Zglavkari - artropode

1 Opšte odlike

Zglavkari su celomske protostomije koje odlikuje izražena

segmentacija tela. Njihovo telo sastavljeno je iz više segmenata,

koji se mogu podeliti u tri osnovna regiona – glavenog (cefalona),

grudnog (toraksa) i trbušnog (abdomena). Ovakva segmentacija

tela naziva se heteronomno metamerna segmentacija. Kod nekih

vrsta glaveni i grudni region spojeni su u cefalotoraks. Za

zglavkare je karakteristična i segmentacija nogu koje tada

funkcionišu po principu spojenih poluga. Mogu da izvode različite

pokrete zbog mnoštva zglobova u telu. Preteče zglavkara imale

su na svakom segmentu sem prvog i poslednjeg po jedan par nogu, međutim evolucijom je došlo do

promena. Kod zglavkara se ističe cefalizacija.

Na površini tela zglavkara nalazi se

složena višeslojna kutikula. To je njihov

spoljašnji skelet. Spoljašnji skelet

zglavkara sastoji se iz više ploča i

prstenova koji su uglavnom

međusobno pokretno spojeni, što

omogućava veliku pokretljivost

organizma. Ovaj skelet je čvrst i snažan

i štiti organizam od uticaja spoljašnje sredine, a unutrašnje organe od povreda. Uglavnom je

sastavljen od četiri ploče – jednu dorzalnu, jednu ventralnu i dve bočne. Neke vrste imaju i voštani

sloj koji sprečava isparavanje vode iz tela. Pošto je spoljašnji skelet stalnog oblika, dolazi često do

pojave da ga jedinka preraste. Ona ga odbacuje počevši sa dorzalne strane u procesu koji se naziva

presvlačenje. To je najranjiviji stadijum u životu

većine zglavkara.

Mišići kod zglavkara su poprečnoprugasti, što

je retka pojava kod beskičmenjaka. Ovo im

omogućava da se lako i brzo kreću. Mišići su

grupisani u snopove sa unutrašnje strane.

Nervni sistem kod zglavkara je lestvičast.

Sistem za disanje je različit – neke vrste dišu trahejama, neke preko škrga, neke preko listolikih pluća

a kod najprimitivnijih vrsta disanje se obavlja preko cele površine kože. Transportni sistem je

otvoren. Na dorzalnoj strani javlja se zadebljanje krvnog suda slično srcu. Transportna tečnost je

hemolimfa. Izlučivanje se vrši metanefridijama ili Malpigijevim cevčicama.

Zglavkari imaju mnogo čula. Često su to različiti

čulni organi – za ravnotežu, čulo vida, čulo dodira,

čulo mirisa. Sve zglavkare karakterišu složene –

facetovane oči. Facetovane oči sastavljene su iz

mnogo malih okaca - omatidija koje stvaraju

mozaičku sliku. Ova mozaička slika naziva se

drugačije mozaički vid.

Najveći broj zglavkara odvojenih je polova. Često

se javlja polni dimorfizam. Oplođenje je uglavnom

unutrašnje. Kod nekih predstavnika razviće je

direktno (epibolno). Ovo znači da iz jajeta izlazi

jedinka koja vrlo liči na odraslu, samo je manja. Kod

složenijih predstavnika razviće je sa metamorfozom

– preobražajem. Metamorfoza može biti potpuna

(hemimetabolna) i nepotpuna (holometabolna).

Zglavkari žive u različitim predelima. Javljaju se u

vodenim biotopima – rakovi. Neki se javljaju na

kopnu – škorpije, paukovi, stonoge, insekti...

Opisano je oko milion vrsta. Zauzimaju oko 80%

carstva životinja.

2 Paukoliki zglavkari – helicerate

Helicerate su subfilum zglavkara koji obuhvata oko 60 000 vrsta. U njih spadaju

škorpije, pauci, lažne škorpije, kosci i krpelji.

Telo helicerata podeljeno je na dva dela – cefalotoraks i abdomen. Nemaju

antene. Na cefalotoraksu izdvaja se šest para ekstremiteta

Helicere – kratki ekstremiteti ispred usne duplje, u obliku klešta, imaju ulogu u ishrani

Pedipalpi – duži ekstremiteti ispred usne duplje, imaju čulnu ulogu, a ponekad potpomažu u

ishrani

Četiri para nogu

Adbomenalni segmenti često su spojeni, da li međusobno ili pak sa cefalotoraksom u jednu glatku

celinu. Kod najvećeg broja helicerata ekstremiteti na trbušnom regionu su modifikovani ili

redukovani. Nikada ne služe za kretanje.

Helicerate su uglavnom grabljive životinje. Hrane se sitnim životinjama koje hvataju helicerama i

pedipalpima. Većina u telo žrtve izlučuje enzime i tako započinje spoljašnje varenje. Neke vrste

hrane se trulim delovima biljaka ili su paraziti.

METAMORFOZA

HEMIMETABOLNA HOLOMETABOLNA

Za izlučivanje se koriste specijalne metanefridije smeštene u osnovu nogu ili Malpigijevi sudovi. Ovi

organi postoje samo kod kopnenih vrsta.

Disanje se odvija preko škrga ili listolikih pluća i traheja. Građa transportnog sistema zavisi od veličine

tela, segmentacije i načina disasnja. Srce je najviše razvijeno kod krupnih predstavnika, a kod sitnih

je malo ili uopšte ne postoji.

Čulni organi razvijeni su. Imaju od četiri do dvanaest očiju, čulo dodira na pedipalpima i organe

hemijskih čula. Ganglije su kod nekih regiona grupisane u jedinstvenu masu, a kod nekih

predstavnika su sve ganglije spojene.

Obično su odvojenih polova. Polne žlezde su smeštene u trbušnom regionu.

2a Škorpije

Škorpije su najstariji suvozemni

zglavkari. Segmentacija je jasano

izražena. Helicere su male, a

pedipalpi su snažno razvijeni. Često

se završavaju kleštima koja služe za

lov i pridržavanje plena. Trbušni

region podeljen je na prednji širi i

zadnji uži deo. Na prvom segmentu tela nalazi se par

pločica ispod kojih leže polni otvori – polni zaklopci. Na drugom segmentu nalaze se češljoliki čulni

organi koji služe za registrovanje zemljotresa. Sledeća četiri regiona nose listolika pluća. Na kraju

trbušnog regiona nalazi se otrovna žlezda sa jednom bodljom koja

služi kao organ za napad i odbranu.

Škorpije se skrivaju ispod lišća, kamenja i u pukotinama. One su noćne

životinje. Hrane se sitnim životinjama. Mogu biti smrtonosne za

čoveka. Spadaju u najkrupnije zglavkare. Najpoznatiji predstavnik je

Pandinus imperator i Euscorpius carpaticus.

2b Pseudoškorpije

Pseudoškorpije podsećaju na prave škorpije po svom izgledu.

Manjih su dimenzija, adbomen je kratak i nema bodlju na vrhu.

Uglavnom su gtabljive životinje. Žive u trulom lišću, ispod kamenja

i na zemlji, a mogu se javiti i u starim knjigama. Nisu opasne kao

prave škorpije.

2c Pauci – Aranea

Paukovi su životinjice koje se često javljaju u našem

okruženju. Ima ih bukvalno svuda – naseljavaju oko

90% kopnene površine na Zemlji.

Helicere paukova, koje služe za hvatanje i ubijanje

plena, završavaju se kandžom na čijem se vrhu nalazi

otrovna žlzda. Ujed pauka uglavnom nije smrtonosan

za čoveka, ali može da izazove alergijsku reakciju i

šok. Neke vrste paukova nemaju otrovnu žlezdu.

Građa je veoma složena. Pedipalpi imaju ulogu čulnih organa a nekad služe i za pridržavanje plena.

Kod mužjaka pedipalpi su izmenjemi i imaju ulogu u parenju, a kod ženki su slični ostalim

ekstremitetima za hodanje.

Telo pauka može se podeliti na prozomu i opistozomu. Kod primitivnih vrsta je trbuh segmentisan.

Kod razvijenijih vrsta

segmentacija je iščezla.

Usko stablo povezuje

cefalotoraks i abdomen. Na

opistozomi nalaze se

listolika pluća i paučinaste

žlezde. Fine niti paučine se

sjedinjuju u vlakna pmoću

češljolikih nastavaka na

zadnjem delu tela. Sistem

pletenja mreže specifičan je

za svaku vrstu. Mreže mogu biti različitog oblika i veličine. Neke imaju kontrolnu nit. Neke se koriste

za lov plena, izgrađivanje kokona i oblaganje gnezda.

Svi pauci su grabljive životinje. Hrane se uglavnom insektima i drugim zglavkarima, a mogu da jedu i

manje ptice. Neki sačekaju žrtvu u jami koju iskopaju u zemlji. Drugi pak prave mreže – pauci mrežari.

Neki pauci jure žrtvu i skaču na nju. Neki mogu da se kreću po vodi, a drugi pod vodom obrazuju

vazdušno zvono. Najpoznatiji prestavnici su baštenski pauk, pauk krstaš, lisni pauk i crna udovica.

Araneus diadematus Latrodectus macants Misumena vatia Argiope aurantia

2d Kosci - opiliones

Kosci su životinje na izgled slične paucima. Za razliku od njih, imaju

jako duge, lako lomljive noge, koje mogu da odbace. Žive u travi i

opalom lišću, a jaja polažu u zemlju.

2e Krpelji – Acarina

Kod ovih jedinki na telu nema segmentacije. Svi segmenti srasli su u jednu

glatku celinu. Helicere mogu biti različite građe. Kod parazita su usni

ekstremiteti modifikovani tako da mogu da se koriste za pričvršćivanje za

domaćina. Krpelji uglavnom polažu jaja. Tokom razvića prolaze kroz larveni

stupanj. Mogu imati više domaćina. Žive u zemlji, na travi i na lišću. Često su

prenosicoi izazivača velikih i opasnih bolesti – tifus, kuga, lajmska bolest,

tularemija. Mnoge vrste prestavljaju značajne štetočine. Jedna vrsta –

šugarac izaziva šugu.

3 Rakovi – krustacee (crustacea)

Rakovi su po veličini i građi veoma raznoliki organizmi. Imaju dva para antena i škrge kao

organe za disanje. Uglavnom imaju i klešta. Izražena je segmentacija na tri telesna

regiona.

Glava rakova građena je od šest segmenata koji su manje ili više srasli. Broj segmenata na toraksu i

abdomenu je različit. Samo kod viših rakova je broj stalan i iznosi 12. Kod većine rakova jedan ili više

toraksnih segmenata spaja se sa glavom u cefalotoraks. Na bokovima tela nalaze se čvrste pločice,

koje su naročito razvijene na zadnjem

delu tela i obrazuju karapaks. Karapaks

može da pokriva značajan deo trupa i

pravi štit ili ljušturu sa dva kapka –

zaštitna uloga.

Ekstremiteti rakova su u osnovi dvograni.

Sastavljeni su od jednog osnovnog dela

koji se deli na dve grane – unutrašnju i

spoljašnju. Svaka od ovih grana može biti

sastavljena iz jednog ili više članaka. Ponekad se jedna grana redukuje, pa ekstremiteti postanu

Ixodida ricinus

jednograni. Često pojedini delovi ekstremiteta imaju nastavke koji imaju ulogu u disanju, ishrani ili

recepciji.

Kod primitivnih rakova postoji veći broj ekstremiteta iste građe koji mogu da obavljaju različite

funkcije. U toku evolucije došlo je do gubljenja ekstremiteta, tako da uglavnom više nema

ekstremtiteta na abdomenu. Mogu služiti za disanje, hvatanje hrane, filtriranje, razmnožavanje, ili

pak odbranu. Prema izgledu ekstremiteti rakova mogu biti cilindrični – služe za hodanje i listoliki –

služe za plivanje. Prema položaju na telu ekstremiteti mogu da budu glaveni i trupni. Glaveni

ekstremiteti su prve i druge antene, koje imaju najčešće ulogu kao čulni organi, mandibule i dva para

maksila. Kod većeg broja rakova nekoliko parova toraksalnih ekstremiteta služe za ishranu, tako što

pridržavaju i prihavaju hranu. Na toraksu se nalaze uglavnom ekstremiteti predviđeni za kretanje.

Različito su građeni u zavisnosti od vrste. Abdomenalni ekstremiteti nekad nisu prisutni. Kod viših

rakova uglavnom su adaptirani za plivanje, za disanje ili za razmnožavanje.

Kutikula krupnijih rakova uglavnom u svom sastavu ima CaCO3. Kodd rakova ne postoji spoljašnji,

voštani sloj, koji sprečava gubitak vlage pa zato moraju da žive u vodi ili u vlažnim staništima na

kopnu. Mogu biti različite boje, a to zavisi od pigmenata koji su u kutikuli ili epidermisu. Neki imaju

sposobnost da menjaju boju što im pomaže

u kamuflaži i sakrivanju od predatora.

U prednjem crevu nalazi se zadebljanje koje

služi za drobljenje hrane ili tanki izraštaji

koji obrazuju filtere za ceđenje. U srednjem

crevu izlivaju se produkti jetre. Rakovi se

hrane vrlo raznoliko. Neki se hrane sitnim

organizmima ili organskim ostacima, neki

su grabljivice, lešinari, a ima i biljojeda.

Mogu da drobe i grizu hranu, da se hrane

filtraciono, buše ili sisaju životinjsko tkivo.

Neke parazitske vrste hrane se celom

površinom tela.

Sitni rakovi dišu celom površinom tela. Njihovo telo pokriveno je pokrovom koji nije kalcifikovan i

omogućava razmenu gasova. Ostali predstavnici uglavnom dišu škrgama. Smeštene su na

ekstremitetima i različitog su oblika.

Transportni sistem postoji, ali se kod onih jedinki koje dišu celom površinom tela ne javlja. Kod

primitivnijihi vrsta srce se proteže celim trupom. Pravilo je da se uglavnom srce nalazi u onom

regionu u kome se nalaze disajni organi.

Izlučivanje se vrši preko žlezda koje se nalaze u osnovi antena i maksila. Ove žlezde predstavljaju

izmenjene metanefridije. Čulni organi su brojni i raznovrsni. Oči rakova sastavljene su iz velikog broja

jedinica – facetovane su.

Rakovi su jedinke koje su uglavnom odvojenih polova. Ženke obično neko vreme nose jaja sa sobom.

Velik broj vrsta tokom razvića prolazi kroz larveni stupanj. Rečni rakovi razvijaju se direktno, ne

prolazeći kroz larveni stupanj.

U gornjim slojevima vode, kao sastavni deo planktona, nalaze se ciklopsi i dafnije. Ciklopsi žive u

slanim, a dafnije u slatkim vodama. Veoma su značajna hrana ribi. Na dnu žive jastozi i krabe u

slanoj, a rečni rak u slatkoj vodi. Na kopnu na vlažnim mestima žive mokrice.

Dafnija Ciklops sp Astacus astacus – rečni rak

Homarus vulgaris – jastog Cancer antennarius – kraba

Mokrica

4 Stonoge – mirijapode – Myriapoda

Stonoge odlikuje unifformna segmentacija. Telo stonoga sastoji se od glave i trupa. Poseduju samo

jedan par antena. Na glavi se sem antena nalazi jedan par mandibula i dva para maksila, koje služe

za sitnjenje hrane. Uglavnom imaju oči, koje su smeštene u očnim jamicama sa strane. Neke grabljive

vrste imaju složene oči.

Broj trupnih segmenata varira. Na svakom sem poslednjeg nalazi se po jedan ili dva para jednogranih

ekstremiteta. Kod grabljivih vrsta prvi par je savijen u vidu kukice i na vrhu ima otrovne bodlje. Otrov

može biti veoma jak, kod čoveka izaziva oticanje.

Telesni zid bogat je žlezdama koje luče

mirisne materije. One imaju zaštitnu ulogu.

Neke stonoge su biljojedi pošto se hrane

biljnim ostacima i trulim drvećem, a druge su

grabljivice i hrane se insektima. Organai za

lzlučivanje su Malpigijeve cevčice. Disanje se

obavlja isključivo preko traheja. Nervni

sistem je lestvičast, sa parom ganglija u

svakom segmentu. Transportni sistem je

otvoren, srce se nalazi ispod creva i prostire

gotovo celom dužinom tela. Sve stonoge su

odvojenih polova. Nemaju larveni stupanj. Veoma su brižne prema potomstvu.

Stonoge su isključivo suvozemni organizmi. Uglavnom su nokturnalne, ne vole svetlost, kriju se na

tamnim mestima. Mogu biti i spore i brze. Naročito su brojne u toplijim predelima. Najpoznatiji

predstavnici su gujin češalj, kućna stonoga i striga.

Gujin češalj Kućna stonoga

Striga