Univerzitet u Beogradu - Matematički fakultet

Georg Vilhelm Fridrih Hegel

PREDAVANJA IZ ESTETIKE

predmet: Filozofijaprofesor: Svetozar Sinđelićstudent: Ognjanović Tijanabr. indeksa:ml 196/98

Georg Vilhelm Fridrih Hegel

PREDAVANJA IZ ESTETIKE

Ukratko biografija i dela

Rođen 1770. u Štutgartu. Bio je neumoran student. Oduševila ga je antička kultura, proučavao je grčku književnost. U Tibingenu kao student teologije 1793. završava studije sa svedočanstvom da je obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji (ali bez filozofske spreme). Do 1799. radi kao vaspitač, tada mu umire otac, on ga nasleđuje i postaje dovoljno bogat da odazi po savetu svog prijatelja Šelinga u Jenu, univerzitetsku varoš, gde u to doba Šiler predaje istoriju, Fihte i Šeling filozofiju, Tik i Novalis romantiku. On dolazi 1801. u Jenu, a od 1803. je docent. 1806. beži od Napoleonovih vojnika koji mu upadaju u stan, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela “Fenomenologija duha”.Lišen sredstava, pozajmljuje novac da se izdržava. 1812. postaje direktor gimnazije u Nirnbergu, i tu piše “Logiku”.

To su jedina dva dela napisana njegovom rukom i za njih važi da su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim zbijenim stilom, mađijski originalnom terminologijom...* (Dok za Estetiku važi da je najčitkija;) Ostali spisi: „Enciklopedija filozofskih nauka“, „Filozofija prava“, „Istorija filozofije“ kao i “Predavanja iz estetike” sastoje se iz nacrta koja je pravio za predavanja, i beležaka njegovih studenata.

Hegel je predavao svoju filozofiju za razliku od Kanta (koji je predavao Lajbnicovu filozofiju:) Kao predavač bio je popularan

za života. „Estetiku“ sačinjavaju predavanja koja je održao na Hajdelberškom i Berlinskom univerzitetu od 1817. do 1829.godine. Rekonstruisao ih je i objavio 1835. jedan od njegovih najboljih učenika H. G. Hoto.

* izvor biografije wikipedia

Hegel je izvršio jedno, za njegovo doba grandiozno, uopštavanje razvoja umetnosti, koje je bilo bez presedana i poslužilo mnogim kasnijim estetičarima. Iako je njegova estetika prevashodno filozofska, ona je svojim konkretnim analizama...vodila estetiku ka egzaktnijem istraživanju, odnosno naučnoj orijentaciji.*

Jedna od Hegelovih najvećih zasluga u istoriji estetike je što je uspeo da nerazdvojno poveže umetnost sa lepotom, posle mnogo vekova njihove razdvojenosti, i niza manje uspelih takvih pokušaja.

Predavanja počinje pitanjem: “Da li je umetnost dostojna da bude predmet naučnog proučavanja?” I nalazi da jeste, ona “umetnost koja je slobodna i po svome cilju i po svojim sredstvima”, pa se kao takva “uzdigla do istine u kojoj se samostalno nadahnjuje samo svojim vlastitim ciljevima”...”i svoj najviši zadatak rešava tek tada kada... zauzima mesto pored religije i filozofije... predstavljajući samo jedan način na koji u svesti ističe i izražava ono što je božansko, najdublje čovekove interese i najobimnije istine duha.”

Ipak po Hegelu najviša namena umetnosti pripada prošlosti! Jer ona „ne pruža više ono zadovoljenje duhovnih potreba koje su narodi ranijih vremena u njoj tražili i samo u njoj nalazili;...izgubila je pravu istinitost i pravi život... nije samo neposredno uživanje“... već u isto vreme sud, pošto našem misaonom posmatranju podvrgavamo sadržinu, sredstva, prikladnost/neprikladnost umetničkog dela.

Upravo tu on nalazi potrebu za naukom o umetnosti, čuje poziv umetnosti na misaono posmatranje, ne da bi je probudio, već da naučno uvidi šta ona jeste!

Rešavajući jednu za drugom, nedoumice, u vezi sa samim pojmom lepog, zatim definisanjem pojma umetničko delo, konačno otkrivanjem prave svrhe umetnosti, (uz kratak istorijski osvrt na prethodnike: Kanta, Šilera, Vinkelmana, Šelinga, Augusta Viljema i Šlegela, Zolgela i Tika) on dolazi do polazišne tačke posmatranja svog predmeta, Estetike, tj. Filozofije umetnosti.

* Stoji u predgovoru „Predavanja iz Estetike 1“, Dragan M. Jeremić

Osnove

- Hegelov filozofski sistem naziva se sistem panlogizma:Um može spoznati stvarnost, kakva objektivno jeste; ali pod pretpostavkom da je sve, tj. i stvarnost i um prožeti istom zakonitošću, umnom osnovom.

„Sve što je umno stvarno je, sve što je stvarno umno je“.Duh je jedina stvarnost. Svi smo u jednom, i objekat i subjekat.

- Hegel u dijalektici vidi taj unuforman princip i subjekta i objekta; dijalektička zakonitost je ono što vlada i svetom i svešću, dakle postaje umni princip. Dijalektika za Hegela nije samo spoznajna metoda: teza, antiteza i sinteza, pomoću koje nešto proveravamo i na osnovu koje um spoznaje stvarnost, ona je i način na koji postoji stvarnost, tj. stupnjevi kroz koje nešto prolazi da bi dostiglo svoj konačni cilj. Postoje 3 momenta dijalektike:

1-afirmacija / teza, postavka2-negacija / antiteza, suprotstavljanje3-negacija negacije / sinteza

- Taj proces se dešava kroz vreme. Od sinteze uvek idemo dalje, sinteza je uvek teza za novu trijadu. Istina se ne nalazi

ni u jednom od ova 3 momenta, nego leži u zbiru sva tri momenta. Pojam apsoluta se dobija tek na kraju procesa kroz vreme. Vreme je krunska kategorija Hegelove teorije.

- primer1. iz „Fenomenologije duha“: 1- pupoljak-teza 2- cvet-antiteza 3- plod-sinteza Ovde se vidi razvoj ruže kroz vreme;)- primer 2. iz „Filozofije prava“: 1- pravo ili pravni poredak ili postupak kaznenog prava u državi 2- kršenje prava, zločin, prestup 3- kazna,kazneno pravo.

Znači 3. momenat uvek prevladava i odražava prethodna dva. Sve se odvija u tri momenta

Svaka sinteza je početak sledeće mogućnosti i na taj način sistem se razvija, ali ima i svoj kraj, trenutak kada se svest osvesti.

1. suština je ideja koja putuje kroz vreme ka svesti, ka samosvesti: 1 – stadijum, teza: ideja po sebi: apstraktna + nesvesna sebe.

Logika je nauka koja proučava ovu ideju. 2 – stadijum, antiteza: ideja koja je otuđena, opredmećena, izašla

iz same sebe,postala konkretna +ali je još uvek nesvesna sebe.

Filozofija prirode je nauka koja proučava ovu ideju. Nauke o prirodi: organika, mehanika.

3 – stadium, sinteza: duh je ideja konkretna + sebe svestna.Filozofija duha, i u okviru nje i estetika.

Kada smo došli do duha, došli smo do čoveka. Ideja je konkretna, ona je sebe svesna, stigla je do samosvesti, to je po Hegelu duh. Umetnost je jedan od momenata duha. Nosilac duha je čovek, biće između prirode i duha.

2. razvoj duha ima 3 momenta: 1 – subjektivni, 2 – objektivni, 3 – apsolutni (tu je

umetnost)

3. Subjektivni stadium razvoja duha ima 3 momenta: 1 – duša (koju ima i životinja, vezana za telo), 2 – svest (koja negira telesnost), 3 – um (ima i volju i intaligenciju)

(Psihologija se bavi proučavanjima..)

4. Objektivni je izlazak subjektivnog duha iz sebe,ima 3 momenta:

1 – pravo (u pravu naša volja je određena spoljašnjom prirodom,ne pita se savest), 2 – moralitet (u moralitetu naša volja je određena

iznutra, reč je o unutrašnjem imperativu, a pravo se osporava), 3 – običajnost, ćudorednost (ujedinjuje pravo i moral,

naša volja je određena i spolja i iznutra; porodica, društvo, država su forme ispoljavanja običajnosti.Primeri:

brak određen i spoljašnjom prirodom- zakonom, ugovorom, a i unutrašnjom prirodom- ljubav...Takođe Hegela je interesovala francuska revolucija i napredovanje ljudske svesti o slobodi, pa tako razlikuje 3 forme države kroz istoriju: - orijentalna despotija, gde je slobodan samo jedan čovek,faraon; - antička državnost, gde su slobodni neki, ali ne svi;- protestanti, germani, čovek je sam slobodan...

5. Apsolutni duh, koji je svestan samog sebe ima 3 momenta: 1 – umetnost, 2 – religija, 3 – filozofija

Umetnost je apsolutni duh, koji i „postoji“ i „saznaje se“ kao

čulna forma. (Hegel je racionalistički estetičar, jer je po njemu funkcija umetnosti saznajna)Religija je apsolutni duh, koji i „postoji“ i „saznaje se“ u formi predstave.Filozofija je apsolutni duh, koji i „postoji“ i „saznaje se“ u formi pojma.

6. Umetnost se takođe razvija kroz vreme Kretanje umetnosti kroz vreme, tj 3 faze:

1 – simbolična faza 2 – klasična faza 3 – romantična faza

7. Kroz forme umetnosti deluje princip:1 – stremljenje ka idealu2 – postizanje ideala3 – prevazilaženje ideala kao prave ideje lepote

... narušava se lepo u korist duha, duhovnosti.

Faze umetnosti

Kao što je već pomenuto, postoje tri faze umetnosti: simbolička, klasična, romantična. Samim tim, postoje tri odnosa ideje ljudskog duha prema čulnoj formi. Sam proces očulotvorenja ideje – ideal, prolazi kroz tri faze: postoji momenat u apsolutnom duhu kada materija ima potrebu za očulotvorenjem i tada ideja ljudskog duha dobija svoj čulni

oblik, ospoljava se, zatim dolazi do spoja duha (sadržaja) i čulne forme (oblika), da bi na kraju tog procesa došlo do poništenja čulnosti na račun duhovnosti, duha. Ideal se kroz vreme menja i razvija. Hegel smatra da umetnost umire posle romantične faze! Njena funkcija je suštinski završena, sve više ide ka intelektualnom. Racionalnost duha prevazilazi, taj stadijum umetničkog. Ona će postojati i dalje, ali ne u svojoj suštinskoj čulnoj formi.

1.Simbolička faza

U simboličkoj fazi „ideja još nije u samoj sebi našla formu, i prema tome ostaje u stanju borenja za nju, stremljenja ka njoj”. Kao neodređena, tj. apstraktna, ne može da nađe pravi izraz, već je on nepotpun i slučajan, “apstraktna ideja ima svoj oblik izvan sebe: u prirodnom čulnom materijalu”. Odnos sadržaja i forme je odgovara nivou apstraktne određenosti, “kao npr. kada se u lavu zamišlja snaga”, lav je delo, pojava prirode, a mi u svesti povezujemo pojam snage sa njim. Tu imamo jednu neodređenu, neuobličenu ideju i prirodan predmet koji je po obliku sasvim određen. Ideja (značenje) ne može potpuno da se ugradi u oblik (izraz). Ideja je nezadovoljna takvom spoljašnjošću i samim tim odnos između njih je negativan. Hegel ovu fazu vidi u prvom istočnjačkom panteizmu umetnosti, gde se “unosi apsolutno značenje čak i u najgore predmete”, a rezultat je čudan, smešan, neukusan. Ovde imamo dvostruki nedostatak: a) ideja stupa u svest u apstraktnoj (ne)određenosti b) kao posledicu imamo „nepotpunu podudarnost“ između značenja i oblika. Simbolična forma umetnosti je arhitektura. Njen materijal je materijalnost, a forme su neorganske prirode, raspoređene prema apstraktnim racionalnim odnosima simetrije(npr.Egipat-piramide)

2.Klasična faza

U klasičnoj umetnosti dolazi do ukidanja dvostrukog nedostatka simboličke forme, “klasična forma umetnosti predstavlja slobodno i adekvatno ugrađivanje ideje u oblik, koji prema svom pojmu pripada ideji, zbog čega je ona u stanju da se sa njim uskladi slobodno i savršeno”. Idealan spoj ideje i čulnosti. Ostvaruje se ideal, tj. sklad pojma i realiteta, sadržina je konkretna ideja, i predstavlja konkretnu duhovnost. To je vrhunac umetnosti u smislu lepote. Idealna čulna forma za individualnu određenu duhovnost je ljudski oblik. Dakle, u čulnom očiglednom predstavljanju imamo savršeno jedinstvo ideje i čulne forme, i to je maksimum koji umetnost može da postigne.Ali za duh to je i dalje ograničavanje, “jer duh je beskonačna subjektivnost ideje koja kao apsolutna unutrašnjost nije u stanju da se uobliči slobodno i za sebe.”Klasična forma je skuptura, koja predstavlja apstraktnu prostornost, “spoljašnji čulni materijal se prerađuje u idealnim formama ljudskog lika i u totalitetu prostornih dimenzija” (Grčka)

3.Romantična faza

“Ponovo ukida savršeno jedinstvo između ideje i njenog realiteta, i ponovo se vraća, premda na jedan viši način, na ono razlikovanje i suprotstvljanje obeju tih strana, koji su ostali u simboličkoj umetnosti nesavladani” U romantičnoj umetnosti dolazi do pretezanja duhovnog nad čulnim. Jer jedno znači da su ljudska i božanska priroda jedinstvo po sebi, a drugo značenje ima znanje o tom jedinstvu. To znanje predstavlja pomenuti viši način samog tog jedinstva. Zato ideja preliva i rastače čulnu formu, a “romantična umetnost ide ka uzdizanju umetnosti iznad same sebe, ali u granicama svoje vlastite oblasti i u formi same umetnosti” Njen predmet je slobodna konkretna duhovnost.Romantična forma: slikarstvo, muzika, i poezija

a) slikarstvo materijal je vidljivost kao takva, koja se uposebljuje prelazeći u boje, ograničena je na dimenzije površine, dok sadržina zadobija najobimnije uposebljavanje, sve što se u ljudskom srcu javlja kao osećanje, predstava, svrha, delo.

b) muzika ukida materijalnost, prostor idealizuje pretvorivši ga u tačku, a materija se pojavljuje kao vremenska idealnost, ton, tako se apstraktna vidljivost pretvorila u čujnost;zasniva se na čvrstoj zakonitosti tonova i njihovog udruživanja

c) poezija kao vrhunac,“Pesništvo je opšta umetnost duha koji je postao

samostalan i slobodan, i koji radi svoga realizovanja nije vezan za spoljašnji čulni materijal, već se kreće u unutrašnjem prostoru i unutrašnjem vremenu predstava i osećanja.”

“Poezija odgovara svim formama lepoga i proteže se na sve njih, jer njen pravi element jeste lepa fantazija, a fantazija je neophodna za svaki proizvod lepote, pa ma kojoj formi on pripadao.”

tu umetnost prevazilazi sebe, prelazeći u prozu mišljenja.

Pa se umetnost tu prekida, tj. unapređuje u religiju, a ona dalje u filozofiju.

Tri faze simbolične umetnosti

Ideal u simbolu prolazi kroz 3 momenta: 1-nesvesna simbolika2-simbolika uzvišenoga3-svesna simbolika

Nesvesna simbolika: Ideja još uvek nije našla svoj čulni izraz, jača je od njega, ne može da se smesti, np: religija, postoje božanstva koja u isto vreme simbolizuju dan i noć, dobro i zlo, pasivno i aktivno...;

Osnova simbolike je u staropersijskoj religiji, gde se pojavljuje prvo jedinstvo duhovne opštosti i čulne realnosti, ali još nema simbolike.egipatski kult životinja, sfinga; memnoni;egipatska arhitektura (piramide) gde se nemušto krije ideja: teška, kabasta materija, grub izraz duhovnosti

Simbolika uzvišenog: Uzvišenost, kao nešto što nije u čulnoj formi, već je apsolutna supstancija sadržaj koji treba prikazati.To je pokušaj da se izrazi ono beskonačno, ali se ne nalazi predmet zgodan za to izražavanje.pridaje se duhovnost cveću, dragom kamenju...panteistička umetnost u Indiji, i u poznijoj slobodi i mistici muhamedanskih persijskih pesnika, hrišćanska mistika

Svesna simbolika: gde simbol počinje da bude svestan sebe, kada simbol dolazi do svesti o sebi: basna, parabola, zagonetka, alegorija, poslovica, metafora, slika, poređenje...Ezopove basne. Simbilička umetnost kada postane svesna svoje simbolike, prestaje da bude simbolična i prelazi u klasičnu.Na prelazu se nalaze: poučna pesma, opisna poezija, stari epigram.

Tri faze klasične umetnosti

1-momenat formiranja, obrazovanja klasičnog ideala2- sam ideal klasične umetnosti3-propadanje, rastakanje klasičnog ideala

Idealan spoj-trenutak kada umetnost u klasičnoj fazi pronalazi svoj idealan lik, ljudsko telo. Proces otkrivanja ljudskog tela kao idealnog izraza božanskog duha u čulnom liku:- Proces uobličavanja kreće sa unižavanjem životinja – što je odstranjenje od slobodne prirodne lepote, a iskorak ka ljudskosti. Grci počinju sa žrtvovanjem životinja. mit o Prometeju, žrtvovanje životinja bogovima, bogovi dobijaju ne

jestive delove, a ljudi meso. Unižavanje kulta životinja. Ljudsko telo se postavlja na pijedastal.- Proročišta gde pored dotadašnjih znakova od hrasta, metalnog tronošca, izvora koji zvučanjem daju odluku, “i sam čovek postaje izraz proročišta” - Sukob starih i novih bogova,poraz starih,ali nastavak poštovanja- misterije, prirodna osnova novih bogova (“Helios jeste sunce kao bog.” a ne bog sunca, ali prirodno kao takvo nije božansko, pa je novi bog Apolo bog svetlosti, on je duhovni bog)

Skulptura: je paradigma klasičnog izraza. Ljudsko telo kao savršen sklad duha i očulotvorenja, vrhunac klasične umetnosti je vajarstvo i krug olimpskih bogova. Krug olimpskih bogova: Ideal grčke skulpture su bogovi Olimpljani. Božansko i ljudsko je spojeno u fizičkom telu, u statuama. Apsolutni duh je pronašao svoj idealni čulni lik i nema lepšeg od toga,to je vrhunac lepote. Ali to nije vrhunac duhovnosti.

Hegel ponalja sve Šelingove teze o Bogovima; svako božanstvo, uposebljeno sa karakterom, jeste apsolut, ali je uposebljeno i individualizovano sa svim svojim vrlinama i manama. Apsolutni zagrljaj čulnosti i duhovnosti. Apsolut je uposebljen, božanstvo individualizovano, što apsolutu/božanstvu nije potrebno. Time se klasična faza završava. Ona umire u rimskoj satiri, baš kako i umetnost nestaje u romantičarskoj ironiji.

Tri faze romantične forme umetnosti

-1 sakralni momenat-2 momenat prelaska sakralnog u svetovno -3 formalna samostalnost individualne osobenosti

Sakralni momenat: religijski krug antičke umetnosti nestaje u posebnoj individualizaciji grčkih božanstava, nastaje hrišćanski ne čulan, apasolutan...hrišćansko, beskonačno u duhovnom smislu je jače. Do romantike i gotike, teme u umetnosti su: Hristov život i vaskrsenje. Bogorodica je simbol majčinske ljubavi. Pounutrašnjuje se duhovnost i potreba duha je hrišćanska religija (nečulna, beskonačna i apsolutna)

Momenat prelaska sakralnog na svetovno: suštinski po Hegelu posvetovljavanje hrišćanskih vrlina, kroz srednjovekovno viteštvo. Antički i romantični odnos prema ljubavi. Ospoljenje hrišćanske apsolutne ljubavi Hegel prepoznaje u viteštvu, koje je izraz srednjovekovne kulture. Tri vrednosti viteštva: čast, ljubav, vernost. Poredi antički pojam časti i pojam časti u viteštvu-unutrašnjeg egoizma (pojam uvrede dobija lični karakter). A ljubav je subjektivnost koja ima svrhu u samoj sebi, dok npr. Jelena i Paris, kao antička ljubav predstavljaju erotsku, tj. čulnu ljubav. (npr. romantička ljubav: Petrarka i Dante, izlivanje sopstvene subjektivnosti u nekog drugog.) Romantičko ima ljubav kao fiksaciju, javlja se prenošenje sakralnosti na lik žene, koja je otelotvorenje božije lepote. Bogo-čovečansko u srednjem veku. Mračna ljubav Gotike je isključivost, fiksacija i egoistična ljubav; prenošenje religijske strasti u taj odnos

Formalna samostalnost individualne osobenosti ili karaktera:to je vrednosna osnova, nestaju religijska gradiva i viteštvo, “svet onoga što postoji kao određeno biće postaje slobodan za sebe... staje na sopstvene noge”, žeđ za sadašnjošću, i stvarnošću, samodovoljnost čoveka, samim tim rastakanje romantične umetnosti. Rastakanje počinje sa Šekspirom: različiti uposebljeni likovi i karakteri. Umire u suštini duh umetnosti. Romantično umire u romantičarskoj ironiji. Subjektivni humor je poslednja etapa. (Ariosto, Servantes okreću se protiv viteštva) Takođe holandsko slikarstvo, uvodi nove teme, individualna osobenost, osim hrišćanskih koje su bile prisutne do tada.

Protestantizam i ikonoborstvo; žanr scene, pejzaži, mrtva priroda, svakodnevica, detaljisanje, lepota svakodnevice.

Napomena:Mnogi zameriše Hegelu što je definisao umetnost kao nešto što je bilo, i umrlo. Ali, posebno u naše doba, potvrđuje se upravo ispitivački karakter umetnosti, gde se ona sama, tj. umetnici zapućuju u najrazličitije potrage i provere njenih granica, što potvrđuje Hegelovu pretpostavku o jakoj potrebi našeg vremena za naučnim definisanjem umetnosti i njene svrhe, tj Estetike.

Sistem posebnih umetnosti

Umetničko delo...shvatiti kao neki organizam, čije razlike smo do sad posmatrali razgranate u niz suštinski različitih posebnih shvatanja sveta, a sada ih osmotrimo kao samostalne članove, od kojih se svaki za se pretvara u samostalnu celinu. “To se sada ideal razlaže na svoje momente, i dodeljuje im zasebnu, samostalnu egzistenciju, mada se oni mogu jedan drugome približavati, suštinski se povezivati i uzajamno se povezivati. Taj realni svet umetnosti jeste sistem posebnih umetnosti”

“Svaka umetnost ima svoje doba cvetanja savršene umetničke izgrađenosti; tome savršenstvu prethodi jedno doba pripremanja, a posle njega dolazi doba njenog opadanja.”

Razlikuju se još stilovi, “koji se uglavnom odnose na opšti način shvatanja i prikazivanja” , to su: 1 - strogi stil, 2 - idealni stil, 3 – dopadljivi stil.

Posebne umetnosti čine: arhitektura, skulptura, slikarstvo muzika, i poezija. I za svaku se može pratiti njen razvoj. Arhitektura:umetnost koja je po definiciji simbolična, a njne faze razvoja su:

- Samostalna simbolična arhitektura: Belova kula, stubovi u obliku falusa, obelisci, memnoni, sfinge, egipatski hramovi

- Prelaz ka klasičnoj: podzemne građevine u Indiji i Egiptu; piramide (prebivališta namenjene mrtvima)

- Klasična: kod Grka javna zdanja,hramovi, hodnici sa stubovima i dvorane, prilazi; a privatni stanovi behu vrlo jednostavni, kod Rimljana, nasuprot tome, glavna pažnja posvećena privatnim kućama, vile, carske dvorane, pozorišta, amfiteatri, česme...

- Romantična: predgotska,gotika (dematerijalizacija zidova, kao čipka, rastakanje materijalnosti, gubi se teška kabasta masa), svetovna

Analogno se mogu pratiti faze razvoja ostalih pojedinačnih umetnosti.

Napomene i zaključak

Hegel posmatra umetnost kao razvijanje u duhovnosti i napominje: “činjeni su pokušaji da se izvedu razne druge podele umetnosti” prema raznovrsnim odlikama umetničkog dela, ili su se te razlike uzimale prema njihovojh apstraktnoj strani prostornosti i vremenosti. Npr. ako kao osnov podele uzmemo čulni materijal: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, poezija čine različite forme čulno-prostornih totaliteta. Ali takvu apstraktnu odliku nije moguće uzeti za poslednji osnov podele umetnosti “jer ta sam odlika umetničkog dela vodi svoje poreklo iz jednog višeg principa, te mora da se potčini njemu.”A taj viši princip predstavlja opšte momente ideje same lepote, i na osnovu njega osnovne forme umetnosti su simbolično, klasično, i romantično.

Hegel je svojom estetikom anticipirao dešavanja u slikarstvu posle njegove smrti, mogu se naći nagoveštaji pravaca koji su nastali nekoliko decenija nakon stvaranja Estetike.

Zamerki Hegelovoj evoluciji umetnosti ima dovoljno, od toga da je suviše šematski, pojednostavljeno, apstraktno i neodređeno predstavljena. Ipak njegov estetički sistem predstavlja vrhunac filozofskog razmatranja estetskog fenomena.

Već neko vreme, umetnici zapadaju u sve različitija ispitivanja granica, sfere i svrhe umetnosti, tako da to često više liči na ekperiment, nego na pravu umetnost, koja je po Hegelovoj definiciji – “apsolutni duh koji postoji i saznaje se (otkriva istinu) u čulnoj formi” To potvrđuje Hegelovu pretpostavku o jakoj potrebi našeg vremena da se naučno definiše umetnost, ono što ona jeste, i ono što je njena svrha. Samim tim potvrđuje potrebu za Estetikom, tj Filozofijom umetnosti.

Da li to znači da je prava umetnost zaista mrtva? Svakako nije dok je bar pamtimo... :)

SADRŽAJ

Hegel: Predavanja iz estetike

Ukratko biografija i dela ------------------------------------2

Osnove ------------------------------------------------------------4

Sve se odvija u tri momenta --------------------------------5

Faze umetnosti -------------------------------------------------71.Simbolička faza2.Klasična faza

3.Romantična faza

Tri faze simbolične umetnosti -----------------------------9

Tri faze klasične umetnosti -------------------------------10

Tri faze romantične forme umetnosti ------------------11

Sistem posebnih umetnosti -------------------------------13

Napomene i zaključak --------------------------------------14

Sadržaj ----------------------------------------------------------15

Literatura i izvori --------------------------------------------16

P.S. Ako usvojimo logiku razvoja i pojavljivanja duhovnog u čulnim formama, po kojoj se u umetnosti javljaju tri faze: simbolička, klasična, romantična, da li se ta logika može primeniti i na razvojni put individualnog stvaraoca? Odnosno da li se možda i tako naslućuje Hegelov podsticaj traganju za istinom, ulaganju i predavanju sebe toj potrazi, stremljenju ka postizanju ideala mladog stvaraoca, koji se čitajući da je umetnost umrla suviše rastuži i razočara:)

Literatura i izvori

1. ESTETIKA I, II i III – Georg Vilhelm Fridrih Hegel, preveo: Dr. Nikola Popović, predgovor napisao: Dragan M. Jeremić, izdala: Kultura 1970. Beograd

2. Wikipedia, internet enciklopedija na srpskom jeziku, internet adresa: http://sr.wikipedia.org/

HEGEL(1770 – 1831)

Jakob Schlesinger (1792-1855): Bildnis des Philosophen Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Berlin 1831. Gallery: Alte Nationalgalerie Berlin, A I 556