ШИД Koji volim

Историја

Није познато када је Шид формиран као насеље, постоје само разне претпоставке. Почетком 18. века Шид је био једно од највећих насеља између Винковаца, Вуковара и Сремске Митровице. За процене о величини и значају Шида постоје писмени подаци. Најранији помен из тога времена је податак да је у Шиду умро Лука Наталис 1702. године, викар апостолског посланства

географија Шид је градско насеље у општини Шид у

Сремском округу, смештен на падинама Фрушке горе. Према попису из 2011. било је 14.893 становника. Надморска висина је 104 m. То је седиште најзападније општине Срема, а налази се између реке Дунав и обронака Фрушке горе на северу и реке Саве на југу. Област на којој је изграђен Шид је воћарско виноградарски крај, са великим винским подрумом. У склопу пољопривреде развијена је и прехрамбена индустрија, посебно прерада жита, савремена индустријска кланица (која је затворена као и већина великих предузећа после демократских промена 2000'те) и фабрика за производњу јестивог уља, као и текстилна индустрија и трикотажа (такође затворена после демократских промена 2000'те). У граду се налази спомен кућа и галерија познатог сликара Саве Шумановића.

Овде се налази и Железничка станица Шид.

У насељу Шид живи 12.825 пунолетних становника, а просечна старост

становништва износи 38,1 година (36,5 код мушкараца и 39,6 код жена). У насељу има 5.510 домаћинстава, а

просечан број чланова по домаћинству је 2,96.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у

последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.Људи

• График промене броја становника током 20. века

обичаји Uskršnji običaji u Sremu Sremska Mitrovica – U Sremu se preduskršnji i uskršnji običaji razlikuju u mnogo čemu kod pravoslavnih i

katoličkih vernika, ali i unutar jedne religije i naroda, pa čak i od sela do sela, zavisno od kraja. Kustos Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici, etnolog Jovanka Dražić, kaže da se običaj bojenja jaja, koji se

održao do danas, vezuje za Veliki petak i Veliku subotu. – U mnogim sremskim mestima na Veliki petak jaja su bojena samo u ljuskama od luka, odnosno žutu boju,

a tek sutradan u druge boje, najčešće crvenu i plavu – kaže Jovanka Dražić i dodaje da kolekcija uskršnih jaja u etnografskoj zbirci Muzeja Srema, prikupljenih kod srpskih, rusinskih i hrvatskih porodica, prikazuje različite ornamente i tehnike ukrašavanja uskršnjih jaja a neka od njih, pribavljena pre pola veka, predstavljaju izuzetne uzorke narodne umetnosti. Pored bojenja jaja, na Veliku subotu su žene nekada mesile uskršnji kolač okruglog oblika koji je u sredini imao jedno celo jaje, najčešće neobojeno.

Narod u Sremu je na Uskrs odlazio u crkvu na jutrenje, zvona su se oglašavala, a mladići pucali prangijama. Po povratku sa jutrenja, pripreman je bogat doručak, a mnogi bi se tada prvi put omrsili posle dugog posta. U Sremu su jeli šunku i kuvana, bojena jaja koja su i pripremama za taj dan. Bojenim jajima su se posebno radovala deca. Ona su obilazila rođake i komšije i svi su ih darivali šarenim jajima. Pokloniti nekome bojeno jaje na Uskrs, znak je poštovanja, ljubavi i dobrih želja. U nekim mestima su deci trljali obraze crvenim jajetom, da budu zdrava i rumena, negde su se ljudi umivali u vodi u kojoj je potopljeno crveno jaje.

Uskrs se praznovao tri dana, a pored niza običaja, najznačajniji je bio masovni odlazak na groblje. U nekim krajevima to je drugi, a u nekim krajevima treći dan Uskrsa.

волим шид

Не волим

И још...