Download pdf - RIMSKO PRAVO JE IPAK POZNAVALO POJAM KAUZE …zbornik.pf.uns.ac.rs/images/download/2009/2009-1/doi_10.5937_zrpfns43... · Mr Atila Dudaš, Rimsko pravo je ipak poznavalo pojam kauze

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/2009

341

Originalni naučni rad 347.441.13(37) Mr Atila Dudaš, asistent Pravnog fakulteta u Novom Sadu

RIMSKO PRAVO JE IPAK POZNAVALO POJAM KAUZE UGOVORNE OBAVEZE!

Sažetak: Izraz causa se u izvorima rimskog prava pojavljuje u naj-raznovrsnijim kontekstima. U predmetnom radu autor ukazuje na različi-ta značenja termina kauza, kao i na različite pravnotehničke funkcije koje je kauza ostvarivala u rimskom pravu. To čini kroz prizmu istraživača či-ja osnovna vokacija nije proučavanje rimskog već savremenog ugovor-nog prava.

U pitanju je problematika kojoj naša civilistika nije posvećivala naro-čitu pažnju, a i u domaćoj romanistici sve do 2008. godine gotovo da nije postojao nijedan rad koji bi se bavio pitanjem kauze u rimskom pravu.

Od raznih mogućih funkcija kauze u rimskom pravu bi se mogle na-vesti sledeće.

Kauzom se označavao osnov sticanja, tzv. iusta causa, valjani prav-ni naslov sticanja nekog stvarnog prava ili državine. U pitanju je znače-nje pojma koje izlazi iz domena ugovornog prava i tiče se više grane pra-va koju bismo savremenim rečnikom označili kao stvarno pravo. U dome-nu obligacionog prava klasični pravnici su kauzom označavali i životne događaje, skupove činjenica koji aktiviraju obligacioni odnos. Kauza obligacija je, prema tome, imala isto značenje u rimskom pravu kao (ma-terijalni) izvor obligacija u savremenom. Ipak, to su značenja kauze u rimskom pravu koja nemaju dodirnih tačaka sa savremenim poimanjem kauze, kao cilja ugovorne obaveze.

U klasičnom rimskom pravu je razmatrano i pitanje valjanosti raz-loga iz kojih se preduzima pravni posao (kauza pravnog posla), na pri-––––––––––

Članak je nastao kao rezultat rada na projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu „Harmonizacija prava Republike Srbije i prava Evropske unije", a u okviru rada na individualnoj temi: „Osnov (kauza) ugovorne obaveze“.

Mr Atila Dudaš, Rimsko pravo je ipak poznavalo pojam kauze ugovorne... (str. 341–367)

342

mer u slučaju manumisije (posla oslobađanja roba) i zabrane darivanja između bračnih drugova. Može se konstatovati da je u ovom kontekstu ka-uza imala sličnu funkciju kao motiv (pobude) zaključenja ugovora u sa-vremenom pravu. Iz kauze pravnog posla rimsko pravo je razvilo posebne pojmove dobročine i nemoralne kauze.

Najzad, rimsko pravo je pojam causa upotrebljavalo i u smislu kau-ze ugovorne obaveze, razloga zbog kojeg se strane u teretnim ugovorima obavezuju. Već u pretklasičnom periodu, prodorom principa bona fides u ius civile, vodeći računa o cilju koji su ugovorne strane želele da postig-nu zaključenjem ugovora, nastaju pravila rimskog ugovornog prava koja su u klasičnom periodu dalje usavršavana i koncentrisana u sistem tipič-nih ugovora. Sistem tipičnih kontrakata rimskog prava daje osnova shva-tanju da rimsko pravo nije poznavalo opšti pojam ugovora, zbog čega je pružalo stranama daleko manji stepen slobode ugovaranja od savreme-nog prava, jer strane u načelu nisu mogle menjati ni formu, ni tipiziranu sadržinu ugovora. Iz istog razloga sledi i zaključak da je kauza ugovorne obaveze neraskidivo povezana sa kauzom ugovora, da nije postojala po-treba za postojanjem kauze ugovorne obaveze jer je ona apsorbovala poj-mom kauze ugovora. U klasičnom, a posebno u postklasičnom periodu, međutim, dolazi do snažnog razvoja pakata (neformalnih, ali pravno za-štićenih sporazuma) i tzv. bezimenih sinalagmatičnih ugovora. Potonji su od posebnog značaja u predmetnom istraživanju, jer oni nemaju tipizira-nu kauzu ugovora, pa je bilo neophodno da se utvrdi šta je kod njih raz-log, kauza ugovorne obaveze. U ovom pogledu su značajni Paulovi i Ul-pijanovi fragmenti u Digestama iz kojih se može izvući zaključak da su klasični pravnici razvili pojam kauze ugovorne obaveze, a nju kod teret-nih konsesualnih i bezimenih sinalagmatičnih ugovora vide u međusobnoj uslovljenosti prestacija. Međusobna uslovljenost prestacija čini jezgro svih savremenih shvatanja o kauzi ugovorne obaveze. Ovo pokazuje da su rimski pravnici poznavali i pojam kauze ugovorne obaveze, ali su ga raz-vili na sebi svojstven, kazuistički način.

Ključne reči: causa, kauza u rimskom pravu, kauza pravnog posla, kauza obligacije, kauza ugovora, kauza ugovorne obaveze

1. O značenju i funkciji kauze u savremenom ugovornom pravu

Načelo autonomije volje je prisutno u svim granama građanskog prava, ali najveći značaj dobija u ugovornom pravu, u načelu slobode ugovaranja. Načelo slobode ugovaranja određuje fizionomiju i evoluciju


343

jednog ugovornog odnosa, njegov nastanak, sadržinu i prestanak. Tako, ova sloboda je najizraženija u momentu zaključenja ugovora (strane slo-bodno određuju da li će i s kim će zaključiti ugovor, sa kojom sadržinom i predmetom i u kojoj formi), dok je značajno manje izražena u pogledu dejstva već zaključenog ugovora (strane samo sporazumno mogu menjati sadržinu i predmet pravnog odnosa) i prestanka ugovora (punovažno za-ključen ugovor prestaje ispunjenjem, koji je osnovni način prestanka ugo-vora, sporazumom strana ili u zakonom predviđenim slučajevima). Me-đutim, ova sloboda nikad nije bila (niti treba da bude) apsolutna. Ugovor jeste pojedinačni pravni akt, kojim se ostvaruju privatni interesi ugovara-ča, ali se ti privatni interesi ostvaruju u određenom društvenom miljeu, ši-rem okruženju sa čijim interesima jedan ugovor, kao izraz ličnih ekonom-skih i drugih interesa ugovarača, može biti u sukobu.

Iz ovog razloga nije pitanje da li treba ili ne treba ograničavati nače-lo slobode ugovaranja već u kojoj meri i kojim sredstvima to treba činiti da bi se postigao sklad privatnih i javnih interesa koji se zaključenjem ugovora ostvaruju.1 Svako pravno organizovano društvo nastoji da zaštiti elementarne vrednosti, osnovna načela javnog poretka. Zaštita javnog po-retka, osnovnih društvenih interesa u domenu ugovornog prava, vrši se putem procene dopuštenosti predmeta i/ili dopuštenosti cilja zaključenog pravnog posla.2 Ako je predmet ili cilj ugovora protivan javnim interesi-ma, ugovor neće uživati pravnu zaštitu.

Cilj, kauza ili osnov ugovorne obaveze je jedan od najspornijih insti-tuta u građanskom pravu. U civilistici je opšte prihvaćeno mišljenje da je prvu zaokruženu teoriju kauze ugovorne obaveze (razloga obavezivanja u ugovoru) dao Žan Doma (Jean Domat), pripadnik škole prirodnog prava.3 Čini se da je time otvorena „pandorina kutija“, nastaju brojne rasprave po-vodom pitanja kauze ugovorne obaveze. Koliko shvatanja se može naći u prilog potrebi postojanja ovog instituta, toliko autora smatra da je u pitanju pravni institut koji je ne samo nepotreban već i protivrečan. Tako je savre-mena nauka građanskog prava, počev od Dome, razvila razne teorije o poj-mu kauze, koje se, po hronološkoj i logičkoj liniji mogu grupisati u klasič-

–––––––––– 1 “…sloboda ugovaranja je uvek ograničena i može se govoriti samo o užim ili ši-

rim okvirima u kojima se ona javlja u pojedinim društvenim i pravnim sistemima...“ PERO-VIĆ, Slobodan, Zabranjeni ugovori u imovinskopravnim odnosima, Novinska ustanova Službeni list SFRJ, Beograd, 1975, str. 98.

2 V. PEROVIĆ, Zabranjeni ugovori, op.cit., str 165. 3 DOMAT, Jean, Les lois civiles dans leur ordre naturel, seconde édition, Chez Ro-

bert Pepie ..., Paris, 1695 (prvo izdanje: 1689). O kauzi ugovorne obaveze v. livre I, titre I. Des conventions en general, sect I: De la nature des conventins et des manière don’t el-les se forment.


344

nu kauzalističku, antikauzalističku, neoklasičnu kauzalističku, ekonomsku teoriju ili u grupu savremenih, mešovitih teorija o kauzi.4

Bez obzira na brojne razlike između ovih, u nekoj meri čak i opreč-nih shvatanja, možda im je jedini zajednički imenitelj što ne posvećuju dovoljno pažnje pitanju da li je rimsko pravo poznavalo pojam kauze5 i, ako jeste, koje je bilo značenje tog pojma u delima klasičnih rimskih pravnika. Uprkos velikom broju stranih monografija i disertacija posveće-nih pojmu kauze u rimskom pravu i sistemskih dela u kojima je ovaj po-jam obrađen6, naučnih članaka u časopisima i zbornicima radova, enci-

–––––––––– 4 Čak i letimičan prikaz instituta kauze bi daleko prevazilazio okvire ovog rada,

što inače nije njegov cilj. Evropska i domaća literatura o kauzi je izuzetno bogata. U ovom kontekstu ukazujemo samo na noviju domaću literaturu. V. SALMA, Jožef, Obli-gaciono pravo, šesto (sedmo ponovljeno) izdanje, Novi Sad, Centar za izdavačku delat-nost Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2007, str. 288–303; PEROVIĆ, Slobo-dan, Obligaciono pravo, knjiga prva, šesto izdanje, Službeni list SFRJ, Beograd, 1986, str. 323–338; ANTIĆ, Oliver, Obligaciono pravo, drugo izdanje, Službeni glasnik, Beo-grad, 2008, str. 244–285; SALMA, Jožef, Kauza obligacionih ugovora, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 2/2006, str. 177–200; ANTIĆ, Oliver, Kauza, Pravni život, br. 10/2005, str. 821–856; PEROVIĆ, Slobodan, Kauza ugovorne obaveze, Pravni život, br. 3–4/2005, str 7–29; PEROVIĆ, Slobodan, Kauza ugovorne obaveze, ak-tuelna pitanja savremenog zakonodavstva, Zbornik radova, Budva, 2005, str. 9–29, SZALMA, József, Causa (Rechtsgrundlage) bei den Obligationsverträgen, Annales Uni-versitatis Scientiarum Budapestiensis de Rolando Eötvös Nominatae, Sectio Juridica, Tomus XLVIII, Budapest, 2007, str. 257–282 itd.

5 Po mišljenju autora od domaćih civilista se pitanjem kauze u rimskom pravu naj-podrobnije bavio profesor Gams. V. GAMS, Andrija, Kauza i pravni osnov, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2/1959, str. 155–175, na str. 157–161.

6 V. na primer GEORGESCO, Valentin, Le mot 'causa' dans le latin juridique. Introduc-tion à la théorie générale de la cause en droit romain, Etude de philology juridique: Rivista Clasica, Bucuresti, 1940, str. 127–239; REDENTI, Enrico, Breve storia semantica di «causa in giudizio», Giuffrè, Milano, 1961; THOMAS, Y, Causa: sens et fonction d'un concept dans le langage du droit romain, Thèse, Paris, 1976; WILLVONSEDER, Reinhard., Causa, Der neue Pauly II, Stuttgart – Weimar, 1997; ROLLI, Rita, Causa in astratto e causa in concreto, Le monografie di Contratto e impresa, Serie diretta da Francesco Galgano, Wolters Kluwer Italia, Verona, 2008; GROSSO, Giuseppe, Il sistema romano dei contratti, 3. ed, Giappichelli, Torino, 1963; VOCI, Pasquale, La dottrina romana del contratto, A. Giuffrè, Torino, 1946; PAOLINI, Elena, La causa del contratto, Padova, CEDAM, 1999; MAGDELAIN, André, Le consensuali-sme dans l’édit du préteur, Recueil Sirey, Paris, 1958; GROSSO, Giuseppe, Schemi giuridici e società nella storis del diritto privato romano/ Dall’epoca arcaica alla giurisprudenza classi-ca: diritti reali e obbligazioni, G. Giappichelli, Torino, 1970; WOLF, Joseph Georg, Causa sti-pulationis, Böhlau, Köln-Wien, 1970; GALLO, Filippo, Synallagma e conventio nel contratto: ricerca degli archetipi della categoria contrattuale e spunti per la revisione di impostazioni moderne: corso di diritto romano, G. Giappichelli, Torino, 1992–1995; MINICONI, Pierre-Jean, Causa et ses dérivés: contribution à l’étude historique du vocabulaire latin, Les Belles-lettres, Paris, 1951; DALLA MASSARA, Tommaso, Alle origini della causa del contratto: ela-borazione di un concetto nella giurisprudenza classica, CEDAM, Padova, 2004; FERRI, Gio-


345

klopedijskih odrednica7, jedini rad u domaćoj romanistici posvećen analizi različitih mogućih sadržaja pojma kauze u klasičnom rimskom pravu, po sazna-nju autora, je rad profesora Malenice objavljen u Zborniku radova Pravnog fa-kulteta u Novom Sadu 2008. godine.8 Domaća civilistika pitanju kauze u rim-

–––––––––– vanni Battista, Causa e tipo nella teoria del negozio giuridico, Giuffrè, Milano, 1966; BETTI, Emilio, Teoria generale del negozio giuridico, 3. ristampa corretta della 2. edizione, Unione tipografico-editrice torinese, Torino, 1960 (1. edizione 1943); ALBANESE, Bernardo, Gli atti negoziali nel diritto privato romano, Università di Palermo, Palermo, 1982; BIONDI, Biondo, Contratto e stipulatio: corso di lezioni, A. Giuffrè, Milano, 1953; itd.

7 V. na primer GROSSO, Giuseppe, sv. Causa,I , Causa del negozio giuridico. a)di-ritto romano in ED. VI , Milano, 1960; BONFANTE, Pietro, Il contratto e la causa del con-tratto, Rivista di diritto commerciale, VI, 1908, (=Id., Scritti giuridici varii, III, Obbligazi-oni, comunione e possesso, Torino 1926); BROGGINI, Gerardo, Causa e contratto in Causa e contratto nella prospettiva storicocomparativistica, II Congresso Internazionale ARI-STEC, Palermo, 7, 8 giugno 1995, a cura di L. Vacca, Torino, 1997, pp. 9 ss. Sulla causa nei negozi atipici cfr. per tutti; SANTORO, R., La causa nelle convenzioni atipiche, in Cau-sa e contratto, op. cit., pp. 85; PALMA, A., Vicende della res e permanenza della causa in Sodalitas-Scritti in onore di Antonio Guarino, III, Napoli, 1984, pp. 1489; CANNATA, Car-lo Augusto, Contratto e causa, in Causa e contratto, op. cit. pp. 59; GIORGIANNI, Michele, sv. Causa (diritto privato), in ED. VI, Milano, 1960, p. 547.; APPLETON, C., Le fragment 16, D. , XII, 4, l’obligation de transferér la proprieté dans la vente romaine et cause déterminante dans les contrats, Revue generale du droit de la legislature et de la jurispru-dence, 36/1912, pp. 481; VENEZIAN, G., La causa nei contratti, Roma, 1892, studio con-sultabile in Causa e consideration, a cura di G.Alpa e M. Bessone, Padova, 1984, pp. 27; GUZMÁN BRITO, Alejandro, Causa del contrato y causa de la obligación en la dogmática de los juristas romanos, medievales y modernos y en la Codificación europea y america-na, in Revista Roma e America, 12, 2001, pp. 167; PALMA, A., Note critiche sul concetto di causa, in Revista Roma e America, op. cit., pp. 322; FERRI, Giovanni Battista, La causa nella teoria del contratto in Causa e contratto, op. cit., pp. 249; BETTI, Emilio, sv. Causa del negozio giuridico, in NND1. 3, Torino, 1959, pp. 32; BARTON, J. L., Causa promissio-nis again, in Tijdschrift voor Rechtsgeschiedenis, No. 34/1966, vol. 1, p. 41–73; DIAZ BI-ALET, A., La ‘causa’ en el derecho romano como principio de la ciencia del derecho, in Stu-di in onore di Edoardo Volterra, 1, Milano 1971; BECK-MANNAGETTA, M., Geschaftsgrund-lage, Voraussetzung und ‘causa’, in Index, 3, 1972; HANARD, G., La cause dans les con-trats: données romaines et codes civils français et allemand, in Droit romain et identité européenne. Actes du colloque organisé les 12, 13 et 14 mai 1992 (=Revue internationale des droits de l’Antiquité, Supplément au Tome XLI, 1994, 103 ss.); ARGIROFFI, C., Causa ed effetti reali del contratto, in Aa.Vv., Causa e contratto nella prospettiva storico-compara-tistica, II Congresso Internazionale ARISTEC, Palermo, 7–8 giugno 1995 (a cura di L. Vac-ca), Torino 1997, 427; ONIDA, Pietro Paolo, La causa della societas fra diritto romano e di-ritto europeo, Rivista Diritto e storia, No. 5/2006, http://www.dirittoestoria.it/5/Memorie/ Onida-Causa-societas-diritto-romano-diritto-europeo.htm, PENTA, Margherita, La causa come elemento negoziale nel diritto romano, Rivista della Scuola Superiore dell'economia e delle finanze, anno III, 2006, Numero 3, p. 9–24, itd.

8 MALENICA, Antun, O rimskom pogledu na kauzu posla, kauzu obligacije i kauzu prestacije u kontraktima, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1–2/2008, str. 167–198.


346

skom pravu posvećuje malo pažnje. Za to nije ona sama kriva, već to treba „sta-viti na dušu (...) romanistima koji tu materiju nisu dovoljno osvetlili i rezultate svojih istraživanja približili našoj pravnoj nauci“.9 Ovu „doktrinarnu prazninu“ u našoj romanistici i civilistici popunjava navedeni rad profesora Malenice.

Cilj predmetnog rada ni u kom slučaju nije detaljan i iole potpun pregled različitih mogućih značenja izraza „causa“ u rimskom pravu. To je već učinio profesor Malenica na čije rezultate istraživanja se u ovom radu u pretežnom delu i pozivamo. Autora je prilikom izbora ove teme vodila namera da se učini pokušaj da se utvrdi da li između savremenog pojma kauze i kauze u rimskom pravu postoje paralele i da li je rimsko pravo raspolagalo pravnom aparaturom za ostvarenje istih ciljeva koji se ostvaruju kauzom ugovorne obaveze u savremenom pravu.

2. Jezičko značenje izraza „causa“ u rimskom pravu

Reč „causa“ je i u svakodnevnom latinskom jeziku upotrebljavana u više mogućih značenja. Osnovno značenje ovog izraza je uzrok, povod, motiv, razlog, prilika, slučaj itd.10 Pored toga, kauzom se označavala i si-tuacija u kojoj se jedno lice nalazi, zatim, ključna stvar u nekoj diskusiji, opravdavajući razlog, valjan osnov i sl.11 Iz izraza „causa“ izvedene su još i reči causate i causatinus kojima su označavani najvažniji među ra-znim razlozima.12

3. Funkcije kauze u rimskom pravu

Od samog jezičkog značenja mnogo je važnije koje sve funkcije je

kauza ostvarivala u rimskom pravu. Izraz „causa“ se u delima rimskih pravnika veoma često sreće. U Digestama je on naveden čak 3120 puta u različitim kontekstima.13 Po nekim istraživanjima, rimsko pravo je termin „causa“ upotrebljavalo u preko trideset različitih pravnih značenja.14 U ovom radu predmet analize je kauza u smislu osnova sticanja stvarnih prava, valjanog razloga pravnog posla, izvora obligacije sa posebnim osvrtom na kondikcije, kauze prestacije i kauze kontrakta. ––––––––––

9 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 172. 10 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 173. 11 Ibidem. 12 Ibidem, str. 174. 13 Ibidem, str. 173. 14 V. GEORGESCO, op.cit. Navedeno prema PEROVIĆ, Zabranjeni ugovori, op.cit., str. 197.


347

3.1. Kauza kao valjan pravni osnov sticanja (iusta causa)

Kauzom se u rimskom pravu najpre označavao pravni osnov sticanja nekog prava. U ovom smislu treba tumačiti i izraze iusta causa traditio-nis (valjani osnov sticanja svojine na res nec mancipi tradicijom)15, iusta causa usucapionis (valjani osnov održaja)16, iusta causa possessionis (va-ljani osnov državine)17 itd.

Kauza u smislu valjanog pravnog osnova (iusta causa) u rimskom pra-vu je bez sumnje detaljno razmotrena u našoj civilistici18 i romanistici.19

3.2. Kauza pravnog posla

Rimsko pravo je poznavalo pojam pravnog posla (negotium). Klasični pravnici ga nisu razvili na doktrinarnom nivou20, ali su u svom kazuističkom maniru uobličili većinu pravnotehničkih elemenata ovog pojma.21 Ipak, iz-među savremenog pojma pravnog posla i rimskog negotium-a postoji osnov-na razlika da u rimskom pravu neformalna izjava slobodnog čoveka ne proiz-vodi imovinsko-pravne posledice.22 Rimsko pravo je pravo tipičnih pravnih poslova – izjava volje da bi proizvela pravno dejstvo morala je „pratiti pra-vom propisanu formu ili kauzu, a ponekad i jedno i drugo“.23

–––––––––– 15 V. Digesta 41.1.31. pr. Paulus libro trigensimo primo ad edictum. Navedeno

prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 178. 16 V. Digesta 41.4.2.1. Paulus libro quinquagensimo quarto ad edictum. Navedeno

prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 178. 17 Ibidem. 18 V. SALMA, Jožef, O kauzi obligacionih ugovora, Pravni život, br. 4/1985, str.

421–436, na str. 423–424; GAMS, Kauza i pravni osnov, op. cit., str. 157; PEROVIĆ, Zab-ranjeni ugovori, op. cit., str. 198.

19 V. na primer, SIČ, Magdolna, Translativno dejstvo ugovora o kupoprodaji i zadr-žavanje ovog koncepta u savremenim pravnim sistemima, Zbornik radova Pravnog fakul-teta u Novom Sadu, br. 3/ 2004, str. 285–311.

20 Doktrinarni pojam pravnog posla će razviti tek nemačka pandektistika u XIX ve-ku. U savremenom smislu termin „pravni posao“ je prvi upotrebio getingenski profesor prava Arnold Hajze (Arnold Heise) 1807. godine. V. POPOV, Danica, Građansko pravo (opšti deo), Centar za izdavačku delatnost Pravnog fakulteta u Novom Sadu, peto izme-njeno i dopunjeno izdanje, Novi Sad, 2007, str. 183. Po drugom shvatanju termin pravni posao stvara Netelblat (Nettelbladt), 1749. godine, u delu Systema elementare iniversae jurisprudentiae positivae, t. I, sectio I, tit. V, de actionibus iuridicis, § 63–70. Navedeno prema: G. Mirabelli, Enciclopedia del diritto, XXVIII, negozio giuridico, s. 1. iz dela MALENICA, Antun, Pravni posao i negotium, dva pojma koja pripadaju različitim epoha-ma, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 3/2007, str. 75–99, na str. 76.

21 V. MALENICA, Pravni posao ..., op. cit., str. 75–99. 22 Izuzetak predstavljaju konsensualni kontrakti i zaštićeni pakti kod kojih je prosta

saglasnost strana dovoljna za nastanak obligacije. 23 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 175.


348

Razvijeno rimsko pravo je vodilo računa o cilju radi kojeg, odnosno pobudama (motivima) iz kojih se određeni pravni posao zaključuje. U ovom pogledu je indikativan primer posao oslobađanja roba, gde je rim-sko pravo vodilo računa o tome da se oslobađanje vrši iz valjane kauze.24 Nije bilo dozvoljeno oslobađanje roba ako je ono imalo za cilj izigravanje poverilaca, kao ni oslobađanje koje bi učinio gospodar mlađi od dvadeset godina, izuzev ako je oslobađanje učinjeno poslom manumissio vindicta i pred konzilijumom dokazano da oslobađanje ima valjanu kauzu. Valja-nim razlogom oslobađanja se smatralo kada neko oslobađa iz ropstva srodnika ili blisko mu lice (dojilja, vaspitač, učenik itd.) ili roba koji je spasao gospodara od životne opasnosti ili infamije.25 Valjanom kauzom manumisije se smatra „postizanje nekog cilja koji je prihvatljiv s šire, društvene, tačke gledišta“.26 Pripadnost posla manumisije statusnom pra-vu, grani ius-a civile koja se u Gajevoj tripartitnoj podeli označava sa ius ad personas pertinet, kao i ograničavanje razloga iz kojih lice mlađe od dvadeset godina može osloboditi roba daje osnova zaključku da su klasič-ni pravnici pod valjanim razlogom manumisije podrazumevali ne samo imovinski interes, već su uzimali u obzir i porodične i etičke razloge.27 Ipak, ekonomski interes kod manumisije dolazi do izražaja u negativnom vidu, zabranom oslobađanja roba ako bi to predstavljalo akt izigravanja poverilaca.28

Drugi pravni posao u kojem su rimski pravnici razmatrali pitanje va-ljane kauze je poklon. Poklon u klasičnom rimskom pravu nije tipičan po-sao.29 Klasični pravnici ga uopšte ne smatraju pravnim poslom, već valja-nim pravnim osnovom uvećanja imovine.30 Zbog toga poklonom je sma-trano svako dobročino raspolaganje – causa donandi31 (prenos prava svo-jine i drugih stvarnih prava bez naknade, ustanovljenje obaveze, oproštaj

–––––––––– 24 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 175. 25 Institutiones 1.6pr. i D. 40.2.9pr. Marcianus libro tertio decimo institutionum.

Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 176. 26 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 177. 27 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., str. 177. 28 Ibidem. 29 Poklon postaje tipičan pravni posao, sa određenom formom i sadržinom, tek jed-

nom konstitucijom imperatora Konstantina iz 316. godine. V. MALENICA, Antun, Rimsko pravo, osmo izdanje, Centar za izdavačku delatnost Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2008, str. 301–302; STOJČEVIĆ, Dragomir, Rimsko obligaciono pravo, drugo prerađeno izdanje, Naučna knjiga, Beograd, 1957, str. 106–107.

30 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 178. 31 Ovaj izraz se upotrebljava, na primer u D. 39.6.27. Marcianus libro quinto regu-

larum i D 39.5.3. Ulpianus libro septuagensimo esxto ad edictum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 178.


349

duga, propuštanje tužbe ili prigovora i dr.).32 Pravni posao je trebalo da ispunjava tri uslova da bi se prema klasičnom rimskom pravu mogao smatrati poklonom. To su imovinska korist na strani poklonoprimca, bes-platnost (odsustvo protivčinidbe poklonoprimca) i animus donandi (volja da se učini poklon) na obe strane, kako na strani poklonodavca, tako i na strani poklonoprimca.33

Naročiti značaj za predmetno istraživanje predstavlja problematika poklona između bračnih drugova. Poklon između bračnih drugova je, u na-čelu, bio zabranjen, sa obrazloženjem da brak treba da se temelji na ljubavi, a ne na ekonomskom interesu.34 Ispravno konstatuje profesor Malenica da je, budući da je „poklon klasičnog prava bio samo kauza (pravni osnov sti-canja u ovom smislu – A.D.), pa je mogao biti učinjen poslovima u kojima se kauza ne vidi“,35 zaodenut u različito ruho, u klasičnom pravu se kao ne-zaobilazno pitanje nametnulo šta zapravo treba zabraniti, koji elemenat pravnog posla pada pod dejstvo zabrane u svim tim raznovrsnim slučajevi-ma causa donandi.36 Da bi se predupredili slučajevi izigravanja zabrane da-rivanja između bračnih drugova, klasična jurisprudencija je u svakoj situa-ciji u kojoj postoji obogaćenje jednog bračnog druga na račun drugog vide-la slučaj poklona. Osnov razlikovanja dobročinih i teretnih pravnih poslova između bračnih drugova je, prema tome, bio ne jedan subjektivan (namera za dobročinstvom), već objektivan elemenat, obogaćenje – osiromašenje (locupletatio – depauperatio).37 Time je klasično pravo, s jedne strane, umesto animus-a donandi, suštinu poklona između bračnih drugova obja-šnjavalo momentom obogaćenja – osiromašenja.38 S druge strane, objašnja-vanjem suštine poklona objektivnim merilom (obogaćenjem – osiromaše-njem) postalo je moguće da se kontroli zabrane darivanja između bračnih drugova podvrgnu svi pravni poslovi. Tako, elemenat obogaćenja – osiro-mašenja je utvrdiv kako kod onih pravnih poslova kod kojih je razlog za-ključenja vidljiv (kauzalni pravni poslovi), tako i kod onih kod kojih taj razlog nije vidljiv (apstraktni pravni poslovi39), kao što su, na primer, stipu-lacija ili akceptilacija kod kojih se ne vidi razlog obavezivanja, odnosno

–––––––––– 32 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 179. 33 Ibidem. 34 D 24.1.1. Ulpianus libro trigesimo secundo ad Sabinum. Navedeno prema MA-

LENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 179. 35 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 179. 36 Ibidem, ctr. 179–180. 37 Ibidem, ctr. 180. 38 Ibidem. 39 Rimsko pravo nije poznavalo pojam „apstraktni pravni posao“ u savremenom

smislu reči, jer činjenici da li je kauza pravnog posla vidljiva ili nije „rimska pravna nauka nije pridavala veći značaj“. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 186.


350

oprosta duga.40 Međutim, ekonomsko objašnjenje suštine poklona je omogu-ćavalo da se kontroli zabrane darivanja između bračnih drugova podvrgnu i teretni pravni poslovi kod kojih postoji nesrazmera u vrednosti prestacija.41 Teretni pravni poslovi sa neekvivalentnim prestacijama, pre svega kupopro-daja sa nesrazmerno visokom ili niskom cenom, idealno su sredstvo za pri-krivanje dobročinih pravnih poslova. Klasično rimsko pravo je smatralo da je ekvilalentnost prestacija u teretnim ugovorima pitanje koje se tiče domena slobode ugovaranja strana (u granicama savesnih i poštenih odnosa stranaka, načela bona fides) u šta pravo ne treba da se meša.42 Na primer, čak i kad je animus donandi bio očigledno prisutan, on nije dovodio u pitanje svojstvo pravnog posla kao kupoprodaje.43 Međutim, upravo radi sprečavanja izigra-vanja zabrane darivanja, kupoprodaja44 ili zakup45 zaključeni između bračnih drugova smatrani su ništavim ako su prestacije usled prisustva elementa ani-mus donandi bile nesrazmerne vrednosti.

Pored ekonomskog pogleda na kauzu pravnog posla u poklonima iz-među bračnih drugova, ovo pitanje ima i jedan širi društveni kontekst koji se manifestovao u čitavom nizu izuzetaka kada su pokloni između brač-nih drugova ipak bili punovažni. Tako, punovažan je bio poklon radi ot-klanjanja siromaštva bračnog druga, poklon dat u cilju održavanja poro-dične svečanosti, radi podizanja grobnice, poklon mužu povodom prijema u red senatora ili vitezova itd.46 Ovim je „valjanost kauze i u poklonima između bračnih drugova procenjivana ne samo s ekonomskog, već i s drugih društvenih kriterijuma“.47

–––––––––– 40 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 180. 41 Ibidem. 42 Smatralo se da je “... prirodno da u kupoprodaji prodavac nastoji da proda što sku-

plje, a kupac da kupi što jeftinije.“ D. 19. 2. 23. 3. Paulus, libro trigesimo quarto ad edic-tum. Navedeno i prevod prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 181. Do državne intervencije radi zaštite ekvivalentnosti prestacija dolazi u postklasičnom periodu, tj. u vreme ekonomske krize, putem propisivanja cene od strane države za neke proizvode i instituta prekomernog oštećenja (leasio enormis), odnosno oštećenja preko polovine (leasio ultra dimidium pars). V. SALMA, Jožef, Prekomerno oštećenje u dvostrano obaveznim obligacionopravnim ugovorima; magistarska teza, Pravni fakultet u Beogradu, 1976, str. 109–111; SIČ, Magdolna, Pravična cena (pretium iustum) i njena primena tokom istorije, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 120, 2006, str. 199–227, na str. 206.

43 D. 18. 1. 38. Ulpianus libro septimo disputationum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 181.

44 D. 18. 1. 38. Ulpianus, libro septimo disputationum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 182.

45 D. 24. 1. 52pr, Papinianus, libro decimo quaestionum. Navedeno prema MALE-

NICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 182. 46 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 182. 47 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 182.


351

3.3. Kauza u značenju samog pravnog posla

Pod kauzom klasično rimsko pravo ne podrazumeva samo valjan ra-zlog zbog kojeg se pravni posao zaključuje, kao što je gore pokazano na primeru manumisije i darivanja između bračnih drugova, već i u značenju kvalifikativa samog pravnog posla. U ovom smislu je rimsko pravo razra-dilo dva posebna pojma kauze, dobročinu kauzu (causa lucrativa) i neča-snu kauzu (turpis causa).

Pod dobročinom kauzom (causa lucrativa) rimsko pravo podrazume-va posao „koji donosi korist nekom licu bez ekvivalentne naknade“.48 U ovom kontekstu se pod kauzom ne podrazumeva razlog zaključenja prav-nog posla, već jedna vrsta pravnog posla, dobročin pravni posao uopšte. U ovom kontekstu kauza nema samo terminološki značaj već je ona i od pravnog značaja, jer su se različita pravila primenjivala na teretne i dobro-čine kauze (pravne poslove). Na primer, u slučaju teretnog pravnog posla pravo je zahtevalo da dužnik u celosti ispuni svoju obavezu, dok u slučaju dobročinog postojala je mogućnost umanjenja ili oprosta obaveze dužnika ako je on bio teškog imovnog stanja (beneficium competentiae),49 u slučaju dobročinog pravnog posla dužnik nije odgovarao za fizičke i pravne nedo-statke stvari50, nije plaćao zateznu kamatu ako zadocni u ispunjenju51 i sl. Causa lucrativa je bila od značaja i u slučaju konkurencije više pravnih po-slova povodom istog predmeta. U slučaju konkurencije dva dobročina pravna posla, dve lukrativne kauze, dužnikova obaveza se gasila.52 „Dve dobročine kauze se ne mogu steći u istom licu ili istoj stvari.“53 U konku-renciji teretnog i dobročinog pravnog posla to nije bio slučaj.54

Nečasnom kauzom (turpis causa) se označavao pravni posao koji je protivan dobrim običajima i kao takav ne omogućuje sticanje prava, te se ono što je dato na osnovu nečasne kauze može tražiti nazad po osnovu prav-no neosnovanog obogaćenja (sticanja bez osnova).55 Nečasnom kauzom se

–––––––––– 48 Ibidem. ctr. 183. 49 D. 39. 5. 12. Ulpianus libro tertio disputationum.; D. 39. 5. 33pr., Hermogenianus li-

bro sexton epitomarum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184. 50 D. 39. 5. 18. 3. Ulpianus libro septuagensimo primo ad edictum; D. 21. 1. 62., Modestinus

libro sexto differentiarum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184. 51 D. 39. 5. 22. Modestinus libro octavo differentiarum. Navedeno prema MALENI-

CA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184. 52 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184. 53 Justinijanove Institucije I. 2. 20. 6. Navedeno i prevod prema MALENICA, O rim-

skom ..., op. cit., ctr. 184. 54 D. 19. 1. 13. 15. Ulpianus libro trigesimo scundo ad edictum i D. 44. 7. 17. Iulia-

nus libro trigensimo tertio digestorum Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184.

55 D. 12. 5. 1pr. Paulus libro decimo ad Sabinum. Navedeno prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 185.


352

smatralo, na primer, davanje da se ne učini svetogrđe, krađa ili ubistvo.56 Ako su obe strane bile nesavesne (primalac i davalac), restituciji nema mesta – samo savesna strana je imala pravo na restituciju od nesavesne strane.57

3.4. Kauza u značenju izvora obligacija

U klasičnom rimskom pravu izraz kauza se koristio i u jednom ši-rem kontekstu, u značenju koje bismo savremenim pravnim rečnikom mogli nazvati materijalnim izvorom obligacija ili samo izvorom obligaci-ja.58 Pod izvorom obligacija se u savremenom obligacionom pravu podra-zumevaju „činjenice koje konstituišu obligacioni odnos“59, „skupovi prav-nih činjenica iz kojih nastaju obligacioni odnosi“.60 Te činjenice su ugo-vor, prouzrokovanje štete, sticanje bez osnova, poslovodstvo bez naloga, jednostrane izjave volje i tzv. zakonske obligacije. U pogledu vrsta izvora obligacija postoji zakonski numerus clausus61 i strane u obligacionom od-nosu „ne mogu svojom voljom ustanovljavati nove izvore obligacija“.62

Klasično rimsko pravo poznaje samo dva izvora obligacija. Postoje ob-ligacije koje nastaju iz ugovora (obligationes ex contractu) i obligacije koje nastaju iz nedozvoljenih radnji, iz prouzrokovanja štete (obligationes ex de-licto). Gaj u svom udžbeniku63 pominje samo ova dva izvora obligacija, a podelu obligacija na kontrakte i delikte smatra najvažnijom od svih podela (summa divisio obligationum), s napomenom da kontrakti nastaju verbis, li-teris, re ili consensu64, čime je izvršio podelu kontrakata prema načinu na-stanka. Evidentno je da dvodelna podela ne pokriva sve moguće izvore obli-

–––––––––– 56 D. 12. 5. 2. Ulpianus libro vicensimo sexto ad edictum. Navedeno prema MALE-

NICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 185. 57 D. 12. 5. 3. Paulus libro decimo ad Sabinum. Navedeno prema MALENICA, O

rimskom ..., op. cit., ctr. 185. 58 Za označavanje izvora obligacije, u smislu zakonom predviđenih skupova činje-

nica iz kojih nastaju obligacioni odnosi, nešto ređe se upotrebljava i izraz „formalni izvor subjektivnog obligacionog prava“. V. VIZNER, Boris, Da li je u pitanju pravni osnov (titulus iuris) ili glavni cilj (causa finalis) obveznog ugovora, Naša zakonitost, br. 8/1977, str. 28–41, na str. 35.

59 SALMA, Obligaciono pravo, op. cit., ctr. 106. 60 PEROVIĆ, Obligaciono pravo, op. cit., ctr. 140. 61 Tako, naš Zakon o obligacionim odnosima propisuje da se njime regulišu „obli-

gacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslo-vodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica“. V. čl. 1 Zakona o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ br. 31/93.

62 SALMA, Obligaciono pravo, op.cit., str. 107. 63 Gaius, Institutiones, 3. 88. 64 Ibidem.


353

gacija. To je, izgleda, i Gaju bilo jasno, zato u jednom svom drugom delu (Res cottidianae sive aurea), koje je nastalo nakon Institucija, uvodi trodelnu podelu, odnosno dvodelnu podelu na obligationes ex contractu i obligationes ex maleficio dopunjuje trećom vrstom izvora obligacija, obligacijama iz „ra-znih oblika kauza“65 (obligationes ex varie causarum figurae).66

Justinijanovi kompilatori su trodelnu Gajevu podelu pretvorili u če-trvorodelnu, dalje razlažući treću grupu obligacija, obligacije iz raznih oblika kauza. Tako, pored obligacija iz ugovora i prouzrokovanja štete u Justinijanovim Institucijama67 se govori i o kvazikontraktima (obligatio-nes quasi ex contractu) i kvazideliktima (obligationes quasi ex malefi-cio). Četvorodelna podela obligacija pokazuje mnogo veći stepen sposob-nosti apstrahovanja i teorijskog pristupa podeli obligacija u postklasič-nom periodu, čemu kazuistika klasičnog rimskog prava nije bila sklona. Kvazikontrakti su slični kontraktima po tome što ne proističu iz zabranje-nih dela, ali nisu kontrakti jer im nedostaje saglasnost volja, dok su kvazi-delikti slični deliktima po tome što su zabranjeni, ali im nedostaje neki elemenat delikta, neki od uslova deliktne odgovornosti.68

3.5. Kauza kontrakta i kauza ugovorne obaveze (prestacije)

U savremenom ugovornom pravu pod kauzom se podrazumeva ra-zlog, osnov ili cilj zasnivanja ugovorne obaveze. Kauza ugovorne oba-veze se definiše kao „neposredan pravni cilj radi kojeg strane zaključu-ju ugovor“,69 a taj neposredni pravni cilj u teretnim ugovorima nije ništa drugo do „mogućnost sticanja prava svojine na predmetu obaveze dru-ge ugovorne strane“70, ispunjenje prestacije druge ugovorne strane. Pre-ma tome, kauza u teretnim ugovorima podrazumeva međusobnu uslo-vljenost, sinalagmatičnost ugovornih obaveza. Razlog obavezivanja jed-––––––––––

65 Prevod: MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 184. 66 U romanistici ne postoji jedinstven stav o tome da li je autor dela Res cottidianae

zaista Gaj ili nije. Kao argument u prilog teze da nije Gaj autor Res cottidianae se upravo može istaći različita sistematizacija obligacija. Dok je u klasičnom pravu vladala bipartit-na podela, što inače i Gaj usvaja u Institucijama, Res cottidianae već govori o triparticiji, što se ne uklapa u biparticiju klasičnog prava. Treba dodatno istaći da Gaj živi u drugoj polovini II veka i klasično pravo koje poznaje dvodelnu podelu obligacija pravi svoj procvat dostiže tek krajem II veka i u prvim decenijama III veka. V. detaljnije MALENICA, Rimsko pravo, op. cit.,, str. 340; STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 51. i literaturu navedenu u fn. 9.

67 Institutiones, 3. 13. 2. 68 V. detaljnije MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 391. 69 SALMA, Obligaciono pravo, op.cit., str. 298. 70 Ibidem.


354

ne ugovorne strane je u očekivanju ispunjenja obaveze druge ugovorne strane. Kod dobročinih ugovora te međusobne uslovljenosti prestacija nema, te se i kauza definiše na drugi način – razlog obavezivanja dužni-ka (poklonodavca), jedine strane koja ima neku obavezu u ugovoru, je namera za dobročinstvom (animus donandi). Prema tome, razlog obave-zivanja je kod teretnih ugovora objektivne prirode, a kod dobročinih su-bjektivne, usled čega se savremena shvatanja o kauzi nazivaju objektiv-no-subjektivnim teorijama o kauzi.71

U klasičnom rimskom pravu pojam kauze je razmatran i u ovom kontekstu, u značenju razloga ugovorne prestacije. Međutim, da bi se dao potpun odgovor na pitanje šta su rimski pravnici podrazumevali pod kau-zom ugovorne prestacije, neophodno je prethodno osvrnuti se na suštin-ske razlike u poimanju ugovora u savremenom i u rimskom pravu. U sa-vremenom pravu postoji opšti pojam ugovora. On se definiše izuzetno la-konski kao „saglasnost volja dva ili više lica kojom se postiže neko obli-gacionopravno dejstvo“72, te je pojam ugovora u savremenom pravu uni-verzalan i apstraktan, obuhvata sve slučajeve saglasnosti volja usmerenih na postizanje nekog dozvoljenog imovinskopravnog dejstva.73 Nasuprot tome, rimsko pravo ne poznaje opšti pojam pravnog posla, niti opšti po-jam ugovora. Rimsko ugovorno pravo je pravo tipičnih pravnih poslova, sa određenom formom i sadržinom koje ugovarači nisu mogli menjati. Na sličan način se definiše i kontrakt, najznačajnija vrsta pravnog posla, kao „obligacija koja je zaštićena posebnom tužbom, koja nastaje iz saglasno-sti volja stranaka o bitnim elementima posla i koja, po pravilu, ima pro-pisanu formu“.74 Sporazum strana koji ne ispunjava navedene uslove je, doduše, mogao uživati pravnu zaštitu, ali ne kao kontrakt, već kao atipi-čan zaštićeni sporazum (pakt). Za razliku od savremenog prava, u kojem strane mogu da unesu u svoj ugovor „svaki interes, sve što pravom nije zabranjeno ili suprotno poretku i moralu“75, u rimskom pravu kontrakti su „bili tipični poslovi, određeni ne samo formom, već i sadržinom“.76 Ugovarači nisu mogli menjati tipičnu sadržinu kontrakta.77 I u savreme-

–––––––––– 71 Ibidem, str. 297. 72 PEROVIĆ, Obligaciono pravo, op. cit., str. 140. 73 „Ovako određen pojam ugovora predstavlja jednu apstrakciju. On obuhvata sve,

pa i krajnje različite konkretne situacije, ukoliko su one sve povezane istom osnovnom činjenicom: saglasnošću izjavljenih volja.“ PEROVIĆ, Obligaciono pravo, op. cit., str. 152.

74 MALENICA, Rimsko pravo, op. cit.,, str. 341. 75 MALENICA, Pravni posao ..., op. cit., str. 94. 76 Ibidem. 77 Tako, na primer, nalog (mandatum) je konsensualan konstrakt (te je mogao biti

zaključen u bilo kojoj formi – i usmeni nalog je obavezao), ali je on obavezno morao biti


355

nom pravu postoji tipiziranje ugovora, njihovo zakonsko imenovanje, ali imenovanje ugovora služi samo „ugovornoj ekonomiji“78, olakšavanju i ubrzavanju procesa zaključenja ugovora. Od zakonom predviđene sadrži-ne imenovanih ugovora strane uvek mogu odstupiti, u granicama javnog poretka.79

Različito poimanje ugovora utiče i na različito poimanje kauze ugovorne obaveze u savremenom i rimskom pravu. U savremenom pra-vu, budući da strane u ugovor mogu da unesu svaki svoj (dozvoljen) in-teres, u pogledu svakog ugovora sa razlogom može da se postavi pitanje koji cilj su strane htele postići zaključenjem ugovora. Cilj ugovornih obaveza nije unapred tipski fiksiran, limitiran imperativnim odredbama. Strane mogu uvek da napuste okvire imenovanih ugovora i da zaključe ugovor koji se ne uklapa u postojeći sistem imenovanih ugovora usled čega razlog (kauza) ugovorne obaveze postaje pitanje koje dobija samo-stalnu pravnu relevantnost.

Zbog tipiziranosti pravnih poslova po njihovoj formi i sadržini, rim-ski pravnici kauzu ugovorne obaveze ne razmatraju odvojeno od kauze kontrakta.80 Svaki kontrakt ima svoj unapred određen cilj, i u svetlu cilja kontrakta se razmatra pitanje cilja ugovorne obaveze. Posebni, tzv. tipični kontrakti rimskog prava nastali su i dobili svoju sadržinu i formu polazeći od cilja koji su ugovorne strane želele da postignu zaključenjem ugovora. U postizanju ugovorenog (željenog) cilja obe ugovorne strane trebalo je da postupaju savesno i pošteno. Pravila tipičnih kontrakata rimskog prava nastala su postepeno, primenom načela bona fides. Regulativa imenova-nih ugovora u savremenom građanskom pravu se suštinski ne razlikuje od

–––––––––– besplatan, jer je kauza naloga bila pružanje besplatne, prijateljske usluge. Zbog toga je ugovaranje naknade za izvršenu uslugu pretvaralo nalog u jedan drugi konsensualan kontrakt, u određeni oblik zakupa (locatio-conductio), u ugovor o delu, koji su srednjove-kovni pravnici označili nazivom locatio conductio operis. V. MALENICA, Pravni posao ..., op. cit., str. 94–95. Međutim, već su u rimskom pravu postojali i mešoviti ugovori. V., SIČ, Magdolna, Uslovljavanje prenosa svojine isplatom cene kao sredstvo obezbeđenja po rimskom i našem savremenom pravu, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1/2006, str. 73–102.

78 SALMA, Obligaciono pravo, op.cit., str. 326. 79 Modifikacija osnovnog dejstva kontrakta je u izvesnoj meri i u klasičnom rim-

skom pravu bila moguća u formi tzv. dodatnih pakata (pacta adiecta), kojima se obaveza dužnika umanjivala (pacta ad minuendam obligationem) ili uvećavala (pacta ad augen-dam obligationem). Oni su se zaključivali istovremeno (in continenti) sa kontraktom, čije dejstvo menjaju ili dopunjuju, ili kasnije (ex intervallo). V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligacio-no pravo, op. cit., str. 102. Ipak, paktima se nije menjao cilj, suština kontrakta, već su samo modifikovane obaveze dužnika.

80 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 191.


356

pravila koja je rimsko pravo razvilo za pojedine kontrakte.81 U razmatra-nju cilja prestacije u konsensualnim kontraktima Gaj ističe da je suština ovih kontrakata međusobna uslovljenost prestacija.82 U konsensualnim kontraktima je, prema tome, razlog ugovorne obaveze u prestaciji druge ugovorne strane. To svakako stoji za kupoprodaju, zakup i ortakluk. Me-đutim, kao što je gore već istaknuto, četvrti konsensualni kontrakt, nalog (mandatum) je morao biti dobročin,83 zbog toga što se on daje i izvršava iz namere dobročinstva, nema sinalagmatičnosti kao kod ostalih konsen-sualnih kontrakata.84

Vidi se da su rimski pravnici izgradili pojam kauze ugovorne obave-ze, koja u teretnim poslovima ima svoju ekonomsku funkciju (međusob-nu uslovljenost prestacije), a u dobročinim poslovima širu društvenu funkciju (preuzimanje obaveze iz osećaja dužnosti i prijateljstva). Među-tim, ovo ekonomsko-društveno poimanje cilja ugovorne obaveze je neras-kidivo vezano za ekonomski i društveni značaj samog kontrakta. „Eko-nomsku i društvenu suštinu kontrakta stranke nisu mogle menjati.“85 O postojanju ekonomske i društvene funkcije ugovora rimsko pravo je vodi-lo računa ne samo u fazi zaključenja već i u fazi dejstva i ispunjenja ugo-vora. Tako, ako su nakon zaključenja ugovora nastupile neke okolnosti koje strane nisu uzele u obzir i koje su poremetile unapred utvrđen eko-nomski i društveni cilj kontrakta, rimska kazuistika je iznalazila načine, uvodila nove prestacije za očuvanje tih interesa i u svetlu promenjenih okolnosti. Na taj način je, na primer, putem actiones contrarie omoguće-na naplata troškova nastalih u vezi sa ispunjenjem dobročinih ugovora.86

Svoj vrhunac razvoja rimsko ugovorno pravo dostiže pružanjem pravne zaštite paktima i tzv. bezimenim sinalagmatičnim kontraktima. U analizi razvoja instituta kauze u značenju razloga ugovorne obaveze neo-phodno je, barem u osnovnim crtama, osvrnuti se i na njih.

–––––––––– 81 V. SIČ, Magdolna, Uloga principa «bona fides» u regulisanju kupoprodaje u an-

tičkom Rimu, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Tematski broj – Rekons-trukcija pravnog sistema Jugoslavije na osnovama slobode, demokratije, tržišta i socijalne pravde, Novi Sad, 1998, str. 79–91.

82 „... jedan je obavezan drugom zbog onoga što treba međusobno ispuniti u skladu s dobrim i pravičnim“. D. 44. 7. 2. 3., Gaius libro secundo aureorum. Navedeno i prevod prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 190.

83 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 191. 84 „Nalog ... rađa se iz osećaja dužnosti i prijateljstva ...“ D. 17. 1. 1. 4., Paulus li-

bro trigensimo secundo ad edictum. Navedeno i prevod prema MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 191.

85 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 191. 86 V. MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 192.


357

Paktima su rimski pravnici označavali svaki sporazum, sve sagla-snosti volja usmerenih na postizanje imovinskopravnog dejstva koje nisu kontrakti.87 U početku, u vreme izrazite apstraktnosti i formalizma, pakti nisu uživali pravnu zaštitu (ex nudo pacto obligatio non nascitur)88, me-đutim, vremenom se povećava krug neformalnih sporazuma koji dobijaju pravnu zaštitu. Tako, klasično rimsko pravo pakte deli na nezaštićene (pacta nuda) i zaštićene (pacta vestita).89 Zaštićeni pakti se dele na tri grupe: dodatni pakti (pacta adiecta), pretorski pakti (pacta pretoria) i za-konski pakti (pacta legitima).90

Bezimeni sinalagmatični kontrakti (contractus innominati, anonyma synalagmata) su neformalni sporazumi van sistema tipičnih kontrakata, koji nastaju saglasnošću volja i ispunjenjem prestacije jedne od ugovor-nih strana i zaštićeni su putem actio in factum a kasnije sa actio prae-scriptis verbis. Slični su realnim kontraktima po tome što je predaja stvari (izvršenje prestacije) uslov nastanka ugovorne obligacije, a nije samo čin ispunjenja, ali se i razlikuju od njih, pre svega po tome što nemaju tipizi-rani sadržaj, s jedne, i da nastaju ne samo predajom stvari, već ispunje-njem bilo kakve prestacije (dare ili facere), s druge strane.91

Paktima i bezimenim sinalagmatičnim kontraktima u rimskom pravu pojam kauze ugovorne obaveze ipak polako započinje svoj samostalni razvojni put, kao pravni institut koji je nezavisan od cilja samog kontrak-ta Naime, dok kontrakti imaju tipizirani sadržaj, objektiviziran pravni cilj koji strane žele postići ugovorom, takva tipiziranost doduše postoji, ali je manje izražena kod pakata. Pakti su pravnu zaštitu dobili upravo stoga što postojeći sistem tipskih ugovora, sa tipiziranim pravnim posledicama, ni-je mogao da podrži sve vrste kauza koje su strane u ugovornom odnosu želele postići. Sistem tipskih pravnih poslova dobija još snažniji udarac davanjem pravne zaštite bezimenim sinalagmatičnim ugovorima. Oni ne-maju unapred određenu kauzu koju strane ne bi mogle menjati. Prema re-čima Paula, prestaciju jednog bezimenog sinalagmatičnog ugovora može da čini bilo koja dare ili facere obaveza, što znači da sadržaj ugovora čini bilo koja kombinacija ove dve vrste prestacija (do ut des, do ut facias, fa-cio ut des ili facio ut facias).92 Iz ovakve otvorene konstrukcije sadržine ––––––––––

87 V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 101. 88 Ibidem, str. 34. 89 Ibidem, str. 102. 90 Ovi nazivi tri grupe pakata su opšte usvojeni, ali nisu rimskog porekla, već su de-

lo srednjovekovnih pravnika. V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 102. 91 V. MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 374–376.; STOJČEVIĆ, Rimsko obligaci-

ono pravo, op. cit., str. 98–101. 92 D. 19. 5. 5pr. Paulus libro quinto quaestionum. Navedeno prema MALENICA, O

rimskom ..., op. cit., ctr. 193.


358

bezimenih sinalagmatičnih kontrakata proizilazi da oni nemaju tipiziranu kauzu. Kauza ugovorne obaveze u bezimenom sinalagmatičnom ugovoru je prestacija druge ugovorne strane, i to prestacija u opštem smislu, jer se ona mogla odnositi na svako davanje ili činjenje. Ako postoji međusobna uslovljenost prestacija, i kad je jedna strana ispunila svoju obavezu, po-stoji valjana kauza ugovorne obaveze i obaveza druge ugovorne strane (budući da je ona razlog obavezivanja prve ugovorne strane) je utuživa. Bezimeni sinalagmatični kontrakti su bili izuzetno povoljan poligon za razvoj ideje o kauzi ugovorne obaveze. Rimska kazuistika obiluje prime-rima u ovom pogledu. Tako Ulpijan, u jednom slučaju u kojem se posta-vilo pitanje da li je obećanje da se plati nagrada licu koje uhvati i vrati odbeglog roba civilna obligacija, kaže da hvatanje roba i njegovo vraća-nje gospodaru stvara tužbu za lice koje ga je uhvatilo i vratilo zbog toga što je postojao sporazum između strana, rezultat pogađanja, u kojem po-stoji odnos quid pro quo.93 Na drugom mestu Ulpijan, pozivajući se na polemiku između Ariosta i Celza, ističe da čak i u slučajevima kada se sporazum strana ne može uvrstiti u neki postojeći tip ugovora, nastaje ci-vilna obligacija ako takav sporazum ima kauzu, a kauza postoji ako po-stoji međusobna uslovljenost prestacija, tj. ako je sporazum sinalagmati-čan.94

Međusobna uslovljenost, sinalagmatičnost prestacija, kauza ugo-vorne obaveze u teretnim kontraktima se spominje u različitim kontek-stima. Tako se u Justinijanovom pravu javlja izraz transactio kojim se označavao odnos u kojem svakoj od strana mora nešto da se da, obeća ili se strane ovlašćuju da nešto zadrže.95 I obavezujuće dejstvo kompro-misa96 (compromissum) se objašnjava postojanjem međusobno uslovlje-nih prestacija/koristi od zaključenja takvog sporazuma. Razlogom, kau-zom zaključenja kompromisa se smatra namera strana da otklone posto-

–––––––––– 93 D. 19.5.15. Ulpianus libro quadragesimo secundo ad Sabinum. Navedeno prema

DE VILLIERS, Mellius, Consideration in the Roman Law of Contract, Journal of Compara-tive Legislation and International Law br. 6/1924, str. 120–124, na str. 122.

94 D. 2.14.7.2. Ulpianus libro quarto ad edictum. Navedeno prema DE VILLIERS, op. cit., str. 120. i ZIMMERMANN, Reinhard, The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition, University Press, Oxford, 1996, str. 550.

95 Transactio nullo dato vel retento vel promisso minime procedit. Codex. 2.4.38.120. Navedeno prema DE VILLIERS, op. cit., str. 120.

96 Kompromis (compromissum) je imperatorski, zakonski pakt (pacta legitima) ko-jim se strane obavezuju da rešavanje jednog spora neće poveriti redovnom već izbranom sudu, arbitru. Kompromis u klasičnom pravu još ne uživa pravnu zaštitu kao pakt, te se zaključuje u formi stipulacije da bi mu strane dale svojstvo utuživosti. Kompromis kao imperatorski pakt dobija samostalnu pravnu zaštitu tek u Justinijanovom pravu. V. STO-

JČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 105.


359

janje opasnosti od spora pred redovnim sudovima. Ovaj neposredan pravni rezultat zaključenja kompromisa je smatran valjanom kauzom koja je kompromisu obezbeđivala pravnu zaštitu.97 Da su otklanjanje opasnosti od spora i ugovaranje rešavanja spora pred arbitrom smatrani valjanom kauzom pokazuje i primer jednog slučaja u kojem su dve se-stre zaključile sporazum (poravnanje) o deobi nasledstva. Radilo se o slučaju u kojem je bilo postavljeno pitanje utuživosti obaveza iz spora-zuma, imajući u vidu da još nije došlo do spora između strana. Impera-tor Antonije pred koga je slučaj iznet je presudio da je takav sporazum pravno obavezujući, jer je njegovim zaključenjem otklonjena opasnost od parničenja, što je valjana kauza takvog sporazuma, čak i u slučaju kada u momentu zaključenja kompromisa spor još nije nastao.98

Pojam transactio, u smislu međusobno uslovljenih prestacija (kauze ugovorne obaveze), u klasičnom rimskom pravu je služio za razlikovanje prinudno izvršivih sporazuma od neutuživih dobročinih pravnih poslova. Tako je Ulpijan upravo postojanjem elementa razmene, međusobne uslo-vljenosti prestacija, objasnio razliku između kompromisa i pravno ne-sankcionisanih dobročinih obećanja. Predmet kompromisa je pitanje koje je u nekoj meri uvek neodređeno, tužba koja bi se podnela povodom tog pitanja je neizvesna, jer sud tek treba da odluči po njoj. Ali kada čovek obeća poklon, ustupa nešto izvesno, što je bez sumnje izraz njegove slo-bodne volje.99

3.6. Kauza i kondikcije

U kontekstu analize problematike kauze ugovorne obaveze u rim-skom pravu posebnu pažnju zaslužuje jedan poseban izvor obligacija, sti-canje bez osnova, tzv. kondikcije. Kondikcije (condictiones sine causa) je zbirni pojam za različite slučajeve u kojima se u imovini jednog lica nađu stvari ili vrednosti drugog lica, s tim da je do tog povećanja imovine do-šlo bez pravnog osnova ili na osnovu nevažećeg pravnog posla, te se pri-mljeno/stečeno ima vratiti.100 U klasičnom pravu su kondikcije bile dopu-––––––––––

97 Et quidem quod transactionis nomine datur, licet res nulla media fuerit, non repetitur: nam si lis fuit, hoc ipsum, quod a lite disceditur, causa videtur esse. Sin autem evidens calumnia detegitur et transactio imperfecta est, repetitio dabitur. D. 12.6.65.1. Paulus libro septimo decimo ad Plautium. Navedeno prema DE VILLIERS, op. cit., str. 120. (sa pogrešnim označenjem fragmenta u Digestama).

98 Codex 2.4.2. Navedeno prema DE VILLIERS, op. cit., str. 120. 99 Qui transigit re dubita et lite incerta neque finita transigit. Qui vero paciscitur

donationis causa rem certam et indubitatam liberalitate remittit. D. 2.15.1.Ulpianus libro quinquagensimo ad edictum. Navedeno prema DE VILLIERS, op. cit., str. 120.

100 V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 126.


360

štene samo u slučaju prenosa svojine, a u postklasičnom pravu u svim slučajevima povećanja vrednosti imovine bez valjanog titulusa, čime se krug kondikcija znatno proširio.101 Justinijan kondikcije svrstava u kvazi-kontrakte, jer su u pitanju obligacioni odnosi koji nastaju iz dozvoljenih radnji, ali im nedostaje ili saglasnost volja ili ispunjenje predviđene for-malnosti.102 Kondikcije su nezaobilazne kada se razmatra pitanje kauze ugovorne obaveze, kako u savremenom, tako i u rimskom pravu. Razlog obavezivanja, kauza ugovorne obaveze ima različiti značaj kod različitih kondikcija. Tako se condictio indebiti podnosi kad jedno lice u zabludi, verujući da je dužno, ispuni dug koji nije bilo dužno ispuniti.103 Kondik-ciju causa data causa non secuta podiže onaj koji se nadao nekoj posledi-ci, a ona nije nastupila (na primer, davanje miraza radi zaključenja bra-ka).104 Kondikcijom ob turpem vel iniustam causam se traži povraćaj ste-čenog na osnovu nemoralnog (turpis causa) ili protivzakonitog osnova (iniusta causa).105 Očigledna je veza između kondikcija, s jedne, i kauze pravnog posla (motiva) i kauze ugovorne obaveze, s druge strane. Kon-dikcije predstavljaju način za pravnu sanaciju stanja stvorenog ispunje-njem prestacije koja nema stvarnu kauzu ili je ona nedopuštena, omogu-ćavajući povraćaj datog/stečenog bez valjane kauze. U nekim kondikcija-ma valjana kauza označava pravni naslov sticanja (condictio ob turpem vel iniustam causam), a u drugim izostanak ostvarenja razloga ugovorne obaveze, obaveze koju bi druga strana trebalo da ispuni (condictio causa data causa non secuta).

4. Zaključna razmatranja

Prof. Malenica je u svom radu izvršio detaljnu analizu pravnotehnič-kog pojma kauze u rimskom pravu, pri čemu se njegovo istraživanje nije svodilo samo na jezičku i logičku analizu izvora rimskog prava, u kojima se pominje izraz „causa“, već je učinio uspešan pokušaj da se utvrdi i njegovo pravno značenje u datom jezičkom okruženju. To nije bio nimalo lak zadatak, imajući u vidu, s jedne strane, da je izraz kauza u rimskom pravu imalo mnogo više mogućih značenja nego u savremenom. S druge ––––––––––

101 To su condictio indebiti, condictio causa data causa non secuta, condictio ob turpem vel inuistam causam i condictio sine causa. Detaljnije o kondikcijama i njihovim različitim mogućim klasifikacijama v. ZIMMERMANN, op. cit. str. 834–900.

102 V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 126. 103 Ibidem, str. 127. 104 Ibidem. 105 Ibidem.


361

strane, pravni pojam kauze je pitanje kome se može pristupiti samo na na-čin koji podrazumeva visok stepen apstrahovanja i teorijskog promišlja-nja čemu kazuistika rimskih pravnika nije nimalo bila sklona.

Cilj ovog rada nije bila detaljna analiza pojma kauze u rimskom pra-vu. To je već učinila domaća romanistika, na čije rezultate se u ovom ra-du pretežnim delom i oslanjamo. Ideja koja je autora navela na pisanje ovog rada je bila da se učini pokušaj da se uporedi rimskopravno shvata-nje kauze sa savremenim.

Osnovni zaključak koji se može izvesti iz analize je da je u izvori-ma klasičnog rimskog prava pojam „causa“ imao šire značenje od sa-vremenog. Kauzom su označavani i neki pravni instituti koji u savreme-nom pravu ne ulaze u opseg pojma kauze ugovorne obaveze. Prema to-me, domen pravnog pojma kauze je u rimskom pravu znatno širi od pravnog značenja kauze u savremenom pravu, ali je zato značenje ovog pojma u savremenom pravu preciznije i iznijansiranije, odnosi se na objektivizirani razlog ugovorne obaveze i ima svoju opravdanost posto-janja samo u oblasti obligacionog prava, odnosno teorije pravnih poslo-va u širem smislu.

Prvo, u rimskom pravu se pod kauzom podrazumevao pre svega tzv. osnov sticanja (titulus acquirendi ili iusta causa), pitanje koje pripada oblasti stvarnog prava. U tom smislu se ona upotrebljava i u savremenom pravničkom rečniku106, ali ne u smislu razloga ugovorne obaveze, već u značenju osnova sticanja prava.

Drugo, izraz kauza je bio u upotrebi u rimskom pravu i za označava-nje razloga nastanka obligacionog odnosa, skupa činjenica, događaja u stvarnom životu koji konstituiše prava i obaveze iz obligacionog odnosa. U ovom smislu kauza obligacija u rimskom pravu nije ništa drugo do (materijalni) izvor obligacionog odnosa u savremenom.

Treće, u smislu kvalifikativa pravnog posla kao dobročinog u rečniku rimskih pravnika služio je izraz dobročina kauza (causa lucrativa). Pored pojma causa lucrativa rimsko pravo je razvilo i pojam nečasne kauze (tur-pis causa) za označavanje pravnog posla koji je u suprotnosti sa javnim po-retkom i moralnim shvatanjima. Međutim, funkcija pojmova „dobročina kauza“ i „nečasna kauza“, po našem mišljenju, nije bila određivanje prav-

–––––––––– 106 Na primer, kod sticanja prava svojine na nepokretnosti upisom u zemljišne knji-

ge govori se o kauzalnosti uknjižbe, u smislu da upis u zemljišne knjige nema apstraktni karakter, već se vrši na osnovu punovažnog pravnog osnova, titulusa. Ako nakon izvrše-nog upisa osnov bude poništen, ako nestane kauza uknjižbe, može se zahtevati brisanje izvršenog upisa. V. STANKOVIĆ, Obren, ORLIĆ, Miodrag, Stvarno pravo, Nomos, Beo-grad, 1996, str. 347.


362

norelevantnog razloga zbog kojeg se zasniva ugovorna obaveza. Causa lucrativa je služila kvalifikaciji pravnog posla kao dobročinog i imala je vi-šestruku funkciju u pravu (bila je merilo za primenu instituta beneficium competentiae, rešavanje pitanja konkurencije pravnih naslova itd.), ali se nije neposredno ticala cilja ugovorne prestacije. Slično je i sa pojmom ne-časne kauze (turpis causa) kojim se označavao pravni posao protivan jav-nom poretku. Nečasnom kauzom je smatran pravni osnov, titulus, protivan javnom poretku i kao takav ne vodi sticanju prava.107

Kauza kontrakta, kauza prestacije i kauza pravnog posla su pojmovi u pogledu kojih se shvatanje kauze u rimskom pravu najviše približilo sa-vremenom pojmu kauze ugovorne obaveze. Zbog tipiziranosti ugovora u rimskom pravu, pojam kauze prestacije je neraskidivo bio vezan sa poj-mom kauze samog ugovora. Kauza kontrakta je „ekonomski i društveni cilj koji se postiže realizacijom kontrakta“,108 koji strane nisu mogle me-njati. On je unapred bio dat za određeni tip ugovora. Međutim, sa poja-vom i razvojem bezimenih sinalagmatičnih ugovora, kauza prestacije se odvaja od kauze kontrakta – bezimeni sinalagmatični kontrakti nemaju unapred utvrđenu kauzu, ekonomski i društveni cilj. U nedostatku kauze kontrakta, jurisprudencija je trebalo da utvrdi kauzu prestacije na drugi način. To je podstaklo klasične pravnike na razmišljanje da je kauza pre-stacije kod bezimenih sinalagmatičnih ugovora zapravo prestacija druge ugovorne strane, pri čemu protivčinidbu može da predstavlja bilo koje da-vanje ili činjenje. Međusobna uslovljenost prestacija nije ništa drugo do nukleus savremenog koncepta kauze ugovorne obaveze u teretnim ugovo-rima. Rimski pravnici nisu zaobišli ni pitanje razloga obavezivanja kod dobročinih pravnih poslova. U savremenom pravu kod teretnih pravnih poslova kauza dolazi do izražaja u svom objektivnom, ekonomskom ele-mentu, dok kod dobročinih pravnih poslova u pojam kauze ulazi i subjek-tivan momenat, motivi, pobude iz kojih se pravni posao zaključuje. Slič-no savremenom i rimsko pravo je kod dobročinih pravnih poslova vodilo računa o pobudama za zaključenje pravnog posla. Ovo lepo pokazuju pri-meri sa manumisijom i zabranom darivanja između bračnih drugova iz is-

–––––––––– 107 Funkciju javnog poretka, koji u savremenom pravu predstavlja opštu granicu

slobode ugovaranja, u rimskom pravu su imali dobri običaji (boni mores). U klasičnom rimskom pravu nisu svi zabranjeni ugovori bili i ništavi. Prema Ulpijanu, neke zakonske zabrane su lex perfecta, lex quasi minus perfecta ili lex imperfecta. Samo je povreda leges perfectae imala za posledicu ništavost pravnog posla. Ništavost, kao opšta sankcija ugo-vora protivnih javnom poretku, formuliše se tek u postklasičnom periodu 439. godine za vreme vladavine careva Teodosija II i Valentinijana III. V. PEROVIĆ, Zabranjeni ugovori, op.cit., str 9.

108 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 194.


363

traživanja prof. Malenice. Osnovno pravno dejstvo ovih pravnih poslova nije bilo sporno, te nije predstavljalo pitanje koje bi imalo posebnu prav-nu relevantnost.109 U prvom slučaju to je oslobađanje roba, sticanje status libertatis, a drugom prenos imovine bez naknade. Pri ovim pravnim po-slovima se rimska kazuistika više interesovala za pobude iz kojih se ti pravni poslovi preduzimaju. Na primer, manumisija nije bila dozvoljena ako je izvršena sa ciljem izigravanja poverilaca. Neposredan pravni cilj manumisije je oslobađanje roba, dok je namera za izigravanjem poverila-ca putem oslobađanja roba motiv iz kojeg se taj posao preduzima, i to ne-dozvoljen motiv.

Razvojem robnonovčanih odnosa rimsko pravo sve više vodi računa o sadržini ugovora, cilju koji su strane u kontraktu želele da postignu, te pr-vobitni formalizam i apstraktnost110 potiskuju konsensualizam i kauzal-nost.111 Najbolji primer u ovom pogledu je svakako stipulacija (stipulatio). Stipulacija je najznačajniji ugovor u rimskom pravu zbog toga što su se po-moću nje ostvarivali različiti ciljevi, rešavali različiti pravni problemi na koje rimsko ugovorno pravo, sistem tipičnih ugovora sa unapred određe-nom sadržinom i formom, nije imalo rešenje.112 Ona je prisutna tokom ce-log razvoja rimskog prava. Međutim, tokom vremena prolazi kroz suštin-ske promene. U početku je izuzetno formalan i apstraktan pravni posao sa religijskom sadržinom.113 Obaveza nastaje izgovaranjem tačno određenih reči.114 Svaka greška u izgovaranju reči stipulacije dovodi do njene neva-žnosti. Takav koncept stipulacije odgovara zatvorenoj kućnoj privredi Ri-ma i arhaičnom periodu u razvoju rimskog prava kada je zaključivanje ugo-vora bilo relativno retka pojava. Vremenom, posebno posle punskih ratova, robnonovčana privreda uzima maha i ugovori se zaključuju u daleko većem broju. U takvom novom okruženju stipulacija gubi na formalnosti. Ona se mogla zaključiti izgovaranjem i drugih reči koje imaju isto značenje kao

–––––––––– 109 „U sistemu tipičnih poslova, kakav je postojao u rimskom pravu, pravni ciljevi

poslova bili su vidljivi i jasno definisani.“ MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 183. 110 „Iz kombinacije formalizma i religijsko-magijskih formula proizišla i apstrakt-

nost pravnih poslova“ u arhaičnom rimskom pravu. „Jednom zaključen u propisanoj formi, posao proizvodi pravno dejstvo, a da pri tome ne vodi računa o kauzi, razlogu zbog koga je posao zaključen i ekonomskom cilju koji se želi postići.“ MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 64.

111 U klasičnom rimskom pravu „kauzalnost postaje bitno obeležje pravnih poslo-va“. MALENICA, Rimsko pravo, op. cit. str. 78.

112 „ ... stipulacijom su popunjavane praznine kada su novonastali ekonomski odno-si iziskivali pravnu zaštitu“. MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 343.

113 V. GAMS, Andrija, Apstraktni pravni poslovi, Anali Pravnog fakulteta u Beogra-du, br. 1/1964, str. 52–67, na str. 52.

114 V. MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 343.


364

spondeo, na nekom drugom jeziku, a ne samo na latinskom itd. Na tom pu-tu od formalnosti ka konsensualnosti, stipulacija vremenom gubi i svoj ap-straktni karakter i postaje kauzalan pravni posao. Kauzalnost u stipulaciju prodire iz dva pravca. S jedne strane, ugovarači su stipulaciju mogli formu-lisati tako da sadrži naznačenje kauze. Takva stipulacija je gubila svojstvo apstraktnosti i bila kauzalan pravni posao po nameri strana.115 S druge stra-ne, rimsko pravo je pod uticajem ius-a gentium i principa bona fides koji ius gentium uvodi u ius civile počelo da vodi računa o kauzi stipulacije i u onim slučajevima kada je strane nisu formulisale tako da sama stipulaciona formula sadrži naznačenje kauze. Tako, promisor je u slučaju prevare (ne-ispunjenja obaveze druge ugovorne strane, izostanka realizacije kauze ugo-vorne obaveze) mogao da podnese prigovor prevare (exceptio doli).116 U klasičnom pravu više nije sporno da je stipulacija kauzalni ugovor. Ona je i dalje verbis ugovor, po Gajevoj sistematici, jer nastaje usmeno, izgovara-njem određenih reči, ali je kauzalan. Pored prigovora prevare postoje i dru-gi instrumenti koji ukazuju na kauzalnost stipulacije, exceptio non numera-tae pecuniae i querella non numeratae pecuniea.117 Svoj razvojni put stipu-lacija završava u Justinijanovom pravu u kojem je ona literarni kontrakt i mora biti zaključena u formi pisane isprave (instrumentum stipulationis).118 Štaviše, Justinijan je propisao da stipulator mora da dokaže postojanje kau-ze ako ona nije naznačena u ispravi o stipulaciji.119 Sasvim je jasno da se između stipulacije u arhaičnom periodu i one u Justinijanovom pravu ne mogu povući nikakve paralele. U arhaičnom periodu ona je apstraktni i strogo formalni usmeni pravni posao sa religijskim obeležjem, a u Justini-janovom pravu kauzalni i literarni kontrakt, bez religijskih obeležja.

Svoj vrhunac rimsko promišljanje kauze dostiže sa bezimenim sina-lagmatičnim ugovorima, kod kojih je jurisprudencija izgradila pojam kau-ze prestacije, pojam koji je nezavisan od kauze samog kontrakta. Bezime-ni sinalagmatični ugovori su bili poligon na kojem je rimsko pravo moglo da izgradi opšti pojam ugovora, sličan onom usvojenom u savremenom pravu. Do toga nije došlo usled krize „u koju imperija zapada tokom post-klasičnog perioda, a koju prati i dekadencija pravne nauke“.120

–––––––––– 115 V. ZIMMERMANN, op. cit. str. 92. 116 „ ... si quis sine causa ab aliquot fuerit stipulates, deinde ex ea stipulation ex-

periatur, exception utique doli mali ei nocebit …”. D. 44.4.2.3. Ulpianus libro septuagen-simo sexton ad edictum. Navedeno prema ZIMMERMANN, op. cit., str. 550.

117 V. MALENICA, Rimsko pravo, op. cit., str. 343. 118 Codex VIII.37.14. Instrumentum stipulationis se u praksi javlja već u Cicerono-

vo vreme. V. STOJČEVIĆ, Rimsko obligaciono pravo, op. cit., str. 58. 119 Ibid. str. 344. 120 MALENICA, O rimskom ..., op. cit., ctr. 193.


365

Dalji logički razvoj instituta kauze i ideje o utuživosti svih sporazu-ma koji imaju imovinskopravno dejstvo predstavlja rad glosatora, koji unapređuju ideju klasičnih rimskih pravnika o zaštićenim i nezaštićenim paktima. Glosatori ovim pojmovima daju novo značenje i sve sporazume (bili oni pakti ili kontrakti) dele na utužive (pacta vestita) i neutužive, pri-rodne obligacije (pacta nuda).121 Međutim, to više nije era rimskog prava, već doba njegove postepene recepcije u Evropi i daljeg razvoja ideje o kauzi ugovorne obaveze na tekovinama rimskog ugovornog prava.

–––––––––– 121 V. ZIMMERMANN, op. cit. str. 538.


366

Atila Dudás, LL.M., Assistant Novi Sad School of Law

Roman Law Knew the Notion of Cause of Contractual Obligations (Consideration in Contract) after all!

Abstract

In theory of contract law relatively not too much attention has been paid to the question whether Roman law knew the notion of consideration in contract (causa), reason for which one undertakes contractual obliga-tion or not. It is generally admitted that Roman jurists used the term cau-sa in various meanings. However, we haven’t known too much about the specific contexts in which they used this term, since until 2008 there hasn’t been a sole article in our literature of Roman law dedicated profo-undly enough to this issue.

The many different meanings that Roman jurists attributed to causa each served specific legal function. The aim of this paper is to identify the legal functions of causa in Roman law. In that pursuit, the author analyzes the issue of causa through the lens of a researcher whose main field of occupation is not the study of Roman law of contract but of the contemporary one.

From the wide range of different meanings of causa in Roman law, the following could be pointed out.

First and foremost, it meant the so-called iusta causa, legal title of acquiring a right in rem or possession. In this meaning the notion of cau-sa leaves the realm of the law of contract and pertains to a branch of law that could be designated as the law of property. Secondly, Roman lawyers used the term causa in the meaning of causa obligationis, a set of facts from which an obligation emerges, today called source of obligation. These are the meanings causa had in Roman law that differ from the con-temporary meaning of causa, as a reason, consideration of contractual obligations.

However, in Roman law causa had some other meanings too – it served certain functions in the law, which converge the Roman notion of


367

causa to the contemporary one. Namely, classical Roman law analyzed the adequacy, appropriateness of reasons for which a specific legal act is created (causa negotii). In this respect the manumissio, the act of libera-tion of a slave and the the prohibition for spouses to present gifts to each other are perhaps the most indicative. One may conclude that in this re-spect causa served in Roman law a similar function as the motives, su-bjective reasons of entering in a legal transaction in the contemporary law. From the causa of legal act (causa negotii) Roman law developed specific terms, subcategories of causa. These are the notions of gratuitous cause (causa lucrativa) and unjust cause (turpis causa). Their function was to give a certain qualification to the legal act in question.

The most subtle meaning of causa in Roman law was the meaning of causa prestationis, reason why parties to a bilateral contract undertake contractual obligations (consideration in contract). In this respect it is im-portant to stress that Roman law had not developed а general notion of contract. It knew only for classes of contracts, which system leaves to parties lesser freedom of contract, since they couldn’t change either the form or the content of a given type of contract. In such a rigid framework the notion of cause of contractual obligations is inseparably tied to the notion of cause of contract. There was no legal need for a separate notion of cause of contractual obligation at all, since the notion of cause of con-tract absorbed it. However, in classical, but even more in postclassical pe-riod of Roman law, one can witness a forceful development of pacta (in-formal agreements that do not fit into any class of contracts) and innomi-nate contracts (informal contracts outside the classes of contracts in which one of parties, the one seeking remedy, already performed). The latter are of special importance in the present research, since they do not have a typified cause of contract, hence it deemed necessary to ascertain what might be the cause of contractual obligations in innominate con-tracts. In this respect, of utmost importance are Paul’s and Ulpian’s frag-ments in Digest, which give us a hint how classical Roman lawyers loo-ked at the issue of cause of contractual obligations. According to their vi-ew, in innominate contracts the causa prestationis is the mutual supposi-tion of obligations. The mutual supposition of obligations (consideration in contract) represents the core of all contemporary theories of causa (ca-use of contractual obligations). This shows that Roman lawyers develo-ped the notion of consideration in contract, but they did it in a specific way, in a casuistic manner, characteristical to roman legal thinking.

Key words: causa, causa in Roman Law, causa negotionis, causa ob-ligationis, causa of contract, causa prestationis