Kако се мали Финдус изгубио | Свен Нурдквист

Наслов оригинала Sven Nordqvist, När Findus var liten och försvann

© Copyright Sven Nordqvist 2001Bokförlaget Opal AB

За издање на српском језику, ћирилицом© Креативни центар 2009

Написао и илустроваоСвен Нурдквист

Са шведског превелаСлавица Агатоновић

УредникДејан Беговић

ЛекторИвана Игњатовић

Припрема за штампуТатјана Ваљаревић

ИздавачКреативни центар, Београд, Градиштанска 8

Тел.: 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659

e-mail: info@kreativnicentar.rswww.kreativnicentar.rs

За издавачамр Љиљана Маринковић, директор

ШтампаПубликум

Тираж3.000

ISBN 978-86-7781-708-4

Како се мали Финдус изгубио

Написао и илустрoваo Свен Нурдквист

Чича Петсон је седео на кухињској клупи с мачком Финдусом у крилу и решавао укрштене речи.

– Причај ми о ономе кад сам се изгубио – рекао је Финдус.– Па ниси се изгубио! Седиш овде – рекао је Петсон.– Ма онда, кад сам био мали.– А, онда! Али то већ знаш. Толико пута сам ти о томе причао.– Ипак ми испричај.– Па добро. Што да не? – рекао је Петсон и оставио укрштене речи.

– Хоћеш ли целу причу или само оно кад си нестао?– Ајде целу – рекао је мачак и задовољно се сместио.– Онда ћемо целу – рекао је чича. – Овако је то било:

Био једном један чича који се звао Петсон. Живео је у кућици на селу и имао је све што један чича може да пожели. Једино што није ваљало било је то што је понекад био усамљен. Имао је, додуше, неколико комшија с којима је могао понекад да поразговара, али су они бринули своје бриге.

Имао је и кокошке. Ето, и оне су му биле некакво друштво. Али су кокошке биле скроз слуђене. Док би разговарао с њима, одједном би само отрчале зато што би угледале глисту или тако нешто. Никад с њима није могао да води неке озбиљније разговоре.

Кад би пао мрак и кад би кокошке полегале, кућица би му се често чинила веома празном и тихом. Изгледало би му да за њега више нема радости.

Једног дана дошла му је у госте Беда Андешон са суседног имања да сe мало поразговарају. Донела је колаче, а Петсон је послужио кафу у башти. Али није много говорио. Беда Андешон је схватила да није баш расположен.

– Требало би да имаш жену да те мало развесели – рекла је. – Ма јок! – рекао је Петсон. – Требало је онда још давно да се оженим.

Сад сам матор. Навикао сам се на самоћу. Цела једна жена била би ми превише. Ма не … нико ми не треба…

– Па немаш чак ни мачку.– Не – рекао је Петсон, па се замислио. – Мада мачка не прави толико буке.

Можда бих и могао…

Беда Андешон поново је дошла наредне недеље. Са собом је донела картонску кутију.

– Ево ти мало друштва! – рекла је и дала Петсону кутију. – Шта је ово?! – рекао је чича и прочитао с кутије: – „Финдус, зелени грашак“,

пише. Пишти.Отворио је кутију, а у њој је, на пругастој зеленој тканини, стајало маче.

Погледало је Петсона право у очи и запиштало.– Здраво, Финдусе, Зелени Грашку! – рекао је Петсон и осетио се као кад

у летње јутро дигнеш ролетну, а топла светлост продре у собу. – Зовем се Петсон и ово је моја кухиња. Овде можеш одсад да живиш, ако желиш. Хоћеш ли кафу?