ŽIVOT POSLE SMRTI - · PDF filenakon smrti je od strane nekih starozavetnih ljudi bilo shvatano kao boravak u mračnom obitavalištu bestelesnih duhova, u kome tumaraju i

ŽIVOT POSLE SMRTI

Ivica Stamenković

Trinaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

"I kao što je ljudima određeno da jednom umru, a zatim sud..."

Poslanica Jevrejima 9:27

U poglavlju koje upravo otpočinjemo, proučićemo verovanje Istočne crkve o zagrobnom životu.

Ukratko rečeno, pravoslavna teologija zastupa učenje da svaka osoba poseduje besmrtnu dušu. I, mogli bismo sa punom slobodom da ustvrdimo, da je ovo i jedino ispravno učenje koje pravoslavni zastupaju u okviru ove teme. Ono što je pogrešno, a što sledi u njihovoj dogmatici, jeste verovanje da duša nakon smrti napušta ljudsko telo, te u zavisnosti da li je čovek bio pravoslavno kršten ili ne, putuje ka nebu polažući račune o svojim gresima na nebeskim demonskim carinarnicama (mitarstvima) ili odmah biva poslata u pakao. Ipak, učenje pravoslavnih o životu posle smrti ćemo detaljno sagledati u drugom delu ovoga poglavlja. Argumentovano ćemo utvrditi da njihovo verovanje nije u skladu sa onim što proizilazi iz bogonadahnutog Svetog pisma. U prvom delu ovog poglavlja želim da prikažem šta Biblija otkriva svojim čitaocima kada govori o sudbini čoveka nakon njegovog poslednjeg izdisaja.

U Svetom pismu su objavljene duhovne istine koje je Bog progresivno otkrivao ljudima kroz vekove. Tokom istorije Staroga i Novoga zaveta, Gospod je ljudima pružao sve detaljniji uvid u buduća dešavanja o kojima oni po prirodi ne bi mogli ništa da znaju. Počinjao je sa veoma ograničenim i skromnim objavama, a završavao sa onim koje su obuhvatnije. Takav je slučaj i sa, na primer, vaskrsenjem iz mrtvih (o kome ćemo mnogo detaljnije govoriti u narednom poglavlju). Naime, za razliku od novozavetnih kazivanja o vaskrsenju, Stari zavet nam pruža samo blagi i ograničeni uvid u ovaj budući događaj. Pitanje o zagrobnom životu je takođe polagano otkrivano od Boga kroz Bibliju, a posebno u novozavetnim spisima, koji o ovoj temi govore mnogo više nego starozavetni.

Šta su o životu posle smrti verovali ljudi koji su živeli u vremenu koje opisuju starozavetni tekstovi, tj. od stvaranja sveta pa sve do rođenja Isusa Hrista? Na ovom mestu ćemo se potruditi da damo što precizniji odgovor na upravo postavljeno pitanje.

Verovanje u zagrobni život u Starom zavetu

Kao što sam već pomenuo, učenje Svetog pisma o sudbini čoveka

posle smrti (ukoliko izuzmemo sasvim shvatljivu činjenicu da pokojnik



3

nakon smrti biva sahranjen, na različite načine - u zavisnosti od kulture i verovanja naroda) je u njegovom prvom delu prilično maglovito. Na stranicama ovog dela Biblije srećemo se sa različitim izjavama koje ukazuju na mogućnost postojanja zagrobnog života. Ipak, u to vreme smrt nije bila događaj kome se bilo ko radovao, sem onih koji su se nalazili u velikoj duševnoj agoniji ili nesnošljivom telesnom bolu, kao što čitamo u slučaju pravednog Jova (O Jovu 3:11-13, 21-22). Stanje ljudske duše nakon smrti je od strane nekih starozavetnih ljudi bilo shvatano kao boravak u mračnom obitavalištu bestelesnih duhova, u kome tumaraju i duše pravednika i duše grešnika. Sa druge strane, mnoštvo drugih biblijskih tekstova opisuje stanje mrtvih kao san, kojim u prahu zemaljskom spavaju svi preminuli do telesnog vaskrsenja.

Da bismo otpočeli detaljnije proučavanje o tome šta Stari zavet kazuje o stanju koje nastupa posle fizičke smrti, potrebno je da najpre sagledamo čovekovo sazdanje koje se odigralo šestog dana Božijeg stvaranja. Evo kako nas Biblija izveštava o ovom događaju:

"A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa."1

"Gospod, Bog, stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće."2

"Gospod Bog načini čoveka od praha zemaljskog i u nozdrve mu udahnu dah života. Tako je čovek postao duša živa."3

U navedenom stihu (iz prevoda na srpski jezik koji su do sada sačinjeni) uviđamo da je Gospod oblikovao čovekovo telo od zemaljskog praha (tj. zemlje) a potom "udahnuo" u njegove nozdrve dah života. U prevodu, Gospod je pokrenuo životni proces u već oblikovanom ljudskom organizmu tako što je čoveku u pluća udahnuo prvi dah vazduha (odnosno, podario mu "duh životni"). Toga trenutka su profunkcionisali i svi ostali organi i tkiva. Čovek je postao živo biće.

Prema Gospodnjem učenju objavljenom u prvom delu Biblije, možemo da saznamo da svaki čovek, nakon svoje smrti, prepušta svoje telo zemlji od koje je i nastalo, a da se njegov duh vraća Bogu koji mu ga je dao.

Nakon čovekovog sagrešenja, posle uzbranja ploda sa zabranjenog drveta, Bog je izrekao Adamu sledeće reči:

"Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti."4

1 1. Mojsijeva 2:7; prevod Đure Daničića.

2 1. Mojsijeva 2:7; prevod dr Luja Bakotića.

3 1. Mojsijeva 2:7; prevod prof. dr Aleksandra Birviša (do sada jedini prevod sa

jevrejskog na savremeni srpski jezik). Postanje ili Prva knjiga Mojsijeva, Ikonos, Beograd, 2003. god.



4

Od momenta sagrešenja, prvo ljudsko biće je počelo da stari, da bi se, po Stvoriteljevim rečima, na kraju vratilo u prah od koga je i uzeto.

Mudri car Solomun je, duboko promišljajući o svrsishodnosti ljudskog života na zemlji, zaključio da je sudbina ljudi istovetna kao i sudbina životinja (po pitanju njihove smrtnosti i vraćanja njihovih tela u zemaljski prah):

"Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština. Sve ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah."5

Ipak, i pored odlaska svih živih stvorenja "na jedno mesto", odnosno sahrane njihovih prirodnih tela u zemljane grobove, Solomun je pozvao sve svoje slušaoce kao i čitaoce knjige Propovednika, da se pouzdaju u Gospoda dok još uvek imaju vremena (do svoje smrti), jer nakon nje više neće biti nijedne povoljne prilike. Rekao je:

"Uživaj mladiću za mladosti svoje, i nek se veseli srce tvoje dok si mlad; i idi kud te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog pred sud svoj zvati. Ukloni žalost od srca svoga i zlo od tela svoga, jer su i mladost i zora taština. Ali opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dođu zli dani i stignu godine kad ćeš reči: Nemam uživanja u njima; pre nego što potamne sunce i svetlost (...) pre nego se prah vrati u zemlju, kako je pre bio, i duh se vrati Bogu, koji ga je dao."6

Starozavetna božanska objava koju su verom prihvatili tadašnji pobožni ljudi odnosila se na postojanje tajanstvenog podzemnog sveta u kome su obitavali duhovi preminulih. To mesto je bilo nazvano šeol, odnosno carstvo mrtvih.

U Svetom pismu Starog zaveta se na više mesta pominje reč "šeol". U prevodima Biblije na srpski jezik, koje su sačinili Daničić i Bakotić, ovaj pojam je preveden rečima "grob" ili "pakao". Reč "grob" ne predstavlja najbolji izbor, jer ne opisuje šeol (podzemni svet) na ispravan način i ne odražava pravo značenje biblijskog pojma.7 Iz tog razloga, u

4 1. Mojs. 3:19. Naglasak moj.

5 Knjiga Propovednika 3:19-20.

6 Knjiga Propovednika 12:1-4, 9. Naglasak moj. Prevod dr Lujo Bakotić.

7 Reč "šeol" se u Bibliji pominje 66 puta. Stari engleski prevod "Kralja Jakova"

(King James Version) iz 1611. godine, reč "šeol" na 31. mestu (u tekstovima Starog zaveta) prevodi rečju "grob", na 30 mesta rečju "pakao" a na 3 mesta rečju "jama" ili "provalija". No, ono što je sigurno jeste da se reč "šeol" ne bi smela da prevodi rečju "pakao", u značenju novozavetnog pojma "gehena", koji ukazuje na ognjeno jezero kao mesto večnih muka. Vidi u: Hebrew-Greek Key Study Bible, Lexical aids to the Old Testament, p. 1778, 1799, 1816.



5

daljem tekstu ću navoditi stihove iz Biblije u prevodu "Kršćanske sadašnjosti" iz Zagreba (prevod rimokatoličkih teologa) koja ostavlja reč "šeol" neprevedenu.

Nakon što su desetorica braće prodala Josifa madijanskim trgovcima, a potom saopštila svome ocu da je njihovog brata rastrgla divlja zver, ucveljeni Jakov je izjavio da će sa "tužnim srcem sići k svome sinu u šeol" (što izražava njegovo verovanje da je mrtvi Josif već u šeolu, tj. obitavalištu duhova umrlih):

"I razdere Jakov svoje haljine, stavi pokorničku kostrijet oko bokova i dugo vremena oplakivaše svoga sina. Svi su ga njegovi sinovi i sve njegove kćeri nastojali utješiti, ali se on ne mogaše utješiti. Govorio je: ‘Ne, sići ću k svome sinu u Šeol tugujući!’ Tako ga je oplakivao njegov otac."8

Posle više od deset godina, kada je Josif postao upravitelj egipatske zemlje (a koga braća koja su otišla da kupe hranu nisu prepoznala) i poslao svoje bližnje da dovedu najmlađeg brata, Rahiljinog sina Venijamina, stari Jakov je reagovao na sledeći način:

"Moj sin neće s vama! - uzvrati on. – Njegov je pravi brat već mrtav, i on je ostao sam. Ako bi ga na putu na koji ćete poći snašla nesreća, u tuzi biste otpravili moju sijedu glavu dolje u Šeol."9

Reč koja označava svet mrtvih, pominje se na više mesta i u knjizi koja opisuje život pravednog Jova koji je živeo u vreme patrijarha Jakova (Izrailja), ali nije pripadao njegovoj porodici. Kada u stihovima 7:9-10 i 17:13-16 Jov pominje šeol, on govori o njemu kao o mestu u koje će otići nakon svoje smrti. To mesto je mračno i ispunjeno tišinom, iz koga niko ne može da izađe napolje. Prema opisu šeola kojeg nalazimo u ovoj knjizi mogli bismo da zaključimo da se pravedni Jov o njemu izražavao kao o mestu u koje će na kraju dospeti celokupno čovečanstvo:

"Što ne umreh u utrobi materinoj? Što ne izdahnuh izlazeći iz nje? Što nađoh kolena da me prime i sise da me doje? Ja bih sad ležao i miran bih bio, spavao bih i počivao bih s kraljevima i velikanima zemlje, koji spomenike sebi podigoše, i sa knezovima koji imaše zlata i puniše srebrom kuće svoje."10

"Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi. Domu svome natrag se ne vraća nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje." (7:9-10);

"A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. Dovikujem grobu: ‘Oče moj rođeni!’ a crve pozdravljam: ‘Mati moja, sestro!’ Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti?

8 1. Mojs. 37:34-35. Naglasak moj.

9 1. Mojs. 42:38. Naglasak moj.

10 O Jovu 3:11-15. Prevod Luja Bakotića. Naglasak moj.



6

Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?" (17:13-16).

Iako ga je pomisao o stanju koje ga čeka nakon smrti ispunjavala neizvesnošću i nespokojstvom, spoznanje Božije istine, do koje je Jov došao tokom svog blagoslovenog života, učinilo je velikom razliku između njega i okolnih mnogobožaca. Ovaj čovek, koji se bojao Boga i činio ono što je Njemu po volji, verovao je i u telesno vaskrsenje iz mrtvih i susret sa Bogom licem u lice11, tj. verovao je u nešto o čemu njegovi savremenici nisu imali nikakve predstave.

Silazak u šeol se spominje i nekoliko stotina godina kasnije, u vezi pogibije Mojsijevih i Aronovih protivnika, koji su se pobunili protiv njihovog bogomdanog autoriteta:

"‘Po ovom ćete vidjeti – reče Mojsije – da me Jahve poslao da vršim sva ova djela, a da ih ne činim sam od sebe: ako ovi ljudi umru kao što umru i svi ljudi; ako ih pohodi sudbina kakva pohodi sve ljude, onda me Jahve nije poslao. Ali ako Jahve učini nečuveno: ako zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa svim što je njihovo, te živi siđu u Šeol, onda znajte da su ovi ljudi prezreli Jahvu.’ A kad on završi sve te riječi, tlo se pod njima raspukne; zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa njihovim domovima i svim njihovim imanjem. Živi siđu u Šeol, oni i sve njihovo. Onda se nad njima zemlja zatvori, i oni iščeznu iz zbora."12

Ono što je važno da istaknemo jeste činjenica da je šeol u Starom zavetu predstavljao mesto u utrobi zemlje (u podzemlju) u koje su odlazili bestelesni duhovni pokojnika, a ne njihova tela. Nakon detaljnog izučavanja ove teme, teolog Dragan Simov je u priručniku za proučavanje Svetog pisma o ovoj temi izneo sledeće činjenice:

"U šeol odlaze duše umrlih, ne njihova tela. Šeol nije grob. Jevrejska reč za grob je keber. Stari zavet nigde ne govori da telo odlazi u šeol, već na 37 mesta odlazi u keber, što dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlaze duše. Šeol nijednom nije opisan kao mesto na površini zemlje, dok keber jeste i to na 32 mesta, što opet dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlazi duša kada napusti telo. U Starom zavetu 11

"Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge." (O Jovu 19:25-27). 12

4. Mojs. 16:28-33. Naglasak moj. Reč koja kazuje da su neki "živi sišli u šeol" svakako predstavlja podatak o tome da se u ovom slučaju odigrao suprotan redosled dešavanja nego obično. Naime, uobičajeno je bilo da neko najpre umre na površini zemlje a da potom, nakon sahrane, siđe u šeol, dok su Mojsijevi protivnici u podzemlje otišli živi (iako su zapravo umrli odmah nakon propadanja u ambis koji se pod njima otvorio). Sasvim je sigurno i podrazumeva se da je bilo nemoguće da neko "u telu" (tj. još za života) siđe u šeol, koji je bio rezervisan samo za duše pokojnika.



7

čovek nikada ne polaže drugog čoveka u šeol, ali ga stavlja u keber. To nalazimo na 33 mesta, čime se potvrđuje da čovek stavlja umrlog u grob, ali ne može dušu da pošalje u šeol. Isto tako nigde čovek ne kopa šeol, ali zato pravi keber na šest mesta u Pismu, što potkrepljuje činjenicu da čovek može da načini grob, ali ne i mesto za dušu. Pismo nikada ne kaže da neko dotiče šeol, ali na šest mesta govori da dotiče keber, što potvrđuje da čovek može dotaći mrtvački sanduk ili grob, ali ne može dotaći šeol, gde odlaze duše umrlih."13

Naime, kada Sveto pismo govori o smrti Avraama, Jakova, Davida i drugih mnogobrojnih ličnosti iz ovog perioda, kako pozitivnih (Božijih slugu) tako i negativnih (bezbožnih osoba), pominje se da su oni bili "pribrani k rodu svojemu" tj. da su "počinuli kod otaca svojih". To je u prevodu trebalo da znači da su njihovi besmrtni duhovi (duše) otišli na isto mesto gde su se već nalazile duše njihovih predaka.

Svojim slugama, bogobojaznim herojima vere, patrijarhu Avraamu i judejskom caru Josiji, Gospod je rekao da će biti "pribrani k ocima njihovim". Evo kako glase ovi, kao i ostali stihovi:

"A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti."14

"Zato, evo, ja ću te pribrati k ocima tvojim i na miru ćeš biti pribran u grob svoj, i nećeš očima svojim vidjeti zla koje ću pustiti na to mjesto."15

"I onemoćav umrije Avram u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svojemu." (1. Mojs. 25:8);

"Potom im zapovjedi i reče im: kad se priberem k rodu svojemu, pogrebite me kod otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina. (...) A kad izgovori Jakov zapovjesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umrije, i pribran bi k rodu svojemu." (1. Mojs. 49:29, 33);

"Tako počinu David kod otaca svojih i bi pogreben u gradu Davidovu." (1. Carevima 2:10);

"I činjaše što je pravo pred Gospodom, sasvijem činjaše kako je činio Ozija otac njegov. (...) I Jotam počinu kod otaca svojih, i bi pogreben kod otaca svojih u gradu Davida oca svojega; a na njegovo se mjesto zacari Ahaz sin njegov. (...) Dvadeset godina bijaše Ahazu kad poče carovati, i carova šesnaest godina u Jerusalimu, ali ne činjaše što je pravo pred Gospodom (...) I počinu Ahaz kod otaca svojih, i bi pogreben kod

13

Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo, Alfa i Omega, Beograd, 1996. god. str. 98. Naglasak moj. Vidi takođe i u knjižici: Gde ću dospeti posle smrti? Autor: dr J. Van Impe, str. 5-6. U izdanju Hrišćanskog pregleda (bez godine izdavanja), Simina 8, Beograd. 14

1. Mojsijeva 15:15. 15

2. Carevima 22:20.



8

otaca svojih u gradu Davidovu; a na njegovo se mjesto zacari Jezekija sin njegov." (2. Carevima 15:34, 38. – 16:2, 20);

"I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov. (...) I počinu Jezekija kod otaca svojih, a na njegovo se mesto zacari Manasija sin njegov. Dvanaest godina bješe Manasiji kad poče carovati (...) I činjaše što je zlo pred Gospodom po gadnijem djelima naroda, koje Gospod odagna ispred sinova Izrailjevih. (...) I počinu Manasija kod otaca svojih, i bi pogreben u vrtu kod doma svojega." (2. Carevima 18:3; 20:21. – 21:1-2, 18);

Dakle, posle svoje fizičke smrti, sve napred pomenute ličnosti, i bogougodne i bogohulne, otišle su na isto mesto, koje je opisano kao mesto "pribiranja k rodu svojemu". Postojanje šeola kao mesta u koje su odlazile duše pokojnika u starozavetno vreme je veoma uočljivo iz Svetog pisma.

Međutim, budući da je i neprijatelju ljudskom, đavolu, bilo poznato da je Bog stvorio čoveka koji u sebi poseduje besmrtnu dušu (odnosno duh), on je, kao inspirator nastanka paganskih religija, osmislio da ljude prevari po pitanju njihove zagrobne sudbine. U daljem proučavanju uočićemo da su i razni paganski narodi posedovali verovanja u zagrobni život, koja su se, manje ili više, razlikovala od Bogom otkrivene istine objavljene preko Mojsija i ostalih Njegovih slugu.

Paganska verovanja o zagrobnom životu i Božija upozorenja

izrailjskom narodu

Kao što smo utvrdili proučavajući život i obraćenje Avraama, u drugom poglavlju ove knjige, poslepotopni svet je svega nekoliko generacija nakon velike Božije kazne nad bezbožnima ponovo bio do grla utonuo u poštovanje lažnih bogova. Verovanja u besmrtnost ljuske duše u raznim varijantama njenog boravka u raju ili paklu srećemo kod raznih naroda i kultura, kao na primer kod starih Egipćana, Grka, Rimljana, kao i u islamu, budizmu i hinduizmu do današnjih dana. Što se tiče verovanja u život posle smrti u starom Egiptu, o njemu možemo da saznamo između ostalog i sledeće:

"Sva pisana svedočanstva iz drevnog Egipta pokazuju da Egipćani nisu imali jedinstveno i strogo utvrđeno učenje o večnom životu i načinu na koji se on može ostvariti. Izgleda da je Egipat oduvek bio okrenut svojevrsnom dualizmu (...). Tako se i u verovanjima u zagrobni život pojavljuju dva osnovna ‘učenja’. Jedno je izuzetno staro verovanje u materijalni zagrobni svet, a drugo je, takođe veoma staro i prilično



9

razvijeno verovanje da duhovni deo čoveka ne samo da preživljava smrt, već može i da dostigne božanske kvalitete."16

"Prema egipatskim verovanjima, čovek je imao neku vrstu duhovnog dvojnika – apstraktnu ličnost koja je, posle smrti tela, postajala sasvim nezavisna. Ona je mogla boraviti među bogovima, ali i posećivati grobnicu. Zbog toga se egipatski naziv ka najčešće prevodi kao duh ili dvojnik, a žrtvene ponude u hrani i piću su prinošenje da bi ka imao čime da se prehrani. (...) Onaj deo čoveka koji uživa postojanje na nebu nazivan je ba i označavao je nešto uzvišeno i plemenito, pa se obično prevodi sa ‘duša’. Iako se ba obično smatra bestelesnim, često se nailazi na tvrdnju da mu je građa vazdušasta i da ima oblik ptice sa ljudskom glavom ."17

Ipak, ne želeći da detaljnije zalazim u spiritistička verovanja raznih drugih naroda, na ovom mestu hoću da ukratko sagledamo verska shvatanja drevnih Semita (potomaka Nojevog sina Sema), Avraamovih paganskih predaka.

Prema profesorima religije Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, drevni Semiti su verovali da je kosmos podeljen na tri dela: na zemlju, nebo i podzemni svet mrtvih.

"Drevni Semiti su predstavljali svet kao veliku kuću sa troslojnom strukturom: gornje kraljevstvo bogova (raj), središnji ljudski svet koji su nam ti bogovi podarili (zemlja), i donji deo koji se sastojao iz ogromne pećine smeštene duboko pod površinom zemlje (podzemni svet ili šeol). (...) Za razliku od gornjeg sveta bogova, šeol je bio obitavalište mrtvih i adskih božanstava. Iako su drevni narodi prikazivali šeol kao mračno i tiho mesto, ne smemo o njemu misliti kao o paklu. Božanstvo pod imenom Mot, "Smrt", vladalo je nad mrtvima i nad adskim bogovima. Budući da su ljudska bića živela između raja i šeola, mogli su očekivati da će na njih uticati kako gornji, tako i donji svet."18

"Oni koji žive na zemlji – između gornjih i donjih svetova – mogu se obratiti stanovnicima bilo kog od nivoa, tražeći pomoć za svoje zemaljske probleme."19

Za ove mnogobošce je od izuzetne važnosti bila mogućnost komunikacije sa bogovima gornjeg i donjeg sveta, kao i sa dušama umrlih predaka, jer se od njih očekivala pomoć i blagoslov u najrazličitijim prilikama. Naravno, pre nego što bi izlili blagoslove na narod koji ih je poštovao, bogovi su zahtevali da zemaljski stanovnici izvrše određene religijske rituale:

16

Miroslav Tanasijević, Egipatska knjiga živih, str. 39. Opus, Beograd 1996. god. 17

Navedeno delo, str. 44. 18

Raj jedna istorija, str. 17. Naglasak moj. 19

Raj jedna istorija, str. 16.



10

"Samo podizanjem hramova, finansiranjem sveštenika i hramskih horova, prinošenjem izdašnih žrtava, pevanjem pomno razrađenih molitava i slušanjem čarobnjaka i proroka, narod je mogao biti uveren u božanski blagoslov i blagonaklonost. Plodna stada, bogate žetve, pobede u boju i sve što je spadalo u uspeh, blagostanje i mir zavisili su od milosti bogova koji su boravili u raju ili u šeolu. (...) Radi zadobijanja zemaljskih koristi, obredi su se ili obraćali mrtvima i bogovima podzemnog sveta, ili su bili upućivani silama neba. (...) Poštovanje predaka poprimilo je organizovane obredne oblike. U jednom takvom obredu, učesnici su konzumirali velike količine vina i izlivali vino za mrtve. Tokom rituala svi prisutni bi se napili, uključujući i pokojnike. Jedan prostiji obred sastojao se u postavljanju ponuda u vidu vode i hrane pored porodične grobnice."20

Dakle, prema verovanju drevnih semitskih naroda koji su zajedno sa Izrailjcima naseljavali Bliski istok, mrtvi iz regiona kojim su vladala adska božanstva mogli su da budu od pomoći svojim bližnjima na zemlji. Pošto je, prema Svetom pismu, ova navodna pomoć koju su pružali preminuli zapravo predstavljala đavolsku obmanu, a prizivanje duša umrlih potpadao pod otvoreni spiritizam (ili bolje rečeno satanizam) Gospod je preko Mojsija izdao striktnu zapovest da niko u Izrailju ne sme da se bavi okultnim radnjama – uz pretnju smrtnom kaznom:

"Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara za zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za take gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslijediti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj."21

"A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih."22

Gospod je ovom zapovešću, kao što je očevidno, verovanja i religijske radnje koje su praktikovali paganski narodi u izrailjskom susedstvu proglasio gadnim delima, što je trebalo da znači da On nije njihov osmislitelj niti ozakonitelj. Između ostalih, tu se spominje i praksa prizivanja mrtvih (iz šeola), radi pružanja pomoći živima. Nažalost, u periodu nakon smrti Mojsija i Isusa Navina pa sve do uspostavljanja izrailjskog carstva, jevrejski narod je bio sklon da prihvati mnoge neznabožačke običaje iz svog okruženja. Nakon što je Saul izabran za

20

Isto, str. 19. Naglasak moj. 21

5. Mojs. 18:9-14. Naglasak moj. 22

3. Mojs. 20:27. Naglasak moj.



11

prvog vladara nad Izrailjem, on je iz svoje države istrebio sve one koji su se bavili gatanjem i vračanjem. Ipak, u četrdesetoj godini svoje vladavine, pošto je od njega odstupio Božiji Duh zbog neposlušanja Gospodnje zapovesti, ovaj u početku bogobojazni car je prisustvovao jednoj spiritističkoj seansi i posredstvom medijuma prizivao duh mrtvog proroka Samuila. Saul je želeo da prizivanjem umrlog proroka koga je lično poznavao dugi niz godina, sazna detalje o ishodu bitke u kojoj je sutradan trebao da učestvuje sa svojim sinovima i ostalom vojskom. Evo kako glasi biblijski tekst koji nam opisuje ovaj događaj:

"A Samuilo bijaše umro, i plaka za njim sav Izrailj, i pogreboše ga u Rami, u njegovu gradu. I Saul bijaše istrijebio iz zemlje gatare i vračare. I Filisteji skupivši se dođoše i stadoše u oko kod Sunima, skupi i Saul sve Izrailjce, i stadoše u oko kod Gelvuje. Saul pak videći vojsku filistejsku uplaši se, i srce mu uzdrhta veoma. I upita Saul Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka. I Saul reče slugama svojim: tražite mi ženu sa duhom vračarskim, da otidem k njoj i upitam je. A sluge mu rekoše: evo u Endoru ima žena u kojoj je duh vračarski. Tada se Saul preruši obukav druge haljine, i otide sa dva čovjeka, i dođe k onoj ženi noću; i on joj reče: hajde vračaj mi duhom vračarskim, i dozovi mi onoga koga ti kažem. Ali žena mu reče: ta ti znaš šta je učinio Saul i kako je istrijebio iz zemlje gatare i vračare; zašto dakle mećeš zamku duši mojoj da me ubiješ? A Saul joj se zakle Gospodom govoreći: tako živ bio Gospod! neće ti biti ništa za to. Tada reče žena: koga da ti dozovem? A on reče: Samuila mi dozovi. A kad žena vidje Samuila, povika iza glasa, i reče žena Saulu govoreći: zašto si me prevario? ta ti si Saul. A car joj reče: ne boj se; nego šta si vidjela? A žena reče Saulu: bogove sam vidjela gdje izlaze iz zemlje. On joj opet reče: kakav je? Ona mu reče: star čovjek izlazi ogrnut plaštem. Tada razumje Saul da je Samuilo, i savi se licem do zemlje i pokloni se. A Samuilo reče Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam velikoj, jer Filisteji zavojštiše na me, a Bog je odstupio od mene, i ne govori mi više ni preko proroka ni u snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću činiti. A Samuilo reče: pa što mene pitaš, kad je Gospod odstupio od tebe i postao ti neprijatelj? Gospod je učinio kako je kazao preko mene; jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga bližnjemu tvojemu Davidu; Jer nijesi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gnjeva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio. I Gospod će predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima; te ćeš sjutra ti i sinovi tvoji biti kod mene; i oko izrailjski predaće Gospod u ruke Filistejima. A Saul ujedanput pade na zemlju koliko je dug, jer se vrlo uplaši od riječi



12

Samuilovijeh, i ne bješe snage u njemu, jer ne bješe ništa jeo ceo dan i svu noć."23

Iako je poruka koju je car dobio od duha bila istinita, jer su sutradan i Saul i njegovi sinovi poginuli u oružanom sukobu sa Filistejima24, na osnovu Gospodnje (starozavetne) objave možemo da tvrdimo da osoba sa kojom je Saul razgovarao nije bio nedavno preminuli Božiji prorok. Najpre, kada bi mrtvi zaista mogli da se javljaju živima, onda Gospod tu pojavu ne bi zabranio i nazvao je vračarstvom (spiritizmom). Drugo, sam Saul nije video nikoga sem vračare (medijuma) koja je opisivala osobu iz svoje "vizije" – a koju je car, prema opisu i načinu odevanja ("star i ogrnut plaštom") prepoznao kao proroka Samuila. Uz to, na pitanje šta je videla, vračara je odgovorila da vidi "bogove gde izlaze iz zemlje". Lujo Bakotić ovako prevodi ovaj stih:

"Žena reče Saulu: Vidim boga jednog koji izlazi iz zemlje."25 Prevod Kršćanske sadašnjosti na sličan način kazuje da je žena

videla "nešto božansko što se diže iz zemlje". Ukoliko se prisetimo tvrdnji profesora Mekdanela i Langa, koji kazuju da je verovanje drevnih naroda podrazumevalo da se umrle osobe u šeolu mogu preobraziti u neku vrstu božanstva26, a tu je i pomen da "Samuilo" izlazi iz zemlje (dakle iz podzemlja – carstva mrtvih); te pošto je na osnovu svega toga jasno da se radi o spiritizmu koji je nastao satanskom inspiracijom a ne o verovanju u ono što je Bogu ugodno, to je potpuno jasno zbog čega je Izrailjcima od Boga ova praksa bila najoštrije zabranjena. Pomenuti "Samuilo" iz vračarine vizije je bio niko drugi nego jedan od palih anđela (demona) koji zajedno sa svojim poglavarom, bivšim heruvimom Luciferom, po rečima Gospoda Isusa ima za cilj religijsku obmanu vasionog sveta.27

Zaključak o svemu što smo do sada spomenuli, možemo da sažmemo u narednih nekoliko rečenica:

Boravak u šeolu je prema starozavetnoj objavi bio rezervisan za duhove svih umrlih osoba. U šeol su odlazile duše bogobojaznih ljudi, ali i onih koji pravoga Boga nisu poznavali. Starozavetnim vernicima je bilo nepoznato kakva ih sudbina očekuje u carstvu mrtvih, ali su bili sigurni u to da ih njihov Gospod neće napustiti, te da će im biti milostiv prilikom poslednjeg suda (Prop. 12:13-14). Ovu nadu je na divan način opisao car David u jednom od svojih psalama:

23

1. Samuilova 28:3-20. Naglasak moj. 24

Vidi u: 1. Samuilova 31:6. 25

1. Samuilova 28:13. Naglasak moj. 26

Vidi u: Raj jedna istorija str. 20-21. 27

Vidi u: Ev. po Jovanu 8:44; Otkrivenje Jovanovo 12:9.



13

"Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. (...) Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla; jer ti si sa mnom; štap tvoj i palica tvoja tješi me."28

Nada starozavetnih Božijih slugu da će Gospod biti sa njima i u zagrobnom životu bila je realna. U proučavanju koje sledi, navešćemo novozavetne tekstove koji nam bacaju mnogo više svetla na biblijsko učenje o posmrtnoj sudbini ljudi u toku čitave istorije čovečanstva.

Verovanje u zagrobni život u Novom zavetu

Proučavajući temu o verovanjima zapisanim u Bibliji a koja se

odnose na tajanstveni život preminulih, zaključili smo da je u spisima Starog zaveta istaknuto da se ljudsko telo vraća u prah iz koga je i nastalo, a da se životni duh vraća Bogu koji ga je dao. Sa druge strane, proučili smo i pominjanje šeola kao mesta u kojem borave bestelesne duše preminulih, bez detaljnijeg opisivanja stanja u kome se one zaista nalaze. Sveti tekstovi pisani izvorno na jevrejskom jeziku uistinu daju malo podataka o životu posle smrti. Novi zavet, sa druge strane, daje detaljnije opise o tome šta se dešava sa čovekom posle njegovog zadnjeg izdisaja i predanja Bogu svog "životnog duha". Ipak, realno govoreći, novozavetni spisi ne odgovaraju na mnoga pitanja koja proizilaze iz ljudske radoznalosti, i govore mnogo manje o zagrobnom životu nego što je to prikazano u dogmatikama i načelima verovanja današnjih crkava i denominacija. Kao što ćemo se uveriti u narednom poglavlju, Gospod Isus Hristos je npr. mnogo više govorio o budućem sudu koji će se desiti nakon vaskrsenja mrtvih, nego o stanju ljudske besmrtne duše u njenom vantelesnom postojanju. To naravno iz razloga što su posledice Božijeg suda nad čovekom posle vaskrsenja konačne, dok je njegov boravak u grobu samo privremen. No, krenimo redom.

Jedini tekst koji je izgovorio Gospod Hristos, a u kojem je govorio o stanju duša umrlih nalazi se zapisan u ev. po Luki 16:19-31. Ovim kazivanjem u kojem na najotvoreniji način spominje carstvo mrtvih, Isus je zapravo objasnio ono što je u starozavetnim spisima ostalo sakriveno, a to je – u kakvom su se stanju nalazile duše pokojnika u šeolu. Iako u ovom tekstu evanđelist Luka, pišući na grčkom jeziku, upotrebljava reč ad (koji predstavlja grčku reč koja se odnosila na carstvo mrtvih), izvesno je da je Gospod Isus, koja je svoja kazivanja Jevrejima saopštavao na aramejskom ili pak jevrejskom jeziku, koristio reč šeol.

Evo kako ovo kazivanje glasi: "A bio je neki bogat čovek koji se oblačio u skerlet i skupoceno

platno i veselio se sjajno svaki dan. A pred njegovim vratima ležao je 28

Psalam 23:1, 4. Naglasak moj.



14

jedan siromah po imenu Lazar, pun čireva, želeći da se nasiti onim što je padalo sa bogataševe trpeze; uz to su i psi dolazili i lizali njegove rane. A kad umre siromah, anđeli ga odneše u Avraamovo naručje. Umro je i bogataš i sahraniše ga. I kad se mučio u adu, podiže svoje oči i vide izdaleka Avraama i Lazara u njegovom naručju. Tada povika: oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu. A Avraam reče: sinko, seti se da si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde teši, a ti se mučiš. A preko svega toga postavljena je velika provalija između nas i vas, da ne mogu da pređu oni koji žele odavde k vama, niti da pređu k nama oni odande. Tada reče: molim te onda, oče, da ga pošalješ u kuću moga oca, jer imam petoro braće; neka ih uveri – da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Ali Avraam reče: oni imaju Mojsija i proroke, neka poslušaju njih. On pak reče: ne, oče Avraame, nego ako im ko iz mrtvih dođe, pokajaće se. Reče mu: ako ne slušaju Mojsija i proroke, neće ih pridobiti ni onaj ko vaskrsne iz mrtvih."29

U ovoj priči koju je uputio svojim slušaocima, među kojima su bili i fariseji koji su sve pažljivo slušali i rugali se Njegovim rečima (Lk. 16:14), uočavamo nekoliko važnih detalja. Najpre, događaj se odigrava nakon smrti siromašnog Lazara i bogatog čoveka. Drugo, siromahovu dušu su odneli anđeli u "naručje Avraamovo", dok je bogataš nakon svoje sahrane dospeo u "mesto mučenja" ispunjeno vatrom. I posle smrti ove dvojice, njihove duše su zadržale sećanje na život proživljen na zemlji (prepoznavanje Lazara od strane bogataša, kao i pamćenje da ima petoricu još žive braće). Zapažamo i mogućnost komuniciranja (razgovora) među pokojnicima. Mesto mučenja u kome se bogataš našao nazvano je "ad" (had, hades), dok je "Avraamovo naručje" predstavljeno kao mesto blaženstva (očigledno ga možemo uporediti sa rajem). Razlog zbog čega su se ova dvojica našla na pomenutim mestima nije, kako se na prvi pogled čini, bogatstvo jednog, odnosno siromaštvo drugog. Pravi razlog nalazimo u stihu 29. koji govori o poslušanju (verovanju) tj. neposlušanju (neverovanju) u ono o čemu su pisali Mojsije i proroci – a oni su pisali i svedočili o dolasku i delu Hrista Spasitelja.30

Dakle, u šeolu, odnosno adu, prema kazivanju Gospoda Isusa Hrista, postojala su dva odvojena prostora. Prvi, koji je nazvan "Avramovim naručjem" bio je mesto utehe za sve pobožne i bogobojazne starozavetne ličnosti, dok su u mesto mučenja dospevali svi oni drugi –

29

Naglasak je moj. 30

Vidi u: 1. Mojsijeva 3:15; 5. Mojsijeva 18:15, 18; Isaija 7:14; 9:6-7; 53. gl.; Psalam 16:10; 22:1, 6-8, 15-18; Ev. po Luki 24:25-27; Ev. po Jovanu 5:39-40.



15

koji iz raznoraznih razloga nisu hteli da se pouzdaju u Gospoda o kome su u to vreme propovedali Adam, Enoh, Noje i njegovi sinovi itd.

Ipak, reč "ad" odnosno "hades", koju je Isus koristio u opisivanju istorijskog događaja o smrti i zagrobnim dešavanjima u vezi bogataša i Lazara, nipošto nije podrazumevala postojanje hadesa (hada) u kakav je verovala mnogobožačka grčka nacija. Ovaj pojam je samo pozajmljen iz grčkog jezika (na kome je pisan Novi zavet), i njime je zamenjena jevrejska reč "šeol". Mitološki had u koji su verovali stari Grci, i biblijski ad (odn. šeol – carstvo mrtvih) nemaju ničeg zajedničkog, jer su u pitanju lažni paganski koncept verovanja u zagrobni život sa jedne strane31, i istinito Božije otkrivenje došlo kroz Gospoda Isusa Hrista, sa druge.

Pored upotrebe reči "ad" u ev. po Luki 16. glavi, ovaj pojam se pojavljuje još nekoliko puta u Novom zavetu i uvek biva izgovoren od strane Gospoda Hrista.

Korišćenje pojma "ad" u Novom zavetu

Reč ad (hades) se u Novom zavetu koristi više puta, i to u

stihovima Mt. 16:18; Lk. 10:15; 16:23; Dela ap. 2:27; 2:31; Otk. 1:18; 6:8; 20:13-14. Evo kako oni glase:

31

Evo kako su zagrobni svet, odnosno had, zamišljali stanovnici antičke Grčke: "Duboko pod zemljom caruje neumoljivi, mračni Zevsov brat Had. Njegovo carstvo je puno mraka i užasa. Tamo nikad ne prodiru radosni zraci svetlog sunca. S površine Zemlje ide se provalijama bez dna u tužno Hadovo carstvo. Njim teku mračne reke; tamo protiče i sveta reka Stiks, od koje se sve ledi, čijim se vodama kunu i sami bogovi. Kacit i Aheront valjaju tamo svoje talase; duše umrlih odzvanjaju svojim stenjanjem, punim tuge, njihovim mračnim obalama. U podzemnom carstvu struje vode izvora Lete, koje pružaju zaborav svega zemaljskog. Mračnim poljima Hadovog carstva, obraslim belim cvetovima astodela, jure bestelesne, lake senke umrlih. (...) Niko ne može da se vrati iz ovog carstva tuge. Troglavi hadski pas Kerber, na čijem se vratu pokreću sa groznim šištanjem zmije, čuva izlaz. (...) U mračnom Hadovom carstvu duše umrlih su osuđene na večno postojanje bez radosti. (...) Tu se kraj prestola nalazi i bog smrti Tanat (...) Pored Tanata su i mračne kere. One svojim krilima besno jure po bojnom polju i likuju kad vide kako padaju pobeđeni heroji jedan za drugim. Svojim krvavocrvenim usnama one se spuštaju na rane, požudno ispijaju vrelu krv ubijenih i iz njihovih tela čupaju duše. (...) Carstvo neumoljivog Hada puno je mraka i užasa. Tamo luta po tami užasno priviđenje Empusa sa magarećim nogama, kad namami ljude svojom lukavošću na neko usamljeno mesto, ono im onda ispija svu krv i proždire njihova tela koja se još trzaju . Tamo luta i čudovišna Lamija, koja se noću prikrada u spavaonice srećnih majki i od njih krade decu da bi se napila njihove krvi. Svim tim priviđenjima vlada velika bohinja Hekata. Ona ima tri tela i tri glave...". N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grčke; Dečja knjiga, Beograd, 1990. god. str. 33-35. Naglasak moj.



16

"I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je nadvladati." (Mt. 16:18);

"Kažem vam da će u onaj dan Sodomu biti lakše nego tom gradu. Teško tebi Horazine, teško tebi Vitsaido, jer da su se u Tiru i Sidonu dogodila čuda koja su se dogodila u vama, odavno bi se pokajali sedeći u vreći i pepelu. Ali Tiru i Sidonu će biti lakše na sudu nego vama. I ti Kafarnaume, zar ćeš se do neba podići? Bićeš srušen do ada." (Lk. 10:12-15);

"Jer moju dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti (u originalu stoji: u adu; prim. I. S.), niti ćeš dozvoliti da svetac tvoj istrune." (Dela ap. 2:27);

"Predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih (u adu, prim. I.S.), niti mu je telo istrulilo." (Dela ap. 2:31);

"Ja sam Prvi i Poslednji i Živi, i bejah mrtav, i vidi živ sam u sve vekove, i imam ključeve od smrti i ada." (Otkrivenje 1:17-18);

"I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i ad iđaše za njim, i dade im se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubijaju mačem i glađu i kugom i zverinjem zemaljskim." (Otkrivenje 6:8);

"I more dade mrtvace koji su u njemu, i smrt i ad dadoše mrtvace koji su u njima, i svako bi osuđen po delima svojim. I smrt i ad behu bačeni u vatreno jezero. Ovo je druga smrt, vatreno jezero. I ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u vatreno jezero." (Otkrivenje 20:13-15).32

Kao što uočavamo u Mt. 16:18, Hristos ovu reč upotrebljava opisujući nastojanja Crkve da od pretnje večne propasti izbavi što veći broj nespasenih osoba. On najpre govori da će Njegova Crkva biti sazidana na steni (koja predstavlja Njega samog), a potom ističe da nju neće nadvladati ni "vrata adova". Šta ova "vrata" predstavljaju u konkretnom slučaju? Pošto je sasvim jasno da su vrata statična, a Crkva koja vodi duhovni rat protiv nevidljivih sotonskih legija33 jedna dinamična sila, to nam govori da će pred njenom snagom i duhovnom jakošću koja dolazi od Gospoda, đavo i njegovi anđeli morati da ustuknu i Gospodu za spasenje (koje Crkva propoveda) predaju kroz istoriju na milione duša neverujućih ljudi. Očevidno je, dakle, da se u pomenutoj Hristovoj izjavi ne radi o sukobu Crkve i podzemnog sveta ispunjenog duhovima umrlih, jer kao što je nam je poznato iz priče o bogatašu i Lazaru i ostalih tekstova iz Pisma, nakon smrti Bog više nikome ne pruža priliku za pokajanje i zadobijanje večnog života. Ad u ovom slučaju, očigledno, simboliše duhovne snage suprotstavljene Gospodu i njegovim svetima na zemlji,

32

Naglasci na svim navedenim stihovima su moji. 33

Vidi u: posl. Efescima 6:10-17.



17

koji imaju za cilj odvođenje u večnu smrt milijardi ljudi, a to su sotona i njegovi demoni34.

U tekstu zapisanom u ev. po Luki 10:12-15 čitamo o Isusovom ukoravanju galilejskih gradova tj. njihovih stanovnika koji su ostali neverujući iako je Gospod u njima učinio mnoga mesijanska znamenja. Govoreći o ponositosti stanovnika Kafarnauma koji nisu želeli da Ga prihvate, verujući da su, u skladu sa farisejskom naukom, dovoljno dobri da stignu u nebo i bez Njegovog posredstva, Isus ih je upozorio da će, umesto da se podignu do samog neba, biti "srušeni do ada". Da bismo ispravno razumeli upotrebu reči "ad" u ovom slučaju, valja da sagledamo čitav kontekst. Pre nego što je pomenuo ad u svome govoru, Isus je dva puta pomenuo i dan suda Božijeg koji će uslediti nakon vaskrsenja (u stihovima 12 i 14). Izvesno je da na dan Božijeg (strašnog) suda neće biti suđeno gradovima u doslovnom smislu (kućama i dvorištima), već njihovim u grehu preminulim stanovnicima i to nakon njihovog ustajanja iz mrtvih. Pošto je nemoguće da jedan grad od cigala bude srušen do "podzemnog duhovnog sveta" ovo Isusovo kazivanje bi mogli da shvatimo na sledeći način: visoko mišljenje koje su o sebi gajili stanovnici Kafarnauma nipošto neće moći da im pomogne kad budu izašli pred Onoga koga su, uz ignorisanje, odbacili. Njihov grad (delo njihovih ruku) će u budućnosti svakako ležati u ruševinama, njihove duše će završiti u podzemnom predelu mrtvih, dok će na kraju, nakon suda, biti poslati u ognjeno jezero u kome će trpeti veću kaznu i od grešnih stanovnika Sodome i Gomore.

Što se tiče govora apostola Petra na dan Pedesetnice, a koji je opisan u 2. poglavlju Dela apostolskih, u njemu se na dva mesta susrećemo sa rečju ad. Reč ad je i u ovom slučaju prevod jevrejske reči "šeol" koju koristi car David u psalmu 16:10. U oba slučaja, Emilijan M. Čarnić prevodi ovaj pojam kao "carstvo mrtvih", a odnosi se na ono mesto u podzemlju, odnosno utrobi zemlje, u kome je boravio Isusov ljudski duh nakon smrti - sve do vaskrsenja.

Naime, na molbu pokajanog razbojnika da ga se seti kada dođe sa svojim carstvom, Isus je odgovorio:

"A on mu reče: zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju."35

34

Sa ovim u vezi, bilo bi dobro pročitati i stih iz poslanice Jevrejima 2:14, koji između ostalog govori da je sotona, sve do Hristove smrti (i vaskrsenja) imao "vlast nad smrću". Budući da "vrata adova" u Mt. 16:18 očigledno predstavljaju pale anđele, njihovo povezivanje sa svetom mrtvih je sasvim na mestu, šta više iz razloga što je i sam Gospod Hristos za njihovog poglavara rekao da je "ubica ljudski od početka" (Jn. 8:44). Vidi i: 1. Jov. 3:12. 35

Ev. po Luki 23:43. Naglasak moj.



18

Ovaj tekst jasno dokazuje da je Isusov duh, zajedno sa razbojnikovim, nakon napuštanja njihovih tela bio u raju, odnosno u onom mestu u adu koje su Jevreji nazivali Avraamovim naručjem – mestom utehe.

Za svoj boravak u adu Isus je posvedočio i u prilici kada je govorio o "znaku proroka Jone", rekavši svojim savremenicima da će u skoroj budućnosti, nakon svoje smrti, izvesno vreme boraviti u "srcu zemlje", odnosno tačno na onom mestu koje je i u Starom zavetu predstavljeno kao mesto obitavanja duhova umrlih:

"A on im odgovori i reče: zli i preljubotvorni naraštaj traži znak, i neće mu se dati znak osim znaka proroka Jone. Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će biti i Sin čovečji u srcu zemlje tri dana i tri noći."36

O Isusovom silasku u podzemni predeo mrtvih piše i apostol Petar, govoreći:

"Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni...".37

No, kao što čitamo u psalmu 16:10 i Delima apostolskim 2. glavi, Isusov duh (odnosno duša) nije ostavljen u šeolu (adu) iz razloga njegovog vaskrsenja i ponovnog sjedinjavanja sa ranije umrlim telom.

Kao što sam naveo ranije, ad se spominje i u poslednjoj knjizi Novoga zaveta – Jovanovom Otkrivenju. U svim stihovima Otkrivenja, pojam ad se vezuje uz pojam "smrt", sa tim da se uvek najpre spominje smrt pa tek onda ad. U prvom poglavlju Isus govori da poseduje ključeve od smrti i ada. U šestom poglavlju "četvrti jahač apokalipse" koji jaše na konju – zelenku, nosi ime "smrt" a ad ide za njim kao pratilac. Njihovo pojavljivanje propraćeno je velikim stradanjem zemaljskog stanovništva. Takođe, u dvadesetom poglavlju, prilikom opisa vaskrsenja iz mrtvih onih koji nisu poverovali u Hrista Spasitelja, smrt i ad se spominju kao rejoni iz kojih izranjaju mnogi mrtvaci – da bi im se sudilo.

Kao što je to slučaj u šestom poglavlju, u kome se imenima "smrt" i "ad" predstavljaju velike nedaće koje dolaze na svet (možda i otelotvorene u poslednjem zemaljskom diktatoru – antihristu), a koje imaju za posledicu odlazak u carstvo mrtvih mnogih hiljada stradalih ljudskih bića, tako i prilikom vaskrsenja "smrt" i "ad" predstavljaju oblasti iz kojih izlaze mrtvi da bi im se sudilo. Smrt u ovom tekstu svakako označava samu, od Boga u početku neplaniranu, pojavu prestanka života bogolikog ljudskog bića (kao i grobove umrlih), dok je ad carstvo mrtvih, 36

Ev. po Mateju 12:39-40. Naglasak moj. 37

1. Petrova 3:18-20. Naglasak moj.



19

to jest podzemlje u kome se nalaze duhovi svih preminulih. Isusova izjava iz prvog poglavlja Otkrivenja, u kome ističe da poseduje ključeve od smrti i ada, svakako predstavlja činjenicu da On ima vlast da jednoga dana vaskrsne sve mrtve - na taj način što će se njihove duše iz carstva mrtvih prisajediniti telima koja su bila u grobovima. One koji su za života bili vernici – na večni život, a one koji to nisu bili – na večnu osudu.38 Nastavljajući sa svojim slikovitim izražavanjem kojim je ispunjena čitava knjiga, pisac Otkrivenja na kraju dvadesetog poglavlja kazuje da će se poslednji čin strašnog suda sastojati od "bacanja smrti i ada u ognjeno jezero". Nakon pomenutog suda i stvaranja novog neba i nove zemlje kao staništa za vaskrsle pravednike, više nikada neće biti umiranja, truljenja i raspadljivosti. Sveti tekst nas ovako obaveštava o ovom budućem stanju savršenstva:

"I čuh kako jedan jaki glas sa prestola govori: vidi skinije Božije među ljudima, i on će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod, i sam Bog biće s njima, pa će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola, jer ono prvo prođe."39

Bacanje smrti i ada u ognjeno jezero, koje se naziva i drugom smrću, svakako predstavlja slikoviti prikaz večitog nestanka tj. iščezavanja smrti i raspadljivosti sa lica zemlje kao i čitavog novostvorenog univerzuma.

Kao što smo mogli da se uverimo iz svih prethodno navedenih biblijskih tekstova, pojam ad se odnosi na mesto u koje, do vaskrsenja, čovek odlazi nakon prestanka svojih životnih funkcija. U starozavetno vreme (sve do Hristovog vaskrsenja) u ad su odlazili i pravednici i oni drugi, dok u je u novozavetnom periodu situacija izmenjena utoliko što tamo sada dospevaju samo duše nepokajanih grešnika, dok nanovorođeni hrišćani, nakon napuštanja svojih tela idu pravo u treće nebo – u Gospodnje prisustvo. O ovoj velikoj promeni što se tiče lokacije odlaska duše (duha) vernika nakon smrti, koja je nastupila posle Hristovog vaznesenja na nebo, biće više reči nešto kasnije.

Na ovom mestu bih želeo da kažem nešto i o značenju biblijskih tekstova koji smrt i stanje koje dolazi nakon nje upoređuju sa snom.

Da li ljudsko biće posle smrti spava snom bez snova? Stihova koji na ovaj način opisuju stanje duše nakon smrti ima

više, kako u Starom zavetu, tako i u evanđeljima i apostolskim poslanicama, pa bi na osnovu njih neko mogao da zaključi da čovek nakon svoga poslednjeg izdisaja tone u stanje dubokog sna (bez snova), nakon koga sledi buđenje prilikom vaskrsenja iz mrtvih. Iako ovaj zaključak nije tačan, a iz razloga koje smo već naveli ili ćemo ih spomenuti kasnije, ipak 38

O ovoj temi videti detaljnije u: Jn. 5:28-29; 1. Kor. 15:20-55; 1. Sol. 4:13-18. 39

Otkrivenje Jovanovo 21:3-4. Naglasak moj.



20

ostaje činjenica da Gospod u Starom zavetu, kao i Isus i apostoli, u više navrata stanje u kome se čovek nalazi nakon smrti, poistovećuju sa njegovim noćnim počinkom. Evo kako glase stihovi koji govore o ovoj temi:

"U ono vrijeme tvoj će se narod spasiti – svi koji se nađu zapisani u Knjizi. Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemaljskom (...) A ti idi i otpočini, ustat ćeš da primiš svoju baštinu na kraju dana."40

"I kad Isus dođe u starešininu kuću, vide svirače i narod gde viče, i reče: uklonite se, jer devojčica nije umrla, nego spava." (Mt. 9:23-24);

"Ovo reče i posle toga im produži: naš prijatelj Lazar je zaspao; nego, idem da ga probudim. Tada mu rekoše učenici: Gospode, ako je zaspao, ozdraviće. No Isus je govorio o njegovoj smrti, a oni pomisliše da govori o počinku sna. Tada im Isus reče otvoreno: Lazar je umro." (Jn. 11:11-14);

"I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno; Gospode, ne upiši im ovaj greh. I kad to reče usnu." (Dela ap. 7:59-60);

"A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli." (1. Kor. 15:20; reč koju je Čarnić preveo kao "umrli" u originalnom grčkom tekstu doslovno znači "zaspali".);

"Ako, naime verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom – da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnuli." (1. Sol. 4:14-15);

Razlozi zbog kojih se stanje smrti upoređuje sa snom su višestruki. Najpre, kao što je san samo stanje privremene neaktivnosti (ograničeno na nekoliko časova dnevno), nakon čega se osoba budi odmorna i osvežena, tako i nakon privremenog boravka u grobu u koji je stigao zbog istrošenosti svoga organizma, čovek vaskrsava dobijajući novo, večno telo. Takođe, činjenica je da Božiji Sin može sa lakoćom da podigne iz mrtvih bilo koga, kao što mi obični smrtnici možemo prilično lako da probudimo one koji su, iscrpljeni fizičkim umorom, zaspali u svojim posteljama. I treće, prava realnost čovekovog bitisanja na zemlji odvija se tokom stanja budnosti, tj. stanja pune fizičke, mentalne i duhovne aktivnosti, dok se tokom sna čovek na izvesno vreme "isključuje" iz sveta koji ga okružuje. Na isti način, ljudsko biće stvoreno da večnost provodi u telu (a ne vantelesno) doživeće svu puninu života sa Gospodom ili bez Njega tek nakon vaskrsenja, a ne za vreme mrtvila svoga tela.

40

Knjiga proroka Danila 12:1-2, 13. Prevod: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb. Naglasak moj.



21

Stvarno stanje umrlih pred Gospodom

U skladu sa ranijim izlaganjem, u evanđeljima i apostolskim poslanicama, kao i u Otkrivenju pronalazimo više tekstova koji nas obaveštavaju o nadanju koje su gajili prvi Hristovi učenici, a u kojima su izražavali uverenje da će i nakon svoje smrti biti sa Gospodom – kao što su sa Njime, u Duhu, živeli i za vreme svoga boravka na zemlji. Oni su se neprestano sećali reči koje je On uputio Marti, Lazarovoj sestri:

"Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće – ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka."41

Apostol Pavle je, nakon što je spoznao svu veličanstvenost Hristove žrtve na krstu i njen značaj za verujuće, uskliknuo od radosti sledećim rečima:

"Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem."42

Dakle, ukoliko je neka osoba spašena za večnost verom u Isusa Spasitelja, to znači da je njena telesna smrt ne može od Njega rastaviti. Isus je rekao, kao što maločas naveli, da će onaj koji veruje biti živ (u Njegovom prisustvu) i posle fizičke smrti. Zato je apostol Pavle i mogao da kaže da je spreman, zajedno sa ostalim vernicima, da "izađe iz tela i da se kod Gospoda nastani kao kod kuće".43 Takođe je, na drugom mestu, još jasnije potvrdio svoje uverenje da hrišćanin nakon svoje smrti odlazi k Gospodu:

"Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak. Ali kako život u telu za mene znači plodan rad, to ne znam šta ću izabrati. Mučim se s dve strane: imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu – to je potrebnije radi vas."44

Isti apostol je, opisujući jedno svoje viđenje, saopštio vernicima u Korintu da je na jedan zadivljujuć način bio prebačen u treće nebo, odnosno raj – gde se i sam Hristos nalazi, s desne strane Božije:

"Znam jednog čoveka u Hristu, koji je pre četrnaest godina, - ne znam da li je u telu, ne znam da li je van tela, Bog zna, - bio otrgnut i uzdignut do trećeg neba. I za takvoga čoveka znam, - ne znam da li u telu ili van tela, Bog zna, - da je bio otrgnut i uzdignut do raja i da je čuo neizrecive reči, koje čovek ne sme da kaže."45

41

Ev. po Jovanu 11:25-26. Naglasak moj. 42

Rimljanima 8:38-39. Naglasak moj. 43

2. Korinćanima 5:8. 44

Filipljanima 1:21-24. Naglasak moj. 45

2. Korinćanima 12:2-4. Naglasak moj.



22

Potvrdu da vernici posle smrti mogu da se nadaju sigurnom susretu sa Hristom u nebu, nalazimo i u knjizi Otkrivenja, gde u viziji koju mu je Gospod objavio, Jovan opisuje sledeće buduće dešavanje:

"I kad otvori peti pečat, videh pod žrtvenikom duše zaklanih zbog Božije reči i zbog svedočanstva koje imahu. I povikaše snažnim glasom govoreći: dokle, sveti i istiniti gospodaru, nećeš suditi i osvetiti našu krv na onima što stanuju na zemlji? I svakom od njih beše dana bela haljina, i bi im rečeno da počinu još malo vremena, dok se ne navrši broj njihovih saslužitelja i njihove braće, koji ima da budu pobijeni kao i oni ."46

Spomen da se na nebu nalaze duše preminulih vernika koji sačinjavaju nebesku Crkvu potvrđuje i pisac poslanice Jevrejima govoreći:

"Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre (...) Nego ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu – sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu...".47

Molitva kojom se Gospodu Hristu obratio prvi mučenik hrišćanske Crkve, arhiđakon Stefan, u trenutku kada mu je pretila sigurna smrt, potvrđuje da se vernikova duša vaznosi ka Gospodu u trenutku njegove smrti:

"I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi moj duh. (...) I kad to reče usnu."48

Izgovarajući ovakvu molitvu, Stefan je imao na umu reči samog Gospoda, koji je na isti način završio svoj ovozemaljski život u smrtnom telu. Naime, poslednje Isusove reči koje je izrekao na krstu glasile su:

"Tada Isus povika veoma glasno i reče: Oče, predajem svoj duh u tvoje ruke. I kad ovo reče, izdahnu."49

Na osnovu svega što smo do sada spomenuli o zagrobnom životu, jasno je da se ljudska duša, odnosno duh, nakon smrti osobe odvaja od ljudskog tela i od Boga biva upućena ili u raj, ili pak u mesto mučenja koje se nalazi u adu50. Ono što je posebno značajno, a u vezi sa nastavkom 46

Otkrivenje 6:9-11. Naglasak moj. 47

Jevrejima 12:18, 22-24. Naglasak moj. 48

Dela ap. 8:59-60. Naglasak moj. 49

Ev. po Luki 23:46. Naglasak moj. 50

Nasuprot adu u koji odlaze duše nepokajanih grešnika, novozavetni termin koga bi bilo ispravno prevesti rečju "pakao" u smislu mesta podnošenja večnih muka i patnji u neugasivom ognju, jeste reč "gehena". Ona vodi poreklo od dve jevrejske reči: "ge" i "hinom", koje označavaju "dolinu Enomovih sinova" tj. "dolinu Tofet" u neposrednoj blizini Jerusalima, u kojoj su u davnini prinošene ljudske žrtve paganskim božanstvima (2. Dnevnika 28:3; 33:6; Jeremija 7:28-33). U vreme dok je Gospod Isus hodio zemljom, kao i pre njega, ova dolina je služila kao deponija u koju se bacalo smeće i uginule životinje. Radi sprečavanja širenja zaraze, meštani



23

ovog poglavlja u kome ćemo izneti pogrešno učenje Pravoslavne crkve o ovoj temi, jeste da je jedini uslov za odlazak čovekove duše u nebo verovanje u Isusa Hrista Spasitelja i rođenje od Boga, odnosno opravdanje pred Bogom verom u iskupiteljsku Hristovu žrtvu (o čemu je bilo detaljno obrazlagano u drugom poglavlju ove knjige) još za vreme ovozemaljskog života osobe. Biblija ni na jednom jedinom mestu ne dozvoljava mogućnost da se zagrobna sudbina bilo koje osobe izmeni nakon njene smrti. Večni život, odnosno život sa Bogom se zadobija verom u Isusa za vreme zemaljskog života, što Pismo potvrđuje izuzetno jasno. Svaki onaj koji je živeo bogougodnim životom pripada Gospodu, bez obzira da li je živ ili je već umro:

"Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako živimo – Gospodu živimo, ako pak umiremo – Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu ."51

Sa druge strane, postoje brojni stihovi koji nam veoma precizno naglašavaju činjenicu da osoba koja za života nije hodala po Božijoj volji ne može ničem dobrom da se nada nakon svoje smrti. Evo jednoga od njih:

"Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu."52

U daljem proučavanju ćemo se, nažalost, uveriti da vaseljensko Pravoslavlje zastupa potpuno drugačiju teologiju po pitanju zagrobne sudbine ljudi. Ova teologija gotovo u svemu, a zbog uticaja učenja kasnijih crkvenih autoriteta (odnosno svetog predanja), odstupa od bogootkrivene biblijske istine – što će, uostalom, svakom od mojih čitalaca biti potpuno jasno nakon iščitavanja narednih stranica.

su ovu deponiju držali stalno zapaljenu (dakle, na njoj je stalno gorela vatra). Opisujući stanje vaskrslih nepokajanih grešnika koji će u budućnosti biti bačeni u ognjeno jezero (pakao), a u isto vreme posmatrajući larve insekata (crve) kako gamižu po lešinama životinja bačenih na deponiju koja je gorela, Isus je rekao da se "paklena vatra nikada neće ugasiti i da njihov crv nikada neće umreti" (Mk. 9:43-48). U Mt. 10:28 Isus govori o tome da se njegovi slušaoci ne treba da boje onih koji ubijaju telo, jer duše ne mogu ubiti, nego da se većma treba bojati onoga "koji može i dušu i telo da upropasti u paklu". On ovde pod pojmom "pakao", kao i na svim drugim mestima gde spominje "gehenu", podrazumeva ognjeno jezero, u koje će biti bačeni neverujući ljudi nakon vaskrsenja iz mrtvih. Ognjeno jezero (pakao) u Novom zavetu jeste opisano kao mesto neprekidnog, večnog mučenja u vatri koja se nikada neće ugasiti, a koje je stvoreno radi kažnjavanja sotone i njegovih demona. Više podataka o ovoj temi videti u stihovima: Mt. 5:29-30; 10:28; 13:41-42; 23:15; 25:41, 46; 2. Sol. 1:9; 2. Petr. 2:9, 17; Juda 7, 13; Otk. 2:11; 19:20; 20:6, 10, 14-15; 21:8. 51

Rimljanima 14:7-8. Naglasak moj. 52

Ev. po Jovanu 3:36. Naglasak moj.



24

PRAVOSLAVNO UČENJE O ZAGROBNOM ŽIVOTU

Kao što ćemo se uveriti tokom proučavanja koje sledi, verovanje Pravoslavne crkve o zagrobnom životu je višestruko pogrešno. To iz razloga što je zasnovano na čitavom nizu nebiblijskih i protivbiblijskih teza koje imaju svoje utemeljenje na hristijanizovanim paganskim običajima, snovima i viđenjima zagrobnog života koji potiču od ljudi koji su živeli vekovima nakon apostola (pa čak i u XX veku), kao i nauci o spasenju kroz dobra dela – o čijoj sam pogrešnosti dao detaljna objašnjenja u drugom i trećem poglavlju ove knjige. Naravno, da bi potvrdili svoju nebiblijsku nauku, pravoslavni ponovo posežu za citiranjem biblijskih tekstova van njihovog prirodnog konteksta, ne bi li kako dokazali svoje svetopredanjske umotvorine. Sve ove tvrdnje koje sam naveo veoma je lako dokazati na osnovu činjenica koje će biti iznete u nastavku poglavlja.

Molitve za umrle

Na samom početku našeg proučavanja verovanja Istočne crkve o

neophodnosti molitava za umrle, želeo bih da još jedanput navedem do sada više puta citiranu izjavu Ivana Nikoljina iz Pravoslavne apologetike. Ono što, podsetićemo se, iz tog kazivanja saznajemo jeste da molitve za umrle ne mogu da nađu svoje utemeljenje u svetopisamskim tekstovima već da u potpunosti potiču iz kasnije nastalog svetog predanja (tj. učenja crkvenih otaca):

"Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pitanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog rešenja."53

Smatram da je potrebno da ovu tvrdnju ruskog pravoslavnog bogoslova dobro upamtimo pre nego što krenemo u dalje proučavanje. To svakako iz razloga što ćemo se sresti sa mnogobrojnim stihovima iz Pisma koje njegove kolege navode radi potvrde da su molitve za mrtve ipak zasnovane na Hristovoj i apostolskoj nauci (dakle, na novozavetnim tekstovima). Ono što će nam, naravno, postati jasno veoma brzo jeste da navedeni stihovi u svome pravom kontekstu kazuju sasvim nešto drugo i da se nikako ne mogu koristiti pri dokazivanju dogme čije smo razmatranje upravo započeli.

Evo na koji je način Lazar Milin biblijskim tekstovima opravdao utemeljenost ovog svog verovanja:

"Pošto će se definitivna odluka suda Božjeg izreći tek na opštem sudu posle vaskrsenja, i to za svu večnost, to osuda posebnog suda nije 53

Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160. Naglasak moj.



25

potpuna i definitivna nego traje od smrti do sveopšteg suda. Ako nisu u pitanju grešnici sa smrtnim gresima, ona se može ublažiti molitvama Crkve.

Osnov za ovakve molitve nalazi se u Svetom pismu. Sveto pismo nas poučava da treba da se molimo jedni za druge (Jak. 5, 16), i da se molimo za sve ljude (1. Tim. 2, 1). Pošto u Svetom pismu nema nikakvog prostornog i vremenskog ograničenja na koje ljude treba da se odnosi naša molitva, i pošto su "Bogu svi živi" (Lk. 20, 38), i pošto smo mi uvek Gospodnji, bilo da živimo bilo da umiremo (Rim. 14, 8), to se onda ove reči Sv. pisma, da treba da se molimo jedni za druge, odnose ne samo na žive naše poznanike na zemlji, nego i za našu braću koja su otišla iz zemaljskog u duhovni svet.

Po rečima Spasiteljevim "hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima ni na ovom svetu ni u budućem" (Mt. 12, 32). Znači ima greha koji se mogu oprostiti i u budućem veku. To su oni gresi koji ne znače hulu na Duha Svetog (Mt. 12, 31-32). (...) No pošto pokojnici ne mogu više ništa učiniti za poboljšanje svoga posmrtnoga stanja, a ono se principijelno ipak može poboljšati jer se neki gresi mogu oprostiti i "na onome svetu", to onda oni taj oproštaj mogu od Boga dobiti samo zbog molitava Crkve i onih koji se za njih mole.

Spasitelj nam je dao jedno vrlo utešno obećanje: "što god zaištete u moje ime, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti" (Jn. 14, 13-14). A pošto je Spasitelj jedini posrednik između Boga i ljudi (1. Tim. 2, 5) koji je izmirio čovečanstvo sa Bogom prinevši sebe samog na žrtvu za grehe sveta, prolivši svoju krv (Mt. 26, 26-28; Lk. 22, 19-20), to onda naša molitva ne samo za žive nego i za pokojne biva ugodna Bogu i vrlo dobrotvorna za njih kad je spojena sa prinosom beskrvne žrtve, to jest sa liturgijom.

Ovo svoje učenje, zasnovano očigledno na Svetom pismu, Crkva je u Svetom predanju nasledila još od apostola pa je zato od najranijih vremena postojala molitva ne samo za žive nego i za mrtve. (...) Kao što smo videli, ona (tj. Crkva, prim. I. S.) svoje molitve za pokojnike i sve svoje liturgičke obrede, pa i zaupokojene liturgije, parastos i opela zasniva strogo na Svetom pismu."54

U čitavom ovom podužem izvodu iz Milinove knjige o Crkvi i sektama, u kojoj je on pokušao da dokaže pogrešnost verovanja između ostalih i evanđeoskih zajednica, nalazimo pomen mnogih stihova koji se nalaze u Knjizi nad knjigama. Prema Milinu, nema nikakve sumnje da Sveto pismo potvrđuje pravoslavno verovanje i praksu. No, ako pretpostavimo da je Ivan Nikoljin, takođe pravoslavni bogoslov, bio isto tako teološki obrazovan koliko i g-din Milin, onda se postavlja pitanje 54

Milin, Crkva i sekte, str. 251-252. Naglasak moj.



26

kako je moguće da su njih dvojica mogla da donesu dva potpuno oprečna zaključka? Nikoljin je očigledno u svome stavu bio iskreniji, te je, verovatno i preko svoje volje, priznao da nijedan tekst iz Starog i Novog zaveta ne potvrđuje dogmu o neophodnosti molitava za umrle (osim ukoliko ne bude citiran potpuno van konteksta u kome inače stoji). Veoma je lako dokazati da je Nikoljin u ovome bio u pravu. Pošto želim da na ovom mestu ukratko prokomentarišem biblijske navode iz dela L. Milina (koje on, kao što je očevidno, nije ni citirao već samo naveo mesta na kojima se nalaze, uz sopstveno prepričavanje njihovog sadržaja), molim čitaoce da u svojim Biblijama provere moje naredne tvrdnje.

Naime, istina je da nas Božija Reč upućuje da se molimo jedni za druge (Jakov 5:16), kao i za sve ljude (1. Tim. 2:1). Međutim, apostoli ne upućuju vernike da se mole za duše umrlih, već je u prvom slučaju reč o molitvi za ozdravljenje bolesnika, a u drugom o molitvi za obraćenje neverujućih ljudi, njihovo usvajanje spasenja verom u Hrista, kao i za miran i tih život (bez progonstava) proveden u pobožnosti od strane već obraćenih osoba.

Dalje, uviđamo da se Milinova tvrdnja da Sveto pismo podrazumeva da treba moliti za sve ljude – bez vremenskog ograničenja – dakle i za žive i za mrtve, zasniva na delu stiha iz ev. po Luki 20:38, koji govori da su "Bogu svi živi". O ovom stihu smo govorili i u poglavlju "Poštovanje svetitelja" i ustanovili da čitav tekst od 27-40 stiha opisuje Hristov odgovor upućen sadukejima – a u vezi vaskrsenja iz mrtvih. Ovaj tekst ne daje ni najmanji povod da se na njemu zasnuje učenje o molitvama za umrle.

Naredni odlomak koga je pomenuo g-din Milin nalazi se u poslanici Rimljanima 14:8, a čitav kontekst glasi ovako:

"Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako živimo – Gospodu živimo, ako pak umiremo – Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu. Hristos je, naime, zato umro i oživeo – da bi bio Gospod mrtvima i živima." (stihovi 7-9).

Ono što Pavle kazuje u ovom odeljku, kao i u onom koji mu prethodi (stihovi od 1-6), jeste činjenica da življenje svakog hrišćanskog vernika treba da bude u potpunosti podređeno Gospodnjoj volji i u službi bližnjima. Takođe, govori i o sigurnosti spasenja (kroz veru u Spasitelja) jer "bilo da živimo, bilo da umiremo mi pripadamo Gospodu". Sam Hristos je naime rekao:

"Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće ako i umre."55

55

Ev. po Jovanu 11:25.



27

Pošto je očigledno da navedeni stihovi nemaju nikakve veze sa molitvama za umrle, već zapravo govore suprotno – o tome da pravi hrišćanin zasigurno pripada Gospodu i za vreme života kao i posle smrti (dok za neverujuće važi Reč o večnoj osudi, zapisana u Jn. 3:18, 36) - uopšte nije jasno zbog čega ih pravoslavni povezuju sa tim svojim verovanjem.

Ni navodi koje nalazimo dalje u Milinovom objašnjenju nikako se ne uklapaju u koncept nauke o molitvama za upokojene. U njima Hristos govori o "huli na Svetog Duha" kao o neoprostivom grehu, koji se "neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem". Po logici pravoslavnih to znači da se gresi koji ne predstavljaju "hulu na Svetog Duha" mogu oprostiti u budućem svetu, iako Gospod nije u svom izlaganju nagovestio ni najmanju mogućnost za tako nešto. I tako, kao što nijedan stih ne možemo da tumačimo van smisla i značenja celokupne evanđelske nauke, to pravilo važi i za ovaj. Ono što je prethodilo Isusovoj izjavi, da će se "svi gresi oprostiti ljudima, osim hule na Svetog Duha", jeste bilo proglašavanje Isusa slugom đavola, koji pomoću Veelzevula, demonskog vladara izgoni demone (stihovi 23-24). Gospodnji odgovor je glasio ovako:

"Ali ako ja Božijim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božije."56

Dakle, Isus je demone izgonio Božijim Duhom a ne uz pomoć đavolske sile. Izjednačavanje Božijeg Svetog Duha sa nečistim duhom Veelzevulom (sotonom) od strane jevrejskih tradicionalista fariseja, Hristos je okarakterisao kao hulu na Svetog Duha – greh koji ne može biti oprošten nikada. Naime, apostol Jovan nam u trećem poglavlju svoga evanđelja kazuje da je Nikodim priznao da su oni, fariseji, imali uvida u to da Isus čini čuda potpomognut božanskom silom:

"A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim."57

Međutim, iako su znali da je On kao učitelj došao od Boga, fariseji kao religiozni ljudi nisu bili poslušni Gospodnjoj volji, te su iz bojazni da ne izgube ugled i poštovanje od naroda koji im je ukazivao sve počasti (vidi: Mk. 15:9-10; Jn. 11:47-48, 12:19), optuživali Isusa za najrazličitije krivice. Jedna od najtežih optužbi je bila upravo ova o kojoj govorimo, a to je proglašavanje Isusa sotoninim slugom. Iz svega do sada rečenog, proizilazi da je hula na Svetog Duha (greh koji se neće nikada oprostiti) zapravo svesno i namerno odbacivanje Isusa Hrista kao Božijega 56

Ev. po Mateju 12:28. 57

Ev. po Jovanu 3:1-2. Naglasak moj.



28

Sina i Spasitelja. To naravno ne znači da će svi ostali gresi moći da budu oprošteni nakon smrti pojedinca. Naprotiv! Kada govori da će se "svi gresi oprostiti ljudima" Gospod podrazumeva da takvom oproštenju mora da prethodi i jedini uslov a to je pokajanje onih koji su hulili na Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista – za vreme dok su bili neverujući. Prema Gospodnjim rečima, Sveti Duh uverava i dokazuje svetu da je neverovanje u Spasitelja zaista veliki greh:

"A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći."58

"I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu greha – što ne veruju u mene ."59

Jedini način da čovek bude spasen i da mu gresi budu oprošteni (te da u isto vreme bude siguran da ne samo što nije pohulio na Svetog Duha već da je poslušao Njegov glas) jeste poverovanje i predanje života Hristu Spasitelju. Reč Božija svedoči da će svaki nenanovorođeni čovek koji umre sasvim sigurno biti osuđen – te da za njega nema više milosti i oproštenja.

"Ko veruje u njega – tome se ne sudi; a ko ne veruje – već je osuđen, što nije verovao u ime jedinorodnog Sina Božijeg. (...) Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu."60

Dakle, izraz da se "hula na Svetoga Duha" neće oprostiti ni na ovom ni na onom svetu ne podrazumeva da će drugi gresi moći da se oproste, već ukazuje na svu veličinu greha neposlušanja glasa Svetoga Duha koji svedoči o Spasitelju (vidi: Jn. 15:26).

Saznanja o prethodno istaknutim istinama Svetog pisma gotovo da ostavljaju izlišnim razmišljanje o ostalim stihovima iz evanđelja kojima pravoslavni brane svoje učenje o neophodnosti molitve za umrle. Tako, Isusovo obećanje zapisano u Jn. 14:13-14, o tome da će On uslišiti sve molitve koje mu učenici budu upućivali (a koje, naravno, budu bile Njemu po volji) svakako da ne upućuju na moljenje za duše umrlih. Dokaz za ovu moju tvrdnju svakako jeste apostolska molitvena praksa u kojoj ni na jednom jedinom mestu u Pismu ne nalazimo da su se oni molili za mrtve, niti su pak upućivali druge da to čine. Ovakve molitve bi, uostalom, bile i suvišne jer umrli hrišćani i posle svoje smrti pripadaju Gospodu – pošto su za vreme svoga života iskusili Božiju milost oproštenja greha i doživeli novo rođenje. Stihove iz poslanice Rimljanima koji govore baš o tome (Rim. 14:7-8) naveo nam je i sam gospodin Milin u svojoj knjizi. Sa druge

58

Ev. po Jovanu 16:13. 59

Ev. po Jovanu 16:8-9. Naglasak moj. 60

Ev. po Jovanu 3:18, 36. Naglasak moj.



29

strane, neverujući ljudi su već osuđeni zbog svoga neverstva, pod pretnjom večnoga suda ukoliko se ne budu pokajali do kraja svoga ovozemaljskog bitisanja.

Tako, ono što možemo da zaključimo na kraju ovog pregleda pravog značenja biblijskih citata koje pravoslavni navode potvrđujući svoje učenje, jeste da je priznanje Ivana Nikoljina, u kojem nam je stavio do znanja da se molitve za umrle temelje isključivo na svetom predanju a ne i na Svetom pismu, vredno svake pohvale.

Apokrifna literatura i molitve za umrle

Ono što svakako nije loše napomenuti jeste činjenica da, ukoliko

već kanonizovane bogonadahnute knjige Starog i Novog zaveta na podržavaju ideju o molitvama za mrtve, onda se takva podrška, od strane pravoslavnih, traži i pronalazi u apokrifnoj literaturi. Činjenicu da bogoslovi Istočne crkve mnoge svoje dogme o Bogorodici, koje ne mogu da nađu u Bibliji, temelje na apokrifnoj knjizi "Protoevanđelje Jakovljevo" već smo obradili u 5. poglavlju ove knjige. Govoreći o mitarstvima (o kojima će biti reči u nastavku poglavlja) kao i o prinošenju žrtava za duše umrlih – radi oproštenja njihovog greha, g-din Milin navodi "dokaze" iz dve starozavetne apokrifne knjige. Reč je o knjizi Sirah i 2. knj. Makavejima. Evo kako glasi tekst iz Milinovog apologetskog dela:

"Najzad, nije bez ikakvog značaja spomenuti da su molitve za pokojnike imali i starozavetni Jevreji. Kad se u haljinama poginulih jevrejskih vojnika u doba Jude Makaveja nađoše dragocenosti od darova idolskih, tada se svi Judeji obratiše Bogu s molitvom da im se taj greh oprosti, a sam Juda posla u Jerusalim da se za greh mrtvih prinese žrtva, i učini molitvu za mrtve da se očiste od greha (2. Mak. 39-42 i 43-46) (tj. 2. Mak. 12:39-42 i 43-46; prim. I. S.). Dakle, molitva za pokojnike nije samo mnogobožački običaj koji je Crkva tobož kopirala, nego je to sveljudski običaj, a Crkva ga je uvela na osnovu Svetog pisma i Svetoga predanja."61

Ono što je ovaj pravoslavni bogoslov izostavio da nam saopšti jeste da su ovi "starozavetni Jevreji" živeli u vremenu nakon završetka pisanja Starog zaveta (u drugom veku pre Hrista) u doba velikog uticaja helenističke (grčke) kulture i verovanja na jevrejsku religiju. Ovi Jevreji svakako nisu mogli da pronađu praktikovanje molitava za mrtve u starozavetnim knjigama koje su pisali Božiji proroci, jer Stari zavet ne poznaje takvo učenje. Nasuprot tome, grčka religija je podrazumevala nastavak egzistencije duše nakon smrti i propisivala određene obrede koje su živi trebali da sprovode radi njihove dobrobiti na onom svetu. 61

Milin, Crkva i sekte, str. 253. Naglasak moj.



30

Apokrifne knjige Starog i Novog zaveta se upravo zato i nazivaju apokrifnim što se udaljavaju od božanske istine. Kao što sam to napomenuo i u prvom poglavlju, apokrifna dela (npr. maločas od g-dina Milina navedena 2. knj. Makavejima) opravdava i samoubistvo (2. Mak. 14:41-46), koje se naziva "časnom stvari", potpuno nasuprot Božijoj Reči objavljenoj u starozavetnom kanonu koja samoubistvo osuđuje i kazuje da su naši dani u Gospodnjim a ne u našim rukama (Psalam 31:15-16). Uostalom, i sam Milin priznaje da je praktikovanje molitava za umrle "sveljudski" (dakle ipak neznabožački) običaj, te da ga je Crkva uvela na osnovu Svetog pisma (tj. apokrifa koje Pravoslavna crkva, podsećamo se, naziva "devterokanonskim" tj. "drugokanonskim" a ne apokrifnim. Razlog tome je što se služi i njihovim tekstovima radi oblikovanja svoje dogme), i svetog predanja (tj. kasnije uvedenih verskih ideja koje su potekle od, na hrišćanstvo nedovoljno obraćenih, crkvenih otaca).

A koliko se učenje svetog predanja, koje potiče iz kasnijih vekova, razlikuje od onoga o čemu su na početku hrišćanske ere propovedali Hristos i apostoli, najbolje će pokazati verovanje o postojanju nebeskih demonskih carinarnica.

Učenje o vazdušnim mitarstvima

Ono što bi na samom početku valjalo da napomenem jeste da se

ovo učenje pojavilo i u dogmu Pravoslavne crkve uvedeno nakon poslednjeg do sada održanog VII Vaseljenskog sabora. Vladeta Jerotić u svom delu "Staro i novo u hrišćanstvu" kazuje da je učenje o mitarstvima zapravo još uvek nezvanično prihvaćeno učenje – a verovatno iz razloga što ga nije potvrdio ni jedan Vaseljenski sabor.62 U pravoslavnoj literaturi se uglavnom kao dokaz za postojanje ovih "nebeskih carinarnica" navodi sadržaj sna prepodobnog Grigorija, učenika sv. Vasilija Novog, kojeg je usnio u H veku posle Hrista. Pre nego što proučimo i sam sadržaj sna na kome je utemeljeno učenje o zagrobnom životu u "jedinoj ... apostolskoj Crkvi", želim da odgovorim na pitanje: šta su to zapravo mitarstva? Evo kako pravoslavni objašnjavaju ovaj pojam:

"Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze duše umrlih ljudi ulazeći ka prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu ili otkup za grehe koje je počinila. Ta carina,

62

Govoreći o nekim starim srpskim verovanjima o životu duše posle smrti, Jerotić kazuje i sledeće: "Jovan ili sveti Jovan kao da u ovim srpskim narodnim verovanjima ima funkciju prihvatanja duša, kao što to čini kod starih Grka vrhovno božanstvo donjeg sveta. Može li se ovo verovanje dovesti u vezu s verovanjem koje je srpska pravoslavna crkva (nezvanično) usvojila: sa učenjem o mitarstvima?". Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 18. Naglasak moj.



31

taj otkup sastoji se u dobrim delima, suprotnim učinjenom grehu. Naziv: mitarstva i mitari, pozajmljen je iz istorije jevrejske. Kod Jevreja mitarstvima (tj. mitarima, prim. I. S.) su se nazivala lica, određena od Rimljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva moguća sredstva, samo da bi što više skupili dažbina. Mitari su stojali kod naročitih carinarnica, ili trošarinskih stanica, i naplaćivali za prenošenu robu trošarinu. Te trošarinske stanice nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrišćanski pisci su upotrebili i nazvali mitarstvima ona mesta u vazduhu između zemlje i neba, na kojima zli dusi zadržavaju duše pokojnika pri njihovom ulazu ka Prestolu Gospodnjem , istražuju njihove grehe, starajući se da ih okrive za sve moguće grehe, i na taj način nizvedu u ad."63

Kao što smo iz ovog objašnjenja mogli da uočimo, učenje o mitarstvima zastupa verovanja o događajima koji se odigravaju u zagrobnom životu ljudi, o kojima u Bibliji ne nalazimo ni najmanji pomen. Nasuprot onome što uči Pismo, ovo verovanje se zasniva na krajnje nebiblijskim postavkama, kao što su učenje o spasenju kroz dobra dela i o demonima koji imaju vlast da dušu hrišćanina preispituju nakon fizičke smrti. Kao potporu ovoj novotariji, pravoslavni uglavnom navode stihove iz poslanice Efescima apostola Pavla 2:1-2 i 6:12. Evo kako glasi tekst iz knjige "Posle smrti" u izdanju manastira Mileševe:

"Sveto pismo (...) naziva vazduh: oblašću zlih duhova. Jer naš rat nije s krvlju i telom, nego sa poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zlobe ispod neba, a knez je njihov knez vlasti vazdušne; u kojima i vi nekad hodiste, po veku sveta ovoga, po knezu vlasti vazdušne."64

Stihovi na koje je autor ove pravoslavne knjige pritom mislio, a koje sam adresirao maločas, glase ovako:

"Bog je Hristom oživeo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u kojima ste nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti." (Ef. 2:1-2);

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef. 6:12).

Kao što se iz navedenih Pavlovih izjava može jasno uvideti (a još jasnije za koji trenutak kada budem citirao širi kontekst), apostol ovde uopšte ne govori o zagrobnom životu i prolasku duše kroz mitarstva, već nam stavlja do znanja da je oblast sotonskog delovanja prostor u kome

63

Traktat: Put duše posle smrti – o mitarstvima, iz žitija Prepodobnog Vasilija Novog od Oca Justina Popovića, Manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj. 64

Posle smrti, manastir Mileševa, 1991. god. str. 48. Naglasak moj.



32

žive ljudska bića, a to je vazdušni prostor (zemljina atmosfera) kroz koji se, hodajući zemljom, ljudi kreću. A to dalje znači da je nama hrišćanima sotona sa svojom demonskom vojskom veoma blizu, te da je stoga neophodno da se naoružamo duhovnim oružjem da bi smo uspešno vojevali u ratu za spasenje zemaljskog stanovništva, koje je neprosvećeno evanđeljem i samim tim još uvek pod izrazitom sotonskom vlašću (2. Kor. 4:3-4; Dela ap. 26:17-18). Evo kako zapravo glasi tekst iz posl. Efescima u njegovom širem kontekstu, iz koga saznajemo pravu pouku koju je apostol hteo njime da saopšti:

"Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snage. Obucite se u sve oružje Božije, da bi ste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite – pošto sve svršite. Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na evanđelje mira. Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija."65

Malopređašnje navođenje samo jednog stiha, istrgnutog iz konteksta Pavlovog kazivanja iz šestog poglavlja ove poslanice, samo dokazuje svu nemoć pravoslavnih teologa da Biblijom dokažu svoje pogrešne svetopredanjske ideje kojima, nažalost, neuporedivo više veruju nego samoj Božijoj Reči.

Proučimo sada detaljnije i sam sadržaj sna prepodobnog Grigorija da bismo se još jedanput uverili koliko je njegova poruka daleka od Hristovog i apostolskog učenja o zagrobnom životu.

San prepodobnog Grigorija

Veliki pravoslavni svetitelj iz X veka, prepodobni Vasilije Novi,

imao je kod sebe učenike Grigorija i Teodoru. Nakon njene smrti, Grigorije je želeo da sazna šta se desilo sa Teodorinom dušom, te je zamolio prep. Vasilija da se pomoli Bogu, ne bi li mu On otkrio ono što ga je tako interesovalo.

Opis stanja duše nakon smrti koje ću sada navesti, a koji potiče od blažene Teodorine duše, karakterističan je za srednji vek u kome je vladalo gotovo potpuno duhovno mračnjaštvo uzrokovano nepoznavanjem Božije Reči i obimnom sotonskom prevarantskom aktivnošću:

"Hristočežnjiva monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog. Po smrti javila se Grigoriju, učeniku sv. Vasilija Novog, i 65

Efescima 6:10-17. Naglasak moj.



33

opisala mu svih dvadeset mitarstava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću molitava sv. Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine." 66

"I vide Grigorije viđenje u snu, i razgovara sa bl. Teodorom kao na javi:

"Dete Grigorije, pitaš me o tako strašnim stvarima, da me i sećanje na njih privodi u užas. Tada sam videla lica koje nikad nisam videla i čula reči, koje dotle nikad ne čuh. Šta bih ti mogla još reći? Strahote i užas, o kojima nikada nisam ni pomišljala sreli su me tada radi mojih rđavih dela; ali zbog molitve i pomoći opšteg našega oca Vasilija za mene je sve bilo lako. Kako da ti opišem tu telesnu muku, onaj strah i pometnju koje trpi umirući?! Prestavi sebi gologa čoveka bačenog u vatru; ta muka koju on oseća biće slična tome, što čovek oseća kad umire67. Kao što u vatri čovek sagoreva i pretvara se u pepeo, tako i predsmrtne muke i gorki čas razdvajanja duše od tela ruši čoveka /čovek više ne postoji, već duša/. Zaista, strašna je smrt grešnika sličnih meni, jer sam ja mnogo grešila a dobrih dela mojih beše malo. Kad se približi kraj moga zemaljskog života i kad dođe čas razdvajanja duše od tela videla sam mnogo arapa, koji stajahu oko moga samrtnoga kreveta.68 Njihova lica behu crna kao smola, oči im behu kao razgoreli ugljen i ceo izgled njihov beše strašan kao sama gejena ognjena. Čim se pojaviše oni podigoše nezamislivi šum i krik. Jedni su se kezili kao stoka i zverovi, drugi lajali kao psi, neki su zavijali kao vukovi, a neki roktahu kao svinje. Kada ovim mukama bejah dovedena do potpune malaksalosti, videh da mi prilaze u vidu divnih mladića dva svetla angela Božja, čiju lepotu nije

66

Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije, 1995. god. 67

Nasuprot ovoj izjavi blažene Teodore, stoje tvrđenja "anđela" i "duša već umrlih svetitelja" koja su bila izrečena indijskom hrišćaninu Sundar Singu, a u kojima su oni tvrdili da je smrt potpuno bezbolna: "Kao što je ranije rečeno, indijski hrišćanin Sundar Sing imao je više duhovnih vizija i razgovora sa anđelima i dušama svetitelja iz zagrobnog života. U tim viđenjima i razgovorima bilo je reči i o smrti i zagrobnim sudbama pravednih i grešnih duša. Evo šta su mu oni otkrili o smrti: "Smrt je slična snu. Nema nikakve muke pri prelasku na ovu stranu (to jest u zagrobni život), osim u slučaju telesne bolesti i duševnih stanja. Kao što umoran čovek biva savladan dubokim snom, tako dolazi smrtni san na čoveka. Nekima dođe smrt tako iznenadno, da oni s teškom mukom mogu da shvate da su ostavili materijalni svet i ušli u svet duhova." Ž. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 331. Naglasak moj. 68

Umesto sa arapima, sa kojima je sotonine demone uporedila blažena Teodora, neki pokajani razbojnik koji je umro u vreme vizantijskog cara Mavrikija, opisao je spodobe koje su prišle njegovoj duši posle smrti kao "nekakve crnce", koji su urlajući pobegli nakon anđeoske intervencije i uznošenja razbojnikove duše u raj. Ep. Nikolaj, Ohridski prolog, 18. oktobar, rasuđivanje, str. 761.



34

moguće opisati. (...) Kad sam ih videla srce mi se ispuni radosti i ja veselo pogledah na njih. Pri njihovoj pojavi crni arapi zadrhtaše i odstupiše malo podalje. Najzad dođe i sama smrt, ričući kao lav i izgled njezin beše strašan. Ona imaše ljudski – čovečji lik, ali nije imala nikakvog tela, već beše sastavljena od samih golih kostiju. Sa sobom nosila je razne sprave za mučenje: mačeve, strele, koplja, sikire, kose, srpove, udice, rogove, testere dleta i mnoge druge meni nepoznate. Videći sve ovo moja bedna duša zadrhta od straha. Tada sveti angeli rekoše: "Šta čekaš? Razreši tu dušu od veza tela, razreši je brzo i tiho, zato što ona nije mnogo opterećena težinom grehova". Smrt mi priđe bliže, uze neku sikiru i otseče mi noge potom ruke, zatim drugim spravama postepeno otseče mi sve delove moga tela, odeljujući zglavak od zglavaka. Ja već nisam imala ni noge, ni ruke, celo telo moje beše omrtvelo tako da se ne mogoh više ni maknuti. Zatim uzevši neko oruđe smrt mi otseče glavu, posle čega ne mogoh ni da je krenem; za mene ona beše potpuno tuđa. Najzad, smrt beše spremila u čaši neki rastvor, podnese mi čašu mojim ustima i nasilno me napoji onom tečnošću. Ova tečnost beše tako gorka, da moja duša nije mogla da podnese ovu gorčinu, zadrhta i izlete iz tela kao nekom silom izvučena. Svetli angeli uzeše moju dušu odmah na ruke. Okrenuvši se ja pogledah natrag i videh svoje telo, ono je ležalo mrtvo, neosećajno i nepokretno.

Kada duša izađe iz tela ima šta i da vidi: čeka je najmučniji put što se da zamisliti, put kroz đavolje sudove, /mitarstva/. Sve naše grehe đavoli podižu na nas, da bi i dušu odvukli tamo gde su gresi. Tih sudova ima 20 na broju."69

Ukratko rečeno, sumirajući mnogo duži opis zagrobnog života blažene Teodore koji je zapisan u Žitijima, ova "hristočežnjiva" monahinja je saopštila Grigoriju 40-dnevni put njene duše kroz nebeske sotonske carinarnice, sve dok nije stigla u nebesko carstvo. Mitarstva kroz koja je prolazila, služila su za ispitivanje sledećih grehova: Na prvom mitarstvu se ispituju gresi učinjeni govorom (prazni razgovori, smejanje, huljenje, nepristojni uzvici, pevanje pesama itd). Na drugom mitarstvu se ispituje greh laži, krivokletstva, neispunjavanja zaveta i zakletvi i slično. Treće mitarstvo služi za ispitivanje ismejavanja, osuđivanja i klevetanja bližnjih, kao i ruganja i ponižavanja.

"Četvrto mitarstvo nesitosti, ispituje se: objedenje, pijanstvo, bezvremeno i tajno jedenje, presićenje kao i sva ugađanja črevu, za ovim Teodora se uputi na

Peto Mitarstvo lenjost, ovde se ispituju svi dani i časi provedeni u lenjosti i nehatnosti, ispituju se oni koji badava jedu hleb, koji od tuđeg

69

Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Da li duša postoji, Svetilo, str. 30-32. Naglasak moj.



35

znoja žive, a neće sami da se trude, dalje najamnici dobivaju platu a nebrižljivo vrše dužnosti svoje. Za ovim sledovalo je

Šesto Mitarstvo razbojništvo i grabeži javne i tajne, za tim Sedmo Mitarstvo srebroljublja i tvrdičenja. Osmo Mitarstvo lihve – zelenaštva i kijašarstva, otimači tuđeg. Deveto Mitarstvo nepravde, na kojem se ispituju sudije koji

uvlače na sudove pristrasnost ili mito, koji pravdaju krive a nevine osuđuju. Za ovim se nalazi

Deseto Mitarstvo zavisti. Više od ovog nalazi se Jedanajesto Mitarstvo gordosti, gde napeti duhovi s prezrenjem

ispituju gordost sujetu, visoko o sebi mišljenje, preziranje, veličanje, ne odavanje dovoljnog poštovanja roditeljima, duhovnim i građanskim vlastima.

Dvanajesto Mitarstvo gnjeva i jarosti. Trinajesto Mitarstvo zlopamćenja. Četrnajesto Mitarstvo ubijstva, na kojem se ispituje ne samo

razbojništva i ubistva, nego svaki udar, ćuška i tuča. Šesnajesto Mitarstvo70 vračanja, gde se ispituje čaranje, bajanje,

sastavljanje otrova. Sedamnajesto mitarstvo bludno, na kojem se ispituje blud; greh

lica koja nisu vezana supružništvom, sladoslasni pogledi, strasni zagrljaji i dodiri.

Osamnajesto Mitarstvo preljubno, na kojem se ispituju bludni gresi lica koja žive u supruženstvu, a koja ne čuvahu supružansku vernost.

Devetnajesto Mitarstvo sodomsko gde se ispituju svi neprirodni bludni gresi i krvosmešenja.

Dvadeseto Mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno mudrovanje, sumnja u veru, odstupanje od pravoslavne vere, huljenje na Boga i tome podobna sagrešenja."71

Kao što proizilazi iz upravo navedenog teksta, tj. kazivanja prepodobne Teodore o njenom zagrobnom putovanju, čoveku ništa ne bi pomoglo to što bi na osnovu svojih dobrih dela stigao i do devetnaestog (tj. dvadesetog) mitarstva. Ukoliko je za života prestupio neko od

70

Autori knjige "Posle smrti" iz koje navodim ovaj tekst su očigledno preskočili "Petnajesto Mitarstvo", i do kraja navođenja svih mitarstava nisu ispravili tu svoju grešku. Naime, u traktatu o mitarstvima u izdanju manastira Ćelije, iz koga sam i ranije citirao, stoji da je zapravo petnaesto mitarstvo (a ne šesnaesto) nadležno za ispitivanje "čaranja, bajanja, trovanja i prizivanja đavola". Isto tako, šesnaesto (a ne sedamnaesto) služi za ispitivanje bluda; sedamnaesto (a ne...) za preljubu; osamnaesto (a ne...) za sodomiju; dok je devetnaesto (a ne...) zaduženo za jeres. Na dvadesetom mitarstvu ispituju se gresi nemilosrđa i tvrdoće srca. 71

Posle smrti, manastir Mileševa 1991. god. str. 47-48. Naglasak moj.



36

utvrđenih pravila koje propisuje Pravoslavna crkva i verovao suprotno njenim kanonima (kao što je slučaj sa mnogim pravoslavnim Srbima današnjice, koji veruju u npr. reinkarnaciju ili astrologiju), on bi bespogovorno bio bačen u pakao, i to na osnovu zasluga demona na pomenutom mitarstvu koji bi razotkrio krivoverje koje je duša preminuloga nosila na sebi kao teret greha.

Ono što će nam na osnovu Svetog pisma postati više nego očigledno, pravoslavno učenje o mitarstvima u potpunosti negira vrednost Hristove otkupljujuće smrti kao i Njegovog vaskrsenja iz mrtvih. Božija Reč, naime, kao što smo to utvrdili u drugom i trećem poglavlju ove knjige, čvrsto naglašava da ljudi svoje spasenje pred Bogom ostvaruju bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, jedino kroz veru u Isusa Hrista Spasitelja, posredstvom koje bivaju rođeni od Boga Svetim Duhom i postaju Božijom decom:

"Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali."72

Međutim, i pored ovako jasne biblijske nauke, tekst svetog predanja iznosi tvrdnju da, ne samo da se čovek spasava svojim sopstvenim dobrim delima, već da ih svetitelji imaju i odviše, te da ih (u obliku zlatnog novca) mogu da poklanjaju dušama umrlih radi otkupljivanja njihovih grehova na demonskim carinarnicama. Evo na koji je način hristočežnjiva i samopregorna poslušnica Teodora stigla do nebeskog carstva:

"Kad sam se približila kraju moga života, ugledala sam mnogo crnih duhova, koji su opkolili moju postelju. (...) Oni pripravljahu hartije i razvijahu spise na kojima behu napisana sva moja zla dela, kao da očekivahu samoga sudiju, koji trebaše da dođe. Nevoljna moja duša beše obuzeta velikim strahom i trepetom. I ne samo da me je morila gorčina smrti, nego i grozni izgled i jarost strašnih demona, behu za mene kao druga još gora smrt. Kad bejah sasvim iznemogla, uvideh dva svetla angela Božija u vidu mladića neiskazane krasote, gde iđahu meni. (...) Sveti Angeli počeše tražiti moja dobra dela, i po blagodeti Gospoda, nađoše ih. Oni sabirahu sve što god dobroga pomoću Božijom učinih, i pripravljahu, da polože na terazijska merila protiv zlih dela mojih. Demoni videći to, škrgutahu na mene zubima, jer htedoše odmah da me istrgnu iz ruku angelskih i da me izvedu na dno adova. U taj čas javi se neočekivano prepodobni naš otac Vasilije, i reče svetim angelima: - Angeli Božiji! ta je duša mnogo poslužila meni za moje starosti. Ja sam se molio Bogu za nju, i Bog ju je meni darovao. S tim rečima izvadi iz nedara punu kesicu čista zlata i dade angelima rekavši: Kad budete prelazili vazdušna Mitarstva, i lukavi dusi počnu ispitivati dušu, ovim je 72

Efescima 2:8-9. Naglasak moj.



37

iskupljujte, iz njenih dugova. Ja sam bogat blagodaću Božjom, sabrao sam veliko skrovište mojim znojem i trudima, i poklanjam ovu kesicu duši koja mi je poslužila. Rekavši to on ode."73

Kao što uočavamo, i u onom, duhovnom svetu, postoje "podmićivanja" carinika na carinarnicama kao što je to slučaj i u ovom zemaljskom. Demoni primaju zlato iz ruku anđela da bi propustili u raj dušu koja inače, po svojim sopstvenim zaslugama, tamo ne bi sama mogla da stigne. Naravno, ni na jednom jedinom mestu se ne spominje krv Isusa Hrista koja čisti grehe pokajnika – ali se zato spominje iskupljivanje grehova (ovde nazvanih dugovima) novcem. Evo šta nam o onom pravom i jedinom praštanju i iskupljivanju greha pred Bogom saopštava Reč Božija:

"Znajući da od svog sujetnog života, koji vam je od vaših otaca predan, niste iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i čistog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodređen."74

"...krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha. (...) Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti."75

Ukoliko pak, sa druge strane, ovo svetiteljevo zlato razumemo drugačije, kao da ono simbolizuje svetiteljeva "dobra dela", stvar ostaje nepromenjena. Sveti Vasilije je izrekao tvrdnju da je "sabrao veliko skrovište (blaga) svojim znojem i trudom", pa ne samo da poseduje dovoljno dobrih dela da bi se sam spasio, već može onaj "višak" da deli i drugima. Apostol Pavle u Efescima 2:9 podvlači: "ne od dela, da se niko ne pohvali", no očigledno je da se sv. Vasilije – uprkos Pismu, upravo hvali svojim trudom i zaslugama. U Bibliji ni na jednom mestu ne možemo da nađemo izjave slugu Svevišnjeg, koji su pred Njime mogli da se pohvale bilo kakvim zaslugama ili sopstvenom dobrotom. Nasuprot ovakvim idejama, oni su dolazili do jake spoznaje svoga nesavršenstva, iako su bili vrsni bogoslužitelji. Tako, prorok Isaija je mogao da kaže:

"I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana, jer Cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim očima."76

Poistovećujući sebe sa grešnim Izrailjcima u čijem je okruženju živeo, ovaj sveti prorok je rekao:

73

Posle smrti, str. 46-47. Naglasak moj. 74

1. Petrova 1:18-20. Naglasak moj. 75

1. Jovanova 1:7, 9. Naglasak moj. 76

Isaija 6:5. Naglasak moj.



38

"Ali svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato otpadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vjetar odnesoše nas."77

Na isti način, veoma ponizno, molio se nešto kasnije i veliki Božiji ugodnik, prorok Danilo:

"I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovijedajući se rekoh: o Gospode, Bože veliki i strašni (...) Zgriješismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. (...) U tebe je, Gospode, pravda a u nas sram na licu."78

Potpuno u skladu sa primerima koje su ostavili ovi starozavetni pravednici, i apostol Pavle je mogao da za sebe izjavi:

"Istinita je reč i dostojna da je svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja."79

A evo i još jednog veoma jasnog odgovora ovog apostola na tvrdnje svetog predanja o spasenju kroz sopstvenu dobrotu i pravednost:

"A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti – banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim koga bogato izli na nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega, da opravdani njegovom blagodaću postanemo naslednici večnoga života – kao što se nadamo."80

Iako Pismo više nego jasno svedoči da se ljudi spasavaju Božijom dobrotom, a ne svojom sopstvenom, zlato koje je anđelima svetitelj predao je vrlo korisno poslužilo za iskupljivanje greha prepodobne Teodore. Evo šta se zapravo zbivalo na pojedinim mitarstvima:

"Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitarstva. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim, besmislenim, ružnim, nepromišljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I đavoli izneše knjige (...) I ja se prisećah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiđena ćutala, i ujedno drhtala od straha, sveti Anđeli koji su me vodili izneše nasuprot tim mojim gresima nešto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopuniše od dara prepodobnog Vasilija, oca mog, te me otkupiše , i mi krenusmo dalje.

I približismo se drugom mitarstvu, mitarstvu za laž. (...) Ali sveti Anđeli istaviše protiv tih mojih grehova nešto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadiše darom oca mog, i tako me otkupiše. I mi nesmetano krenusmo dalje.

77

Isaija 64:6. Naglasak moj. 78

Knjiga proroka Danila 9:4-5, 7. Naglasak moj. 79

1. Timoteju 1:15. Naglasak moj. 80

Titu 3:4-7. Naglasak moj.



39

Zatim stigosmo do trećeg mitarstva, koje se zove mitarstvo za osuđivanje i klevetu. (...) No i tu me sveti Anđeli otkupiše darom prepodobnog Vasilija, pa krenusmo naviše.

I dođosmo do četvrtog mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje (...) A ja drhtah, videći sebe tako okrivljenu, i nemajući čime da se branim. No sveti Anđeli, uzevši koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupiše me. (...)

Tako razgovarajući stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. (...) I mene mnogo tamo ispitivahu, i ne bi se mogla osloboditi duga zbog grehova te vrste, da moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. (...)

Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. (...) I onda iznesoše zapisana bludna dela moja, i izobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam grešila u mladosti svojoj, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam greh počinila. (...) I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede . Onda produžismo put.

Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. (...) Na tom mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i svedu na dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put. (...)

Ali nas onda sretoše pakosni dusi poslednjeg dvadesetog mitarstva za nemilosrđe i tvrdoću srca. (...) No mi, blagošću Hristovom, prođosmo i to mitarstvo bez muke, uz pomoć molitava prepodobnog Vasilija, koji im od svojih dobrih dela podari mnogo za moje iskupljenje."81

Ovakvo svekoliko pomaganje Teodorinoj duši, od strane svetog Vasilija novcem iz njegove kesice, učinilo je da anđeli koji su je vodili dođu do sledećeg zaključka:

"Putujući tako sveti Anđeli govorahu među sobom: Vaistinu veliku pomoć ova duša ima od ugodnika Božijeg Vasilija. Da joj njegovi podvizi i molitve ne pomažu, ona bi mnogo propatila prolazeći vazdušna mitarstva. (...) No i ti (anđeli se sada obraćaju Teodorinoj duši; prim. I. S.) ne bi mogla proći mitarstva, da te ne otkupljuje dar prepodobnog Vasilija."82

81

Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god. 82

Isto.



40

Ono što naravno začuđuje jeste "istina" koju su anđeli uvideli a koja glasi da čak ni ova "hristočežnjiva i samopregorna poslušnica" ne bi mogla, zbog svoje grešnosti, da uđe u nebo – da nije bilo pomoći od strane živih (Sv. Vasilije je za vreme Teodorinog putovanja po mitarstvima još uvek bio živ na zemlji i molio se za njenu dušu, a tu su i njegova dobra dela koja su njoj pridodavana i pripisivana). Postavlja se pitanje kako će u nebo da uđu mnogi drugi pravoslavni koji ni izbliza nisu tako "hristočežnjivi" kao pomenuta monahinja, niti su pak za života bili sluge kakvog duhovnog starca koji bi mogao da im pomogne zlatom iz svoga "skrovišta"? A ono što je iznad svega čudno jeste i učenje Istočne crkve o tome da se i sama "Presveta Majka Božija" i te kako bojala svoje smrti, tj. prolaska kroz vazdušna mitarstva:

"Drugo, mi saznajemo, kako se ona u molitvi svojoj za što skoriji ishod iz ovog života molila, da duša njena, pri odlučenju od tela, ne vidi knjaza tame i njegova strašilišta, i da skrivena od oblasti tamne ne sretne se sa satanskom silom. Vidiš, kako je strašno duši proći kroz mitarstva! Kad je se tako molila Ona, koja je rodila Razoritelja Ada, i koja i sama ima ustrašavajuću silu nad demonima, šta je onda ostalo za nas?"83

Radi podsećanja na učenje pravoslavnih o presvetoj Bogorodici, navodim pouku starca Kleope koja jasno ističe uzvišenost Marije nad vascelom tvorevinom:

"Znate li ko je Majka Gospodnja? Carica Heruvima, Carica cele tvorevine, kelija ovaploćenja Gospodnjeg, dveri svetlosti, dver života, zatvorene dveri kroz koga niko ne prođe osim Gospoda našeg Isusa Hrista. Ona je uperena lestvica ka nebesima, božansko kandilo i hram Presvetog Duha. Majka Gospodnja je nevesta Očeva, majka Logosa (riječi) i crkva Božanskoga Duha."84

Vladika Nikolaj se, dakle, sa pravom pita: ako je "Majka Božija", koja poseduje tako veliku vlast u svemiru, imala strah od demona sa kojima je trebala da se sretne nakon smrti, čemu onda treba da se nadaju obični smrtnici?

Na osnovu svega do sada rečenog, jasno je da pravoslavna dogma o spasenju kroz dobra dela i religijske podvige ne samo da ne da mira i sigurnosti živima u to da li će na kraju biti prihvaćeni od Boga ili neće, već i mrtve ostavlja na milost i nemilost krvožednih demona koje proglašava gospodarima (nepostojećih) "nebeskih carinarnica" sa jedne, i nesavesnim ljudima koji bi trebali da se mole za dušu pokojnika, sa druge strane. Koliko se ovo učenje odista razlikuje od veličanstvene nauke koju je Hristos propovedao, po kojoj svaki nanovorođeni vernik poseduje apsolutnu sigurnost svoga spasenja i pripada Gospodu i za života kao i 83

Ohridski prolog, 15. avgust, rasuđivanje, str. 583. Naglasak moj. 84

Sveti knez Lazar, Prizren 1999. god. br. 1 [25], str. 146.



41

nakon smrti, valjda je sada svakome jasno.85 No ipak, pogrešili bismo ukoliko bi završili proučavanje ove teme ne spominjući još jednu, veoma važnu, zanimljivost. Naime, kao što to kod pravoslavnih često biva, kada nema biblijskih dokaza kojim bi se potkrepile određene doktrine, onda se pribegava citiranju učenja svetih otaca ili pak apokrifnih knjiga. Evo kako glasi deo teksta iz žitija prep. Vasilija Novog, a u kojem se kazuje da Sveto pismo naučava o oproštenju grehova kroz davanje milostinje siromašnima:

"Ali ljudi, zaneti zemaljskim ništarijama, ne mare za to, i smatrajući da je uživanje svakodnevno najedanje i pijenje, jedu svakog dana nesito i piju bez straha Božijeg. Njima je stomak umesto Boga, ne pomišljaju na budući život, niti se opominju Svetog Pisma koje govori: Teško vama siti sad, jer ćete ogladneti; teško vama koji se napijate sad, jer ćete ožedneti! (Lk. 6, 25). I oni smatraju da je Sveto Pismo bajka, i žive bezbrižno i razuzdano, piruju i vesele se svaki dan, kao onaj evanđelski bogataš. No oni među njima, koji su milostivi i milosrdni, i čine dobra ništima i ubogima i nevoljnima, ti lako dobijaju od Boga oproštaj grehova svojih i prolaze mitarstva bez muke, radi milostinje svoje, jer Sveto Pismo kaže: milostinja izbavlja od smrti, i očišćava svaki greh: oni koji čine milostinju i pravdu, ispuniće se života (Tovit. 12, 9). Oni pak koji se ne staraju da milostinjama očiste grehe svoje, ne mogu izbeći ova ispitivanja. Njih dograbljuju tamnoliki knezovi mitarstva."86

Dakle, pored zagovaranja potpuno nebiblijske doktrine o dobijanju oproštenja grehova kroz davanje milostinje (opet spasenje po zaslugama!), o čemu Biblija u svojim kanonskim knjigama govori sasvim suprotno, ava Justin je i starozavetnu apokrifnu knjigu Tobije (Tovit) proglasio Svetim pismom. Ova knjiga je nastala u IV ili III veku pre Hrista i opisuje događaje (?) koji su se odigrali u okviru jedne porodice Jevreja koja je živela u rasejanju nakon propasti severnog Izrailjskog carstva u VIII veku stare ere. Reči koje citira ava Justin, verovali ili ne, u izvornom tekstu izgovara sam anđeo Gospodnji po imenu Rafael (inače u Bibliji nepoznat). Prema onome što uči Božija Reč, očigledno je da ovaj "anđeo", koji saopštava pouku potpuno suprotnu Gospodnjoj nauci, pripada istoj onoj legiji bestelesnih duhova koji su se javili i Grigoriju u snu (kao i mnogo ranije Saulu), saopštivši mu kazanije o vazdušnim mitarstvima kojima oni, navodno, gospodare i na njima sude preminulim Hristovim vernicima. Apostol Pavle jasno upozorava hrišćane da nisu sve objave koje stižu sa "one strane" poreklom božanske:

85

Videti još jedanput stihove: Jn. 3:16, 36; 11:25-26; Rim. 8:31-39, 14:7-8; 1. Jov. 5:11-13. 86

Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj.



42

"I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela."87 Gospod Isus Hristos i apostoli nikada nisu citirali niti ukazivali na

pouke iz Tobijine knjige, koja uostalom, u davna vremena, nije ni bila uvrštena u kanon starozavetnih jevrejskih knjiga (nije se čitala u sinagogama)88 – što nam jasno ukazuje na to da njene duhovne poruke nisu smatrane verodostojnim i bogonadahnutim.

Dokaze koji govore u prilog mojoj tvrdnji da učenje o zagrobnoj sudbini ljudi, koje se bazira na dogmi o spasenju kroz dobra dela, potiče (poput gotovo i svega ostalog u učenju Istočne crkve) od nečastivih prevarljivih duhova a ne od Božijih svetih anđela, dokazaću i u daljem nastavku ovog poglavlja.

Parastosi (pomeni za mrtve)

U okviru kulta umrlih, u Pravoslavlju su ustanovljeni i pomeni za

mrtve – zvani parastosi, u narodu poznatiji kao daće. Ovi pomeni za mrtve, kao što se da i pretpostaviti, takođe nisu utemeljeni na učenju Svetog pisma već se u potpunosti zasnivaju na predanju – koje je u ovom slučaju, "uzgred budi rečeno", svoje poreklo dovelo iz grčkog mnogobožačkog kulta. Evo šta pravoslavni kazuju o važnosti održavanja parastosa:

"Druga vremena posvećena isključivo molitvi za pokoj duša upokojenih hrišćana jesu p a r a s t o s i, koji se priređuju obično u treći, deveti, četrdeseti dan po smrti, o polugodišnjici preminulih. (...) U narodu su parastosi poznati kao "daće". Priređuju se tačno u određeno vreme za parastos. Na to se naročito pazi. Ne sme da se prekorači ni jedan dan. To naročito važi za daću o četrdesetodnevnom parastosu, jer se toga dana, po predanju naše Svete Crkve, u carstvu Božjem vrši poseban sud nad dušom upokojenoga, kada duša dobija privremenu nagradu ili kaznu, shodno veri i delima njenim kao i molitvama naše Sv. Crkve i našim prinosima za njeno spasenje od večne osude. To naš narod zna. Zato se četrdesetodnevni parastos daje tačno četrdesetog dana od smrti pokojnika ili koji dan ranije no, nikako kasnije."89

Dakle, prema učenju Istočne crkve, treći, deveti i četrdeseti dan nakon smrti su veoma važni za dušu upokojenog hrišćanina! Radi što boljeg spoznanja pravoslavnog verovanja o ishodu duše i njenoj sudbini nakon telesne smrti (pored onog što smo već proučili o vazdušnim mitarstvima), navešću poduži tekst koji o tome govori, a koji potiče iz

87

2. Korinćanima 11:14. 88

Vidi u: Biblija "Kršćanske sadašnjosti", Zagreb, (rimokatolički prevod) iz 1983. god, uvodi i napomene – Stari zavjet, povijesne knjige, str. 1194. 89

Veronauka u kući, Beograd 1991. god. str. 98-99. Naglasak moj.



43

spisa sv. Makarija Aleksandrijskog, koji je živeo u IV veku posle Hrista. U tekstu je opisan odgovor koga je sv. Makarije dobio od anđela Božijeg, a u vezi važnosti svetootačkog predanja o pomenima za mrtve trećeg, devetog i četrdesetog dana po smrti:

"Jednom Sveti Makarije Aleksandrijski upita Anđele koji su ga pratili po pustinji: "Pošto je od Svetih Otaca predato da se u Crkvi vrši prinos Bogu za preminulog u treći, deveti i četrdeseti dan, kakva onda od toga biva korist po dušu pokojnika?" Anđeo odgovori: "Bog nije dopustio da išta nepotrebno i nekorisno biva u Njegovoj Crkvi. Jer kada u treći dan biva u Crkvi prinos, onda duša umrloga dobija od čuvajućeg je Anđela olakšanje u tuzi koju ona oseća zbog razlučenja sa telom; dobija zato što je za nju izvršeno u Crkvi Božijoj slavoslovlje i prinos, te se u njoj rađa blaga nada. Jer u toku dva dana se dozvoljava da zajedno sa Anđelima koji se nalaze pored nje hoda po zemlji gde hoće. Otuda duša koja ljubi telo (teloljubiva duša) luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala sa telom, ponekad oko groba u kome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana kao ptica tražeći sebi gnezdo. Dobrodeteljna pak duša hoda po onim mestima na kojima je obično tvorila pravdu. U treći dan Onaj koji je vaskrsao iz mrtvih naređuje da se svaka hrišćanska duša, po ugledu na Njegovo vaskrsenje, uznese na nebesa radi poklonjenja Bogu svih. Stoga Crkva ima dobar običaj vršiti u treći dan prinos i molitvu za dušu. Posle poklonjenja Bogu, Bog naređuje da se pokažu duši razna i prijatna naselja Svetih i lepota Raja. Sve to razgleda duša šest dana, diveći se i proslavljajući Tvorca svega, Boga. A posmatrajući sve to, ona se izmenjuje i zaboravlja tugu koju je imala boraveći u telu. Ali ako je kriva za grehe ona, pri posmatranju blagoslova Svetih, počinje tugovati i ukoravati sebe, govoreći: Teško meni! koliko sam se oništavila (otaštinila) u tom svetu! Zanevši se zadovoljavanjem požuda, ja sam veći deo života provela u bezbrižnosti, i nisam poslužila Bogu kako treba, da bih se i ja mogla udostojiti ove blagodati i slave. Teško meni kukavnoj... A posle razgledanja u toku šest dana svih radosti Pravednika, Anđeli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu. Stoga, dobro čini Crkva, vršeći u deveti dan službe i prinos za usopšeg. Posle drugog poklonjenja, Vladika (Gospod) svih naređuje odvesti dušu u pakao i pokazati joj sva tamošnja mesta mučenja, razna odeljenja pakla, i raznovrsna mučenja nečestivih, u kojima nahodeći se duše grešnika neprestano kukaju i škrguću zubima. Po ovim raznim mestima muka duša se nosi trideset dana, dršćući, da i sama ne bude osuđena na zatvor u njima. U četrdeseti dan duša se opet uznosi na poklonjenje Bogu; i tada već Sudija određuje duši mesto koje odgovara njoj prema njenim delima. Stoga Crkva postupa pravilno, čineći u četrdeseti dan pomen za preminule."90 90

Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, (Reč o ishodu duše pravednih i



44

Ono što iz navedenog teksta možemo da naučimo ne samo da se protivi biblijskom izveštaju o zagrobnoj sudbini ljudi, već se, čini se, ne slaže ni sa učenjem o vazdušnim mitarstvima o kojima smo govorili maločas. Naime, prema svemu ranije pomenutom, krštena duša nakon smrti nedeljama putuje prema raju zemljinom atmosferom u kojoj su smeštene demonske carinarnice, bez pomena bilo kakvih poklonjenja u treći i deveti dan pred Božijim prestolom. Sada, sa druge strane, iz "anđeoskog otkrivenja" koga se udostojio da primi sveti Makarije, saznajemo da duša dva dana može da luta slobodno po zemlji, potom je anđeli šest dana provode kroz raj a potom čitavih trideset kroz pakao, dok se pri svemu tome mitarstva uopšte ne pominju! Ono što bismo, naravno, trebali da znamo jeste da ovo učenje koje saznajemo od sv. Makarija, a koje je on dobio od anđela (kao odgovor na pitanje o svrsishodnosti običaja pomena za mrtve u treći, deveti i četrdeseti dan po smrti), potiče iz IV veka a ono o mitarstvima iz H veka posle Hrista. Shodno tome, sv. Makarije nije ni mogao da piše o mitarstvima kada o njima ništa nije znao, jer je to učenje uvedeno u pravoslavno verovanje tek šest vekova nakon njegove smrti. Ono što je, dakle, njega interesovalo jeste zbog čega se pomeni za mrtve održavaju baš tim, maločas pomenutim danima. Kakav je bio anđeoski odgovor – već smo videli. Međutim, ukoliko ovakvo saopštenje "više sile" zanemarimo, i odgovor potražimo u realnijim, zemaljskim (istorijskim) izvorima, doći ćemo do sasvim drugačijih podataka. Najpre ćemo se podsetiti izjave ruskog pravoslavnog bogoslova, protojereja Aleksandra Šmemana, koju smo naveli i u poglavlju o Božiću (poglavlje br. 7), a koja glasi ovako:

"Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabošca preobratila u hrišćanstvo bio je metod sublimisanja i preobražavanja samih paganskih verovanja: Crkva je prečišćavala neke paganske običaje i ispunjavala ih hrišćanskim smislom i sadržajem."91

Pročitaćemo sada kakvi su i čiji to paganski običaji bili preobraženi i ispunjeni hrišćanskim smislom. Odgovor na ovo pitanje nam daje pravoslavni istoričar Jevsevije Popović:

"Isto tako i običaj beše, držati bogosluženje za duše umrlih (zadušnice) sa prinašanjem evharistične žrtve, ako je moguće bilo u blizini groba, i gozbe ljubavi za duše umrlih (agape za duše, daće), naročito trećeg, sedmog ili devetog, tridesetog ili četrdesetog dana, i osobito na godišnjicu smrti ili pogreba; pri čemu su sedmi, trideseti i godišnji dan izabrani kao krajnji termini sedmice, meseca i godine posle smrti ili pogreba, a treći, deveti i četrdeseti dan izabrani su možda sa obzirom na

grešnih), manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj. 91

Božić, spec. dodatak listu Danas, januar 2002. god. str. 6. Naglasak moj. Tekst iz knjige A. Šmemana: Tajne praznika.



45

to, što je Hristos trećeg dana uskrsao iz mrtvih, četrdesetog dana posle toga se uzneo na nebo, a deveti dan je triput treći, potencirano treći dan; no već i neznabožački Grci su prinosili žrtve za svoje mrtve trećeg, devetog i tridesetog dana i na godišnjici smrti."92

Prethodne navode, o tome da su hrišćani držali običaje koji su posedovali začuđujuću sličnost sa onim paganskim, potvrđuje i A. G. Hamman u svojoj knjizi "Rim i prvi hrišćani":

"Kao i njihovi zemljaci, vernici u Grčkoj slave karmine trećeg, devetog i četrdesetog dana posle smrti. U Rimu se pogrebni obredi završavaju devetog dana – posle gozbe na koju se okupe rođaci i prijatelji. (...) Kao o pagani, hrišćani priređuju gozbe u čast pokojnika, koje se zovu refrigeria (okrepljenje)."93

Pošto smo saznali da su i običaji neznabožačkih Grka propisivali pomen za duše umrlih u treći, deveti i četrdeseti dan nakon smrti, nije li mnogo logičnije pretpostaviti da je i ovaj običaj od strane "Crkve" prihvaćen tako što mu je pridodano hrišćansko značenje, nego verovati u njegovo božansko ustrojstvo koje su, tobož, anđeli obznanili sv. Makariju? Jasno je, naime, da učenje o ovakvim pomenima nigde u Bibliji ne možemo da pronađemo, pa čak ni u najmanjim tragovima! A ono što je očigledno jeste i to da se predanje o posebnom značaju četrdesetog dana zagrobnog života po dušu pokojnika sačuvalo i dalje kroz vekove (nakon hristijaniziranja tog paganskog verovanja), tako da je bilo prisutno u verovanju srednjevekovne crkve i u vreme sv. Vasilija Novog i njegovih učenika. Zato je i duša prep. Teodore, nakon što je prošla kroz sva mitarstva, a potom bila provedena i kroz paklene rejone, mogla da saopšti Grigoriju u snu da je bila upokojena u raju četrdesetog dana po smrti – u vreme kada je sv. Vasilije za nju vršio pomen na zemlji.94

No, da asimilacija neznabožačkih običaja od strane nekih hrišćanskih crkava i pokreta i njihovo oblačenje u hrišćansko ruho (zarad "preobraćanja" pagana) nije bio samo drevni običaj, već da se odvija i danas, dokazaće nam i sledeći navod iz dela koje je priredio Roman Miz: 92

Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 437. Naglasak moj. 93

Rim i prvi hrišćani, Beograd 1998. god. str. 178. Naglasak moj. 94

Evo kako glasi ovaj tekst u celini: "Zatim me izvedoše otuda (iz pakla; prim. I. S.) i dovedoše u ovu obitelj prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, i upokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši pomen za tebe. – I meni bi jasno, da sam u ovo mesto došla za četrdeset dana po razlučenju mom od tela. (...) U četrdeseti dan po razlučenju duše od tela, po učenju crkve, završava se hođenje duše po mitarstvima, izriče joj se vremenski sud, privremena presuda, posle čega se ona nastanjuje ili u mestu veselja, ili u mestu mučenja, gde i boravi do Drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konačnog Suda sina Božjeg nad ljudima." Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj.



46

"Stanovništvo celog niza zemalja Centralne Afrike, koje je na početku XX veka bilo monolitno politeističko, sada ispoveda hrišćanstvo ili pripada takozvanim "novim afričkim pokretima" – sinkretističkim tvorevinama koje uspešno povezuju elemente hrišćanstva s tradicionalnim plemenskim religijama. U Kini čak vrlo površne i nedovoljne statistike svedoče o prisutnosti desetaka miliona hrišćana. Nastavlja se porast zainteresovanosti za hrišćanstvo u zemljama Severno – Istočne Azije. Nasuprot tome "hrišćanski bastioni" u Evropi na kraju stoleća ne izgledaju nimalo nepobedivi. (...) "Deevropeizacija" hrišćanstva je ne samo geografski proces već i, možda čak i u većoj meri – sociokulturni. (...) Ne radi se samo o obrednoj specifičnosti, sakralnoj arhitekturi, bogoštovnim razlikama, već i o doktrinalnim pitanjima koja zadiru u samu suštinu hrišćanske verske nauke. Recimo, u Japanu je katolička misa već poprimila praksu da se za pokojne služi na prvu, treću, sedmu, trinaestu i trideset treću godišnjicu smrti – upravo tako kako je to u budizmu ."95

U skladu sa maločas spoznatom činjenicom o tome da ni mitarstva a ni poklonjenja pred Bogom od strane duše u treći, deveti i četrdeseti dan po smrti osobe zapravo ne postoje, te da su crkveni pomeni u ove dane u potpunosti bespotrebni, u poslednjoj celini ovog poglavlja ćemo se pozabaviti pregledom još nekih veoma interesantnih viđenja, snova i posmrtnih iskustava pravoslavnih vernika. Njihovim iščitavanjem i razmatranjem stavićemo tačku na tvrdnju koju sam izneo još na samom početku poglavlja, a koja glasi da je učenje Istočne crkve o zagrobnom životu u potpunosti nebiblijsko (ili, još bolje rečeno: protivbiblijsko).

Ostala viđenja i snoviđenja

Svi primeri koje ću navesti u daljem tekstu zasnivaju se isključivo

na snovima, vizijama (viđenjima) i drugim "otkrivenjima" koje su dobili pravoslavni vernici (kako svetitelji – monasi, tako i mirjani (svetovni ljudi). Sva ova otkrivenja spadaju, zajedno sa učenjem svetih otaca, odlukama Vaseljenskih sabora i ostalim pravilima za verski život, u takozvano sveto predanje (barem prema rečima sv. vladike Nikolaja koje sam naveo u prvom poglavlju ove knjige). U prilog svih njih se ne može navesti niti jedan tekst iz Svetoga pisma. Sa druge strane, vrlo ćemo lako prepoznati da su mnoga kazivanja upravo krajnje suprotstavljena onome što je u Pismu objavljeno.

95

Roman Miz, Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, Novi Sad, 2000. god. str. 17-18. Naglasak moj.



47

Anđeoske greške i usmrćivanje pogrešnih osoba

Prema verovanju pravoslavnih, tokom čitave istorije hrišćanske Crkve dešavale su se neke stvari koje su zaista začuđujuće. Radi se o tome da su anđeoska bića ispoljavala svoje nesavršenstvo i nepotpuno razumevanje Gospodnjih zapovesti, te su neretko bili u prilici da ispravljaju posledice svojih sagrešenja. Evo nekoliko pripovesti u čiju nas božansku istinitost želi da ubedi vladika Nikolaj Velimirović, a koje govore o iskustvu vernika koji su greškama anđela bili usmrćeni:

"Godine 1910, u okolini Požarevca odigrao se znamenit događaj, koji svedoči o postojanju duše. Tamo ima selo u okolini, Mali Crnić, i selo zvano Kula. U leto te, 1910. godine, bolovao je u Malom Crniću čovek po imenu Stevan. Bolovao i umro. Mrtav bio 24 sata, i poneli su da ga sahrane. Raka je bila iskopana. Pratnja je bila velika. Žene su kukale, po običaju. Kad su došli blizu groblja, nailazeći pored neke ograde, mrtav Stevan se potrese, kao da je živ. Prisutni se poplašiše i razbegoše. Stevan ustane sa nosila i vrati se svojoj kući. Pitali su ga šta je sa njim bilo, i da li je zaista bio umro. I Stevan je objasnio:

Da je zaista bio umro; da je njegova duša išla po onome svetu; da je stigao na jedno mesto gde mu je zabranjen prolaz; da je čuo nekog starešinu kako kaže: "Nije Stevan iz Crnića, nego Stevan iz Kule." I moja se duša vratila i stigla moje telo pre ulaska u groblje ."96

"U vlaškom selu Magarevu kod Bitolja, nalazi se omanji čovek, po imenu Kosta, oko 60 godina. Kad mu je bilo oko 30 godina, bio je bolestan, i umro je. Bio je mrtav 24 sata. Kad je umro, došla su 3 angela, i vodili su ga kroz vazdušnu sferu. Izađe mu, na jednom mestu, satana u susret, i reče mu "odi, dušo, da piješ, vode, žedna si." – Kosta mu odgovori: "Beži od mene, sotono! Ja sam 3 godine postio trimir za moga Gospoda Isusa Hrista", i sagnem se da uzmem kamen da ga gađam. Onda je otišao dalje, prešao je most, i ušao u Raj. Tamo je celivao Hrista u desnu ruku. "Dobro došla, dušo moja!" rekao je Hristos. Kosta veli da je sav sud predat Hristu. No Hristos reče angelima! "Pogrešili ste, što ste doveli ovog čoveka. Trebali ste dovesti drugog Kostu iz istog sela ."97

"Kod Trstenika, u selu Bogdanju, noću, između 10. i 11. decembra po crkvenom kalendaru, 1929. godine, dogodio se retko slavan događaj:

Kovač iz Bogdanja, Mihailo Avakumović, ustade oko pola noći da obiđe malo svoju kovačnicu. Noć neobično tiha. Sat na crkvi u Trsteniku izbijaše dvanajest. Vrati se Mihailo u svoju sobu. Njegova

96

Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Da li duša postoji, Svetilo, str. 20-21. Naglasak moj. 97

Navedeno delo, str. 22-23. Naglasak moj.



48

domaćica baš tada ustade da vrši neki posao koji je bio potreban. Kad Mihailo zaspi, dođe neki mladić tako od 18 godina; neobična izgleda i svetao u licu, i reče mu: "Miko, hajde, došao je čas! Gospod je naredio." Mihailo odmah pođe za tim mladićem, koji mu beše uvek sa desne strane. Stignu tako do jedne prostrane livade. Trava neobično lepa, i ne mogu oči da je se nagledaju. Na jednom mestu pokazaše se tri puta. Srednji veoma ukrašen sitnim kamičcima. Levi put nije tako izgledan. Mene pratilac povede srednjim putem, i bi mi veoma milo.

Stigosmo, putujući prema istoku, kod jednog velikog drveta. Vidim na istoku, rađa se sunce neobične veličine. Pod drvetom ima astal, i tu sedi čovek neobična izgleda. Mogao je imati tako do 32 godine. Kosa mu dugačka, i jednaka pri kraju. Lice svetlo, i kao neka mudrost da sija iz njega. Pa će reći mome pratiocu: "Zašto si doveo toga čoveka?" Pratilac odgovori da je naredio Gospod. Onda onaj čovek otvori jednu neobično veliku knjigu, koja stajaše na astalu pred njim. I nađe tamo zapisano moje ime, pa reče: "Nije trebao da dođe Mihailo. Mihailo ima da živi na zemlji 86 godina, i bez stradanja da umre. Gospodu treba da predstane, u podne, Kosta Ivanović iz Stragara. Odmah Mihaila vrati na svoje mesto ."98

Kao što smo videli, anđeli prilikom izvršavanja Božijih zapovesti mogu i da pogreše. Nekada se greška odnosi na to da dovedu dušu čoveka istog imena i iz istog sela, ali različitog prezimena. Sa druge strane, anđeli nekada promaše i za čitavo selo, pa dovedu nekog sa istim imenom – ali iz drugog mesta. A ponekad se desi, o nesreće, da ne samo da pogreše koje je selo u pitanju već i ime i prezime čoveka čiju dušu treba da dovedu u raj.

Možemo sa slobodom da se zapitamo šta bi se, recimo, desilo da su anđeli pogrešili u slučaju objave rođenja Jovana Krstitelja svešteniku Zahariji – pa da su umesto njemu – javili tu vest nekom drugom? Ili, šta bi se desilo da je anđeo Gavrilo umesto devici Mariji otišao sa najavom rođenja Spasitelja nekoj drugoj ženskoj osobi sa posve različitim imenom, i to u sasvim drugi grad a ne u Nazaret? Šta bi se dogodilo da su anđeli objavili rođenje Hrista, ali ne pastirima iz Vitlejema već čuvarima svinja iz zemlje Gadarinske? Ili pak da su rekli da je Spasitelj rođen u Vitfagi ili Vitaniji a ne u Vitlejemu?

Iako anđeoska bića ne poseduju ono savršenstvo koje poseduje sam Bog, Pismo ni jednom jedinom rečju ne dozvoljava ni najmanju mogućnost da su napred opisani događaji o kojima nam pripoveda Pravoslavlje i najmanje mogući. U Bibliji nije opisan nijedan slučaj da je bilo koji anđeo pogrešno shvatio Božiju naredbu i pogrešno obavio svoj posao. Božija Reč doduše mnogo govori o anđelima koji su sagrešili (pali anđeli - sotonini demoni), a koji dovode ljude u stanje svakovrsne obmane a pogotovo religijske. Stoga, kada dobro sagledamo napred opisane nazovi 98

Isto, str. 13-14. Naglasak moj.



49

događaje i iskustva za kratko preminulih (pa između ostalih i izjavu da će oni koji ne poste i neponizni su da borave u paklu 40 godina (a šta posle?), a takođe i to da je Kosta iz Magareva od pomenutog iskustva počeo da vidi zvezde danju a đavola u sumrak kada traži koga da prevari99) onda sve ove događaje možemo mnogo pre da povežemo sa okultnom onostranošću nego sa duhovnošću koja dolazi od Boga.

Koliko su ova i njima slična iskustva nepodudarna sa onim što stoji zapisano u Pismu, utvrdićemo još više za koji trenutak.

Viđenja rajskog života i paklenih muka grešnika

Prema vladiki Nikolaju, tj. njegovim sagovornicima čija je

posmrtna iskustva opisao, život duše posle smrti je umnogome različit od onoga kakvim je prikazan u Bibliji. Evo šta je, između ostalog, u raju videla 1922. godine devojka Milka Čairović iz sela Borča kod Kragujevca:

"I meni se prosvetiše oči te mogoh videti ko mene vodi: to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajaše pored stola, u liku sveštenika. Ja priđoh, poklonih mu se, i celivah ga u ruku. Reče mi on: "Živa bila Milka! Ja sam sv. Petar. Prođi i vidi kako je u Raju Božjem". A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen! Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo šušti, kao i na onom narodu mnogome. Onda produžih put, i baš tada čuju se zvona crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenuše na bogomolju. Sve tri po tri. Ništa one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: "Evo Milke, što svake nedelje ide u crkvu". Ja pogledah i poznadoh je. To je bila moja drugarica, po imenu Milunika Jovanović, učenica VII razreda gimnazije, a umrla je pre pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lišća: zlatno, zeleno i crno. Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: "To je drvo na sred Raja Božjeg, i zove se drvo života. Od njega svet postaje. Zlatno lišće predstavlja ugodnike Božje na zemlji. Zeleno lišće predstavlja srednje pobožne ljude. A crno lišće označuje nesretne ljude koji psuju Boga". Prođosmo pored drveta života i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kavenu. Sve bruji od njihovog razgovora. Pred njima stoji svega i svačega: razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zašto onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: "Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Božić, na Vaskrs, i na svete Trojice." Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, 99

Vidi u: Isto, str. 23.



50

koja je bila umrla pre dva meseca. Ime joj je Živana. Pogleda me, poznade me, i reče: "Evo ćerke moje Milke!" Videh oko nje neki pojas a ona reče: Ovaj pojas nosim i tražim Maksima. On je sahranjen bez pojasa." U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je žalila što je čoveka raspojasana spremila na onaj svet ."100

Nakon viđenja raja (a u njemu bogomolja, crkvenih zvona, drveta života sa raznobojnim lišćem kao i svoje bake koja već dva meseca traži svog pokojnog muža noseći mu kaiš od pantalona – jer ga je bez njega u grob opravila), sveti Petar je poslao Milku da vidi kako je u paklu. Uz to, dao joj je i novac da bi mogla da plati demonima ulazak i izlazak iz njega ako slučajno ne bi hteli da je puste:

"I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: "O Milka jesi li videla kako je u Raju Božijem? A vidiš li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano šta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevšnicu, pa nije dao. – Ova druga knjiga, knjiga je života, i tu su zapisani koji su u Raju Božjem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su milostinje koje si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidiš kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htednu da te puste ." I ja uzeh od tih para. Poklonih se, poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: "Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo." (...) Dođosmo do dva crna zvera, mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: "Ne boj se! samo ko je grešan, oni uzimaju i bacaju u pakao." I prođosmo između njih. I ne pogledaše nas. Naiđosmo na jednu pećinu, vrata se samo otvoriše, i jedna žena izađe otuda. I reče: "Evo Milke što svake nedelje ide u crkvu." I ja je poznadoh da je iz Brestovca žena Matije Uroševića, koja je umrla pre 15 godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu ženu na krevetu, a ispod kreveta gori joj vatra. A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka: "Ja sam Milka učila žene da ne rađaju decu, i Bog me je kaznio da gledam ovu mučenicu što je davila decu." Dok i ona žena što je na krevetu reče mi: "O Milka, ja sam Stojka Arsenija Uroševića žena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za košulje i čarape, i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam." Pokazaše mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kažu da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su učinile da žene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, a vračare nose čabrove. Druga vrata pokazaše nam. Tamo je velika kuknjava, jer biju one što kažu da nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazaše. Tamo se kuva i vri smola. Tu su rekoše 100

Da li duša postoji, Svetilo, str. 8-9. Naglasak moj.



51

veliki grešnici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila."101

Mislim da će svaki poznavalac Svetoga pisma prilikom čitanja ovog kazivanja "ostati bez teksta". Grešnici koji se kuvaju u kazanu u kome vri smola, vodeničari koji nose kamenje i vračare koje nose čabrove na onome svetu; to sve mnogo više liči na detalje iz poznatog domaćeg filma "Sabirni centar" nego na istinitu božansku objavu. Možemo sa slobodom da se zapitamo kako li prolaze danas oni grešnici koji umiru nakon života provedenog u savremenom okruženju? Da li možda taksisti, koji su naplaćivali svoje vožnje skuplje nego što je to trebalo (po taksimetru) u paklu guraju svoje automobile jer su ostali bez goriva? Ili možda programeri koji su pisali "virus-programe" i na taj način neovlašćeno upadali u tuđe računare i činili štetu sada u paklu nose na svojim leđima zastarele teške kompjuterske monitore? Ili su možda atletičari koji su ostvarivali vrhunske rezultate uz pomoć dopinga sada osuđeni da trče "večiti maraton"? Sasvim je očigledno da ovakav prikaz pakla ni u čemu ne odgovara biblijskoj objavi, ali zato veoma nalikuje starim srednjevekovnim primitivnim predstavama o zagrobnom životu, u kome jedino nedostaje rogati i repati đavo sa kopitama na nogama, koji u rukama drži trokrake vile i lično potpaljuje vatru ispod maločas pominjanog kazana sa uzavrelom smolom! No, da donekle "komičnim" detaljima iz zagrobnog života ni ovde nije kraj, dokazuje i podatak koji će biti posebno interesantan za poljoprivrednike (voćare) i botaničare. Evo šta je "Gospod" objavio jednom od srpskih seljaka pre drugog svetskog rata, Momiru Jakovljeviću iz sela Dublje kod Vrnjačke Banje:

"Pokaza mi Gospod kako je stablo od jabuke u raju nisko. Reče mi da su jabuke na zemlji zbog toga visoke da se žene na njih ne penju. To je u vezi sa Evinim grehom."102

Eto, sada znamo ne samo to da su jabuke u raju niske, već i zbog čega su na zemlji, tobož, visoke! Ipak, postavlja se pitanje, zbog čega nisu još malo višlje, jer žene ipak mogu, i bez penjanja, da pruživši ruku uzberu njen plod (i tako, u skladu sa prethodnom poukom, ponove čin kojim je Eva sagrešila)!?! Iako vladika Nikolaj na kraju svoga izlaganja tvrdi da "ko ime vere, i poznaje verske znake kod vernih, u ovo ne može posumnjati"103, ozbiljnim proučavaocima Svetog pisma ostaje samo da se čudom čude i da se pitaju da li je moguće da u ovakve – napred opisane stvari – može neko pametan da poveruje?!

101

Navedeno delo, str. 11-12. Naglasak moj. 102

Isto, str. 20. 103

Na istom mestu.



52

Ostala čudesna viđenja

Za sam kraj ovog poglavlja želeo bih da, gotovo bez ikakvog mog komentara (koji bi u svakom slučaju bio suvišan), navedem još dva primera posmrtnih sudbina ljudi. Ono što ćemo svakako zapaziti jeste da i ova kazivanja mnogo više nalikuju na srednjevekovne predstave o zagrobnom životu, nego na nešto što bi zaista moglo da dođe od Boga. Ono što je svakako nemoguće da se nađe u realnom carstvu mrtvih jesu primeri zagrobnih života ljudi o kojima ćemo čitati. To su primeri vezani za osobe koje su obešene naopačke i tako osuđene da vise godinama, kao i one koji su vezane za stub između raja i pakla – a to sve zbog nerešene utakmice između njihovih dobrih i loših počinjenih dela. Ono o čemu nas ovi tekstovi poučavaju, a za šta smo mnogo puta do sada pouzdano utvrdili na osnovu Pisma da je potpuno nebiblijski, jeste spasenje koje se postiže sopstvenim zaslugama tj. dobrim delima:

"Jedan pobožan vojnik bio je na samrti pa se povratio u život. On je ispričao da je video tamnu reku, preko koje je bio most. Svi koji iz ovog života prelaze u onaj drugi treba da pređu preko toga mosta. Pravednici prelaze slobodno, a grešnici padaju u mračnu i smrdljivu reku. Na drugoj strani reke videla se zelena livada, sa mirisnim cvetovima i travom, sa divnim stanovima, u kojima su se videli ljudi, obučeni u bele haljine... Blizu ove strašne reke video sam igumana Petra, umrloga pre 4 godine, kako okovan visi strmoglavce. Na moje pitanje zašto tako strada, odgovorio mi je: "Kad mi je bilo zapoveđeno da nekoga u manastiru kaznim zbog prestupa, ja sam to činio ne toliko da poslušam zapovest, koliko po svome surovom i nečovečnom karakteru. Zato se mučim ovako". (...) Na ikoni strašnog suda Hristovog vidi se jedan čovek privezan za stub, sa licem okrenutim carstvu nebeskom. Takva slika na ikoni nije plod mašte nego u osnovi ima otkrivenu istinu. Za vreme cara Lava živeo je u Carigradu bogat i slavni muž, koji je veoma voleo siromahe, ali je robovao bludnoj strasti čak i u starosti. Desi mu se da umre bez pokajanja. O zagrobnom stanju njegove duše počnu da se spore episkop i patrijarh Germogen. Jedan od njih govorio je da se on delima milosrđa iskupio od muka, a drugi je tvrdio da je za ulazak u raj potrebna neporočnost i duhovna čistota. On je u jednome grešio i nije se pokajao. A Gospod je rekao: "U čemu zateknem, u tome ću i suditi". Radi rešenja spora obrate se Bogu. Patrijarh preporuči svima monasima koji su se podvizivali kao zatvornici da se mole Bogu da im otkrije sudbinu onog bogataša. Bog je uslišio molitvu svojih slugu i jednome od njih, monahu – zatvorniku, otkriveno je gde se ovaj bogataš nalazi i u kakvom stanju. Dozvavši patrijarha, ovaj zatvornik je pred svima ispričao sledeće: "Prošle noći za vreme molitve Bogu video sam neiskazanih blaga, a levo ognjeno jezero, čiji je plamen dosezao do oblaka. Između raja i jezera nalazio se



53

onaj bogataš, privezan za stub. On je često pogledao na raj, gorko plakao i ječao. Videh kako mu priđe jedan svetao anđeo i reče mu: "Čoveče, zašto uzalud ječiš? Radi učinjene milostinje izbavljen si od muka, ali pošto se nisi ostavio gadnog bluda, zato si lišen raja. Jer nečist ne može da vidi Boga."104

Zaključak

Smatram da se zaključak, posle proučavanja pravoslavnog

verovanja kojeg smo sagledali u ovom delu knjige, sam po sebi nameće. Na svu žalost po bogoslove Istočne crkve koji veruju u sve ranije navedeno, njihovo učenje ne samo da nema podršku Svetog pisma, već gotovo u svemu od njega odstupa. Nasuprot svim sujeverjima, praznoverjima i onostranim (okultnim) objavama koja postoje u okviru učenja "jedine svete i apostolske Crkve" evanđeoski hrišćani veruju samo u ono što kao učenje proizilazi iz Božije Reči.

Verujem da je još jednom, po ko zna koji put, mojim čitaocima moralo da postane jasno zbog čega se iz hrišćanskog verovanja moraju izbaciti sve pojedinosti iz učenja kasnijih crkvenih autoriteta - a koja na veoma pogrešan način "dopunjavaju" jasno otkrivenje Knjige nad knjigama.

104

Najbolji vaspitač, str. 342-343. Naglasak moj.


Documents

ŽIVOT POSLE SMRTI - · PDF filenakon smrti je od strane nekih starozavetnih ljudi bilo shvatano kao boravak u mračnom obitavalištu bestelesnih duhova, u kome tumaraju i