sad polako dodaj ovamo pucu. Polako. Tako je. Šta je ovo, kakva ti je ovo igračka? Zar tvoji gospodari nisu mogli da ti kupe neko muško oružje? Pogledaj ovaj moj top. A, šta kažeš? Ako hoćeš, mogu da ti nabavim jedan. Ništa lakše, sve vrvi od oružja. Dobio sam ga za gitaru, na kojoj ionako nikad nisam odsvirao ništa slušljivo. Neverovatno, zar ne? Znaš ono iz prirode i društva, kruženje vode u priro-di? E, ovo je kruženje oružja u bivšoj Jugoslaviji. Zato, ako ti treba nešto ozbiljno, lako ćemo naći. Šta je bilo, je l’ ti treba ili ne?

BOKIJEV GLAS: Ne treba.

KOKIJEV GLAS: Tako, čoveče, slobodno reci, šta si se pokunjio? Nešto mi nisi agresivan kao obično. Hajde sad, mrdaj! Idemo na šalter, treba da podignem neke pare.

Njih dvojica se pojavljuju pored šaltera. Boki ide prvi podignutih ruku. Koki je obučen u smeđkastu olinjalu bundu, na čijoj je zadnjoj strani prikačen lisičiji rep sa

184

crnim prugama, koje su očigledno dodate farbom. Oko glave mu je privezana crna traka sa prorezima za oči. U levoj ruci drži Bokijev službeni pištolj, a u desnoj veliki srebrni revolver sa dugačkom cevi, koji kao da je ukraden Klintu Istvudu.

KOKI: Ćao, Zorana, lepotice. Jesu ovo dvoje završili?

ZORANA: Jesu.

KOKI: Hajde, onda, propustite druge. (Starac i stari-ca se udalje od šaltera.) Tako je. Zorana, molim te da mi napuniš ove kese novcem. Samo, molim te, nemoj da mi stavljaš ništa sitnije od hiljadarki. Hajde, odmah, daj tamo i koleginici da ti pomogne. (Koki se osvrne na de-sno.) Hajde sad svi lepo na pod. Hajde, Bole, brže. (Bole, podstaknut udarcem nogom u zadnjicu leže na stomak. Starac i starica počnu polako da savijaju kolena.) Ne, ne vi. Vi ne morate. U stvari, žene, deca i starci mogu da idu. Je l’ vam Zorana dala lovu?

STARAC: Jeste.

KOKI: Onda slobodno idite. Zorana, daj tu kesu. Evo, uzmite i ovo pa podelite napolju sa ostalima.

STARAC: Hvala vam, mladiću, vrlo ste ljubazni.

KOKI: Ništa, ništa. Izvinjavam se ako sam vas uplašio.

STARICA: Niste. Prepoznala sam vas čim ste ušli. Od-mah sam pomislila: „To je onaj lepo vaspitani mladi komši-ja. Onaj što uvek kulturno pozdravi.”

STARAC: Da, za razliku od većine današnje omladine.

KOKI: Da, da... Ovaj, ako nije problem, sad molim vas izađite. Razgovor je zanimljiv i ja bih rado još pričao s vama, ali moram da opljačkam banku pre nego što policija stigne.

STARICA: Da, naravno, razumemo. Idemo mi.

185

KOKI: Do viđenja.

STARAC: Do viđenja, mladiću. I puno sreće u pljačka-nju banke.

KOKI: Hvala, hvala. (Stari par odlazi, a Koki se osvrne na desno.) Hajde i vi, brže malo! Ženke, mladunci i stari rakuni i rakunice napolje. (Čuje se komešanje i otvaranje i zatvaranje vrata.) Vi ostali, nemoj da je neko mrdnuo!

MUŠKI GLAS: A što mi ne možemo da idemo?

KOKI: Molim?

MUŠKI GLAS: Žene ste pustili, a nas ostavili da ležimo ovde i strahujemo da ćete nas u nastupu ludila sve poubijati. Nije pošteno! Gde je tu ravnopravnost polova?

KOKI: Pa ovo je neverovatno. Pa nije ovo obdanište, majku mu, ovo je oružana pljačka! Dobro, hajde, nosite se svi odavde. Hajde, hajde, možete da idete. (Boki se pridigne na laktove i kolena.) Ne ti, Bole. (Koki mu stane nogom na zadnjicu i vrati ga u ležeći položaj.) Gde si krenuo? Ti ostaješ sa mnom.

Sa desne strane prilazi mlađi muškarac.

KOKI: Šta ti hoćeš? Izlazi napolje! Sam si tražio da ideš. Šta sad čekaš?

MUŠKARAC: Novac.

KOKI: Kakav novac?

MUŠKARAC: U kesi. Da i mi podelimo kao žene i starci.

KOKI: Ma maršu pizdu materinu! Nosi se odavde dok ti nisam razneo kolena!

Muškarac žurno odlazi.

186

KOKI: Tako. Nema više nezadovoljnih? Nema. Odlič-no. (Stavlja Bokijev pištolj u džep.) Da vidim šta ste skupile. (Zorana mu pruža kesu.) Bravo, lepotice sveža poput zore. Puna do vrha. Svaka čast. (Koki gura kesu pod bundu.) A ti, šta čekaš? Daj ovamo kesu. (Pored Zorane se pojavljuje dru-ga službenica i pruža Kokiju kesu.) Šta je ovo, nema ni pola kese?

SLUŽBENICA: Nije bilo više.

KOKI: Kako nije bilo? Pa ovo je banka, pobogu.

SLUŽBENICA: Jeste, ali nije sav novac kod nas. Kod nas je samo...

KOKI: Dobro, dobro, uzeću to što ima. (I druga kesa nestaje ispod bunde.)

SLUŽBENICA: Nećeš se izvući.

KOKI: Molim?

SLUŽBENICA: Nećeš proći nekažnjeno. Misliš da si se uspešno maskirao, ali ja sam te odmah prepoznala. Ti si onaj ludak što smara Zoranu. Svi znamo kako izgledaš. Reći ćemo policiji i oni ćete uhvatiti dok trepneš.

KOKI: To ti misliš, tužibabo. Nikad me neće uhvatiti, bar ne živog. Ovo je samo početak karijere Kokija Raku-na, samo prikupljanje sredstava. Opljačkaću nekoliko banki da mogu da nabavim dovoljno oružja. A onda kre-ćem u svoj rat protiv gospodara sveta i nepravde koju oni nanose. Otimaću i ubijaću političare, bogataše, bankare i njihove poslušne sluge. Ovo nije maska, ovo je uniforma. Ja nisam želeo da ne ličim na sebe, ja sam želeo da ličim na rakuna. Možda nisam uspeo u tome, ali ovo je najbolje što sam našao. Maznuo sam komšinici bundu i lisicu sa štrika. Da ono dvoje zaštitnika životinja vide šta nosi, de-monstrirali bi joj pod prozorom po ceo dan. Ali, sad

187

imam pare pa ću nabaviti pravi kostim. Zamislite kad ule-tim u banku kao pravi rakun, i još naoružan do zuba. Za-mislite kad se nekom ministru pojavim na vratima, nemi-losrdan i neumoljiv kao smrt. Ovo je samo početak. Svi će čuti za Kokija Rakuna i njegovu Radikalnu anarhističko-komunističku uniju. O meni će se pisati pesme. Mladi re-volucionari će sedeti oko vatre, s oružjem položenim po-red njih, i uz gitaru pevati o Kokiju Rakunu. „Koki Ra-kun” će biti sto puta bolja stvar od „Rokija Rakuna”. I Kokija će kao i Rokija ostaviti riba i zbrisati sa drugim tipom. I Koki će kao i Roki nabaviti pištolj, ali ne da ubije tog bednika, već da skenja što više direktora banki, budu-ći da ga je voljena napustila zato što nije imao račune u banci kao ovaj drugi. Roki Rakun je otišao u salun, a Koki Rakun će otići u Solun i pridružiti se grčkim levičarima. Dizaće sa njima banke u vazduh, ubijati bogataše i politi-čare, a zatim iskustvo stečeno u Grčkoj preneti na ostatak Balkana, pa Evrope, pa sveta! Dok sam išao ovamo poku-šavao sam da sastavim pesmu o Kokiju Rakunu, da olak-šam umetniku koji će joj dati konačan oblik, ali uspeo sam da smislim samo nekoliko strofa. Nije baš nešto, ali to je samo početak. Boki, ti ćeš da ponavljaš poslednji stih svake strofe. Jasno?

BOKI: Jasno.

KOKI: Dobro. Znači, ovako...

Nekada je rakun po imenu Kokiživeo bez briga kraj reke Milvoki,pecao pastrmku u Mičigan jezeru,jeo je za ručak, doručak, večeru.

Koki pogleda Bokija, a zatim ga mune nogom.

BOKI: Jeo je za ručak, doručak, večeru.

188

KOKI: Živeo je tihim, rakunskim životom, rakunicu dragu držao za ruku, i obasjan suncem i njenom lepotom, poznavao nije ni najmanju muku.

BOKI: Poznavao nije ni najmanju muku.

KOKI: Ali jednog dana rakunica mila raskinu s tri reči s Kokijem Rakunom, za minut je svoje stvari pokupila, ostavila ga zbog tipa sa računom.

BOKI: Ostavila ga zbog tipa sa računom.

KOKI: Jer je Koki jeo pastrmku i pivo, pojma nije im’o šta grickaju stranci, rakuni Japanci i rakuni Danci, nije im’o kola ni račun u banci.

BOKI: Nije im’o kola ni račun u banci.

KOKI: A ljubavnik novi jeo je sve živo, sve što može jedan da proguta rakun, pio je šampanjac, prezirao pivo, imao je jahtu i bankovni račun.

BOKI: Imao je jahtu i bankovni račun.

KOKI: Bravo, Boki, bio si odličan. Eto, to je to, dalje nisam stigao. Znam da nije nešto, ali probajte vi da u gla-vi sastavite pesmu dok idete gradom ovako obučeni. Svi su gledali u mene i tako me dekoncentrisali. U svakom slučaju, to je samo skica za nekog veštijeg stihotvorca. To je samo uvod, prave stvari tek slede. Ali, kao što rekoh, ima vremena. Ta pesma će nastati tek nakon moje heroj-ske smrti u borbi protiv bahatih vladara sveta. (Sa ulice se čuju sirene policijskih automobila.) Čije verni psi upravo stižu. Nekada su silnici slali svoje naoružane sluge da ubi-raju harač, a danas je to vaš zadatak. Oružana pratnja sti-

189

že tek kad se neko drzne da vam se suprotstavi, kao tre-nutno ja. Tek tada se oni umešaju. Ali, malo su se zajeba-li. Pojma nemaju s kim imaju posla, je l’ tako, Boki? (Mune Bokija nogom.)

BOKI: Je l’ tako, Boki?

Čuje se otvaranje vrata i pojavljuje se muškarac koji se zalagao za ravnopravnost polova.

KOKI: Šta ti opet hoćeš?

MUŠKARAC: Ne radi im megafon, pa su me poslali da ti prenesem poruku.

KOKI: Reci, verni psu vernih pasa.

MUŠKARAC: Kažu da imaš dva minuta da izađeš bez oružja i podignutih ruku, inače si gotov. Opkolili su banku i nemaš nikakvih šansi da se izvučeš.

KOKI: Izgleda da su previše gledali holivudske filmo-ve. Sad ti njima lepo prenesi moju poruku. Reci im da ću uskoro izaći i da im je bolje da pre toga bace oružje i podi-gnu ruke. Jesi razumeo?

MUŠKARAC: Ali oni kažu...

KOKI: Beži bedni megafonu, dok te nisam razneo na komade!

Muškarac odlazi.

BOKI: Nisi trebao da ga teraš. Trebao si da ga uzmeš za taoca i iskoristiš kao zaklon pri izlasku.

KOKI: I ti se izgleda nagledao filmova, Bole.

BOKI: Ozbiljno ti govorim. Nagledao sam se ja pravih pljački. Ja iskusno odmah legnem i onda na miru posma-tram šta se dešava. Kažem ti, bez taoca nemaš šansi da uma-kneš. Šteta što si ga oterao. U stvari, možeš da uzmeš nju

190

(pokazuje na Zoraninu koleginicu), što je možda još bolje. U onog bi možda i pucali, sigurno i njih nervira, ali u ženu sigurno neće. Mada, time ćeš sigurno okrenuti javnost pro-tiv sebe.

KOKI: Nema govora. Koki Rakun ne uzima žene za ta-oce. Mada sam na trenutke bio u iskušenju da te poslušam. Ova tužibaba mi baš ide na živce.

BOKI: I meni. Ujutru, kad dođe na posao, prođe pored mene kao da ne postojim. Zorana me uvek pozdravi, popri-ča sa mnom, a ova ni „zdravo” ne može da kaže. A kad vidi onog pi-ara, sva se istopi.

KOKI: Nemoj da pričaš? Pali se na piljara, onog u de-bilnim cipelama?

BOKI: Aha, na onog pedera.

KOKI: Šteta što on nije ovde. Njega bih sa uživanjem iskoristio kao zaklon.

BOKI: Ne bi ti ništa koristilo. U njega bi bez oklevanja pucali.

KOKI: Da, čim mu vide cipele.

Koki i Boki se smeju.

SLUŽBENICA: Ti si taj u koga će bez oklevanja pucati. Usuđuješ se da kritikuješ cipele jednog gospodina, a pogle-daj kako si obučen. Kad policija vidi na šta ličiš, znaće da si lud i ubiće te kao psa.

ZORANA: Nije on lud.

SLUŽBENICA: Jok ja sam. Vidi kako izgleda.

ZORANA: Nije. Samo je trenutno zbunjen, sluđen bo-lom, tugom i razočaranjem.

KOKI: O čemu ti to pričaš?

191

ZORANA: Pa o onoj tvojoj... rakunici. Onoj koja te je ostavila. Tačno znam kako se osećaš. I meni se pre godinu dana dogodilo isto. Peder se preselio kod neke matore bo-gate kurve. I meni je došlo da kupim pištolj i da im se obo-ma najebem majke. Da si tada upao u banku sa pištoljem, sigurno bih ti se pridružila.

KOKI: Ni sad nije kasno. Evo, ova Bokijava ženska puca je taman za tvoju ruku. Za tvoju prelepu ruku.

ZORANA: Hvala, ali sad znam da ni on ni ona nisu vredni toga.

KOKI: Ma ko jebe njih. Nek se teraju i njih dvoje i ra-kunica i njen žderator. Mi ćemo udariti direktno na uzroč-nike i tvoje i moje i svih drugih patnji, na političare, vlasni-ke banki i multinacionalnih kompanija. Ubijaćemo ih bez milosti, dizaćemo ih u vaduh i pljačkati banke, a zatim strasno i nežno voditi ljubav. A, šta kažeš? O nama će se pevati pesme. Rakun Koki i rakunica Zorana, skraćeno Zoki. Bićemo poznatiji od grupe Bader-Majnhof. A i naše ime će se lakše pamtiti: grupa Koki-Zoki, ili, ako hoćeš Zo-ki-Koki. Naravno, i nas će na kraju ubiti, kao što su i njih ubili i namestili da liči na samoubistvo.

SLUŽBENICA: Nije tačno. Gledala sam film. Niko ih nije ubio, sami su sebi oduzeli život kad su shvatili koliko su ludi. Upravo je jedna od njih to priznala na kraju filma.

KOKI: I nije ti bilo nimalo sumnjivo što su scenaristi odlučili da se film završi upravo time? Nije ti izgledalo da su se baš potrudili da naglase da su izvršili samoubistvo, kao što su se potrudili da naglase da je Ulrike pokušala da pošalje svoju decu u arapski teroristički kamp? Nije ti palo na pamet da je u pisanju, ili bar kontroli scenarija učestvovala nemačka država, sa ciljem da kod gledalaca stvori tačno određenu sliku o tim ljudima? Da se svi ubiju

192

iste noći, pištoljima koje su kao prokrijumčarili pored stražara, posle godina koje su proveli iza rešetaka, u tre-nutku kada su još uvek imali uticaj i simpatizere u sta-novništvu? Daj, molim te. Voleo bih da vidim tog zatvo-renika, posebno zatvorenika tog ranga, koji bi pored Šva-be uspeo da unese pištolj u ćeliju. Nikakve pištolje oni nisu imali, već su im po noći upali u ćelije i odstrelili ih. Kao što su Ulrike obesili još pre toga, kao glasnogovorni-ka grupe i zato najopasniju. To je svakome ko ima imalo mozga jasno kao dan, i film je napravljen isključivo kao pokušaj da se ta činjenica bar malo zamaskira. Ali i pored njihovog truda, moraš da budeš prilično glup pa da pove-ruješ u njihovu verziju.

SLUŽBENICA: Ti si glup. U stvari, nisi. Ti si lud, isto kao i oni. Govoriš iste nebuloze kao oni. Nadam se da će te policija mlatiti kao što su mlatili njih.

KOKI: Stvarno sam lud kad gubim vreme raspravljaju-ći s tobom. Nego, Zoki, šta misliš o mom predlogu? Ako hoćeš, uzmi Bokijev pištolj pa da se zajedno probijemo po-red policije. No boj se, ja ću ići prvi i jebati im majku, a ti samo pucaj u vazduh da pojačaš efekat. A onda od sutra krećemo u ozbiljan okršaj sa sistemom. Šta kažeš, je l’ pri-staješ?

ZORANA: Ne pristajem. Ja ne želim nikoga da ubijam. Mislim da na svetu već ima dovoljno nasilja i bez mene. Ne želim da i sama prouzrokujem dodatne žrtve.

KOKI: Ali kakve su to žrtve? To su zasluženo kažnjeni zlikovci.

ZORANA: Za tebe su policajci stradali na dužnosti za-služeno kažnjeni zlikovci?

KOKI: Naravno. Oni bi trebalo da štite zakon, a u stvari ga sami krše. Koriste oružje i moć koju su dobili

193

od nas da se bave kriminalom. Znaš ono, da u policiju idu tipovi koji nemaju muda da budu pravi kriminalci. Ja obično ne volim takva uopštavanja, ali mislim da je ovo dobrim delom tačno. Većina njih se na ovaj ili onaj način bavi kriminalom. Pa, stalno se priča o trgovini lju-dima, na primer, ali nikakvih značajnih uspeha u suzbi-janju te pojave nema. Zašto? Zato što policija takođe ima koristi od takvih aktivnosti, bilo da direktno uče-stvuje u njima, bilo da je kriminalci samo plaćaju da ih ostavi na miru. Ma ne može me niko ubediti sa svojom brojnošću, opremom i organizacijom nisu u stanju da stanu u kraj toj pojavi. Pa u Kini je, odmah nakon dola-ska komunista na vlast, broj zavisnika od opijuma sma-njen deset puta. Jednostavno, ljudi su želeli da to urade. Dajte meni hiljade ljudi pod oružjem i za godinu dana ovuda neće proći nijedna žrtva trgovine ljudima. Ali oni to jednostavno ne žele, jer su aktivni učesnici u tome. Trebalo bi da štite zakon, a sami ga krše. Trebalo bi da brinu o bezbednosti građana, a u stvari brinu o bezbed-nosti svojih gazda, političara i bogataša. Kao što su ne-kada velikaši imali svoje straže i vojske, koje su maltre-tirale i pljačkale seljake, tako današnje velmože imaju policiju. Dok su nacionalisti bili na vlasti njihove sluge su batinama ubijale prozapadne demonstrante, a danas štiteći prozapadne gazde mlate do smrti nacionalno ori-jentisane demonstrante. A čuvajući svoje gazde, čuvaju kompletan svetski poredak, jer su moćnici u malim ze-mljama samo činovnici moćnika velikih sila koje vlada-ju svetom. A kad nekom stvarno treba pomoć policije, nigde ih nema. Eno, pre neki dan su njima pred nosom nogama gazili nekog klinca do smrti, a oni nisu prstom mrdnuli. I zašto bih, posle svega toga, ja oklevao da pu-cam u njih? Hajde, reci mi, zar to i ne zaslužuju?

194

ZORANA: Ne zaslužuju. Slažem se sa tobom da među policajcima ima mnogo pojedinaca koji ne zaslu-žuju da nose oružje, koji su upleteni u zločin i korupciju, ali čak i takvi policajci imaju porodice, žene, decu, koji ih vole. Seti se kako si se ti osećao posle odlaska rakunice, pa pomisli kakav tek bol oseća dete kad mu ubiju roditelja. Nije nemoguće da i ono posle toga uzme oružje i ubije nekoga ko to apsolutno ne zaslužuje. Nasilje i patnja samo stvaraju novo nasilje i novu patnju. Da ne govorim da među policajcima, kao i u svakoj drugoj društvenoj gru-pi, ima loših, ali i dobrih ljudi. Neki od njih sigurno nisu postali policajci zato što nisu imali muda da budu krimi-nalci, već iz želje da pomažu ljudima i zaštite one kojima je zaštita stvarno potrebna. Ja iskreno verujem da takvi policajci postoje.

KOKI: Verujem i ja, ali sam isto tako siguran da su oni u manjini.

ZORANA: Možda. Ali čak i da postoji samo jedan ta-kav policajac, moguće je da je upravo on ispred banke. A ako su ostali zaista onakvi kakvim ih ti smatraš, sigurno su njega izbacili napred, da bude prvi na udaru ako zapucaš. Zar zaista želiš da ubiješ takvog policajca?

KOKI: Ne želim ja nikoga da ubijem, ja samo želim da odem. Pošto oni neće to da mi dozvole, moraću silom da se probijem. Ako oni upotrebe oružje da me zaustave, zapu-caću i ja. Ja sam svoju borbu protiv gospodara sveta počeo časno i neću odustati sada. Pošto ti ne želiš da ideš sa mnom, probiću se sam. Jedino ako ti Boki nećeš da mi se pridružiš? Čim ti piljar ide na živce, ima nade da od tebe može postati pravi borac protiv sistema. Pristani i odmah ti vraćam pištolj. Umesto grupe Koki-Zoki, bićemo grupa Koki-Boki, što je jednako upečatljivo i lako za pamćenje.

195

Sejaćemo užas u srcima gospodara sveta, pljačkati banke i ubijati moćnike. Je l’ hoćeš?

BOKI: Neka, brate, ja sam zadovoljan poslom koji imam. Šetuckam ovde i plašim decu opasnim pogledom.

KOKI: Jesi siguran? Nisi valjda pomislio da ono za vo-đenje ljubavi važi i za tebe? Ja se ne palim na rakune, samo na rakunice.

BOKI: Nije to, nego mi se ne sukobljava sa policijom. Imao sam prilike da budem u zatvoru i ne bih da to ponovo proživljavam. I tebi želim da to izbegneš.

KOKI: Ne brini. Mene neće uhvatiti, veruj mi. Dobro, znači to je to. Tebe tužibabo neću ni da pitam. Onda, idem ja. U proboj, u slavu!

ZORANA: Nemoj da ideš. Ubiće te.

KOKI: Možda. Ali ću povesti mnogo njih sa sobom. Znaš li da rakun opkoljen psima postaje fanatičan borac? Potrebno je najmanje nekoliko pasa da ga savladaju. Mož-da će i mene savladati kerovi dresirani od strane političa-ra i bogataša, ali će pre toga mnogi platiti životom.

ZORANA: Nemoj da ideš, molim te.

KOKI: Šta je tebe briga? Zvao sam te da ideš sa mnom, da mi pomogneš, ali si ti odbila.

ZORANA: Ali nisam odbila tvoju drugu ponudu.

KOKI: Koju?

ZORANA: Onu o strasnom i nežnom vođenju ljubavi.

KOKI: Misliš... Nemamo sad vremena.

ZORANA: Nisam mislila sad. Ne obećavam ništa, ali očekujem da mi se javiš kad izađeš.

196

KOKI: Kad izađem odakle?

ZORANA: Iz zatvora. Predaj se, odleži to što trebaš, pa mi se javi. Do tad će te verovatno to ludilo proći. Sve je to samo trenutna faza. Nemaš devojku, verovatno nemaš ni posao, pa misliš samo o lošim stvarima. Predaj se policiji, izdrži kaznu i videćeš da će sve izgledati mnogo svetlije kad izađeš i okreneš moj broj.

SLUŽBENICA: Jesi ti normalna? Možda njegovo ludi-lo nije prolazno.

ZORANA: Možda. Ali šta da radim kad ima lepe oči. (Kokiju.) Šta misliš?

KOKI: Ne znam ni sam.

BOKI: Hajde, čoveče, što da ne? Mogli bi i da te zapo-slimo ovde. Šef je više puta pominjao da razmišlja da zapo-sli još nekog u obezbeđenju.

ZORANA: Eto, imaćeš i posao i devojku. Bićeš nov čo-vek. Šta kažeš?

KOKI: Ma daj, ko će dati posao u banci tipu koji je po-kušao da je opljačka?

BOKI: Baš zato će te zaposliti. I ja sam kao klinac zagla-vio zbog pljačke pošte. I kad sam izašao jedino su ovde hte-li da me zaposle.

KOKI: Ali to nema nikakvog smisla.

BOKI: Ima. Znaš, nije retkost da radnici obezbeđe-nja učestvuju, direktno ili samo pružajući informacije razbojnicima, u pljački banke u kojoj rade. Da bi to izbe-gle, banke zapošljavaju upravo ljude od ranije poznate policiji. Računaju da se oni neće usuditi da tako nešto učine, jer su svesni da će policija tokom istrage obratiti

197

posebnu pažnju na njih. Mene su baš zato zaposlili. A za-posliće i tebe, kad te ja preporučim.

ZORANA: Je l’ pristaješ?

KOKI: Ne znam...

SLUŽBENICA: Ma nemoj sad da se predomišljaš. Izađi sa pištoljem, nek te ubiju.

KOKI: E baš neću. Tebi u inat.

ZORANA: Tako je. Predaj se. Nikoga nisi povredio, bio si privremeno neuračunljiv, to će odmah shvatiti kad vide kako si bio obučen. Shvatio si svoju grešku, vratio no-vac i predao se. Svi ćemo svedočiti u tvoju korist, pa nećeš puno dobiti.

KOKI: Hoćeš me posećivati u zatvoru?

ZORANA: Hoću. Obećavam.

SLUŽBENICA: Šta je, prodao si se? Šta bi sa borbom protiv sistema?

KOKI: Šta ću kad ima prelepu kosu. Dobro, Boki, ustaj. Evo ti puca. Evo ti i ova moja. Vidimo se, čoveče. (Rukuje se sa Bokijem. ) Zoki... (Pruža Zorani ruku kroz šalter, a zatim skida bundu.) Ni ovo mi neće više trebati. Boki, molim te da ovo vratiš mojoj komšinici. Tako... Onda, idem ja.

ZORANA: Ćao. Posećivaću te.

BOKI: Ćao, druže,

Koki čini nekoliko koraka, a zatim se brzo vraća do šaltera.

KOKI: Slušaj, Zoki... Ovaj... (Spušta se na kolena pored šaltera.) Hoćeš da se udaš za mene? Mislim, kad izađem? (Zorana ne odgovara.) Znam da je ovo malo iznenada. Sve-stan sam da se praktično ne poznajemo, ali bilo bi mi mno-

198

go lakše kad bih znao da me neko zaista čeka napolju. (Zo-rana i dalje ne odgovara.) Molim te, reci da. Neću se ljutiti ako promeniš mišljenje kad izađem. (I dalje tišina sa druge strane šaltera.) Nećeš? Dobro, razumem. Preterao sam.

ZORANA: Nisi. Samo si me malo iznenadio... I nekako mi deluje glupo da ti odgovorim ovako dok te ne vidim.

KOKI: Znači li to da ipak ne odbijaš moju ponudu?

ZORANA: Ustani, da te lepo vidim, pa me ponovo pi-taj i saznaćeš.

KOKI: A, ne. Sve mora da bude po pravilima. Znaš, rakuni su veliki džentlmeni.

ZORANA: Ali ja stvarno ne mogu da odgovorim šal-terskom pultu na takvo pitanje.

KOKI: A meni viteštvo ne dozvoljava da tako nešto pi-tam stojeći.

ZORANA: Šta onda da radimo?

KOKI: Ne znam.

BOKI: Ne serite više, nego neka jedno od vas pređe na drugu stranu šaltera. Inače ću početi da pucam.

KOKI (ustajući): Dobro, Boki, smiri se. Zvaćemo ti policiju.

Koki odlazi i pojavljuje se sa druge strane šaltera. Spušta se na kolena pored Zorane i nestaje sa vidika.

KOKIJEV GLAS: Hoćeš da se udaš za mene?

ZORANA: Hoću.

SLUŽBENICA: Povratiću.

199

Koki ustaje. Zorana i on se zagrle i poljube. U tom tre-nutku u banku ulazi muškarac koji policiji služi umesto me-gafona.

MUŠKARAC: Ovi kažu da imaš još šezdeset sekundi da izađeš podignutih ruku, ili da pustiš zaposlene da izađu. Inače oni ulaze.

KOKI: Ma marš napolje! U stvari, stani, čekaj... Reci im da želim da mi dovedu sveštenika u roku od pet minuta, inače ću ubiti ovu službenicu. (Pokazuje na Zoraninu kole-ginicu.)

MUŠKARAC: Sveštenika?

KOKI: Da, sveštenika.

MUŠKARAC: Ali koje vere?

KOKI: Koje hoćeš, biraj ti. Rabin, hodža, pop, svejed-no mi je.

ZORANA: Šta će ti sveštenik?

KOKI: Pa da se venčamo, kad već imamo priliku.

ZORANA: Ali ja nisam vernica.

KOKI: Nisam ni ja. Ja sam komunista. Ili anarhista. Ne znam još baš tačno.

ZORANA: Pa onda nam treba matičar.

KOKI: U pravu si. Nego, u filmovima stalno traže sve-štenike, pa me je povuklo. Filmovi će nas na kraju sve sjeba-ti. Jesi čuo ti? Hoću matičara za pet minuta, inače će biti svašta.

Megafon odlazi.

KOKI: Eto, ipak ćemo imati venčanje pre mog odlaska u zatvor.

200

ZORANA: Ali nemamo svedoke.

KOKI: Kako nemamo. Ja imam Bokija a ti tužibabu.

SLUŽBENICA: Pre bih umrla.

BOKI: Hajde, bre, nemoj ljudima da kvariš.

SLUŽBENICA: Nema šanse.

BOKI: Onda ću da kažem pi-aru šta si radila sa direk-torom na proslavi Nove godine.

SLUŽBENICA: Nisam ništa radila.

BOKI: Jesi, jesi, video sam vas. Kad pi-ar čuje, propašće ti svi planovi za brak iz računa.

KOKI (Zorani): Hoćeš i ti da se udaš iz računa?

ZORANA: Ne, ja ću da se udam za rakuna.

Njih dvoje se smeju.

SLUŽBENICA: Dobro. Pristajem.

KOKI: Divno, sve je sređeno. Ljubavi, jedva čekam da izađem.

ZORANA: I ja. Čim počneš da radiš ovde, možemo da uzmemo kredit za stan.

KOKI: Što da ne? Piljar kaže da vaša banka jedva čeka da usreći mlade bračne parove.

ZORANA: Znaš li da imamo posebno povoljne kredite za zaposlene? Kad i ti budeš radio, bićemo oboje zaposleni. To je duplo povoljnije od povoljnog.

KOKI: Divno! Živela naša banka!

SVI: Živela!

Odjednom se pojavljuje pi-ar.

201

PI-AR: Živela!

SLUŽBENICA: Otkud ti?

PI-AR: Bio sam tu od početka. Smestio sam se na stra-tešku poziciju ispod stola i pratio situaciju.

KOKI: Ti izlazi. Prodao se jesam, ali toliko nisam.

PI-AR: Ali ja sam prava osoba za vas. Čujem da je u planu venčanje, zajednički život, potomstvo, neverstvo, ra-zvod...

ZORANA: Ma marš u pizdu materinu!

BOKI (uperivši pištolj): Hajde, marš napolje. Inače ću javiti tvojoj ženi da imaš stan za koji ona ne zna.

Pi-ar odlazi.

KOKI: I reci onim pederima da požure sa tim matiča-rem.

ZORANA: Smiri se, dragi, sigurno je već na putu ova-mo. (S ulice se čuje graja.) Sigurno je to on.

ŽENSKI GLAS (dopire s vana): Ma pusti me. Baš me briga što je pljačka.

Čuje se otvaranje vrata i pojavljuje se mršava devojka sa dugom, dugom kosom koja nije manijački negovana.

DEVOJKA (prilazi šalteru): Dabar dan.

ZORANA: Dobar dan.

DEVOJKA: Nisam ja rekla „dobar dan”, već „dabar dan”. Što vam je toliko teško da izgovorite reč „dabar”? Što toliko mrzite dabrove u bankama, je li? U stvari, što toliko mrzite sve nas? Što nas unesrećujete svojim nemoralnim, zelenaškim poslovanjem, u sprezi sa svetskim političkim i ekonomskim ološem? Ali, platićete vi sve to. Bliži se dan

202

kada će i ovde kao u Grčkoj početi da gore banke. Sve ćemo spaliti, od ove vaše rupe do Svetske banke. Šta je, šta ste se ukočili? Niste o tome razmišljali ranije? E, sad vam je ka-sno, sad...

KOKI (izvukavši se iz Zoraninog zagrljaja): Izvini, je l’ primaš i mene u svoju organizaciju, da zajedno raznosimo banke, policijske stanice i ministarstva? Bićemo poznatiji od Ulrike i...

DEVOJKA: S tobom da raznosim banke? Kad sam ušla ti si grlio službenicu banke. Doduše, ona je samo najmanji zupčanik u mašineriji za unesrećivanje ljudi i dabrova, ali i taj zupčanik je bitan za rad mašinerije.

KOKI: Znam, sve ja to znam! Pogrešno si razumela. Ja sam došao ovde da ih opljačkam, da bih skupio sredstva za borbu protiv mašinerije. Evo, pitaj ih.

DEVOJKA: Ne laži. Koliko ja vidim, ti se nalaziš sa po-grešne strane šaltera. Ti si deo mašinerije. Ovo staklo izme-đu nas je nepremostiva granica. Ionako mi se svi ovde gadi-te, napuštam vas. Ali, čućete vi još za mene.

Devojka odlazi.

KOKI (okreće se Zorani sa nesigurnim osmehom): Ka-kva lujka.

ZORANA: Beži od mene. Nismo se još ni venčali, a već si hteo da me prevariš. I to sa teroristkinjom. Gori si od onog mog bivšeg.

KOKI: Ali matičar samo što nije došao.

ZORANA: Ne treba ni da dolazi. Ne želim da se udam za tebe.

Zorana odlazi od njega i ostavlja ga iza šaltera sa dru-gom službenicom.

KOKI: Hoćeš ti da se udaš za mene?

SLUŽBENICA: Ha-ha.

I ona odlazi od njega. Koki je sada sam iza šaltera, a njih troje stoje sa druge strane i posmatraju ga. Pauza.

KOKI (tupog pogleda): Je l’ imate pasijans na ovom kompjuteru?

Seda za Zoranin računar i počinje da igra pasijans. U tom trenutku pojavljuje se bradati muškarac.

BRADONjA: Dobar dan. Ja sam matičar. Proglašavam Kokija i pasijans za muža i ženu.

204

FOTOKOPIRANjE

Lica:

DEVOJKA

MLADIĆ

Mala fotokopirnica. Devojka stoji pored fotokopirnog aparata i kopira neku knjigu. Uzima papir koji je izašao iz aparata, pogleda ga, zgužva i baci u kantu. Ponovo kopira iste dve strane, ali i ta fotokopija završi u kanti. U tom tre-nutku ulazi mladić sa debelom knjigom u ruci.

MLADIĆ: Ćao.

DEVOJKA: Ćao. Izvoli?

MLADIĆ: Treba da kopiram nešto.

DEVOJKA: Važi. Sačekaj samo da završim ovo. (Treći put kopira iste dve strane i treći put zgužva i baci papir koji izađe iz aparata. Odlaže knjigu u stranu.) Dobro. Daj mi to što imaš.

MLADIĆ joj pruža knjigu i komadić papira.

DEVOJKA: Joj, kolika knjiga!

MLADIĆ: Ne treba sve, samo nekoliko strana. Piše tu na papiru.

DEVOJKA (razgleda papirić): Dobro je. Tačno bih poludela da moram sve ovo da kopiram. (Mladić se

205

osmehne.) Šta se smeješ? Ozbiljno ti kažem. Doživela bih nervni slom. (Mladić se uozbilji a ona se okreće aparatu.) Znači, prvo 120 i 121. (Otvara knjigu na tom mestu, na-mešta je na aparat i pritisne dugme za kopiranje. Kad iza-đe kopija, uzima je i razgleda.) Dobro je. Sad je u redu. (Daje papir mladiću i vraća se kopiranju.) Sada... Od 244 do 251. (Namešta knjigu i kopira prve dve strane.) A što ovako, samo po nekoliko strana? To ti ne znači ništa. Ne možeš tako da čitaš.

MLADIĆ: Već sam kopirao sve to, samo su mi iz ne-kog razloga izostavili te strane.

DEVOJKA (kopira dalje dok pričaju): Kopirao si sve ovo? Mogao si da kupiš novu knjigu za te pare.

MLADIĆ: Pa, nisam baš sve. Neke drame odatle mi se ne sviđaju.

DEVOJKA: Mogao si da kupiš knjigu pa da ih iscepaš ili tako nešto.

MLADIĆ: Nisam. Kopirao sam još neke drame iz druge dve antologije, pa mi je bitno da sve bude istog for-mata. Hoću sve to da ukoričim i napravim sam antologiju za sebe.

DEVOJKA: Kako hoćeš. Dobro je samo što nisi kod mene sve to kopirao. (Uzima gotove kopije, proverava ih i pruža mladiću.) Sada... 332 i 333. (Kopira te dve strane. Izlazi papir sa tankim crnim linijama na ivicama.) Evo ga, opet je počeo. (Pruža papir mladiću.) Vidi šta je uradio.

MLADIĆ: Nema veze. Važno je da može da se čita.

DEVOJKA: Dobro je. Već sam mislila da ću morati da ponavljam. A kad ponavljam, svaki put je sve gore... Dobro... Još samo ovo, od 550 do 555. (Kopira prve dve

206

strane. Izlazi papir sa vrlo širokom crnom linijom po sredi-ni.) Joj, vidi šta je sad izmislio. Je l’ treba da ponavljam?

MLADIĆ (razgleda papir koji mu je devojka doda-la): Pa... (Pogleda devojku koja očekuje njegovo mišlje-nje.) Ne treba.

DEVOJKA: Super si. (Priprema sledeće dve strane.) Ne znam šta da mu radim. Jedino da mu smanjim toner. (Pritisne nekoliko puta jedno dugme na aparatu i kopira. Izlazi papir sa jedva vidljivim rečima. Uzima ga i daje mladiću.) Je l’ možeš da čitaš?

MLADIĆ (brzo, i ne pogledavši): Mogu, mogu.

DEVOJKA (namešta poslednje dve strane i kopira): Još ovo. (Papir ne izlazi.) Šta mu je sad? Da nije nestalo papira? (Proverava.) Nije. Ima još koliko hoćeš. (Ponovo kopira iste dve strane. Papir se i dalje ne pojavljuje. Zagle-da otvor gde je trebao da se pojavi.) Neverovatno. Pa nema gde da ode. (Otvara aparat i razgleda njegovu unutraš-njost.) Neverovatno. Nigde ga nema. (Zatvara aparat i ponovo namesti poslednje dve strane. Pritisne dugme za kopiranje. Ništa se ne dešava. Iznervirana, snažno udari dlanom po aparatu. Svetla na njemu zatrepere i ugase se.) Eto, sad se pokvario.

Pauza. Devojka posmatra aparat a mladić nju.

MLADIĆ: Izvini... Je l’ mogu da te poljubim?

DEVOJKA (i dalje gleda aparat): Pa, šta znam... Možeš.

Mladić joj priđe i poljubi je. Devojka rasejano uzvrati poljubac i odmah se ponovo okrene aparatu.

DEVOJKA (pritišće različitu dugmad na aparatu.) Neće, pa neće.

Mladić šutne nogom aparat. Devojka se nasmeje pa ga i ona šutne. Ovoga puta ona potpuno učestvuje u zagrljaju i poljupcu koji slede.

DEVOJKA (odvaja svoje usne od njegovih): A šta ćemo za tvoju antologiju?

MLADIĆ: Ma jebeš antologiju!

Ljube se.

208

DIVNA EMISIJA

PRVI GLAS: Evo, dragi slušaoci, čuli ste naše goste. A sada, da čujemo vas. Znate naše brojeve telefona, pa ako želite da nešto pitate naše goste ili iznesete svoje mišljenje o našoj današnjoj temi, samo izvolite. Da li već imamo neko-ga na vezi? Halo? Izgleda da nemamo. Ne, ipak imamo. Do-bar dan.

DRUGI GLAS: Dobar dan, Joco. Divna vam je emisija.

PRVI GLAS: Hvala.

DRUGI GLAS: Ne, stvarno, ja vas slušam svake srede i moram da kažem da vam je emisija divna.

PRVI GLAS: Hvala, hvala. Recite nam, kakvo je vaše mišljenje o našoj današnjoj temi?

DRUGI GLAS: Divna tema, zaista. I ne samo danas, svake srede. Divne teme.

PRVI GLAS: Ovaj...

DRUGI GLAS: I teme i gosti. Divni. I današnji gosti su vam divni.

PRVI GLAS: Evo, imate priliku da im postavite pitanje. Izvolite.

DRUGI GLAS: Divni su, zaista. Evo, ja ih puno, puno pozdravljam.

PRVI GLAS: Pa, jeste samo zato zvali, da ih pozdra-vite?

209

DRUGI GLAS: Da, puno ih pozdravljam. I vas, Joco, naravno. Sve vas puno pozdravljam.

Kratka pauza.

PRVI GLAS: Ma nosi se u pičku materinu sa svojim pozdravima, jesi čuo? Pa zar nemaš baš nimalo mozga? Mi ovde sat vremena pričamo o ozbiljnim stvarima, a tvoj jedi-ni komentar... (Prigušenije.) Šta? Ma neću da se smirim, ovo je moja emisija i govoriću šta ja hoću. (Ponovo glasno i ja-sno.) Halo, idiote, jesi još na vezi?

DRUGI GLAS: Jesam, Joco.

PRVI GLAS: Ma kakav, bre, Joca? Je li, kakav Joca? Ni žena me ne zove Joca, samo ti i slični majmuni koji se uklju-čuju u emisiju. „Halo, Joco. Divno, Joco.” Ma jebaće vam Joca mater, jesi čuo? Moje ime je Jovan. Jovan! Je l’ jasno?

DRUGI GLAS: Jeste.

PRVI GLAS: Ali ti ne smeš da me zoveš ni Jovan, jesi čuo? Nisam ti ja školski drug da me zoveš po imenu. A i da smo išli zajedno u školu, zabole me. Ima da mi se obraćaš sa „gospodine Jovanoviću”, je l’ ti jasno?

DRUGI GLAS: Jeste.

PRVI GLAS: U stvari, ne smeš uopšte da mi se obraćaš. Šta ima koji kurac meni da se obraćaš? Ako imaš nešto da kažeš o onome o čemu govorimo tog dana, reci. Ako imaš neko pitanje za goste, pitaj. Ali nemoj da zoveš uz kurac i da me zajebavaš sa pozdravima, je l’ ti jasno?

DRUGI GLAS: Jasno.

PRVI GLAS: Nemaš ti šta mene da pozdravljaš, nemaš ti šta meni da se diviš ili da me hvališ. Šta ti, bre, znaš o meni? Da me sretneš na ulici, pobegao bi na drugu stranu čim mi vidiš facu. Ja sam, bre, mrzovoljan tip, čiraš, kome se

210

prosečan homo sapiens prilično gadi. A posebno primerci poput tebe. Nemate pametnija posla nego da trošite telefon i hvalite mene, moje goste i moju emisiju. Da budem potpu-no iskren, u početku mi je prijalo vaše njakanje, mislio sam da sam stvarno uspeo u onome što sam želeo, da sam uspeo da doprem do ljudi, da ih nateram da otvore oči, da razmi-šljaju, da svojim pitanjima i komentarima učinim očigled-nim licemerje, glupost i pokvarenost ljudi koje zovem u emisiju. Jeste, divni gosti koje pozdravljaš nisu ništa drugo nego tupadžije, lopovi i lažovi koji vode ovu zemlju i sve druge zemlje. (Prigušenije.) Šta? Da o tebi govorim, ti spa-daš u tupadžije. Molim? I ja tebi, glavati... (Glasno.) Halo, jesi još tu?

DRUGI GLAS: Jesam.

PRVI GLAS: Odlično. Zato što ćeš možda konačno ne-što shvatiti, pošto ću ti sad sve fino nacrtati. Jer do sada ni-šta niste shvatili. Kažem ti da sam mislio da su vaše pohvale, vaše divljenje i vaši pozdravi dokaz da sam uspeo u onome što sam nameravao, ali onda sam primetio da vi bre hvalite sve emisije redom. Možda ne baš lično ti, ali tvoj tip čoveko-likog ovna. Ti i tebi slični iste pozdrave i pohvale delite i Petroviću, a on čovek ne da ne kaže ništa značajno u emisi-ji, nego je prosto neverovatno da neko glup kao on uopšte zna da govori. Ja se svaki put kad ga sretnem na hodniku šokiram, kad iz te njuške izađu artikulisane reči. Njakanje, skičanje ili rikanje me ne bi uopšte iznenadilo, ali „dobar dan” mi deluje kao vrhunsko dostignuće dvonošca poput Petrovića. Ali, najgore je što to i za tebe i za njega, i za deve-deset devet zarez devet posto takozvanih homo sapiensa, i jeste vrhunski podvig. Čoveče, imaš mozak k’o fudbalska lopta, a nisi otišao dalje od „Dobar dan, ja gladan, ja jedem, ja serem.” Ne samo ti, već čovečanstvo uopšte. Samo seremo o civilizaciji, o napretku, o budućnosti, a nismo ništa drugo

211

nego šimpanze koje znaju da kažu „dobar dan”. Jednom sam u zoološkom vrtu snimio šimpanzu na diktafon, pa mu pu-stio da čuje. Trebao si da vidiš kako se uzbudio: „Hi-iii-iii, hi-iii-iii!” Tako i vi. Petrović lupi nešto u mikrofon i onda pomisli kako se to isto čuje u brojnim radio aparatima, i nakezi se: „Hi-iii-iii, hi-iii-iii.” A vi oduševljeni time, zovne-te i lupite nešto još gluplje, a onda čujete svoj glas na radiju i padnete u ekstazu: „Hi-iii-iii, hi-iii-iii!” Ne kažem, nisam ni ja ništa bolji. Sama činjenica da vas privlačim je dokaz da i ono što ja govorim nije ništa drugo nego „hi-iii-iii, hi-iii- -iii”. Pa i sama moja pomisao da ću uspeti da utičem na šim-panze je dovoljan dokaz da ni sam nisam ništa drugo nego šimpanza. Čovek koji zna da koristi mozak ne ide na radio već u neku zabit gde nema ljudi, kao Buda. Znaš li ti da je Buda proveo šest godina sam u šumi i razmišljao? Šest go-dina, čoveče! Pa, ti bi posle šest minuta izdahnuo, jer bi po-trošio sve misli koje je tvoj mozak u stanju da proizvede. Ne kažem, ni ja ne bih izdržao mnogo duže, zato ja i neću otići u šumu da razmišljam, već ću ostati ovde da vodim ovu emisiju i slušam idiote poput tebe. Jer, znaš šta je najgore do svega? To što me posle ovoga neće otpustiti, već će mi vero-vatno dati još bolji termin i povećati platu. Zašto? Zato što će posle ovoga svi jedva čekati da me ponovo čuju, iako ve-ćina uopšte nema pojma o čemu govorim. Ni ti nemaš ni najblažu predstavu šta ti upravo objašnjavam, ali znaš da se šimpanza na radiju mnogo uzbudio, kao da su ga stavili u sobu punu diktafona. „Hi-iii-iii, hi-iii-iii!”, odjekuje sa radio aparata širom zemlje. „Hi-iii-iii, hi-iii-iii!”, ponavljaju uzbu-đeni slušaoci. „Hi-iii-iii, hi-iii-iii! Hi-iii-iii, hi-iii-iii!” To je jedino što se čuje, to je jedino što se ikada čulo. „Hi-iii-iii, hi-iii-iii! Odvali ga po glavi kamenom.” „Hi-iii-iii, hi-iii-iii! Baci mu atomsku bombu.” Nikakvog napretka, nikakvog razvoja, a prošle su hiljade godina. Pa šimpanze su za nas kraljevi, oni bar ne foliraju ništa. Pa ja bih sve dao da se

ovog trenutka pretvorim u šimpanzu i popnem na drvo, da ne moram više da slušam ni tebe, ni sebe, niti bilo koga do šest milijardi idiota.

Pauza.

PRVI GLAS: Halo? Jesi još na vezi?

DRUGI GLAS: Jesam.

PRVI GLAS: Pa dobro, majku mu, jesam uspeo da ti prodrmam tu glavušu? Je l’ imaš sad nešto da kažeš?

DRUGI GLAS: Imam, Joco. Svaka vam čast. Emisija vam je divna!

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41- 2

ТАДИЋ, Коста, 1982- Par grama drama / Kosta Tadić. - Beograd : Eon, 2010 (Beograd : Eon studio). - 214 str. ; 20 cm

Tiraž 500.

ISBN 978-86-6169-001-3

COBISS.SR-ID 179762444