Slutnja kraja

Prete nam sa svih strana

u ime oca i sina,

prete nam potopom

što stoji odmah iza brda

kao džin od sluzi,

pa glaĎu

od koje ne štiti ni jedno bilje,

prete i užasnim obiljem hrane

(kakva budućnost!)

i najezdom vina.

U kardinalski-crvenom

šetaju nam noću po stanu

i traže prekidače

za sve što svetli i greje,

drže propovedi duge

koje malo znače,

a mogu da se pozovu samo na trube

što vrebaju sa neba

ko topovi s ratne laĎe.

Prete nam sa svih strana

udarcima i strašnim snima,

avaj, i naši snovi su s njima!

No pretnja predugo traje,

udrite već jednom, ili dosta!

U nama vidno prkos raste

i svako u svom uglu spreman je da umre

sopstvenom smrću, hrabro i polako.

Udrite!

Kosti nam postaju metal

i zvone kao zvona,

gospodarima ludim i sporim

uzvratićemo pretnju

glasom sa gore Siona!

© Miodrag Pavlović

From: Velika skitija

Svjetlost, Sarajevo 1969

Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade

Sloveni pod Parnasom

Glavari su nas na južne doveli strane

od bezmerja pijane, od snage zelene,

da mramoru grizemo bedra,

da batinama kvarimo planine,

da stada luda po moru teramo.

Divlje sred plaveti igramo kolo,

s večeri goli spavamo

kraj plemaćenih kipova.

Krišom nas pitaju pevači:

ko je to bio na sahrani neba,

ko svedoči da je večnost u ropcu?

Rekli su još: ne u rušenju

nego u pesmi treba provesti noć,

a zorom će stići velike dvorane

s lepim telima vladara zemlje

i ukotviće se na vrhu planine.

Božanski će stas u vazduhu svanuti

i ruke se spustiti na naša ramena

da nas priznaju za nove sinove.

I naša će se golotinja u reči odenuti

ko breza s proleća u lišće.

© Miodrag Pavlović

From: Velika skitija

Svjetlost, Sarajevo 1969

Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade

Silazak u Limb

Tu smo mi i prazan prostor,

u praznom se ne zna tačno gde smo,

a prostor se trude da ispune zveri:

one bivaju sve veće,

njihovi kosturi rastu,

duga se krzna po ledini vuku

i vetar im trese mlohave glave –

mešine što podstiču požar

poslednjih ljudskih zdanja.

Čudovišta se teturaju,

ne zna se njihova vrsta,

slična su ulju kad se prospe,

jezičina im ko vlažno rublje po nama

i preko svega mastilo nepismenog mraka.

Čudimo se kako nam pogled još radi

i savetuju da se sklonimo pod zemlju;

nije baš rat, al poĎi da se skriješ

meĎu bivšu gamad

što nam sad izgleda veselo i čedno

u poreĎenju... sva su poreĎenja pala

i oko je svačije razrooko.

Ko zna gde su vrata?

Božansko poslednju poruku šalje

preko mrklog mraka.

Ta se poruka više ne probija

ni kao nož do našeg srca, jao!

No tamo u dnu sale, gle,

otvaraju se vratanca na rupi miša

i mala svetlost i mali stvor

hoće svom snagom da se probiju ka nama!

Nek doĎe taj spasitelj najmanji,

taj miš na vidiku –

naša velika nada!

© Miodrag Pavlović

From: Svetli i tamni praznici

Matica srpska, Novi Sad 1971

Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade

Balkanski putopis

Polako idi kroz male crkve

ne pitajući za put,

pozdravi se s drvenim rukama svetaca

ogrezlim u krv i mleko,

gledaj u svodovima džamija

drhtanje belih zmija,

podesi svoje vreme

po kućnim satovima večnosti,

sagni se pod ponoćnim zvonjavama

bistrim i teškim

kao da ti zvezde padaju na šlem,

u šumi velikih ruža

posedi s majstorima

neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine!

Do divovskih čaša punih leda

i studenih čardaka magle.

Tad se obazri

i pogledaj dole te trke ludih šuma

i zveri bešnje od vetra,

na pustošnom vidiku naroda nema

ni vitkih zdanja,

još niko tu nije stigao,

još ništa tu nije stvoreno,

ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu

behu samo privid-laĎe

na mrkoj pučini prapočetka.

© Miodrag Pavlović

From: Velika skitija

Svjetlost, Sarajevo 1969

Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade

Глас из полумрака

Ствараjу се нови закони

законодавство полумрака

коjе иде од уста до уста

да кукавицу од издаjе задржи,

од jунаштва да спасе jунака.

Лака jе наука овог саветодавства,

на пример:

не остаj дуго на jедном месту,

крећи се, премештаj, сели се, измакни

или ће мислити да заузимаш страшан стaв

и доћи ће да те покупе вукодлаци.

Затим: не треба много jести,

немоjте се трудити око хране,

иначе сенка ће вам постати jош црња

и повећаће укупну количину таме.

И не сме се веровати вести

да стиже однекуд више светла,

наивни коjи на ту вест похрле,

пређу с jедне стране канализациjе на другу

и подигну радосно руке; они ослепе,

у лажном свитању постану дрвореди.

Основни закон сенки:

држи се зида и тихо иди,

никоме име не помени

и чуваj се зграда коjе ноћу раде.

Сенка нек сенку не повреди.

Ко баш хоће да говори

нека се повуче дубље у мрак

и тамо све изусти,

само се такав говор спасе из века

и постане знак.

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Питања

Да се буде странaц

или

да се не отпутуjе

Да се окрене глава

или

да се ослепи

Да се затворе уста

или

да се падне на леђа

Неће jош дуго куцати сатови

пружи руку

Умрети

или

не родити се

препородити се

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Реквиjем

Овога пута

умро jе неко близу

Реквиjем

у сивом парку

под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом

смрт jе остала у празноj соби

и спустила завесу

Осетите

свет jе постао лакши

за jедан људски мозак

Приjатна тишина после ручка

босоног дечак седи на капиjи

и jеде грожђе

Зар ико остане веран

ономе што изгуби

Не журите се са смрћу

нико на никог не личи

синови мисле на играчке

И не опраштаjте се при одласку

то jе смешно

и погрдно

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Под земљoм

На дашчаном зиду

дугоноги паук

лови у мрежу

своjу сенку

Низ труле степенице

жута свећа

пљуjе у подрум

Подрум jе далеко

и тоне све дубље

под влажне зидове

Jедна врата

затворила су неког

у поноћ

И jедан мрав

у виду човека

на дну степеница

дигао jе руку

Његов крик

не допире

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Почетак песме

Jедна jе жена прешла са мном реку

по магли и месечини,

прешла jе уз мене реку

а jа не знам ко jе она.

У брда смо пошли.

Коса jоj дуга и жута,

блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,

заборавили мирис родитeљске трпезе,

грлимо се изненадно,

а jа не знам ко jе она.

Нећемо се вратити крововима града,

на висоравни живимо међ звездама,

воjске нас неће наћи,

ни орлови,

исполин jедан ће сићи међу нас

и њу обљубити

док jа будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама

причати о почетку овог племена

поштуjућ бегунце и богове

коjи пређоше реку.

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Обалoм Раjне

Звуком све jе блиско, jесен,

плодови у вреви, и река зри,

небо ће пасти, мрко воће,

све треба да се зближи;

плод се с плодом грли,

жена с човеком, cред призора jасног,

ко да себе сами мотримо са неба.

Провидна се стапаjу зрна,

спаjање jе говор и гране су љубав,

и копље св. Ђорђа што кроз винограде jури

у телу аждаjе ко у староj лађи

рану отвара да роди већ минуле људе.

И звук да не заборавим: певаjу деца

краj манастирског зида, у страху

од свог гласа коjи jе тако голем.

Лето jе, сви се грозно воле,

ко четрдесет мученика на леду

тако голи и од сласти луди,

а jа само тебе хтедох

видевши читав људски род.

Шетамо даље без стида

до клавира насред поља,

смеjеш се, клавир jе већи од њива

и орао по њему свира

песму од коjе се отвараjу брда

и стара црвена жетва куља увис:

отворен гроб озарен,

побуна многих залазака сунца,

гледа нас неко строг и питом,

можда пролеће, дивна жена, ил рањен бог,

они ће нас повести куда треба,

ил рећи да останемо доле, близу вина.

© Миодраг Павловић

Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin