„Sada sedim, možda poslednji put, u paviljonu svoga vrta i pišem ove redove…Imetak može imati različite oblike, pa ne mora biti uvek materijalan, nego sme da bude i duhovni. Ako dozvolite i taj njegov oblik, onda i kao beskućnik neću biti sirotinja“

Veliki srpski i svetski naučnik astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, građevinski inženjer, doktor tehnike, inženjer pronalazač, profesor Beogradskog univerziteta, književnik.

Karijeru je počeo kao građevinski

inženjer. Od 1905. do 1909. godine

radio je u Beču u jednoj građevinskoj

firmi. Milanković je oktobra 1909.

godine prihvatio poziv Beogradskog

univerziteta, vratio se u Srbiju i počeo

je da radi kao profesor na Katedri za

primenjenu matematiku. Paralelno sa

radom na Univerzitetu radio je

honorarno statičke proračune za

građevinske firme.

Milutin Milanković je izradio

projekate mostova od armiranog

betona, u rasponu od 30 metara, na

stenovitim obalama za buduću trasu

železničke pruge Niš-Knjaževac.

…Pa kao što u nama živi celokupna istorija života

na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim

potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne

ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je

traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka

ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim

drugu grudu snega, ona će, kada naiđe na tu

stazu, osetiti je, odskočiće, a možda će i poći

njenim tragom.

Kada Sunce rastopi onu grudu snega, raspe je i

ispari, ona je svršila svoju istoriju grude, ali njeni

delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u

našoj vasioni.