аутор: Драгослава Жутић

подела

фигуре дикције

(звучне фигуре)

асонанца

алитерација

ономатопеја

анафора

епифора

симплоха

анадиплоза

фигуре речи(тропи)

метафора

метонимија

персонификација

синегдоха

еуфемизам

епитет

алегорија

симбол

фигуре конструкције

инверзија

реторичко питање

елипса

асиндетон

полисиндетон

фигуре мисли

поређење (компарација)

антитеза

хипербола

литота

градација

иронија

парадокс

оксиморон

АСОНАНЦА - понављање истих самогласника

Око соколово

„И јеца звоно

боно

по кршу дршће звук

с уздахом туге

дуге

убоги моли пук.“

(Алекса Шантић Вече на шкољу)

АЛИТЕРАЦИЈА - Понављање истих

сугласника или гласовних скупова:

„ ВИЈАВИЦА. ВЈЕТАР ВИЈЕ

ЧОВЈЕКА НИ ВУКА НИЈЕ.’’

(Ј. Кaштелан)

„Врх хриди црне трне

задњи румени зрак.“

(Алекса Шантић Вече на шкољу)

ОНОМАТОПЕЈА – гласовима се опонашају звуци из природе:

шуштати, грактати...

„И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче“(Владимир Назор Цврчак)

АНАФОРА - Понављање речи на почетку стиха:

„И нема сестре ни брата

И нема оца ни мајке

и нема драге ни друга.’’

(Т. Ујевић Свакидашња јадиковка)

„Кажи ми, кажи

како да те зовем

кажи ми какво

име да ти дам?“

(Јован Јовановић Змај Кажи ми, кажи)

ЕПИФОРА – понављање речи на крају стихова:

„Чујем у сну

сањам у сну

видим у сну.“

(Ј. Каштелан Ливаде изгубљених оваца)

„Купи војске колико ти драгокод Сталаћа кад је теби драгоудри Сталаћ како ти је драго.“

(Народна песма Смрт војводе Пријезде)

СИМПЛОХА – понављање истих речи на почетку

и на крају стиха:

,,Донећу ти цвеће наше крви

донећу ти небо наше крви.’’

(Д. Матић Донећу ти цвеће)

АНАДИПЛОЗА ( ПАЛИЛОГИЈА ) – када се једна

или више речи са краја стиха понавља на

почетку идућег стиха:

„Врати ми моје крпице

моје крпице од чистога сна.“

(Васко Попа Врати ми моје крпице)

„Кад ујутру бијел дан осване

дан осване и огрије сунце“

(Народна песма Цар Лазар и царица Милица)

МЕТАФОРА – преноси се значење једне речи

из једне области у другу, „скраћено

поређење“ :

„Из распрснутих шипака у врту

Крв се циједи“

(А.Б. Шимић Горење)

„На јави је душа моја богат сељак,

весељак.“

(М. Црњански)

МЕТОНИМИЈА – Употреба речи у пренесеном

значењу,сажетији облик преношења

значења:

„Коме закон лежи у топузу

трагови му смрде нечовјештвом.“

(П.П. Његош Горски вијенац)

„живи од својих десет прстију“

„он је седа глава“

„Србија је устала“

„читам Његоша“

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА – кад се стварима,

животињама, биљкама дају особине људи:

„Ливада крај реке сања,

Зрикавци тужно зричу.“

(Д. Максимовић)

„Месец пође уз Мораву, завири у топољаке... “

(Д. Ћосић)

СИНЕГДОХА – подврста метонимије у којој

се део узима за целину:

„Јер колико хтјели вољети и смјети,

душманске ће руке уграбити срећу.“

(Т. Ујевић Перивој)

„нећу да макнем ни малим прстом“

(у свакодневном говору)

ЕУФЕМИЗАМ – замењивање речи неким

блажим изразима:

ђаво – нечастиви

обилази истину - тј. лаже

„непоменица“ - змија

ЕПИТЕТ – додатак именици, указује на неке

њене особине:

„Дуго у ноћ, у зимску глуху ноћ,

Моја мати бијело платно тка.

Њен погнути лик и просједе њене косе

Одавно је већ залише сузама.“

(Драгутин Тадијановић Дуго у ноћ, у зимску

бијелу ноћ)

СТАЛНИ ЕПИТЕТ- нека врста украсне

карактеризације која је везана за

традиционални песнички израз. Тако ће

„лице“ увек бити „бијело“, „љуба вјерна“, а

„земља црна“.

АЛЕГОРИЈА – метафора проширена на цео

текст:

„Вила гнијездо тица ластавица,

вила га је за девет година,

а јутрос га поче да развија.“

(Народна песма Ропство Јанковић Стојана)

„Имао сам од злата јабуку

па ми јутрос паде у Бојану,

па је жалим, прежалит не могу.“

(Народна песма Зидање Скадра)

СИМБОЛ – реч која означава неки конкретан

предмет а упућује на неки апстрактан појам:

крст – хришћанство, соко – витештво

„Муњом опаљен грм на суром пропланку

стоји,

К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас-и горски несташан лахор

Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал' многа зима још са хладним ветром ће

доћи, а он ће бити ту.“

(В. Илић)

ИНВЕРЗИЈА – обрнут ред речи или делова

реченице:

„Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што последњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!“

(Милан Ракић На Газиместану)

РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ – посебна употреба

упитних реченица без намере да стварно

означе питање. Упитне реченице су, заправо,

изјавне реченице:

„Тече и тече, тече један слап;

Што у њем значи моја мала кап?“

(Добриша Цесарић Слап)

ЕЛИПСА – када се из реченичне целине

изостављају поједине речи:

крсти вук – вук у гори

АСИНДЕТ – слична је елипси. Настаје низањем речи без граматичког повезивања:

„Гвожђе, оков, коноп, ноже,

палу,колац,огањ грозни,

Уље врело и сто мука

У час један јунак смишља.“

(И. Мажуранић)

ПОЛИСИНДЕТ – низање везника без граматичке потребе:

„И нема га сутра,ни прекосутра не,

и веле да болестан лежи,

и нема га мјесец, и нема га два

и зима је већ,

и снијежи... “

(Д. Цесарић Балада из предграђа)

ПОРЕЂЕЊЕ – поређење на основу сличних особина:

„Ко свилене нити што их паук сатка,

по дрвећу виси месечине вео.“

(А. Шантић)

АНТИТЕЗА – поређење по супротности:

Tресла се гора – родио се миш.

На језику мед, а на срцу јед.

(народне изреке)

„Ја говорим, он говорит неће, ја се смијем, он се смијат неће ... “

„Једно време и цело двориште је било пуно руменог одсјаја, али се брзо празнило, као нагнут четвртасти суд, и све се више пунило сенком првог сутона.“

СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА састоји се од питања,

више понуђених одговора, негирања

понуђених одговора и тачног одговора:

„Ој девојко, питома ружице,

кад си расла, на шта си гледала?

Ил` си расла на бор гледајући,

ил` на јелу танку поноситу,

ил` на мога брата најмлађега?

Ој јуначе, моје јарко сунце,

нит` сам расла на бор гледајући,

нит` на јелу танку поноситу,

нит` на твога брата најмлађега,

већ сам, млада, према теби расла!“

ХИПЕРБОЛА – фигура преувеличавања:

„Сузама је замутила море, а јауком уставила шајке.“

(народна песма)

„Кад је виђех ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти.“

(Његош, Горски вијенац)

ЛИТОТА – супротна хиперболи, први израз се замењује слабијим:

Тамо теби лоше бити неће.

Уместо:

Биће ти изузетно добро.

Градација - песник поступно ређа слике по

јачини доживљавања од најслабије до најјаче

или обрнуто:

„За Ђурђем је косу одрезала,

за ђевером лице изгрдила,

а за братом очи повадила...“

Иронија

„Лијепо ли ова сабља чита,

дивно ли нас данас разговори!

Аманати, ђе научи тако

јесу ли те у Мљетке шиљали?“

(Петар Петровић Његош Горски вијенац)

ПАРАДОКС – јавља се у облику закључка,

изриче се нека мисао:

„Знам да ништа не знам.“

(Сократ)

ОКСИМОРОН – спајањем супротних појмова

стварају се нови:

Мудра лудост