Eliot + Postmodernizam (Sa Predavanja)

Eliot – predavanja

„Društvena uloga poezije“: dužnost pesnika se samo indirektno vezuje za njegov narod; direktno se vezuje za jezik, i to:

1. Da bi ga sačuvao2. Da bi ga proširio i razvio

Izražavajući misli i osećanja drugih ljudi, pesnik menja izvesno osećanje tako što ga čini svesnijim – ljudi bolje uočavaju ono što osećaju, i na taj način uče ponešto o sebi samima – saznajna funkcija poezije.Eliot opravdava prava pesnika da se ne složi sa postojećim poretkom, ali ne i sa nesvesnim tokom kulture – u velikom broju eseja hvali elizabetance jer su svoje doba prihvatili nekritički.Oni su uspela da se fokusiraju na zajednički karakter humaniteta u svim vremenima, a ne na njihove razlike. Nedostatak osećanja za istoriju i kritiku ceni se samo sa stanovišta univerzalne umetnosti – klasične umetnosti. Ova „bezvremenost“, večnost – predstavlja bedu svog vremena i prema rečima Veleka to je ono što Eliot shvata pod pojmom klasicizma, i na izvestan način pod pojmom tradicije.Eliot ima dvostruko shvatanje vremena:

1. Nužnost procene umetnilkog dela prema stepenu njegovog doprinosa razvoju jezika i poezije2. Potvrđuje postojanje jednog univerzalnog standarda

U eseju „Tradicija i individualni taletat“ pokazuje međusobni odnos i delovanje.„Tradicija na prvom mestu obuhvata osećanje istorije, ono uključuje...“ (pogledati u tekstu).Osećanje istorije prisiljava čoveka da ne piše do srži prožet samo svojom generacijom, , već sa osećanjem d ačitava evropska kultura i, u okviru nje, čitava literatura njegove sopstvene zemlje istovremeno egzistiraju; takav istorijski smisao za vanvremensko i vremensko zajedno jeste ono što pisca čini tradicionalnim, a to je u isti mah i ono što kod pisca budi snažnu svest o njegovom mestu u vremenu.

- tumačenje: Eliot ne poseduje osećaj za istorjisko, njega ne zanima istorijska kauzalnost, već se može reći da on univerzalne vrednosti shvata...

ransom je pogrešio kada je Eliota nazvao „istorijskim kritičarem“; Eliot: kritičar treba da vidi književnost tako da to viđenje ne utiče samo na njegovo vreme; treba da vidi istim očima dela svog vremena, kao i ona od pre 250 godina.Umetničko delo je zamišljeno kao delo koje je UVEK PRISUTNO;„Tradicija i individualni talenat“: „Postojeći spomenici obrazuju među sobom jedan idealni poredak koji se modifikuje uvođenjem novog umetničkog dela, i svako ko se složi s ovom idejom o poretku i formi evropske odnosno engleske literature, neće smatrati neopravdanim da sadašnjost menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjošću.“Uvek je u pitanju jedan simultani poredak. History is the pattern of timeless moments.(Što zovemo početkom često jeste kraj.Svaka pesma je epigraf, a svaki deo nje – korak ka gubilištu.Umiremo sa umirućima, rađamo se sa mrtvima.- simultani poredakNarod bez istorije ne iskupljuje se od vremena, jerIstorija je raspored bezvremenih magnovenja.- umetnička delaTako dok vetar... itd.)Posledice Eliotovog shvatanja poezije su delimično negativne – nepoverenje prema ličnom, personalnom.„Pesma koja je u potpunosti nova je istovremeno u potpunosti loša.“ – obeshrabren je pokušaj svake revolucije i individualističke novine.Pozitivne osobine: preporučljiv stav da pesnik treba da bude načitan, obrazovan i da poznaje istoriju poezije.„Prava originalnost je prosto razvoj. Biti kreativan ne znači izmisliti nešto potpuno novo, već onome što već postoji dati novu formu, sadržaj, smisao...“Eliot je sebe nazivao „klasicistom, rojalistom i anglikancem“; u predgovoru Lang. Endrusu 1928. Eliot će ovu izjavi prokomentarisati kao „žalosnu i nepromišljenu“; nije je se odrekao, ali se protivio tumačenju, kada stoje jedna pored druge nisu toliko povezane.

1

Eliotov klasicizam nije još jedan forma francuskog neoklsicizma, jer on nije cenio francusko „zlatno doba“ – jedini iz 17. veka za koga je Eliot zainteresovan je Paskal.Njegovo divljenje grčkoj i rimskoj klasici je uopštenog karaktera. Drame: upoznao se sa klasičnom tragedijom. Simptomatično: posvećuje mnogo pažnje Vergiliju „koji je mnogo civilizovaniji, dostojanstveniji i uređeniji“. Kako smatra da je Vergilijeva priroda hrišćanska više od bilo kog drugog grčkog ili rimskog pesnika – ne bi bilo ispravno reći da Vergilije poseduje hrišćansku dušu: nije bio mistik i nedostajala mu je ljubav u Danteovom smislu. Antika se potcenjuje kao prethodni stadijum hrišćanstva.„Šta je klasik?“ – iste teme i učenje kao u jednom eseju Sent-Beva, iako je Eliot poricao da je čitao taj esej.Koncept, shvatanje koje je preovladavalo u Nemačkoj da je Rim različit od Grčke, i da zato treba posegnuti za Grčkom, ovde je odbačen. Eliot: Rim je neohodna veza u lancu tradicije. On u prvom broju nekog tamo časopisa identifikuje klasičnu i hrišćansku (tj. katoličku) tradiciju. Kulturno jedinstvo Evrope – a ono može da izraste samo na starim korenima: hrićšanska vera i klasični jezici.Nemačka kultura se samo povremeno uključuje u evropsku kulturu. Ne smatra Getea univerzalnim klasikom, ima u njemu nečega provincijalnog, bavio se površno i filozofijom i poezijom; ni u jednoj ni u drugoj nije dostigao veći uspeh. Eliotovo odbacivanje Getea kago porgešno doživljava kao naturalističkog paganina, naglašava da on nikad nije uvideo mogućnost da se klasično može suprotstaviti hrišćanskoj tradiciji i da samo sećanje na grčku ili rimsku demokratiju priziva sliku koja stoji nasuprot autoriteta tradicije. Kasnije će ga uvrstiti u evropske klaskike, uz Dantea i Šekspira.Zaključak: pod terminom mudrost (WISDOM) podrazumeva novo jedinstvo forme i sadržaja, osećanja i misli (jedinstvo senzibiliteta), filozofije i poezije; međutim, neki smatraju da je Eliotova magilna formula nejasna onoliko koliko je nejasan i sam pojam velike poezije.Velek: Eliotova poezija treba da se shvati kao „srednjovekovno-barokno-simbolička“; ova tri stila daju Eliotovom stvaralaštvu...Mora se istaći da je simbolička crta najviše uticala na Eliota:

1. Dante je najveći psenik za Eliota, mada ga vidi očima Ezre Paunda; njegov stav o Danteu nije jednostran, ali se mogu uočiti koncepcije Eliotove književne teorije; vizuelna imaginacija, govorni jezik, skelet već prihvaćenih stavova, pitanje verovanja, emocionalna struktura koja se transformiše u apstraktne ideje;

2. Termin barokni Velek upotrebljava da označi svu umetnost koja je ragovala na renesansno shvatanje lepote i prethodila postavkama neoklasicizma; Eliota ne zanima renesansa kao takva – npr. Od Šekspira ga zanimaju samo kasni komadi kao npr. Antonije i Kleopatra, a iznenađenje je i stav da mu je ... najveće umetničko dostignuće; Jakobinske dramatičare ceni zbog upotrebe blankversa i bliskosti sa svakodnevnim govorom; Elizabetinske dramatičare osuđuje ne zbog konvencija, već nedostatka istine; zato najviše ceni Dona i metafizičke pesnike; ono što ceni kod Dona je senzualno naslućivanje (rekreiranje) misli; kod metafizičkih pesnika ceni duhovitost – WIT – to je balans između intelektualnih i emotivnih vrednosti;„Ovi pesnici su se u svojim najboljim nastojanjima trudili da pronađu verbalni ekvivalent za izvesna stanja duha i osećanja“ – iz eseja „Metafizički pesnici“;Zaključak: kako nije opisao metafizilku poeziju na nov način (Kolridž ceni Dona, a sam ideja proosećanje misli i ujedinjenog senzibiliteta je već postojala), Eliot je stvorio mesto intelektualnoj poeziji kao niko pre njega: „pesnici naše civilizacija kakva je danas, moraju biti teški“; pesnik mora da postane sve obuhvatniji, neuhvatljiviji, indirektniji, da bi nasilno podešavao i lomio jezik prema onome što hoće da kaže; tako dobijamo postupak neobično sličan postupku metafizičkih pesnika, po upotrebi opskurnih reči i jednostavnog fraziranja.Velek ističe da je Eliot prvi pronašao izrazitu vezu između metafizičkih pesnika i francuskih simbolista.

3. U Eliotovoj ranoj poeziji vidljiv je uticaj dva stila: metafizilkih pesnika i francuskih simbolista;Nije kao kritičar pisao o La Forgu, niti se njegova teorija može uporediti sa teorijom francuskih simbolista – nije muzikalnost...Očigledno je da nije shvatao pesnika kao onog koji treba da dešifruje hijeroglife prirode; on ceni Bodlera kao jednog od najvećih francuskih simbolista, ali odbacuje njegove prositutke, mulatkinje, mačke, leševe kao „romantički odliv“, ali simpatična mu je Bodlerova okupiranost zlom; Bodler je prema Eliotu bio hrišćanin koji je bio svestan čovekovog pada i iskupljenja;

2

Eliot hvali Valerija zbog teorije impersonalnosti, ali kritikuje ga zbog opsesije konstrukcijom dela koja ga je više zanimala.

Velek zaključuje da je Eliot tradiciju shvatao veoma selektivno, i da se to njegovo shvatanje u jednoj tački spojillo sa njegovom pesničkom praksom.Osobine Eliotove pesničke prakse (kako ih je izveo Velek u 6 tačaka):

1. bistra, vizuelna imaginacija Danteovog tipa;2. govorni jezik kasnog Šekspira, Dona i Drajdena;3. dramski lirizam Dona, Brauninga i Paunda;4. oštroumnost (wit) kao i pojam ujedinjenog senzibiliteta metafizičkih pesnika;5. „ironija La Forga“;6. Impersonalnost Malarmea i Valerija;

Eliot je proširio delatnost kritičara i dao mu veća prava, kad je u pitanju potreba kritičara da definiše svoj ... proširio je praksu pesnika, omogućio mu je da prošlost vidi kao svoju prednost;Sopstvena shvatanja o književnosti izneo je i u teorijskom vidu, a njegova teorija dala je ubedljiv opis poetskih procesa i sugestivnu analizu dela.Velek, iako zamera Eliotu na shvatanju tradicije gde je potrebno testirati usaglašanost sa već fiksiranim formama i dogmama, navodi da je Eliotov uticaj i kriticizam sjajan.

PORTRET JEDNE LEJDI

Zadatak: da li možemo da primenimo naratološki metod u analizi jedne lirske pesme, i da vidimo da li će nam to pomoći da sagledamo strukturu „Puste zemlje“.

Naratološka analiza lirske poezije

Struktura: centralni deo + posebne jedinice događanjaPostoji nešto geometrijsko; struktura pesme – strukturalizam i naratologija (priča Rolana Barta – strukturalna analiza);Značenje ne zavisi samo od hronologije i kauzalnosti, već i od toga na kom mestu se nalazi data jedinica;Osnovna ideja: odnos između jedinicaPreuzeto iz jezika: paradigma i sintagma;Jedinica dobija značenje ne sama po sebi, već samo u odnosu na drugu jedinicu;Postoje jezgra – mesta koja su bitna, ključna; i postoje sateliti – oni mogu da dobiju status jezgra u zvisnosti od toga gde se nalaze; (ima neke veze sa odnosom OZNAČITELJ – OZNAČENO)SVE OVO: suviše šematski, apstraktno, univerzalno;Poststrukturalizam – Derida: str.? Moramo sačuvati kao san da nešto saznamo; (whatever)Strukturalizam pada kada mi ne uspemo da pojmimo strulturalnost kao takvu; - većina strukturalnih tekstova polazi od toga da samim rasporedom jedinica dolazimo do značenja;Elementi (jedinice) su u sastavu neke celine u toj meri značajne da svojim mestom i odnosom određuju značenje;U naratološkoj analizi u zavisnosti od fokalizacije zavisi i priča: Ko priča priču? – od toga zavisi i samo tumačenje;Osim rasporeda, odnosa (koji tu ima značenje centra), postoji još jedan važan zajednički element: događaj;Lirski delovi – jedan glas; narativni delovi – mnogoglasje;Identitet = statičnost – povezano je sa centrom, mestomIdentitet: Ledi treba da odgovori na pitanje: Ko sam ja?;Priča ima karakter ukoliko postoje događaji koji mogu da se povežu; do sada je važio odnos kauzaliteta; čak i kad nije tako bitna je informativna vrednost koju te jedinice imaju.Niz događaja koji smo izdvojili = jedna celina => CENTAR jedne strukture; ako predstavimo sebe – to je identitet (u prozi to je lik, u poeziji lirski subjekt);

3

ALI: ako menjamo raspored, onda dovodimo u pitanje pojam identiteta kao stabilnog entiteta; nestabilnost=> nesigurnost (haotičnost);Ako to povežemo sa centrom i identitetom jedne stabilne strukture, onda možemo da se podsetimo jednog stiha iz „Puste zemlje“:ako mogu da napravim svezu, dobiću značenje, a ako ne mogu – nesigurnost;pitanje nemoći = pitanje starosti;„Pusta zemlja“ III deo: čitav deo je narativan, mnogoglasje, žena priča svoju priču: glagoli, mnogo događaja, ali ona kaže da njoj nije jasno: „mogu da povežem ništa s ničim“ – što u prevodu znači: ne mogu da povežem ništa ni sa čim, a to znači: šta god da uradim – ne dobijam značenje, ne funkcioniše binarna opozicija ILI-ILI, kao i u teoriji dekonstrukcije; značenje se ne dobija isticanjem neke razlike, jer one više nisu suprotstavljene; fini prelazi, nijanse; dolazi do bliskog odnosa između metafore i metonimije; u metafori dva predmeta se udaljavaju, ne može odmah da se uoči asocijacija; ona je svesna šta se dogodilo, ali ne može tome da da nikakav smisao;Kada dođe do veze, stiče se utisak da biće vlada svojim stanjem: „Čuvam svoje spokojstvo. Vladam svojim stanjem“ to se odnosi na ideju centrirane statične figure; dinamika izaziva uznemirenost;Sam jezik je stalni prenos, stalno prevođenje!U „Portretu jedne lejdi“ – ON prepričava šta ONA kaže; ali u stihu „Čuvam svoje spokojstvo“, nismo sigurni ko to govori; a važno je da znamo KO govori, jer taj koji govori – on i povezuje!METAJEZIK – priča u priči dolazimo do još složenije situacije: njegovo viđenje nje kroz prepričavanje njene priče istovremeno je izraz za njegovu priču;KOMUNIKACIJA – on i ona se ne razumeju;METAPRIČA - aluzivnost i povezivanje stihova koje mi – kao čitaoci – činimo, jer prepoznajemo da smo negde kod Eliota već pročitali te stihove: čitalac u tekstu! – povezujemo simbole iz drugih pesama; npr. VERGL i OTRCANA MUZIKA su simboli kojima se opisuje grad: „Prufrokovo bdenje“„A kad je zora konačno svanulaI osvrnula se sa osećajem mučnine da vidi šta je pokrenulaOči i stopala čovekaOteturao sam se do prozora da okusim svetI da čujem svoje Ludilo kako peva sedeći na ivičnjeku(slepi starac pijan pevuši i mrmljaU čizmama izlizanih peta što prošle su mnoge kaljuge...“ – grad i nestabilnost čoveka;Pesma „Prva rasprava između mene i moje duše“: slepi starac što pljuje i tetura se po slivnicima slika modernog čoveka u gradu;Ispitivanje odnosa misli i osećanja, senzacija prevedena u misao;Ovom slikom je predstavljena ideja samospoznaje, i uz to ide ideja: ne vladam svojim stanjem, ne mogu da nađem smisao; prikazano kroz slike grada, vrućine, prljavštine, ulice, slivnika, otuđenosti...Stalno postavljanje pitanja smisla – prikazano simbolima, slikama;„Prvi kapričo“: Prvi kapričo Prufrok

- Opet „ulične orgulje“, žućkasto veče --- ta žuta magla; Prufrok: deca koja jecaju, niz bordela, žene u preuskim korsetima – cela atmosfera: početak Prvog kapriča;

Osim uličnih orgulja – letnja sparna večer u gradu, prljave ulice... itd.Postoji još jedan motiv koji se ponavlja i koji naslućujemo u Portretu: motiv svesti i samospoznaje – u obliku postavljanja bezbrojnih pitanja i u liku starca izlizanih peta, pijanog starca pijano stanje, dovodi se u vezu sa ludilom = slika unutrašnjeg stanja čoveka koji postavlja sebi suštinska pitanja;„Jesu li tačne ili pogrešne ove ideje?“ – ON postavlja ovo pitanje; Prufrok: „Nemoguće je reći naprosto šta mislim“ – nemogućnost smisla, nemogućnost komunikacije;-Motiv koji je možda najvažniji u Portretu je motiv LJUBAVI; (stalna veza između struktura koje se porede, u toj razmeni stvara se novo značenje) preobražaj motiva!Cveće i razgovor o ljubavi: dok ona govori o svojim osećanjma (koja su upućena muškarcu), mada to lčini na posredan način, oni sae nalaze u sobi punoj jorgovana i ona prstima savija cveće – atmosfera uznemirene, uzbuđene žene;ZUMBUL – Pusta zemlja, Sahranjivanje mrtvih – ljubavna scena koju on priziva u Portretu; „... nisam bio ni živ ni mrtav, nisam znao ništa“ – ovde je On subjekt ljubavi, on poklanja cveće;

4

Može se postaviti pitanje da li je ljubav idealno stanje u kom se ne postavljaju pitanja; osećanje prema drugom je tako snažno da sam u miru sa sobom i drugima i ne postavljam pitanja; „kada je čovek zagledan u sunce svetlosti – tišina“;Takođe – pitanje vremena: fiktivno vreme u poeziji: sećanje na miris zumbula; Prva rasprava... : „Ne odustajemo dok se život ne pretvori u osmeh, jednostavan i mudar“ – to se oseća, ali dok se ne dođe do razumevanja mora se proći koz interpretaciju – pri čemu tekst pruža otpor; to osećanje mira (mudar osmeh) je najbolje opisano u poslednjim stihovima Puste zemlje; „mir koji prevazilazi svaki razum“ – korišćenje citatnosti i aluzivnosti, a u vezi sa preobražajm motiva u njegovoj sopstvenoj poeziji citat je iz Upanišada: kultura = tradicija, jezik – kako individua koristi to nasleđe; indijska kultura i filozofija: pomirenje suprotnih sila – tri gune:

1. bes, afekt2. tuga, melanholija3. pomirenje – SATVA gunakod nas = skladnost sa sobom i drugima, duševni mir; Eliot koristi indijaku filozofiju da bi oslikao te odnose nesklada; suprotnost: nemogućnost pronalaženja odgovora, uznemirenost, anksioznost, napor; osećanje je suštinko u egzistencijalnoj problematici, postavljanje pitanja je NUŽNO! Što bolje čovek savlada otpor i prevaziđe napor, bliži je harmoniji, a ljubav je simbol i način da se izrazi ovaj sklad, smao što ima različitih oblika ljubavi, načina na koji se voli – svega toga ima u Eliotovoj poeziji – potrebno je da volimo lepo;

Identitet se gradi na osnovu skladne strukture događaja – oni predstavljaju šemu i pravila;JA naspram sveta – romantizamJA manje od sveta – HomerJA = svet – moderne poezija, nova lirsko-epska forma: JA menjam svet, dajem mu smisao;

bitna je fokalizacija – ko posmatra, vidi?Portret – sukobljavaju se njena i njegova tačka gledišta, sa koje svako priča svoju priču;

Odnos harmonije – identiteta – pitanja – komunikacije; pitanje: da li se ovaj muškarac i žena razumeju, jer su uslovljeni tačkom gledišta;

Opšta narativna struktura pesme

Na način na koji funkcioniše priča, funkcioniše i marketing iz oblasti svakodnevnog života; postmodernizam: granica između umetnilkih i svakodnevnih priča gotovo da ne postoji narativnost postoji i u neumetničkom obliku;Narativni žanrovi: JA vezuje pojedinačno osećanje u lirici, a događaje u prozi (narativu);Događaj: glagol čin radnja dinamika; + osećanjeNarativ: 1. kao takav – događaj, 2. priča – opisuje događaj, 3. narativni diskurs – način na koji su događaji vezani;Za postmodernizam je važno da je narativ način suštinske forme ljudskog saznanja; razlika između priče i diskursa je u tome što priču ne vidimo direktno; metaproza ne funkcioniše samo na proznoj ravni – to je direktan aktivni odnos sa drugima i mi učestvujemo u priči;

...

Portret jedne lejdi – dve priče i njihovi govornici, pripovedači nisu suprotstavljeni jedno drugom na istom nivou, već postoji izvesna hijerarhija značenja: sa narativne tačke gledišta između dijegetičkog i hipodijegetičkog nivoa; (Peter Hynt); - priča u priči; govor: mladi gospodin ima funkciju naratora van glavne priče: ekstradijegetički narator, tako da su njih dvoje karakteri unutar njegovog dijegetičkog narativa u njemu dama je takođe govornik, ali intradijegetički = njeno predstavljanje hipodijegetičkog narativa koji se tiče njihovog odnosa dato je u vidu direktnog govora; obe priče su istovremeno i autodijegetičke, jer narator dovodi u vezu sa glavnom pričom sopstvenu priču; ova asimetrična postavka znači da je njegova priča primarna, a njena sekundarna; nasuprot tome, na nivou tematike: ON gradi svoju priču kao odgovor na određenje njenog odnosa sa njim u njenoj rpiči (narativu); OBA karaktera kombinuju praktične i narativne akcije; akcija + pripovedanje,

5

utiču na to da njihova akcije imaju takvo dejstvo da njihove priče napreduju, i istovremeno dovode te pirče u vezu;Oni pripovedaju istovremeno, ali njihove priče su upućene različitim primaocima: ONA upućuje svoj narativ direktno njemu; ON upućuje svoj narativ samome sebi; u oba slučaja naracija utiče na razvoj priče, ali na različit način, jer su uključeni različiti primaoci i razlike u fokalizaciji;TEMATIKA: situacija – ona pokazuje njemu da je emotivno zainteresovana za njega; on ne deli njena osećanja, okreće se protiv njene priče, i nesposoban je da joj saopšti svoj stav;Ove dve priče na različit način otkrivaju tenziju: kada ona pokuša da nametne svoju priču nailazi na psihološki otpor koji kod njega izaziva i podstiče odgovor u obliku „pisanja svoje sopstvene priče“ koja je odbrambena; iako on piše samom sebi, sklanja se iza formalne uglađenosti i ljubaznosti u tom spoljašnjem ponašanju, ali dama je ipka sposobna da iz tog stava koji je rezervisan ispriča da njene nade nisu naišle na pozitivan odgovor i da njena priča nije izazvala željeni efekat;Diskrepancija između dve priče nije na isti način jasna njoj i njemu, nije im podjednako očigledna; ta razlika u svesti može se opisati pojmom fokalizacije; on ima unutrašnju fokalizaciju sopstvenih recepcija, ali i zapažanja koja pripadaju njoj, i to zato što ona dovodi i jedne i druge u vezu; nasuprot tome: njoj je uskraćen uvid u njegovu svest; obe priče sadrža ista dva karaktera, iako se razlikuju u akcijama i isjustvu koje pripisuju jedno drugom;Predstavljanje obe priče je strukturirano na paralelan način: u odnosu na redosled izabranih činova; ovaj raspored oblikuje i određuje početak i kraj njegovog odnosa, od kojih oba sačinjavaju po jedan odeljak u pesmi: prvi i treći;DOGAĐAJ – MESTO – VREMESusreti na čajankama – oba lika ih posmatraju kao priču budući da su protqagonisti sopstvenih autodijegetičkih narativa; pošto je njena priča uključena u njegovu, treba prvo ispričati njenu verziju o razvoju odnosa;NARATIV – DAMAOkvir – atmosfera prefinjenog društvenog života, popodnevnih čajanki, koja se moža opisati lakom površnošću koju takav život nosi sa sobom predstavlja okvir opisanim događajima; okvir = položaj i okolnosti događaja; u tom kontekstu reči gospođe (govor) koji je dat u prvom licu jednine (I have saved...) oblikuje njene susrete sa njim izotopičnim sredstvima (bliske teme); to su: intimnost i ekskluzivnost. Na jezičkom nivou, intimnost se prepoznaje u rečima intimate i soul (I, 10), a ekskluzivnost se vidi u (I, 3, 27): I have saved for You, to say this to You;Osim toga, ona oblikuje svoj odnos i okvirom prijateljstva koji uključuje blizak emotivni, ali ne i erotični odnos; reč je o prijateljima koji se na jezičkom nivou pojavljuju u I, 11, 19, 24; bitna sintagma: naći prijatelja; osim tog odnosa tu je i jedno neposredno razumevanje koje se stvara između srodnih duša (I, 22, 23); uz pomoć izotopa i ovog okvira u kom se uspostavlja emotivni odnos srodnih duša, ona pokušava delimično indirektno a delimično direktno da odredi status i kvalitet svog odnosa prema njemu, i tada, ali i u budućnosti, i da mu taj odnos nametne time što mu se obraća; takođe, naglašava i motivaciju koja se krije iza njene želje za takvim odnosom među prijateljima: potraga za značenjem, koherencijom, ispunjenjem – nasuprot fragmentarne i bezosećajne prirode moderne egzistencije (I, 28);Scenario iza narativa dame može se opisati kao razvoj jednog platonskog prijateljstva, odnos intiman na poseban način, i koji bi stajao pored stihova u kojima je deerotizovana ljubavna priča sa funkcijom da obezbedi centralni izvor značenja na kom će se zasnovati nečiji život, tj. reč je o potrazi za prijateljstvom, ljubavlju koja bi dala smisao životu; QUEST – traganje za smislom (teksta, života...)Pusta zemlja – potraga za Svetim gralom – šta bi taj simbol sve mogao da znači; može se preneti na mnogo više tekstova;Simbol potrage povlači još jednu simboliku: A šta kad nađem Sveti gral? Dobijam suštinu; ali, ta potraga često nije ostvarena; mitovi, simboli iz drugih diskursa – prenosi se smisao;U Eliotovoj ranoj poeziji kao čitaoci tragamo za jednim lirskim glasom, jednom svešću koja bi ujedinila sve motive i u drugim pesmama ranog i kasnog Eliota;Instanca radnje dela kao potraga – mora imati razrešenje: Šta dama dobija radnja mora da se završi;Može se porediti sa teorijom V. Propa – uticao na strukturalistički pristup književnosti utvrdio značaj otkrivanja najmanje jedinice u analizi teksta. Ovde je reč o jedinici pripovedanja koja u sebi nosi kompleks motiva; Prop – priča mora da ide napred; on govori o funkcijama koje su nepromenljive, ali je način njihovog raspoređivanja promenljiv.

6

QUEST – najmanja jedinica pripovedanja. Za radnju je bitno i mesto koje ona ima za čitav tok;Bart: radi se o sličnosti književnosti i jezika, jer jezik prati priču time što u njoj razapinje ogledalo svoje vlastite strukture; - značenje se uvek stvara samo iz odnosa;funkcija (najmanja pripovedna jedinica) – junak u nevolji i sprečavanje da se akcija odvije, prepreke; (funkcije su podložne imenovanju jer imaju celovitost);POTRAGA – data je u obliku težnje za prijateljsko-ljubavnim odnosom, da se putem tog odnosa dođe do smisla;Jezgro sekvencaU priči funkcioniše narativno a ne hronološko, subjektivno vreme i drugo vreme; nisu sve funkcije od iste važnosti;Momenti izbora – rizika – akcija, potrebno ja de se otvori ili zaključi jedna neizvesnost; nagoveštena je logika, ali u zavisnosti od izbora imam smer; u lirici: u zavisnoti od lirskog glasa imam smer, od njega zavisi smisao priče;KATALIZE – zone sigurnosti u odnosu na jezgra kao alternativne tačke, koje podstiču semantičku napetost govora njihova funkcija = odražavanje kontakta između pirpovedača i priče;Postmodernizam: manipulacija samim književnim tekstom;QUEST: dama daje jedan nart, pripoveda o razvoju odnosa koji želi da uspostavi, i to u formi narativne sukcesije: ŽELJA i POTRAGA; pronalaženje prijatelja i uspostavljanje smisla (I, 27) – to je za nju smisao života; očekivanje prolaženja smisaone tačke oko koje će orijentisaqti njen život, odnosno dama propoveda priču o prijateljstvu da bi odredila sopstvenu egzistenciju i identitet; i to tako što koristi muškarca kao sopstvenu referencijalnu tačku, dakle: određuje sebe na osnovu drugog – svako poseduje predstavu o sebi, sopstveni stav i identitet, ali tek kada od društva, od drugog dobijemo potvrdu za svoj identitet, on je određen i uspostavljen je smisao. Tim modelovanjem činova narator ne samo da uspostavlja početak smisaonog i koherentnog niza (sekvence), već identifikuje njenu sopstvenu egzistenciju kao smisaonu i koherentnu;Ako prva scena u I odeljku obeležava početak, dve scene u drugom odeljku predstavljaju faze i promene ovog odnosa; slaganje sa prvim odeljkom uspostavljeno je povratkom izotopa intiknosti i ekskluzivnosti (II, 62-63), izotop okvira prijateljstva (II, 44) i direktnošću razumevanja (II, 58-63), egzistencijalnog značaja (II, 45), (II, 53-55) – ona ponavlja slično svoju priču o tome kako će razviti svoje platonsko prijateljstvo, ali to čini molećivo (II, 58-60). Međutim, istovremeno ona ukazuje na prisustvo faktora koji prete da naruše razvoj i kontinuitet tog odnosa jer dovodi u pitanje njegovu pretpostavljenu sposobnost da funkcioniše kao izbpr značenja: njena sumnja puna prekora u njegovu spremnost i sposobnost da pokaže razumevanja prema njoj u samom delu koji je za nju egzistencijalno značajan: pitanje života (II, 44-45; 47-49);Ove sumnje i prekori su naglašeni sa različitim stepenom direktnosti sredstvima ponavljanja (II, 44, 47, 64), sarkastičnim i ironičnim dvostrukim značenjima (II, 63) i jednom prekornom skromnošću i samoobezvređivanjem (II, 65), poniznost; naglašavanjem prijateljstva i simpatije kao jedinih darova koje ona ima za njega, ukazuje na to da on to nema, nedostaje mu, i zbog toga ga prekorava svojom pričom, govorom, itd; uviđa svesno da on to nema;Poslednje zamerke: ona traži sažaljenje upućivanjem na svoju blisku smrt (II, 67), to je i ukazivanje na neuspeh da pronađe stabilnost i svrhu u svojoj priči o prijateljstvu i to ima optužujući ton i bolnu refleksiju o problemima tog odnosa;Oproštajna scena u trećem odeljku označava kraj odnosa u realnosti, ne može se nastaviti, jer se priča njegovog razvoja prostorno razilazi od njene priče – on putuje u inostranstvo. ona se okreće pisanoj korespodenciji kao načinu održavanja nade da će prijateljstvo ipak ostati živo uprkos prostornoj odvojenosti, ali, očigledno, to je samo iluzija koja potcrtava njen neuspeh;Oproštajna scena – još i: damina spoznaja i prepoznavanje da zajednička priča o prijateljstvu nikada nije postojala u realnosti (III, 96-98), činjenica neuspeha jenaglašena referencama i ponovo se kreće od prekornog tona (III, 104) do verovatnog uspeha koji je početna situacija nagoveštavala;KRAJ: u njenoj poslednjoj rečenici (III, 107, II, 68) dama na snažan i efektan način prikazuje sebe u pasivnom stanju, kao nekoga kome je potrebno spasenje i ko čeka na to bez mogćnosti da ga pronađe; to je još jedna ilustracija motivacije koja se nalazi iza priče koju ona želi; ova priča o prijateljstvu počela je ... ali se pokazala neuspešnom, a uzrok neuspeha je lik mladog gospodina;Ona je predstavljena kao hipodijegetički narator sa tačke gledišta dame, tako d aje s anaratološke prespektive ona obeležena sve većom tenzijom koja nastaje između dva narativna nivoa. Tenzija raste između idealnog modela i realnog dešavanja, želje za uzajamnim prijateljstvom koje treba da se razvije i neuspeha da se to ostvari

7

(naratološka + tematska analiza); ona ponavlja svoje pripovedanje o razvijanju prijateljstva na svoj način i svojim rečima; svojim govorom koji mu upućuje i kojim pokušava da mu se nametne; [dovesti u vezu identitet koji se izražava govorom, i govorna izražajna sredstva jednog ... ?]Neuspeh uspostavljanja prijateljstva oblikovan je in actu performativno, kao narativni niz koji je dat u seriji izjava koje ona čini prilikom njihova 4 susreta, i naravno povećano je stepenom razilaženja, raspadanja tog prijateljstva (ovde možemo dovesti u vezu pojam identiteta koji se formira putem izbora događaja i načinom predočavanja, i zatim govorom kojim se to saopštava; ukoliko je reč o performativu, onda je u pitanju delatnost u samom jeziku je iskazan čin i to: obećavam, zaklinjem se – a ne konstativ kojim se samo opisuje radnja: čitam knjigu;događaj i govor – jedan složen odnos u kom nam je predstavljen još jedan pododnos:

PERFORMATIV / KONSTATIV

transformacija / deskripcija (delovanje) (kako stvari stoje, činjenčno stanje)

dinamičnost / statičnost

Ovaj odnos se oslanja na teoriju govornih činova;Performativ: time što govorimo – činimo nešto, akt je u samom iskazu; primeri performativa: obećanje, pretnja, izjave ljubavi i objave rata [deklaracija nezavisnosti SAD je primer performativa]; performativ menja stvari postavlja pitanje i zahteva odgovor; performativni čin zahteva akciju i odgovor na akciju; npr. ako jedna država objavi rat drugoj, ona menja stanje kakvo je bilo i zahteva odgovor;DELATNOST DOGAĐAJOstin, „Govorni činovi“: izgovoriti jednu rečenicu nije samo opisati radnju, to je sam čin radnje; ako to prebacimo na način čitanja teksta: pažljivim čitanjem mi tekst zapravo opisujemo; ali ga istovremeno našim tumačenjem menjamo, delatni smo; jer menjamo način na koji je napisano;Tekst (značenje) je uvek negde drugde; dobar pisac transformiše način na koji smo navikli da razmišljamo o tekstovima koji su do sada napisani; to je istovremeno i suština kreativnossi, jer pisac nije kreativan samo u smišljanju novog u tom smislu: da li postoji išta suštinski novo? ako se uzme u obzir činjenica da smo sve što znamo preuzeli od drugih; već menjamo ono što znamo dodajući stvari ... blabla ... dajući nov status, nov centar, prihvatajući da postoji mnogo centara, a ne samo jedan; Time dolazimo do ideje: događaj postoji kao činjenica tek kao rezultat interpretacije, ne pre nje, samo kroz jezik; jezik je i sam nestabilan, događaj postoji tek kada ga neko iskaže – subjektivnost u vezi sa tim se i poimanje istorije dovodi u pitanje!Događaj se obrazuje tek kroz govor – tj. postavlja se pitanje šta jedan slučaj (čin) čini da postane događaj mesto, vreme, oblici, pravila; ali značaj tom događaju daje onaj koji ga priča, prenosi, to on čini – govorom; a govor nikada nije indiferentan prema događaju; in actu smisao (ideja) događaja (događajnost) eventfulness je određena jednom pretpostavljenom intimnošću i razumevanjem koje bi se razvijalo sa jedne strane, a sa druge strane kršenje tog očekivanja koje je izazvano ponašanjem mladog gospodina;Paradoksalno: događaji i osećaj da postoje događaji smanjuju se kako pokušaji dame da ih poveća rastu; čak se može reći da njen pokušaj utiče na njihovo smanjivanje; tematika: ona prihvata da neuspeh da se prijateljstvo razvije nije mogao da se predvidi (I, 97);Ove reči smanjuju novi događaja na dva načina:

1. ponavljanjem reči NIKAD (nešto što se ne može dogoditi), upućuje na napredvidivost;2. time što pojačavaju izvorno značenje koje Eliot preuzima od Džona Denhama, „O razboritosti“;

mladost čoveka pokazuje kakav će mu biti kraj dovodi do pretpostavke da je tok ljudskog života koherentan i predvidiv – i stoga je nivo događaja mali, čovek nije delatan;uprkos onome što dama tvrdi, njenim željama i govoru, početna situacija je obeležena scenom sa Julijinim grobom (I, 6) – ironična distanca između njih dvoje, to poređenje je izvedeno ironičnim tonom; ovo jasno ukazuje na kraj priče, iako dama to ne može znati; to postaje jedino iz spoljašnje perspektive gospodina; jedino tako i retrospektivno karakteristična logika kojom se ova priča odvija može postati očigledna; obrazac te logike može se tumačiti ovako: ne njegovo ponašanje prema njoj utiče nalin na koji se ona ponaša, i to znači da ona osuđuje sopstvenu priču na nauspeh od samog početka, i stoga se ne može ni očekivati visok nivo događaja;

8

značaj početka priče za njen kraj je takođe očigledan i značaj na koji on koordinira (bez znanja dame) sa odeljcima u kojima se pomenje vreme – radnja počinje u decembru, traje kroz april i avgust do oktobra; dakle, počinje na kraju jedne godine i završava se kako se približava kraj druge ne samo tematika, već i simbolika;

NARATIV – GOSPODIN: kada dama - intradijegetički narator – poveže svoj hipodijegetički i autodijegetički narativ sa ekstradijegetičkim – ON dobije jednu strukturu sa osloncem na kom konstituiše sopstvenu autodijegetičku priču; ona pokušava da nametne svoje i realizuje svoju priču kroz njegovo odbijanje;On komunicira samo sa sobom – njene reči su prenesene u direktnom govoru;Činjenica da on zamišlja svoj govor kao da je upućen različitim pojedincima treba posmatrati kao način odbijanja tvrdnji koje ona pokušava da mu namente o njihovom prijateljstvu; motivacija njegove priče leži u izbegavanju emocija koje ona pokušava da podstakne;Njegov identitet: brani se, priča mu pomaže da se odvoji od tog platonskog prijateljstva;Šusterman: konflikt između suprotstavljenih formi umetnosti nasuprot sadržaja;

veština nad diskursomdve vrste različitog ponašanja sva tumačenja su konflikti

Dejvid Muni: konflikt između povećane nasuprot oslabljene osećajnosti;Mejs: jukstapozicija između dva glasa i psiholoških pozicija;Opozicioni karakter njegove priče se može uočiti time što narator povezuje slučajeve koje pominje – njegove teme su suprotne njenima;Prva priča nalazi se u okviru svesnosti da je u pitanju igranje igre, okolnostima koje su kreirane za tu svrhu (I, 2-7); ovo obezvređuje moralne tvrdnje (ironičan je), detronizuje i njenu želju i zahteve koje ona postavlja; njegova priča je suprotna njegovoj zbog dominantnih semantičkih faktora u osnovi (izotopi – slične teme);

- (I, 6; I, 15-16) died and death- Nedostatak vitalnosti (I, 15-16) najniži stepen želje – velleities

I jedna i druga tema su suprotne njenom odnosu prema životu, upućivanju na život;Te negativne reakcije prema njenoj priči su pretpostavljene načinom na koji je njeno ponašanje opisano; on opisuje njeno ponašanje i time samim opisom nje odbija njen odnos da je suština u prijateljstvu;Možemo dodati i šta on odbija – ono što ona ističe: ekskluzivnost i kulturnu ... koju ona priželjkuje, i to odbijanje je izraženo i psihološki, u formi disonantnih muzičkih slika – postmodernistički pristup: mešanje muzike i poezije; formuliše odbijanje u formi muzike (I, 32; I, 35) i fizički: u obliku izlaska na otvoren prostor i svež vazduh (I, 36), javen atmosfere (I, 39), i jedno nerafinisano ponašanje (nasuprot onome kako je inače) (I, 40) izraženo u nešto uopštenijim terminima: beg se traži u alternativnom društvu; priroda tog društva nije specifikovana, ali on ga formuliše u svom umu; ona je isključena iz njegovih misli, jasno i upadljivo time što nje nema on formuliše svoj stav; autor insistira na zamenici OUR kome je OUR upućeno? koga podrazumeva?tumačenje: binarna opozicija: muzika kao preludijum, fina / muzika kao tupa buka tam-tama

civilizacija, društvo, bostonske čajanke / divljaštvo, prirodastižemo na dve poetološke ravni:

1. simbolična, citatna, aluzivna, kulturološka (naslov: Portret jedne lejdi)2. naturalistička, prirodna, biološka

obe funkcionišu u svesti poetskog lika – on ima i jedno i drugo, i u ravni strukture dela po tome je ova pesma šema kako možemo posmatrati „Pustu zemlju“ kao i Eliotovo delo u celini;

početak njegovog narativa i damine priče je obeležen odnosom ili parom pojmova: zavisnost i reakcija (priča o načinu na koji se druga priča odbacuje); i kao jedna defanzivna strategija jednom povučenošću i zatvorenošću – ogleda se u tome što je narativ sakriven od protagoniste priče na koji on reaguje i to baš zato što je direktno njemu upućen. To ukazuje na činjenicu da ona počinje sa sopstvenim scenarijem, a on počinje svoju priču kao pokušaj suprotstavljanja njenoj priči;to može biti znak njegove praznine i slabosti (na tematskom nivou); a na jezičkom nivou ogleda se u njegovoj nesposobnosti da ispriča da on ne želi tu mogućnost koju ona pruža;ZAKLJUČAK: njegova žudnja koja postoji postignuta je senzualnim impresijama – muzika i miris cveća (II, 79-82) ukazuje na psihološku bliskost sa njom, jer i ona ima slične asocijacija (Šopen i jorgovan);Srodnost nije produbljena, već je izražena u jednoj kompenzativnoj empatiji (I, 82)

9

„Podseća na ono za čim žudeli su ljudi“ – ta empatija je simbol slabosti u životu i izražava je psihološki u ekstremnom povlačenju;ZAKLJUČAK: da su dva smisaona obrasca (priče) ili pak šema suprotstavljeni jedan drugom i izraženi u tome što se želja za autonomijom – ON – izražava odbacivanjem njene priče; dok istovremeno znaci emotivne bliskosti (afiniteta) na jasan način podrivaju ovaj odbrambeni stav taj afinitet je iskazan kada se on pita šta bi bilo ako ona umre (III, 113); Rezultat = jedna uopštena nesigurnost koja se ogleda u tome na koji način on posmatra svoju poziciju (II, 83)zaključak: pred nama su dva suprotstavljena stava iskazana i jednoj priči, u jednom stavu.Nivo događajaKada se govor odvoji od dame on sebe nalazi u položaju moralne inferiornosti, a to istovremeno predstavlja idealnu mogućnost povećanja njegove nezavisnosti;Ovde možemo da govorimo o recepciji događaja tako što čitalac može da vidi šta protagonista ne vidi, a to je paradoksalni neuspeh potrage za samostalnošću, u samom trenutku kad postaje nezavistan u odnosu na damu i oslobađa se njenog uticaja.

Osnovni pojmovi postmodernističkih poetika

POSTMODERNIZAM

Umberto Eko – „Jedna sasvim pariska epizoda“; pokušati dati odgovor na pitanja o metaprozi, na primeru će se videti šta je metaproza.

Teško je govoriti o postmodernizmu kao pojavi, počev od imena do načina i mesta gde se pojavljuje; obuhvata mnogo različitih oblasti i odnosi se na mnogo njih; može se govoriti o postmodernizmu u književnosti, filmu, fotografiji, slikarstvu, arhitekturi... itd; kulturi uopšte;govorićemo o osobinama koje se vezuju za postmodernističko delo, osobinama koje su postojale i ranije u umetnosti uopšte, ali su sada došle do najintenzivnijeg oblika;mozda je arhitektura, u kojoj se u pocetku najviše i govorilo o postmodernizmu, najbolji primer: kao vidljiva umetnost ona na najbolji način oslikava ono o čemu ćemo govoriti;osnovna osobina postmodernizma je DVOSTRUKA KODIRANOST – to je opšta osobina postmodernizma. Pod tim možemo podrazumevati različite stvari i pojmove, ali je pre svega reč o relaciji između dva elementa, koda, i zatim o strukturaciji stvaranja tih kodova enkodiranju, dekodiranju (čitanje i razumevanje) i tumačenju – prekodiranju; odnosno transformaciji dela i daljoj produkciji značenja MOJE tumačenje, polivalentnost -> bezbroj mogućih enkodiranja i dekodiranja, jer u samom tekstu postoji dvostruka kodiranost;o relaciji dva elementa i značenju koje proizlazi iz te relacije govorili smo u strukturalizmu; u postmodernizmu veza je uvek REVERZIBILNA (hipertekstualni, mrežni sistemi);najvažnija osobina = INTERTEKSTUALNOST između dva teksta;pojam: STRUKTURACIJA = vezuje se za poststrukturalizam; nije reč o uočavanju apstraktne hipotetičke strukture koja se može primeniti na svako delo; reč je o stalnom stvaranju značenja (centra, strukture); značenje zavisi od konteksta, spoja dva teksta i značenja koja oni nose;u tome ključnu ulogu ima CITALAC – on uočava veze i stvara značenje;

STRUKTURACIJA STRUKTURA

produkcija značenja10

poststrukturalno apstraktno

Čarls Džems („Delo“, br. 2-3) – govori o spoju različitih elemenata kao dvostrukoj kodiranosti; pri čemu dvostruka kodiranost može biti:

1. SPOJ RAZNORODNOG2. Odnos između prošlosti i sadašnjosti3. ZNANJE4. OTVORENA STRUKTURA5. DISTANCA6. INTERTEKSTUALNA IRONIJA7. PROVOKACIJA8. TRANSFORMACIJA9. FIKCIJA / STVARNOST

1 – Spoj raznorodnog

2 – odnos između prošlosti i sadašnjosti – između elemenata koji pripadaju savremenoj kulturi i prošlosti, u jednom delu imamo jedan stil (npr. viktorijanski) a istovremeno i savremeni trenutak, jer se lična kao autor pojavljuje u delu, iako razvija viktorijanski stil (npr. u arhitekturi – kolonada, ali napravljena od šper-ploče ili kartona: savremeni materijal); tekst na fotografiji DVA KODA; u književnosti: dvostruka kodiranost intertekstualnost; takav spoj može izgledati hibridno, neprirodno, izazivati uznemirenost kod posmatrača, jer ne može da uoči veze u tom spoju, odnosno ne može da pronađe značenje to je avangardno i postmodernističko ŠOK! Šokirati primaoca, tera ga na aktivno razmišljanje, da nauči taj kod; autor uvek ima na umu svoju publiku;eklekticizam koji se zamera postmodernističkim delima nije eklekticizam u klasilnom značenju te reči kao skup raznorodnih elemenata, već je reč o metodu koji se tek naknadnim posmatranjem može uočiti;

3 – ZNANJE – potrebno je posedovati znanje, obrazovanje, da bi se uočiča ta veza; - što znači da je estetsko obrazovanje generičko pravilo kad su u pitanju postmodernistička dela; generičko pravilo (ili načelo) je odgovor na sva pitanja o ... jer posmatrač koji to ne uoči neće uočiti osnovu postmodernog kao takvog; - spoj raznorodnog je postojao i ranije, ali nije predstavljao šok; - iz dvostruke kodiranosti proizlazi još i: spoj raznorodnog + prošlost i sadašnjost

4 – OTVORENA STRUKTURA – delo se ne završava (pr. iz prošlosti: Tristram Šendi), ali otvoreno je i u smislu tumačenja, otvorenost = način na koji JA spajam kodove; Čarls Džejms: „Kartonsku arhitekturu Čarlsa ... analiziram i zaključujem: iako je umetnik koristio tradicionalne forme baroka, on ih je izradio u šper-ploči i štuki, čime je omogućio nove načine povezivanja tankih površina koje izbegavaju različite oblike kako bi se stvorio efekat jedne tečne rečenice ili homogene i trajne strukture“; ključno: „on je izrazio sklonost ka jednoj nedovršenoj figuri“; u književnosti = tekst, koji nije završen; hipertekst – ima mogućnost novog dodavanja; hipertekst = pravi primer forme postmodernističkog dela, odnos pisac – čitalac je narušen, jer čitalac svojim prisustvom menja i unosi značenje; internet – čitaocu se daje mogućnost da dopiše gubi se statički odnos pisac – delo – čitalac; gubi se originalnost, pojam „to je moje“ i pojam autorskog prava;Upravo na taj način naglašavanjem već postojećeg u spajanju nečega iz prošlosti i nečega novog, ili u pokazivanju nečega prošlog osvetljenog iz perspektive sadašnjosti, Džejms smatra da arhitektura može reći nešto novo, odgovoriti na potrebe svog doba, koje su isto tako raznovrsne;Međutim, da bi neki klasični trenutak osvetlio sadašnjost potrebna je svest o tom klasičnom trenutku; ta (samo)svest se vezuje za osobinu znanja i to je posebna odlika postmodernističkih dela; svest o kontrastu koji postoji, svest o značenju elemenata prenetih iz prošlosti, o njihovim kontekstima i svest o kontekstima koji su sadašnji, i o stalnoj promeni tih odnosa;Eko: možda je lakše kada je u pitanju arhitektura, jer posmatrač može i da ne uči da je kolonada koju posmatra uticaj ili poigravanje sa antičkom arhitekturom, ali će ipak uživati u harmoniji pluraliteta i spoju arhitektonskih stilova;

11

Međutim, kada je reč o književnosti – čitalac koji ne nađe spoj, ne prepozna šta se nalazi iza nekog stila ili šta je preuzeto od njegovih elemenata, neće uočiti na izvestan način osnovu dela i ono za njega neće imati taj značaj to je generičko načelo: uvideti zašto je nešto spojeno na način na koji je spojeno;odnos: sa jedne strane svesni odnos prema prošlosti, sa druge strane srećemo se sa pojmom igre, poigravanja sa prošlim formama koje su dobile svoju vrednost, sa kojima se ne može igrati, a da se ne izazove negodovanje; - svesni odnos prema prošlosti: ne klasično na način od pre 2000 godina, nego klasično sada, viđeno očima nekoga ko živi u svom vremenu (Eliotovo shvatanje tradicije) Paund u nekim pesmama; [modernizam i postmodernizam – kritički elementi koje je Paund uveo u modernu poeziju; shvatanje ljubavi iz doba trubadura, u savremeno shvatanje ljubavi]

KRITIČNO KREATIVNO tradicija individualni talenatne ili jedno ili drugo, već i jedno i drugo;Derida – i dan i noć; Eliot paralelno insistira i na jednom i na drugom; postmodernizam: samo kritičko! Paund.

5 – DISTANCA – ako posmatramo prošlost sa distance možemo da uočimo i šta je prošlo i šta je sadašnje + da prepoznamo sudare dva interteksta, i te spojeve vidimo u svetlu intertekstualne ironije;

6 – INTERTEKSTUALNA IRONIJA – to je specifična odlika intertekstualnosti kao takve, a leži u dvostrukoj kodiranosti;kada govorimo o spoju raznorodnih elemenata: Čarls Džejms – pojmovi koje je uočio: “disharmonični sklad” = bezbroj formalnih paradoksa: “asimetrilna simetrija”, “nedovršena celina”, “neskladno jedinstvo”; oksimoron – ili kratki paradoks = tipična stilska figura postmodernističke umetnosti i disharmonični sklad će se javiti u njenoj poetici kao što se “organska celina” javlja u estetici klasicizma i modernizma;pluralizam je takođe poetičko pravilo postmodernizma i kulturno i politički on takođe opravdava disharmonični sklad;preovladavajući aspekt postmodernizma je dvoznačnost: upotreba ironije, kontradikcije; Džejms prihvata da su ironija i ... ključni pojmovi ... naglašava da ih postmodernizam koristi u većem intenzitetu; suprotni principi mogu se naći na jednom mestu i obrazuju kvalitet po sebi, tj. ...nasuprot Džejmsu koji vidi pozitivne osobine, Frederik Džejmson vidi negativnu stranu u tim osobinama; eklekticizam – Džejms = odgovor na zahteve vremena u kom umetnost živi; Džejmson upravo vidi pastiš; tehnologija se prihvata kao stvarnost, a ne mora da se afirmiše. slično u književnosti;pastiš pomračuje parodiju: jer nema dominantne norme koja bi bila parodirana; on uočava dvostruku kodiranost, ali je ne odobrava; nestanak individualnog subjekta i ličnog stila dovodi do pastiša; - kao i parodija, pastiš je imitacija jedne maske, ali ... ona je prazna;[„Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma“, „Postmoderna: nova epoha ili zabluda“; Džejms: „Vrednosti postmodernizma“]dvostrukost kodova se može primeniti na jš jedan odnos: kod visoke i popularne kulture u jednom delu kontrast je snažan, što je odlika postmodernizma;dvostrukost kodova se proširuje: popularno – upotreba tehnoloških sredstava; visoka umetnost – kultura koja se poziva na klasična dela svetske književnosti;u postmodernističkom delu se obrađuje tradicionalni zaplet (ono što je poznato publici) ali se koriste stilistička sredstva poznata samo obrazovanima;tehnike koje nisu prijemčive masi – unutrašnji monolog, smena prvog i trećeg lica, poremećaj kauzalnosti, sam metatekstualni komentar (Milorad Pavić);ovu liniju je povukao Umberto Eko – „Ime ruže“ = priča o ubistvu – popularno; skriveni rukopis – opisi srednjeg veka;Linda Hačison, Brajan Me... – označili Ime ruže kao postmodernističku prozu, uočili osobine kao što su kvaliteti metaproze, dijalogema u Bahtinovom smislu, dvostruka kodiranost, intertekstualna ironija;Eko smatra da postmodernistička proza može da privuče veliki broj čitalaca na dva načina:1 – zapletom – tako čitalac uspeva da prebrodi stilističke teškoće;2 – ???

12

kada je u pitanju spoj popularnog i visikog može se desiti da čitalac odbije da pročita to delo;obe pojave se vezuju za postmodernističko prihvatanje i neprihvatanje;teškoće: čitalac može da se oseća kao kod kuće, da uživa, da savlada smenjivanje lakih i teških elemenata; s druge strane: prihvata delo u celini li olako prelazi preko težih stilističkih delova, i iako će uživati u delu, otići će u polje pogrešnog čitanja i tumačenja; upravo o tome govori Eko analizirajući intertekstualnu ironiju kao deo postmodernističke proze; [Eko: „O književnosti“ – esej, Narodna knjiga; „naravno, rukopis“]čitalac: naivan – semantički – neobrazovan kritički – semiotički – obrazovankritički Eliot: otvorio je vrata intertekstualnom proučavanju proze; catch – Eliot nije mogao da zamisli naivnog čitaoca koji bi uživao u delu, a promašio te reference; [Pusta zemlja – ako ne prizovemo Bodlera i Dantea ne možemo da povežemo slike grad = pakao] moramo da povežemo te dve slike KOD ELIOTA i eto postmodernističkog pristupa; dakle, ista intertekstualnost se nalazi i u modernizmu, jer je čitaocu omogućeno da čita na taj način; !!!zaključak koji se nameće: dvostruka kodiranost je obuhvatniji pojam od intertekstualne ironije ona uvodi dvostruko čitanje koje ne uključuje sve čitaoce, već samo one koji vide ironiju; obrazovani litalac uživa u ironiji – čitanje postaje razgovor između dva obrazovana čoveka – to mesto susreta je TEKST!; u samom tekstu je reč o komunikaciji = preneti poruku; u postmodernistilkom narativu – savez između pisca i čitaoca + pisac se poigrava sa čitaocem kada intertekstualni deo čini teže uočljivim; - naročito kod metaproznih osobina;postmodernističko delo je uvek upućeno nekome; model čitaoca postavlja se pitanje da li postmodernistička dela uopšte žele svoj model čitaoca; Eliot: kome su upućeni komentar i pesma, da li je on zamišljao određenog čitaoca? da li je postmodernom narativu potreban “šizofreni” čitalac? – Bodler: “Ti, dvolični čitaoče – nalik meni – brate” menja se način čitanja: kroz više čitanja čitalac menja uloge, prolazi kroz naivne i kritičke faze; obrazovanje i igra; - stalno novo tumačenje, novo značenje; - primalac mora da bude svestan igre;

7 – PROVOKACIJA – upućena čitaocu, koja je istovremeno pozivnica naivnom čitaocu da se uključi u proces transformacije u kom može doći do statusa kritičkog čitaoca; može osetiti prisustvo drugih tekstova koji su obrazovali prostor u kom se čitalac nalazi dok čita;

8 – TRANSFORMACIJA

METAPROZA

9 – FIKCIJA / STVARNOST metaprozaključno za postmodernistička dela

priča koja govori o svojim pravilima, o tome kako je nastala; to je opet dvostruka kodiranost;književnost, drama, film, fotografijaprimer: glumca proslavi neka uloga, on je onda prenosi i u druge uloge, i na taj način podseća gledaoce na svoju LIČNOST!!! – to je intertekst! – sudar [npr. Džon Travolta u „Groznici subotnje večeri“ u svim drugim filmovima mi vidimo njega u toj ulozi, a na taj način se podsećamo ko je Džon Travolta, a ne lik iz tog filma!]

Brajan Mekhejl, Patriša Vo

Patriša Vo: metaproza je “termin kojim se označava proza koja je samosvesna i sistematski ukazuje na svoj status ljudske tvorevine kako bi pokrenula pitanja o odnosu između fikcije i stvarnosti. Nudeći kritiku svojih sopstvenih stvaralačkih metoda, ovakva dela ne samo da preispituju temeljne strukture narativa – da je delo suštinski fiktivno – već se bave i mogućim fiktivnim karakterom sveta koji se nalazi izvan književnog sveta.”metaproza postavlja pitanje da li mi sami oblikujemo stvarnost; naše znanje i o fiktivnom i o stvarnom svetu je posredovano jezikom;

13

Brajan Mekhejl: iznosi tvrdnju da su takve suprotnosti ontološkog karaktera, jer postavljaju pitanja o prirodi i stvarnosti, i po tome su karakteristično postmodernističke; - modernističke su izrazito epistemološke, jer se odnose na pitanje kako možemo saznati stvarnost čije je postojanje nesumnjivo;

Linda Hačion: ona smatra da je postmodernizam kao bog Janus = jedno lice okrenuto prema dominantnoj kulturi – istoriografska metaproza;Smatra da je postmodernistilka proza oblik u kom se samosvesno problematizuje stvaranje proze i istorije; postmodernistička proza otkriva prošlost koja je ideološka i diskurzivno konstruisana; tj. jezikom – nema događaja pre mog iskaza o tom događaju; - proza okrenuta i ka spolja i ka unutra; svesna svog položaja, ali i toga da je zasnovana na činjenicama koje se mogu proveriti.

14