Наслов оригинала:Sven Nordquist, Rävjakten

© Copyright Sven Nordquist 1986Bokförlaget Opal AB

За издање на српском језику, ћирилицом© Креативни центар 2010

Написао и илустроваоСвен Нурдквист

Са шведског превелаСлавица Агатоновић

УредникДејан Беговић

ЛекторДрагана Раковић

Припрема за штампуАндреј Војковић

ИздавачКреативни центар, Београд, Градиштанска 8

Тел.: 011 / 3820 464, 3820 483, 2440 659

e-mail: info@kreativnicentar.rswww.kreativnicentar.rs

За издавачамр Љиљана Маринковић, директор

ШтампаПубликум

Тираж3.000

ISBN978-86-7781-780-0

Лов на лисицу

Написао и илустровао Свен Нурдквист

Чича Петсон и његов мачак Финдус живели су на малом имању међу брежуљцима. Имали су неколико кокошака у кокошињцу и довољно дрва у шупи, а све остало што им је било потребно, налазило се у столарској радионици. Нису им баш често долазили гости, и Петсон је мислио да је то у реду.

Али једног дана појавио се комшија Густавсон са својим псом на повоцу и пушком о рамену. Изгледао је прилично строго.

– Здраво, Петсоне – рекао је. – Да ли је и код тебе долазила лисица?– Јок, овде није била никаква лисица. Барем нисам приметио – одговорио

је Петсон.– Па, то би сигурно приметио – промрсио је Густавсон. – Она краде кокошке.

Ноћас је била код мене и однела једну кокошку. Али то се неће поновити. Кад је следећу пут видим, пуцаћу. Требало би и ти да спремиш пушку, Петсоне. Ноћас ће можда овде доћи, кад открије да сам ја закључао своје кокошке.

И онда је Густавсон отишао.

– Аха, мислиш да ће лисица вечерас доћи – промрмљао је Петсон себи у браду док је зурио за њима. – Онда је ваљда најбоље да одмах закључамо кокошке, зар не, Финдусе?

Мачак се попео на Петсонов шешир док је Густавсон био ту са псом.– Мислим да би било боље да закључаш Густавсона – рекао је и отпратио их погледом.

– Уопште не верујем чичама с пушкама.Петсон се насмејао. – Па, зар не мислиш да је добро да среди лисицу? – питао је. – Иначе

ће доћи и појести кокошке.– Лисице не треба убијати. Треба их преварити. То ја увек урадим – рекао је Финдус.– Могу да замислим – закикотао се Петсон кришом. – Слажем се с тобом, Финдусе.

Штета је упуцати лисицу. Сигурно ћемо смислити неки начин да је уплашимо, па да јој више никад не падне на памет да поједе иједну кокошку.

И Петсон је почео да мисли, мозга и лупа главом. Повремено би испуштао чудне звуке кад би смислио нешто добро, или кад би схватио да то чега се сетио и није тако добро. На крају је шкљоцнуо вилицом и застењао, онда је испустио једно запрепашћено: „Ух!“, а затим се тихо закикотао и питао:

– Имамо ли бибера код куће?– Неколико килограма се ваљда увек нађе – рекао је Финдус.– Хајде онда да направимо кокошку – рекао је Петсон. – Најбоље би било да пођеш

са мном у радионицу да лисица не дође по тебе.– Цццц, само нека проба – рекао је Финдус, али је ипак пошао.