Fragmenti / Marija Bralović

MаријаБраловић

МаријаБраловић

Фрагменти

у х о д у

Стопала у сумрак и после данашњег разбојништваљуди мог градавечерас безбрижно шетајуиду са својихлоше плаћених пословау шакама носе бригуа руке држе у џеповимаходају у сопственој неверициокрећу главе за озбиљним мушкарцима који иду иза њихжене чврсто за руке држе своју малену децубојећи седа не останубез њих

Крст овде где људи гинустоји крстту где им се телаутапају у дубоко језероту убијају невинечетворочлане породице

Изреци молитвуза срећан путовде стоји КРСТ.

4-5

Тунел на аутобуској станициу десет ујутруналазе сеуглавном пензионериони су завршилисвоје месечне обавезе у градуи сада идусвојим кућама

поред мене седиједна стара погрбљена женакоја по одласку говоридовиђења ћеро

на аутобуској станицишетају људи у парним оделимаједни другепоздрављајувештачим осмесимапо навици

три голуба деле корицу јучерашњег хлебанечија мајка јутрос је ишла у куповинуу својој кеси носитоалет папири једну јетрену паштету

За свог сина.

У ходу опипала самтвој ожиљак на рамену, рекао сида си га зарадиотрчећи кроз уске пролазекроз рушевинеи почетке ратана српскомшапнуо си микроз сузе,,Моја крв деценијама бежи од убијања" и да твоји од ратапобегли су у Сирију а ти од њиховог бежао си овамоломе сепутевинашег малогградакојима луташ да нађеш доми причу о твојима

МУСЛИМАН! урлала су децаа тебе је болело"Знам да била је шала.И рат је шала.Али горка."

6-7

одлазио сивозоми махаои сузе падале супо крагни твоје мајицепријатељи твојих родитељаходали су крај воза и понављалиГудбај Самирко!

Зелени плодови из разоране земљеничу олупинезелених камионанечије зажмуреле очиод сјајногфебруарског сунцаи боси табанидевојчицекоја трчкара по травинекакви тихи потоции нечије руке у њиматраже слободуа они зелени камионии даље расту из плоднеразоране земљеи има их све више

8-9

ц р в е н о н а п р с т и м а

крилате аветиходајубезумљеммојимсмртиискривљенихлицаса људимау рукамаљудимакоји у утробиносе болсаобраћајних несрећапод титуломумрли

свирала јекласична музикачула севиолиначуо секлавир

његово телоубрзотранспортоваћеу Србијурекли су

Псовка

Горану Симовићу, Човеку

улицама нашег градатекла је крвтекли суљудиуморниуплашени

И мртви.

12-

13

Одавде са убицом јутрос сам се мимоишла у ходнику поздравила са добро јутро

са убицом делила сам речитопле делила прве осмехе

на врату остали су трагови дављења

у мени цвиле боговии моледа побегнем

Одем.

Нож Смрти горкеу устимаукуса опорог

У веникрв родиотров

Смрт родила страх

Коштица шљивена столупрашине пуномприпадањаи босих стопала

Опругеиглепод кожомЛед!

14-

15

Крвзгрушава сеу твојимбледим рукама

Тело грчи се на киши

У сутон мртвилу се опиреш

Опор јеукусу устимагорке смрти.

Уморна

Ода ЕКВ-у

ожелимда им вратимживоттвојеумрле беоњачекроз којуназирембеле мантиле,прљаве ходнике,болничке креветеса дијагнозама

отвори мишакеда додирнемоно у њима

очи ти се склапајупод анестетицима

чело је хладноруке су влажне

корак ти пратимуморне речиречима газимблиску ти смрт

16-

17

Рез сећам сесмрада јефтиног омекшивачаза вешкоји се сушиона радијатору

сањала самда су меубилиу мојој собиу полуснудок самчувши ихпогидла горњи део телаиз кревета

смејали су серазбили прозори побеглиискочивши кроз рам

међу прстимаосетила самсвоју хладну крвкоја је капалакроз њих

бацила си меу водукако бихнаучила да пливамрекла си

тако се уче деца

Колико су важни? замислиседиш у мраку собеизоловане од свих звуковакрај тебе је славинаиз које водатече кап по капзамислида тако док седишможеш да чујеш своје срце како куцамогао би да чујеш сваки свој органкоји несметано обавља своју функцијуи звук водекоја капљекап по капа ти си везани све што битада пожелео једа се убијеш

18-

19

н о г а м а н о м а д а

Зов лутања На пешачким прелазима,ужурбани за воланима аутомобила,на тротоару у браон капутима,крај празних контејнераса жуљевима на прстима

комшија је јутрос отишао на путмноштво мрава

хода за њим.

Ћутња лутају ногеи лута страх стопала милујутрошну земљугубе се кораципрашњаве одорелутају мислиуморне речидомови празниЛутам.

22-

23

Отвори. Ходање. ходам по спорим раскршћимакроз уске пролазеосећаш болна јагодицама влажних прстијучујем звукове виолинехладна стопалане осећају трењевуку секишом натопљене одореВрата у сну.Врата твоја.Отварам.

Тачке и цртице између корица књигастопалаходањетачке и цртицевисока ливадска траваужурбани прстичежња и мрак

пут у непознатонепознато у путнебо у облакетрагови (у)лицељубав у нас

24-

25

Речи дазалијунашесувеосунчанестеперечиизтвојихусана

теку

ф р а г м е н т и

Овде то није у ритмици мислина челу осећам шаке од челикаиспод ноктијуразливам ветрове јесењих кишаптице одлазеу мраки воде нас

безгрешне уснећутебоје се од прве речиначинити нехајни грех

води мемеђу стотинемароканских козапазићу ихводи ме у рајску нирвануу пустошјер овде то није

Гробови на менистоје наборитвојих хаљинаскривам иход плаве пене на влажним образима

моја кожамирише на октобарску кишуи поприма обликпепела

каквим животимаживе људиса мојих фотографија?сањају лисвоју мртву децу закопану на неким заборављеним гробљимакоја вапе за њиховим доласком?

28-

29

Тренутак стоји бол у пределуслепоочница,скорела крвна трепавицама,и осмехкоји тражитренутак

у косуувукао седим од цигаретеу ламинатраспукла малинау тебестрах

Сударања у туђем градустрани су прстина твојим стопалиматвоје су речиу туђим рукаматражиш мисећањана мојим праговимагубе се

у дланове увирунестали траговиптице над главом говоре смртдају ти знаковеговоре ЖИВИ!

од људи остају очиостају венеостаје имеу туђим рукама

30-

31

Дан Пре (Предан) јеси ли самдок ходашзгужваним мислимадок пловиштуђим уморним леђимадок миришешнечију заспалу кожуволела бих да те узмем за руку и одведем.згужване мислинису коначнеуморна леђа нису мојазаспала кожаје буднаЈеси ли сам?страхују људииз градова

Јеси ли сам?

Грешка свакодневнопосматраш себе у огледалугледаш се у очиупитним погледомда ли радим добро?ти си особанасмејанаједино на фотографијамаиза којих се кријуОнигде год да одешњима се враћашОни те чекајуи да нису,да нису толико страшниможда би их заволеода ти у слојевимане зарастуза сопствену кожукоје почињешвременомда се стидиш

32-

33

Језгро на својим леђимада носишмоје хладне зглобоведа кожу обмотаваштражећи болкорацима да ходашу туђи привидда се поново родишу песми чергаракоји прича свој путједном далеком странцумислиш ли,хоће ли одлутати сјајна чијим уснама стојишмисли уплетениху љуске ораха?

Бодљикаве жице замишљам да живимсада и овдеоко менесу људикоји вичу на менеударају ме по леђимасвојим отровним језицимане могуда побегнем одавдежицом ме везало зломислим на ЊуОна би ме волелаи чувалавише од Његаког не могу да видимна очимаимам црну паучинукоја постаје све гушћажелим да ми зарасте за зеницекако бих могласлепа да јој одеми кажем твоја сам

34-

35

Тамно црвена неба у твом су градустрељали људебило ми је тешкода у то поверујем

водио си меимала сам страхи на рукама отворене ранепрви пут сам виделасвоје месотрчала сам кроз живе оградечврсто држећи теза рукуплашили су мепризори густе магле и ужасног смрадакоји је лебдио над нашим главамавидео се

чула самвриштањеу мислиманисам моглада уништим те звукеда отерам онекоји су их стваралињихова теласпавала су у мении повремено се будилау твојим очимагде расту тамно црвена неба

А н г а Ж .

О мишљењу мислили смода стање у државиможемо променитиправим одабиром месијекоји ће насизвући из блатада смо спремниза рад на нафтним платформамакоје ће нам донетиновац за нас и наше унукетамо се много зарађујечули смодали би све одавдеза посао тамо

мислили смометак неће задесити баш насником се нисмо замериликод нас живемирни људисвако вечегледају дневники крсте сепред телевизорима

мислили смоако окренемо главуод немоћних богаљазаборавићемо шта смо видели

мислили смои завршило се на томе

Криза људи корачају спавајућиносе празне кесеу рукама

38-

39

Зрачење на одељењунуклеарне медицинеходницимаходајууморни људикоји размишљајуколико ће дугозбог своје болестиходати тим ходницимаколико ће дугозбог своје болестиуопште ходати

у чекаоницина столустоји жута штампаслужи за опуштањепацијената пред зрачење

на вратимапросторијегде се пацијенти зрачепишеЗона зрачењаСтрого забрањен улазнеовлашћеним лицимаотварају медицинске сестречестота вратазраче сесе људи у чекаонициништа ту нијестрого забрањено

видела сам човекапосле зрачењаизгледао је уморноисцрпљеноједва је померао своје телои ходаокао да ходаходником смрти

40-

41

РАТ пре ратамислио сисве је то само филмигра за дечакепушкама направљеним од дрвета

у ратниси отишаоруку прекрштенихстава одбрамбеногвећ погнуте главеса страхоми једним загрљајеми ниси ратовао по емоцијивећ по наређењу

У РАТУнемилосрдно убијашне знашни когане знашни зашто

тамопитао си командираЈесу ли ми убили брата?Ако јесу - чућеш.у ратусвака је рука хладнасвака је пушка смрти сваки поглед је повод за њу

видео сикомаде људског месадвадесет годинапијеш лековевидео синечије очевекако те предметак гледајупривиђаш ихдок идешдо продавницеда купиш хлеб

мешаш алкохоли лековекоје пијешдеца се стиде у школида кажу имена оба родитељаа ти пред сваки санпожелишда у себине носиш тај део животакога си живеојер неко ти јерекаода тако мора

42-

43

Чауре пешчани сатовиводе ме крозјак олујни пљусакстопала милујуледене барератници у оклопимасањају горштакеузимам у рукеврело вулканско камењерастурам пешчане динекажешнастаће поновосада је више него икадвреме за пуцањезарђалих чаурау којима спавајубојни отровиданас јеправо времеза њихово буђење.

44-

45

О ауторки:

Марија Браловић рођена 6. септембра 1993. године у Ужицу. Живи у Пожеги. Студира физику и пише поезију. Песме објављује на интернету и у књижевним часописима.Члан је књижевне радионице Студентског Културног Центра у Крагујевцу.

Марија БраловићФРАГМЕНТИ

издавачЖиравац, Пожега

графичко обликовањеУрош Павловић

година2015

штампаЖиравац, Пожега

тираж300