Дефиниција 1

Појам и врсте дефиниције

Дефиниција и значење термина

• Језичке термине можемо разумети и коректно користити чак и да не умемо да их дефинишемо. То је способност у коју нас упућује тек систематско образовање и захтева прилично развијене језичке вештине.

• А онда, пошто смо у току тог образовања научили бројне стручне дефиниције, придолази овај логички ниво на коме препознајемо општу структуру и врсте дефиниција као таквих, а затим методе и правила самог поступка дефинисања.

• Смисао наредне приче о дефиницији је да усмери нашу пажњу на путеве којима можемо унапредити своје опште језичко и логичко умеће.

Најчешћи разлози да се термини дефинишу

1. Да би се побољшао и обогатио вокабулар (речник) – да бисмо некога увели у значење и употребу термина који су му непознати.

2. Да би се елиминисале језичке двосмислености и неодређености присутне у језику.

3. Да би се редуковала нејасноћа израза нпр. „интелигентно”, „елегантно”, „јестиво”, који су подложни субјективној интерпретацији.

4. Вештачки језици, посебно научни, готово сва значења уводе дефиницијом - тада говоримо о стручној или техничкој терминологији.

Небрижљива и непрецизна употреба свакодневног језика (тј. употреба речи без фиксираног значења, уз много подразумеваног) може озбиљно да омета напредак сазнања а често води непотребним, тзв. вербалним расправама.

Симболизација

• Стандардна симболизација коју користе филозофи, нарочито логичари, и математичари за "јесте [или значи] по дефиницији" је:

“ =дф”

• Пример: "а постериори" = дф "путем или на основу искуства".

• Термин са леве стране једнакости “ = дф” носи техничко име „дефиниендум” („оно што се дефинише”). Са десне стране је термин или скуп термина чије је значење по претпоставци познато, тзв. „дефиниенс”.

• Симбол “ =дф” (по договору) треба писати обавезно с наводницима како би се разликовали термини које дефинишемо од речи употребљених да означе саму стварност на коју се ти симболи односе.

Обим (екстензија) и садржај (интензија)

• Наш активни речник већином запремају општи термини, чију значење (конотацију) чини садржај појмова и којима означавамо (денотирамо) класе

сличних индивидуа са заједничким (општим) својствима. • Интензија термина (садржај појма) је скуп свих битних

карактеристика које деле чланови неке класе сличних ствари, бића, својстава, односа итд. Нпр. интензија термина „столица” је: „део намештаја нарочито дизајниран да на њему седи само једна особа, без обавезног пресвлачења конструкције” (овим се избегава мешање са фотељом).

Обим (екстензија) и садржај (интензија)

• Екстензија термина (обим, досег појма) је скуп појединачних бића, ствари, својстава, односа итд. на које је садржај појма применљив. Тако, екстензија термина „столица” укључује сваку столицу која постоји (постојала је и постојаће) у свету.

• С увећањем интензије термина, тј. порастом карактеристика садржаја појма, смањује се екстензија, тј. досег појма, јер нове карактеристике успева да задовољи све мањи број појединачних бића, ствари итд. које се термином означавају.

Шта дефинишемо? Денотативне и конотативне дефиниције

• С обзиром на постојање обе димензије језичког термина (значење и означено), односно, две димензије сваког појма (садржај и обим), дефиницији је могуће прићи са обе стране:

• Денотативна дефиниција настоји да одреди екстензију термина, тј. обим појма који је њиме означен. Нпр. „ученик овог разреда” можемо дефинисати само излиставањем имена сваког ко је у њега уписан, али је већ неприменљиво када су у питању знатно веће или чак потенцијално бесконачне класе у обиму датог појма. А опет, шта са терминима чија је денотација нулта класа, као нпр. „моји унуци”, ако таквих нема.

Конотативна дефиниција

• Конотативна дефиниција се зато сматра развијенијом, и она обично нуди синонимни језички израз или операцију за одређивање примене термина. У филозофији се овај приступ дефиницији више вреднује, док се први сматра примитивним и пуким средством да се обезбеди почетни језички фонд код овладавања непознатим језиком.

Поделе дефиниција (према уџбенику)

1. Према природи дефиниендума, разликујемо да ли је дефиниција:

номиналана (лат. номен – име, наглашава се да је у питању употреба имена, назива)

Нпр. „Филозофија је назив за скуп рационалних дисциплина које истражују начела целокупне стварности, њеног сазнавања и вредновања.”

реална (лат. рес – ствар, циља на одређење суштине неког дела стварности, онакве каква уистину јесте)

Нпр. „Филозофија је рационално и дисциплиновано истраживање начела целокупне стварности…”

концептуална (лат. цонцептус – појам)Нпр. „Појам филозофије је први пут

формулисан у античкој Грчкој да обухвати теоријско размишљање о начелима целокупне стварности…”

Међутим, све оне се на крају своде на поступак за ближе одређивање садржаја појма. Наиме, и значење речи (у номиналној) и знање о суштинским својствима ствари (у реалној) у крајњој линији почивају на карактеристикама које им додељујемо појмовним мишљењем.

2. Према типу исказа којима се служе делимо их на:

исказе у граматичком смислу, где је питање о њиховој истинитости и лажности сасвим неумесно јер представљају договоре, конвенције, односно прописе за употребу и разумевање значења одређених језичких термина (такве су стипулативне - договорне, нормативне, легислативне - законодавне, прескриптивне - прописивачке дефиниције),

исказе у логичком смислу, логичке судове, којима настојимо да утврдимо стварна својства онога о чему мислимо или стварне употребе неких термина у одређеној језичкој заједници (такве су лексичке - језичке, дескриптивне - описне, историјске дефиниције).

Примери за ове врсте дефиниција (уочите да се разлика успоставља с обзиром на њихову намену)

ЛЕКСИЧКА (речничка) само експлицира прихваћени начин на који се нека реч већ користи у извесној језичкој заједници. Њена функција је чисто информативна (зову је и репортивна, односно, репортативна), а пошто се ослања на постојеће језичко искуство (емпиријска је), можемо поставити питање о њеној истинитости, односно, о већој или мањој коректности у зависности од тога да ли прецизно и тачно региструје ту употербу.Лексичке су, нпр. дефиниције термина „конотација”, „интензија”, које смо напред навели, јер реферишу о стварној употреби тих израза у техничком језику логике.

СТИПУЛАТИВНА Предлаже, односно, уводи конвенцију како да се користи неки термин, било да је у питању креација потпуно нове речи или сужавање значења неке постојеће речи у новом контексту. Према томе, код овакве дефиниције нема смисла постављати питање њене истинитости, посебно када је додела значења потпуно слободна а значење до тада непостојеће. Тада нема стандарда са којим се нова употреба може поредити (на тај начин су у физику уведени термини „неутрино”, „кварк” и сл.), већ се процењује само њена сврсисходност и доследност.Нпр. убудуће ће у настави логике израз „x повлачи (имплицира) y” бити коришћен стриктно у значењу „y логички происходи из x, односно, y је логичка последица x”. Свака друга употреба речи „повлачи” у уобичајеном значењу тог глагола биће искључена из логичке употребе.

ПРЕЦИЗИРАЈУЋА комбинује ова два поступка како би умањила неодређеност значења речи. Почиње са лексичком дефиницијом, а онда предлаже (стипулира) уже границе за употребу. Овде лексички део мора бити коректан, а стипулативни редукован само на проблематични удео неодређености. Према томе, користе се да изоштре значење већ уведених језичких термина које је иначе врло широко и неодређено, а контекст захтева потпуну разговетност појмова на које се односе.

Ово је чест случај у областима које регулишу живот у друштву, па се обично јављају у законодавној и судској пракси (тзв. легислативне дефиниције: нпр. „јавни ред и мир”, „опсценост”, „јавни интерес”, „поремећај понашања”, „епидемија” и сл.), где одређена конкретна решења могу постати преседани, тј. надаље прихваћене дефиниције.

• Пример: У Ајови је процедура формулисања законске санкције за „особе које дозвољавају или узрокују испуштање непријатних мириса у атмосферу” захтевала легислативну (законску) дефиницију „непријатног мириса”. На овом послу је радила шесточлана комисија, бавећи се чак питањем да ли непријатан мирис постоји и када нема никога ко би га осетио (утврдили су да постоји), а онда дала следећу формулацију да „непријатан мирис законски постоји уколико траје више од три часа, појављује се више но једном у распону од три месеца и изазива непријатност код више од 30% случајно изабраних резидената области која је њима погођена”. Да би обезбедили способност процене код дотичних, на државним службеницима у свим областима земље спроведени су тестови који мере префињену способност разликовања блиских мириса, а потом је одређена група „добро тренираних носева” која ће у случају притужбе грађана на непријатан мирис дојурити зарад стручне процене истог.

3. Према природи дефиниенса могу бити:

есенцијалне (наводе суштинска својства онога што именујемо у дефиниендуму; овде се посебно истичу карактеристичне дефиниције, преко родног појма и врсне разлике - вид. следећи слајд)

генетичке (објашњавају порекло и настанак онога што дефинишемо, а то може бити и порекло самих термина, као код номиналних дефиниција које наводе етимологију, порекло неке речи).

Нпр. “Назив филозофије настао је комбинацијом грчких речи пхилеин = волети, марити, и сопхиа = мудрост, и значи ‘тежњу ка мудрости’” (уочите да је ова дефиниција, поред тога што је генетичка, према осталим поделама још и: номинална, лексичка – а према томе и суд у логичком смислу, вербална и експлицитна)

Дефиниција per genus proximum et differentia specifica

• Класична логика развила је посебно ефективан аналитички метод да развије конотативну, есенцијалну дефиницију општих термина, која се назива и карактеристичном. Овај тип срећемо као идеал дефиниције код Аристотела, који сматра да је квалитетна дефиниција намењена пре свега класификацији појмова (родовских и врсних) у некој области.

Карактеристична дефиниција

• карактеристична дефиниција мора у дефиниенсу да наведе genus proximum (најближи род) и differentia specifica (врсну разлику.)

Горе наведена дефиниција „столице” упућује на ”део намештаја” (најближи род, генус ком све столице припадају, заједно са другим врстама намештаја), а онда спецификује разлике (differentiae) „нарочито дизајниран да на њему седи само једна особа, без обавезног пресвлачења конструкције”, чиме се искључују фотеље, двоседи, каучи, али и столови, ормани и све остале врсте намештаја.

4. По средству којим се служе су:вербалне (речима), илиостенсивне (показивањем одређених

ствари, ситуација, дакле, чланова обима појма, као нпр. код термина који могу бити дефинисани само екстензионално: „црвено”, „љуто”, „хармонично”или „дисонантно”, где квалитет таквог осета треба практично демонстрирати).

5. По развијености дефиниенса могу бити: експлицитне (које наводе карактеристике појма дате

ствари) и имплицитне, где се термин дефинише употребом, а

његово значење стриктно не наводи (ово је обавезно случај у основним дефиницијама неког аксиоматског система, јер бисмо у супротном, настојећи да дефинишемо сваки боговетни термин, запали у грешку бесконачног регреса).

Пример: “Тачка је оно што нема делова” (основна деф. тачке у Еуклидовим Елементима, експлицитна; али, “недељивост” се нигде даље не дефинише, јер би то повлачило увођење нових термина, а онда и њихово дефинисање, итд. Отуда је “недељивост” имплицитно дефинисана кроз употребу у овој дефиницији, као једино својство тачке и ниједног другог геометријског елемента).

Још неке карактеристичне врсте дефиниција према намени (мимо уџбеника)

ТЕОРИЈСКА је специјални случај стипулативних или прецизирајућих дефиниција, с наменом да утврди употребу неког термина у одређеном ширем интелектуалном контексту; често захтева и прихватање саме теорије чији је интегрални део, па око њене употребе нема увек сагласности, или се та употреба наглашено ограничава на теоријске традиције у којима има смисла.

Нпр. „простор”, „време”, „кретање” као кључни термини Њутнове механике другачије су схваћени у Ајнштајновој теорији која одбацује њихову апсолутност; у неким нееуклидским геометријама збир углова у троуглу не износи 180º, па то не може сваки пут ући у његову дефиницију итд. И у нашој дефиницији „садржај појма” изједначава се са ”скупом карактериситка појма”, а под њима стручно

подразумевамо само битне особине предмета наше мисли.

ОПЕРАЦИОНАЛНА се уводи управо да би се избегла нужда прихватања теоријских конструката у техничким терминима науке; они се дефиницијом једноставно своде на операције мерења, произвођења и мењања онога што се њима означава (в. ниже о операционалној методи).

РЕКУРЗИВНА се примењује у дефинисању логичких

и математичких ентитета и релација, али и свуда где постоји индуктивна репетитивност, поновљивост. Нпр. „директни предак” је „родитељ, баба/деда, прабаба/прадеда итд.”, где треба рекурзивно дефинисати на следећи начин:„x је директни предак y" = дф „x је родитељ y; или x је родитељ директног претка y”.

На први поглед изгледа да је део дефиниенса који се јавља после базичне клаузуле, с обзиром да гласи исто као дефиниендум, циркуларан. Али, то је привидно, јер он служи не кружењу, већ увођењу индуктивног ланца бесконачно поновљивих корака на које овај појам садржајем указује.

УБЕЂИВАЧКА уноси емотивно и вредносно значење у општу дефиницију како би утицала на ставове саговорника; сматра се да оштећује лексичку дефиницију и да отуда није легитимна.

Примери: „Демократија је систем владавине који обезбеђује највећу количину добра за највећи број људи.” „Капитализам је систем економске расподеле у коме је власништво над средствима за производњу у рукама малог броја људи.” „Савремена власт представља подвргавање маса управи бирократа.” „Логика је изучавање начина да се дође до аргумената.” „Функција универзитета је да охрабри независан начин размишљања.”