VISOKA ŠKOLA ZA VASPITAČE STRUKOVNIH STUDIJA GNJILANE-BUJANOVAC

Predškolska pedagogija

Seminarski radTema: ”Marija Montesori“

Profesor: Student: Milan Arsić Jelena Radoičić br. indeksa 275

Decembar 2010.

1. Biografski podaci i školovanje

Marija Montesori (ital. Maria Montessori) rođena 31. avgusta 1870. u Kjaravaleu, u Italiji. Preminula je 6. maja 1952. u Nordviku, u Holandiji. Bila je italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i čovekoljubac; najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montesori“, koji se odnosi na decu od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode su i danas u primeni u velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.

Marija Montesori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji. Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, cela porodica se preselila u Rim, gde je, po završetku osnovne škole, nastavila školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom da postane inžinjer. U to vreme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno.

Do mature su se njene želje izmenile, te je sada želela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane lekar. Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen upis. Nakon neuspešnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala, upisala se na Univerzitet u Rimu1 i na osnovu te diplome (odsek za fiziku, matematiku i prirodne nauke) je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva ženska osoba u Italiji koja ga je završila, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu.

2. Rad

2.1. Počeci

Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montesori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu Univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izveštavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećaju kad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“. U novembru 1896. godine je primljena kao asistent

1 Postoje tvrdnje da se na kraju u spor umešao i sam papa Lav XIII, pomoću koga se Montesori uspešno upisala na Univerzitet u Rimu, na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke i dve godine kasnije diplomirala.

2

u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima, a naročito, sa njihovom decom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i lečila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gde je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije biti u braku.

Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montesorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dečijeg odeljenja sa gađenjem komentarisao da deca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montesori je shvatila da ta deca, nemajući nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su živela, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montesori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dečiji vrtić u kojem je naglasak bio na dečijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“.

U toku 1898. godine rad Marije Montesori sa decom zaostalom u razvoju je počeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima. Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj deci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montesori se sledeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montesorijeve tokom celog njenog života.

2.2. Ortofrenička škola

Montesorina uključenost u Nacionalnu ligu za obrazovanje dece zaostale u razvoju joj je omogućila razgovor sa jednim od direktora nove ustanove pod nazivom „Ortofrenička škola“ (ital. Scuola Ortophrenica). U školi se staralo o deci sa širokom lepezom različitih duševnih poremećaja, što je predstavljalo prekretnicu u Montesorinom životu, pretvarajući je od lekara u obrazovnog radnika. Do tog trenutka sve njene ideje su bile samo na papiru, ali u ovoj maloj školi je mogla da ih sprovede u delo. Provela je dve godine radeći sa decom, eksperimentišući i dorađujući obrazovni materijal koji su osmislili Itar i Sigin (Jean Marc Gaspard Itard i Edouard Seguin), francuski lekari koji su imali veliki uticaj na Montesori. Itar i Sigin, njegov učenik, bili su vrlo poznati u naučnim krugovima po svom izuzetnom radu sa „Divljim dečakom iz Averona“. Danju je radila, podučavala i posmatrala decu, a noću pravila beleške, uvodeći naučni, analitički stav u svoj rad.

Njen prvi značajan uspeh predstavljalo je osmoro njenih učenika koji su se

3

prijavili za državni ispit čitanja i pisanja. „Nazadna“ deca ne samo da su položila, nego su njihove ocene bile iznad proseka, što je kasnije nazvano „prvim čudom Montesori“.

Marija Montesori je 1898. godine rodila sina, kojem su dali ime Mario. Mario je poslat na čuvanje izvesnoj porodici u okolini Rima gde ga je Marija često posećivala i, iako je prošlo više godina pre nego što je Mario saznao da mu je Marija uopšte majka, između njih se kasnije razvila jaka povezanost i zajednički rad, a Mario je nastavio majčin rad i nakon njene smrti.

Godine 1901. Montesori je napustila Ortofreničku školu i započela samostalan rad u oblastima obrazovne filozofije i antropologije. Godine 1904. je prihvatila položaj predavača u Pedagoškoj školi Univerziteta u Rimu, na kojem je ostala do 1908. godine. Na jednom predavanju je govorila svojim studentima: „Predmet naših izučavanja je čovečanstvo; naša svrha je da postanemo učitelji. E, ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što od društvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji.“2

2.3. Dečija kuća

U vreme dok je predavala na Univerzitetu u Rimu, grad Rim se brzo razvijao i u groznici građenja novih i novih zgrada i stalnih variranja potrebe i potražnje, mnoge građevinske firme su dolazile do bankrota i ostavljale nezavršene i napuštene zgrade za sobom. Jednu takvu zgradu, koja se nalazila u distriktu San Lorenco, spasila je grupa bogatih bankara koji su podelili velike stanove na više malih i naselili ih siromašnim porodicama. S obzirom na to da je većina stanara radila tokom dana van svojih stanova, novogradnju su brzo ugrožavali dečiji nestašluci, zbog čega su pokrovitelji prišli Mariji Montesori i ponudili joj da se stara o deci da bi umanjili štetu. Montesori je ushićeno prihvatila poziv da radi sa normalnom decom i, računajući na materijal koji je pripremila tokom rada u Ortofreničkoj školi, 6. januara 1907. godine otvorila „Dečiju kuću“ (ital. Casa dei Bambini). Organizovana je mala ceremonija otvaranja škole, ali je malo ko mogao predvideti njen kasniji značaj. Marija Montesori, međutim, tvrdila je da je već tada imala poseban osećaj: „Imala sam tada čudan osećaj koji je učinio da naglasim da je u pitanju početak poduhvata o kojem će jednog dana ceo svet govoriti.“

U školu je uključila brojne aktivnosti i obrazovne materijale, ali je zadržavala samo one koji su decu zaista zaokupljali. Montesori je shvatila da deca koja provode vreme u okruženju koje je osmišljeno da podržava njihov prirodni razvoj imaju moć da sama sebe obrazuju. Kasnije je taj proces nazivala samo-obrazovanjem (auto-edukacijom). Godine 1914. je pisala: „Nisam ja izmislila metodu obrazovanja, ja sam samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.“ 2

Do 1908. godine već je postojalo pet „dečijih kuća“ — četiri u Rimu i jedna u Milanu. Deca koja su pohađala nastavu u nekoj od tih škola su brzo napredovala, deca su čitala i pisala već sa 5 godina starosti. Vesti o Montesorinom novom 2 E.M.Standing,”Maria Montessori: Her life and work”, Plume,1998.

4

pristupu u radu sa decom su se brzo širile i u toku samo jedne godine brojni švajcarski vrtići su se prebacivali na njene metode, te je započelo širenje njenih učenja.

U leto 1909. godine održala je prvi kurs za oko 100 studenata, a njeni zapisi i beleške su se pretvorili u knjigu pod naslovom „Naučna pedagogija“ i pod naslovom „Dečija kuća“, koja je ubrzo prevedena na preko 20 jezika. Godine 1946. je ponovo objavljena, ovaj put pod naslovom „Otkriće deteta“, a pod tim naslovom je prevedena i na srpski jezik, ali sa ogromnim kašnjenjem — tek 2001. godine. Prevodilac knjige i autor predgovora je dr Željko Đurić.

2.4. Obrazovni sistem Montesori

Polazni stav Marije Montesori je da „dete samo sebe otkriva pokretima i senzomotornim iskustvima“ još od najranijih trenutaka svog života. Dete u sebi po samom rođenju ima potrebu da uči i stvara i sve što vaspitač treba da čini je da mu oslobađa puteve kojima će moći da se samosazna. Te unutrašnje potrebe su uvek konstruktivne ukoliko im se omogući ostvarivanje. Ovaj princip se često izražava rečenicom: „Pomozi mi da to uradim sam!“.

Po Montesorijevoj, u najranijim uzrastima dete neće da mu se išta pokaže, nego samo da mu se „pomogne u procesu njegovog prirodnog razvoja“. Da se pažnja deteta ne bi raspršila, odnosno da bi se dete usredsredilo na određeno učenje, treba mu pružiti potrebnu tišinu i mir u prostoriji u kojoj uči.3

Za proveru naučenog ili za korektivnu pomoć pri učenju, koristi se potreba deteta za pažnjom. Ono samo donosi svoj rad (rezultat svog rada) da ga pokaže učiteljici. Ona tada treba da bude tiha i strpljiva. Treba da razume, prihvata i podstiče. Učiteljica ne treba da pokušava da ulije znanje u glavu deteta, nego da u kratkim i pojedinačnim razgovorima, objašnjavanjem i pružanjem pomoći u razumevanju podstiče njihovu radoznalost i usmerava njihov dalji rad.

3. Obrazovanje po sistemu „Montesori“

3.1. Presudno doba

Montesori smatra da je dete sa tri godine već postavilo temelje svoje ličnosti i da mu je tek tada potrebna spoljašnja pomoć u školskom obrazovanju. U knjizi „Upijajući um“ Montesori tvrdi: „Njegova dostignuća su tolika da se slobodno može reći: mališan koji sa tri godine polazi u „školicu“ već je mali čovek.4

Psiholozi tvrde da su naše sposobnosti, u poređenju sa sposobnostima deteta,

3 Marija Montesori, “Upijajući um”, Beoknjiga, Beograd, 2006.

4 Marija Montesori, “Otkriće deteta”, Beoknjiga, Beograd, 2001.

5

veoma oskudne. Da bismo uspeli u onome u čemu je dete uspelo tokom prve tri godine života, nama, odraslima, trebalo bi šezdeset godina napornog rada. ... Ipak, ono ni tada nije iscrpilo moć koju poseduje: da „upija“ iz svoje okoline.“

U Montesorine „Dečije škole“ obično su polazila deca starosti oko 3 godine. Iako su im roditelji bili nepismeni i pripadali nižim slojevima, ta deca su bez velikih teškoća savladavala pismo već do svoje pete godine. Kada bi ih neko pitao ko ih je naučio tome, ona bi odgovarala „Učio? Niko me nije učio.“ Polazeći od stava da deca „upijaju“ iz svoje okoline, učitelji ove škole su došli do zaključka da bi im na isti način trebalo pomoći da „upijaju“ i ostale elemente kulture — botaniku, matematiku, zoologiju, geografiju — i da to čini sa istom lakoćom, ne umarajući se.

Montesori je tako došla do zaključka da obrazovanje nije rezultat rada učitelja, nego prirodni proces koji se odvija spontano u ljudskom biću. Dete ne uči slušajući reči učitelja, nego sopstvenom aktivnošću i iskustvima. U toj situaciji učitelj treba da omogući detetu okruženje u kojem će samo moći učiti.

3.2. Kazna i nagrada

U obrazovnom sistemu „Montesori“ nema potrebe ni za nagradom, ni za kaznom. Montesori se suprotstavlja uvreženom stanovištu po kojem dete treba već po počinjenoj grešci ispravljati ili čak kritikovati. Takođe, smatra da nagrada, koja se ionako, osim u sistemu ocena, u ustaljenim školskim programima relativno retko daje, oduzima duhovnu spontanost deteta. Po njenom mišljenju, najbitnije je da dete usvoji tzv. „kontrolu greške“, tj. da grešku samo prepoznaje i u skladu sa svojim sistemom vrednosti otklanja u budućim aktivnostima.

Ocene su bespotrebne i od njih nema nikakve koristi, smatra Montesori. Kao i ocene, nastavnikove opaske poput „Vi nemate pojma“ ili „Stalno pravite iste greške“ dovode do snižavanja energije dece i umanjenja njihovog interesovanja. Reći detetu da je glupo ili nevaljalo znači samo poniziti ga i smanjiti verovatnoću da će se ono zanimati za dati predmet. Nedostaci se uklanjaju jedino kroz iskustvo i vežbu, a disciplina se postiže samo kroz druženje sa drugom decom, a ne slušajući priče da je nedisciplinovano.

3.3. Obrazovni materijal i okruženje 3.3.1. Obrazovni materijal korišćen u Montesorinim školama

6

U skladu sa idejom da deca treba da budu slobodna i uče kroz sopstvenu aktivnost, Montesori je deci u svojim školama zadavala različite zadatke iz oblasti botanike, vrtlarstva, kuvanja, čišćenja, brige o životinjama i, naravno, čitanja, pisanja itd. Deci je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću po učionici, a nastavnik bi bio tu da pomogne ako postoji neki problem. Učionica nije smela biti prenatrpana i bučna i trudilo se da svakom detetu bude pružen mir u kojem može da rešava/obavlja svoj zadatak, a da mu se pažnja ne rasprši.

Korišćene su različite „igračke“, poput gore-pomenutih kartica sa slikama, zatim predmeti geometrijskih oblika poput cilindara, kugli, kocki itd. U jednom zadatku, detetu je postavljen zadatak da umetne garnituru cilindara različitih dimenzija u okrugle otvore odgovarajućih veličina. Jedno od dece je umetnulo sve cilindre osim jednog, koje nije moglo da stane u preostali otvor, a ostali cilindri su se svi klimali u svojim otvorima. Dete je bilo primorano da analizira gde je pogrešilo, a istovremeno zainteresovano da vežbu ponovi kako bi došlo do uspeha. Ovaj pribor je istovremeno izoštravao dečija čula i omogućavao kontrolu greške, a svi materijali koji se nalaze u sredini treba da odgovaraju dečijim unutrašnjim potrebama, da privlače pažnju i podstiču koncentraciju.

Materijal koji je Marija Montesori pripremila za decu ima veoma važnu ulogu i strukturiran je tako da zadovoljava pet osnovnih zahteva:

I Teškoća na koju će dete naići rukujući materijalom treba da bude svedena na jednu njegovu osobinu, tako da se dečija pažnja usmerava na nju, dok se ostale osobine zanemaruju.

II Materijal svojim izgledom i načinom korišćenja sledi jednu progresiju od jednostavnijeg ka složenom.

III Materijali indirektno pripremaju dete za učenje koje mu predstoji.IV Materijal koji se daje detetu u početku treba da bude konkretan izraz

neke ideje, a zatim da je predstavlja na sve apstraktniji način.V Zahtev se odnosi na potrebu da material koji se daje detetu bude

“autokorektivan”, kontrola grešaka je u njemu samom, a nije uloga vaspitača.Materijali se dele na četiri opšte kategorije: - senzorni- akademski- kulturni i- umetnički materijaliDeca se uz pomoć senzornih materijala vaspitavaju i usavršavaju čula: vida,

sluha, dodira, mirisa i ukusa, zatim osećaj za toplotu, za težinu, za oblik i veličinu, osećaj za boje i slično.

Akademski materijali koriste se za početnu obuku u govoru, čitanju, pisanju, kao i u prirodnim naukama.

Kulturni i umetnički materijali služe za samoizražavanje i prenošenje ideja. Oni obuhvataju materijale kojima će se deci približiti muzika, crtanje i modelovanje. Pre svega, vežbanje se sastoji u usvajanju tehnika, na primer priprema za likovno izražavanje ista je kao i za pisanje. Materijal koji deca koriste

7

nagrađuje uspešne postupke, a uloga vaspitača je da se ne meša u ono što deca rade dok ga oni to sami ne zamole. Njegova uloga sastoji se u tome da ograniči obim radoznalosti deteta na objekt lekcije i da što manje interveniše. Svako dete je upućivano da se koncentriše na ono što je radilo, a da razgovara sa drugovima ili vaspitačem samo kad mora, pa i tada tihim glasom ili šapatom.

3.3.2. Kritični periodi

Montesori je smatrala da postoje određena razdoblja u životu deteta kada ono može nešto da nauči i da se ta sposobnost vremenom smanjuje; ako prođe isuviše vremena, a dete to ne nauči, može potpuno izgubiti tu sposobnost.

Montesori je ovo stanovište ugradila u samu srž svog sistema obrazovanja i u svojim knjigama izložila detaljne šeme razvoja detetovog jezika, šake, inteligencije itd. kroz pojedina razdoblja njegovog života. U samoj školi, Montesori smatra da će deca na odgovarajućem stepenu razvoja, bez ikakvih teškoća učiti ono za šta su trenutno spremna, ako je unapred poznato kada je došlo do tog trenutka i ako im se za to spremi odgovarajuće okruženje. Naravno, neće se svoj deci ovi periodi poklapati tačno u datum, štaviše; zato decu treba posmatrati, pratiti njihov razvoj i primetiti kada dođe do trenutka njihove spremnosti za određeno učenje.

Posmatrajući decu, Montesorijeva se uverila da ona u sebi nose snažnu motivaciju za samoizgrađivanjem, međutim deca ne nasleđuju uobičajene modele ponašanja koji bi im garantovali uspešno ostvarenje plana njihovog sazrevanja. Za razliku od ostalih živih bića, čovek mora da razvija sopstvene načine ponašanja. Da bi dete umelo uspešno da ih odabere, u složenim uslovima u kojima odrasta, pomaže mu urođena “ kreativna osetljivost” koja se ogleda u “periodima osetljivosti” i “upijajućem duhu” karakterističnim za detinjstvo.

Periodi osetljivosti su oni periodi u kojima je dete toliko obuzeto nekom osobinom ili pojavom u svojoj sredini, da ga ne privlači ništa drugo. Ukoliko se ovaj perod propusti, dete gubi specijalnu osetljivost i želju za nečim, što se loše odražava na njegov psihički razvoj i proces sazrevanja.

Upijajući duh deteta je povezan sa činjencom da ono, za razliku od odraslog koji je već stekao određeno iskustvo, mora započeti da gradi svoje saznanje ni od čega. Ovaj duh mu omogućuje da nesvesno “upija” utiske iz svoje okoline, koji se u njemu “utelovljuju”. Postepeno se u detetu budi svest koja od nesvesnog uzima šta joj je potrebno i tako se korak po korak izgrađuje dečije pamćenje i sposobnost shvatanja i mišljenja.

Marija Montesori opisuje principe za koje je dete unutrašnje motivisano. Prvi princip, princip rada, ukazuje da delatnost kojom se bave deca deluje

na njihovu ličnost. Posle neke aktivnosti na koju su bila koncentrisna postaju mirna i prijatno se ophode, a svi oblici destruktivnog ponašanja i neposlušnosti

8

isčezavaju.Drugi princip, princip nezavisnosti, se ogleda u tome da dete bude sve

samostalnije u toku svog razvoja. Nezavisnost mu je potrebna da bi moglo pratiti unutrašnje podsticaje za delovanje koje će mu biti od koristi.

Treći princip, princip snage dečije pažnje, ukazuje na to da dete na određenom stepenu razvoja, usmerava svoju pažnju prema izvesnim predmetima u svojoj sredini, koju ranije nije ispoljavalo.

Četvrti princip, je princip prema kome se razvoj inteligencije predstavlja kao ključ za razumevanje samog života. Njime se stavljaju u pogon mehanizmi od suštinskog značaja za vaspitanje.

Peti princip, princip razvoja dečije imaginacije i kreativnosti, javlja se kod dece kao urođena snaga. Da bi dete razvijalo svoje stvaralačke sposobnosti potrebna mu je sloboda da bira šta će ga privući u okolini, da se time bavi, da ističe ideje, da pronalazi probleme i rešenja za njih.

Šesti princip, princip razvoja emocionalnog i duhovnog života deteta, zasniva se na verovanju Marije Montesori u urođenu sposobnost dece da vole i razumeju druge, kao i potrebu za Bogom. Ovu sposobnost dete razvija u dodiru sa svojom okolinom, a naročito sa ljudima oko sebe. Ono se prvo “emocionalno budi” zahvaljujući majčinoj ljubavi, a zatim počinje da voli i prima ljubav od drugih. Pored ljubavi dete treba da razvije i moralni osećaj koji je takođe urođen, ali kome pogoduje sredina u kojoj se jasno razlikuje dobro od zla.

Na kraju se pominje sedmi princip koji se odnosi na stadijume u dečijem razvoju, koje je Marija povezala sa hronološkim uzrastom. Ovih perioda ima 5, a na predškolsko detinjstvo se odnose prva dva. Od rođenja do 3. godine je period nesvesnog razvoja. Drugi period je od 3. do 6. godine, kada se iskustvo koje je dete steklo na nesvesnom nivou prenosi na svesni nivo. Od 6. do 9. godine dete postaje sposobno za sticanje znanja i veština značajnih za kulturu u kojoj živi. Od 9. do 12. godine otvara se svesno saznavanje za dalji razvoj njegovih intelektualnih interesovanja. U periodu od 12. do 18. godine dete produbljuje svoja saznanja u oblastima za koje je stvoren interes.

4. Širenje sistema Montesori

Kada je 1912. godine umrla njena majka, u 72. godini života, Marija je dovela svog sina Marija da živi s njom. Već tada njena učenja su doživela veliku ekspanziju; društva „Montesori“, škole i kursevi su postojali širom sveta, a Montesori je mnogo vremena provodila putujući i držeći predavanja i govore; najviše u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Holandiji. Napredak je, međutim, velikim delom pokvaren izbijanjem Prvog svetskog rata. Nakon što se 1917. vratila iz SAD, pošto se Mario u međuvremenu oženio Helenom Kristi, Marija se preselila u Španiju, u Barselonu, gde je za nju organizovana „Laboratorija seminara pedagogije“ (ital. Seminari Laboratori di

9

Pedagogia). Uskoro su joj se pridružili njen sin i njegova žena, a oni su uskoro dobili dva sina, Marija Juniora i Rolanda, i dve kćerke, Marilenu i Renilde. Renilde, njena najmlađa unuka, do skora je bila na funkciji generalnog sekretara udruženja „Montesori“, koje je Marija osnovala 1929. godine da bi se nastavio njen rad.

4.1. Drugi svetski rat

Montesori je želela da osnuje trajno središte razvoja svoje metode učenja, ali mnogo toga je sprečeno pojavom fašizma u Evropi. Do 1933. godine sve njene škole u Nemačkoj su zatvorene i njen portret je gorio na gomili spaljenih knjiga u Berlinu. Iste godine, nakon što je odbila da sarađuje sa Musolinijem i program svojih škola u Italiji oblikuje po modelu pokreta fašističke omladine, i one su sve zatvorene. Izbijanje građanskog rata u Španiji je navelo Montesori i njenu porodicu da iz Barselone prebegnu u London, u leto 1936. godine. Odatle su prebegli u Holandiju i tu ostali u kući Ade Pirson, kćerke holandskog bankara. Mario, koji se do tada bio uveliko otuđio od svoje prve žene, kasnije se oženio Adom.

Godine 1939. Indijsko teozofsko društvo je poslalo pozivnicu Mariji Montesori da dođu u Indiju. Pristali su i otputovali tamo, gde su nameravali održati tromesečni seminar i predavanja u Madrasu. Međutim, po izbijanju rata, kao italijanski državljani, Mario i Marija su uhapšeni, Mario je poslat na prisilni rad, a Marija je stavljena u kućni pritvor. Provela je leto u Kodaikanalu, a misli su joj bile ispunjene razmišljanjima o povezanosti svih stvari u prirodi, što je kasnije izrodilo ideju koja ju je držala do kraja života, poznatu pod nazivom „kosmičko obrazovanje“, koje je predstavljalo novi pristup u obrazovanju dece između 6 i 12 godina starosti. Tu u Indiji, Montesori je kasnije upoznala Mahatmu Gandija, Nehrua i Tagoru. Na svoj sedamdeseti rođendan, Marija je uputila zvanični zahtev indijskoj vladi da joj se sin oslobodi, što je i učinjeno. Marija i Mario su kasnije obučavali preko hiljadu indijskih nastavnika.

Godine 1946. po završetku rata, Montesorijevi su se vratili u Holandiju, gde je Marijevu djecu i dalje čuvala Ada Pirson. Sledeće godine Montesori se obratila Unesku na temu „Obrazovanje i mir“. Dve godine kasnije je nominovana za Nobelovu nagradu, koju, međutim, nije dobila. Njen poslednji javni nastup je bio u Londonu 1951. godine, gde je prisustvovala devetom Međunarodnom kongresu „Montesori“.

4.2. Otvoreni Montesori program u Srbiji

10

Prateći reformske procese obrazovanja u Evropi, u Srbiji je 1996. godine definisana Nacionalna humanistička koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Osnovna obeležja su: integralni pristup u kome se naglašavaju obrazovni aspekti u okviru holističkog pristupa., otvoreni sistem obrazovanja u kome se dete i ustanova shavataju kao otvoreni sistemi, diversifikacija programa koja je rezultat različitih potreba i interesovanja dece i roditelja.5

Analizirajući razvoj predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji eksperti OEBS-a i UNICEF-a 2001. godine, ( >Tematski prikaz nacionalne obrazovne politike< , OEBS i "Razvoj dece u ranom detinjstvu u SRJ /izveštaj C.Landers, 2001. godine) procenili su prednosti ove koncepcije ističući da je: izvršena kurikularna reforma na nivou modela vaspitno-obrazovnih programa, regulisan sistem stručnog usavršavanja uz manjkavost inicijalnog obrazovanja, integrisan pristup nezi, vaspitanju i obrazovanju, decentralizovan sistem finansiranja.

Sledeći opšte tendencije razvoja, posebno diversifikaciju modela programa i modela institucija radi konkurencije kvaliteta u delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja, u Srbiji je započet proces uvodjenja i razvijanja Montesori sistema. Početna edukacija učesnika i monitoring su ostvareni u organizaciji eksperata Mađarske Montesori asocijacijacije u Budimpešti.

Na nivou privatnog sektora - Montesori školica "Pitagora" u Beogradu, obeležila je 10 godina rada. Obrazovno- vaspitni program zasniva se na "budjenju želje za učenjem, zadovoljavanju radoznalosti, izgradjivanju koncentracije deteta, razvijanju radnih navika i samopuzdanja. Ciljevi se ostvaruju putem vežbi praktičnog života, senzorno-perceptivnih vežbi, vežbi iz matematičke i jezičke oblasti, aktivnosti, vežbe, eksperimenti iz prirodnih nauka, istorije, geografije... aktivnosti iz umetničkih domena. Početna edukacija je ostvarena u Londonu, te ovaj Montesori program nosi obeležja engleskog pristupa Montesori učenju.

Na nivou nevladinog sektora Montesori program je uvođen kroz rad - Montesori školica CRS /od 2000- 2003. god./ u okviru projekta "Budjenje" i to u 10 montesori školica u Srbiji. Projekat je vodio Obrazovni tim CRS /Catholic Relief Services/, kasnije Centar za kvalitetno obrazovanje, Beograd. Jedan od ciljeva Projekta bio je adaptacija bazičnog montesori programa Opera Nacionale u skladu sa Nacionalnom koncepcijom predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

Prof. dr Mirjana Pešić kao naučni konsultant i Mirjana V. Marković kao istraživač, sa 20 vaspitača i 300 dece, vodili su proces adaptacije putem pedagoško akcionog istraživanja. Predmet istraživanja je bio - istraživanje i menjanje postojeće pedagoške prakse u praksu Modela otvorenog montesori programa.

Model otvorenog Montesori programa definisao je teorijski okvir, pružio jasnu orijentaciju praktičarima u oblikovanju života u vaspitnoj grupi dece, pojasnio značaj razumevanja deteta i partnerskog odnosa u vaspitanju, uputio vaspitača u strategije praćenja razvoja deteta, učenja i poučavanja, kao i u razvijanje sopstvenih sredstava analize pomoću kojih će procenjivati svoj rad i tragati za sopstvenom motivacijom. Model dalje razvija ciljeve, montesori sredinu 5 www.montesori.org.rs

11

za učenje; razradjuje sfere delanja, učenja i poučavanja u okviru montesori filozofije, funkcije porodice i lokalne zajednice. Standardi organizacije, prostora, opreme, kadra, montesori i drugog igrovnog materijala su sastavni delovi Modela programa, nastali tokom procesa adaptacije Montesori programa. Na nivou državnog sektora - uvođenje i razvijanje Montesori učenja u Srbiji , odvijao se u Predškolskoj ustanovi "Naša radost" u Subotici (2003-2006. god. ) u dečjem vrtiću "Neven". Ova predškolska ustanova je 2005. godine obeležila 160 godina postojanja, te je ova duga tradicija razvila je uslove za otvorenost za promene, kvalitet, sigurnost. Otvorenost za promene je uslovila i odgovor na izazov razvijanja autentičnog Montesori programa u Otvoreni montesori program dečjeg vrtića "Neven".

Otvoreni montesori program predstavlja jednu koncepciju učenja i poučavanja, obrazovanja i vaspitanja predškolske dece u okviru Montesori metoda i savremene humanističke koncepcije razvoja deteta. Nastao je na osnovu trogodišnjeg tehničko-akcionog istraživanja procesa razvijanja (državnog dokumenta) „OSNOVA PROGRAMA PREDŠKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA U SR SRBIJI -MONTESORI METODOM“ u tri mešovite vaspitne grupe sa 80 dece i 12 članova montesori istraživačkog tima /vaspitača, pedagoga i direktora/. Osnovu za ovo istraživanje činili su: obuka tima u okviru Montesori asocijacije Mađarske, bazični Montesori program (Opera Nacionale –Rim), koncepcija Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja (Sl. glasnik 7/1996), Osnova vaspitno-obrazovnog rada s decom predškolskog uzrasta na jezicima nacionalnih manjina (Sl.7/1996) i Program "Rastimo zajedno" Instituta za pedagogiju i andragogiju u Beogradu (1998). Temeljnim opredeljenjima ovih koncepcija, procesom akcionog istraživanja, transformisana je vaspitna praksa u autentični program dece, vaspitača i roditelja dečjeg vrtića "Neven". Rezultat istraživanja je Otvoreni montesori program koji se u realnom kontekstu ostvaruje, potvrdjuje, opovrgava, dograđuje, menja; to je program čije je jedno od glavnih obeležja životnost ( mesto zajedničkog življenja dece i odraslih, u kome dete pribavlja neposredna različita životna iskustva); unose se stalne promene i razvija se dalje u skladu sa rezultatima kritičke refleksije.

Sastavni delovi Otvorenog montesori programa su: teorijska zasnovanost Programa, opšti cilj i ciljevi, otvoreni montesori ambijent, montesori vaspitač, sfere delanja i saznanja, montesori vrtić-proširena porodica u lokalnoj zajednici, pedagoška organizacija i struktura obrazovno-vaspitnog rada, pedagoška dokumentacija, portfolio i evaluacija; standardi: kadrova, prostora i opreme, montesori i drugog didaktičkog materijala i standardi kvaliteta ostvarivanja Programa; Priručnik na srpskom i madjarskom jeziku, Priručnik montesori i drugog didaktičkog materijala(mešanje boja, priča u slikama, sastavi slovo, ukrštenica,dopuni do 10 i dr.), Radna knjiga vaspitača i Portfolio deteta.

Paralelno sa ovim akcijama stvarala se realna osnova i atmosfera za formiranjem Montesori društva Srbije 2004. godine, sa sedištem u Subotici, u

12

montesori vrtiću "Neven", Rade Končara 25. Delovanje Montesori društva usmereno je na popularizaciju ideja Marije Montesori u radu sa predškolskom i školskom decom, organizovanje stručnog usavršavanja montesori vaspitača, pedagoga i drugog stručnog kadra, koordinisanje i sinhronizovanje akcija postojećih Montesori vrtića u Srbiji i povezivanje sa montesori asocijacijama u svetu.

Montesori društvo Srbije je organizovalo tri Skupštine na kojima su se rasmatrala organizaciona i finansijska pitanja i uručeni sertifikati montesori vaspitačima koji su učestvovali u trogodišnjim istraživanjima i montesori instruktorima koji su obavili uspešne obuke montesori vaspitača. Održano je šest seminara na kojima su učestvovali članovi Društva, montesori vaspitači i instruktori sa svojim istraživanjima, gospođa Silvija Filips, montesori psiholog iz R Hrvatske, gospodja Nada Sakal, montesori vaspitač i direktor montesori vrtića u Hjustonu SAD i dr.

Prvo predstavljanje stanja Montesori učenja u Srbiji jasno govori o početnim koracima koji jedva mogu da sastave prvu deceniju postojanja u vremenu kada se - ne tako daleko od nas u Italiji - i celom svetu proslavlja vekovno bitisanje jednog značajnog, zaokruženog pedagoškog sistema - SISTEMA MARIJE MONTESORI. I pored toga, traganja su nas vodila na jasno uočavanje savremenih shvatanja o razvoju deteta u relevantinim naukama, kao i u osvešćivanje osobenosti našeg realnog životnog konteksta. To nam je pomoglo u određivanju jasnih pravaca delovanja i donošenja mudrih odluka u procesu "ukorenjivanja" Montesori ideje na našim prostorima. Profesionalna posvećenost naših montesori poslenika, neprestano preispitivanje, refleksije stvarali su energiju za premošćavanje teškoća ili pak za spajanje tankih niti preživljavanja.

 

5. Kraj života

Dana 6. maja 1952. godine, odmarajući se u bašti porodice Pirson u Holandiji, u Nordviku, Marija Montesori je preminula u prisustvu svog sina Marija. Razgovarali su o tome da li treba da se uputi u Afriku. Rečeno joj je da je sa osamdeset i jednom godinom isuviše krhka da bi putovala tako daleko i da bi

13

mogao neko drugi ići umesto nje i održati predavanje. „Znači više nikakve koristi od mene?“, upitala je. Nakon oko sat vremena umrla je od moždanog udara.

6. Zaključak

Godine 1949. Marija Montesori je nominovana za Nobelovu nagradu, ali je nije dobila.

Godine 1980. Marija Montesori se našla na kovanici od 200 italijanskih lira. Tokom 1990ih njena slika je bila na novčanici od 1000 lira, koja je tada bila najčešće u upotrebi. Na prethodnom izdanju novčanice od 1000 lira je bio Marko Polo, a Montesorina novčanica se održala sve dok nije uveden evro kao zvanična valuta u Italiji.

Iako je doživela brojne kritike tokom 1930ih i 1940ih godina, metoda „Montesori“ je preživela i danas se primenjuje u brojnim školama i vrtićima širom sveta. Najviše se primenjuje u Sjedinjenim Američkim Državama, u kojima postoji preko 1100 škola zasnovanih na toj metodi. U Ujedinjenom Kraljevstvu postoji preko 500 škola zasnovanih na obrazovnom sistemu „Montesori“, a postoje i u Kanadi, Australiji, a brojne škole zasnovane na njenom sistemu postoje i u Nemačkoj, Holandiji, kod nas itd.

Literatura

1. Marija Montesori, „Upijajući um“, Beoknjiga, Beograd, 2006.

14

2. Marija Montesori, „Otkriće deteta“, Beoknjiga, Beograd, 2001.

3. Elektronska verzija knjige „Metoda Montesori“, Marije Montesori

4. Maria Montessori, "To Educate the Human Potential", ABC-CLIO Ltd,1989.

5. E. M. Standing: "Maria Montessori: Her Life and Work", Plume, 1998.

6. Montesori društvo Srbije: www.montesori.org.rs

7. www.montessori.org.uk

8. www.montessori.edu

Sadržaj

1. Biografski podaci i školovanje............................................................22. Rad.......................................................................................................2

2.1. Počeci.....................................................................................2

15

2.2. Ortofrenička škola..................................................................32.3. Dečja kuća..............................................................................42.4. Obrazovni sistem Montesori..................................................5

3. Obrazovanje po sistemu Montesori.....................................................53.1. Presudno doba........................................................................53.2. Kazna i nagrada......................................................................63.3. Obrazovni materijal i okruženje.............................................7

3.3.1. Obrazovni materijal korišćen u Montesori školama...............7

3.3.2. Kritični period.........................................................................8

4. Širenje sistema Motesori......................................................................94.1. Drugi svetski rat………………....……………………………..104.2. Otvoreni Montesori program u Srbiji……………………….….11

5. Kraj života…………………………………………………………. 146. Zaključak……………………………………………………………14Literatura…………………………………………………………...….15

16