Zečji Nasip Siniša Kovačević

8/10/2019 Zečji Nasip Siniša Kovačević

http://slidepdf.com/reader/full/zecji-nasip-sinisa-kovacevic 1/54

ZEČJI NASIP

(savremena tragedija)

MIHAJLO SAVIĆ, 45 godina, ima zlatne ruke, Savamalac.

MARIJA SAVIĆ, 42 godine, Mihajlova žena, domaćica.

MARKO SAVIĆ, njihov sin, 9 godina.

RUDOLF ŠTAL, 50 godina, Nemac. Mihajlov dužnik a bogami i poverilac.

VOJA JARČEVIĆ, 44 godine, ložač, Savamalac. Poznatiji kao Jarac.

VLADA MANOJLOVIĆ, 45 godina, profesor srpskog. Savamalac.

VIOBRAN RAKIĆ, 40 godina, limar, Marijin brat. Savamalac.

SLOBODAN RAKIĆ, 19 godina, maturant, Viobranov sin.

STOJAN ĆELOVIĆ, 19 godina, maturant, Savamalac.

MILADIN VOLAREVIĆ-MIME, 19 godina, kolporter, Savamalac.

TIOSAV, policajac, 50 godina.

LJUBA PEKAR, Savamalac.

RUŽA, Vladina žena.

PERICA, 9 godina, Ružin iVladin sin.

HERMAN, Rudolfov podređeni. SS oficir. I pratilac. I pomagač.

Dešava se u Beogradu u Savamali. Zima je. Puca kamen.

1.

(Spavaća soba Marije i Mihajla Savića. Mrak. Ispod venčane slike, na bračnoj

postelji, spavaju Mihajlo i Marija. On ima četrdesetpet godina, ona je nešto

mlađa. On je jak, širokih pleća, debelog vrata, dosta visok. Ona je skladno

građena, lepolika, jačih bokova i grudi. Zazvoni budilnik. Marija se trgne,

pogleda u sat, zakoči ga. Mazno se obrati Mihajlu.)

MARIJA: ’Ajde, deda Drkajlo, vreme je.

(Mihajlo se okrene na drugu stranu.)

MIHAJLO: Pusti me.



MARIJA: ’Ajde, srećo, probudi se, moraš.

MIHAJLO: Još malo.

(Marija ga počne ljubiti.)

MARIJA: Nema još malo. Odmah.

MIHAJLO: Koliko je sati?

MARIJA: Vreme je.

MIHAJLO: Nemoguće, sad smo legli.

MARIJA: Pospanko jedan.

MIHAJLO: Je l’ sat uopšte zvonio?

(Marija promrmlja, između poljubaca.)

MARIJA: Aha.

(Mihajlo dohvati sat, prinese ga očima.)

MIHAJLO: Pa tek je pola šest. (Shvati.) Đubre.

(Uzme je u zagrljaj. Marija se od srca nasmeje. Mazno.)

MIHAJLO: (Između poljubaca.) Kao, slučajno si navila pola sata ranije, a?

(Marija mangupski klimne glavom i nasmeje se.)

2.

(Zimsko praskozorje na obali Save. Beograd, i Savamala, još uvek utonuli u

san. Nasip. Ogromna reka valja sante i ko zna odakle otplavljene balvane.

Iznad betonskog nasipa, iznad čijeg nivoa je voda već davno preterala,

poslagane vreće punjene peskom. Nekoliko redova. Puca kamen. Duž nasipa,

raspoređeni Ljudi. Niko ne zbori, samo im iz usta i nozdrva sukljaju debeli

jezici vodene pare. Nekoliko vatrica tinja uz nasip. Ljudi pocupkuju, nekoliko

njih puni džakove peskom, sa velike gomile, nekoliko metara iza. Očito je

voda već opasno blizu poslednjem redu vrećica sa peskom. Slaže se novi, ko

zna koji red. Zečji nasip. Muk. Samo se, kad-kad, čuje strahoviti prasak.

Sudaraju se sante.)

3.



(Kuhinja u kući Mihajla i Marije Savić. Upaljeno svetlo. Mihajlo sedi za

stolom, Marija kraj šporeta lupa jaja u tiganj.)

MIHAJLO: Maštam o dve stvari. Da se jednom naspavam ko čovek i da opet

pojedem osam jaja za doručak. K’o nekad.

MARIJA: Idi probudi Marka.

MIHAJLO: Neka ga još malo.

MARIJA: Zakasniće.

MIHAJLO: Jel spakov’o sinoć knjige?

MARIJA: Jeste.

MIHAJLO: Onda nek spava još malo.

MARIJA: Idi probudi ga.

(Donese kajganu i stavi ispred svog čoveka.)

MIHAJLO: Što si dosadna, nek spava dete.

MARIJA: Dete će ti zakasniti u školu.

MIHAJLO: (Preko zalogaja.)

Stavi rakiju na šporet.

MARIJA: Stavila sam. Kol’ko je sati?

(Mihajlo trgne džepni sat.)

MIHAJLO: Deset do sedam.

MARIJA: Idi probudi ga, trčaće opet.

MIHAJLO: Čekaj da završim.

MARIJA: E, Drkajlo jedan. Dokle danas ostaješ?

MIHAJLO: Otkud znam.

MARIJA: Pumpa je opet zaledila.

MIHAJLO: Uspi u nju vruće vode.

MARIJA: Ja svako jutro treba da sipam vruću vodu, zato što si ti lenj da je

obmotaš slamom.

MIHAJLO: Danas, kad se vratim s nasipa.

(Sedne mužu u krilo, zato što je Mihajlo na to natera. Jednostavno je uhvati

za ruku i dovuče je sebi.)



MARIJA: To ja slušam otkad se prvi put zaledila.

(Mihajlo je poljubi.)

MARIJA: Mesec dana sipam vruću vodu.

(Mihajlo je poljubi.)

MARIJA: Smrznem se svako jutro.

MIHAJLO: Ko pi...

(Marija mu stavi ruku na usta.)

MARIJA: Marš. Ruke mi poplave skroz. Drugi muževi...

(Mihajlo je opet poljubi.)

MIHAJLO: Idi probudi malog.

MARIJA: (Tresne krpu o astal.) Marš, govedo muško.

(Ustane i pođe prema detetovoj sobi. Okrene se na vratima.)

MARIJA: I da znaš, ja još danas sipam vruću vodu i ...

MIHAJLO: I kvit.

(Mihajlo omaže komadom hleba tiganj iz koga je jeo, ustane i na sto stavi

desetak čaša. Marija se vrati.)

MARIJA: Neće.

(Mihajlo obuva gumene čizmetine.)

MARIJA: Neće i kvit.

(Mihajlo se prodere iz sveg glasa.)

MIHAJLO: Marko, ustaj, nemoj da ti ja dolazim!

(U kuću, bez kucanja, bane desetak kaljavih i prozeblih Ljudi. Gumene

čizme, bunde. Mokri. Videli smo ih već na nasipu. Čovek Mihajlovih godina,

visok i mršav, grubog lica. Jarac.)

JARAC: (Okači kabanicu na čiviluk.) Šta se dereš. Dobro jutro.

(I ostali pozdrave.)

MIHAJLO: Budim saranitelja. Majkino čedo. Sedite.

MARIJA: Dobro jutro. Sedite.

(Priđe jednom od Ljudi, pomaže mu da skine bundu...)

MARIJA: Što ovo dete vukljaš sa sobom, svi su ludi i nepošteni, samo si ti



pošten i pametan.

(Priđe jednom dvadesetogodišnjaku.)

MARIJA: Jesi se smrz’o, pile tetkino?

SLOBODAN: Nisam tetka, u redu je...

MARIJA: Đavola je u redu... Kako uopšte ideš u školu ako noć prodreždiš na

nasipu... Moj ludi brat.

(Priđe bratu ponovo, pipa mu leđa, da li je mokar.)

MARIJA: Kako su keva i ćale? (U pola glasa.) Niko nije dovukao dete, osim

tebe.

VIOBRAN: Obaveza je obaveza za sve. Ne brani tuđe, svoju kuću brani.

JARAC: Kurac je, izvini snajka, za sve. Eno puna Knez Mihajlova izbeglica.

Nijedan nije na nasipu.

MIHAJLO: Smrzli ste se?

STOJAN: Opasno.

(Jarac i dalje vodi svoju misao.)

JARAC: Za vas Savamalci, obaveza. Vanredna odbrana. A za lezileboviće

izbegličke...

STOJAN: I ja sam izbeglica.

JARAC: Ti si rođen tu u Karađorđevoj...

STOJAN: Keva i ćale su mi u prošlom ratu pobegli iz Gacka sa jednim

cegerom. Možeš slobodno i mene da računaš u izbeglice. Malo im je njihove

muke, još ćeš ti da im sereš...

VLADA: Aj’ sad, dosta...

(Marija im sipa vruću rakiju.)

VLADA: Vedrina celu noć. Puca kamen. Nije mi jasno od čega raste.

MIHAJLO: Sigurno su uzvodno kišurine... Ili sneg. (Jedan zaspi za stolom.

Marija im sipa rakiju.)

JARAC: Samo da se ne zaledi, onda smo najebali. Izvini snajka.

(Marija se nasmeje.)

MARIJA: Ništa. Ništa. Pijte, ugrejte se.



MIHAJLO: Je l’ narasla noćas?

STOJAN: Onako.

JARAC: Podlokala kod Jalije. Tamo je najgore.

MARIJA: Skinite se, biće vam hladno kad izađete.

VLADA: Sad ćemo mi da idemo.

SLOBA: Od čega raste, nisam lepo pametan?

VLADA: Od čega? Ne pada kod nas, al’ pada gore.

JARAC: Dva meseca nisam spav’o ko čovek. I kad zaspim sanjam kako

punim džakčiće. Pa dokle, pizda mu materina. Izvini snajka.

MARIJA: (Kroz smeh.) Ništa, ništa.

(Ljudi piju, Marija doliva. Led sa čizama i bundi se topi i razliva. Razgovor

sve življi, Ljudi upadaju jedan drugom u reč)

VIOBRAN: Deda Mitar, ribar, kaže da nikad nije bila ni veća, nit je ikad

vodostaj tol’ko traj’o.

VLADA: Nije to vodostaj nego vodorast.

(Svi se nasmeju.)

STOJAN: Četrdesetšesti dan.

SLOBA: Vanredne.

MIHAJLO: I šest redovne, pedesdva.

VIOBRAN: Biće ribe dogodine ko gliba. Deda Mitar kaže da su tako i

trijespete, posle vodostaja, na proleće ribu vadili krparama.

VLADA: Samo, kažu, da onda nije bila ovolika. (Ustane.) ’Ajde, Ljudi, popijte,

pa da idemo.

VIOBRAN: Kažu ti keva i ćale da ti i mali pređete kod njih. Na Čuburi je skroz

bezbedno. Kaže ćale da mu je bog posl’o paket kad je post’o Čuburac.

MARIJA: Ne treba.

STOJAN: (Viobranu.) Otkud tvoj ćale na Čuburi.

VIOBRAN: Keva mi je sa Kalenića. Pa kad su mi deda i baba zevnuli, on i

keva pređu tamo. Ostavili meni ovu gajbu ovde.

MIHAJLO: (Mariji.) Pa što ne odete vas dvoje?





VLADA: Kad se ova salauka zaustavi. Uzdravlju.

JARAC: Snajka izvini.

(Muž udari Mariju po stražnjici.)

MARIJA: Marš, kretenu.

(Izađu svi osim Viobrana i Slobe. Marija mu pridržava bundu. Obraća se

Slobodanu.)

MARIJA: Da ne slušaš ovog ludog oca više. U školu i tačka. ’Oćeš da ne

maturiraš, je l’ to ’oćeš...

(Izađu svi. Ostanu samo sestra i brat. Marija zakopčava bundu Viobranu.)

MARIJA: Stvarno si blesav. Da ga više ne vučeš po ovoj hladnoći i

golomrazici... Propašće ti dete, some.

VIOBRAN: Razvodim se.

MARIJA: Šta kažeš?

VIOBRAN: To što si čula. Som se razvodi.

(Tajac.)

VIOBRAN: Definitivno.

MARIJA: Ne budali.

VIOBRAN: Ne budalim. Vara me, smeje mi se ceo Beograd, mislim da i mali

zna, keva i ćale su čuli, ortaci mi se smeju iza leđa...

MARIJA: S kim?

VIOBRAN: Neki Poljanski, sa radija...

MARIJA: Jesi siguran... Ljudi su stoka, čaršija je... (Brat je prekine.)

VIOBRAN: Ma više se i ne kriju.

MARIJA: Ovo nije vreme za razvode, Viobrane...

VIOBRAN: A koje jeste.

MARIJA: U smutna se vremena čovek ne razvodi. Naročito ne posle dvadeset

godina braka.

VIOBRAN: Dvadesetdve.

MARIJA: Triput meri jednom seci.

VIOBRAN: Premereno.



MARIJA: Je l’ taj oženjen? Nisu ovo vremena za razvode, Bato... Pa kraj sa

krajem se jedva... Bože ne mogu da verujem. Džukela jedna pokvarena.

VIOBRAN: Ide slava. Treba da pravim budalu i od sebe i od vas... Keva i

ćale... Razumeš... Puna kuća gostiju, svi se podgurkuju, svima neprijatno...

MARIJA: Ma polomi kurvu, odvikni je od švalerisanja...

VIOBRAN: Ne vredi...

MARIJA: Vredi, videćeš... Iz raja je, veruj mi...

VIOBRAN: Pre bi ruku odsek’o... Kako ću ja bez nje, kad ja nju oteram, Bože

blagi...

MARIJA: Onda tom Poljanskom po tamburi. Ne daj na sebe... Vidi koliki si...

Brani sebe i svoje.

(Sa praga sobe oglasi se klinac u pidžami, onakav kakvi mogu biti

devetogodišnji prinčevi nakon sna.)

KLINAC: Je’ se ti to, ujko, vazvodiš?

(Tišina. Napolju pucaju sante i kamen. Viobran istrči iz kuće, iznoseć i pune

oči suza.)

4.

(Nasip. Zimsko prepodne. Pramenje magle nad rekom. Sante. Jarac, Mihajlo i

Viobran kraj vatrice. Ljudi u poslu. Vlada i Stojan obilaze i zagledaju nasip.

Gde-gde poprave vreću sa peskom ili nesigurno mesto poklope novom

vrećom.)

JARAC: Šta je ono, lebac ti se ogadio. Eno ga, potonu sad.

SLOBODAN: Koje? Ono uz veliku santu?

MIHAJLO: Crkotina neka, ili panj.

JARAC: Sunce ti jebem, ono je čovek!!!

MIHAJLO: Gde, bre?

JARAC: Eno tamo.

MIME: Potonu...

STOJAN: Ljudi, čovek u Savi, udavi se čovek!! Ljudi!



(Ljudi se skupe. Žagor, vreva, neverica.)

JARAC: Eno ga.

(Onda se sa vode začuje jezivi urlik samrtnika. Zamrzne krv u žilama.

Mihajlo zbaci sa sebe bundu, izuje čizme i potrči nekoliko metara nizvodno.)

VLADA: Mihajlo, jes’ ti lud!

(Potrči za Mihajlom da ga uhvati, ali Mihajlo skoči u vodu. Svi potrče

nizvodno, prateći reku. Slobodan se skine u nameri da skoči u vodu, ali ga

Vlada čvrsto stegne.)

VLADA: Pomeri se, mamu ti jebem balavu, pičku ću ti polomiti.

(Dotrči Viobran.)

VIOBRAN: Drži ga kume, kumim te Bogom.

5.

(Kuća Mihajla Savića. Marija postavlja sto. Za stolom, oborene glave sedi

njen i Mihajlov sin Marko. Devet godina, “kotrlja” R.)

MARIJA: Ništa me se ne tiče i kvit. Sad kad ti otac dođe, videćeš svog gosu.

MARKO: Nemoj da mu kažeš, molim te. Ovo je pvvi i poslednji put.

MARIJA: (Ironično.) Prvi i poslednji.

MARKO: Mamice, molim te.

MARIJA: (LJuta.) Prvi nije, a da bude poslednji, u to će te ubediti otac, sad

kad dođe.

MARKO: Pvvi me je divao.

MARIJA: Uvek tebe neko prvi dira, nevinašce majkino. A meni jednom

mesečno stižu pisma od učitelja.

MARKO: Psov’o mi je matev.

MARIJA: Ot’o si mu užinu. Školski strah i trepet.

MARKO: Mamice, on je meni pvvi...

(Tog trenutka u sobu grunu desetak unezverenih Ljudi. Nose Mihajla između

sebe, umotanog u bunde i ćebad. Jarac i Vlada samo u džemperima, očito je

da su Mihajla umotali u svoje bunde. Marija ustane, otme joj se glasni uzdah,



a onda ostane ukopana, sa šakom smešno postavljenom preko nosa i usta.)

VLADA: Daj brzo rakije!

MARIJA: (Nekako se odledi.) Je l’ živ?

VLADA: I lanene peškire.

(Marija pritrča Mihajlu. Ljudi ga spuste na sto.)

MARIJA: Mihajlo! Vlado, je l’ živ, ako Boga znaš?

JARAC: Živ je, snajka, ne brini.

VLADA: Daj rakiju.

(Marija pretura po ormaru tražeći peškire.)

MARIJA: Laneni...

(Stojan dođe do kredenca i sam uzme rakiju.)

VLADA: Skidajte ga, brzo.

(Ljudi se užurbaju oko Mihajla, skidaju ga. Miladin Spavač, potpuno nesvesno

i nepotrebno, počne cediti vunene čarape koje je netom skinuo sa Mihajla.

Marija stoji kraj njih, kao udarena ušicom sekire, ruku punih peškira.)

MARIJA: Šta je bilo?

(Mihajlo uskoro ostane potpuno nag.)

MARIJA: Šta se desilo?

(Vlada uzme rakiju i pokušava da je silom uspe Mihajlu u usta.)

VLADA: Otvorite mu usta. (Mariji.) Izvadio je čoveka iz Save.

(Dvojica silom otvore usta Mihajlu.)

JARAC: Al’ je ste’go, brat ga jebo.

(Vlada pažljivo sipa rakiju Mihajlu u usta. Mihajlo se zakašlje.)

SLOBA: Dobro je. Tečo, alo...

STOJAN: Trljajte ga.

(Masiraju Mihajla rakijom i lanenim peškirima. Iza lana, na Mihajlovoj koži,

ostaju široki, crveni tragovi.)

MILADIN: Jače Ljudi, prsa su najvažnija.

MARIJA: Kakvog čoveka?

JARAC: Ljudi, za tak’u stvar treba imati muda, bre. Izvini snajka.



(Maseri vrlo ozbiljno shvataju svoj posao. Mihajlo zaječi.)

MARIJA: Lakše malo, molim vas.

VLADA: Ništa ja nisam video. Samo čujem...

(Marija ga prekine.)

MARIJA: Šta je bilo, pobogu čoveče?

VLADA: Izvadio je davljenika.

STOJAN: Srećom da je bila ona čaklja.

MARIJA: Kako?

MILADIN: Ja sam samo čuo Jarca, onaj se davi. I video Mihajla kako skače.

VLADA: Skuvaj, Marija, nešto toplo. Čaj ili rakiju.

VIOBRAN: Sad je sve gotovo. Sve će biti u redu.

(Zagrli sestru.)

SLOBA: Da je teča zakasnio deset sekundi, ode onaj.

VIOBRAN: Treći put ga izbacilo.

MILADIN: Pliva ko tane, riba mu nije ravna.

JARAC: Rođen, bre, na vodi, o’de odrasto, kako, bre, ne bi pliv’o. Savamalci

prvo proplivaju, pa prohodaju.

STOJAN: Ma, jes’ ti vid’o šta je davljenik. Kad uvati, ko mengelama. Nismo

mi, tetka Maro, mogli odvojiti onog od Mihajla pet minuta. Prsti ušli u meso.

A i Mihajlo steg’o onu čaklju, zglobovi mu, bre, pobeleli, misliš smrviće je,

bog te jebo.

MARIJA: Kakvu čaklju?

JARAC: Kad je Mihajlo doplivo do onog sirotkovića, poč’o ga je vući prema

obali. Dok je, razumeš, im’o snage. Kad je poč’o da baldiše, onda mu je

Stojan uspeo da doturi čaklju.

MARIJA: O, Bože gospodine.

VLADA: Kuvaj nešto Marija.

(Marija se užurba oko šporeta.)

MARIJA: Gde je taj nesrećnik? Je l’ živ?

VLADA: Odneli su ga u bolnicu. Plav ko šljiva.



MILADIN: Kako je up’o? S nasipa verovatno?

JARAC: Taj ako se izvuče, ja ću prestanem da psujem, jebeš mi mater.

MILADIN: Ma kakvi sa nasipa. Nosila je njega dugo.

MARIJA: Možda je neki samoubica. Jadničak.

VLADA: Ko to zna.

VIOBRAN: Ko na ovu zimu sam da skače.

JARAC: Znaš ti šta znači, sad u vodi pet minuta. Pukneš ko čaša. Ode srce

dok si rek’o kajla!

SLOBA: Izvući će se.

JARAC: Daj Bože. Al’ sumnjam.

VLADA: Upao je sigurno.

(Marija tek sad primeti da je potpuno zaboravila na sina koji preplašen i

zbunjen, stoji šćućuren kraj šporeta. Priđe mu i počne ga ljubiti po rukama i

temenu. Onda ga privije uz sebe, toliko snažno kao da hoće da ga vrati u

utrobu.)

MARKO: Dobvo je, mama.

(Revnosni maseri i dalje u svom delikatnom poslu, nesmanjenom žestinom.

Onda Mihajlo jekne dva-tri puta. Uspravi se, sedne.)

MIHAJLO: Lakše malo, pizda mu materina.

(Muk. Jarac se polako i teatralno prekrsti.)

JARAC: Hvala ti sveti Nikolice.

6.

(Spavaća soba Marije i Mihajla. Mihajlo leži u krevetu. Uđe Marija, unese

poslužavnik sa čajem.)

MIHAJLO: Ne mogu više, ako Boga znaš.

MARIJA: Moraš, srećo, da se iznojiš.

(Stavi poslužavnik pred muža i sedne na ivicu kreveta.)

MIHAJLO: Mali spava?

(Marija potvrdi glavom.)



MIHAJLO: Vrelo je.

MARIJA: Ništa ja ne znam.

MIHAJLO: Imaš ti dušu? Ošuriću se.

(Mihajlo srče, Marija ne skida pogled sa svog čoveka.)

MARIJA: Kako ti je?

MIHAJLO: Užasno.

MARIJA: (Uplašeno.) Kako užasno?

MIHAJLO: Kao da me je tenk pregazio. Boli me svaka koščica. To je od onih

klipana i njihove masaže.

MARIJA: (Nežno.) Moj heroj... Je l’ mnogo hladna?

MIHAJLO: Ma gde je hladna u decembru, šta ti je...

MARIJA: Moja luda glava. Sad skakati u reku. I to niko drugi, nego baš on.

MIHAJLO: Ti da si čula taj urlik, nije on ni zapomagao, nije to bilo ni upomoć,

nego urlik. Neverovatno. Tako čovek da može da urlikne.

MARIJA: Tako glasno?

MIHAJLO: Nije tu stvar samo u glasnoći... To jeste neverovatno glasno, ali

ima još nešto... Jebem li ga, neku punoću, jezu neku, šta li... Strah... Je li

preživeo?

MARIJA: Bio je Vlada ovde dok si spavao. Niko nije mogao da ode do bolnice,

opet raste...

MIHAJLO: Pa šta je to pobogu...

(Marija ga zagrli, nasloni mu glavu na rame, zaplače.)

MARIJA: Mogla sam te izgubiti...

(Mihajlo je miluje po kosi.)

MIHAJLO: Dobro je... Neka.

MARIJA: Šta neka... Šta bi mi bez tebe, glavo luda... Šta bih ja bez tebe...

(Plače. Mihajlo je ljubi po kosi, poljupcima joj skida suze. Ona mu počne

uzvraćati. Otraje to nekoliko trenutaka, Mihajlo je prevrne pod sebe.)

7.



(Nasip. Provejava. I kao da sneg pojačava sivilo zimskog sutona. Stojan i

Slobodan slažu vreće.)

STOJAN: Evo još ovde. Tako.

(Nameste vreću. Ne curi više muljava ledenjača.)

STOJAN: Daj da sednemo malo. Imamo i mi dušu.

(Sednu na vreće. Zapale. Odbijaju plave dimove. Svetiljka na banderi

čkiljavo se upali.)

STOJAN: Pa gde si ti, pobratime? Ne viđam te.

SLOBODAN: Kako, pa svaki dan smo ovde...

STOJAN: Ne mislim na nasip, znaš ti o čemu ja govorim, nemoj mi se praviš

lud. Kol’ko nisi bio u Obiliću?

SLOBODAN: Jedan bariton manje, više. A i kome je sad do pesme.

STOJAN: Dođi ti samo. Manje se peva, više planira i razgovara. (Značajno.)

O važnim stvarima.

SLOBODAN: Premorim se ovde... Ne mogu. A i mene te važne stvari ne

zanimaju. Znaš da je pao mali Jarac.

STOJAN: Čuo sam. Gde?

SLOBODAN: Na štajgi.

STOJAN: Jebeš mi kevu, on nije normalan. Pa ko sad ide da krade na

železničku stanicu, ima više pandura u civilu, od putnika. Na čemu je pao?

SLOBODAN: Nešto krupno izgleda. Neće veliki Jarac da priča ništa, proba da

ga vadi.

STOJAN: To malo teže. Jedino, pušku u ruku... Koji mu je...

SLOBODAN: Je l’ ti se javlja ćale?

(Stojan odmahne glavom.)

STOJAN: Keva ’oće da mi svisne... Tri meseca ni reči.

SLOBODAN: Javiće se, videćeš. Vidra je to.

STOJAN: Tetak ti pliva kao riba. Jesi ti stvarno hteo da skačeš?

SLOBODAN: Jesam. LJudski je život svetinja. Ajmo, curi dole kod Brodarske

kasine.



STOJAN: Sedi još malo, da popušimo. Ne moramo sve baš nas dvojica.

SLOBODAN: Totalno smo neorganizovani. A vlast kao da boli kurac, hoće li

pola Beograda otići pod vodu.

STOJAN: Ma koja, bre, vlast... Pa mi smo pod okupacijom, bre... Koja

kurčeva vlast. Gomila nesposobnih lopova i... Ma, pička im materina

izdajnička... Koja su oni vlast. Pa zna se ko vlada okupiranim zemljama...

Okupacioni guverneri...

SLOBODAN: Tiše, čuće te neko... (Stojan sve više pada u vatru.)

STOJAN: Ma nek čuju, boli me stojko... Vlast. Od zla oca i od gore majke...

Do juče ker nije im’o za šta da ih ujede, sad se vozaju u crnim limuzinama.

Ima da leti perje... Joj, kad narodu pukne trpilo... Joj.

SLOBODAN: Ničija nije do zore gorela.

STOJAN: Ničija... Da te pitam, pobratime...

SLOBODAN: Pitaj...

STOJAN: Malo mi neprijatno...

SLOBODAN: Slobodno.

STOJAN: Sad si najbolji sa Ljubom pekarom... Kažu, stalno ste zajedno...

SLOBODAN: Ma jok...

STOJAN: ’Oću samo da ti kažem da se čuvaš.

SLOBODAN: Što?

STOJAN: Tako. Ti znaš šta se o njemu priča.

(Nasipom naiđe Miladin. Pune ruke novina.)

MILADIN: Pokušaj atentata na ministra policije! Pokušaj atentata na ministra

policije, atentator pobegao kroz Botaničku baštu. Pokušaj atentata...

STOJAN: De si bre, Mime... Šta ima, burazeru...

MILADIN: Pucali na skota...

SLOBODAN: Je l’ živ?

MILADIN: Još se ne zna? Pao mali Jarac...

STOJAN: Čuli smo.

MILADIN: Stigle nove kurve u Bristol. Odlične su?



STOJAN: Rumunke?

MLADIN: Ma jok, bre, naše iz Bosne. Ne može da se uđe kol’ka je gužva...

Jedva sam se ubacio sinoć.

STOJAN: Đubrad. Pa je l’ im išta sveto, majku im jebem. Pa to su ti sestre,

Miladine...

MILADIN: Ma de, bre, kurve sestre, šta ti je Stole... Sestru rađa keva, rava

je rava, razumeš...

STOJAN: Joj, Srbi... Gde će vam duša...

SLOBODAN: Nesreća nema naciju, brate... Ona je internacionalna.

STOJAN: (Ironično.) Je l’... Je l’ te to Ljuba pekar naučio, brate... Druže

brate.

MILADIN: Je l’ ti se javlj’o ćale?

STOJAN: Šta te boli kurac.

(Krene ljutit i rasrđen ka pomrčini.)

MILADIN: Čekaj brate, šta ti je...

SLOBODAN: Stani, Stojane... Pobratime!

(Stojan ode ne osvrćući se.)

MILADIN: Koji mu je?

SLOBODAN: Je l’ znaju ko je?

MILADIN: Ko, bre?

SLOBODAN: Atentator.

MIME: Ma kakvi. Ko da ga uvati? Ovi naši slepci od pandura. Sutra stiže neka

specijalna policijska ekipa iz Nemačke...

MILADIN: (Potrči za Stojanom.) Čekaj Stole, majke ti... Evo, neću da idem

više u Bristolu. Ćaletovog mi i kevinog groba... Čekaj, brate...

(Otrči za Stojanom. Slobodan stoji sam na nasipu. Lupaju sante. Crne vrane

polegale po belom ledu. Sloba gleda a onda i on potrči za prijateljima.)

8.

(Kuća Mihajla Savića. Porodica za stolom. Doručkuju.)



MIHAJLO: Ja sam tebi rekao, ako možemo kao Ljudi i kao drugovi, možemo.

A ako ne, ne. Još jednom nešto čujem, polomiću te. Sa tobom, izgleda, ne

vredi lepo.

MARKO: Tajo...

MIHAJLO: Sad ja pričam. Ti znaš da ja u školu, da te proveravam, neću da

idem. Znaš i zašto. Ja sam mislio imam odraslog sina, možemo se, razumeš,

družiti i dogovarati o svemu, a ti deci otimaš užinu. Jesi gladan, je l’ ti mati

nije spremila, a?! Sve si ocene pokvario. Marko, još jednom nešto slično,

pazi, i zaboraviću da imaš devet godina, prebiću te kao mačka, časnu ti reč

dajem.

MARKO: (Kroz suze.) Tajo, neću više, časna več.

MIHAJLO: Časna reč?

MARKO: Časna več.

MIHAJLO: Evo ruka. I nećemo sad da plačemo, to ćemo da ostavimo njima.

(Pokaže glavom na Mariju. Otac i sin se rukuju. Resko kucanje na vratima.

Samo jednom. Odlučna ruka širom otvori vrata. Čovek u crnoj SS uniformi

stoji na vratima. Ruka na pozdrav.)

SS: Hajl Hitler!

(Muk. Iza Nemčevih leđa, u Mihajlovoj avliji, nekoliko nemačkih vojnika.)

SS: Gospodin Mihajlo Savić?

MIHAJLO: (Nesigurno.) Da.

(Esesovac pruži ruku.)

SS: Major Rudolf Štal. Došao sam da vam zahvalim. Mene ste juče izvadili iz

vode.

(Ćute.)

MIHAJLO: To bi svako uradio... Moja žena Marija.

MARIJA: (Smušeno.) Drago mi je.

(Rudolf Štal, SS major lupi petama i poljubi Mariji Savić ruku.)

ŠTAL: Gospođo.

(Opet duga pauza.)



MIHAJLO: I moj sin Marko.

ŠTAL: Svi troje na M. Baš zgodno. Zdravo Marko. Herman!

(Klinac ne udostoji Štala odgovorom. Uđe Herman sa brdom paketa.)

ŠTAL: Danke Herman. Mali pokloni. Cveće za damu.

MARIJA: Niste trebali.

ŠTAL: Gospodine Saviću, biću vam zahvalan dok sam živ. I ja i moja

porodica.

(Mihajlo Savić, još pod šokom, smušen, unezveren, možda bi se čak moglo

reći razočaran, uplašen.)

MIHAJLO: Ne morate zahvaljivati... Desilo se tako... pa to je tako normalno.

ŠTAL: Nisam siguran da je baš najnormalnije u decembru skakati u reku.

Kako se osećate, mislim zdravstveno?

MIHAJLO: Sasvim dobro, hvala.

ŠTAL: Izađite Herman. Poći ćete, još danas, sa mnom kod lekara.

MIHAJLO: Nema potrebe, gospodine, sasvim mi je dobro.

(Opet zaćute.)

MARIJA: A ti nikako da ponudiš gospodina Štala da sedne. Sedite, izvolite.

(Štal i dalje stoji.)

ŠTAL: Sve je sređeno, pregled je zakazan. Mislim da je potrebno da to

učinite. Kod nemačkih doktora.

(Pauza.)

MARIJA: Sedite, izvolite. (Mihajlu.) A da ipak odeš...

ŠTAL: Kola će vas odvesti i dovesti, majka mu stara, niste dete da se oko

takvih stvari ubeđujemo.

(Još uvek svi stoje. Marija počne otpakivati poklone: namirnice, obuća, prava

kožna lopta...)

MARIJA: Stvarno niste trebali, gospodine...

ŠTAL: Sitnica u odnosu na to koliko sam ja zadužen.

MIHAJLO: Sedite.

(Sednu napokon. Štal se obrati dečaku.)



ŠTAL: Kako je u školi?

MARKO: Dobvo.

MARIJA: A hvala?

MIHAJLO: Može jedna rakijica?

ŠTAL: Ako insistirate.

(I Mihajlo i Marija istovremeno pođu po spasonosnu rakiju.)

MIHAJLO: Neka, ja ću.

(Atmosfera puna neugodnih pauza, nategnuta, isforsirana.)

ŠTAL: Gospodine Saviću, ja sam iskren čovek. Meni se čini da vi od mene

zazirete. Ja sam častan čovek i u ovu kuću sam došao kao dužnik i prijatelj.

(Tajac. Traje. Mihajlo ništa ne govori. Klokot rakije, kao grmljavina.)

9.

(Logor opasan bodljivakom žicom. Praskozorje. Naslućuje se početak dana.

Magla pala na sparušenu travu. Blista inje. Nekoliko Ljudi naslonjenih uza

zid. Ruke vezane na leđima. Herman dâ znak. Zaštekće Crni Laza. Štepuju

mitraljeski meci po belim prsima. Ljudi-snopovi padaju polako i izuvijano.

Kao da odlažu susret sa smrznutom bljuzgavicom. Blato i krv. I tek kad svi

popadaju, Crni Lazar se zaustavi. Crn, da crnji biti ne može.)

10.

(Savamala. Nasip. Miladin pretovaren novinama, ide ulicom.)

MILADIN: Novo vreme. Novo vreme... Srpski patriota spasao nemačkog

oficira. Novo vreme. Srpski rodoljub, rizikujući svoj život, skočio u nabujalu

Savu da spase nemačkog prijatelja. Novo vreme. Novo vreme. Novi dokaz

srpsko-nemačkog prijateljstva... (A kao da u glasu Miladina, kolportera,

zvanog Mime ima i ironije. Kanda.)

11.

(Noć na nasipu. Oko vatre skupljeni Mihajlo, Vlada, Jarac, Stojan, Viobran,



Sloba, Mime i još par Ljudi koje smo videli kod Mihajla. Flaša sa rakijom ide

u krug.)

VLADA: To je, bre, neverovatno. Takva, razumeš, slučajnost.

JARAC: Jebi ga.

STOJAN: Da sam znao ko je i ja bi’ skočio... Da ga za svaki slučaj ubodem i

nožem.

VLADA: Ti si iz vode izvadio Štala. Skak’o si pod sante da bi spasao Krvavog

Rudiku. Gospode Bože.

(Negde sa reke dopre strahovit prasak.)

JARAC: Jutros su streljali njih petnaest. Čim je up’o u logor naredio je da se

izvede petnaest mladića.

MIHAJLO: Zašto?

VIOBRAN: Kako, bre, zašto? Pokušaj atentata na Rudija Štala, SS majora,

zamenika komandanta grada, komandanta logora Banjica, ej, majstore.

MILADIN: Što skoči, crni Mihajlo.

JARAC: Kako, bre, što skoči. Ko da je on znao za kim skače. Jebi ga.

STOJAN: Ajmo Ljudi.

MILADIN: Otkud on u vodi?

VIOBRAN: Pucali na njega na mostu. Ubili mu šofera i posilnog, a gnjidi

ništa. Kad je vid’o kol’ko je sati, on preko mosta.

VLADA: Pa kako nije bio u uniformi, pička mu materina.

STOJAN: Znači, on je bio u vodi od mosta dovde.

JARAC: Kako nije bio u uniformi? Pa oni je ne skidaju ni kad jebu.

SLOBODAN: Ajmo Ljudi, vreme je.

MILADIN: Ti, Mihajlo, ko da si se na Boga bac’o kamenjem.

JARAC: Šta si se ti balavi, koji kurac okomio na Mihajla? K’o da je on kriv.

VIOBRAN: Od mosta dovde?! Koja je to mrcina.

SLOBODAN: Vreme je, Ljudi.

MILADIN: Što si, bre, dosadan?

SLOBODAN: Raste, magarčino. Provaliće.



MILADIN: Tata ti je magarčina... Izvini čika Viobrane.

VLADA: Koji vam je. Dosta. Više nigde ne ide bez deset vojnika. Svi

naoružani do zuba.

MIHAJLO: I kod mene je bio sa vojnicima.

SLOBODAN: Samo da nisi skak’o.

VIOBRAN: Da on nije skočio, danas bi streljali sto Srba. Možda i više.

STOJAN: Ajmo Ljudi, najebaćemo.

(Ponovo stravično prasne negde na sredini reke. Ljudi ustanu i krenu duž

nasipa. Jarac uhvati Mihajla za ruku.)

JARAC: Ček’ da zapalim. Puca noćas, opasno. Ne mogu nikako da se

naviknem, svaki put me preseče.

(Namerno sporo pripaljuje. Sačeka da se Ljudi odmaknu od njih dvojice.

Napokon ostanu sami.)

JARAC: Mihajlo, ko brata te molim.

MIHAJLO: Šta je bilo?

JARAC: Mihajlo, brat mi je u logoru, pomagaj, ako Boga znaš.

MIHAJLO: Šta ja tu, Jarac...

JARAC: (Prekine ga.) Dužnik ti je, život si mu spaso, molim te ko Boga, ja

nikad nikom nisam ost’o dužan, slaviću te mesto krsne slave, kaži mu da ga

pusti, pustiće ga, mora Mihajlo, nikad ništa nikom nisam ost’o dužan, jebeš

mi mater rođenu, brat mi je jedini. Kume, pomagaj!

12.

(Kuća Mihajla Savića. Mihajlo spava, Marija para stari džemper. Neko zalupa

na vrata. Mihajlo skoči, otvori ih. Na vratima žandarmerijski podnarednik.)

PODNAREDNIK: Pomaže Bog. Jes’ ti, kakoszove, Milisav Savić?

MIHAJLO: Mihajlo Savić.

PODNAREDNIK: Sigurno?

MIHAJLO: Sigurno.

PODNAREDNIK: Dolaz’ ovamo.



MARIJA: (Preplašena.) Šta se desilo?

(Stavi ogromni paket na sto.)

PODNAREDNIK: Evo, kakoszove, puter, meso, šećer, konzerve, kafa i sapun.

Potpiši.

MIHAJLO: Šta da potpišem?

PODNAREDNIK: Moram ja to, kakoszove, da pravdam da sam sve,

kakoszove, uručio. Dostavio, razumeš.

MIHAJLO: Čekaj čoveče...

PODNAREDNIK: Sve, kakoszove, prekontroliši. Nemo’ posle da bude,

kakoszove, šta ti ja znam. Da i, kakoszove, čukulada. Umal’ da zaboravim.

(Izvadi čokoladu iz džepa i stavi na sto. Mihajlo, zbunjen, potpisuje.)

PODNAREDNIK: Znači, ti si, kakoszove, izvadio gospodina majora.

MIHAJLO: Jesam.

PODNAREDNIK: (Dvosmisleno.) Blago tebe. Srećko.

13.

(Školsko dvorište. Klinci podeljeni u dve ekipe igraju fudbal. Galama i cika.

Klinci pikaju krpenjaču. Po strani, stoji sasvim sam, Marko Savić sa novom

kožnom loptom u rukama. Klinci jure za krpenjačom, Marko Savić plače.)

14.

(Kuća Mihajla i Marije Savić. Marija i Mihajlo. Uđe Marko, modar ispod oka,

blatnjavih kolena i pocepanog rukava na kaputu. Sav uvaljan u blato.)

MARKO: Dobav dan.

MARIJA: Šta je bilo?

MIHAJLO: Opet si se tukao.

MARKO: Pvvi su me divali.

MIHAJLO: Šta sam ja tebi rek’o?!

MARKO: Pvvi su me divali.

MIHAJLO: Šta sam ja tebi rek’o prošli put, sunce ti jebem žeženo.



(Počne skidati kaiš.)

MARIJA: Mihajlo, nemoj.

(Marko počne plakati.)

MARKO: Tajo, nemoj, molim ti se, pvvi su me divali, očiju mi.

MIHAJLO: Dolazi ovamo!

MARIJA: Nemoj, Mihajlo.

MARKO: (Isprekidano i kroz plač.) Psovali su mi matev i oca... i... i Pevica

više neće da sedi sa mnom.

(Povlači se unazad, bežeći od oca.)

MIHAJLO: (Stane.) Ne laži!

MARIJA: Mihajlo!

MARKO: Ne lažem, tajo, očiju mi... I nisu ’teli sa mnom da se loptaju... i...

i... i opet su mi psovali oca...

(Zaćute svi. Jako dugo. Marija i Mihajlo se pogledaju. Marko jeca.)

MARKO: Fudbal su mi isekli... Kožni.

(Izvadi iz školske torbe isečenu loptu. Duga, mučna ćutnja. Marko jeca.)

MARKO: Tajo, ’oćeš moći da mi ga opvaviš?

15.

(Nasip. Vlada, Viobran, Mime, Sloba, Jarac...)

MIME: Majstor Vićo, nema ti zeta danas... (Slobi.) Nema ti ga tetak. (Malo

jetko i malo kao da Mime hoće da pecne.)

SLOBA: Nema ni Stoleta.

MIME: Stole će da dođe. Otiš’o je na Zeleni venac da uvalja neku kafu i

duvan. Stiglo mu iz Hercegovine...

VIOBRAN: Jebem vam mamu balavu, ludu... Pa je l’ vam malo, mali Jarac.

MIME: Mora od nečeg da se preživi, majstor Vićo.

VIOBRAN: A, i to što kažeš. Meni u radnju niko ne uđe danima. Ko da pravi

oluke u ovakvom vremenu... (Jarcu.) Jesi bio da ga vidiš?

JARAC: Ne daju.



VIOBRAN: (Zagrli Jarca.) Šta da ti kažem, Vojo, brate. (Vladi.) Šta si se i ti

umusio...

VLADA: Čućeš.

JARAC: Nije dobro?

VLADA: Nije.

(Iza leđa pojavi se Stojan, osmehnut od uveta do uveta.)

STOJAN: Pomaže bog. ’De ste, Savamalci...

SLOBA: ’De si ti, brate...

(Stojan im daje svakom po kutiju cigara. Mimetu gurne smotuljak novčanica

u džep. Izvadi iz džepa flašu, pruži je Vladi.)

JARAC: Pazi se, Stojane, ako za boga znaš...

STOJAN: Ma ko im, bre, jebe mater...

(Gurne Slobi u džep nekoliko novčanica.)

JARAC: Zbog crne se berze ide u logor ili na strelište, Stojane, Stojane...

STOJAN: Lovac je da lovi, prepelica je da se čuva... Mogu da me uvate...

(Vlada ga prekine.)

VLADA: Sedi ovde...

(Stojan sedne. Savamalci oko njega.)

VLADA: Bila mi danas Marta voskarka. Ona je Ružina sestra od tetke. Ona sa

trošarine...

(Pauza. Nešto lebdi u vazduhu. Nešto teško.)

VLADA: NJen Boško je u Nemačkoj u zarobljeništvu. Stalag A dva. kod

Minhena.

STOJAN: Pa tamo je i moj ćale... Pa u istom su logoru.

(Tajac. Ono u vazduhu oteža za još dve tone, cirka... Muk.)

VLADA: Pa... Pisao joj Boško... (Stojanu.) I za tvog Vidaka.

STOJAN: (Ledeno.) Je l’ ne valja profesore?

VLADA: Ne valja.

(Muk. Savamalci poobarali glave, niko ne gleda u Stojana.)

STOJAN: Kako?



VLADA: U bekstvu. Pobeglo je njih nekoliko... Vidaka su ubili seljaci u

jednom selu... Sve su novine u Nemačkoj pisale o tome, kaže Boško. O tom

patriotskom činu... Sedamdeset kilometara od logora.

VIOBRAN: Pa njega su, izgleda, zatukli... Ko besnog kera. (Ujede se za

usnu.)

STOJAN: Joj... (Uhvati se za glavu.)

VLADA: ’Ajde, drži se... ’Oćeš da ja idem sa tobom do Mirjane...

STOJAN: Joj... Joj, Vidače, nesrećniče... Joj meni... Joj, tajko moj...

(Ćute svi. Jarac iz flaše prospe nekoliko kapi na zemlju. Za dušu. Stojan

eksplodira.)

STOJAN: (Glasno, koliko ga grlo nosi.) Joj majku vam jebem švapsku...

Pocrkali dabogda svi do kolevke, krvi ću vam se napiti, sve vam jebem i

mrtvo i živo...

VIOBRAN: Mir... Čuće te neko, smiri se...

STOJAN: Pa ja i ’oću da me čuju, majku im jebem vašljivu, ja i ’oću da čuju

da dođu, da odma’ počnem. (Izvadi pištolj iz nedara.) Da vide kako Ćelovići

svete...

(Stoji sa pištoljem u ruci, zadihan, spreman na sve, mahnit i ustreptao. Veje.

Pahuljice kao Nedićeve petobanke.)

16.

(Kuća Savića. Marija kuva kafu, za stolom sede Štal i Mihajlo. Piju rakiju. Na

čiviluku obešen Štalov kožni kaput i šapka.)

MIHAJLO: Tri dana sam vuk’o neku kijavicu, posle je i to prošlo. Od čajeva.

ŠTAL: Šumadijskih?

(Nasmeju se.)

MIHAJLO: Živeli.

ŠTAL: Živeli. A vi, gospođo, ne pijete?

MIHAJLO: Napila se jednom još pre rata. Od likera.

MARIJA: Slatko, znate, pa me prevarilo.



ŠTAL: Veoma mi je drago, gospodine Saviću, što niste imali nikakve

zdravstvene posledice. Uzgred, na nasip više ne morate odlaziti.

MARIJA: Mnogo vam hvala, gospodine Štal. Divno.

ŠTAL: Oslobođeni ste.

MIHAJLO: Ne znam... Nije to baš tako jednostavno. Šta da vam kažem...

ŠTAL: Mislim da vas razumem. Prijatelji, pogledi iskosa, bojkot, kuća na

obali, moralne obaveze... Ako se već zove Zečji nasip, ne znači da ga prave

zecovi, već Ljudi.

MIHAJLO: Otprilike.

ŠTAL: Kako hoćete, od volje vam. Uglavnom, ako se predomislite, više ne

morate.

(Marija donese kafu.)

MARIJA: Evo kafice.

ŠTAL: Hvala lepo gospođo.

(Ćute. Nestalo je teme. Svi to pravdaju srkanjem kafe. Znači, ćute i srču.)

MARIJA: (Tek da nešto prozbori.) Otkad ste u Beogradu?

ŠTAL: Znam, gospođo, zašto me to pitate, da se kladimo.

MARIJA: Zašto?

ŠTAL: Zbog jezika, je l’ tako?

MARIJA: (Nasmeje se.) Jeste.

ŠTAL: Od avgusta četrdesetprve. Znači, šesnaest meseci.

MIHAJLO: Govorite bolje od devedeset posto Srba.

ŠTAL: Do četrdesetprve bio sam bipatrid. Imao sam i nemački i

jugoslovenski pasoš.

MIHAJLO: (Iznenađen.) Kako to?

ŠTAL: Ovde sam ja rođen. Tu sam i odrastao, pedeset kilometara odavde, u

Rumi. Znate gde je Ruma?

MARIJA: Sremac.

(Štal se od srca nasmeje.)

ŠTAL: Tako nešto.



MARIJA: A ja se čudim, kako može tako dobro da govori.

MIHAJLO: (Otme mu se.) Znači vi ste folks... (Ujede se za usnu.)

ŠTAL: Folksdojčer. Ne, nisam.

MIHAJLO: Kako niste?

MARIJA: Šta smo vas, nas dvoje, napali ispitivati.

ŠTAL: Ne smeta mi, gospođo, nipošto. Tridesettreće moj pokojni otac se

iselio u Nemačku. Tad je na vlast došla njegova stranka.

MIHAJLO: I vi ste pošli s njim?

ŠTAL: I ja sam nacionalsocijalista. A išla je i cela familija.

MARIJA: Sipaj gospodinu Štalu rakije.

(Mihajlo je posluša.)

ŠTAL: A gde vam je sin?

MARIJA: U školi.

ŠTAL: Lep momak. Kol’ko ima godina?

MARIJA: U maju će imati devet.

MIHAJLO: Alamunja. Svaki dan polupanog nosa ili pocepanih čakšira.

MARIJA: Nemiran je, strašno. A vi, jeste oženjeni?

ŠTAL: I tri ćerke. Samo, za razliku od ogromne većine očeva i muževa,

nemam slike u novčaniku.

MARIJA: Pa donesite je kad dođete sledeći put.

(Mihajlo je “pogleda”, ali Marija kao da ne primeti.)

MARIJA: Da ih vidimo. Jeste li se ovde oženili?

ŠTAL: Ne, ne. U Minhenu. Žena mi je Nemica. Mislim, prava Nemica.

Gabrijela.

MIHAJLO: E sad je, stvarno, dosta sa pitanjima. Živeli.

ŠTAL: Živeli.

MIHAJLO: To vam je naš srpski običaj. Kad se dvoje nepoznatih sretnu, onda

se siti naispitaju jedno drugog.

ŠTAL: Ne smeta mi to, gospodine Saviću, da mi smeta ja bih vam to rekao. A

šta vi radite?



MIHAJLO: Mislite, od čega živim?

ŠTAL: Ma ne, šalio sam se. Živeli.

MIHAJLO: Živeli.

ŠTAL: Uostalom, ja ionako znam sve o vama. I da ste predavali ručni rad u

školi, da sad živite od toga što mnogo stvari znate da popravite i napravite,

jel tako? A red je, kad ja već toliko toga znam o vama, da i vi nešto saznate

o meni, je l’ tako. Živeli.

MIHAJLO: Živeli.

ŠTAL: Kol’ko sutra možete da se vratite na posao. Ako želite, naravno.

MIHAJLO: Ne bih više u školu, hvala.

MARIJA: Mihajlo?!

MIHAJLO: Dosta!

ŠTAL: To znači da i sad mislite da nije dobro što smo mi ovde, u Srbiji?

Slobodno recite, pa prijatelji smo. (Tajac. Marija uplašeno pogleda u

Mihajla.)

MIHAJLO: (Sigurnim i čvrstim glasom.) Mislim da nije dobro što ste ovde!

ŠTAL: Vi’te, gospodine Saviću, kad biste to sagledali u jednom realnijem

filozofsko-istorijskom kontekstu...

MIHAJLO: (Prekine ga, gotovo grubo.) Šta ste vi po zanimanju?

ŠTAL: Zašto?

MIHAJLO: Tako, zanima me.

ŠTAL: Farmaceut. Apotekar.

MIHAJLO: Sa univerzitetom.

ŠTAL: Da.

MIHAJLO: Tako sam nešto i pretpostavljo.

MARIJA: (Uplašena.) Nismo vam, gospodine, ni zahvalili za one namirnice.

Tol’ko toga. Stvarno ja...

MIHAJLO: Ovako, gospodine Štal. Za neku priču sa vama ja nisam dorastao.

A vi, opet, mene nikako ne možete da ubedite da je dobro što ste tu. Bolje,



zato, da o tome ne pričamo. Živeli.

MARIJA: Na svu ovu nestašicu sav onaj maslac, šećer...

17.

(Logor. Dvorište. Šamara košava, vrteći u krug pahulje kao pepeljare.Desetak potpuno nagih Ljudi trupka u krugu, tako što su im glave u

međunožju onog ispred njih. Mladi esesovac stoji u centru kruga. Bič u ruci.

Na gotovo dečačkom licu mladića u crnoj uniformi, osmeh... Đavolak.

Mefistofelčić. Trupkaju logoraši. Dok Nemac ne pukne bičem. Prepoznajemo

Hermana, onog koji u stopu prati Rudolfa Štala.)

HERMAN: (Vikne.) Kuce!

(Logoraši se puste iz kola i počnu skakutati četvoronoške, kevćući. Laju,kevću, opet jako dugo. Opet jako, dugo. Sevne bič.)

HERMAN: Mace!

(Opet isto. Mijaukanje.)

HERMAN: Zečići!

(Uspravljene šake pored ušiju. Skakutanje. Jedan logoraš padne. Dvojica mu

pomognu da ustane.)

HERMAN: Stonoga!

(Ponovo ponižavajuće kolo sa nosevima u tuđim dupetima. Onaj nesrećnik

ponovo padne. Sevne bič. Krvavi trag na leđima iznemoglog. Ponovo.)

18.

(Kuća Savićevih. Marija oko šporeta. Uđe Mihajlo.)

MIHAJLO: Kaži dragička.

MARIJA: Popravio pumpu?

MIHAJLO: Kaži dragička.

MARIJA: Dragička.

MIHAJLO: Popravio pumpu.

MARIJA: Sunce moje lepo.



(Priđe mu i poljubi ga.)

MIHAJLO: Samo to. Daj ti nešto konkretnije.

MARIJA: Marš.

MIHAJLO: Da sam znao da se tol’ko mrzneš, popravio bih ti je odavno.

MARIJA: Sit gladnom ne veruje.’ Ladno, a?

MIHAJLO: Ledeno. Skuvaj svom čoveku čaj.

MARIJA: Dupli. Zaslužio si.

(Mihajlo pretura po ormanu.)

MIHAJLO: Gde su ti igla i kanap?

MARIJA: Tu su. Popiću i ja jednu. Da nazdravimo za pumpu.

(Mihajlo pronađe poveliku iglu i kanap. Udene.)

MIHAJLO: I kad uzmeš vodu, uvek malo ispumpaj, mutna je kao oranica.

MARIJA: Ne vredi, takva je skroz. Otkako je Sava narasla. Stalno.

MIHAJLO: Prokuvavaj onda.

MARIJA: E, deda Drkajlo jedan. Pa šta radim dva meseca.

(Uspe rakiju u dve čaše i dođe do muža. Dâ mu jednu.)

MARIJA: Živeli deda.

MIHAJLO: Živa bila.

(Kucnu se ispiju malo. Mihajlo ode do ugla, uzme isečenu loptu, sedne, i

počne je zašivati.)

19.

(Kuća Mihajla Savića. Za stolom Mihajlo, Vlada, Viobran, Jarac i Sloba.

Nedostaju Miladin, Stojan i takođe dvojica koje smo do sada viđali, ali se nisu

usuđivali da govore. (Nije dao pisac.) Dakle, četvorica Mihajlovih prijatelja

nedostaje. Marija, po strani, štrika.)

VLADA: Kol’ko za noć opadne, tol’ko za dan poraste. Neverovatno. Plus dva

santimetra.

MIHAJLO: Gde su ostali?

VLADA: Živeli.



JARAC: Ako Švabe ne doteraju buldožder, provaliće.

MIHAJLO: Što ova četvorica nisu došla?

VLADA: Nije buldožder, nego buldožer.

MIHAJLO: Čuješ ti, Vlado, šta te ja pitam? (Vlada nevešto slaže.)

VLADA: Nije im stigla smena.

JARAC: Čizma mi je bušna, krv joj jebem, levu nogu ne osećam.

MARIJA: A snajka izvini? (Nasmeje se.) Evo po jedna kafica. Prava.

(Ustane.)

VLADA: Nemoj, moramo da idemo.

MIHAJLO: Tek ste seli, popite kafu.

VIOBRAN: Mora se. Znaš otkad pravu kafu nisam osetio, al moramo.

VLADA: Ajmo Ljudi. Marija, zdravo.

(Poustaju svi, osim Jarca.)

JARAC: Ja kafu moram popiti, pa makar me ubili za devet minuta. Stižem ja

za vama.

(Ljudi izađu. Ostanu Marija, Jarac i Mihajlo.)

JARAC: Mihajlo, brateška, jesi prob’o nešto?

MIHAJLO: Jarac, zašto ova četvorica nisu došla? Nemoj da me lažeš. Gde su

Stojan i Mime?

JARAC: Jebiga, što pitaš kad znaš.

MARIJA: Kakvu piješ?

JARAC: Nemoj ni kuvati. Nisam kafu pio triput u životu. Jedino kad imam

zatvor, odma’ me protera, da prostiš. Mihajlo, ’oće biti nešto?

MIHAJLO: Neću da te lažem, Jarac, nisam ništa ni pokušao.

JARAC: Što, pobogu Mihajlo? Pa nije on u banji, svaku noć vode na

streljanje, Jajinci su krvavi skroz.

MIHAJLO: Što je on u logoru?

JARAC: Uvatili ga kad je krao ugalj na stanici. Za to ubijaju, Mihajlo. Samo

njega imam, pomagaj, u dupe ću da te ljubim. Tvoj pokojni ćale ga je drž’o

na krštenju.



MIHAJLO: Hoću Jarac, časna reč.

JARAC: Pa zar zbog dva fišeka uglja da ga saranjivam. Evo ti, imaš ode osam

mali dukata, daj mu to.

(Izvadi dukate i stavi ispred Mihajla.)

MIHAJLO: Neće trebati. Ako bude hteo da ga pusti, pustiće ga bez zlata.

JARAC: Uzmi samo, Nemci su alavi na zlato. Ako bude malo još ću nabaviti.

Imam i tri zlatna zuba kod kuće, ostalo mi iza pokojnog oca.

MIHAJLO: Sve ću pokušati, Jarac, slave mi.

JARAC: Samo tog brata imam. Dvajesdve. Mlado ludo. Ugalj ga jebo krvavi.

Idem sad, moram. Molim te ko Boga.

MIHAJLO: Budi bez brige.

(Jarac ustane.)

JARAC: Snajka zdravo.

MARIJA: Uzdravlju.

(Jarac izađe. Mihajlo ostane sa dukatima u ruci. Dugo ih gleda. Kao da ga

peku na dlanu.)

20.

(Nasip. Noć. Oko vatre svi Mihajlovi prijatelji. Iz mraka priđe Mihajlo.)

MIHAJLO: Ako sante naprave čep, nema pomoći.

(Stojan, Miladin i još dvojica ustanu i bez reči odu u mrak. Stojan sočno

pljune u Mihajlovom smeru. Gotovo na vrh čizme.)

21.

(Subota veče u kući Mihajla Savića. Mihajlo, Marko i Marija. Zažaren šporet,

veliki lonci puni vode na njemu. Limeno korito na podu. Mihajlo iz velikog veš

lonca zahvata vodu i poliva Marka koji stoji u koritu. Nag, logično. Marija

leđima okrenuta ovoj dvojici.)

MARKO: Uvela je. Mama, nemoj da se okvećeš.

MARIJA: Dobro, neću da se okrećem.



MIHAJLO: Uši nasapunjaj i vrat.

MARKO: Ušla mi je sapunica u oči. Gvize.

MARIJA: Pa isperi je.

MIHAJLO: Mama, naloži ti taj šporet, da ne ozebemo.

(Marija, kao da svesno prihvata igru u ovom malom porodičnom ritualu,

leđima okrenuta dvojici svojih muškaraca, dođe do šporeta i počne ga ložiti.

Mihajlo, sa puno očinske ljubavi, obavlja delikatni posao polivača. Odjednom,

cikne staklo. Prozorsko okno odleti u parampar- čad. Veliki kamen dokotrlja

se do Mihajlovih nogu. Muk. Mihajlo brzo umota Marka u veliki peškir i istrči s

njim u susednu sobu. Sa komadom drveta u ruci, kraj otvorenog šporeta,

stoji zaleđena Marija.)

22.

(Nasip. Svi sem Mihajla. Naiđe Jarac. Sedne.)

VLADA: I?

JARAC: Ne daju.

VLADA: Pa, kol’ko dugo ga nisi video?

JARAC: Otkad je uhapšen. Deset dana. Samo da neko ne ubije Nemca, bože

molim ti se i sveti Nikola.

SLOBA: Što? Ko im, bre, jebe mater...

VIOBRAN: Kako što... Onda streljaju sto za jednog.

(Zaćute. Sloba izvadi smotuljak para i pruži Jarcu.)

SLOBA: Evo čika Vojo, skupili smo malo... Ovaj... Ako zatreba.

VIOBRAN: Para vrti, ’de burgija neće. Potplaćuj, vadi dete...

JARAC: Danas su mi moji ložači dali dveipo iljade... Ja nikad nisam imo više

novaca u životu... Sutra će mi doneti petiljada mašinovođe i kondukteri...

Kad ne znam kome da dam, pička mi materina.

SLOBA: Nekom Srbinu, svakako... Ako će neko trgovati glavama onda smo

to mi. Nemac neće, garant.

VIOBRAN: Marš, pička ti materina balava, od koga si ti to mog’o da čuješ,



mlad si ti za tu količinu cinizma...

STOJAN: (Za sebe.) Od one pekarske komunjare...

VIOBRAN: Od obojice dedova imaš i Karađorđuše i Obilića medalje. (Imitira

ga.) Ako će neko trgovati glavama onda su to Srbi... U jebem li ti...

(Duga pauza. Vlada na uho Viobranu.)

VLADA: Što je najgore, Vićo kume, u pravu je... Debelo u pravu.

23.

(Mali Savić i SS major Rudolf Štal. Sami. Sede za stolom.)

MARKO: Viba vibi gvize, vibinoj vibi, vibine vibe vep.

ŠTAL: Odlično. Sad stavi ovo u usta.

(Marko stavi malu kuglicu u usta.)

ŠTAL: Gledaj sad. (Zine.) Jezik ovde, samo malo iza zuba. Probaj. Rrrrrr.

(Marko nevešto pokušava.)

ŠTAL: Savršeno. A sad sve to spojimo sa izdisajem. Ovako. Udahneš, jezik

iza zuba, gore na nepce i onda izdahneš. Rrrrrrrrr. Kao motor od kamiona.

’Ajde.

MARKO: Smeta mi ova kuglica u ustima.

ŠTAL: Ona je tu zato što i treba da smeta. Sad s njom, posle je vadimo.

’Ajde.

(Marko pokušava.)

ŠTAL: Odlično. A sad ono.

MARKO: Viba vibi gvize, vibinoj vibi, vibine vibe vep.

24.

(Marija Savić, u svojoj kuhinji. Pletivo u rukama. Žena njenih godina,

zvaćemo je Ruža, mokrom krpom briše pod. Kleči. Kraj njenih kolena kofa i

dve četke.)

25.



(Kuća Mihajla Savića. Mihajlo i Štal.)

MIHAJLO: Mnogo vam hvala za staklo.

ŠTAL: Nema na čemu. Zaboravite.

MIHAJLO: Kako nema na čemu? U Beogradu nema stakla ni za kliker a

napolju puca kamen.

ŠTAL: A gde je gospođa Marija?

MIHAJLO: Ostala je kod roditelja, usput. Spremaju slavu. Bili smo zajedno na

pijaci. Što nećete rakijicu, gospodine Štal?

ŠTAL: Ne mogu, hvala. Bolje je Rudi, zar ne.

MIHAJLO: Kaže mi Marko da ste bili juče.

ŠTAL: Da, svraćao sam. Nije bilo ni vas ni gospođe Marije.

MIHAJLO: A šta vas dvojica, vežbate?!

ŠTAL: Video sam da mali kotrlja r, a žena mi je logoped, znam neke vežbe.

Bili ste na pijaci?

MIHAJLO: Odem tako ponekad, gledam golubove.

ŠTAL: (Živne.) Vi ste golubar?

MIHAJLO: Bio nekad. Al, zapatiću ih opet. Neće mi se krov videti od

golubova.

ŠTAL: (Sa razumevanjem.) Morali ste da ih prodate.

MIHAJLO: Pojeo sam ih, moj gospodine.

ŠTAL: Pa da, nema žita ni za ljude, kamoli za golubove. Ja sam, isto,

golubar. Ali držim samo visokoletače.

MIHAJLO: Kakvog sam ja visokoletača imao, Bogo moj, za neverovati. Je l’

može ipak, jedna rakijica?

ŠTAL: Ako insistirate.

(Mihajlo skoči i uspe rakiju.)

MIHAJLO: Gospodine Štal, imao bih za vas jednu veliku molbu.

ŠTAL: Izvolite.

MIHAJLO: Radi se o jednom mladiću koji je u logoru. Zbog krađe uglja.

Njegov brat je moj kum. Već generacijama... Znate, za nas Srbe kumstvo



je... Ima samo njega... Spreman je i da plati, ako treba.

(Muk! Dugi, dugi tajac.)

ŠTAL: Mihajlo, nemojte više nikad od mene tražiti takve stvari.

Nikad. Ne mešajte posao i ... (Duga pauza.) ...prijateljstvo. Imate li vi nekog

bliskog u logoru?

MIHAJLO: Ne.

ŠTAL: Onda, da ne govorimo više o tome. Živeli.

(Zaćute obojica dugo.)

MIHAJLO: Mislio sam...

(Prekine rečenicu na polovini. Opet dugi muk.)

ŠTAL: A gde je ta golubija pijaca?

MIHAJLO: Nije baš blizu. Kod Kalenića.

(Posle duže pauze.)

ŠTAL: Voleo bih da odem jednom. Uželeo sam se golubova.

MIHAJLO: Sad mogu da se nađu izvanredni primerci za jako male pare. Za

konzervu pasulja i sapun.

ŠTAL: Tridesetsedme, na bavarskom takmičenju, sva tri prva mesta. Kad je

Ahil polet’o... Gospode. Sudije su mislile, ili je naleteo kobac ili je zalutao. A

ja kažem, gospodo sudije, ako je Ahil zalutao, ja ću...

26.

(Logor. Nekoliko mladića i devojka naslonjenih uza zid. Ruke na leđima.

Čekaju. Jedan mladić uspravi glavu.)

MLADIĆ: Živeo kralj, živela Srbija.

(Devojka, jedva dvadesetak godina, odgovori, gotovo svađalački...)

DEVOJKA: Živeo Staljin, Živeo SKOJ, žive...

(Crni Lazar prekine ovu tužnu polemiku. Štekće. Po belim prsima otvara novu

crvenu dugmad. Popadaju ljudski snopovi. Devojčina glava na mladićevim

grudima. Pahulje. Pahulje pokrivaju rupe na prsima. Teško.)



27.

(Kuća Mihajla Savića. Svih troje Savića za stolom. Ručak. Uđe Ruža, videli

smo je kako pere pod.)

RUŽA: Dobar dan. Živa mi majka.

MIHAJLO: Zdravo Ružo. Što živa ti majka?

RUŽA: Pa tako se kaže kad se neko zatekne za ručkom.

(Mihajlo joj primakne stolicu.)

MIHAJLO: ’Ajde sedaj. Mari ja, daj tanjir.

RUŽA: Ne, ne, nemoj. Sad smo ručali, pre pola sata. Ma nema ni pola.

MIHAJLO: Ma daj, ’ajde, par zalogaja. Isprljaj tanjir.

RUŽA: Ne mogu Mihajlo, časna reč. Pa ne stidim se valjda.

MIHAJLO: Sedi makar. Šta Vlada radi?

RUŽA: Doš’o sa nasipa, jeo i odma’ zasp’o ko zaklan.

MIHAJLO: Ja ću danas otići. Nisam bio već tri dana.

MARIJA: ’Oćeš kafu?

RUŽA: Neću. Nego, daj da ja počnem, da završim za dana.

MIHAJLO: Šta da počneš?

RUŽA: Pa da perem veš, da odužim.

MIHAJLO: Šta, bre, da odužiš?

RUŽA: Pa onaj sapun i brašno od neki dan.

(Tajac. Mihajlo sve shvati. Odalami Mariju pogledom. Marija sagne glavu.)

MIHAJLO: Opran je taj veš. Idi ti, Ružo, kući.

RUŽA: Pa Marija i ja smo se dogovorile... Kako da vratim?

MIHAJLO: Vratićeš kad budeš imala.

RUŽA: Pa ne znam... (Mariji.) Što si prala kad smo se dogovorile.

MIHAJLO: Nema Ružo problema. I pozdravi Vladu.

RUŽA: Doviđenja.

MIHAJLO: Doviđenja Ružo.

(Ruža izađe. Duga, duga pauza. Mihajlo odmakne tanjir.)

MIHAJLO: Lepo!



MARIJA: Ona je to sama predložila...

MIHAJLO: Dosta!

MARIJA: I vidiš kakva je zima napolju, samo dok prostrem, ruke mi poplave.

MIHAJLO: Dosta!

MARIJA: Od kako je Marko počeo da piša u krevet ne mogu da se naperem. I

zašto da ne, da joj nisam dala to brašno, crkli bi od gladi.

(Mihajlo snažno lupi rukom po stolu. Zaurla.)

MIHAJLO: Dosta kad kažem!!!

28.

(Savićeva kuća. Neizbežna vruća rakija. Mihajlo, Vlada, Sloba i Viobran.

Marija po strani.)

VLADA: Jebi ga, zašto ne dolaze. Kako da dolaze, kad ti Krvavi Rudika ne

izbija iz kuće. Možeš ti da se ljutiš sto puta, to je tako.

MIHAJLO: A Jarac?

VLADA: On bi došao, ali zaista nije mogao.

MIHAJLO: Pa ne mogu da ga isteram iz kuće. A i prema nama je izuzetno fer

i korektan.

SLOBA: Ne vidim krv na patosu. Mora da dobro izbriše čizme kad krene

ovamo.

MARIJA: Ima tu, sigurno, i preuveličavanja. Svet ko svet.

(Vlada zausti da joj odgovori, ali se predomisli. Samo se nasmeje

rezignirano.)

MIHAJLO: Marija, uspi još.

(Marija posluša muža.)

MIHAJLO: Jel stigo buldožer?

STOJAN: Jeste. Sad je lakše, kudikamo.

MIHAJLO: Opada?

STOJAN: Ma kakvi. Kol’ko za noć opadne, tol’ko za dan naraste. Plus dva

santimetra. Tako već danima. Da ne poveruješ.



(Uđe Štal. U rukama kavez sa dva goluba. Visokoletača. Tajac. Dugo. A onda

Sloba ustane i demonstrativno izađe. Za njim otac, pa Vlada. Ostanu samo

visokoletači.)

29.

(Kuća Mihajla Savića. Mihajlo, Marija i Marko. Uđe Jarac.)

MIHAJLO: O, ti si. Zdravo.

(Jarac dođe do Mihajla. Stane. Neugodna tišina. Klinac uplašeno pogleda

majku. Jarac pljune Mihajla u lice.)

JARAC: Crn ti obraz, Mihajlo.

(Okrene se i pođe prema vratima. Na levom rukavu, široka, crna traka.)

30.

(Nasip. Nekoliko dečaka Markovih godina. Grudvama i kamenjem gađaju

vrane koje se voze na santama. Priđe im Marko, nosi kožnu loptu pod rukom.

Dečaci ne obraćaju pažnju.)

MARKO: ’Oćemo da se loptamo... Opvavio mi ga ćale.

(Dečaci i dalje zabavljeni svojim poslom.)

MARKO: Ne svdim se ja... Pevice...

(Perica se okrene.)

PERICA: Dobro Marko. ’Ajde da igramo fudbal. Baci.

(Marko mu baci loptu. Perica je svom snagom šutne u reku. Smeh.)

PERICA: Sad trči po ćaleta pa nek ti je on vadi iz Save. On to zna.

(Imitirajući Marka.) Zdvavo Mavko...

(Dečaci otrče. Marko ostane sam. Kožnu dragocenost Sava odnosi u

nepovrat.)

31.

(Kuća Mihajla Savića. Opet svih troje Savića u kući. Uđe Vlada.)

MIHAJLO: Otkud ti u ovo doba?



VLADA: Tako. Navratio.

MIHAJLO: ’Oćeš rakijicu. Ima i kafe. Prave.

VLADA: (Ironično.) Ne sumnjam... Došao sam po Jarčeve dukate. Trebaće

mu da sahrani brata. Nije me on poslao, sam sam došao... (Mihajlo ode do

kredenca, uzme dukate, pruži ih Vladi.)

MIHAJLO: Ja sam sve pokušao, deteta mi ovog...

VLADA: Da si ti sve pokušao, danas bi mali Jarac bio živ...

MIHAJLO: (Zblanut.) Šta to govoriš, Vladimire?!

VLADA: To što si čuo...

MARIJA: Sve je pokušao, ja sam...

VLADA: Ti da ćutiš!

MIHAJLO: U mojoj kući, moju ženu ućutkujem ja, je l’ to jasno. Kad su Švabe

ušle, ja sam napustio školu, ti i danas predaješ...

VLADA: Ti znaš da opraviš mašinu za meso i da napraviš policu, ja ne umem.

Ja se razumem u Njegoša i Boru Stankovića. Nemam ni zlatne ruke ni alat...

MIHAJLO: Pa podviješ repinu i po platurinu. Samo što prethodno moraš i da

se, kad se obriješ, pogledaš u ogledalo, a to je zajebano... Sad si doš’o da

meni držiš lekcije, profesore... Da, sinu da kažeš da mi dete ostavi na miru...

Da ne bude belaja. Aj, sad, prijatelju, tutanj...

(Vlada uzme dukate, stavi ih u džep. Gleda Mihajla. Onda se okrene i bez reči

izađe. Mihajlo zakorači za njim.)

MIHAJLO: Vlado, čekaj...

MARIJA: Ako im mi nismo bili dobri...

MIHAJLO: (Bespogovorno.) Ni reč!

32.

(Poljana. Rudi i Mihajlo stoje i gledaju u nebo. Visoko, gore, dve golubije

tačke. Mihajlo prinese ruku očima. Rudi mu bez reči pruži dvogled.)

33.



(Kuća Savića. Marija i, kakoszove, podnarednik. Na stolu veliki paket, ispred

podnarednika, kakoszove, rakijica.)

PODNAREDNIK: Dobra ti ova mučenica. Žeže.

MARIJA: Odakle si ti, Tiosave?

TIOSAV: Iz Mrzenicu. Pored Kruševca.

MARIJA: Kakvo vam je to ime?

TIOSAV: Kakvo ime, tak’i, kakoszove, i Ljudi. Ne mo’š trojicu da nađeš da

govoru. Samo, kakoszove, oni što nisu svojta, što ne delu, kakoszove,

očevinu, što nemaju zajedničku među i što nisu jal u četnike jal u partizane,

oni govoru a taki nema... (Nasmeje se sam svojoj šali.)

MARIJA: I ti zbog toga u Beograd?

TIOSAV: Ma jok... (Kao da se snebiva.)

MARIJA: Pa što Tiosave?

TIOSAV: (U poverenju.) Navrzo mi se advokat Jovanović na ženu. Vido je,

kakoszove u Kruševac na pijac... Da je ženi, sa dvoje, kakoszove, dece da je

uzima, mlogo mi je lepa Radojka. Dolazio, ženo, kakoszove, da je kupi... A ja

decu i ženu na voz pa u, kakoszove, Beograd. Koj da se, kakoszove, bode sa

advokatom.

MARIJA: Đubre jedno advokatsko... Ima takvih Ljudi, moj Tiosave, ni

porodica im nije sveta. Đubrad.

TIOSAV: Jesje.

MARIJA: Je l’ bi ti, da poneseš deci ovu konzervu marmelade? ’Ajde, uzmi.

Ima takvo jedno đubre i ovde. Voda se sa tuđom ženom kroz Beograd,

sramoti joj i muža i porodicu.

TIOSAV: Takima bi ja... Samo da nisu advokati... To da biješ dok ne

požuti...

MARIJA: Ovaj nije advokat. Je l’ znaš ti gde je radio Beograd.

TIOSAV: Ih...

MARIJA: Taj se zove Poljanski... U mrak neki, a Tiosave, pa da ga odvikneš

od tuđe žene.



TIOSAV: Računjaj da je odviknut. Samo...

MARIJA: Samo šta, Tiosave.

(Tiosav pokaže prstom na paket sapuna. Marija mu ga pruži, podnarednik ga

stavi u džep.)

TIOSAV: Još kol’ko, kakoszove, danas... Majku vi gradim barapsku,

švalersku. Još, kakoszove, danas.

34.

(Nasip. Mihajlo ide nasipom. NJegovi dojučerašnji prijatelji okreću glave.

Viobran, Stojan... Ponovo pljune za njim. Mihajlo pođe prema Vladi i Jarcu.

Ova dvojica, kad to primete, okrenu se i odu. Bojkot. Mihajlo sam na nasipu.

Šamara vetar, praskaju sante.)

35.

(Mihajlo uđe u svoju kuću. Kaljav, prozebao. Marija priđe da mu pomogne da

se izuje i skine bundu.)

MIHAJLO: Opala je deset santimetara. Šta ima za večeru?

MARIJA: Kiseli kupus. Sa kobasicama. Znaš kakve su im kobasice...

MIHAJLO: Sledio sam se.

MARIJA: Stani, srećo, malo pored šporeta, da se ogreješ.

MIHAJLO: I noge su mi skroz mokre. (Marija skoči do kredenca, uzme suve

čarape i baci Mihajlu.)

MARIJA: Sam si kriv. Čovek ti je lepo rekao da ne moraš više na nasip. Što

ideš kad ne moraš.

MIHAJLO: Danas sa mnom niko nije prozborio ni reč. Ni bele.

MARIJA: Budale. Ako im je neko valj’o, onda smo to bili nas dvoje.

MIHAJLO: Ni Vlada.

MARIJA: Nestalo je brašna i masti. Moram reći Rudiju.

MIHAJLO: (Prasne.) Ništa nećeš reći (Imitira je.) Rudiju.

MARIJA: Bože, Mihajlo, pa ja tebe uopšte ne razumem.



MIHAJLO: (LJut.) Nemoj da te zmija ujede da mu nešto pomeneš. Slučajno.

(Otvore se vrata. Na vratima Marko. Na pragu ogromna, ko zna odakle

doplovela svinja, naduta od vode, smrdljiva.)

MARKO: Tajo, vidi.

36.

(Na vratima Mihajlove kuće. Marija i Rudi.)

RUDI: Doviđenja gospođo, pozdravite Mihajla. Žao mi je što ga nisam video.

MARIJA: Doviđenja, Rudi, navratite sutra.

37.

(Pekara. Nekoliko Ljudi i žena. Marija, Ruža, pekar.)

MARIJA: Kilo. (Počne preturati po tašni.) Gde su mi bonovi? (Panično.) Gde

mi je novčanik?

PEKAR: Kakav novčanik?

MARIJA: Ukrali su mi novčanik. Zaključaj vrata, sigurna sam da sam ovamo

došla s novčanikom.

PEKAR: Baš si sigurna?

MARIJA: Zovi policiju, sve ću da ih pretresem.

PEKAR: Ljudi, ako je neko uz’o, nek vrati, pa da se k’o Ljudi raziđemo.

(Žamor.)

MARIJA: (Histerično.) Ništa me se ne tiče, ovamo sam ušla s novčanikom.

Čuješ šta ti govorim, zovi policiju, sve ću da ih pretresem.

(Pekar dođe do vrata, mahne nekom na ulici. Zaključa ih.)

RUŽA: Maro, pobogu...

MARIJA: (Van sebe.) Kuš more. Vraćajte mi novčanik da se ne bi pokajali. Ne

znate vi ko sam ja, ne znate s kim imate posla. Nemoj da vam, svima, žute

trake vežem. (Na vrata zalupa žandar.)

38.





stvar.)

MIHAJLO: Ja vas molim da me pogrešno ne razumete. Vi ste nama dragi,

toliko toga ste nam učinili... Ipak sam ja Srbin a vi okupator.

(Rudolf Štal klima glavom.)

MIHAJLO: Mali je počeo mokriti u krevet, potpuno ga ignorišu u školi, mene i

Mariju šikaniraju na svakom koraku. Malo-malo pa kvaka namazana

izmetom, crkotina pred vratima, za prozor znate i sami...

RUDI: Zašto mi za te svinjarije niste rekli ranije?

(Mihajlo ustane, priđe kredencu, izvadi drvenu kutiju. Prospe ordenje po

stolu.)

MIHAJLO: Zar mislite da bi policajac pred vratima bio rešenje. Prijatelji su

nam prestali dolaziti, ama baš niko, saVladom Manojlovićem sam najbolji

drug od rođenja, ni on, dođu samo neke spodobe da se ogrebu za brašno ili

sapun, ili neki koji imaju nekog u logoru... Nadam se da razumete. Ovo su

očeve Karađorđuše. I umro je dvadesettreće od posledica ranjavanja.

ŠTAL: Dobro...

(Pauza.) Povredili ste me, Mihajlo. Vrlo.

MARIJA: Rudi, da znate, ja tako ne mislim.

ŠTAL: Hvala vam. (Ustane, priđe Mariji, poljubi joj ruku.) Doviđenja. Da

izbegnemo ono patetično zbogom.

MARIJA: Doviđenja.

(Dođe do vrata, zastane.)

ŠTAL: Da vas, gospodine Saviću, samo još nešto pitam.

MIHAJLO: Kako da ne.

ŠTAL: Ali budite iskreni.

MIHAJLO: Izvolite.

ŠTAL: Da ste znali ko se davi, da li biste skočili?

(Tišina. Mihajlo ne odgovara. Štal otvori vrata i pođe napolje. Nekoliko

nemačkih vojnika stane mirno. Zaštekće oružje, dva Nemca padnu. Štal brzo

skoči nazad, zatvori vrata. Prasne bomba, stakla se raspu. Nemci uzvrate





MARIJA: Eto vidiš... A ja, gluperda, ubeđena da je to pomoglo... I sad pamet

u glavu, jesi razumeo?

VIOBRAN: Kako to misliš...

MARIJA: E, Bato, Bato... Kus petao, pile doveka... Da oprostiš, nego šta. I da

paziš na ženu, tako mislim.

(Pauza. Dugo nešto traje Viobranovo pripaljivanje cigarete.)

VIOBRAN: Uhapsili malog Mimeta.

MARIJA: Zašto?

VIOBRAN: Kupili taoce. Ispraznili Zeleni venac, skroz. Sve pokupili i muško i

žensko.

MARIJA: (Jetko.) Je l’ to, možda, zbog atentata na Štala?

(Viobran ćuti, ne odgovara.)

MARIJA: Što se i ti i Sloba ne javljate Mihajlu, a Bato?

(Viobran ćuti. Dugo, predugo.)

VIOBRAN: Rekli ti keva i ćale... Ovaj, da... Da ne dolazite na slavu!

44.

(Logorska baraka. Kroz visoki prozor ulaze plavi zraci noći. U trakuledenog

svetla stoji mladić. Dečak. Go do pojasa. Treperi kao jasika. Leđima okrenuti

esesovac priđe mu lagano. Karmin u ruci. Našminka mladiću usta. Obilno i ne

pazeći previše. Onda mu karminom našminka bradavice. Zatim klekne,

otkopča mladićeve pantalone. One kliznu na pod. Na mladićevim nogama

ženske čarape sa halterima... Ženske gaćice. Esesovac ustane. Stoji naspram

dečaka. Pendrek na dečakovom ramenu natera ga da klekne. Dečački krik

pokida pomrčinu. Mime kolporter. Siroti, nesrećni Mime.)

45.

(Kuća Mihajla Savića. Mihajlo i Marija.)

MARIJA: Ti si njega, kao poslednju protuvu, isterao iz kuće, a on ti je danas

zastaklio kuću.



MIHAJLO: Prekini.

MARIJA: Neću da prekinem. Važnija su ti tri kaljava klipana od onakvog

čoveka.

MIHAJLO: Marija!

MARIJA: Nemoj da te iznenadi ako ti jedne noći zakucaju u prozor. I vaspitan

čovek ima pravo na sujetu.

MIHAJLO: Jesi ti poludela, bre, kome ja govorim.

MARIJA: Baš tebe briga šta će biti sa detetom i sa mnom, ako tebe odvedu.

MIHAJLO: Marija, pa jesi to ti!? Urazumi se, pa je l’ ti znaš šta govoriš,

ženska glavo.

(Neko pokuca na vrata.)

MIHAJLO: Napred.

(Uđu Vlada, Stojan i Viobran.)

VLADA: Dobar dan.

MIHAJLO: Ulazite. Maro, stavi rakiju.

MARIJA: Stavi je sam.

(Marija bez reči izađe u dvorište. Neugodna pauza.)

VIOBRAN: Ja ovo, za svojih pedeset godina još nisam doživeo. Bivalo je i

ranije, al otraje deset-petnaest dana, pa prođe. Tri meseca, jebem joj trunje,

nikad nije bila viša. I zna se kad je bio vodostaj. U jesen i još više u proleće.

Tope se snegovi i šta ti ja znam. A sad, vidi, da ne veruješ. Fale još samo

poslednje kapi ili da se neko popiša u Savu.

46.

(Nasip. Ljudi u poslu, Stojan i Sloba stoje po strani.)

STOJAN: Pao Mime.

SLOBA: Pao.

STOJAN: Ja idem noćas.

SLOBA: Znam.

STOJAN: Otkud znaš.



SLOBA: Sve se zna u Savamali. Čuvaj se.

STOJAN: Ti, kad ćeš?

SLOBA: Kad me pozovu. Kod nas je malo drugačije. Ne možeš kad ti hoćeš.

STOJAN: Obiđi mi kevu ponekad.

SLOBA: Ne brini.

STOJAN: Sad nema nikog... Samo ti.

SLOBA: Ne brini...

STOJAN: I mi ćemo ipak u dve šume, a brate?

SLOBA: Izgleda... Šteta.

STOJAN: Šteta... Idem.

SLOBA: Daj bože da se ne sretnemo.

STOJAN: Što?

SLOBA: Pa, moraću, brate, da te ubijem. Čuvaj se. (Zaplače.)

STOJAN: Mirjanu mi obiđi... Molim te.

SLOBA: Ma ne brini.

STOJAN: Znači, ovo sad zauvek.

SLOBA: Zauvek, brate. Zauvek!

(Zagrle se. Onda se Stojan otme iz zagrljaja i otrči u pomrčinu.)

47.

(Noć. Marija i Mihajlo spavaju. Svako na svojoj strani kreveta. Odsečni udarci

u okno. Marija se prene. Naglo. Uspravi se, sedne. Udarci se ponove. Marija

počne plakati.)

MARIJA: Mihajlo, crni Mihajlo, šta sam ti rekla... Došli su.

(Mihajlo, uplašen takođe, sedi u krevetu. Udarci se ponove. On ustane.)

MIHAJLO: Ko je?

MARIJA: Svi ćemo stradati zbog tvoje lude glave.

(Otvorite, ja sam... Rudolf, začuje se spolja. Mihajlo otvori. Marija se ogrne

nekim džemperom. Duga, bela spavaćica. Uđe Štal. Pijan kao tresak. Sedne

na prvu stolicu.)





se sa prvim prozvanim.)

ČOVEK: Ne smem da umrem, neću... Molim vas, ako ste Ljudi... Uzmite

nekog drugog, tako vam Boga.

(Mime ustane sa svog kreveta.)

MILADIN: Uzmite mene. Čuješ, buđavi, šta ti kažem! Alo, slino pederska!

(Tajac. Nemac lupka bičem po čizmi. Dugo.)

HERMAN: Dobro. Tvoj izbor.

(Mime se oblači i obuva. Krene. Onda zastane, izuje se, skine jaknu. Cipele i

jaknu ostavi na sredini sobe.)

MILADIN: Trebaće nekom... (Okrene se prema sapatniku.) Hajdemo brate...

(Izađu. Mimetove cipele i sako stoje kao spomenik. Niko im ne prilazi. Možda

su te cipele i ta jakna i danas tamo. Spolja se začuje rafal. Crni Lazar.)

49.

(Nasip. Sloba i još jedan nepoznati čovek žurno grabe ka Mihajlovoj kući. I

kada uđu unutra, na nasipu se pojavi mlaz. Izbija kroz nasip, debeo kao

dečiji palac.)

50.

(Kuća Mihajlova. Mihajlo, Sloba i treći čovek, vlasnik pekare.)

SLOBA: Znaš LJubu pekara?

MIHAJLO: Znam.

SLOBA: On ti je sve obezbedio. I za tebe i za tetku i za Marka.

MIHAJLO: Šta tu može da se obezbedi.

PEKAR: Odlazak na slobodnu teritoriju, veze, smeštaj... Sve.

MIHAJLO: Ne mogu ja to.

SLOBA: Pa je l’ ti vidiš šta on radi?

MIHAJLO: Što baš ja? Pa ja sam ga izvadio iz vode.

PEKAR: Nažalost.

MIHAJLO: Pa on je propao čovek, skroz... Ženu i decu su mu odveli u



Dahau.

PEKAR: Tek sad će da se ostrvi.

MIHAJLO: Šta ću sa ženom i detetom. Nemojte mene.

SLOBA: Rekli smo ti da za njih ne brineš. Sve je sređeno.

MIHAJLO: Ma šta tu može da se sredi...

PEKAR: Oni će na slobodnu teritoriju. Zajedno sa tobom... Rečeno ti je.

MIHAJLO: Braćo, Ljudi smo...

PEKAR: Nismo mi, druže Saviću, nikakva braća.

MIHAJLO: Slobo...

(Slobodan okrene glavu.)

MIHAJLO: Ja sam skak’o pod led da ga vadim, sad treba da pucam u njega...

Rek’o sam mu da u moju kuću više ne dolazi, pa nisam ja na... Ja sam

familijaran čovek, nisam ja na strani Švaba. Pa ja sam pos’o u školi napustio

zbog okupacije.

PEKAR: A ti to i dokaži.

MIHAJLO: Ljudi, ja ne mogu da pucam u čoveka.

PEKAR: (Plane.) Ma slušaj ti, pizda li ti materina krmeljiva, taj monstrum je

pola Srbije obukao u crninu a ti mi tu nešto serkaš. Naši su, samo, triput

pokušavali i nisu uspeli. Koliko je samo talaca pobijeno.

SLOBA: Mali Jarac i Mime...

PEKAR: A tebi ta uštva ne izbija iz kuće. Mesec dana.

SLOBA: I duže.

PEKAR: Ti si bio pod ledom. Znaš kako je tamo. A imaš i dete i ženu. Onu što

bi da vezuje žute trake. Nemoj da im se nešto desi.

MIHAJLO: (Zblanut.) Pa to su ti tetka i brat, Slobodane...

PEKAR: Dosta, sad ja govorim. Biraj... Ma nemaš ti šta da biraš. Drži ovo.

(Pruži mu pištolj.)

MIHAJLO: To ti je brat Slobodane... Rođenijeg nemaš.

PEKAR: Može mu biti brat sto puta, partijska je partijska... Naš je drug

Radoja, rođenom bratu, u Gospodarskoj mehani sas’o šest komada. Zato što



Documents

Zečji Nasip Siniša Kovačević