ZBORNIK REZIMEA - Resursni centar za specijalnu edukaciju · Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, Šabac OŠ „Sveti Sava“, Šabac Programski odbor:

II stručno-naučni skup sa međunarodnim učešćem „AKTUELNOSTI U EDUKACIJI I REHABILITACIJI OSOBA SA

SMETNJAMA U RAZVOJU“

Šabac, 25-27. oktobar 2013. godine

ZBORNIK REZIMEA

Beograd, 2013.

„AKTUELNOSTI U EDUKACIJI I REHABILITACIJI OSOBA SA SMETNJAMA U RAZVOJU“

Zbornik rezimea

Izdavač:Resursni centar za specijalnu edukaciju

Za izdavača:Goran Nedović

Urednici:Mirjana Đorđević

Slobodan Banković

Recenzent:Prof. dr Goran Nedović

Tehnički urednik:Biljana Krasić

Dizajn korica:Mr Boris Petrović

Štampa:BIG štampa

Tiraž: 200

ISBN 978-86-89713-00-8

II stručno-naučni skup sa međunarodnim učešćem „AKTUELNOSTI U EDUKACIJI I REHABILITACIJI OSOBA SA

SMETNJAMA U RAZVOJU“

Šabac, 25-27. oktobar 2013. godine

Organizatori:Resursni centar za specijalnu edukaciju, Beograd

Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, ŠabacOŠ „Sveti Sava“, Šabac

Programski odbor:Prof. dr Goran Nedović, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija, predsednikProf. dr Milan Kulić, Univerzitet u Istočnom Sarajevu,

Medicinski fakultet, Foča, Bosna i HercegovinaDoc. dr Fadilj Eminović, Univerzitet u Beogradu –

Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, SrbijaDoc. dr Edina Šarić, Univerzitet u Tuzli –

Edukacijsko-rehabilitacijski fakultetMr Nataša Stanojkovska-Trajkovska, Univerzitet „Sv. Krili i Metodij“ -

Filozofski fakultet, Institut za defektologiju, Skoplje, MakedonijaMr Goran Stojićević, Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u

obrazovanju, Šabac, Srbija

Organizacioni odbor:Srećko Potić, predsednik

Mirjana Đorđević, generalni sekretarSlobodan Banković

Snežana RadovanovićSnežana Stantić

Minire HaniDarko Jovanović

Vasilije Baloš

PROgRAM

7

PETAK, 25.10.2013.

16:00-18:00 Registracija učesnika

18:00-18:30 Otvaranje Skupa i pozdravna reč organizatora

18:30-18:40 Prezentacija Zbornika rezimea18:40-19:30 Poster prezentacije

Moderator: Goran NedovićDeeb Mahmoud Ahmed Bani Odeh

Funkcionalni status dece sa cerebralnom paralizom školskog uzrasta

Sanja Gagić, Mirjana Japundža-Milisavljević, Aleksandra Đurić-Zdravković

Povezanost verbalne fluentnosti i školskog uspeha kod dece s lakom intelektualnom ometenošću

Mirjana Stevanović, Jelena Tapušković

Čitanje bez glasa, pisanje bez olovke? Vežbe čitanja i korišćenje asistivne tehnologije pri pisanju

Ana Dromnjaković, Borka Nikolić, Fadilj Eminović, Radmila Nikić

Opterećenje stručnog osoblja u radu sa decom sa cerebralnom paralizom

Deeb Mahmoud Ahmed Bani Odeh

Analiza terapijskih metoda u rehabilitaciji osoba sa cerebralnom paralizom

Jelena Tapušković, Mirjana Stevanović

Duboki senzibilitet – uticaj na ponašanje i učenje

Emilija Spasojević, Jelica Petrović, Emin Golubović

Uloga stručnih radnika u procesu prilagođavanja osoba sa invaliditetom na radnu sredinu

Milena Milićević, Goran Nedović

Instrumenti za procenu socijalne participacije osoba sa cerebralnom paralizom

Kristina Sesar, Mario Karačić

Modeli pružanja podrške djeci i odraslim osobama sa poteškoćama u razvoju u Domu „Marija – naša nada“

Blagoja Gešoski, Maja Nedović

Procena motoričkog funkcionisanja kod dece osnovnoškolskog uzrasta

Ilija Krišto, Anita Begić, Kata gašpar

Centar za odgoj i obrazovanje djece i mladeži s poteškoćama u razvoju „Nova nada“ Tomislavgrad – model rada

Dragica Ranković Roditelji kao partneri u inkluzivnoj nastaviSvetlana Dujović, Dubravka Damjanović, Snežana Ječmenica, Slobodanka Roganović, Azra Hamzić, Žana Kušljević, Sanja Vukojičić

Plan i program rada za djecu sa kombinovanim smetnjama u razvoju u JU Dnevni centar za djecu i omladinu sa smetnjama i teškoćama u razvoju „Pljevlja“

8

Marija Škes, Vjera Lukavečki, Mira Kliček

Terapija umjetnošću i kreativan pokret - rehabilitacijski program za unaprjeđenje kvalitete življenja osoba s intelektualnim teškoćama

Olja Đorđević, Ivana Mitrović

Iskustva u implementaciji inkluzivnog obrazovanja na tri nivoa školovanja u smederevskim školama

Sanja Trgovčević, Milena Milićević, Vojin Vidanović

Socijalna podrška odraslih osoba sa povredom kičmene moždine

Vladimir Mentus Reforma fiskalne politike i finansiranje pomoći osoba sa invaliditetom u Srbiji

Vaska Zdravkova, Lenče Nikolovska, Toše Krstev, Tamara Stratorska

Edukativna kineziologija za unapređenje ponašanja i kognitivne sposobnosti u djece sa poremećajem u ponašanju

Nebojša Macanović, Miloš Đorđević, Radenko Vujasin

Principi u izvršenju kazne lišenja slobode

Lenče Nikolovska, Vaska Zdravkova, Toše Krstev, Tamara Stratorska

Savremeni oblici tretmana mišićnih distrofija

Dubravka Janić, Vladana Mulić, Marina Zubac, Biljana Petrović

Samozastupanje osoba sa intelektualnim teškoćama

Miloš Đorđević, Nebojša Macanović Radenko Vujasin

Interventni programi podrške deci sa ADHD-om

Mira Jovanović Profesionalne kompetencije nastavnika i školskog pedagoga za inkluzivno obrazovanje

Suzana Miković, Milka Milovanović Minić, Milka Rajčević, Jelena Todorović

Egzekutivne funkcije - kritični periodi razvoja i značaj procene

Nelica Marković, Milka Milovanović Minić

Socijalna participacija osoba sa invaliditetom

Jelena Todorović, Milka Milovanović Minić, Suzana Miković

Seksualnost osoba sa intelektualnom ometenošću

Vesna Lazić Prikaz projekta Putokaz samohranim roditeljima i hraniteljima dece sa posebnim potrebama

Marija Miševska, Nataša Stanojkovska-Trajkovska, Risto Petrov

Uticaj igre na usvajanje programa razvoja psihomotorike

Ksenija Stanimirov, Branka Jablan

Kako slepa deca crtaju

19:30-21:00 Koktel dobrodošlice

9

SUBOTA, 26.10.2013.Sesija 1

Sala: Konferencijska salaModerator: Goran Nedović

09:00-09:10 Saša Delić, Amra Imširagić

Uticaj dobi i spola defektologa u specijalizovanim ustanovama za osobe sa intelektualnom ometenošću na zastupljenost depresije

09:10-09:20 Bojana-Konsuelo Talijan, Mirjana Đorđević

Stavovi prema deci sa intelektualnom ometenošću i životu u zajednici ove dece

09:20-09:30 Milica Gligorović, Nataša Buha

Intelektualne sposobnosti kao prediktor adaptivnog ponašanja kod dece sa lakom intelektualnom ometenošću

09:30-09:40 Miodrag Nedeljković Razvojne karakteristike socijalno i kulturno deprivirane dece koja funkcionišu na nivou lake mentalne retardacije

09:40-09:50 Nataša Buha, Milica Gligorović

Odnos prostorne organizacije crteža i inteligencije kod dece sa lakom intelektualnom ometenošću

09:50-10:00 Admira Dedić, Bahrudin Dedić

Disfunkcija senzorne integracije kod djece s intelektualnim teškoćama

10:00-10:10 Biljana Milanović-Dobrota, Marina Radić-Šestić

Opšte samopoštovanje učenika sa lakom intelektualnom ometenošću i uspeh na praktičnoj nastavi

10:10-10:20 Marina Milivojević, Danijela Ilić-Stošović, Ivana Sretenović, Anita Kovačić

Sredina kao determinanta školskog postignuća učenika osnovne škole i njihova percepcija faktora školskog neuspeha

10:20-10:30 Amila Mujezinović, Sanja Selimović

Procena inkluzivnosti škole od strane učenika sa invaliditetom i njihovih vršnjaka

10:30-10:45 Pauza za osveženje10:45-10:55 Jelena Ćulafić,

Vesna FilipovićGramatičke kategorije i odnosi u jeziku dece sa razvojnom disfazijom

10:55-11:05 Marija Končar, Fadilj Eminović

Merenje nevoljnih kontraktilnih karakteristika mišića – tenziomiografija

11:05-11:15 Amra Imširagić, Saša Delić

Učestalost vršnjačkog nasilja među učenicima sa posebnim potrebama

11:15-11:25 Ivana Sretenović, Jelena Stanisavljević, Marina Milivojević, Gorana Šarac-Marić, Anita Kovačić

Socijalni domen kvaliteta života osoba sa cerebralnom paralizom

11:25-11:35 Sanja Batić, Daniela Vrhovac, Nemanja Divnić

Profesionalna afirmacija osoba sa invaliditetom

11:35-11:45 Marija Čolić, Ivona Milačić Vidojević

Značaj kontakta za stavove prema osobama sa depresivnim poremećajem

10

11:45-11:55 Ivona Milačić Vidojević, Marija Čolić

Značaj kontakta za stavove prema osobama sa poremećajem ishrane

11:55-12:05 Valentina Baić, Sanja Batić

Seksualno devijantno ponašanje maloletnika na području Republike Srbije u periodu od 2008. do 2012. godine

12:05-12:15 Ivana Terzić, Mile Vuković, Nadica Jovanović-Simić

Kvalitet komunikacije osoba sa cerebralnom paralizom i teškim poremećajem govora – preliminarno istraživanje

12:15-12:25 Gordana Odović, Svetlana Kaljača, Bojan Dučić

Faktorska analiza samopoštovanja kod osoba sa cerebralnom paralizom

12:25-12:45 Diskusija12:45-13:00 Pauza za osveženje

Sesija 2Sala: Konferencijska sala

Moderator: Slobodan Banković13:00-13:10 Jovana Ječmenica Značaj ranog otkrivanja oštećenja sluha13:10-13:20 Sanja Geratović,

Vesna Radovanović, Tamara Jeremijić

Bimodalna amplifikacija kod dece i odraslih oštećenog sluha

13:20-13:30 Jovana Tasić, Ana Vidojević

Implementacija savremenih tehnologija u slušne amplifikatore

13:30-13:40 Dragana Stojanović, Marija Horvatin Rakić, Draginja Zupanc

Značaj ranog uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u vaspitno-obrazovni sistem

13:40-13:50 Katarina Radosavljević Teorijske postavke razvojne diskaslkulije13:50-14:00 Ana Nikolić, Jelena

MaksimovićAdaptivno ponašanje dece sa intelektualnom ometenošću

14:00-14:10 Mirjana Savić, Vesna Savić, Marija Savić, Jelena Petrović, Slavka Nikolić

Specifičnosti rehabilitacije dece sa oštećenjem sluha i cerebralnom paralizom

14:10-14:20 Jelena Petrović, Mirjana Savić, Marija Savić, Vesna Savić, Slavka Nikolić

Medicinska rehabilitacija osoba sa smetnjama u razvoju

14:20-14:30 Miodrag Nedeljković Diferencijalno dijagnostički pristup u razvojnoj proceni socio-edukativno i kulturno zanemarenih učenika

14:30-14:40 Tamara Panjik Verbalna i neverbalna radna memorija kod učenika sa lakom intelektualnom ometenošću

14:40-14:50 DiskusijaPauza za ručak

11

Sesija 3Sala: Biblioteka

Moderator: Edina Šarić13:00-13:10 Mateja Bublić Informacijska tehnologija kao temelj novih

medija u odgojno-obrazovnom sustavu i radu s učenicima s motoričkim teškoćama

13:10-13:20 Zagorka Markov, Miroslava Kojić, Smiljana Kojić-Grandić

Informisanje vaspitača specijalizanata o asistivnoj tehnologiji

13:20-13:30 Biljana Marić Primena kognitivnih mapa uma u radu sa učenicima koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju, primenom slobodnog softvera

13:30-13:40 Gordana Krstić, Biljana Marić

Mogućnosti primene informaciono-komunikacionih tehnologija u radu sa učenicima koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju

13:40-13:50 Kurt Coble, Martin Kalamković, Radmila Ristovski

Mogućnosti primene novog tipa muzičkih instrumenata kao asistivne tehnologije

13:50-14:00 Zdenko Jecić, Mateja Bublić

Pomoćnik u nastavi i elektronička enciklopedija kao poticaj inkluzivnom obrazovanju

14:00-14:10 Nedeljka Ložajić, Ljiljana Macura

Nacionalna biblioteka za slepe i centri za rehabilitaciju slepih u Bugarskoj

14:10-14:20 Stanko Blatnik, Sanja Selimović, David Krmpotić, Aristidis Protopsaltis

Model učenja zasnovanog na istraživanju

14:20-14:30 Danica Kocevska Iskustva u primeni didaktičkog materijala i softverskog paketa u inkluzivnom obrazovanju

14:30-14:40 Dragana Ranković Motivacija i primenljivost znanja učenika koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju kao rezultat primena softvera u srednjoj stručnoj školi

14:40-14:50 Mladen Jovanović Mogućnosti primene informaciono-komunikacionih tehnologija kao vid pružanja podrške učenicima koji rade po individualnim obrazovnim planovima

14:50-15:00 Diskusija

Pauza za ručak

12

Sesija 4Sala: Učionica

Moderator: Fadilj Eminović13:00-13:10 Miroslava Kojić,

Zagorka Markov, Smiljana Kojić-Grandić

Primena i unapređenje programa za prevenciju poremećaja u ponašanju predškolske dece kroz likovno usmerene aktivnosti

13:10-13:20 Nebojša Nikolić, Mirza Ramičević, Ana Jolić

U lavirintu suicida

13:20-13:30 Nebojša Nikolić, Mirza Ramičević, Ana Jolić, Marija Panić, Nataša Imamović

Sekundarna i tercijalna prevencija suicida

13:30-13:40 Sanja Drača Porodično zanemarivanje i zlostavljanje osoba sa invaliditetom

13:40-13:50 Maja Petakov Vucelja, Svetlana Stojšin

Različiti pristupi u radu školskog psihologa sa decom sa poremećajem u ponašanju

13:50-14:00 Ljiljana Mladenović, Nada Marković

Prevencija i tretman poremećaja u ponašanju

14:00-14:10 Mila Beljanski Delatnosti kompenzacionog karaktera u procesu resocijalizacije mladih

14:10-14:20 Jovana Dunjić Značaj postpenalnog prihvata maloletnih učinilaca krivičnih dela


17:00-17:30 Fakultativni obilazak centra Šapca17:30-18:15 Fakultativni obilazak OŠ „Sveti Sava“, Šabac

13

NEDELJA, 27.10.2013.Sesija 5

Sala: Konferencijska salaModerator: Fadilj Eminović

09:00-09:10 Nataša Tanjević, Filip Mirić

Politika suzbijanja diskriminacije osoba sa invaliditetom u oblasti obrazovanja

09:10-09:20 Miomir Milinković, Nataša Stevanović

Inkluzija – da ili ne u radu sa decom ometenom u razvoju

09:20-09:30 Slađana Milenković Specifičnost uloge savremenog vaspitača u inkluziji

09:30-09:40 Ivana Miloš, Vlatka Vrbić Stavovi odgojitelja prema inkluziji i problemi u stvaranju inkluzivnog vrtića

09:40-09:50 Mia Marić, Marija Sakač Deca sa smetnjama u razvoju u okviru savremenog vaspitno-obrazovnog sistema

09:50-10:00 Gorana Šarac-Marić, Dijana Vila, Ivana Sretenović

Model pisane pripreme za preventivno korektivni rad – „HePi“ priprema

10:00-10:10 Otilia Velišek-Braško, Jasna Amroš-Vukelić

Implementacija inkluzivnog obrazovanja iz iskustva deteta

10:10-10:20 Lidija Nikolić Novaković, Branka Lazarević, Dragana Jovanović

Primena Montesori metode u nastavi sa učenicima koji imaju izražene smetnje u mentalnom razvoju

10:20-10:30 Saša Stepanović Organizacija nastave i uspeh učenika sa senzornim oštećenjima u redovnim školama

10:30-10:45 Pauza za osveženje10:45-10:55 Slavica Pavlović,

Nikolina Bevanda, Žermenka Lovrić, Lidija Vladić-Mandarić

Inkluzivno obrazovanje – s aspekta nastavnika

10:55-11:05 Jadranka Lukić, Sanja Matijević-Bunjevčev, Mina Panić

Inkluzija iz ugla stručnog saradnika

11:05-11:15 Smiljana Kojić-Grandić, Miroslava Kojić, Zagorka Markov

Inkluzivno obrazovanje učenice sa poremećajem autističkog spektra u osnovnoj školi na časovima likovne kulture

11:15-11:25 Zorica Ristić, Svetlana Prvulović, Jelena Strugar, Ivana Gajić, Slobodan Filipović

Mobilni tim za podršku deci sa smetnjama u razvoju u redovnom sistemu obrazovanja

11:25-11:35 Aeksandra Urošević, Snežana Radovanović, Milka Kovačević

Primena programa razvoja senzomotornih sposobnosti dece predškolskog uzrasta u sticanju veština potrebnih za učenje

11:35-11:45 Zorica Vukajlović Opismenjavanje učenika sa višestrukim smetnjama primenom kompleksne metode

14

11:45-11:55 Tatjana Grumić Eksperimentalne tehnike i priručna sredstva u individualizaciji nastave likovne kulture

11:55-12:05 Milka Budakov Iskustva pedijatra u radu interresorne komisije

12:05-12:15 Adnan Tufekčić Andragoške odrednice obrazovanja osoba s invaliditetom


12:45-13:00 Pauza za osveženje

Sesija 6Sala: Konferencijska sala

Moderator: Slobodan Banković13:00-13:10 Jelica Marinkov Iskustvo u implementaciji inkluzivnog

obrazovanja13:10-13:20 Nenad Stojačić Iskustvo u implementaciji inkluzivnog

obrazovanja učenika sa oštećenim vidom13:20-13:30 Tatjana Marković Topalović,

Jelena Milošević, Goran Stojićević, Vesna Stojaković

Inicijativa Tima za inkluziju Medicinske škole „Dr Andra Jovanović“ u Šapcu na inovacijama u predavanju deci sa oštećenim sluhom

13:30-13:40 Lama Taletović Prezentacija priručnika „Ko sam ja?”13:40-13:50 Minire Hani, Divna

Marković, Dušan Bojić, Dejan Pavlović

Vršnjačka podrška u inkluziji – primer dobre prakse

13:50-14:00 Tatjana Vladisavljević, Jelena Đurđević, Minire Hani

Iskustvo u implementaciji inkluzivnog obrazovanja dece sa elementima iz spektra autizma

14:00-14:10 Jelena Đurđević, Tatjana Vladisavljević, Minire Hani

Modeli pružanja podrške deci i odraslim osobama sa elementima iz spektra autizma

14:10-14:20 Darja Krstić Podgorelec Jadrnica-pripomoček za hitro osvajanje socialnih veščin – flota miru

14:20-14:30 Kosana Nikolić, Karolina Blagović

Promocija dana osoba s Down syndrom-om

14:30-14:40 Darja Krstić Podgorelec Če sem jaz ok, je tudi moj otrok lahko ok

14:40-14:50 Sanja Selimović, Amila Mujezinović, Stanko Blatnik

Kuharica za osobe sa invaliditetom

14:50-15:00 Svetlana Karić Najčešeće hronične bolesti i onesposobljenosti u procesu starenja stanovništva


Pauza za ručak

15

Sesija 7Sala: Biblioteka

Moderator: Edina Šarić13:00-13:10 Marija Sakač, Mia Marić Porodica i dete sa smetnjama u razvoju13:10-13:20 Bratislava Stojković,

Jasmina Nikolić, Goran Rojević

Program podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama

13:20-13:30 Aleksandra Jovanović Porodična terapija porodica osoba sa smetnjama u razvoju kroz prizmu životnih ciklusa

13:30-13:40 Aleksandra Stevanović Socijalna integracija dece sa smetnjama u razvoju - od želje do realnosti

13:40-13:50 Jelena Mazurkiević Rana intervencija - IRRMA pristup u radu sa decom sa smetnjama u razvoju

13:50-14:00 Snežana Nišević Defektološka rehabilitacija - dodatna podrška ili standard u sistemu obrazovanja i vaspitanja

14:00-14:10 Edina Šarić, Vesna Bratovčić, Husnija Hasanbegović, Senad Mehmedinović,, Lejla Matović

Kreativna terapija i podržavanje životnih potencijala u procesu profesionalne rehabilitacije

14:10-14:20 Ozren Catela, Marko Perkov

Uključivanje osoba s invaliditetom na tržište rada u Labinu

14:20-14:30 Ana Lačković, Katarina Siđi

Odrasla osoba sa autizmom u stacionarnoj ustanovi – studija slučaja

14:30-14:40 Marina Vidojević, Danka Obućina

Novi pristupi i metodologija radno-okupacione terapije u Dnevnom boravku „Stari grad”

14:40-14:50 Marija Cvijetić Slobodno vreme dece sa smetnjama u razvoju14:50-15:00 Milijana Selaković,

Petra Stojković, Marija Perišić, Ivana Đalović, Božidar Urošević

Savremeni pristupi u tretmanu razvojnih poremećaja


16

Sesija 8Sala: Učionica

Moderator: Fadilj Eminović13:00-13:10 Selma Tufekčić Uloga socijalnog radnika u rehabilitaciji osoba

s invaliditetom13:10-13:20 Slađana Marković

StojanovićIzazovi civilnog društva u razvoju usluga osobama sa invaliditetom

13:20-13:30 Vladimir Ilić Vaninstitucionalni modeli podrške osobama sa invaliditetom u lokalnim zajednicama

13:30-13:40 Predrag Nikić, Marija Zulić Jogom do inkluzije osoba sa invaliditetom13:40-13:50 Jovan Kocevski Izviđači kao vid podrške socijalizaciji

osoba sa invaliditetom13:50-14:00 Jasmin Halilović Adaptacija korisnika na čas fizičkog vaspitanja

na bazenu14:00-14:10 Bojana Živković,

Fadilj Eminović, Radmila Nikić

Sportske i fizičke aktivnosti kod starijih invalidnih lica

14:10-14:20 Jovanka Kozlovački Damjanov

Umetnost kao snažno sredstvo osnaživanja i približavanja

14:20-14:30 Ana Jovanović, Jovana Jovanović

Milenijumska generacija


Pauza za ručak

Sala: Konferencijska sala

17:00-18:00 Završna diskusija, donošenje zaključaka i zatvaranje Skupa

17

UTICAJ DOBI I SPOLA DEFEKTOLOGA U SPECIJALIZOVANIM USTANOVAMA ZA

OSOBE SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU NA ZASTUPLJENOST DEPRESIJE

Saša Delić1, Amra Imširagić2 1Zavod za odgoj i obrazovanje osoba sa smetnjama u

psihičkom i tjelesnom razvoju, Tuzla, Bosna i Herecegovina2Centar za obrazovanje, vaspitanje i rehabilitaciju slušanja i govora,

Tuzla, Bosna i Herecegovina

Re/habilitacija osoba sa intelektualnom ometenošću podrazumeva izuzetno složen, težak i dugotrajan proces koji dovodi do bržeg zama-ranja i frustriranosti defektologa koji rade na ostvarivanju ciljeva ovog procesa, što može dovesti do gubitka samopoštovanja i pojave depresi-je. Upravo u navedenom je obrazloženje za izbor problema ovog istraži-vanja. Cilj ovog istraživanja je da se utvrdi zastupljenost depresije kod defektologa koji rade u specijalizovanim ustanovama za re/habilitaciju osoba sa intelektualnom ometenošću te uticaj njihove dobi i spola na za-stupljenost depresije. Istraživanjem je obuhvaćeno 57 defektologa koji rade u ustanovama za re/habilitaciju osoba sa intelektualnom ometeno-šću. U istraživanju su korišteni sledeći merni instrumenti: 1) Opšti upit-nik i 2) Upitnik samoprocene za depresiju. Statistička obrada podataka provedena je uz pomoć software-a IBM SPSS Statistics v. 21. Od deskrip-tivnih statističkih parametara izračunate su aritmetičke sredine sa pri-padajućim standardnim devijacijama. Od parametrijskih statističkih metoda izračunat je t-test nezavisnih uzoraka, a od neparametrijskih Spearman-ov koeficijent korelacije ranga. Svi rezultati u radu prikazani su tabelarno. Rezultati istraživanja su pokazali da ne postoji povezanost dobi kao ni spola defektologa koji rade u specijalizovanim ustanovama za re/habilitaciju osoba sa intelektualnom ometenošću i nivoa njihove depresije. Drugim rečima, nije utvrđen uticaj dobi i spola defektologa na zastupljenost depresije. Muški ispitanici imali su manju prosečnu vrednost na skali samoprocene depresije u odnosu na ženske ispitanike. Depresija je jako opasna mentalna bolest koja može znatno da unazadi kvalitet života ako se ne leči na vreme. Zato je od presudnog značaja da se na vreme prepoznaju simptomi bolesti i da se potraži neophodna, stručna pomoć.

Ključne reči: depresija, defektolog, specijalizovane ustanove, re/habilitacija, intelektualna ometenost

18

POVEZANOST VERBALNE FLUENTNOSTI I ŠKOLSKOG USPEHA KOD DECE S LAKOM

INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU*

Sanja Gagić, Mirjana Japundža-Milisavljević, Aleksandra Đurić-Zdravković

Univerzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Rezultati novijih istraživanja ukazuju na sniženu verbalnu fluen-tnost dece s lakom intelektualnom ometenošću (LIO) u odnosu na decu tipične populacije. Budući da verbalna fluentnost podrazumeva bogat rečnik, ona olakšava školsko učenje, a prema podacima iz literature, istovremeno je i njegova posledica. Cilj rada je da se utvrdi nivo ra-zvoja verbalne fluentnosti kod dece s LIO, kao i utvrđivanje poveza-nosti verbalne fluentnosti i školskog uspeha kod dece s LIO. Uzorak ovog istraživanja uključuje 69 učenika s LIO, oba pola, kalendarskog uzrasta od 8 do 16 godina, školskog uzrasta od I do VIII razreda. Iz uzorka su izuzeti učenici s neurološkim i višestrukim smetnjama. U svrhu procene verbalne fluentnosti korišćen je Terstonov test verbal-ne fluentnosti. U testu se od ispitanika traži da za četiri minuta navede ili napiše što više reči na slovo S, a potom za tri minuta na slovo K, ali samo sa četiri slova. Podaci o školskom uspehu su preuzeti iz pedagoš-ke dokumentacije. Obradom rezultata je utvrđeno da deca s LIO pro-dukuju u proseku oko sedam reči na slovo S (AS=6,83, SD=4,737). Per-formansa ispitanika je znatno lošija kada se govori o produkciji reči na slovo K. Ispitanici iz našeg uzorka produkuju u proseku oko dve reči na slovo K (AS=1,94, SD=1,806). Veza između verbalne fluentnosti i školskog uspeha ispitana je pomoću koeficijenta višestruke regresi-je. Kako nije dobijena signifikantna vrednost korelacije (p=0,097), ne može se tvrditi da postoji povezanost između ispitivanih varijabli u našem istraživanju. Činjenica da verbalna fluentnost i školski uspeh nisu povezani kod dece s LIO iz našeg uzorka ne umanjuje potrebu za podsticanjem razvoja verbalnih sposobnosti u procesu edukacije do granica koje su definisane intelektualnim deficitom.

Ključne reči: laka intelektualna ometenost, verbalna fluentnost, školski uspeh

* Rad je nastao u okviru projekata „Socijalna participacija osoba sa intelektu-alnom ometenošću“ (br. 179017) i „Kreiranje Protokola za procenu edukativnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu individualnih obrazovnih programa“, (br. 179025), čiju realizaciju finansira Ministarstvo pro-svete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

19

FUNKCIONALNI STATUS DECE SA CEREBRALNOM PARALIZOM ŠKOLSKOG UZRASTA

Deeb Mahmoud Ahmed Bani OdehCentar za edukaciju dece sa specijalnim

potrebama „Shafallah“, Doha, Katar

Cerebralna paraliza predstavlja biološki promenjeno stanje koje u socijalnom kontekstu dobija atribute nesposobnosti, a u obrazovnom problem u učenju. Karakteristike razvoja ove dece su veoma specifične, s obzirom da oštećenje mozga nastaje najčešće intrauterino ili na ro-đenju. Sve je veći naučni interes i prioritet za proučavanje mogućnosti edukacije i rehabilitacije dece sa cerebralnom paralizom kao jedinih efikasnih intervencija u cilju ublažavanja posledica i povećanja kvalite-ta života osoba sa cerebralnom paralizom.

Cilj ovog istraživanja je procena funkcionalnog statusa dece sa cere-bralnom paralizom školskog uzrasta, kako bi se na osnovu dobijenih re-zultata utvrdili njihovi edukativni i rehabilitacioni potencijali.

Uzorak istraživanja je formiran od 40 učenika sa cerebralnom para-lizom, oba pola. Prva grupa od 20 ispitanika pohađa redovnu školu, dok je druga grupa ispitanika formirana od 20 učenika sa cerebralnom pa-ralizom koji pohađaju osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama. Istraživanje je sprovedeno u Centru za edukaciju dece sa specijalnim potrebama „Shafallah“, Doha, Katar. Funkcionalni status ispitanika do-bijen je pomoću ICF Cheklist verzija 2.1.a.

Rezultati istraživanja pokazuju da, dobijeni podaci funkcionalnih domena prema ICF Cheklist kod ispitanika, na 29 od ukupno 76 po-smatranih parametara ima frekvenciju učestalosti 80 i više procenata (učenje čitanja, učenje pisanja, komunikacija govorom i izvođenje slo-ženih zadataka). Svi ICF domeni zastupljeni sa 80% i više u strukturi ICF komponenti zahtevaju razvijanje i primenu stručne intervencije u zbrinjavanju, rehabilitaciji i edukaciji dece sa cerebralnom paralizom. Dakle, decа sa cerebralnom paralizom školskog uzrasta nemaju razvi-jene adekvatne sposobnosti da bi nezavisno učestvovala u rehabilitaciji i edukaciji.

Ključne reči: cerebralna paraliza, funkcionalni status, ICF Cheklist

20

INTELEKTUALNE SPOSOBNOSTI KAO PREDIKTOR ADAPTIVNOG PONAŠANJA KOD DECE SA LAKOM


Milica Gligorović, Nataša BuhaUniverzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Istraživanje je sprovedeno sa ciljem da se utvrdi značaj intelektu-alnih sposobnosti kao prediktora adaptivnog ponašanja kod dece sa lakom intelektualnom ometenošću.

Uzorkom je obuhvaćeno 60-oro dece sa lakom intelektualnom ome-tenošću (IQ 50-70; AS=59,88), oba pola, uzrasta 10-14 godina. Analizom dokumentacije pedagoško-psihološke službe škola prikupljeni su podaci o uzrastu i intelektualnim sposobnostima ispitanika.

Podaci o adaptivnim veštinama dobijeni su na osnovu standardizo-vanog intervjua s defektolozima, primenom AAMR Skale adaptivnog funkcionisanja. Skalu čini 16 subskala (domena), sa ukupno 104 ajte-ma, podeljenih u dva dela - prvi, namenjen proceni adaptivnog, i drugi, namenjen proceni maladaptivnog ponašanja.

U statističkoj obradi rezultata korišćena je linearna višestruka re-gresija.

Utvrđeno je da je IQ statistički značajan prediktor adaptivnog pona-šanja u domenima samostalnog funkcionisanja (p=0,001), govorno-je-zičkog razvoja (p≤0,000), koncepata broja i vremena (p≤0,000) i samo-usmeravanja (p=0,025). Nije utvrđena statistički značajna povezanost inteligencije i oblasti fizičkog razvoja (p=0,405), ekonomske aktivnosti (p=0,062), preprofesionalnih/profesionalnih aktivnosti (p=0,310), od-govornosti (p=0,144) i socijalizacije (p=0,076).

Sumirajući rezultate, možemo da zaključimo da je inteligencija zna-čajan prediktor konceptualnih postignuća u oblasti adaptivnih veština, izuzimajući domen ekonomske aktivnosti, u kome je prediktivni poten-cijal IQ-a nešto ispod nivoa statističke značajnosti. Nije utvrđena stati-stički značajna povezanost intelektualnih sposobnosti sa praktičnim i socijalnim adaptivnim veštinama.

Ključne reči: laka intelektualna ometenost, intelektualne sposobnosti, adaptivno ponašanje

* Rad je nastao u okviru projekta „Kreiranje Protokola za procenu edukativnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu individualnih obrazovnih programa“, (br. 179025), čiju realizaciju finansira Ministarstvo pro-svete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

21

ORGANIZACIJA NASTAVE I USPEH UČENIKA SA SENZORNIM OŠTEĆENJIMA U

REDOVNIM ŠKOLAMASaša Stepanović

OŠ „Duško Radović“, Beograd

Nastava je u redovnim školama zasnovana na sistemu pedagoških principa, ali jedan od najzastupljenijih u praksi je princip očiglednosti. Obrazloženje za učestalost oslanjanja na ovaj pedagoški princip nalazi-mo u činjenici da učenici najveći broj informacija usvajaju putem svojih čula. U skladu sa tim, postavlja se pitanje šta se dešava sa učenicima koji zbog senzornih oštećenja ne mogu da u procesu usvajanja znanja koriste sva čula, odnosno šta se dešava sa učenicima koji ne pripadaju ovoj većinskoj populaciji učenika. Da li su uslovi rada, oblici, metode i nastavna sredstva adekvatno prilagođeni tako da ti učenici savladaju programom predviđeno gradivo i postignu zadovoljavajući uspeh bez većih problema i poteškoća.

Dakle, u ovom istraživanju, bavićemo se i problemima koje učenici sa senzornim oštećenjima imaju, nastojaćemo da otkrijemo koji su to problemi i kako ih oni prevazilaze, kao i to šta se može uraditi da im se pomogne da lakše nauče nastavno gradivo.

Odgovore na navedena pitanja dobićemo ispitivanjem neposredne obrazovno-vaspitne prakse, kako uvidom u tok samog nastavnog časa, odnosno uslove u kojima se odvija, tako i anketiranjem 50 učenika sa senzornim oštećenjima, kao i 26 nastavnika redovnih škola, koji re-alizuju nastavni proces zajedno sa njima. Kada govorimo o uspehu u nastavi, mi ne govorimo samo o uspehu stečenom na kraju školske go-dine, nego i o tome kako učenik odgovara i razume zahteve nastavnika, koliko uspešno rešava nastavne zadatke, da li uspeva da savlada većinu nastavnog gradiva i da stečena znanja primeni u svakodnevnom životu. Značaj ovog istraživanja proizilazi iz činjenice da je kvalitetna prime-na inkluzivnog obrazovanja veoma važna, jer sva deca imaju pravo na dobro obrazovanje, ali da je istovremenano suočena sa mnogobrojnim izazovima.

Ključne reči: organizacija nastave, školski uspeh, senzorna oštećenja, princip očiglednosti

22

DECA SA SMETNJAMA U RAZVOJU U OKVIRU SAVREMENOG VASPITNO-OBRAZOVNOG SISTEMA

Mia Marić, Marija SakačUniverzitet u Novom Sadu - Pedagoški fakultet,

Sombor, Srbija

Deca sa smetnjama u razvoju predstavljaju specifičnu i vrlo osetljivu kategoriju učenika, te zahtevaju posebnu pažnju od strane nastavnika i drugih osoba koje učestvuju u vaspitno-obrazovnom procesu. Savre-meni vaspitno-obrazovni sistem pokazuje tendenciju da se postepeno razvija u pravcu pružanja odgovarajućih mogućnosti za napredovanje dece sa smetnjama u razvoju, međutim, potrebno je još dosta napora uložiti kako bi ovaj složeni sistem u potpunosti odgovorio potrebama dece sa specifičnim razvojnim teškoćama. Cilj ovog rada jeste prikazi-vanje uloge vaspitno-obrazovnog sistema u napredovanju i podsticanju razvoja dece sa teškoćama u psihofizičkom funkcionisanju, uz isticanje onih faktora u okviru vaspitno-obrazovnog sistema koji su ključni za njihov pravilan razvoj. Pored toga, poseban naglasak će biti stavljen na aktuelnu sliku i poziciju dece sa smetnjama u razvoju u okviru savre-menog vaspitno-obrazovnog sistema. Pregled savremenih teorijskih koncepcija, nalaza studija, kao i uvid u aktuelnu praksu govori o tome da je uloga vaspitno-obrazovnog sistema, uz ulogu porodice, ključna u pravilnom razvoju i napredovanju dece sa razvojnim teškoćama. Obra-zovanje i vaspitanje u okviru formalnih institucija je neophodno pružiti svoj deci, bez obzira na njihove razvojne i individualne specifičnosti i odstupanja od očekivanih razvojnih normi. Obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju u okviru redovnih škola ima posebne prednosti nad školovanjem u okviru specijalizovanih ustanova, s obzi-rom da kroz učenje i interakcije sa drugom decom, koja nemaju razvoj-ne poteškoće, deca sa smetanjama brže napreduju, usvajajući različita znanja i razvijajući intelektualne, socijalne i emocionalne veštine. Evi-dentno je da se deci sa smetnjama u razvoju poklanja sve više pažnje u okviru vaspitno-obrazovnog sistema, ali je neophodno da se nastavnici dodatno osnaže kako bi bili u mogućnosti da na adekvatan način odgo-vore složenim zadacima koji se postavljaju pred njih u radu sa decom sa razvojnim smetnjama.

Ključne reči: deca sa smetnjama u razvoju, vaspitno-obrazovni sistem, škola, uloga nastavnika

23

MODEL PISANE PRIPREME ZA PREVENTIVNO-KOREKTIVNI RAD – „HEPI“ PRIPREMA

Gorana Šarac-Marić1, Dijana Vila1, Ivana Sretenović2

1OŠ „Heroj Pinki“, Bačka Palanka, Srbija2Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije,

Beograd, Srbija

Preventivno-korektivne vežbe i igre kod učenika sa senzornim, ko-gnitivnim i motoričkim deficitom deo su obaveznih vannastavnih ak-tivnosti od prvog do osmog razreda. One utiču na pravilan rast i razvoj učenika, jačaju otpornost organizma, povećavaju opštu motoričku spo-sobnost i funkcionalnost u školi.

Planiranje i pripremanje vaspitno-obrazovnog rada spada u najslo-ženije i najvažnije kompetencije nastavnika, a suštinski je stvaralač-ka prerada i operacionalizacija školskog programa. U današnjoj praksi vannastavnih aktivnosti u Srbiji ne postoji jedinstven model planiranja i pripremanja nastavnika. Najčešće, nastavnici preventivno-korektiv-nih vežbi i igara koriste modele pisanih priprema kreiranih za nastavu.

Cilj ovog rada jeste da prikaže model pisane pripreme za preven-tivno-korektivni rad („HePi“ pripreme) kreirane od strane nastavni-ka preventivno korektivnih vežbi i igara iz OŠ „Heroj Pinki“ iz Bačke Palanke. „HePi“ priprema izrađena je po etapnom modelu planiranja i u sebi sadrži dugoročne i kratkoročne (nastavne) ciljeve, a plan njene realizacije je struktuiran u odnosu na aktivnosti (korake). Ova pripre-ma, uz vrlo male korekcije, predstavlja odličan model i za planiranje na-stave za učenike koji nastavu pohađaju po individualnom obrazovnom planu. Za razliku od dosadašnjih priprema, „HePi“ priprema kreirana je tako da daje mogućnost nedeljnog praćenja postignuća po koracima. Pored navedenog, u „HePi“ pripremu uvedeni su elementi kao što su način pružanja pomoći, uslovi vežbanja i slično, čime ova priprema do-bija svojevrsnu instruktivnu dimenziju, koja može biti od velike koristi kako ostalim nastavnicima, tako i roditeljima, kao najvažnijim članovi-ma tima koji pruža podršku detetu.

Ključne reči: preventivno-korektivni rad, planiranje, pisana priprema, „HePi“ priprema

24

ANALIZA TERAPIJSKIH METODA U REHABILITACIJI OSOBA SA CEREBRALNOM PARALIZOM

Deeb Mahmoud Ahmed Bani OdehCentar za edukaciju dece sa specijalnim potrebama

„Shafallah“, Doha, Katar

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupne naučne literature pri-kaže zastupljenost terapijskih metoda u rehabilitaciji osoba sa cere-bralnom paralizom. Za potrebe ovog rada prikupljeni su i analizirani dostupni radovi u Pub Med bazi za period od 1950. do 2006. godine. Ključne reči relevantne za pretragu radova bile su: cerebral palsy, am-bulation, motoric strategy, exercises, neurodevelopmental treatment, rehabilitation. Za potrebe ovog rada, pregledan je 91 rad sa navede-nim ključnim rečima. Analiza je pokazala da od pregledanih radova, 37 (40,7%) pripada kategoriji kliničkog pokušaja, po 7 (7,7%) članaka pripada kategorijama meta analize i randomiziranog kontrolnog poku-šaja, 5 (5,5%) kategoriji preglednih članaka i 3 (3,3%) rada kategoriji slučajnih izveštaja. Ostali radovi se nisu mogli svrstati u prethodno na-vedene kategorije jer se svojim sadržajem nisu mogli klasifikovati ni u jednu od navedenih kategorija. Rezultati su pokazali da su u pregleda-nim radovima, od 1990. godine pa nadalje, najčešće analizirane terapij-ske metode vežbe sa progresivnim otporom i trening snage. Vežbe sa spravama i kroz igru, takođe, spadaju u terapijske metode o kojima se često pisalo od 1950. godine pa do skorijeg vremena. Od 60-ih godina prošlog veka pa nadalje, govori se o kombinovanoj rehabilitaciji, dok je terapijsko jahanje u naučnoj literaturi postalo popularno od 70-ih godina prošlog veka. Za period od 1960. do 1990. godine aktuelne su terapije po Bobatu i Vojti, dok se vežbe u vodi javljaju od 80-ih, a medi-kamentna terapija od 90-ih godina prošlog veka. Hirurške intervencije i upotreba ortoza su među zastupljenijim metodama o kojima se pisalo u vremenu od 60-ih godina pa nadalje. Na osnovu navedenog, može se reći da ne postoji opšta saglasnost stručnjaka o primeni određene tera-pijske metode u rehabilitaciji osoba sa cerebralnom paralizom, u anali-ziranom vremenskom periodu. U zavisnosti od razvoja nauke i rehabi-litacionog konteksta, u određenim vremenskim periodima dominirale su i određene terapijske metode. Ni danas ne postoji jedna univerzalna i opšteprihvaćena terapijska metoda koja se koristi u rehabilitaciji osoba sa cerebralnom paralizom.

Ključne reči: cerebralna paraliza, terapijske metode, rehabilitacija

25

PROCENA MOTORIČKOG FUNKCIONISANJA KOD DECE OSNOVNOŠKOLSKOG UZRASTA

Blagoja Gešoski1, Maja Nedović2

1Komisija za verifikaciju činjenica, Skoplje, Makedonija2OŠ “Anton Skala“, Beograd, Srbija

Cilj ovog istraživanja je procena motoričkog funkcionisanja kod dece osnovnoškolskog uzrasta. Motoričko funkcionisanje analizirano je u odnosu na intelektulno i senzorno funkcionisanje učenika.

Istraživanjem je obuhvaćeno ukupno 160 ispitanika oba pola, uzra-sta od 8 do 15 godina. U odnosu na način školovanja ispitanika, for-mirane su dve grupe: I grupu čini 80 ispitanika koji se školuju po re-dovnom planu i programu; II grupu čini 80 ispitanika koji se školuju po posebnom planu i programu. Strukturu druge grupe ispitanika čini 40 ispitanika sa oštećenjem sluha i 40 ispitanika sa lakom mentalnom retrdacijom. Procena motorike starosti ispitanika vršena je u odnosu na Skalu razvoja motorike po Ozoretskom. Koeficijent motorike (MQ) ispitanika dobijen je iz odnosa motorike i hronološke starosti ispitani-ka pomnožen sa 100.

U svim ispitivanim grupama dobijena je razlika između hronološkog uzrasta i motoričke starosti. Kod ispitanika koji se školuju po redonom planu i programu evidentirana razlika iznosi 11 meseci, kod ispitanika sa oštećenjem sluha 15 meseci, a kod ispitanika sa lakom mentalnom retardacijom 24 meseca. MQ kod ispitanika prve grupe iznosi 91.92%, kod ispitanika sa oštećenjem sluha MQ je 88.87%, a kod ispitanika sa lakom mentalnom retardacijom 82.87%. Komparacijom MQ ispitanika iz redovne škole i ispitanika sa oštećenjem sluha nije dobijena statistič-ki značajna razlika, dok je MQ ispitanika sa lakom mentalnom retarda-cijom statistički značajno niža u odnosu na ostale ispitanike. Na osnovu rezultata istrživanja možemo zaključiti da je motoričko funkcionisanje kod dece osnovnoškolskog uzrasta u direktnoj korelaciji sa načinom školovanja i nivom intelektualnog fukcionisanja.

Ključne reči: motoričko funkcionisanje, koeficijent motorike, laka mentalna retardacija

26

ODNOS PROSTORNE ORGANIZACIJE CRTEŽA I INTELIGENCIJE KOD DECE SA LAKOM


Nataša Buha, Milica GligorovićUniverzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu


Cilj ovog istraživanja je da se utvrdi odnos između inteligencije i prostorne organizacije crteža kod dece sa lakom intelektualnom ometenošću.

Uzorkom je obuhvaćeno 65-oro dece (36 dečaka i 29 devojčica) sa la-kom intelektualnom ometenošću (IQ 50-70), uzrasta 10-14 godina. Po-daci o uzrastu i intelektualnim sposobnostima ispitanika prikupljeni su analizom dokumentacije pedagoško-psihološke službe škola.

Za procenu prostorne organizacije crteža korišćen je subtest Crta-nje, koji pripada ACADIA testu razvojnih sposobnosti. Rezultati su sko-rovani prema uzrasnim normama i grupisani u tri kategorije: postignu-ća koja odgovaraju uzrastu (prosek), postignuća koja odstupaju jednu standardnu devijaciju i postignuća koja odstupaju dve standardne de-vijacije (SD) od prosečnih postignuća.

U statističkoj obradi podataka su korišćeni Pirsonov koeficijent ko-relacije, Spirmanov koeficijent krelacije i χ2 test.

Na osnovu analize rezultata, utvrđena je statistički značajna korela-cija postignuća na subtestu Crtanje i totalnog IQ-a (p=0,001), kao i ne-verbalnog IQ-a (p=0,003), dok je korelacija sa verbalnim IQ skorom is-pod nivoa statističke značajnosti (p=0,088). Odstupanja za jednu i dve standardne devijacije od prosečnih rezultata nisu statistički značajno povezana sa nivoom inteligencije (p=0,382). Iako su, na osnovu analize rezultata, intelektualne sposobnosti značajno povezane sa postignući-ma u domenu prostorne organizacije crteža, kod ispitanika sa nižim IQ skorovima se ne uočava značajnije odstupanje od uzrasnih normi u od-nosu na ispitanike sa višim IQ-om.

Ključne reči: laka intelektualna ometenost, inteligencija, prostorna organizacija crteža

* Rad je nastao u okviru projekta „Kreiranje Protokola za procenu edukativnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu individualnih obrazovnih programa“, (br. 179025), čiju realizaciju finansira Ministarstvo pro-svete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

27

INKLUZIVNO OBRAZOVANJE UČENICE SA POREMEĆAJEM AUTISTIČKOG SPEKTRA U

OSNOVNOJ ŠKOLI NA ČASOVIMA LIKOVNE KULTURE

Smiljana Kojić Grandić1, Miroslava Kojić2, Zagorka Markov2

1Srednja škola „Miloš Crnjanski“, Kikinda, Srbija2Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje

vaspitača, Kikinda, Srbija

Cilj ovog rada je da se prikazom primera dobre prakse likovnog ob-razovanja učenice sa autizmom ukaže na pozitivne efekte opisanog pri-stupa kako u likovnom izrazu učenice, tako i u njenom ponašanju. Na-stavnica likovne kulture uočila je da učenica šestog razreda sedi sama ispred table tako da je licem okrenuta ka tabli. Sa ostalim učenicima nije ostvarivala kontakt, a u početku ni sa nastavnicom. Primenjujći jednostavna verbalna uputstva uz neverbalnu komunikaciju nastav-nica je blagim tonom zamolila učenicu da sedne stavljajući je u ulogu svoje pomoćnice. U prvoj polovini septembra školske 2012/13. godine učenica je uglavnom delovala odsutno i nije pokazivala volju za likov-nim izrazom. U drugoj polovini septembra učenica je počela da škra-ba po svim listovima papira koje joj je nastavnica ponudila kao izbor. Nakon svakog pokušaja da se likovno izrazi nastavnica ju je bodrila. Analizom protokola posmatranja uviđen je veliki napredak u likovnom izrazu učenice, ali i u njenom celokupnom ponašanju. Njena socijaliza-cija sa nastavnicom i pojedinim učenicima je bila na elementarnom ni-vou. A, u isto vreme je od svih učenika bila prihvaćena uz izražavanje njihovog zadovoljstva što učenica više nije socijalno izolovana odnosno okrenuta ka tabli. Nastavnica je u svojim beleškama posebno istakla da je učenica pokazivala blagi nivo radosti na časovima likovne kulture. Važno je istaći da nastavnica likovne kulture nije imala radnog isku-stva. Vođena empatijom, logikom i umetničkom energijom ona je uče-nicu uz malo reči i mnogo strpljenja simedoničnim pristupom izvela iz sveta izolacije i blagošću i razumevanjem je navela da počne likovno da se izražava. Suština je u tome da se od učenika ne očekuju postignuća za koja ne poseduju sposobnosti već razvijanje i podsticanje postojećih potencijala koji imaju kompenzatorsku ulogu u odnosu na celokupan razvoj učenice. Činjenica da je učenica promenila prostornu poziciju odnosno da se okrenula prema vršnjacima u razredu može se smatrati značajnim napretkom.

Ključne reči: individualni pristup, poremećaj autističkog spektra

28

ZNAČAJ RANOG OTKRIVANJA OŠTEĆENJA SLUHAJovana Ječmenica

Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“, Beograd, Srbija

Oštećenja sluha, prema mestu lezije, mogu biti konduktivna, senzo-rineuralna, centralna i psihogena. Cilj neonatalnog skrininga je da se otkriju kongentialna senzorineuralna oštećenja sluha koja predstavlja-ju kako dijagnostički tako i terapijski veliki problem savremene audi-ologije, a na polju ljudske komunikacije jedan od najtežih hendikepa. Funkcija slušanja i senzorno iskustvo su u prvim godinama života pod velikim uticajem stalne stimulacije zvukom, te je slušna deprivacija najveća kod kongenitalnog ili kasnije nastalog prelingvalnog oštećenja sluha. Obostrano trajno oštećenje sluha dovodi do zastoja u razvoju slu-ha i govora, a takođe socijalnog, emocionalnog, i kognitivnog razvoja uključujući i sposobnost razvoja apstraknog mišljenja.

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupne literature, kao i sažima-njem rezultata rada našeg i još nekoliko timova, ukaže na značaj ranog otkrivanja oštećenja sluha.

Incidencija iznosi u opštoj populaciji 1-3 na 1000 porođaja, a u po-pulaciji rizične dece 2-4 na 100 porođaja. U kojoj meri će se senzorine-uralno oštećenje sluha odraziti na razvoj sposobnosti slušanja, govora a zatim i na celokupan kognitivni razvoj, zavisi u najvećoj meri od vre-mena javljanja i stepena oštećenja sluha, ali i od sprovedenog habili-taciono-rehabilitacionog tretmana, odnosno od stepena iskorišćenosti plastičnosti nervnog sistema koja je kod dece uzrasta do dve godine najizraženija.

Prosečan uzrast u kome se otkrivaju nagluvost i gluvoća je dve i po godine. Poslednjih 10-15 godina su uvedeni nacionalni porogrami za obavezni neonatalni skrining oštećenja sluha u razvijenim zemljama, što je prosečno doba otkrivanja smanjilo na 12 meseci. Stav savremene audiologije je da treba otkriti gubitak sluha do trećeg meseca, kompleti-rati dijagnostiku do šestog meseca i odmah započeti rehabilitaciju slu-šanja i govora. Preporučene metode za izvođenje skrininga oštećenja sluha su OAE (Otoakustičke emisije) i ABR (Auditivni potencijali mož-danog stabla). Skrining je jednostavan, bez rizika, koristan i opravdan.

Ključne reči: oštećenje sluha, neonatalni skrining, razvoj govora

29

PORODICA I DETE SA SMETNJAMA U RAZVOJUMarija Sakač, Mia Marić

Univerzitet u Novom Sadu - Pedagoški fakultet, Sombor, Srbija

Porodica predstavlja jedan od najznačajnijih činilaca pravilnog razvoja deteta, sa jedne strane, ali isto tako, sa druge strane, dete sa smetnjama u razvoju značajno utiče na funkcionisanje svih članova po-rodice. Od procesa suočavanja sa saznanjem o detovim teškoćama, pre-ko prihvatanja deteta sa razvojnim smetnjama, pa sve do zajedničkog nastojanja svih članova porodice da omoguće napredak i razvoj dece sa smetnjama, porodica je izložena brojnim stresogenim iskustvima. Osnovni cilj ovog rada jeste prikazivanje najčešćih poteškoća sa kojima se suočavaju članovi porodice deteta sa smetnjama, posebno njegovi roditelji, kao i prikazivanje najefikasnijih vidova pružanja psihosocijal-ne podrške članovima ovakvih porodica. Šok, neverica, strah za dete, strah od stigmatizacije, tuga, apatija, bezvoljnost, izolacija, koja prate depresivna i anksiozna stanja, samo su neke od najčešćih reakcija koje se javljaju kod članova porodice sa detetom koje ima smetnje u razvoju, pri čemu su ovakve reakcije prvenstveno karakteristične za roditelje. Ovakva stanja mogu potrajati duži period, i tada predstavljaju posebnu pretnju daljem razvoju i pružanju adekvatne pomoći deci koja imaju ra-zvojne poteškoće. Iz tog razloga, blagovremeno pružanje odgovarajuće psihosocijalne podrške članovima porodice ima ključnu ulogu ne samo u očuvanju njihovog mentalnog zdravlja, već posredno, i u podsticanju celokupnog fizičkog, intelektualnog i socio-emocionalnog razvoja dete-ta koje ispoljava određene smetnje. Bilo da je institucionalizovana i da potiče od stručnjaka (psiholozi, pedagozi, defektolozi, lekari, vaspitači, učitelji i dr.), ili pak da potiče od osoba bliskih porodici (rođaci, prijate-lji), ova podrška je ključna u očuvanju mentalnog zdravlja svih članova porodice, te ih osnažuje za brojne izazove sa kojima se neminovno suo-čavaju. Iz tog razloga je nužno različitim strategijama na mikro i makro nivou podsticati odgovarajuće vidove pružanja psihosocijalne podrške članovima porodica dece koja manifestuju odstupanja u razvoju.

Ključne reči: porodica, dete sa smetnjama u razvoju, psihosocijalna podrška

30

POLITIKA SUZBIJANJA DISKRIMINACIJE OSOBA SA INVALIDITETOM U OBLASTI OBRAZOVANJA

Nataša Tanjević1, Filip Mirić2

1Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija 2Pravna klinika Univerzitet u Nišu - Pravni fakultet, Pravna klinika, Niš, Srbija

Obrazovanje je jedan od najvažnijih segmenata u razvoju svake lič-nosti. Ono omogućava da individua stekne stručne i profesionalne kva-lifikacije neophodne za samostalan život i samim tim olakša proces nje-ne socijalizacije. Uključivanje u sistem redovnog obrazovanja (na svim nivoima) je od posebnog značaja za osobe sa invaliditetom jer im ono omogućava da, uprkos problemima koje imaju, vode aktivan i društve-no koristan život. Obrazovanje je jedina prava ulaznica u svet rada. Iako je poslednjih godina na zakonodavnom planu u Republici Srbiji učinjeno mnogo na stvaranju uslova za primenu principa inkluzivnog obrazova-nja, u praksi se mogu uočiti teškoće u primeni zakonskih rešenja.

U radu smo ukazali na problem diskriminacije osoba sa invalidite-tom u oblasti obrazovanja.

U skladu sa tim predložili smo konkretne mere koje bi vodile stvara-nju aktivne politike borbe protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom u sferi obrazovanja, a sve sa ciljem se stvore uslovi da svi građani imaju jednake mogućnosti za dostojanstven život.

Ključne reči: diskriminacija, obrazovanje osoba sa invaliditetom, zakonodavstvo

31

PRIMENA I UNAPREĐENJE PROGRAMA ZA PREVENCIJU POREMEĆAJA U PONAŠANJU

PREDŠKOLSKE DECE KROZ LIKOVNO USMERENE AKTIVNOSTI

Miroslava Kojić1, Zagorka Markov1, Smiljana Kojić Grandić2

1Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Kikinda, Srbija2Srednja škola „Miloš Crnjanski“, Kikinda, Srbija

Evidentan je porast nasilja u našem društvu, pa preventivni progra-mi na ranom uzrastu mogu da ublaže ovu negativnu društvenu poja-vu. Programi kojim se preveniraju poremećaji u ponašanju kod predš-kolske dece mogu (kako se već i pokazalo u praksi) da se realizuju i daju pozitivne rezultate u okviru likovnih usmerenih aktivnosti. Cilj programa je da putem likovne usmerene aktivnosti u pogledu suzbi-janja negativističkog i antisocijalnog ponašanja dete doživi pozitivne pomake. Uvodni deo usmerene aktivnosti namenjen je asocijativnoj pardigmi koja kod dece ranog uzrasta podstiče saosećajnost i altrui-zam. U glavnom delu likovne aktivnosti deca se podstiču na saradničke odnose i upoznaju se sa značajem negovanja kvalitetne komunikacije u razmeni ili podsticanju ideja. Obično u ovom delu deca koja imaju agre-sivno ponašanje nailaze na vršnjačku odbačenost. Ako, nije u pitanju izrazita agresivnost ili antisocijalno ponašanje to doprinosi postepenoj promeni u ponašanju takve dece. U završnom delu usmerene aktivnosti deca objašnjavaju svoje crteže na osovu kojih vaspitač i likovni pedagog zapisuju i analiziraju svoje paradigme. Deca su u završnom delu likovne aktivnosti veoma psihički opuštena, pa iznose detalje prilikom objaš-njavanja likova, objekata, stvari i drugo. Likovni pedagog na osnovu detaljnog dečijeg verbalnog iskaza i crteža može da zaključi zbog čega dete manifestuje poremećaj u ponašanju. U saradnji sa stručnom služ-bom u zavisnosti od intenziteta negativističkog ponašanja preduzimaju se dalji koraci čiji je osnovni cilj ublažavanje poremećaja u ponašanju. Usmerene likovne aktivnosti zasnovane na ovakvom metodičkom pri-stupu predškolskoj deci pružaju opuštajuću i prijatnu radnu atmosferu. Takođe u saradnji sa stručnim timom služe kao dodatno dijagnostičko sredstvo za identifikaciju poremećaja u ponašanju. U osnovi preven-tivnog programa poremećaja u ponašanju dece predškolskog uzrasta nalazi se inovativni metodički pristup u realizaciji likovnih aktivnosti. Širokim spektrom kreativnih modifikacija u zavisnosti od teme likov-ne aktivnosti mogu se u znatnoj meri ublažiti poremećaji u ponašanju predškolske dece. A, takođe im se od najranijeg uzrasta ukazuje na po-tisnute društvene vrednosti.

Ključne reči: prevencija, poremećaji u ponašanju, deca predškolskog uzrasta

32

DIFERENCIJALNO DIJAGNOSTIČKI PRISTUP U RAZVOJNOJ PROCENI SOCIO-EDUKATIVNO I

KULTURNO ZANEMARENIH UČENIKAMiodrag Nedeljković

Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“, Bor, Srbija

Socijalno i kulturno deprivirana deca, po svojim razvojnim karak-teristikama predstavljaju poseban entitet, kako u kliničkom, tako i u smislu socijalnih obeležja. Zaključak o potprosečnom funkcionisanju deprivirane dece izvodi se dominantno strategijom medicinski zasno-vanih pristupa (psihometrijski testovi, kriterijumski testovi znanja). U našoj kliničko-psihološkoj praksi najrasprostranjeniji vid razvojne procene je psihometrijska procena i procena sa primenom kriterijum-skih norma testova. Međutim, ovi testovi su zasićeni kulturološkim uti-cajima i zahtevima obrazovnih normi. Njima se procenjuju znanja izvan kruga životnih potreba i interesovanja „deprivirane” dece. Tada su ra-zlike i odstupanja u postignućima nužno neminovne i stvarno uočljive.

Naše viđenje pristupu razvojne procene deprivirane dece podrazu-meva korišćenje baterije testova po oblastima neuropsihičkih struk-tura koji su orijentisanih ka proceni neuropsihičkih f-ja u akciji, ka opservaciji načina njihove organizacije. Upotrebnu vrednost u oblasti razvojne procene deprivirane dece prepoznajemo i za AKADIA test ra-zvojne organizacije sposobnosti, koji u 13 subtestova procenjuje neu-ropsihičke funkcije, značajna za školska postignuća.

Osnovna načela od značaja za diferencijalno dijagnostički pristup depriviranoj deci: 1) razvojna procena mora biti izvedena tokom ra-zvojnog perioda; 2) ocena razvojnog stanja mora se dati u kontekstu uslova života i odrastanja; 3) neophodan je multidisciplinaran pristup i 4) u proceni se moramo usmeriti na zdrave razvojne potencijale deteta.

Možemo zaključiti da socijalno i kulturno deprivirana deca svojim razvojnim karakteristikama predstavljaju poseban razvojni entitet, čineći ukupno najbrojniju grupu dece potprosečnih/ispodprosečnih sposobnosti, unutar koje postoje podgrupe (klasteri). Osnovni elemen-ti oko kojih se utvrđuju podgupe dece u zaostajanju usled deprivacije jesu: stepen bilingvizma i ukupno govorno-jezičko zaostajanje; stanje ukupne psihomotorne organizovanosti, uključujući sposobnosti gnozi-je u oblasti pojmova vlastitog tela, prostora i vremena i nivo dosegnu-tog logičkog mišljenja. Socijalno i kulturno deprivirana deca po stanju razvojne organizacije neuropsihičkih struktura ispoljavaju skladnu organizaciju razvojnih sposobnosti u oblasti neuropsihičkih funkcija elementarnijeg nivoa, i obratno značajnije ali ujednačenije zaostajanje u oblasti viših neuropsihičkih funkcija.

Ključne reči: Socijalno i kulturno deprivirana deca, procena, test, neuropsihičke strukture i funkcije

33

UČESTALOST VRŠNJAČKOG NASILJA MEĐU UČENICIMA SA POSEBNIM POTREBAMA

Amra Imširagić1, Saša Delić2

1Centar za obrazovanje, vaspitanje i rehabilitaciju slušanja i govora, Tuzla, Bosna i Herecegovina

2Zavod za odgoj i obrazovanje osoba sa smetnjama u psihičkom i tjelesnom razvoju, Tuzla, Bosna i Herecegovina

Vršnjačko nasilje predstavlja perzistentno nepoželjno ponašanje ko-jim se drugim osobama namerno nanosi šteta, a možemo ga podeliti na: fizičko, verbalno, emocionalno, seksualno, kulturno i ekonomsko. Iako je poslednjih dvadeset godina objavljen veliki broj naučnih i struč-nih radova čija je osnovna tema vršnjačko nasilje među učenicima iz redovne populacije, samo neznatan broj autora bavi se učenicima sa posebnim potrebama kao mogućim žrtvama ili počiniteljima nasilnih radnji. Upravo u navedenom je obrazloženje za izbor problema za ovo istraživanje.

Cilj ovog istraživanja je da se ispita vršnjačko nasilje, posledice koje ova negativna pojava ostavlja na celokupni razvoj učenika sa posebnim potrebama.

Uzorak obuhvata 123 učenika koji pohađaju specijalizovane usta-nove za vaspitanje, obrazovanje i rehabilitaciju učenika sa posebnim potrebama u Tuzli, Sarajevu i Banja Luci. Ispitano je i 123 roditelja uče-nika sa posebnim potrebama te istovetan broj defektologa.

U istraživanju su korišteni sledeći merni instrumenti: 1) za učeni-ke sa posebnim potrebama: Bully/ Victim Questionnaire, 2) za rodite-lje učenika sa posebnim potrebama: PIONP-skaler, i 3) za defektologe: SIN-skaler i PNP-skaler. Sva statistička obrada podataka obavljena je u programu IBM SPSS Statistics 17. Od deskriptivnih statističkih para-metara izračunate su apsolutne i relativne frekvencije, te aritmetičke sredine sa pripadajućim standardnim devijacijama. Kod poređenja dva nezavisna uzorka korišten je t-test nezavisnosti, dok je kod testiranja zavisnih opservacija primenjen t-test zavisnih uzoraka. U radu je ko-rištena i jednofaktorska analiza varijanse za poređenje tri ili više ne-zavisnih uzoraka, dok je kod naknadnih poređenja korišten Tamhane test. Za analiziranje povezanosti merenih pojava u istraživanju, prime-njena je Spearman-ova korelacija rangova kao neparametrijski test, te Pearson-ova linearna korelacija kao parametrijaki statistički test, dok je kod analize višestrukih korelacija između zavisne i odabranih neza-visnih varijabli postavljen linerni regresijski model. Testiranje hipote-za je obavljeno na zahtevnom alfa nivou značajnosti od 5%. Statistički rezultati prikazani su tabelarno i grafički.

34

Rezultati istraživanja su pokazali da izloženost i ispoljenost vrš-njačkog nasilja kod učenika sa posebnim potrebama bitno se razlikuje u odnosu na ispitivane varijable spola i uzrasta. Razlike postoje unutar samih kategorija učenika sa posebnim potrebama.

Škola kao vaspitno-obrazovna ustanova potencijalno je scena na kojoj svoju dramu odigravaju nasilnici i žrtve nasilja. Od velike je važ-nosti prepoznati i zaustaviti vršnjačko nasilje, posebno kada se radi o učenicima sa posebnim potrebama. To podrazumeva pružanje pomoći učenicima koji trpe nasilje i koji ga čine, ali i učenicima koja su proma-trači i svedoci nasilja.

Ključne reči: vršnjačko nasilje, škola, učenici sa posebnim potrebama

35

INKLUZIJA – DA ILI NE U RADU SA DECOM OMETENOM U RAZVOJU

Miomir Milinković1,2, Nataša Stevanović3

1Univerzitet u Kragujevcu - Učiteljski fakultet, Užice, Srbija2Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija3Dečji vrtić “Rakila Kotarev Vuka”, Lazarevac, Srbija

U radu se istražuju prednosti i nedostaci inkluzivnog koncepta ob-razovanja u radu sa decom ometenom u razvoju. Objekat istraživanja se nametnuo sam od sebe. Autor polazi od ranijih saznanja i iskusta-va o uključivanju dece sa posebnim obrazovnim potrebama u redovne obrazovne grupe, te stavova društva, nastavnika i roditelja. Osnovna pitanja istraživanja su: kako pomoći deci sa posebnim potrebama a da se pritom ostvare elementarni zahtevi nastave? Da li uvođenjem takve dece u odeljenja sa normalnim razvojem i potrebama činimo dobar pri-stup, ili ih dovodimo u situaciju da se još više izoluju, što bi kod njih moglo stvoriti jednu vrstu kompleksa i demotivacije? Da li na taj način remetimo efekte rada, ili pomažemo i jednima i drugima? Neosporna je činjenica da ima odgovora za i protiv.

Ključne reči: inkluzija, deca sa posebnim potrebama, deca sa normalnim obrazovnim potrebama

36

INFORMACIJSKA TEHNOLOGIJA KAO TEMELJ NOVIH MEDIJA U ODGOJNO-OBRAZOVNOM

SUSTAVU I RADU S UČENICIMA S MOTORIČKIM TEŠKOĆAMA

Mateja BublićStudent, Sveučilište u Zagrebu – Filozofski fakultet,

Zagreb, Hrvatska

Tijekom prošlih nekoliko desetljeća, najvažnije inovacije u obrazov-nim sustavima se temelje na uvođenju informacijske i komunikacijske tehnologije koje učenici s motoričkim teškoćama s lakoćom prihvaćaju pohađajući edukaciju računalne daktilografije te istovremeno tijekom nastava upotrebljavaju adaptirano prijenosno računalo. Odgojno-obra-zovnom sustavu zbog uvođenja novih medija potreban je prijelaz sa udžbenika, radnih bilježnica i bilježnica na prijenosna računala, e-či-tače za knjige i slično. Informacijska tehnologija kao temelj novih me-dija dobrodošla je u odgojno-obrazovnom sustavu posebno za učenike s motoričkim teškoćama, ali i za sve učenike imali oni teškoće ili ne. Zadovoljstvo učenika, učitelja i potom roditelja više je nego što nova tehnologija i mediji mogu dati pojedincu koji ih koristi, a samo potica-njem i razvojem omogućuje razvoj i učenje ne samo pojedincu nego i zajednici. Goethe je rekao: “Ništa u prirodi nije osamljeno; ništa nije bez povezanosti s cjelinom.”, a mi možemo samo vjerovati da je budućnost odgojno–obrazovnog sustava temeljena na razvoju novih medija.

Ključne reči: motoričke teškoće, odgoj, obrazovanje, informacijska i komunikacijska tehnologija

37

INFORMISANJE VASPITAČA SPECIJALIZANATA O ASISTIVNOJ TEHNOLOGIJI

Zagorka Markov1, Miroslava Kojić1, Smiljana Kojić Grandić2

1Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Kikinda, Srbija

2Srednja škola „Miloš Crnjanski“, Kikinda, Srbija

Autorke polaze od pretpostavke da će budući vaspitači specijalisti Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi biti članovi inkluzivnih timova za realizaciju IOP-a i da postoji potreba da se tokom specijalističkih studija steknu elementarne informacije o asistivnoj tehnologiji. Činjenica je da se o asistivna tehnologija u Srbi-ji nedovoljno koristi i pored činjenice da su rezultati njene primene u Inkluzivnom centru u Novom Sadu izuzetni. Zbog toga je studentima specijalizantima ove Škole organizovana jednodnevna poseta Inkluziv-nom centru u Novom Sadu. Cilj prakse je bio da obučeni defektolozi i stručni saradnici studentima pruže elementarne informacije i ukažu na prednosti i mogućnosti asistivne tehnologije. Defektolozi su demon-strirali asistivna, adaptivna i rehabilitaciona sredstva (hodalice, kolica, stajalice,sredstva za augmentativnu komunikaciju, touch screen moni-tor, ergo rest, robusna tastatura, tobbi, elektronsaka lupa, Brajeva pisa-ća mašina, Brajev štampač i drugo) koja omogućavaju kvaliteniji život deci sa smetnjama u razvoju. Defektolozi su istakli da ova tehnologija omogućuje širok dijapazon prednosti za dete sa smetnjama u razvoju počev od njegove samostalnosti, funkcionalnosti i obrazovanja. Osnov-na barijera u primeni asistivne tehnologije je nedostatak materijalnih sredstava kojima bi se omogućilo da se ova tehnologija što optimalnije koristi za svakodnevne potrebe dece sa smetnjama u razvoju. Nedo-statak obučenih defektologa i stručnih saradnika je takođe jedana od značajnih prepreka. Mišljenje specijalizanata nakon prakse je da inklu-zivni timovi uz korišćenje ove tehnologije doprinose razvijanju sposob-nosti dece do biološkog maksimuma. Poseta specijalizanata Inkluziv-nom centru učvrstila je njihove stavove da je za realizaciju inkluzivnog obrazovanja neophodno zaposliti defektologe kao stručne saradnike u predškolskim ustanovama. Uključivanje defektologa obučenih za pri-menu najsavremenijih tehnologija u vrtiće omogućila bi da predškolska deca sa smetnjama u razvoju što ranije dobiju podršku koja bi doprinela njihovoj samostalnosti u: igri, učenju, rekreativnim aktivnostima i slič-no. Ovo bi se pozitivno odrazilo i na njihovo samopouzdanje.

Ključne reči: asistitivna tehnologija, specijalizanti, inkluzivno obrazovanje

38

PORODIČNO ZANEMARIVANJE I ZLOSTAVLJANJE OSOBA SA INVALIDITETOM

Sanja Drača Visoka škola strukovnih studija za

vaspitače, Kruševac, Srbija

Cilj ovog rada je analiza i sistematizovanje savremenih saznanja o problemu porodičnog zanemarivanja i zlostavljanja osoba sa invalidi-tetom, budući da dosadašnja istraživanja pokazuju da su osobe sa in-validitetom pod većim rizikom da budu zanemarivani ili zlostavljani u porodičnom okruženju. Procenat osoba sa invaliditetom koje su žrtva zlostavljanja se razlikuje u studijama, i kreće se od 30% do čak 85%. Istraživanja ovog problema su kvalitativna, koristeći instrumente na-menjene osobama sa invaliditetom kako bi detaljno opisali način na koji su zanemareni ili zlostavljani. Podaci iz literature takođe ukazuju da ovaj problem ima i rodnu dimenziju, odnosno da su žrtve češće ženskog pola. Uočeno je nekoliko osnovnih kategorija zlostavljačkog ponašanja prema osobama sa invaliditetom: fizičko zlostavljanje, verbalno i emo-cionalno zlostavljanje, zanemarivanje i uskraćivanje podrške, uskraći-vanje medicinske pomoći, uništavanje pomagala (kolica, uređaji za ko-munikaciju), finansijsko zlostavljanje, i najzad, seksualno zlostavljanje. Osobe koje su identifikovane kao zlostavljači su lica sa kojima osobe sa invaliditetom imaju „odnos poverenja“, uključujući članove porodice, ali i medicinsko osoblje, ili lica koja o osobama sa smetnjama u razvoju vode brigu. Nažalost, i dalje ostaju otvoreni problemi kao što su izosta-nak sistemskih mera za edukaciju i senzibilizaciju stručne i opšte jav-nosti u pogledu evidentiranja porodičnog zanemarivanja i zlostavljanja osoba sa invaliditetom, koja u velikom procentu ostaju neprijavljena. Sa postojećim instrumentima i protokolima nisu dovoljno upoznate medi-cinske i socijalne službe, dok edukacija žrtava o mogućnostima samo-zaštite gotovo da ne postoji, tako da je njihova borba protiv ovog pro-blema prepuna barijera. Neophodna je bolja multisektorska saradnja i edukacija službi uključenih u lečenje i socijalno zbrinjavanje osoba sa invaliditetom, uz neizbežnu koordinaciju u pogledu njihovog zanema-rivanja i zlostavljanja.

Ključne reči: osobe sa invaliditetom, zlostavljanje, zanemarivanje

39

U LAVIRINTIMA SUICIDANebojša Nikolić1, Mirza Ramičević2, Ana Jolić3

1EDUCANS, Beograd, Srbija2UG „Ti si svet“, Tutin, Srbija

3Student, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Akt suicida prvenstveno predstavlja refleksiju nesposobnosti ili ne-mogućnosti emotivnog kanalisanja određene stvarnosti koja negativno utiče na emocionalnom nivou na subjekta, neretko sa visokom diskor-kodantnošću razvijenih i interiorizovanih mentalnih i emocionalnih osobenosti i klišea za reagovanje u mentalnopsihički kriznim situacija-ma. Sam čin suicida retko predstavlja puku želju za oduzimanjem živo-ta, već je pre sadržan u ličnoj neizdrživosti trpljenja mentalnopsihičkih konflikata, asocijativnih razmimoilaženja i bujica samosažaljenja, po-držanih samoprezirom, padom samopouzdanja i potpune netolerancije na frustrantna stanja izražene u obliku invertovanih oblika sublimira-nja destrukcije od sebe prema sebi.

Prethodnica razvoja suicidalne svesti jeste učvršćivanje suicidalne ideje u diskursu svakodnevnih aktivnosti, od početnog anksiozno de-presivnog do viših nivoa regresije mentalnog integriteta i konsekven-tno ambivalentnosti identiteta i socijalne otupljenosti prema stadijumu mentalne hibernacije.

Mentalni vakuitet specifičan je i po osobenosti, što predstavlja ipak stanje mentalnopsihičkog sklopa ličnosti, a ipak se može ukazati da ima reverzibilan karakter. Ova reverzibilnost manifestuje se kroz vrlo uske kanale imaginacije kojima na jedan specifičan način stanje mentalne ispraznosti (vakuiteta) daje nesebičan fidbek asocijativnim regijama i funkcionalnim jedinicama zaduženim za socijalnu ekspoziciju autode-struktivnih intrapsihičkih reprezentacija.

U ovom radu akcenat je na demistifikaciji suicida isticanjem svih pojedinačnih parametara u prvi plan kao podjednako važnih i aktiv-nih komponenata čije predominacije u mentalnom sklopu suicidalnog subjekta određuju i način realizacije suicidalne ideje. Polazeći od mor-fičke rezonance i njenih odraza na mentalnopsihičke obrasce, preko motiva i faktora suicida, zatim osobenosti percepcije smrti i determi-nisanja kofaktora suicida, te diskutovanja psihoemocioanlnih stanja i njihove povezanosti sa sociodemografskim parametrima i globalnom prevalencijom, rad završavamo osvrtanjem na mogućnost primarne, sekundarne i tercijarne prevencije suicida, odnosno, ukazivanjem na domete i realne preventivne mogućnosti mentalne rehabilitacije.

Ključne reči: suicidalna svest, mentalni vakuitet, morfička rezonanca, regresija, prevencija

40

ADAPTACIJA KORISNIKA NA ČAS FIZIČKOG VASPITANJA NA BAZENU

Jasmin HalilovićCentar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine

ometene u razvoju, Beograd, Srbija

Odlazak na bazen je jedna od redovnih aktivnosti u sklopu časova fizičkog vaspitanja u Dnevnom boravku za osobe sa autizmom. Pliva-nje kao fizička aktivnost ima višestruki značaj za korisnike dnevnog boravka: zdravstveno-higijenski, socijalni, psihološki i utiče na podsti-canje senzorne integracije.

U radu je opisana adaptacija novog korisnika dnevnog boravka na časove fizičkog vaspitanja na bazenu (ulazak u prostor bazena, pripre-ma za ulazak u bazen) i plivanje kao aktivnost. Problem sa kojim smo se susreli je bio izražen strah – od nove sredine, prostora, zvukova. Usled nepostojanja iskustva sa bazenom korisnik nije bio u mogućnosti da predvidi šta će se dešavati i kakve će to posledice imati po njega.

Kontinuirani odlazak na bazen, postupnost u radu i doslednost re-zultirali su kvalitetnijom adaptacijom. U aktivnost je bio uključen tim od više osoba: profesor fizičkog vaspitanja, defektolog, medicinska se-stra (negovatelj).

Ključne reči: autizam, plivanje, adaptacija

41

MILENIJUMSKA GENERACIJAAna Jovanović, Jovana Jovanović

U susret problemu aktuelne društvene stvarnosti otelotvorenom u novim generacijama homo technologicus–a javlja se potreba za kritič-kim sagledavanjem istih sa više aspekata što je cilj ovog rada.

Demaskiranje sjaja milenijumske generacije koja je burne promene na globalnom nivou i odrastanje u digitalnoj kulturi prihvatila sa puno entuzijazma.

Deca milenijumske generacije su zrelija i nezavisnija, razvojni priti-sak ove dece je utoliko veći jer su danas ravnopravno uključena u sve sfere života odraslih (pristup medijima, učestvovanje u potrošačkom društvu), te su i samim tim ravnopravni akteri u stvaranju društva.

Kratkim prikazom najvažnijih elemenata Maslovljeve teorije o zdra-voj ličnosti a zatim navođenjem kriterijuma klasifikacije mentalnih poremećaja Svetske zdravstvene organizacije – ICD10, napravljena je paralela i uočen put razvoja mladih koji predstavlja udaljavanje od sve-ga što su osnove sklopa i funkcionisanja zdravog ljudskog bića a pre-tenduje približavanju antisocijalnom, kako na nivou individue tako i na makrosocijalnom nivou.

Zaključnim razmatranjima sintetizovani su brojni regresivno–de-struktivni parametri socijalizacije milenijumske generacije, te analizi-rana neodrživost psihoemocionalnih i socijalnoemocionalnih relacija uprkos ispunjenosti svih neophodnih uslova njihovom prosperitetu, kao i niski pragovi tolerancije na frustracije i nezdravi načini prevazi-laženja stresa i drugih mentalno–afektivnih i bihejvioralnih diskorko-dantnosti.

Ključne reči: milenijumska generacija, socijalizacija, mediji, ponašanje, globalizacija

42

SEKUNDARNA I TERCIJARNA PREVENCIJA SUICIDANebojša Nikolić1, Mirza Ramičević2, Ana Jolić3,

Marija Panić3, Nataša Imamović4

1EDUCANS, Beograd, Srbija2UG „Ti si svet“, Tutin, Srbija


4ŠOSO „Milan Petrović“, Novi Sad, Srbija

Ekspanzivnost suicida kao i još šira pojava latentnog razvoja sui-cidalne svesti i suicidalnog mentalniteta (sa tendencijom učvršćivanja arhetipski determinisanih intencija) ovladavaju svim delovima sveta, a struktura i dinamika ekspanzije zavisi od mnogobrojnih faktora indi-vidualno divergentnog karaktera. Suicidalna svest razvija se iz poste-penog urušavanja životne motivacije, nadahnuća i socijalnih kvaliteta, asaltatornim mehanizmom transponuje ubrzo, negativno i destruktiv-no samovrednovanje sa elementima samosažaljenja i autogenog inver-tovanog licemerja, čime se vrši i stabilizovanje samih suicidalnih ideja usmerenih konačnoj realizaciji suicidalnih intencija.

Preventivno delovanje u pogledu razvoja suicidalne svesti i osna-živanja suicidalnih preokupacija sa tendencom realizacije divergira u pravcu sekundarne prevencije fokusirane na mentalnu rehabilitaciju subjekta radi degradacije, parcijalizovanja i odstranjivanja suicidalne svesti i suicidalnog mentaliteta koji može valorizovati i na arhetipskom nivou ga preneti u neku od narednih generacija, ali i u pravcu tercijarne, više obavezujuće kod recidiva pokušaja suicida gde se fokusiramo na mentalnu rehabilitaciju trećeg stepena i poželjan je stalan boravak u zaštićenim uslovima sa nasumičnim kontrolama ponašanja u sociokul-turalnom miljeu odnosno određenom mikrosistemu.

Mogućnosti mentalne rehabilitacije u pogledu preventivnog rada, čak i primarne prevencije, relativno su visoke ali zavisne od poznavanja etiopatogeneze suicidalnih misli, preokupacija, destruktivnih rezona i suicidalno kompulzivnih mentalnih odraza u bihejvioralnu ekspoziciju. Način pokušaja suicida određuje i pravac (metode, tehnike, pristup) se-kundarne ili tercijarne prevencije, dok apstrahovanjem ključnih tačaka ovih slučajeva mogu se formulisati i preciznije definisati karakterološ-ke, emocionalne i osobenosti temperamenta povezane sa socijalno fru-strantnim deklanšerima te se delovati i u pravcu primarne prevencije eventualnog razvoja suicidalne svesti.

U skladu sa ovim, a na osnovu raznovrsnih eksploracija evropske na-učne elite, ustanovljeno je da primarna prevencija počinje još na rođe-nju. Samo dojenje novorođenčadi do druge godine, kontrolisanje nivoa emocionalne vezanosti u dobu do 10. godine i podizanje nivoa svesti

43

opšte populacije kroz uvođenje predmetne i praktične nastave mental-ne higijene u obrazovni i sistem porodičnog vaspitanja kroz edukativne radioničarske programe (a ne projekte) namenjene roditeljima, deluju vrlo proaktivno i konstruktivno.

Ključne reči: prevencija suicida, suicidalna svest, mentalna rehabilitacija, prediktori suicidalnih ponašanja

44

ČITANJE BEZ GLASA, PISANJE BEZ OLOVKE? VEŽBE ČITANJA I KORIŠĆENJE ASISTIVNE

TEHNOLOGIJE PRI PISANJUMirjana Stevanović, Jelena Tapušković

OŠ “Novi Beograd”, Beograd, Srbija

Teškoće u učenju kod dece često prate i teškoće u čitanju i pismenom izražavanju. Često svesni svojih teškoća, ovi učenici izbegavaju čitanje, posebno naglas. Zbog lošeg čitanja učenici izbegavaju i pisano izraža-vanje što zaokružuje problem. Ovo je posebno naglašeno u odeljenju u kojem su drugi učenici bolje savladali veštinu čitanja i gde se velika pažnja poklanja čitanju.

U ovom radu prezentovaćemo četvorostepeni sistem vežbi koje ne zahteva glasno čitanje učenika ali potpomaže brzinu čitanja i razu-mevanje pročitanog. Njihov cilj je da se, pored podizanja učeničkog samopouzdanja, čitanje uvežba kroz rad na tekstu. Može se koristiti i za uvežbavanje gramatičkih pravila. Uslov za primenu ovih vežbi je da učenik poznaje sva slova i da može da sintetiše slova u reči. Podrška či-tanju i razumevanju pročitanog ogleda se u davanju individualizovanih vežbi koje podrazumevaju upoređivanje originalnog teksta sa izmenje-nim tekstom. Koristi se višestruki izbor, tekst sa prazninama, identifi-kovanje grešaka, pronalaženje dodatih reči, pronalaženje pravopisnih grešaka, a u kasnijim fazama i slova i interpunkcijskih znakova.

Podrška pri pisanju se ogleda u korišćenju aplikacije, rečnika sa TTS–om. Primenljiva je kod učenika koji imaju teškoće da organizuju slova u reči. Aplikacija im omogućava fidbek informaciju tako što čita napisanu reč ili rečenicu.

Čitanje i pisanje su veštine koje se uče i vežbaju. Pored klasičnih teh-nika čitanja i pisanja, alternativni načini za njihovo uvežbanje mogu u velikoj meri izbeći zamke klasičnih tehnika i pomoći detetu da kroz za-nimljiv način, čak igru, vežba ove veštine.

Ključne reči: vežbe, čitanje, pisanje, podrška, asistivna tehnologija

45

TEORIJSKE POSTAVKE RAZVOJNE DISKASLKULIJEKatarina Radosavljević

OŠ „Veljko Dugošević“, Beograd, Srbija

O diskalkuliji se na našim prostorima veoma malo zna. Razlozi za to su što ne postoji dovoljan broj metoda i postupaka za njeno dijagnosti-kovanje, a samim tim i metodička aparatura koja bi učiteljima pomogla da je identifikuju i pruže adekvatnu podršku i pomoć učenicima koji imaju takve specifične poteškoće u matematici. Takođe, na našim pro-storima postoji veoma oskudna literatura koja se bavila ovom proble-matikom i mali broj istraživanja je sproveden u ovoj oblasti.

Diskalkulija predstavlja delimičan poremećaj sposobnosti računa-nja. Osnovna poteškoća u preciznom dijagnostikovanju razvojne dis-klakulije nastaje usled toga što se ovakva specifična poteškoća retko kada pojavljuje kao izolovana. Uglavnom je sastavni deo disleksije i dis-grafije ili kao deo Gerštmanovog sindroma. Iz tog razloga se često kaže da je razvojna diskalkulija u matematici, ono što je disleksija u jeziku, ali za razliku od disleksije, vrlo malo se zna o uzrocima njenog nastan-ka, dijagnostikovanju i tretmanu.

Ne postoji univerzalni test za ispitivanje razvojene diskalkulije, već je neohodno sprovesti niz testova sa ciljem da se eliminišu drugi simptomi i poteškoće. Upotrebom standardnih testova i postupaka ne diferencira se razvojna diskalkulija kao specifična poteškoća. Većina postojećih testova ispituje nivo usvojenosti znanja matematike ili ne-uropsihološki testovi koji ispituju neurološke uzroke teškoća. Defek-tolozi koriste testove za ispitivanje disleksije i disgrafije, tako da treba koristiti niz testova koji eliminišu disleksiju, nizak koeficijent inteli-gencije ili druge poteškoće u učenju, kako bi se identifikovala razvojna diskalkulija. Iz tog razloga, razvojnu diskalkuliju treba proučavati na osnovu kriterijuma detetove uspešnosti u matematici u odnosu na sta-rosni uzrast i mentalne sposobnosti. Zapravo, kod diskalkulije postoji disproporcija između mentalnog uzrasta deteta i matematičkog nivoa deteta. Reč je o dvogodišnjoj razlici između ta dva parametra što pred-stvalja osnovni kriterijum za diferencijaciju dece sa razvojnom diskal-kulijom od dece koje sporo usvajaju matematičke sadržaje.

Ključne reči: razvojna diskalkulija, specifične poteškoće u matematici

46

DUBOKI SENZIBILITET – UTICAJ NA PONAŠANJE I UČENJE

Jelena Tapušković, Mirjana StevanovićOŠ “Novi Beograd”, Beograd, Srbija

Propriocepcija nam omogućavada, zahvaljujući receptorima u mi-šićima, ligamentima i zglobovima, u svakom trenutku budemo svesni položaja sopstvenog tela i njegovih delova. Ona definiše naš položaj u odnosu na druge ljude i predmete, bez vizuelne potvrde. Usled nedo-zrelosti moždanih struktura koje interpretiraju stimuluse, pojavljuje se “proprioceptivna nestabilnost” koja predstavlja vid otežane senzorne integracije. Ona se u ponašanju manifestuje u vidu lupkanja po pred-metima i zidovima, tapkanja nogom ili rukom, stavljanja stvari u usta, te njihovim žvakanjem, ljuljanjem, padanjem i ispuštanjem stvari. U pi-sanju se manifestuje kroz preterani pritisak olovkom i cepanjem lista. Deca sa proprioceptivnim teškoćama ulaze u lični prostor drugih, te dolazi do konflikata. Proprioceptivnu nesigurnost mogu pratiti i drugi vidovi otežane senzorne integracije što može dovesti do agresivnih i autoagresivnih oblika ponašanja.

Prikazaćemo jednostavni test za procenu propriocepcije, kao i si-stem vežbi koji ima za cilj smanjenje proprioceptivne, vestibularne i hipotalamičke nedozrelosti. Vežbe podrazumevaju različite oblike kretanja, promene položaja tela, upotrebu rekvizita za fitnes, ljuljanje, antigravitacione položaje I različite vrste poligona. Benefit za decu se ogleda u povećanju osećaja sigurnosti, a izostajanje neprimerenih obli-ka ponašanja pozitivno utiče na rad u odeljenju, druženje sa drugom decom i porodičnim aktivnostima.

Može se zaključiti da je važno na vreme prepoznati proprioceptivnu nedograđenost kao i druge vidove nedovoljne senzorne integracije jer ometaju dete u svakodnevnim aktivnostima. Ciljanim vežbama, kroz igru, poštujući individualnost deteta, možemo uticati da se neprime-reni oblici ponašanja smanje. Dete tada može da se igra, druži i uči bez konflikta sa drugima.

Ključne reči: propriocepcija, vežbe, teškoće, ponašanje, učenje

47

VRŠNJAČKA PODRŠKA U INKLUZIJI – PRIMER DOBRE PRAKSE

Minire Hani¹, Divna Marković, Dušan Bojić2, Dejan Pavlović3

¹OŠ „Sveti Sava“, Šabac, Srbija2OŠ „Jevrem Obrenović“, Šabac, Srbija

3Hitna pomoć, Šabac, Srbija

Strategije vršnjačke podrške ili vršnjačkog tutorstva se mogu pri-menjivati u radu sa decom sa razvojnim smetnjama, ali i sa učenicima urednog razvoja. U literaturi se ističu pozitivni efekti ovih strategija, kako u poboljšavanju socijalnih i akademskih veština dece sa teškoća-ma u razvoju, tako i unapređenju socijalnih interakcija učenika očuva-nih sposobnosti, odnosno tutora.

Prikaz pozitivnog iskustva iz prakse zasnovanog na vršnjačkoj po-dršci dečaku sa autizmom u inkluzivnom razredu predstavlja cilj ovog rada.

Učenik sa autizmom pohađa šesti razred redovne osnovne škole, po individualnom obrazovnom planu i uz svakodnevno prisustvo asisten-ta u nastavi. Tokom svih godina školovanja u radu sa ovim učenikom primenjuje se i usmerena i strukturirana vršnjačka podrška. Asistent u nastavi zajedno sa ostalim članovima stručnog tima u školi obučavao je ostale učenike u razredu kako da primenjuju osnovne postulate stra-tegije vršnjačke podrške. Učenicima je objašnjeno kako da se u vreme trajanja časova, kao i između njih, obraćaju drugaru sa autizmom, kako da mu ponude i pruže pomoć, ali i da ga uključe u aktivnosti sa drugom decom. Takođe, istovremeno je i dečak sa autizmom podučavan kako da inicira interakciju i kako da odgovori na inicijativu ostalih vršnjaka.

Rezultat ovakve prakse se ogleda u integrisanosti dečaka sa au-tizmom u sve vršnjačke školske aktivnosti. Primećeno je da dečak sa autizmom inicira kontakt sa drugarima iz razreda, tražeći pomoć pri izradi zadataka, češće nego što je to ranije činio. Takođe, nastavnici izveštavaju i o pozitivnim promenama u ponašanju ostalih učenika.

Ključne reči: vršnjaci, inkluzija, autizam

48

MERENJE NEVOLJNIH KONTRAKTILNIH KARAKTERISTIKA MIŠIĆA – TENZIOMIOGRAFIJA

Marija Končar1, Fadilj Eminović2


2Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Mišići predstavljaju aktivni deo lokomotornog aparata, a kontrak-tilnost predstavlja jednu od osnovnih mehaničkih osobina mišića. Mo-torički poremećaji podrazumevaju široku lepezu stanja koji u svojoj kliničkoj slici sadrže neki oblik poremećaja funkcije mišića. Cilj ovog istraživanja je bio da se utvrdi kako i na koji način tenziomiografija može pomoći u dijagnostici poremećaja kontraktilnosti mišića kod oso-ba sa motoričkim poremećajima. Tehnika korišćena za ovo istraživanje je tenziomiografija, a instrument istraživanja je sam softver aparata za tenziomiografiju, kojim se dobijaju podaci merenja mišićne kontrakci-je. Istraživanje je sprovedeno u Beogradu, na Fakultetu za sport i fizič-ko vaspitanje na uzorku od deset osoba (pet osoba ženskog, pet osoba muškog pola). Starost ispitanika je u rangu od 15 do 25 godina. Jedna is-pitanica je rođena sa spinom bifidom apertom, dok ostalih devet ispita-nika pripadaju tipičnoj populaciji. Rezultati istraživanja dobijeni mere-njem metodom tenziomiografije pokazuju da 80% ispitanika ima dobre rezultate kada je u pitanju lateralna simetričnost. Izračunavanjem pro-sečnih vrednosti maksimalnog intenziteta kontrakcije, zaključuje se da kod devet od devet ispitanika, koji pripadaju populaciji tipičnog rasta i razvoja, 80% mišića ima izjednačene rezultate pri upoređivanju leve i desne strane tela, što potvrđuje i rezultate o lateralnoj simetričnosti mišića. Statistički značajna razlika se može videti u uporednoj analizi rezultata ispitanice sa spinom bifidom i osoba tipične populacije. Mak-simalni intenzitet većine izazvanih mišićnih kontrakcija (62%) kod ove ispitanice je manji od proseka. Najveća razlika se vidi kod mišića nat-kolenice, gde je maksimalni intezitet i za 50% manji od proseka, što se može povezati sa ispitanicinom urođenom deformacijom kičmenog stuba – spina bifida aperta. Ova neinvazivna metoda merenja može da se koristi vrlo jednostavno, nezavisno od voljne mišićne kontrakcije i ima realnu upotrebljivost u detektovanju kontraktilnosti kod mišića sa poremećenom funkcijom i time doprini razvoju individualizovanog programa tretmana za svaku osobu.

Ključne reči: kontraktilnost mišića, tenziomiografija, cerebralna paraliza, nevoljni pokreti, spina bifida

49

PREZENTACIJA PRIRUČNIKA „KO SAM JA”Lama Taletović

Student, Univerzitet u Tuzli – Edukacijsko-rehabilitacijski fakultet, Tuzla,

Bosna i Hercegovina

U ovom radu biti će prezentiran priručnik pod nazivom „Ko sam ja?“. Priručnik služi predstavljanju zanimanja i uloge edukatora-rehabilita-tora, njegovih zadataka i obaveza, ali na jednostavan i kreativan način. Ovaj priručnik predstavljen je kao praktičan rad na završnom ispitu iz kolegija „Kreativna terapija“ akademske 2012/2013. na Edukacijsko-rehabilitacijskom fakultetu Univerziteta u Tuzli. Rad je visoko ocijenjen od strane predmetnog profesora.

Priručnik se sastoji od nekoliko dijelova od kojih svaki sadrži pita-nja (npr. „Ko sam ja?“, „Koja je moja uloga?“, „S kim surađivati?“) na koje su dati jednostavni, lako shvatljivi i, nadasve, zanimljivi odgovori, te sadrži originalne ilustracije simboličnog značenja.

Rad je napisan sa ciljem povećanja osviještenosti opće populacije o postojanju profila edukatora-rehabilitatora, a namijenjen je širem audi-torijumu koji nema prilike da dozna o njegovoj ulozi i važnosti, ali, tako-đer, i stručnjacima iz drugih profesija koji imaju potrebu da surađuju sa edukatorom-rehabilitatorom.

Ključne riječi: priručnik, kreativnost, kreativna terapija, edukator-rehabilitator

50

ULOGA STRUČNIH RADNIKA U PROCESU PRILAGOĐAVANJA OSOBA SA

INVALIDITETOM NA RADNU SREDINUEmilija Spasojević, Jelica Petrović, Emin Golubović

Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanjeosoba sa invaliditetom „Kosmos” d.o.o., Beograd, Srbija

U ovom saopštenju ćemo izložiti ulogu stručnih radnika u proce-su adaptacije osoba sa invaliditetom na radno okruženje u Preduzeću “Kosmos” d.o.o. Beograd. Delatnost profesionalne rehabilitacije i zapo-šljavanja osoba sa invaliditetom Preduzeće vrši kroz grafičku indu-striju. Zaposlene osobe sa invaliditetom svoje radne zadatke obavljaju u skladu sa svojom stručnom spremom, vrstom invalidnosti i svojim mogućnostima. U skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji u Preduzeću stručni radnici: defektolozi, socijalni radnik i instruktor, aktivno rade na stvaranju uslova za funkcionisanje osoba sa invalidite-tom sa svim svojim različitostima, na najbolji način, od dana zasnivanja radnog odnosa. Stručni radnici pri zanivanju radnog odnosa osoba sa invaliditetom kroz razgovor, na osnovu Rešenja o proceni radne spo-sobnosti i vrste invaliditeta utvrđuju smernice u načinu komunikacije i radnih zadataka koje mogu obavljati. To predstavlja polaznu tačku za uključivanje u radnu sredinu gde su zaopslene OSI sa drugačijim vr-stama invaliditeta. Zapošljavanje osoba sa invaliditetom podrazume-va adaptacioni period koji podrazumeva uklapanje u radnu sredinu, ostvarivanje pravilne i dobre komunikacije sa kolegama i rukovodioci-ma, sticanje poslovne kulture. Radna sredina je podsticajna i ako obez-bedi adekvatne uslove, eventualne teškoće se mogu prevazići i ojačati samoefikasnost, motivacija i samopouzdanje osoba sa invaliditetom.

Ključne reči: osobe sa invaliditetom, stručni radnici, radna sredina, komunikacija, adaptacija

51

MOGUĆNOSTI PRIMENE NOVOG TIPA MUZIČKIH INSTRUMENATA KAO ASISTIVNE TEHNOLOGIJE

Kurt Coble, Martin Kalamković, Radmila RistovskiŠOSO “Milan Petrović”, Novi Sad, Srbija

Većina osoba sa posebnim potrebama uskraćena su za čitav niz aktivnosti koje su uobičajne tipičnoj populaciji. Jedna od aktivosti koja je gotovo neizvodljiva je i bavljenje muzikom. Savremena asis-tivna tehnologija donekle uspeva da pomogne da vode kvalitetan život i prevaziđu neke svakodnevne probleme. Problem predstavlja dostupnost savremenih tehnologija, njena složenost, a najviše njena cena. Ovaj rad ima za cilj prikaz novih mogućnosti koje se pružaju oso-bama sa posebnim potrebama za izvođenje elementarnih muzičkih ak-tivnosti. Prednost tehnološkog rešenja koje opisujemo u ovom radu nad sličnim je negova jednostavnost i pristupačnost u pogledu cene. Još jed-na od prednosti je i njegova transparentnost u pogledu najdirektnijeg mogućeg kontakta između instrumenta i korisnika, kada je reč o klasi instrumenata koji su namenjeni osobama sa posebnim potrebama. In-trumenti rade na principu senzora i servo-pojačivača, koji zamenjuju ruke muzičara. Senzori se mogu aktivirati čitavim nizom „okidača“, kao što su: svetlost, dodir, pokret i slično. Aktiviranjem senzora, signal se preko pojačivača prenosi do servo-motora koji, u zavisnosti od instu-menta: povlači žice, udara bubanj, ili izvodi neku drugu radnju potreb-nu da bi instrumant proizveo zvuk. Za relativno kratko vreme koje smo imali na raspolaganju za testiranja, upotreba ovih instrumenta u radu sa decom sa posebnim potrebama dala je odlične rezultate. Preliminar-nim istraživanjima usmerenim na evaluaciju stepena usvajanja muzi-čkih znanja dece sa posebnim potrebama pokazalo se da je zabeležen napredak u ispitivanoj oblasti. Ostaje još jedna veoma bitna stvar koja se ne može izmeriti, a znači najviše. To su dečji osmesi i pružanje mouć-nosti nekome da stvara muziku.

Ključne reči: osobe sa posebnim potrebama, muzika, asistivne tehnologije

52

RAZLIČITI PRISTUPI U RADU ŠKOLSKOG PSIHOLOGA SA DECOM SA

POREMEĆAJEM U PONAŠANJUMaja Petakov Vucelja1, Svetlana Stojšin2

1OŠ „Žarko Zrenjanin“, Novi Sad2OŠ „Ivan Gundulić“, Novi Sad

U radu sa decom sa poremećajem u ponašanju, psiholozi se oslanja-ju na mnoge teorije kojima se objašnjavaju uzroci poremećaja u pona-šanju. U stručnoj literaturi se daje prikaz nekoliko teorijskih pravaca pomoću kojih se na različite načine identifikuju uzroci problema u po-našanju. Neki od njih su: Psihološke teorije poremećaja u ponašanju, Teorija inteligencije, Psihodinamsko objašnjenje, Teorija frustracije, Te-orija uslovljavanja i učenja, Kognitivna teorija, Kognitivno-bihejvioral-ni model, Sistem model i Dijateza-stres model. Školska praksa pokazuje da često, u osnovi poremećaja u ponašanju kod dece je stanje frustraci-je, nezadovoljstvo, strahovi od povređivanja njihove ličnosti od strane vršnjaka ili roditelja i nedostatak samopouzdanja. Cilj ove radionice je prikaz različitih pristupa u radu školskog psihologa sa decom sa po-remećajem u ponašanju. Voditelji radionice poseban naglasak stavlja-ju na objašnjenje uzroka poremećaja u ponašanju dajući primat teoriji frustracije. Međutim, u školskoj praksi se često čini da veliki broj dece sa poremećajem u ponašanju ne nailaze na neke izvore frustracije bilo da je reč o odnosima sa vršnjacima ili sa nastavnicima i roditeljima. Po teoriji uslovljavanja i učenja, ponašanje se odvija kao posledica onog što je naučeno u prošlosti. Voditelji radionice naročito se osvrću na ove teo-rije objašnjenja uzroka poremećaja u ponašanju dece školskog uzrasta i u skladu sa njima se razvijaju tehnike kognitivno-bihejvioralne terapi-je u radu školskog psihologa sa spomenutim učenicima. Pokazalo se da se uspeh u individualnom radu sa decom sa poremećajem u ponašanju postiže primenom postupaka bihejvioralne psihoterapije zasnovane na pozitivnom potkrepljenju, koji su prilagođeni uzrastu učenika. To su: kreativni načini realizacije postupka „Ekonomisanje žetonima“ (Mer-devine kontrole ponašanja, Igra x-o, Verzija „Čoveče ne ljuti se“), Šifra samopouzdanja, Motivacioni ugovori sa jasno postavljenim ciljevima, Igra „Mikado“ i Sveska za evidentiranje detetovog ponašanja u školi (za-snovano na principu restitucije).

Ključne reči: poremećaj u ponašanju, učenici, psihoterapija

53

MODELI PRUŽANJA PODRŠKE DJECI I ODRASLIM OSOBAMA SA POTEŠKOĆAMA U RAZVOJU

U DOMU „MARIJA–NAŠA NADA“Kristina Sesar, Mario Karačić

Dom za djecu ometenu u tjelesnom i/ili psihičkom razvoju „Marija – naša nada“, Široki Brijeg, Bosna i Hercegovina

Dom za djecu s poteškoćama u tjelesnom i/ili psihičkom razvoju „Marija naša nada“ ustanova je za rehabilitaciju djece sa poteškoćama u psihomotornom razvoju. Cilj ovog članka je predstavljanje organizacije rada Doma «Marija – naša nada», kao i modela pružanja podrške u okvi-ru bogatog spektra usluga koje su na raspolaganju korisnicima Doma. Od osnutka do danas jedina je specijalizirana ustanova na području Za-padnohercegovačke županije koja se bavi savjetovanjem, prevencijom, dijagnostikom, tretmanom, terapijom i (re)habilitacijom. Kako bi se rehabilitacijski tretman prilagodili potrebama svakog djeteta kreiraju se individualni rehabilitacijski programi od strane svih članova struč-nog tima kojeg čini fizijatar, psiholog, socijalni radnici, radni terapeu-ti, fizikalni terapeuti, rehabilitator, glazbeni terapeut i odgojitelji. Dom pruža usluge dnevnog i ambulantnog tretmana. Dnevni rehabilitacijski tretmana odvija se kroz različite individualne i grupne rehabilitacijske aktivnosti za djecu u dobi od 4 do 18 godina te kroz radno terapij-ske aktivnosti za osobe sa poteškoćama mlađe odrasle dobi. Također, djeca koja su na dnevnom boravku osposobljavaju se i osamostaljuju u aktivnostima samozbrinjavanja. U okviru ambulantnog tretmana pro-vodi se neurorazvojna rehabilitacija te individualni tretmani za djecu s kombiniranim poteškoćama. Kako bi se omogućio adekvatan tretman za odrasle osobe s poteškoćama provodi se projekt kućne njege tije-kom kojeg djelatnici stručnog tima odlaze u obitelji štićenika i provo-de rehabilitacijski tretman. Također, pruža se i psihosocijalna podrška obiteljima djece s poteškoćama kroz grupnu terapiju i savjetovanje za roditelje. Dom radi i na integraciji djece u aktivnosti izvan ustanove kroz suradnju s drugim udrugama i ustanovama. Usluge dnevnog bo-ravka u ovom trenutku koristi 26 djece te 10 osoba mlađe odrasle dobi s poteškoćama u razvoju. Na ambulantnom tretmanu je ukupno 47 djece sa kombiniranim poteškoćama i 78 djece kod kojih se provodi neurora-zvojna rehabilitacija.

Ključne riječi: djeca sa poteškoćama u razvoju, odrasle osobe sa poteškoćama u razvoju, neurorazvojna rehabilitacija

54

ANDRAGOŠKE ODREDNICE OBRAZOVANJA OSOBA S INVALIDITETOM

Adnan TufekčićUniverzitet u Tuzli – Filozofski fakultet, Odsjek za pedagogiju i

psihologiju, Tuzla, Bosna i Hercegovina

U radu su prikazane najvažnije determinante obrazovanja u odra-sloj dobi s posebnim osvrtom na edukaciju odraslih ljudi s invalidite-tom. Polazeći od temeljnih karakteristika ličnosti dat je prikaz uticaja različitih osobina kao što su: senzo–motorne, intelektualno–spoznaj-ne i emocionalno–motivacijske na planiranje, organizaciju i izvođenje procesa učenja i podučavanja u specijalnoj edukaciji odraslih osoba. Pri tome se posebno naglašava značaj razvijanja motivacije, raznolikog iskustva i mentalne kondicije kao najvažnijih faktora za sam proces učenja ali i za ublažavanje pojedinih nedostataka. Osim ovoga, u radu se govori o mogućnostima i značaju organiziranja različitih oblika učenja odraslih osoba s invaliditetom. S tim u vezi prikazana je organizacija iskustvenog, samousmjerenog i organizacionog učenja kao i mogućno-sti organiziranja obrazovanja za samoobrazovanje. Na kraju je nagla-šen značaj integriranosti obrazovanja odraslih osoba s invaliditetom u cjelokupni obrazovni sistem savremenog društva.

Ključne riječi: andragogija, učenje, odraslost, osobe s invaliditetom, obrazovni sistem

55

POMOĆNIK U NASTAVI I ELEKTRONIČKA ENCIKLOPEDIJA KAO POTICAJ INKLUZIVNOM

OBRAZOVANJUZdenko Jecić1, Mateja Bublić2

1Leksikografski zavod Miroslava Krleže, Zagreb2Student, Sveučilište u Zagrebu – Filozofski fakultet, Zagreb, Beograd

Elektronička enciklopedija je enciklopedija objavljena i dostupna kroz elektroničke medije. Elektroničke enciklopedije možemo razvr-stati na elektroničke enciklopedije pohranjene na elektroničkom me-diju, na CD-u, DVD-u, USB-memoriji i mrežne enciklopedije. U Republici Hrvatskoj dostupne su Online enciklopedije, a Leksikografski zavod Mi-roslava Krleže na svojim internetskim stranicama i otvorenom mrež-nom prostoru objavio je Proleksis enciklopediju kao prvu veća hrvatska opća i nacionalna online enciklopedija na hrvatskom jeziku. Proleksis enciklopedija dostupna je besplatno, urednički nadzirana enciklopedi-ja i otvorena za vanjsku suradnju kao mogućnost novih komunikacija. Osim Proleksis enciklopedije Online su korisnicima dostupne i različite enciklopedije kao i prijevodi nekih stranih, a najčešće se koristi Wikipe-dija na hrvatskom jeziku. Elektroničke enciklopedije poticaj su inklu-zivnom obrazovanju jer učenici, učitelji, nastavnici i roditelji mogu iz svog doma doći do potrebnih informacijama.

Cilj nam je prikazati kako Wikipedija kao izvor informacija o Pomoćni-ku u nastavi potiče inkluzivno obrazovanje djece s posebnim potrebama.

Inkluzivno školovanje ili inkluzivna edukacija podrazumijeva pot-punu uključenost djece s posebnim potrebama ili teškoćama u razvoju u redovne škole. Uključivanjem djece s posebnim potrebama ili teško-ćama u razvoju u redovne škole postiže se: socijalizacija djece s teš-koćama u razvoju; integracija djece s teškoćama u razvoju; bolji stav učitelja ili nastavnika prema integraciji djece s posebnim potrebama ili teškoćama u razvoju; odrastanje djece s posebnim potrebama ili teš-koćama u razvoju u prirodnoj okolini; prihvaćanje različitosti; razvoj tolerancije; hrabrost u traženju i primanju pomoći od drugih; razvoj kompletne ličnosti; jačanje osobnosti djece s posebnim potrebama ili teškoćama u razvoju i jačanje odnosa „ja mogu“. Pomoćnik u nastavi je jedan od preduvjeta kvalitetne inkluzivne edukacije. Pomoćnik u na-stavi je osoba koja pruža pomoć djeci i učenicima s posebnim potreba-ma ili teškoćama u razvoju u osnovnoj ili srednjoj školi.

Online enciklopedije omogučuju dostupnost informacijama odmah i sada, a prikaz sadržaja o Pomoćniku u nastavi koristan je kako učeni-cima, tako učiteljima, nastavnicima i njihovim roditeljima. Korisniku Online enciklopedije je u kratkim crtama objašnjena uloga pomoćnika u nastavi i cilj njegovog uvođenja kao poticaj inkluzivnom obrazovanju.

Ključne riječi: Wikipedija, Online enciklopedija, pomoćnik u nastavi, inkluzivno školovanje, djeca s teškoćama u razvoju

56

PRIMENA KOGNITIVNIH MAPA UMA U RADU SA UČENICIMA KOJI ZAHTEVAJU DODATNU PODRŠKU U OBRAZOVANJU PRIMENOM

SLOBODNOG SOFTVERABiljana Marić

Hemijsko-prehrambena tehnološka škola, Beograd, Srbija

Pravilnikom o bližim upustvima za utvrđivanje prava na individu-alni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje definisano je da pravo na individualni obrazovni plan ima učenik koji pokaže potrebu za dodatnom podrškom u obrazovanju i vaspitanju zbog teškoća u pri-stupanju, uključivanju, učestvovanju ili napredovanju u obrazovno-vaspitnom radu. Najvažniji problem u takvom obrazovanju predstavlja postizanje većeg stepena iskorišćenja mentalnih sposobnosti učenika koji ima potrebu za dodatnom podrškom u obrazovanju. Ovim radom se razmatra korišćenje takozvanih mentalnih mapa, čiji je začetnik Toni Buzan. Jedan od pristupa u rešavanju ovog problema predstavlja korišćenje kompjuterski izrađenih mapa uma u radu sa učenicima koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju. Cilj rada jeste da se potpu-nije sagleda pojam dodatna podrška u obrazovanju, ali i da se ponudi predlog kako raditi sa nevedenim učenicima u redovnoj nastavi, upo-trebom slobodnog softvera u obrazovanju.

Ključne reči: dodatna podrška u obrazovanju, efikasnost nastavnog procesa, mape uma, kompjutersko mapiranje, slobodan softver

57

STAVOVI PREMA DECI SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU I ŽIVOTU U ZAJEDNICI OVE DECE

Bojana-Konsuelo Talijan¹, Mirjana Đorđević²¹Predškolska ustanova „11. April“, Novi Beograd, Srbija

²Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Cilj ovog istraživanja je ispitivanje povezanosti između stavova pre-ma deci sa intelektualnom ometenošu i stavova prema socijalnoj inklu-ziji ove populacije.

Uzorkom su obuhvaćeni studenti četvrte godine Fakulteta za speci-jalnu edukaciju i rehabilitaciju (n=30) i diplomirani specijalni edukatori koji rade u specijalnim školama i/ili razvojnim grupama predškolskih ustanova koje pohađaju ova deca (n=30).

U istraživanju su korišćeni sledeći instrumenti: Inventar za procenu stavova prema osobama sa intelektualnom ometenošću (Mental Retar-dation Attitude Inventory, MRAI, Antonak & Harth, 1994) i Skala za pro-cenu stavova prema životu u zajednici osoba sa intelektualnom ome-tenošću (Communiтy Living Attitudes Scale–Mental Retardation Form, CLAS–MR, Henry et al., 1996).

Rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju da postoji povezanost između stavova prema deci sa intelektualnom ometenošću i životu u zajednici ove dece na ispitivanom uzorku (r=0,496, n=60, p=0,000). Bi-varijantnom korelacijom je utvrđena statistički signifikantna poveza-nost između supskala Integracija-segregacija, Lična prava i Prikriveno neprijateljstvo sa MRAI i svih podskala sa CLAS–MR. Supskala Socijal-na distanca sa MRAI je statistički značajno povezana sa podskalama Osnaživanje, Isključivanje i Sličnost sa CLAS–MR. Sve supskale sa MRAI koreliraju pozitivno sa Osnaživanjem i Sličnošću, a negativno sa Isklu-čivanjem i Zaštitom sa CLAS–MR.

Prikazani rezultati su u skladu sa drugim istraživačkim nalazima. S obzirom da korišćeni instrumenti mere slične konstrukte, kao i da imaju slična metrijska svojstva očekivana signifikantna korelacija je i dobijena.

Značajno ograničenje ove studije je mali uzorak, što limitira mo-gućnost generalizacije rezultata istraživanja. Takođe, imajući u vidu da svi ispitanici imaju određena znanja i iskustvo iz oblasti specijalne edukacije, dobijeni rezultati se ne mogu uopštavati na ostale populacije ispitanika. Dalje, prisutna je i dilema koja se odnosi na pitanje u kojoj meri su stavovi ispitanika stvarni pokazatelji njegovog ponašanja pre-ma deci sa intelektualnom ometenošću.

Ključne reči: intelektualna ometenost, korelacija, stavovi

58

KREATIVNA TERAPIJA I PODRŽAVANJE ŽIVOTNIH POTENCIJALA U PROCESU

PROFESIONALNE REHABILITACIJEEdina Šarić1, Vesna Bratovčić1, Husnija Hasanbegović1,

Senad Mehmedinović2, Lejla Matović3

1Univerzitet u Tuzli – Edukacijsko-rehabilitacijski fakultet, Tuzla, Bosna i Hercegovina

2Centar za edukaciju i profesionalnu rehabilitaciju, Tuzla, Bosna i Hercegovina

3Univerzitetski Klinički Centar Tuzla, Klinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, Tuzla, Bosna i Hercegovina

Sve se više otkriva potreba za novim suportivnim i komplementar-nim pristupima u različitim područjima edukacije, dijagnostike, leče-nja i rehabilitacije, kao i u područjima prevencije mentalnog zdravlja. Bogat opus novih veština, instumenata i modela intervencije stavlja pred terapeuta-rehabilitatora mogućnost odabira onih najprikladnijih za mnogobrojna problemska područja, ali i svojevrstan profesionalni izazov na iskorištavanju ličnih kreativnih potencijala. Stoga će u radu biti prezentirana iskustva i kreativne rehabilitacijske aktivnosti koje se provode u Preduzeću za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom „Lotosice“ u Tuzli.

Ključne reči: profesionalna rehabilitacija, zapošljavanje, kreativnost

59

SOCIJALNA INTEGRACIJA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU – OD ŽELJE DO REALNOSTI

Aleksandra StevanovićŠkolska uprava, Jagodina, Srbija

Pravo na jednakost svih u procesu obrazovanja ugrađeno je u mnoge svetske dokumente i preporuke, a taj trend se intenzivirao naročito nakon donošenja Svetske Deklaracije o obrazovanju za sve. U skladu sa preporukama ovih dokumenata pogrešno bi bilo shvatiti inkluziju samo kao pokret za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole. Inkluzija je otvoren proces koji teži da stalno otklanja barijere za ravnopravno učešće u učenju i socijalnom životu škole. U suštini, zahte-vi definisani u gotovo svim dokumentima o inkluzivnom obrazovan-ju svode se na to da je obavezna individualizacija u radu, uvažavanje kulturnog nasleđa svakog učenika, stručna pomoć u prevazilaženju poteškoća najrazličitijeg porekla, povezivanje sa porodicom učenika i povezivanje sa socijalnim okruženjem.

U našem radu pokušaćemo da se dotaknemo koncepata i ciljeva soci-jalne integracije iz ugla različitih sredina: školske, porodične i društve-ne, zatim da osvetlimo probleme na koje se u praksi nailazi prilikom integracije dece sa smetnjama u razvoju u školski, vršnjački život, ali i da istaknemo dobre primere uspelih procesa u školama koji su doveli do odličnih rezultata. Trudili smo se da informacije prikupljene radeći na ovoj temi budu od koristi svim profesionalcima okupljenim oko istog zadatka – napraviti što kvalitetniju klimu u kojoj će deca sa posebnim potrebama napredovati u odnosima sa sredinom koja ih okružuje.

Ključne reči: socijalizacija, deca sa smetnjama u razvoju, roditelj, nastavnik, socijalno okruženje

60

MOGUĆNOSTI PRIMENE INFORMACIONO-KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA U RADU SA

UČENICIMA KOJI ZAHTEVAJU DODATNU PODRŠKU U OBRAZOVANJU

Gordana Krstić1, Biljana Marić2

1OŠ „Miloje Pavlović”, Beograd, Srbija2Hemijsko-prehrambena tehnološka škola, Beograd, Srbija

Pravilnikom o bližim upustvima za utvrđivanje prava na individual-ni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje definisano je da pra-vo na individualni obrazovni plan ima učenik koji pokaže potrebu za dodatnom podrškom u obrazovanju i vaspitanju zbog teškoća u pristu-panju, uključivanju, učestvovanju ili napredovanju u obrazovno-vaspit-nom radu. Nastavnik je u obavezi da obezbedi adekvatne uslove rada za učenika koji zahteva dodatnu podršku u radu i da ne uskrati adekvatno obrazovanje ostalim učenicima u odeljenju. Postavlja se pitanje kako u praksi efikasno ostvariti navedeno. Savremene pedagoške tendencije teže aktivnijem učešću učenika u procesu izgradnje vlastitog znanja, razvoju kritičkog mišljenja, timskom radu i saradnji, osposobljavanju učenika za rešavanje problemskih situacija. Ovo umanjuje direktan rad nastavnika sa učenicima, a povećava planiranje i pripremanje ak-tivnosti za učenike i materijale za učenje. Zahvaljujući savremenim in-formaciono-komunikacionim tehnologijama danas je moguće uspešno realizovati časove u odeljenjima koja pohađaju učenici koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju i vaspitanju. Potrebno je da nastavnik pripremi odgovarajući materijal za učenje, pažljivo osmisli učeničke aktivnosti i tako omogući učenicima da svoje znanje aktivno izgrađu-ju. Kada je reč o učenicima sa posebnim potrebama, oni ne mogu biti potpuno samostalni, već su im potrebne smernice nastavnika. Cilj rada jeste da se što potpunije sagleda pojam dodatna podrška u obrazova-nju, ali i da se ponudi predlog kako raditi sa nevedenim učenicima u re-dovnoj nastavi, upotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju. Analiza prrimene različitih multimedijalnih sadržaja u svakodnevnoj praksi (multimodalni besplatni alati i internet). Možemo zaključiti da ti savremeni sadržaji predstavljaju sredstva koja se uspeš-no mogu koristiti za realizaciju nastave.

Ključne reči: dodatna podrška u obrazovanju, efikasnost nastavnog procesa, informaciono-komunikacione tehnologije

61

ZNAČAJ RANOG UKLJUČIVANJA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU U VASPITNO-OBRAZOVNI SISTEM

Dragana Stojanović, Marija Horvatin Rakić, Draginja ZupancPredškolska ustanova “Zvezdara”, Beograd, Srbija

Potrebe deteta za igrom su jednako važne za svako dete, a samim tim i za dete sa smetnjama u razvoju. Prirodan ambijent za druženje i stimulaciju razvoja za dete je vrtić. Usled toga prepoznaje se i potre-ba za što ranijim uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju u sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Cilj rada je da ukaže na značaj ranog uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u vršnjačku grupu. PU “Zvezdara” čini 26 vrtića, sa 5766 dece. U okviru redovnih vaspitnih grupa nalazi se 46–oro dece sa smetnjama u razvoju za koje se izrađuju pedagoški profili, individualni planovi ili individualni obrazovni pla-novi. Pored toga, oko 30-oro dece je u toku opservacije, a još 20 dece je obuhvaćeno u okviru 4 razvojne grupe. U PU “Zvezdara” u okviru višegodišnje strategije razvijanja inkluzivne prakse, 4 razvojne grupe funkcionišu po modelu potpune prostorne i programske integrisanosti sa vaspitnim grupama. Na nivou Ustanove sprovedeno je istraživanje anketiranjem roditelja dece sa smetnjama(n=24), roditelja dece vrš-njačkih grupa (n=161) i vaspitača (n=52), sa ciljem ispitivanja stavova, iskustva i očekivanja svih učesnika u procesu inkluzije. Rezultati ispi-tivanja su ukazali na dobiti svih aktera vaspitno-obrazovnog procesa: 1) za decu sa smetnjama u razvoju: bolja socijalna integracija i socija-lizacija, podsticanje razvoja očuvanih sposobnosti, jačanje samopošto-vanja , sigurnosti, samostalnosti; 2) za decu bez razvojnih smetnji: ra-zvijanje tolerancije na različitosti,osetljivost za potrebe drugih, veću međusobnu zavisnost koja pomaže deci da prihvate postojeće razlike; 3) za roditelje dece sa smetnjama u razvoju: sticanje pozitivnog isku-stva o mogućnostima njihove dece i prihvaćenosti od vršnjaka, jačanje roditeljskih kompentencija; 4) za roditelje dece bez smetnji: razvijanje pozitivnih stavova, razbijanje predrasuda i stereotipa; 5) za vaspitače: razvijanje empatijskog odnosa sa decom i profesionalnih kompentecija.

Organizovane aktivnosti u procesu inkluzivnog obrazovanja dopri-nose menjanju predstave o deci sa smetnjama. Takođe omogućavaju stvaranju uslova da se u interakciji sa vršnjacima otkriju njihovi očuva-ni potencijali, što predstavlja osnov za dalji razvoj.

Ključne reči: potreba, igra, rani razvoj, vršnjaci

62

ADAPTIVNO PONAŠANJE DECE SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU

Ana Nikolić, Jelena MaksimovićStudent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Adaptivno ponašanje se definiše kao sposobnost izvođenja svakod-nevnih aktivnosti, neophodnih za ličnu i socijalnu samostalnost. Adap-tivne veštine se odnose na praktične, konceptualne i socijalne veštine koje se uče tokom odrastanja.

Cilj ovog rada je da prikaže potrebu za procenom adaptivnog pona-šanja kako bi se stekao uvid u mogućnosti i sposobnosti deteta, kreirao individualni obrazovni plan i planirao defektološki tretman. Procena se može raditi u početnoj fazi, u toku tretmana, odnosno, nastavnog procesa, kao i po završetku tretmana, odnosno, školske godine. Na taj način dolazi se do podataka o sposobnostima deteta koje je potrebno unaprediti ili razvijati u toku rada.

Za interne potrebe koristili smo skalu za procenu adaptivnog pona-šanja – Skala adaptivnog ponašanja (Adaptive Behavior Scales, ABS-S, American Association of Mental Retardation, 1993). Rezultati procene adaptivnog ponašanja dece sa intelektualnom ometenošću pokazuju das u adaptivne sposobnosti ove dece na znatno nižem nivou u odnosu na sposobnosti dece redovne populacije. Potencijale uglavnom pokazu-ju u oblasti praktičnih veština, dok su konceptualne i socijalne veštine slabije izražene. Takođe, prikupljeni podaci služe u svrhu identifikova-nja oblasti potencijala, kao i domena u okviru kojih dete ima potrebu za dodatnom podrškom.

Ključne reči: adaptivno ponašanje, procena adaptivnih sposobnosti, dodatna podrška

63

INSTRUMENTI ZA PROCENU SOCIJALNE PARTICIPACIJE OSOBA SA

CEREBRALNOM PARALIZOMMilena Milićević1, Goran Nedović2

1Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, Srbija2Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Cilj ovog rada je bio da se izdvoje i prikažu instrumenti za proce-nu socijalne participacije osoba sa cerebralnom paralizom. Analiza je načinjena na osnovu pregleda dostupne literature i sistematizacije postojećih podataka o osnovnim psihometrijskim karakteristikama instrumenata za procenu, njihovoj dostupnosti, kao i mogućnosti za praktično korišćenje u svrhu merenja participacije osoba sa cerebral-nom paralizom.

Uključeni su instrumenti za procenu koji su ispunili osnovni krite-rijum, odnosno koji se primenjuju u radu sa osobama sa cerebralnom paralizom i/ili motoričkim poremećajima. Pored toga, svojim sadrža-jem ili delom sadržaja, prikazani instrumenti procenjuju participaciju u kućnom, školskom ili okruženju društvene zajednice i/ili u aktivno-stima slobodnog vremena. U analizu nisu uključeni instrumenti za pro-cenu koji primarno ne procenjuju socijalnu participaciju.

Identifikovano je ukupno 27 instrumenata od kojih je 13 ispunilo kriterijume uključivanja. Prema dostupnim podacima, većina istrume-nata ima adekvatnu pouzdanost i validnost. Namenjeni su za primenu na različitim uzrastima. Instrumentima se procenjuje participacija u različitim okruženjima (u kućnom i/ili porodičnom, školskom, vršnjač-kom okruženju i u okruženju šire društvene zajednice). Razlike postoje prema tome da li je socijalna participacija sagledana iz perspektive ro-ditelja ili staratelja, nastavnika ili osobe sa cerebralnom paralizom i/ili motoričkim poremećajem. Takođe, razlike postoje i prema procenjiva-nim dimenzijama: frekventnost, stepen uključenosti, stepen asistencije ili adaptacije, nivo zadovoljstva ispitanika, želja za promenom.

Dobijeni rezultati upućuju na zaključak da je neophodan pažljiv oda-bir instrumenta procene socijalne participacije, bilo u kliničke ili istra-živačke svrhe, kao i prethodno sveobuhvatno upoznavanje sa ovom tematikom.

Ključne reči: cerebralna paraliza, socijalna participacija, procena

64

MOBILNI TIM ZA PODRŠKU DECI SA SMETNJAMA U RAZVOJU U REDOVNOM SISTEMU OBRAZOVANJA

Zorica Ristić, Svetlana Prvulović, Jelena Strugar, Ivana Gajić, Slobodan Filipović

Škola sa domom za učenike oštećenog sluha i govora „11. maj“, Jagodina, Srbija

Mobilni tim škole „11. maj„ je nastao iz potrebe za pružanjem po-moći deci sa smetnjama u razvoju, koja su uključena u redovan sistem obrazovanja, kao i njihovim nastavnicima i roditeljima. Čine ga defek-tolozi, psiholog i socijalni radnik.

Cilj ovog rada je prezentovanje aktivnosti mobilnog tima škole „11.maj“ .

U radu će detaljnije biti opisane usluge koje tim pruža, kao i način realizacije istih. Aktivnosti tima su: analiza potreba vrtića i škola za dodatnom stručnom podrškom; realizacija predavanja o radu sa decom sa smetnjama u razvoju (za nastavnike); stručna pomoć nastavnicima u osmišljavanju individualnih obrazovnih planova; defektološka proce-na; auditorni trening; senzorna integracija; fonetska ritmika; reeduka-cija psihomotorike; asistivna tehnologija i pružanje pomoći roditeljima.

Dosadašnje iskustvo je pokazalo da je mobilni tim škole „11. maj“ ostvario pozitivne rezultate i da se ovaj način rada može svrstati u pri-mere dobre prakse.

Ključne reči: mobilni tim podrške, inkluzija, učenici sa smetnjama u razvoju

65

ZNAČAJ KONTAKTA ZA STAVOVE PREMA OSOBAMA SA DEPRESIVNIM POREMEĆAJEM

Marija Čolić, Ivona Milačić VidojevićUniverzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Cilj: Ispitati uticaj kontakta na pozitivnost/negativnost stavova pre-ma osobama sa depresijom.

Metod: Uzorkom smo obuhvatili 575 ispitanika, oba pola, uzrasta iznad 16 godina, različitih nivoa obrazovanja i zaposlenja. Za ispitiva-nje stavova prema osobama sa različitim mentalnim bolestima koristili smo intervju koji smo zadavali u formiskale procene. Od ispitanika smo tražili da odgovore koliko se svaka od osam izjava odnosi na osobe sa depresijom (da su opasne po druge osobe, nepredvidljive, da je teško razgovarati sa njima, da se mogu okriviti za bolest, da se mogu sabrati ako hoće, da se osećaju drugačije od većine ljudi, da bolest ima loš ishod i da slabo reaguju na tretman).

Rezultati: U odnosu na ispitanike koji nisu imali kontakt sa osoba-ma sa depresijom ispitanici koji su imali kontakt su ih u manjem pro-centu opažali kao opasne (29.8%vs.40.4%), nepredvidive (45.5%vs 56.2%), kao osobe sa kojima je teško razgovarati (56.0%vs.58.4%), koje mogu da se okrive za sopstveno stanje (30.4%vs.34.8%), koje se osećaju drugačije od nas (56.3%vs.59.6%), koje mogu da se sabe-ru ako hoće (24.5%vs.26.0%) i koje mogu da se u potpunosti oporave (48.9%vs.51.8%). Ispitanici sa i bez kontakta su u sličnom procentu smatrali da stanje osoba sa depresijom može da se poboljša sa tretma-nom (62.4%vs. 61.6%).

Zaključak: Ispitanici koji su imali kontakt sa osobama sa depresijom su imali pozitivnija mišljenja u odnosu na osobe koje nisu imale kon-takt, osim stava prema oporavku osoba sa depresijom. Nalazi potvrđuju rezultate prethodnih istraživanja da kontakt doprinosi redukciji stigmatizujućih mišljenja prema osobama sa mentalnim bolestima. Ovakvi nalazi mogu da se koriste u pravljenju strategije za anti-stigma kampanje.

Ključne reči: hipoteza kontakta, depresivni poremećaj, stigmatizacija

66

ZNAČAJ KONTAKTA ZA STAVOVE PREMA OSOBAMA SA POREMEĆAJEM ISHRANE

Ivona Milačić Vidojević, Marija ČolićUniverzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Cilj: Ispitati uticaj kontakta na pozitivnost/negativnost stavova pre-ma osobama sa poremećajem ishrane.

Metod: Uzorkom smo obuhvatili 575 ispitanika, oba pola, uzrasta iznad 16 godina, različitih nivoa obrazovanja i zaposlenja. Za ispitiva-nje stavova prema osobama sa poremećajem ishrane (PI) koristili smo intervju koji smo zadavali u formi upitnika. Od ispitanika smo tražili da odgovore koliko se svaka od osam izjava odnosi na osobe sa PI (da su opasne po druge osobe, nepredvidljive, da je teško razgovarati sa njima, da se mogu okriviti za bolest, da se mogu sabrati ako hoće, da se osećaju drugačije od većine ljudi, da bolest ima loš ishod i da slabo reaguju na tretman). Za svaku izjavu ispitanici su birali odgovor na petostepenoj bipolarnoj skali.

Rezultati: Ispitanici koji su imali kontakt sa osobama sa poremeća-jem ishrane (PI) su u manjem procentu imali negativne stavove prema njima (10.3%) u odnosu na ispitanike bez kontakta (14.1%). U odnosu na ispitanike koji nisu imali kontakt sa osobama sa PI ispitanici koji su imali kontakt su ih u manjem procentu opažali kao opasne (29.8% vs. 71.3%), nepredvidive (24.6% vs 74.5%), kao osobe sa kojima je teš-ko razgovarati (28.9% vs. 71.1%), koje mogu da se okrive za sopstveno stanje (30.9% vs. 69.1%), koje se osećaju drugačije od nas (31.4% vs. 68.6%), koje mogu da se saberu ako hoće (30.2% vs. 69.8%), koje se mogu poboljšati sa tretmanom (30.3% vs. 69.7%), koje se mogu u pot-punosti oporaviti (30.8% vs. 69.2%).

Zaključak: Rezultati istraživanja ukazuju da kontakt utiče na reduk-ciju stigmatizujućih mišljenja prema osobama sa poremećajima ishra-ne, osim na mišljenja o poboljšanju sa tretmanom i potpunom oporav-ku. Ovakvi nalazi mogu da se koriste u pravljenju strategije za anti-sti-gma kampanje.

Ključne reči: hipoteza kontakta, poremećaji ishrane, stigmatizacija

67

JOGOM DO INKLUZIJE OSOBA SA INVALIDITETOMPredrag Nikić1, Marija Zulić2

1Međunarodno društvo za naučna interdisciplinarna istraživanja u oblasti joge, Beograd, Srbija

2ŠOSO ‚’Milan Petrović“, Novi Sad, Srbija

Joga je disciplina samorazvoja čijom se primenom podstiče vitalnost tela i oplemenjuje osećajni i duhovni život čoveka. Praktikovanje joge podstiče uspostavljanje opšte ravnoteže i usklađivanje čovekove priro-de sa prirodom kojom je okružen. Joga podrazumeva primenu telesnih položaja (asana), tehnika disanja (pranajama), tehnika koncentracije i relaksacije, a njeno praktikovanje ima duboki smisao i vrednost u ra-zvoju ličnosti, kako u fizičkom, mentalnom tako i u duhovnom pogledu. Praktičari razvijaju svesnost o telesnim, emocionalnim i umnim poten-cijalima i postižu viši stepen razumevanja i upravljanja.

Rezultati naučnih istraživanja ukazuju da praktikovanje joge može pomoći u unapređenju zdravlja i sprečiti, lečiti ili ublažiti pojavu bole-sti. Posebno izdvajamo rezultate istraživanja koja se odnose na osobe sa invaliditetom ili hroničnim oboljenjima jer ukazuju na važnost prak-tikovanja joge kao dopunske aktivnosti, pored već uspostavljene medi-cinske nege i terapije. Rezultati istraživanja pokazuju da pravilno i re-dovno praktikovanje joge utiče na: poboljšanje rada kardiovaskularnog sistema, bolju ishranu tkiva, harmonizaciju rada endokrinog sistema ; stimulaciju rada digestivnog i respiratornog aparata kao i bolje funkci-onisanje organa za izlučivanje; postizanje bolje gipkosti lokomotornog aparata; razvoj psihomotornih funkcija: doživljaja telesne celovitosti, orjentacije u prostoru, koordinacije pokreta, poboljšanje pažnje, po-većanje ishoda učenja; povećanje kreativnosti, poboljšanje opšteg ras-položenja, sposobnost amortizacije stresa; povećanje samopouzdanja, otvorenosti prema drugim ljudima, buđenje životne radosti.

Praktikovanje joge može pomoći u smanjenju stepena anksioznosti i sagledavanju okruženja kao prijateljske sredine. U radu se istražuje doprinos praktikovanja joge u uključivanju osoba sa invaliditetom u socijalnu sredinu (ravnopravno učešće dece sa smetnjama u razvoju, zajedno sa svojim roditeljima, braćom, sestrama, drugarima i instruk-torom joge na 4. Međunarodnom festivalu joge „Srbija 2013“).

Ključne reči: joga, inkluzija, osobe sa invaliditetom

68

ODRASLA OSOBA SA AUTIZMOM U STACIONARNOJ USTANOVI – STUDIJA SLUČAJA

Ana Lačković, Katarina SiđiCentar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine

ometene u razvoju, Beograd, Srbija

Ovom studijom slučaja prikazani su rezultati longitudinalnog defek-tološkog praćenja odrasle osobe sa autizmom u institucionalnom sme-štaju. Ispitanik muškog pola, starosti 47 godina praćen je od smeštaja u ustanovu do danas, tokom 17 godina. Za potrebe ovog rada evalui-rane su promene u funkciji vremena kod ispitanika, sagledane sa više aspekata: kvaliteta socijalnih interakcija, udela govora u komunikaciji, učestalosti stereotipnih obrazaca ponašanja i fluktuacija u agresivnom i autoagresivnom ponašanju.

Tokom prvih godina boravka u ustanovi ispoljavao je izrazito nizak prag tolerancije na sve senzorne stimuluse, promenu režima dana i odlaganje neprihvatljivih navika u vidu agresivnog ponašanja ka ko-risnicima i osoblju. U velikoj meri bili su prisutni stereotipni i repeti-tivni motorički manirizmi koji su se manifestovali u situacijama kada je isprovociran od strane drugih korisnika. Bio je potpuno ne zainte-resovan za socijalno okruženje, a samim tim upotreba govora je bila minimalna i u funkciji zadovoljenja osnovnih potreba.

Danas, korisnik funkcioniše sa mnogo manje stereotipnih oblika po-našanja, prihvata druge korisnike, govor upotrebljava kako za izraža-vanje svojih potreba tako i u spontanoj komunikaciji, a nivo agresivnog i autoagresivnog ponašanja je znatno redukovan.

Uz kontinuirani rad defektologa i čvrstu strukturu režima dana – sprovođenje kulturno-higijenskih navika, ostvarivanje lične samostal-nosti, individualni rad sa korisnikom u tačno struktuiranom vremenu i poznatom prostoru za korisnikа, tokom godina postignut je uspeh u gore navedenim oblastima.

Ključne reči: autizam, adaptacija, agresija, modifikacija, individualno planiranje

69

ISKUSTVA PEDIJATRA U RADU INTERRESORNE KOMISIJE

Milka BudakovDom zdravlja „Novi Sad”, Novi Sad, Srbija

Sistematske promene i strateška opredeljenja Republike Srbije ka razvoju inkluzivnog društva dovele su do značajnih promena u pristu-pu ostvarivanja potreba i prava dece iz osetljivih društvenih grupa. Dodatna podrška obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu svakom detetu, odnosno učeniku iz društveno osetljivih grupa, kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta, teškoća u učenju i dr. potrebna dodatna podrška u obrazovanju, zdravstvenoj ili socijalnoj zaštiti. Donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine, stvoreni su uslovi da se kroz sistemsku i in-stitucionalnu podršku omogući uspešno uključivanje i napredovanje svakog deteta u procesu obrazovanja. Principi procene potreba dete-ta za dodatnom podrškom su: 1) poštovanje urođenog dostojanstva i individualne samostalnosti uključujući slobodu sopstvenog izbora; 2) uvažavanje razlika i njihovo prihvatanje kao dela ljudske raznolikosti; 3) zabrana diskriminacije; 4) uvažavanje razvojnih sposobnosti dece iz osetljivih grupa kao i poštovanje prava dece iz osetljivih grupa na oču-vanje svog identiteta; 5) obezbeđivanje pune uključenosti u obrazovni sistem i kvalitetno napredovanje. Prilikom procene detetove potrebe za podrškom komisija posebno mora da obezbedi: 1) da se opservacija i razgovor sa detetom obavi u za njega bezbednom, prijatnom i prirod-nom okruženju: vršnjačkoj grupi, odeljenju, porodici; 2) da su instru-menti za procenu i drugi materijali koji se koriste u postupku procene prilagođeni, testovski nepristrasni i da daju verodostojne podatke; 3) da su postupak i rezultati postupka procene usmereni na prevazilaže-nje prepreka za razvoj; 4) da su postupak, instrumenti za procenu i dru-gi materijali odabrani i sprovedeni na jeziku koji dete najbolje razume (maternjem jeziku i/ili znakovnom jeziku) ili korišćenjem detetu prila-gođenog načina komunikacije; 5) da se postupak procene odloži ukoli-ko je dete uznemireno ili bolesno i dogovori nov termin za sprovođenje procene. Značaj interesorne komisije je da omogući da deca sa smetnja-ma u razvoju ostvare Zakonska prava da pohađaju škole po tipičnom programu. Naša lokalna samouprava je obradila veliki broj dece koja su u 98% slučajeva ostvarili svoje pravo (lični pratilac, logoped, defekto-log i dr.).

Ključne reči: inkluzija, obrazovanje, mentalne smetnje

70

STAVOVI ODGOJITELJA PREMA INKLUZIJI I PROBLEMI U STVARANJU INKLUZIVNOG VRTIĆA

Ivana Miloš1, Vlatka Vrbić2

1Dječji vrtić Žirek, Velika Gorica, Hrvatska 2Dječji vrtić Lojtrica, Velika Gorica, Hrvatska

Iako predstavljaju različite koncepcije, integracija i inkluzija često se shvaćaju kao sinonimi. Čini se da je u dječjim vrtićima integracija još uvijek prevladavajući model. U redovitom programu dječjih vrtića Žirek i Lojtrica ima 6 % djece s teškoćama u razvoju.

Cilj rada je prikazati proces mijenjanja prakse u dva dječja vrtića Velike Gorice, kroz analizu stavova odgojitelja i sagledavanje problema s kojima se suočavaju u procesu stvaranja inkluzivnog vrtića.

Timskim radom svih djelatnika u dječjem vrtiću stvaramo ozračje u kojem se različitosti prihvaćaju, a osmišljavanje okruženja prilagod-ljivog svima shvaća se kao izazov. Rana intervencija pritom ne ovisi o postupku dijagnostike, već počinje odmah ulaskom djeteta u skupinu. U cilju stvaranja inkluzivnih grupa uvodimo dodatne („treće“) odgoji-telje, surađujemo s mobilnim timovima specijaliziranih ustanova, a ko-ristimo i resurse programa za djecu s većim teškoćama. Veliku pažnju posvećujemo edukaciji odgojitelja, a roditelje uključujemo kao aktivne suradnike u odgojnoj skupini.

U inkluzivnim grupama uloga odgojitelja postaje zahtjevnija. Pre-poznajući važnost te uloge, s ciljem utvrđivanja stavova o inkluziji i problema s kojima se susreću,proveli smo ispitivanje primjenom anke-te za odgojitelje. Rezultati su pokazali kako većina odgojitelja procje-njuje inkluziju u njihovim skupinama uspješnom. Kao najzahtjevnije u radu navode nepoželjna ponašanja i teškoće s pažnjom, a kao prepreke u inkluziji detektiraju teškoće u suradnji s roditeljima, česte izostanke odgojitelja, vlastiti osjećaj nekompetentnosti u radu s djecom s teškoća-ma u razvoju i prevelik broj djece u skupinama. Anketom smo nastojali utvrditi i vrste pomoći koje odgojitelji priželjkuju.

Provedena anketa potvrđuje važnost odgojiteljske uloge u inkluzi-ji i stvara nam obvezu promišljanja o različitim sustavima pomoći, od kojih će jedan zasigurno biti formiranje grupa podrške za odgojitelje.

Ključne riječi: integracija, inkluzija, dječji vrtić, odgojitelji

71

SREDINA KAO DETERMINANTA ŠKOLSKOG POSTIGNUĆA UČENIKA OSNOVNE ŠKOLE I NJIHOVA

PERCEPCIJA FAKTORA ŠKOLSKOG NEUSPEHAMarina Milivojević1, Danijela Ilić-Stošović2,

Ivana Sretenović3, Anita Kovačić1



1Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije, Beograd, Srbija

Sredina u kojoj učenik odrasta i pohađa školu predstavlja samo je-dan od faktora koji može uticati na školski uspeh. Obzirom da ruralna i urbana sredina imaju različite vrednosti, modele ponašanja, različit nivo obrazovanja stanovništva, očekuje se da će i obrazovna postignu-ća učenika iz ove dve sredine biti drugačija.

Ova studija, sprovedena kao pilot istraživanje, imala je za cilj upoređi-vanje školskog uspeha učenika iz dve različite socio-ekonomske sredine. Takođe, cilj ovog istraživanja bio je i utvrđivanje razlike u percepciji fak-tora školskog neuspeha između ispitivanih grupa. Istraživanje je sprove-deno 2010. godine na uzorku od 80 ispitanika osnovnih škola „Mladost“ iz Beograda i „Karađorđe“ iz Ostružnice. 23 učenika pripada kategori-ji učenika sa teškoćama u učenju (učenici sa disleksijom, dispraksijom, diskalkulijom, disgrafijom, hiperkinetskim sindromom, disfazijom), 3 učenika su sa smenjama u razvoju i 54 učenika iz tipične populacije. Za prikupljanje podataka korišćen je upitnik sa 14 pitanja koja se odnose na identifikaciju opštih uzroka za pojavu školskog neuspeha. Statističke analize, pokazuju da učenici urbane sredine, u nivou statistički značajne razlike u odnosu na učenike ruralne sredine, identifikuju nejasnoću na-stavnikovih predavanja (p=,000) i mnogo učenika u odeljenju (p=,001) kao faktore koji ih ometaju da postignu zadovoljavajući uspeh. Problemi u porodici (p=,002) i nedisciplina u odeljenju (p=,004) predstavljaju či-nioce školskog neuspeha koji su u mnogo većem procentu prisutni kod učenika ruralne sredine, u odnosu na učenike urbane sredine. Učenici sa smetnjama u učenju i smetnjama u razvoju ruralne sredine u najvećem procentu ostvaruju dobar školski uspeh (71,43%), dok učenici urbane sredine ostvaruju odličan školski uspeh (41,67%), pri čemu je zabeleženo postojanje statistički značajne razlike (p=,003) u korist učenika urbane sredine. U grupi učenika iz tipične populacije nije zabeleženo postojanje statistički značajne razlike u postignutom školskom uspehu.

Buduća istraživanja trebalo bi da ispitaju povezanost obrazovnih, kulturnih i ekonomskih aspekata sredine kao činioca koji može uticati na školska postignuća učenika.

Ključne reči: urbana i ruralna sredina, činioci školskog neuspeha, školska postignuća

72

RANA INTERVENCIJA – IRRMA PRISTUP U RADU SA DECOM SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Jelena MazurkievićŠOSO „Milan Petrović“, Novi Sad, Srbija

Cilj rane intervencije je podsticanje senzomotornog, emocionalnog, socijalnog i razvoja deteta tako da mu obezbedi aktivno, što uspešnije i samostalnije učestvovanje u društvenom životu. Defektolog ima zada-tak da radi sa detetom, sa roditeljima i drugim članovima porodice isto-vremeno. Rad sa roditeljima na početku tretmana dece treba da bude instruktivan i da pruža psihosocijalnu podršku. Specifičnosti rada se ogledaju u tome što se stimulacija psihomotornog razvoja deteta zasni-va na kontaktu dodirom i neverbalnoj i verbalnoj razmeni osećanja uz podsticanje komunikacije, odnosno govora. Najzahtevniji deo tretma-na je razvoj kontakta očima kod dece kod kojih manjka interakcija sa okruženjem. Cilj ovog rada je da se prikažu karakteristike i mogućnosti primene IRRMA pristupa u radu sa decom najmladjeg uzrasta. Kao di-plomirani defektolog sa dugogodišnjim iskustvom u radu, 2011. godine sam izdala priručnik „IRRMA pristup u radu sa decom sa smetnjama u razvoju“ gde sam integrisala sva svoja stručna i praktična znanja koja sam sticala u našoj zemlji ali i studijskim usavršavanjima u ino-stranstvu. IRRMA pristup je pristup u radu sa decom koji obuhvata reedukaciju psihomotorike, muzičku stimulaciju i stimulaciju pesmom, raspored i metode augmentativne i alternativne komunikacije. Ovaj sa-vremeni pristup obuhvata sve oblike klasičnog rada sa decom i uvodi savremene metode koji su zastupljeni kod nas i u svetu. IRRMA pri-stup omogućava edukaciju roditelja i partnerski odnos sa roditeljima u radu sa decom. Preporučuje se samostalno izvođenje vežbi sa detetom od strane roditelja kod kuće radi intenziviranja tretmana.Tabelarnim praćenjem u radu omogućeno je objektivno sagledavanje mogućnosti deteta i dokumentovanje napredovanja deteta. Sredstva za rad su ve-oma jednostavna, zanimljiva deci i dostupna svima. Tri najznačajnija principa u radu sa detetom i njegovom porodicom su stimulacija razvo-ja deteta u skladu sa njegovim mogućnostima, pojačavanje roditeljskih kompetencija i izgradnja interaktivnog odnosa dete – majka i ostalih članova porodice. IRRMA pristup u radu upravo osmišljava i pomaže ostvarivanju ciljeva rane intervencije u defektološkom radu.Ranim de-fektološkim radom sa detetom i porodicom pripremamo dete za redo-van vrtić, školu ili druge oblike oblike obrazovanja.

Ključne reči: IRRMA pristup, rana intervencija, instruktivni rad sa roditeljima

73

PRIMENA PROGRAMA RAZVOJA SENZOMOTORNIH SPOSOBNOSTI DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA U

STICANJU VEŠTINA POTREBNIH ZA UČENJE Aleksandra Urošević, Snežana Radovanović, Milka Kovačević

OŠ “Sveti Sava”, Šabac, Srbija

Gotovost za učenje, odnosno sposobnost deteta da uspešno čita, piše i računa podrazumeva određenu biološku zrelost, prethodno stečena mnoga predznanja i veština, kao i interesovanje za učenje.

Cilj ovog rada jeste prikaz programa razvoja senzomotornih sposob-nosti dece predškolskog uzrasta. Program je primenjiv kako u inkluziv-noj vrtićkoj grupi, tako i u radu sa starijom decom koja imaju problem senzorne integracije, a koja još nisu ovladala veštinama potrebnim za učenje.

Struktura programa sledi model senzorne integracije. Sve aktiv-nosti su strukturirane kao tematske seanse. One se realizuju tako što se početnim aktivnostima deluje na neurobiološku osnovu detetovih senzornih sistema, uključujući vestibularnu, taktilnu i proprioceptiv-nu obradu. Zatim slede aktivnosti usmerene ka razvoju veština višeg nivoa, zasnovanih na sposobnostima ravnoteže i koordinacije oko-ru-ka. Na samom kraju su aktivnosti fokusirane na razvoj funkcionalnih veština koje počivaju na adaptibilnoj organizovanosti fine motorike. Pored svega navedenog, svakom aktivnošću se podstiče razvoj jezičkih i kognitivnih sposobnosti kao i socijalnih veština.

Iskustvo u primeni programa razvoja senzomotornih sposobno-sti ukazuje na efektivnost ovog načina stimulativnog rada sa decom predškolskog uzrasta i može se smatrati primerom dobre prakse.

Ključne reči: senzorna integracija, predškolski uzrast, senzomotorne sposobnosti

74

RAZVOJNE KARAKTERISTIKE SOCIJALNO I KULTURNO DEPRIVIRANE DECE KOJA

FUNKCIONIŠU NA NIVOU LAKE MENTALNE RETARDACIJE

Miodrag NedeljkovićŠkola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“, Bor, Srbija

Osnovni cilj našeg istraživanja bio je utvrđivanje razvojnih karakte-ristika socijalno i kulturno deprivirane dece, koja funkcionišu na nivou lake mentalne zaostalosti, a kao osnova za diferencijalno-dijagnostički i drugačiji terapijski pristup.

Istraživanje je sprovedeno na uzorku učenika škola za decu sa la-kom mentalnom ometenošću (N=213) podeljenih u dve grupe: ekspe-rimentalnu (N=116) – socio-kulturno deprivirani učenici i kontrolnu (N=97) – učenici bez potvrđene istorije socio-edukativne deprivacije; svi u okvirima lake mentalne ometenosti, uzrasno u rasponu 8,1 do 13,0 godina, od II do V razreda.

Razvojna procena rađena je primenom odgovarajuće baterije testo-va i probi, po oblastima neuropsihičkih struktura i funkcija, dodatno uključujući procenu sposobnosti voljnog usmeravanja pažnje (TMT-test) i procenu ponašanja (Conners skala).

Rezultati ukazuju na razvojno zaostajanje „deprivirane“ dece u okvirima granica lake mentalne ometenosti. Utvrđena je značajna po-vezanost između ispitanih sposobnosti unutar i između oblasti neurop-sihičkih struktura i funkcija. Deprivirana deca sa ukupno boljom psi-homotornom organizovanošću su spretnija u vršenju složenijih vidova praksičkih aktivnosti i ispoljavaju veću zrelost u oblasti misaono-sa-znajnih sposobnosti. Istovremeno pokazuju i bolji školski uspeh.

Utvrđene su značajne razlike deprivirane i dece sa primarnom mentalnom ometenošću, za sve oblasti procene. Izdvajanje socijalno i kulturno deprivirane dece neophodno je zbog diferencijalno-dijagno-stičkog i drugačijeg terapijskog pristupa u odnosu na stanja primarne mentalne ometenosti.

Ključne reči: deprivirana deca, mentalna retardacija, neuropsihičke strukture, razvojna procena

75

NACIONALNA BIBLIOTEKA ZA SLEPE I CENTRI ZA REHABILITACIJU SLEPIH U BUGARSKOJ

Nedeljka Ložajić, Ljiljana MacuraNarodna biblioteka Srbije, Beograd, Srbija

Svrha ovog rada je predstavljanje ustanova značajnih za obrazova-nje, rehabilitaciju, kulturni život i socijalnu inkluziju slepih i slepoglu-vih osoba u Bugarskoj koje smo posetile u maju ove godine. Centri za rehabilitaciju slepih i slepogluvih u Plovdivu predstavljaju savreme-no organizovane ustanove u kojima se odvija rehabilitacija i pružanje usluga osobama oštećenog vida i osobama sa oštećenjima vida i sluha. Organizuju se kursevi za rad na računaru (početni, napredni, ECDL) uz korišćenje govornih softvera, Brajevog displeja i stručnu podršku i organizovanje polaganja ispita. Tu su i kursevi samostalnog kretanja, kursevi keramike, stranih jezika, rekreativne aktivnosti, kulturne ak-tivnosti (izdavačka delatnost na Brajevom pismu, književni klub, klub esperantista). U ove ustanove dolaze studenti na svoju redovnu prak-su, te se tako neposredno upoznaju sa problemima slepih i slepogluvih osoba, sa savremenim tiflopomagalima i tiflodidaktičkim sredstvima. Centar za rehabilitaciju slepogluvih osoba „Helen Keler” pruža peda-goške usluge osobama sa oštećenjem vida i sluha kojih u Bugarskoj ima približno 500 registrovanih. Centar i Udruženje slepogluvih Bugarske pružaju podršku svojim članovima i njihovim porodicama u procesu obrazovanja, rehabilitacije i socijalne inkluzije. Nacionalna biblioteka za slepe „Louis Braille 1928” u Sofiji predstavlja centralnu biblioteku za slepe i u njoj se nalazi bogat fond publikacija. Ovaj fond sačinjava-ju elektronske publikacije, sa približno 7000 i publikacije na Brajevom pismu, sa približno 2000 naslova. Među 17 zaposlenih u ovoj ustano-vi, dvanaestoro čine osobe oštećenog vida. Biblioteka izdaje, štampa i distribuira publikacije na Brajevom pismu. Brajeve publikacije se do-stavljaju korisnicima putem pošte ili bibliobusa, a elektronske putem Interneta.

Ključne reči: slepe osobe, slepogluve osobe, rehabilitacija, biblioteka, Bugarska

76

FAKTORSKA ANALIZA SAMOPOŠTOVANJA KOD OSOBA SA CEREBRALNOM PARALIZOM

Gordana Odović, Svetlana Kaljača, Bojan DučićUniverzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Self koncept predstavlja subjektivnu procenu na osnovu koje se formira identitet ličnosti, a zasnovana je na ličnom i socijalnom isku-stvu. Većina teoretičara smatra da je samopoštovanje jedna od ključnih komponenti self koncepta, tako da je danas gotovo prihvaćen stav da su ova dva pojma sinonimi. Osobe sa cerebralnom paralizom se često su-očavaju sa vršnjačkim odbacivanjem i mnogim barijerama u socijalnoj sredini koje otežavaju njihovu participaciju. Ovo stanje ima nepovoljan uticaj na nivo samopoštovanja, a dovodi do osiromašenog identiteta i integriteta ovih osoba.

Cilj istraživanja je ispitivanje međuzavisnosti varijabli i definisanje faktora u okviru dve komponente self – koncepta, samopoštovanja i so-cijalne evaluacije kod osoba sa cerebralnom paralizom.

Uzorkom su obuhvaćena 33 ispitanika sa cerebralnom paralizom. Starost ispitanika se kreće od 23 do 43 godine (AS 30,03; SD 4,29). Za istraživanje je korišćena Skala za procenu self – koncepta (Opačić, 1995) i to njene dve subskale: Socijalna evaluacija i Globalno samopo-štovanje. Istraživanje je obavljeno tokom aprila 2012. godine na terito-riji grada Beograda u Savezu za cerebralnu i dečiju paralizu Beograda. Međuzavisnost varijabli na dve subskale ispitana je univarijantnom faktorskom analizom, metodom izdvajanja osnovnih komponenti, na-kon Varimaks rotacije.

Na subskali Globalno samopoštovanje izdvojena su 3 faktora: oče-kivanja – sumnja u pozitivne ishode spostvenih postupaka (nedosta-tak vere u uspeh), poređenje sa drugima (viši nivo verovanja u druge u odnosu na sopstvenu uspešnost), uverenja o budućim postignućima (uticaj nepovoljnih prethodnih životnih iskustava na buduća postignu-ća). Na subskali Socijalna evaluacija izdvojena su 2 faktora: poverenje i opšta socijalna prihvaćenost.

Na samopoštovanje osoba sa cerebralnom paralizom deluju različi-ti činioci poput fizičkih i psihosocijalnih, a pored toga poseban značaj imaju percepcija uspešnosti prevazilaženja barijera sa kojima se osobe sa cerebralnom paralizom suočavaju, prethodna nepovoljna iskustva, poređenje sa osobama tipičnog razvoja i načina na koji druge osobe percipiraju motoričke poremećaje.

Ključne reči: samopoštovanje, osobe sa cerebralnom paralizom, faktorska analiza.

77

DELATNOSTI KOMPENZACIONOG KARAKTERA U PROCESU RESOCIJALIZACIJE MLADIH

Mila BeljanskiUniverzitet u Novom Sadu – Pedagoški fakultet, Sombor, Srbija

U analizi procesa vaspitanja, sa stanovišta njegove sredinske uslov-ljenosti, a na temelju teorije konstruktivizma, polje delatnosti socijalne pedagogije, pedagogije mladih sa problemima u ponašanju, usmereno je u dva pravca. Prvi pravac odnosi se na delatnosti koje za cilj imaju neutralizaciju dejstva socijalnih i drugih faktora koji dovode do socijal-ne ugroženosti pojedinaca ili grupa pojedinaca a sve kroz podsticanje pojedinaca na aktivnosti društveno prihvatljivog karaktera. Drugi pra-vac se odnosi na nadoknađivanje-kompenzaciju dejstva nekih faktora što predstavlja polje intereovanja autora ovoga rada. Cilj ovog rada bi predstavljala analiza svih formi pomoći, vaspitne brige i zaštite mladih koji u toku svog razvoja nisu zaovoljili određene potrebe. Posmatrano iz ove perspektive, u radu bi bilo reči o produženim i celodnevnim bo-ravcima učenika, o brizi o deci bez roditeljskog staranja kao oblicima delatnosti kompenzacionog karaktera, a u cilju sagledavanja mesta, uloge i značaja socijalnih faktora u vaspitanju i resocijalizaciji mladih, naočito mladih sa problemima u socijalnom ponašanju. Rezultati anal-ze formi pomoći ovim mladima, u porodičnim i institucionalnim uslo-vima, ukazuju na prepoznatu potrebu sistematizacije svih socijalnih faktora kao ključ rešenja efikasnih delatnosti kompenzacionog karate-ra. Potreba pružanja podrške porodicama mladih u prevaspitavanju i pomoći u promeni ponašanja, u okviru vaspitnog delovanja u uslovima stalno menjajućeg vaspitnog diskursa, predstavlja neminovnost u radu sa mladima koji imaju probeme u socijalnom prilagođvanju.

Ključne reči: kompenzacija, problemi u ponašanju, resocijalizacija, mladi

78

OPŠTE SAMOPOŠTOVANJE UČENIKA SA LAKOM INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU I

USPEH NA PRAKTIČNOJ NASTAVIBiljana Milanović-Dobrota, Marina Radić-Šestić

Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija

Brojne studije iz novije literature upućuju na dinamičan i recipročan odnos samopoštovanja i iskustva vezanih za nastavu i učenje, kao i ka-sniju uspešnost u radu i životu. Međutim, istraživanja o uticaju samo-poštovanja na akademska i radna postignuća osoba sa lakom intelek-tualnom ometenošću su i dalje insuficijentna. Cilj rada je da ispita vezu samopoštovanja učenika sa lakom intelektualnom ometenošću i uspe-ha na praktičnoj nastavi u odnosu na stepen obrazovanja i područje rada u kome se profesionalno osposobljavaju. Istraživanjem je obuhva-ćeno 120–oro srednjoškolaca sa lakom intelektualnom ometenošću oba pola, koji se profesionalno osposobljavaju za zanimanja drugog i trećeg stepena obrazovanja u pet područja rada. Za procenu opšteg samopo-štovanja, korišćena je Rozenbergova skala samopoštovanja (Rosenberg Self-Esteem Scale, 1965). Korelaciona analiza utvrdila je statistički po-zitivnu vezu, na nivou 0.01, sa stepenom obrazovanja (r=0.349) i uspe-hom na praktičnoj nastavi (r=0.316). Pronađena je značajna statistička razlika u odnosu na prosečne ocene iz praktične nastave (p=0.002). Učenici sa odličnim uspehom na praktičnoj nastavi imaju višu vrednost samopoštovanja (AS=19.00±6.40) od ispitanika sa nižim prosečnim ocenama. Najniži skor primetan je kod učenika sa dovoljnim uspehom (AS=14.03±4.52). Rezultati t-testa ukazuju na statistički značajnu razli-ku (p=0.001) među učenicima različitog stepena obrazovanja. Ispita-nici koji se profesionalno osposobljavaju za zanimanja drugog stepena pokazuju nisko opšte samopoštovanje (AS=14.75±4.67), dok je srednja vrednost opšteg samopoštovanja kod učenika koji se školuju za treći stepen obrazovanja u okvirima prosečnog (AS=18.36±6.30). Ispitanici koji se osposobljavaju za muške i ženske frizere u oblasti ličnih usluga pokazali su veće vrednosti na globalnom skoru (AS=20.05±4.52) od is-pitanika koji se osposobljavaju za druga područja rada, a najniže vred-nosti zabeležene su kod ispitanika koji se profesionalno osposobljavaju u oblasti mašinstva i obrade metala (AS=14.60±6.35).

Ključne reči: opšte samopoštovanje, laka intelektualna ometenost, praktična nastava

79

IMPLEMENTACIJA INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA IZ ISKUSTVA DETETA

Otilia Velišek-Braško1, Jasna Amroš-Vukelić2

1Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Novi Sad, Srbija

2Centar za socijalni rad, Novi Sad, Srbija

Uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovan obrazovni si-stem sa tipičnom populacijom, odnosno sa decom koja nemaju teškoće u razvoju, postalo je pravo i obaveza sa uvođenjem inkluzivne prakse u školski sistem. Deci sa smetnjama u razvoju putem inkluzivnog obrazo-vanja se omogućavaju raznovrsniji socijalni odnosi i socijalne interak-cije, čime im se povećava mogućnost za učenje i stvaranje slike kako o stvarnosti oko sebe tako i o sebi. Razumevanje subjektivnih školskih iskustava deteta sa potrebom za dodatnom obrazovnom podrškom, nje-gove porodice, kao i nastavnika je cilj ovoga rada. U istraživanju, nacrta studije slučaja, predstavlja se desetogodišnji dečak iz redovne osnovne škole. Studija je longitudijalnog karaktera, jer obuhvata period od četiri godine u kojem se pratio razvoj deteta, od pripremne grupe predškol-skog uzrasta do danas. Materijal koji se koristi u studiji je prikupljen iz raznih izvora – zapažanja roditelja, pedagoške i anegdotske dokumen-tacije nastavnika, mišljenja stručnih radnika i stručnjaka van škole koji su radili sa detetom te nalazom interresorne komisije. Tehnika obrade podataka koja je korišćena u radu je kvalitativna analiza. Obradom po-dataka dolazi se do nekoliko zaključaka: dete ima izgrađenu izuzetno pozitivnu sliku o sebi i o svojoj okolini, prihvata sebe sa svojim specifič-nostima bez obzira na teškoće koje ima u razvoju. Rezultati pokazuju da je individualni obrazovni plan podrške veoma koristan za decu sa teškoćama u razvoju jer okuplja ceo tim osoba oko istih ciljeva te se na taj način i sprovodi intenzivan, strukturisan i usmeren rad sa detetom na podsticaju razvoja određene sposobnosti ili veštine, a koji dovodi do napretka deteta, tj razvoja sposobnosti ili usvajanja veštine na kojoj se radilo. Takođe, vršnjačko okruženje u redovnom obrazovnom sistemu pruža deci sa teškoćama u razvoju dodatni podsticaj za razvoj ne samo socijalnih veština već i drugih sposobnosti koje su potrebne za komuni-kaciju i integrisanje u sredinu.

Ključne reči: inkluzivno obrazovanje, dete sa potrebom za dodatno obrazovnom podrškom, studija slučaja, pedagoška i anegdotska dokumentacija

80

VANINSTITUCIONALNI MODELI PODRŠKE OSOBAMA SA INVALIDITETOM U

LOKALNIM ZAJEDNICAMAVladimir Ilić

Univerzitet Singidunum – Fakultet za medije i komunikacije, Beograd

Reformisan sistem socijalne zaštite, kada su u pitanju osobe sa in-validitetom je sistem koji pruža mogućnosti, fleksibilan je i prilagodljiv, zasnovan na pravu da se bude drugačiji i utemeljen na širokom spektru usluga koje se pružaju u zajednici. Iako je sistem podrške osobama sa invaliditetom u najvećoj meri institucionalizovan, u Srbiji postoji značajan broj dobrih praksi i inicijativa koje su uspostavljene kao va-ninstitucionalni oblici podrške na lokalnom nivou. Vaninstitucionalni oblici podrške su nastajali kao rezultat izraženih potreba za različitim vrstama usluga osobama sa invaliditetom. Pružaoci usluga podrške na lokalnom nivou, osim institucija iz sistema socijalne zaštite, uglavnom su udruženja osoba sa invaliditetom i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Privatni sektor se tek uključuje u pružanje nekih od uslu-ga. Sadržaji usluga kreću se od pomoći u obavljanju kućnih poslova, obezbeđivanju ishrane i prenoćišta, nege, posredovanja, zastupanja, do edukativnih, obrazovnih i kulturno zabavnih sadržaja. Najčešći servisi podrške, razvijeni poslednjih godina su: podrška inkluzivnom obrazo-vanju dece sa invaliditetom, dnevne usluge u zajednici, radni centri, ra-zličiti edukativni klubovi, programi psihološke pomoći, pravna i druge vrste podrške osobama sa invaliditetom i članovima njihovih porodica, savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge. Najmanje kori-šćene usluge su personalna asistencija, zaštićeno stanovanje i pomoć u kući. Razvoj adekvatnih vaninstitucionalnih usluga na lokalnom ni-vou podrazumeva odgovornost kako pružalaca usluga, tako i korisnika, multisektorsku saradnju, uvek dostupnu reviziju postojećih usluga, ali i spremnost za implementaciju novih usluga i servisa, uvek kada za to postoji izražena potreba. Neophodno je da se na nivou lokalnih zajedni-ca formiraju raznovrsni oblici podrške osobama sa invaliditetom, kroz partnerstvo između državnog, civilnog i privatnog sektora. Praksa je pokazala da je neophodan razvoj onih usluga koje bi stimulisale i pro-movisale aktivan i samostalan život osoba sa invaliditetom i doprinele većoj socijalnoj uključenosti.

Ključne reči: vaninstitucionalni oblici podrške, osobe sa invaliditetom, lokalna zajednica, socijalna uključenost

81

SPECIFIČNOST ULOGE SAVREMENOG VASPITAČA U INKLUZIJI

Slađana MilenkovićVisoka škola strukovnih studija za vaspitače i poslovne

informatičare – Sirmium, Sremska Mitrovica, Srbija

Rad predstavlja novu ulogu savremenog vaspitača u procesu inklu-zivnog pristupa vaspitanju dece predškolskog uzrasta. Evidentno je da se na terenu, tokom obilaska studenata na praksi, srećemo sa raznim problemima koji se tiču pripremljenosti vaspitača za rad u inkluziji. Stoga se ukazala potreba za akreditacijom posebnih smerova za ob-razovanje vaspitača za rad u inkluzivnim uslovima, što je i učinjeno u Visokoj školi strukovnih studija za vaspitače i poslovne informatičare – Sirmium u Sremskoj Mitrovici. Ovaj rad, za cilj ima, da pokaže ko-liko je ta visoka škola uspela da pripremi vaspitače za rad u inkluziji obrazujući ih u svom sistemu. Neposrednim anketiranjem, sprovedeno je istraživanje stavova i mišljenja 25 diplomiranih specijalista-vaspi-tača koji su završili specijalističke studije u Visokoj školi u Sremskoj Mitrovici na smeru rad sa decom sa posebnim potrebama, o promeni paradigme obrazovanja vaspitača. Ispitivani su njihovi stavovi o tome koliko su znanja stečena tokom studija primenili u radu sa inkluzivnom decom. Na osnovu istraživanja dobijen je presek stanja obrazovanja vaspitača u oblasti inkluzije i primenljivost znanja stečenog u njihovoj prkasi. Rezultati pokazuju da se nivo pripremljenosti vaspitača za rad u inkluzivnim uslovima znatno poboljšao pošto su završili specijalistič-ke studije, ali da on još uvek nije na zadovoljavajućem nivou, odnosno da vaspitačima nedostaje više praktičnih primera i upoznavanje sa pedagoško-psihološkim situacijama koje su moguće u njihovom radu. Istraživanje će strukovnoj školi poslužiti pri reakreditaciji programa specijalističkih studija.

Ključne reči: vaspitač, inkluzija, vaspitno-obrazovni rad

82

ULOGA SOCIJALNOG RADNIKA U REHABILITACIJI OSOBA SA INVALIDITETOM

Selma TufekčićStudent, Univerzitet u Sarajevu –

Fakultet političkih nauka, Sarajevo, Bosna i Hercegovina

U radu je istaknut značaj rehabilitacije osoba sa invaliditetom, sa-držaj i ciljevi rehabilitacije i dat je osvrt na svaku kompleksnu reha-bilitaciju (medicinsku, profesionalnu, edukativnu i socijalnu). Pored toga, u radu se posebno naglašava uloga i socijalnog radnika kao člana rehabilitacionog tima. Pri tome posebna pažnja je usmjerena na zna-čaj upotrebe različitihih metoda socijalnog radnika u radu sa osobom sa invaliditetom, njegovom porodicom, širom okolinom i radnom sre-dinom. Rad socijalnog radnika u procesu rehabilitacije se ogleda kroz tretmanski rad (individualni, rad sa porodicom i grupni psihosocijalni rad). Cilj intervencija socijalnog radnika u ovom procesu je usvajanje novog sistema vrijednosti, adaptacija na ograničenja u svakodnevnom funkcionisanju koji su posljedica stanja nakon povrede ili bolesti, zatim pronalaženje alternativnih oblika uspješnog prilagođavanja na novo-nastali stil života i unapređenje kvaliteta interakcija unutar porodične i šire socijalne mreže. U radu se također naglašava da provedena medi-cinska i profesionalne rehabilitacija ne može uroditi uspjehom bez soci-jalne rehabilitacije koja se ogleda u brizi za osobu s invaliditetom, kroz pomoć na polju osamostaljivanja i razvijanja osjećaja o samome sebi kao ravnopravnom članu društva, dobijanja pune podrške stručnjaka, članova porodice i šire okoline u kojoj osoba sa invaliditetom živi.

Ključne riječi: rehabilitacija, socijalni radnik, osoba s invaliditetom, socijalna rehabilitacija

83

RODITELJI KAO PARTNERI U INKLUZIVNOJ NASTAVI

Dragica RankovićStudent, Univerzitet u Novom Sadu –

Filozofski fakultet, Novi Sad, Srbija

Razvoj inkluzivnog obrazovanja postaje imperativ i središte pažnje obrazovnih reformi širom sveta. Inkluzivno obrazovanje podrazume-va mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Neminovno je da inkluzija traži nove i značajne izazove od strane nastavnika, uprave škole, samih učenika i njihovih roditelja, ali i cele društvene zajednice. Inkluzija zahteva pra-vilno planiranje, pripremu i podršku tj. omogućava da edukatori u školi u saradnji sa roditeljima i drugim stručnjacima, primenjuju i učestvuju u realizaciji nastave. Kako se školski program proširuje da bi se obu-hvatila i deca sa teškoćama u razvoju i njihove porodice, tako i zadatak pružanja usluga porodicama dobija nov značaj. Tim koji osmišljava pro-gram rada, za decu sa teškoćama u razvoju, mora da razvija sistem za redovni i kontinuirani kontakt sa roditeljima. Vaspitna praksa usmere-na prema deci zasnovana je na uverenju da je porodica prvi i najvažniji dečiji vaspitač i učitelj. Interesi, prioriteti i brige porodica nalaze se u središtu filozofije i prakse programa nametnutih deci, a naročito onoj sa teškoćama u razvoju. Roditelji dece koja prate inkluzivan program razviće čvrste veze sa nastavnicima i postati partneri u osmišljavanju i primeni obrazovanja koje je usmereno prema njima. Partnerstvo po-rodice i škole predstavlja važan preduslov za adekvatno podržavanje i podsticanje razvoja deteta, budući da je dobrobit deteta centralni inte-res, kako porodice tako i škole.

Ključne reči: inkluzija, nastava, saradnja porodice i škole, partnerski odnos

84

SLOBODNO VREME DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Marija CvijetićStudent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Socijalna participacija osoba sa smetnjama u razvoju smatra se jed-nim od najvažnijih ishoda rehabilitacionog procesa. Jedan od aspekata participacije u zajednici je učešće u aktivnostima slobodnog vremena. Brojni pozitivni ishodi vezuju se za angažovanje dece u različitim soci-jalnim i rekreativnim aktivnostima: unapređenje fizičkih, kognitivnih i jezičkih sposobnosti, socijalnih veština, samopouzdanja, podsticanje socijalne inkluzije i dr.

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupne literature prikaže kvali-tet slobodnog vremena dece sa smetnjama u razvoju.

Većina autora koji su se bavili ovom problematikom izveštava o ni-žem nivou participacije dece sa ometenošću u slobodnim aktivnostima, u odnosu na vršnjake tipičnog razvoja. Deca sa smetnjama u razvoju češće se angažuju u pasivnim aktivnostima koje se odvijaju u kućnom okruženju, u društvu članova porodice ili drugih odraslih osoba.

Brojni činioci vezani za samo dete, njegovu porodicu i šire okruženje mogu imati uticaja na učestalost angažovanja i raznovrsnost aktivnosti koje ova deca praktikuju u slobodno vreme. Identifikovanje predikto-ra participacije i prilagođavanje okruženja potrebama i mogućnostima dece sa smetnjama u razvoju, moglo bi unaprediti učešće ove dece u aktivnostima slobodnog vremena i time povećati njihov kvalitet života i uključenost u zajednicu.

Ključne reči: slobodno vreme, ometenost, participacija

85

SOCIJALNA PODRŠKA ODRASLIH OSOBA SA POVREDOM KIČMENE MOŽDINE

Sanja Trgovčević1, Milena Milićević2, Vojin Vidanović1

1Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, Srbija2Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, Srbija

Socijalna podrška ima važan zaštitni efekat na fizičko i mentalno zdravlje. Preko mreže društvenih odnosa, socijalna podrška amortizu-je uticaj izloženosti pojedinca na pojavu negativnih životnih okolnosti i deluje na podizanje blagostanja i opaženog kvaliteta života. Čini je isprepletena mreža koja direktno deluje na stepen integrisanosti po-jedinca u grupu, organizaciju ili zajednicu. Takođe, socijalna podrška predstavlja različite oblike emocionalne, simboličke, spoznajne, instru-mentalne i druge pomoći koju neki pojedinac dobija ili na koju može da računa u kriznim situacijama, bilo socijalnim ili ličnim.

Istraživanje je sprovedeno u cilju utvrđivanja razlike u stepenu opa-žene socijalne podrške osoba sa povredom i osoba bez povrede kičmene moždine, sagledavajući tri različita izvora: porodicu, prijatelja i za ispi-tanika važne osobe. Za prikupljanje podataka korišćena je Multidimenzi-ona skala opažene socijalne podrške – Multidimensional Scale of Perceived Social Support (MSPSS; Canty-Mitchell & Zimet, 2000). Istraživanjem je obuhvaćeno 100 ispitanika, oba pola, starosti između 18 i 65 godina. Kompletan uzorak su činile grupa ispitanika bez povrede i grupa ispita-nika sa povredom kičmene moždine (tetraplegia, paraplegia).

Dobijeni rezultati su pokazali da nije utvrđena statistički značajna razlika u opažanju socijalne podrške ispitanika u odnosu na stepen po-vrede. Međutim, statistička značajnost je uočena u odnosu na različite izvore podrške, tačnije, u odnosu na porodicu, prijatelje i za ispitanika važne osobe.

Istraživanje je pokazalo da osobe sa povredom kičmene moždine i osobe bez povrede opažaju socijalnu podršku na približno jednak na-čin, ali se percepcija izvora koji pružaju podršku značajno razlikuje.

Ključne reči: socijalna podrška, povrede kičmene moždine, odrasle osobe

86

OPISMENJAVANJE UČENIKA SA VIŠESTRUKIM SMETNJAMA PRIMENOM KOMPLEKSNE METODE

Zorica Vukajlović OŠ „Veljko Dugošević”, Beograd, Srbija

Tradicionalna nastava se zasniva na tradicionalnim načinima opi-smenjavanja učenika. Potrebe današnjih generacija inicirale su prome-ne u svim aspektima nastave. Kao jedan od načina takve vrste prilago-đenja, javila se i kompleksna metoda.

Na ovim prostorima od šezdesetih godina 20. veka primenjuje se po-sve različit način opismenjavanja učenika. Bazirana na individualnim karakteristikama deteta, kompleksna metoda pruža širok dijapazon pristupa učeniku kako u stimulansima za njihovo uspešno napredo-vanje, tako i u njihovim postignućima i efikasnosti u svakodnevnom radu. Kompleksna metoda je prilagođena svim učenicima, pa i onima koji imaju višestruke smetnje u razvoju. Za razliku od monografske ili grupne obrade slova kod kojih se slova usvajaju analitičko–sintetičkim putem, kompleksna metoda kao osnov uzima predznanje učenika kao osnovu za koncipiranje rada sa njima. Poštujući osnovne didaktičke principe i pravo učenika na individualno napredovanje prema sopstve-nim mogućnostima uz stručnu pomoć učitelja, ovakav način opismenja-vanja podstiče psihofizički razvoj i omogućava prilagođen tempo rada samom učeniku.

S obzirom na činjenicu da u redovnoj nastavi u okviru jednog ode-ljenja postoje učenici čija su predznanja veoma različita, primena ove metode omogućava učitelju da nastavu prilagodi svakom učeniku. U radu sa decom koja imaju višestruke smetnje svaki rad zahteva dodat-no angažovanje od strane učitelja, a kompleksna metoda olakšava put usvajanja slova i postavljanje temelja elementarne pismenosti. U ovom radu biće prikazana postignuća učenika koji ima višestruke smetnje u razvoju, a koji pohađa redovnu nastavu.

Ključne reči: kompleksna metoda, višestruke smetnje, redovna nastava

87

EKSPERIMENTALNE TEHNIKE I PRIRUČNA SREDSTVA U INDIVIDUALIZACIJI

NASTAVE LIKOVNE KULTURETatjana Grumić

OŠ ,,Dr Dragan Hercog“, Beograd, Srbija

Sposobnost likovnog izražavanja je prirodan način izražavanja za decu koja se tipično razvijaju, ali kako u odeljenjima imamo i učenike sa problemom imaginacije kao i ograničenih motoričkih sposobnosti, koji su u tom procesu manje uspešni, naš zadatak kao pedagoga je da pružimo mogućnost svima, pružajući kontinuiranupodršku i podsticaj.

Cilj je unaprediti rad sa učenicima koji imaju smetnje u razvoju pri-menom eksperimentisanja i istraživanja novih metoda, tehnika i postu-paka, kombinovanjem različitih materijala, sredstava – koristeći pred-mete iz njihovog neposrednog okruženja na nov način.

Primenjujući korelaciju sa sadržajima iz drugim predmeta (matema-tika, srpski jezik, svet oko nas) omogući ćemo da učenici ove sadržaje usvajaju na originalan i interesantan način, a imajući u vidu individual-ne sposobnosti učenika, možemo prilagoditi zahteve kroz čitav spektar mogućnosti po stepenu složenosti.

Eksperimentalne likovne tehnike omogućiće da svaki učenik i kroz nastavu likovne kulture nastavi da razvija samostalnost, samopouzda-nje, motivaciju, kreativnost, socijalizaciju, pažnju, istrajnost i dr.

Sticanje praktičnih likovnih iskustava kroz samostalan, stvaralački rad omogućiće da svaki učenik rado i aktivno učestvuje na časovima likovne kulture kao i da bude uspešan.

Ključne reči: eksperimentalne tehnike, priručna sredstva, individualizacija, nastava likovne kulture

88

INKLUZIVNO OBRAZOVANJE – S ASPEKTA NASTAVNIKA

Slavica Pavlović, Nikolina Bevanda, Žermenka Lovrić, Lidija Vladić-Mandarić

Sveučilište u Mostaru – Fakultet prirodoslovno-matematičkih i odgojnih znanosti, Mostar, Bosna i Hercegovina

Inkluzivno obrazovanje predstavlja jedan od posebice eksponiranih i najčešće navođenih segmenata aktualne reforme (osnovnog) obrazo-vanja u Federaciji Bosne i Hercegovine. Stoga se u ovom radu razmatra-ju stavovi i mišljenja nastavnika razredne i predmetne nastave koji su izravni implementatori inkluzivnog obrazovanja u osnovnim školama. U radu je prezentiran dio survey istraživanja provedenoga u drugoj po-lovici 2012. godine na stratificiranom, prigodnom uzorku sastavljenom od 115 nastavnika razredne i 115 nastavnika predmetne nastave koji rade u osnovnim školama u Hercegovačko-Neretvanskoj Županiji. Pu-tem petostupanjske Likertove skale dobiveni su korisni podaci o pro-vedbi inkluzivnog obrazovanja u osnovnim školama navedene Župani-je. Sami nastavnici ukazali su na brojna iskustva i probleme u okviru inkluzivnog obrazovanja, od kojih smo izdvojili: pripremljenost škola i nastavnika, te njihovu stručnu osposobljenost za njegovu provedbu, suradnju s relevantnim faktorima, njegovu (samo)evaluaciju, itd. Pi-tanja elaborirana u ovom radu potkrijepljena su izjavama nastavnika razredne i predmetne nastave, ali i roditelja čija djeca s posebnim i bez posebnih potreba pohađaju osnovne škole u Hercegovačko-Neretvan-skoj Županiji. Imajući u vidu važnost uključivanja djece/učenika s po-teškoćama u razvoju, odnosno s posebnim potrebama uopće u redoviti školski sustav ranog – što se često pokazuje kao Gordijski čvor naše odgojno-obrazovne stvarnosti, postavljaju se i pitanja: Gdje je i kamo ide inkluzivno obrazovanje? Što nam je činiti kako bi ga se poboljša(va)lo a za dobrobit svih uključenih subjekata, posebice djece-učenika.

Ključne riječi: inkluzivno obrazovanje, osnovna škola, nastavnici, učenici, suradnja

89

SOCIJALNI DOMEN KVALITETA ŽIVOTA OSOBA SA CEREBRALNOM PARALIZOM

Ivana Sretenović1, Jelena Stanisavljević2, Marina Milivojević3, Gorana Šarac-Marić4, Anita Kovačić3

1Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije, Beograd, Srbija2Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Beograda, Beograd, Srbija


4OŠ „Heroj Pinki“, Bačka Palanka, Srbija

Cilj ovog rada je bio da se proceni kvalitet života osoba sa cerebral-nom paralizom, sa fokusom na socijalni domen kvaliteta života. Uzorak istraživanja formiran je od 100 ispitanika sa posledicama cerebralne paralize, oba pola (46 ispitanika je bilo muškog, i 54 ispitanika žen-skog pola). Prosečan uzrast ispitanika je 24,5 godina i svi ispitanici su urednog intelektualnog statusa. Istraživanje je realizovano tokom 2013. godine u Beogradu. Za potrebe istraživanja korišćen je upitnik WHOQOL-BREF (WHO, 1996). Deo upitnika koji se odnosi na socijalni domen procene kvaliteta života sadrži sledeća pitanja: Koliko ste zado-voljni svojim odnosima sa drugima? Koliko ste zadovoljni svojim seksu-alnim životom? Koliko ste zadovoljni podrškom prijatelja?

Rezultati istraživanja pokazuju da je grupa ispitanika muškog pola u 58,7% veoma zadovoljna svojim odnosima sa drugim ljudima, dok su ispitanici ženskog pola zadovoljni svojim odnosom sa drugima u 44,4%. Ni zadovoljno ni nezadovoljno je oko 20% ispitanika oba pola. Svojim seksualnim životom zadovoljno je 39,1% ispitanika muškog pola i 29,6% ispitanika ženskog pola, dok odgovor “ni zadovoljan ni nezado-voljan” navodi 26,1% muškaraca i 31,5% žena. Podrškom prijatelja je veoma zadovoljno preko 50% ispitanika oba pola, dok po dva ispitanika oba pola navodi da nije zadovoljno podrškom koju im pružaju prijatelji.

Na osnovu dobijenih rezultata, može se reći da osobe sa cerebral-nom paralizom visoko ocenjuju kvalitet svog života u socijalnom do-menu, odnosno da su zadovoljni kvalitetom svog života na svim ispiti-vanim varijablama iz ovog domena. Dobijeni rezultati govore u prilog subjektivnosti pri proceni kvaliteta života. Nedostatak iskustava, so-cijalnih kontakata i realne percepcije socijalne sredine dovode osobe sa cerebralnom paralizom u položaj visokog zadovoljstva kvalitetom svog života.

Ključne reči: cerebralna paraliza, kvalitet života, socijalni domen, WHOQOL-BREF

90

DEFEKTOLOŠKA REHABILITACIJA – DODATNA PODRŠKA ILI STANDARD U SISTEMU

OBRAZOVANJA I VASPITANJASnežana Nišević

OŠ „Boško Buha“, Beograd, Srbija

U ovom radu prikazali smo deo rezultata projekta „Mobilni tim – podrška inkluzivnom obrazovanju“. Projektat je imao za cilj pružanje organizovane stručne podrške defektologa (iz škole za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju) obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju u redovnom sistemu kroz korektivni rad sa učenicima, savetodavno–instruktivni rad sa nastavnicima, stručnim saradnicima i roditeljima i učešće u radu stručne službe i Stručnog tima za IO. Tokom realizacije projekta (2010-2012.) podrška je pružena za 206 učenika u 7 osnovnih škola na teritoriji Opštine Zvezdara (3,2% ukupnog broja učenika u ovim školama). Značajan broj učenika ostao je neobuhvaćen podrškom.

Primenjena metodologija doprinela je 1) razvoju i primeni modela inkluzivnog obrazovanja u skladu sa Zakonom i savremenim naučnim i stručnim dostignućima i tendencijama u pedagogiji i obrazovno–vas-pitnoj praksi, 2) sistemskoj implementaciji stručne podrške učenicima sa smetnjama u razvoju u obrazovanju na koju oni imaju pravo po Za-konu i Konvenciji o ljudskim pravima, 3) razvoju metodologije defek-tološke rehabilitacije u redovnom sistemu (procedure, postupci, plan i program), 4) povezivanju i boljoj saradnji redovnih škola sa školama za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, 5) napredovanju učeni-ka, 6) većoj efikasnosti nastavnika i saradnika u planiranju i realizaciji nastave i unapređivanju znanja i veština nastavnika, 7) proširivanju i multidisciplinarnosti Stručnih timova za IO.

Rezultati impliciraju pitanje koliko je podrška defektologa u obra-zovnom sistemu dodatna, a koliko je neophodna i predstavlja standard za kvalitetno obrazovanje.

Ključne reči: inkluzivno obrazovanje, razvojne smetnje i poremećaji, podrška, standard, defektološka rehabilitacija

91

BIMODALNA AMPLIFIKACIJA KOD DECE I ODRASLIH OŠTEĆENOG SLUHA

Sanja Geratović1, Vesna Radovanović2, Tamara Jeremijić1



Deci oštećenog sluha, koja koriste jednostrano kohlearni implant, složeni govorni signali mogu predstavljati problem, zato se kod osoba sa određenim ostatkom sluha u neimplantiranom uvu predlaže kori-šćenje konvencionalnog slušnog aparata. Bimodalna amplifikacija po-drazumeva istovremeno korišćenje kohleanog implanta i slušnog apa-rata kontralateralno.

Cilj rada je bio da se putem analize rezultata istraživanja, rađenih kod nas i u svetu, ukaže na koji način bimodalna amplifikacija utiče na uspešnost i kvalitet auditivne percepcije kod dece oštećenog sluha.

Rezultati istraživanja ukazuju na određene prednosti bimodalne stimulacije u odnosu na mono-stimulaciju. Akustička amplifikacija, preko konvencionalnog slušnog aparata, obezbeđuje adekvatne nisko-frekvencijske informacije, dopunjujući na taj način prijem informacija dobijenih preko elekrične amplifikacije od strane kohlearnog implanta. Ove niskofrekvetne informacije na polju govora poboljšavaju identifi-kaciju konkretnih glasova i doprinose boljoj percepciji i razumljivosti govora u bučnom okruženju.

Bimodalna amplifikacija omogućava binauralno slušanje i sprečava-nje auditivne deprivacije na neimplantiranom uvu kao i bolju percep-ciju rečenica i lokalizaciju zvuka u bučnom okruženju. Odrasle osobe oštećenog sluha sa bimodalnom amplifikacijom prave znatno manje grešaka prilikom lociranja zvučnog izvora u poredjenju sa ispitanicima sa kohlearnim implantom ili samo sa slušnim aparatom.

Rezultati istraživanja pokazuju da bimodalna stimulacija obezbeđuje najbolje rezultate za muzičku percepciju i percipirani kvalitet zvuka u od-nosu na samo korišćenje kohlearnog implanta. Pored toga, bimodalna sti-mulacija može biti korisna pri slušanju muzike i drugih negovornih zvukova.

Bimodalna stimulacija kod male dece je neophodna zbog podsticaja sazrevanja slušnih puteva, a kod starije dece je bitna za slušanje na da-ljinu i funkcionisanje u školi. U Srbiji postoji mali procenat osoba ošteće-nog sluha sa bimodalnom amplifikacijom. Osobe implantirane na ranom uzrastu pretežno koriste samo kohlearni implant (monauralno slušanje). Jedan od razloga za ovakvu situaciju su i stavovi roditelja dece oštećenog sluha, koji nemaju dovoljno informacija o bimodalnoj amplifikaciji, a ko-hlearni implant smatraju modernijim sredstvom za razvoj slušanja.

Ključne reci: bimodalna amplifikacija, auditivna percepcija, deca i odrasli oštećenog sluha

92

TERAPIJA UMJETNOŠĆU I KREATIVAN POKRET – REHABILITACIJSKI PROGRAM ZA

UNAPRJEĐENJE KVALITETE ŽIVLJENJA OSOBA S INTELEKTUALNIM TEŠKOĆAMA

Marija Škes1, Vjera Lukavečki2, Mira Kliček2

1Zavod za javno zdravstvo „Dr. Andrija Štampar“, Zagreb, Hrvatska2Ozana – Udruga sa socijalno-humanitarnim ciljevima i

Dnevni centar za rehabilitaciju i radne aktivnosti, Zagreb, Hrvatska

Poticanje punog sudjelovanja osoba s invaliditetom u obiteljskom životu i životu zajednice jedan je od ciljeva Nacionalne strategije izjed-načavanja mogućnosti za osobe s invaliditetom od 2007. do 2015. go-dine. U Gradu Zagrebu osobe s invaliditetom čine 11,6% ukupnog sta-novništva grada u 2012. godini, od toga 82% živi u obitelji. Prema vrsti oštećenja koje uzrokuje invaliditet, mentalna retardacija čini 3,3% od ukupnog broja osoba s invaliditetom.

U Dnevnom centru za rehabilitaciju i radne aktivnosti „Ozana“ pri-mjenjuje se Program bazične perceptivno–motoričke stimulacije koji je usmjeren na razvojna područja osoba starijih od 16 godina: motorič-ko, perceptivno, komunikacijsko, emocionalno-socijalno i kognitivno. Program se ostvaruje kroz umjetničko-rehabilitacijske radionice ruč-nog rada, keramike, samostalnog življenja, likovne radionice, dramske, glazbene, sportske te uređenja okoliša. Kroz smisleno vođeni pokret unaprjeđuju se očuvane kognitivne sposobnosti te se olakšava usva-janje novih znanja i vještina korisnika u području: kreativnog izraža-vanja, emocionalnog razvoja, motoričke spretnosti, razvijanja socijal-nih kompetencija te samostalnosti i samopouzdanja. Svako izražajno sredstvo korišteno u terapiji umjetnošću, oblik, linija ili boja, ima svoje terapeutsko djelovanje. U kreativnim radionicama u mnoge aktivnosti uključeni su roditelji korisnika, studenti, učenici osnovnih škola, vo-lonteri te drugi članovi zajednice. Rezultati aktivnosti prezentirani su na izložbama, plesnim nastupima, dramskim predstavama, sportskim natjecanjima, ali i u okviru Dnevnog centra u prostorijama Štrikeraj caffe-a – male prodajne galerije. Projekt u okviru kojeg korisnici podu-čavaju vještine obrade sirove vune učenike u nekoliko osnovnih škola omogućuje njihovo djelovanje i prezentaciju u široj lokalnoj zajednici mijenjajući uobičajenu percepciju tj. oni pružaju pomoć drugima što korisnike čini vrijednim i podiže njihovu razinu samopoštovanja i po-štovanja drugih iz njihove okoline. Na taj način mijenjaju predrasude i senzibiliziraju javnost za sposobnosti osoba s invaliditetom.

Primjena različitih suportivnih komplementarnih metoda ima važ-nu ulogu, uz standardne metode prevencije, edukacije, terapije i reha-

93

bilitacije, na očuvanje rasta i razvoja, mentalnog i fizičkog zdravlja oso-ba s invaliditetom. Organizacije civilnog društva značajno pridonose stvaranju pozitivne predodžbe u javnosti o osobama s invaliditetom i njihovim potrebama i time promiču njihovo aktivno uključivanje u ži-vot zajednice. Dugoročno se unaprjeđuju izvaninstitucijski oblici kva-litetne podrške što osobi s invaliditetom omogućuje slobodu izbora i osigurava kvalitetniji život.

Ključne riječi: rehabilitacijski program, terapija umjetnošću, kreativan pokret, kvaliteta življenja

94

DISFUNKCIJA SENZORNE INTEGRACIJE KOD DJECE S INTELEKTUALNIM TEŠKOĆAMA

Admira Dedić, Bahrudin DedićCentar za odgoj, obrazovanje i rehabilitaciju

„Vladimir Nazor“, Sarajevo, Bosna i Hercegovina

Senzorna integracija je neurobiološka aktivnost unutar našeg tijela kojom nervni sistem obrađuje informacije iz osjetila sluha, vida, okusa, mirisa, dodira, te unutrašnjih osjetila vestibularno i proprioceptivno. Svakog trenutka veliki broj osjetnih informacija ulazi u naš nervni si-stem. Senzorna integracija je sposobnost mozga i nervnog sistema da organizira te podražaje. Više od 80% nervnog sistema je uključeno u obradu i organizaciju ulaznih osjeta, te zbog toga mozak smatramo strojem za obradu osjetnih podataka. Disfunkcija senzorne integracije se pojavljuje kada su mozak i nervni sistem u nemogućnosti adekvatno integrirati osjetne informacije. Kada se javi takvo stanje osjetna infor-macija se interpretira na krivi način što ima za posljedicu poteškoće u percepciji, ponašanju i učenju.

Cilj ovog rada bio je istražiti na kojim područjima je najčešće prisut-na disfunkcija senzorne integracije kod djece s intelektualnim teško-ćama.

Upotrijebljen je Sustav za procjenu disfunkcije senzorne integracije, Viola, 2002., (prijevod i adaptacija Fulgosi-Masnjak, Osmančević, Lang, 2004). Procjenu je izvršio defektolog (edukator-rehabilitator) i roditelj u suradnji s voditeljem programa senzorne integracije. Procjena je iz-vršena na uzorku od 29 djece mlađeg uzrasta, polaznika Centra „Vladi-mir Nazor“ u Sarajevu.

Na osnovu rezultata procjene uočeno je da 68,97% djece iz ovog uzorka ima poteškoće na području sluha, zatim 51,73% ima poteškoće na području propriocepcije i 41,37% ima poteškoće na području mirisa. Nešto manje izražene teškoće su na područjima vida, okusa, taktilnom i vestibularnom području. Prema procjeni 34,49% djece iz ovog uzorka ima poteškoće na području vida, zatim 34,49% djece ima poteškoće na području okusa, dok 13,79% djece ima poteškoće na taktilnom područ-ju i 13,79% na vestibularnom području.

Ključne riječi: senzorna integracija, disfunkcija senzorne integracije, djeca s intelektualnim teškoćama

95

SEKSUALNO DEVIJANTNO PONAŠANJE MALOLETNIKA NA PODRUČJU REPUBLIKE SRBIJE U

PERIODU OD 2008. DO 2012.Valentina Baić1, Sanja Batić2

1Kriminalističko policijska akademija, Beograd, Srbija2Univerzitet u Novom Sadu – Filozofski fakultet, Novi Sad, Srbija

U domaćoj literaturi postoji mnoštvo stručnih radova u kojima se seksualni delikti sagledavaju sa kriminalističkog, krivičnopravnog, kriminološkog, sociološkog i psihološkog stanovišta. Pomenuta istraži-vanja su u najvećoj meri vezana za seksualnu delinkvenciju punoletnih lica, što znači da postoji vrlo malo istraživanja koja se bave seksualno devijantnim ponašanjem maloletnika. Međutim, područje poremećaja razvoja maloletnika s pojavnim nasilnim seksualnim ponašanjem je za-sigurno područje koje je vrlo značajno kao i problematika seksualne delinkvencije punoletnih lica. Pitanja vezana za seksualnu delinkven-ciju maloletnih lica, neophodno je razmatrati u cilju praktične primene znanja u prevenciji ove vrste prestupništva, kao i njihovom tretmanu.

Opšti cilj istraživanja odnosi se na analizu učestalosti seksualnih de-likata izvršenih od strane maloletnih lica na području Republike Srbije u periodu od 2008. do 2012. godine, u cilju formiranja potpunije slike o obimu, dinamici i eventualnim pravcima kretanja istih u budućnosti.

Sve analize izvedene su na podacima o stanju izvršenih seksulnih delikata za period 2008. do 2012. godine. Podaci su dobijeni od strane Uprave za analitiku, Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Analizom je utvrđeno da je za navedeni period udeo maloletnih iz-vršilaca u seksualnim deliktima iznosio 23%, što navodi na zaključak da je njihovo učešće veoma značajno. Analizom starosne strukture koja obuhvata kategorije izvršilaca u dobi od nenavršene 14. do navršene 20. godine života, utvrđeno je da je najveći procenat, tačnije 36% sek-sualnih delikata izvršen od strane seksualnih prestupnika starosti od 18. do 20. godina, koji spadaju u kategoriju mlađih punoletnih lica. Me-đutim, isto tako je važno naglasiti, da nije zanemariv ni udeo ostalih kategorija maloletnih prestupnika, tačnije kategorije od 14-15 godina (25%) i kategorije od 16-17 godina starosti (32%), kao i dece do 14. godina starosti (4%). Iz prezentiranih rezultata vidi se da je učešće ka-tegorije mlađih i starijih maloletnih lica, ne samo značajno, već i zabri-njavajuće. Posebno je zabrinjavajući i podatak da je čak 4% seksualnih delikata, izvršeno od strane dece, koja nisu navršila 14. godina.

Ova analiza je omogućila sagledavanje predmetne problematike na globalnom nivou, pružanjem uvida u seksualno devijantno ponašanje maloletnika na našim prostorima. Naravno da ista nije dovoljna, zbog

96

čega je u budućnosti neophodno pristupiti izradi studije kojom bi se između ostalog došlo do relevantnijih podataka, koji bi bili praktično primenjivi i na osnovu kojih bi se pristupilo izradi prevencijskih pro-grama, koji su se do sada sporadično pojavljivali u praksi.

Ključne reči: seksualno devijantno ponašanje, seksualni delikti, maloletnici, prevencijski programi

97

PRINCIPI U IZVRŠENJU KAZNE LIŠENJA SLOBODENebojša Macanović1, Miloš Đorđević2, Radenko Vujasin3

1Univerzitet u Banja Luci – Fakultet političkih nauka, Banja Luka, Bosna i Hercegovina

2Univerzitet u Novom Sadu – Medicinski fakultet, Novi Sad, Srbija3KPZ „Tunjice“, Banja Luka, Bosna i Hercegovina

Uporedo sa usložnjavanjem društvenih odnosa, pospješeno procesi-ma tranzicije i globalizacije, dolazi do ekpanzije kriminala. Društvena reakcija na takvo kretanje ogleda se u jačanju svijesti o potrebi pre-vencije i što dosljednijeg kažnjavanja kriminogeno inficiranih osoba za svako izvršeno kriminalno djelo. Ali, onima koji su kažnjeni potreb-na je pomoć stručnjaka različitih profila kako za učinjeno djelo ne bi bili samo sankcionisni, već i, zahvaljujući dejstvu kazne, reintegrisani u društvo – resocijalizovani. Da bi taj složeni zadatak bio realizovan neophodno je držati se jasnih, precizno određenih principa. Upravo iz tog razloga željeli smo da prioritet u ovom radu damo principima u iz-vršenju kazne lišenja slobode, kako bismo prikazali osnovu na kojoj se bazira čitav sistem izvršenja krivičnih sankcija Bosne i Hercegovine.

Ključne riječi: principi, resocijalizacija, prevaspitni tretman

98

UKLJUČIVANJE OSOBA S INVALIDITETOM NA TRŽIŠTE RADA U LABINU

Ozren Catela, Marko PerkovCentar za inkluziju i podršku u zajednici, Pula, Hrvatska

Centar za inkluziju i podršku u zajednici je organizacija civilnog društva osnovana 2005. godine. Želimo unaprijediti kvalitetu života osoba s intelektualnim teškoćama te potaknuti njihovo uključivanje u društveni život i svijet rada. Na području Istarske županije našim kori-snicima pružamo usluge poludnevnog boravka u Puli, Poreču, Labinu i Bujama, usluge organiziranog stanovanja, uslugu asistenta u nastavi za djecu s teškoćama u razvoju te usluge radnog uključivanja.

Razumijevajući poteškoće u radnom uključivanju osoba s intelektu-alnim teškoćama na području Istarske županije, Centar za inkluziju i podršku u zajednici, razvio je projekt “IN.promo – uključivanje osoba s intelektualnim teškoćama na tržište rada”. Od prosinca 2010. godine projekt se provodi u partnerstvu s Istarskom županijom, Gradom La-binom, Obrtničkom komorom Istarske županije te Udrugom za pomoć osobama s mentalnom retardacijom Istarske županije.

Opći cilj ovoga projekta je povećati zapošljivost dugotrajno nezapo-slenih i neaktivnih osoba s intelektualnim i višestrukim teškoćama u Istarskoj županiji. Provedbom projekta unaprjeđene su kompetencije 30 dugotrajno nezaposlenih i neaktivnih osoba s intelektualnim i više-strukim teškoćama za uključivanje na otvoreno tržište rada. Također, zahvaljujući organiziranoj medijskoj i osobnoj promociji projekta te edukativnoj radionici, formirana je lokalna mreža podrške zapošljava-nju osoba s invaliditetom za područje Labinštine s ciljem jačanja uklju-čivanja osoba s invaliditetom na tržište rada.

Zahvaljujući aktivnostima projekta 6 je osoba s invaliditetom sa područja Labina i okolice zaposleno, što predstavlja 15% svih nezapo-slenih osoba s invaliditetom na ovom području. Na zasadima projekta, danas u Labinu djeluje Radna jedinica za zapošljavanje osoba s invali-ditetom s 8 zaposlenih osoba s invaliditetom i tekstilnim proizvodnim programom.

Ključne riječi: zapošljavanje osoba s invaliditetom, osobe s intelektulanim teškoćama

99

PLAN I PROGRAM RADA ZA DJECU SA KOMBINOVANIM SMETNJAMA U RAZVOJU U

JU DNEVNI CENTAR ZA DJECU I OMLADINU SA SMETNJAMA I TEŠKOĆAMA U RAZVOJU „PLJEVLJA“

Svetlana Dujović, Dubravka Damjanović, Snežana Ječmenica, Slobodanka Roganović, Azra Hamzić, Žana Kušljević, Sanja Vukojičić

JU Dnevni centar za djecu i omladinu sa smetnjama i teškoćama u razvoju „Pljevlja“, Pljevlja, Crna Gora

Dnevni centar je socijalni servis na lokalnom nivou koji pruža po-dršku djeci i omladini sa smetnjama u razvoju u skladu sa holističkim modelom invalidnosti. Godinu dana se plan rada u Dnevnom centru „Pljevlja“ realizovao na osnovu Programa rada u Dnevnim centrima koji je usvojio Nacionalni savjet za obrazovanje početkom 2011 godine. Plan i program je predviđen za djecu sa umjerenim smetnjama u intelektu-alnom razvoju i obuhvata osam područija rada. U našoj grupi korisnika sa kombinovanim smetnjama (teže i teške intelektualne smetnje, teže motoričke smetnje, djeca koja nemaju razvijenu verbalnu komunikaciju i djeca sa autizmom) usvojeni program rada se pokazao neadekvatnim jer je bilo moguće ostvariti 30% plana. Tim Dnevnog centra je prilago-dio postojeći plan i program mogućnostima i potrebama djece.

Cilj ovog rada je evaluacija prilagođenog plana i programa. Uzorak je činilo šestoro djece uzrasta od 12-19 godina sa kombinovanim smetnja-ma. Iz osam oblasti koje se u Dnevnom centru realizuju kroz radionice ciljevi se ostvaruju kroz slikovni materijal kao jedan od načina uspo-stavljanja dvosmjerne komunikacije. Iz pojedinih oblasti djeca ciljeve ostvaruju uz fizičku pomoć i verbalne instrukcije od strane terapeuta u cilju podsticanja samostalnosti u skladu sa mogućnostima. Dio radi-onica se realizuje u senzornoj sobi gdje se osim smanjenja senzornih disfuncija utiče na razvoj kognitivnih sposobnposti na njima zanimljiv način. Kod korisnika koji su na najnižem nivou komunikacije meto-da intenzivne interakcije je način na koji smo uspjeli da dobijemo po-vratnu informaciju i poboljšamo kognitivne, socijalne, komunikacijske sposobnosti i emocionalni razvoj. Rezultati istraživanja pokazuju da je program rada prilagođen sposobnostima djece jer utiče na poboljšanje kognitivnih, komunikacijskih, psihomotornih sposobnosti kao i njihove samostalnosti. Plan i program rada u Dnevnom centru je prilagođen mogućnostima korisnika.

Ključne riječi: dnevni centar, djeca sa smetnjama u razvoju, plan i program rada, povećanje samostalnosti

100

ISKUSTVA U IMPLEMENTACIJI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA NA TRI NIVOA ŠKOLOVANJA U

SMEDEREVSKIM ŠKOLAMAOlja Đorđević1, Ivana Mitrović2


2Student, Masaryk University – Faculty of Arts, Brno, Češka

Inkluzivno obrazovanje podrazumeva oblik školovanja koji omogu-ćava da deca sa smetnjama u razvoju pohađaju iste one škole u svom susedstvu, u koje bi inače išla da nemaju nikakvih smetnji, pri čemu se podrazumeva restruktuiranje obrazovnog i školskog sistema tako da se svoj deci sa posebnim potrebama može pružiti adekvatna podrška i pomoć. Inkluzivna edukacija u redovnim školama može imati negativ-ne posledice ukoliko se ne obezbede sredstva, podrška i pomoć. Kakva je danas situacija u školama u našem susedstvu? Rad prikazuje isku-stva tri profesora u implementaciji inkluzivnog obrazovanja i to na tri različita stadijuma obrazovanja dece – u toku razredne nastave, u vi-šim razredima osnovne škole i u srednjoj školi. Oslanjanjem na relevan-tnu literaturu i iskustva samih autora, sastavljen je spisak pitanja na koja su profesori odgovarali pismeno. Na osnovu sakupljenog materija-la, započet je proces sistematizacije i objedinjavanja znanja i iskustava profesora koji su svojim radom uključeni u proces inkluzije, sa ciljem da se njihov rad poboljša, kao i da se utvrde potencijalni faktori koji su doveli do određenih rezultata u toku rada.

Ključne reči: inkluzija, osnovna škola, srednja škola, individualna iskustva

101

INTERVENTNI PROGRAMI PODRŠKE DECI SA ADHD-OM

Miloš Đorđević1, Nebojša Macanović2, Radenko Vujasin3

1Univerzitet u Novom Sadu – Medicinski fakultet, Novi Sad, Srbija2Univerzitet u Banja Luci – Fakultet političkih nauka,

Banja Luka, Bosna i Hercegovina3KPZ „Tunjice“, Banja Luka, Bosna i Hercegovina

Cilj ovog rada je prikaz interventnih programa podrške deci sa ADHD-om. Interventni programi podrške koji su primenjivani kod dece sa ADHD-om predstavljaju pedagoški ali i specijalno edukacijski mo-del kojim pokušavamo kvalitetnije da pripremimo decu sa ovim sin-dromom pre svega za polazak u školu. U našem vaspitno-obrazovnom sistemu postoji diskontinuitet između predškolske ustanove i škole. On se ogleda u naglom prelasku sa jednog fleksibilnijeg sistema na krući, školski, koji izaziva akcidentnu krizu i kod dece tipične populacije, a posebno je kompleksan kod dece sa ADHD-om. Zbog toga smo jednim novim vaspitno-obrazovnim postupkom, koji sem ljudskog faktora nije zahtevao nikakva materijalna ulaganja, pokušali da pomognemo deci sa ADHD-om. U našem društvu se o ovom problemu priča kao o pro-laznoj fazi u životu deteta. Nažalost, ovakvu tezu prihvataju i mnogi takozvani stručnjaci i edukatori. Istraživanja nam pokazuju da posto-ji predrasuda i negativan stav prema ovoj deci koja su smatrana kao nevaspitana i zapuštena. Primenom interventnih programa, pre svega vežbi relaksacije i reedukacije psihomotorike, smo, nadamo se, pomogli detetu da se pripremi za polazak u školu i nove aktivnosti koje ga u njoj očekuju. Kroz pomenute vežbe dete kao da ponovo uči pokret, njegovu funkciju, njegovu komunikativnost prema spoljnom svetu, uči da svoje telo doživljava kao celinu, zasebnu od spoljnog sveta ali u kontaktu sa tim istim svetom. Osvešćivanjem pokreta diferenciraju se i usmeravaju osećanja i razvija i organizuje ličnost u celini. Vežbe relaksacije su ima-le za cilj razrešenje telesne napetosti, oslobađanje od toničnog oklopa kojim se dete brani i zamenjivanje ovog oklopa novim vidovima motor-ne slobode. Značajne promene se ogledaju pre svega i u novom pristupu vaspitača, roditelja dece sa ADHD-om i roditelja dece tipične populacije. Utvrđeno je da su deca sa ADHD-om koja su bila obuhvaćena interven-tnim programima podrške imala više postignića na svim primenjenim testovima u odnosu na decu tipične populacije koja su pripremana za polazak u školu na klasičan način.

Ključne reči : interventni programi, reedukacija psihomotorike, vežbe relaksacije, ADHD

102

CENTAR ZA ODGOJ I OBRAZOVANJE DJECE I MLADEŽI S POTEŠKOĆAMA U RAZVOJU

„NOVA NADA“ TOMISLAVGRAD – MODEL RADAIlija Krišto1, Anita Begić1, Kata Gašpar2

1Sveučilište u Mostaru – Filozofski fakultet, Odsjek socijalnog rada, Mostar, Bosna i Hercegovina

2Centar za odgoj i obrazovanje djece i mladeži s poteškoćama u razvoju „Nova nada“, Tomislavgrad, Bosna i Hercegovina

Centar za djecu s poteškoćama u razvoju „Nova nada“ iz Tomislav-grada ustanova je za odgoj i obrazovanje djece i mladeži s poteškoćama u psihomotornom razvoju. Cilj ovog članka je predstavljanje organiza-cije rada Centra „Nova nada“, kao i modela pružanja usluga koji su na raspolaganju korisnicima Centra. Centar je specijalizirana ustanova koja se bavi dijagnostikom, rehabilitacijom, savjetovanjem i preven-tivnim djelovanjem. Svi članovi stručnog tima, kojeg čini fizioterapeut, logoped i surdoaudiolog, psiholog, radni terapeut, edukator i rehabili-tator, pedagog i odgajatelji, sudjeluju u kreiranju individualnih rehabi-litacijkih programa za svakog korisnika usluga. U okviru svojeg djelo-vanja Centar pruža usluge dnevnog i ambulantnog tretmana. Dnevni tretman odvija se kroz odgojno-obrazovni program, program za radno osposobljavanje i individualni tretmani. U okviru ambulantnog tretma-na provode se individualni tretmani za djecu i odrasle s kombiniranim poteškoćama. Centar pruža i psihosocijalnu podršku obiteljima djece s poteškoćama u razvoju kroz grupnu terapiju i savjetovanje za roditelje. Kako bi se poboljšala integracija djece u društvenu zajednicu Centar provodi aktivnosti izvan ustanove na način da surađuje s udrugama i drugim sličnim ustanovama na području Bosne i Hercegovine.

Ključne riječi: djeca i mladež s poteškoćama u razvoju, dnevni tretman, psihosocijalna podrška

103

PORODIČNA TERAPIJA PORODICA OSOBA SA SMETNJAMA U RAZVOJU KROZ PRIZMU

ŽIVOTNIH CIKLUSAAleksandra Jovanović

ŠOSO „Radivoj Popović“, Sremska Mitrovica, Srbija

Populacija dece, i uopšte osoba sa smetnjama u razvoju je veoma ra-znolika. Ne mogu se naći dva deteta sa istom dijagnozom, a istovetnim simptomima ili stanjem. Svaki slučaj je zaseban, po mnogo čemu speci-fičan i drugačiji od ostalih. Upravo zbog tako velike varijabilnosti, sva-ko dete sa smetnjama u razvoju predstavlja nepoznanicu i veliki izazov, naročito za ljude koji nisu stručnjaci za rad sa ovakvom decom. Zbog tako različitih poteškoća i svaka porodica je drugačija. Za roditelje ove dece takođe su različiti i načini suočavanja sa činjenicom dobijanja de-teta sa smetnjama u razvoju. U mnogome ovo zavisi od dominantnih društvenih diskursa u životu porodice. Eksplorisanje njihovih snaga i resursa zavisi od nivoa njihove funkcionalnosti odnosa (u partner-skom, roditeljskom, sibling, društvenom sistemu), iskustava, nivoa ob-razovanja, pre samog suočavanja sa problemom. Pored toga transgene-raciska uverenja, značenja, vrednosti, vaspitni stilovi, etika, rod, socio-ekonomski, kulturološki, kapaciteti društvene podrške i mreže kao i druga društvena iskustava su značajna za adekvatnije suočavanje i pri-hvatanje okvira nepromenljivosti detetovog stanja. Porodična terapija pruža velike mogućnosti pružanja savetodavne podrške i pomoći ovim roditeljima u svim životnim ciklusima kao i svakoj drugoj porodici.

Ključne reči: porodična terapija, osobe sa smetnjama u razvoju, porodica

104

UMETNOST KAO SNAŽNO SREDSTVO OSNAŽIVANJA I PRIBLIŽAVANJA

Jovanka Kozlovački DamjanovBioblioteka Matice srpske, Novi Sad, Srbija

Cilj ovog rada je da se, kroz primere stvaralaštva vrhunskih umet-nika, prikažu mogućnosti osoba sa invaliditetom. Analizom stvaralaš-tva svetski priznatih umetnika ukazujemo na činjenicu da umetnost ne poznaje granice i briše sva ograničenja, ohrabruje sve posebne, tanane potrebe u nama, osnažuje nas za život, bili mi ljudi sa ili bez invalidi-teta. Pokazalo se da je kroz umetnost moguć zajednički, ravnopravan stvaralački rad svih, osoba sa i bez invaliditeta, čak i kada je u pitanju umetnost koja zahteva izuzetne fizičke predispozicije. Rad i delo umet-nika čije stvaralaštvo prikazujemo u ovom radu govori u prilog starim istinama po kojima umetnik jeste to ili nije, a da umetnost ne poznaje granice. Umetnost stvaralaca kojima se bavimo u ovm radu, kao i svaka druga prava umetnost, predstavlja moćno sredstvo osnaživanja, motivi-sanja, buđenja i oplemenjivanja svakoga ko je doživeo njihovu umetnost.

Ključne reči: umetnost, osnaživanje, zajedništvo

105

OPTEREĆENJE STRUČNOG OSOBLJA U RADU SA DECOM SA CEREBRALNOM PARALIZOM

Ana Dromnjaković, Borka Nikolić1, Fadilj Eminović2, Radmila Nikić2



Dečija cerebralna paraliza najčešći je oblik fizičkog hendikepa u de-tinjstvu. Širok je spektar problema koje sa sobom nosi pojava deteta sa cerebralnom paralizom u porodici i oni se reflektuju kako na život deteta tako i na funkcionisanje porodice u celini.

Cilj rada je da se stekne uvid u kojoj meri je stručno osoblje optere-ćeno u radu sa decom sa cerebralnom paralizom, s obzirom na činjenicu da se profesionalni stres moze reflektovati na kvalitet angažovanja u negativnom smislu.

Uzorak istraživanja činilo je 42 ispitanika, stručnjaka različitih pro-fila: defektologa, psihologa, fizioterapeuta, medicinskih tehničara i ne-govatelja. Instrument korišćen u istraživanju je konstruisan u skladu sa ciljevima istraživanja i čine ga 22 tvrdnje koje se ocenjuju na šesto-stepenoj skali Likertovog tipa. Istraživanje je realizovano u junu 2013. godine u sledećim ustanovama: Savezu za dečiju i cerebralnu paralizu u Beogradu, Dnevnom boravku za višestruko ometenu decu sa posledi-cama cerebralne paralize “Sunce” u Beogradu, Osnovnoj školi za decu sa cerebralnom paralizom “Miodrag Matić”, Društvu za cerebralnu pa-ralizu i dečiju cerebralnu paralizu u Požegi, Društvu za cerebralnu pa-ralizu i dečiju cerebralnu paralizu u Mladenovcu.

Rezultati ukazuju na to da stučno osoblje ne smatra da je njihovo opterećenje na radnom mestu na zavidnom nivou. Efikasnost u suoča-vanju sa problemima, veliki stepen razumevanja i strpljenja je nešto što je zabeleženo kod ispitanika iz našeg uzorka, odnosno profesionalaca koji rade sa decom sa cerebralnom paralizom.

Ključne reči: cerebralna paraliza, opterećenje u radu, stručno osoblje

106

UTICAJ IGRE NA USVAJANJE PROGRAMA RAZVOJA PSIHOMOTORIKE

Marija Miševska, Nataša Stanojkovska-Trajkovska, Risto PetrovUniverzitet „Sv. Kiril i Metodij“ Skoplje – Filozofski fakultet,

Institut za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Skoplje, Makedonija

Igra je primarna aktivnost dece predškolskog uzrasta. Ako igra ima pravilan sadržaj i tok, ona postaje važno sredstvo za vaspitanje i ob-razovanje sve dece predškolskog uzrasta, ali i dece sa intelektualnom ometanošću. Ovaj rad ima za cilj da ispita uključenje i primenu igre u realizaciju programa razvoja psihomotorike, kako bi se uvideo nje-gov uticaj na usvajanje sadržaja predviđenim planom i programom za vaspitno-obrazovni rad Zavoda za rehabilitaciju dece i omladinu „To-pansko pole“ u Skoplju tokom rada sa decom sa umerenom i teškom intelektualnom ometanošću, a sve sa ciljem poboljšanja nastavnog procesa. Uzorkom je obuhvaćeno 11 defektologa i 13-oro dece trećeg i četvrtog nivoa ove institucije. Putem anketiranja zaposlenih došli smo do zaključka da defektolozi primenjuju igru u svom radu i smatraju da se putem igre dobijaju dobri rezultati, ali ukazuju na potrebu obnove didaktičkog materijala i sredstava za rad kako bi imali bolje rezultate. Putem participativnog posmatranja dece i uvođenjem novih igračaka, sredstava i igara možemo zaključiti da njihova upotreba vodi ka razvo-ju psihomotornih sposobnosti, sposobnosti za prostornu i vremensku orijentaciju i sposobnost prepoznavanja delova tela.

Ključne reči: igra, deca sa umerenom i teškom intelektualnom ometenošću, razvoj psihomotorike

107

PRIMENA MONTESORI METODE U NASTAVI SA UČENICIMA KOJI IMAJU IZRAŽENE

SMETNJE U MENTALNOM RAZVOJULidija Nikolić Novaković, Branka Lazarević,

Dragana JovanovićOŠ „Novi Beograd”, Novi Beograd, Srbija

Ovaj rad se bavi analizom primene Montesori materijala u radu sa decom koja imaju izražene smetnje u razvoju radi podsticanja njhove pažnje, memorije, spretnosti, senzibiliteta, manipulativnosti, samo-stalnosti, vizuelnog opažanja i akustičke percepcije.

Ciljnu grupu je činilo 14 učenika, uzrasta od 7 do 12 godina, koji su štićenici Doma za nezbrinutu decu i prvi put su uključeni u obrazovno-vaspitni proces školske 2012/2013.godine.

Naš rad polazi od teorijske osnove Montesori pedagogije i oslanja se na devetomesečno iskustvo u radu sa decom koja imaju izražene smetnje u razvoju praćene nedostatkom samostalnosti i spretnosti u izvršavanju elementarnih navika (uzimanje hrane, pranje ruku, kon-trola fizioloških potreba, odevanje i obuvanje...), verbalne i neverbalne komunikacije, u uspostavljanju koordinacije pokreta (oko-ruka, ruka-ruka i ruka-noga) sa elementima senzorne dezintegracije.

Učenje se odvijalo uz pomoć materijala za podsticanje senzornih sposobnosti, matematičkih sposobnosti, razvoja govora i sposobnosti praktičnog života obogaćenih sadržajima za otklanjanje senzorne de-zintegracije podsticanjem vestibularnog čula, auditivnog, taktilnog i vizuelnog senzibiliteta. Rad se zasnivao na potrebama i sposobnostima svakog deteta i uspostavljanju adekvatnih socijalnih odnosa nastav-nik-dete i dete-dete. Korišćeni materijal je stimulisao i potrebu za ak-tivnošću i kretanjem učenika, radovanje pokretu i svrsishodno usme-ravanje pokreta. Bogaćenje iskustva i davanje sigurnosti dovelo je do uspostavljanja reda i organizacije samostalnijeg rada dece.

Nakon devet meseci intenzivnog rada primetan je napredak iz razli-čitih oblasti kod 70% dece iz ciljne grupe.

Ključne reči: Montesori metod, izražene smetnje u razvoju, učenici

108

MEDICINSKA REHABILITACIJA OSOBA SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Jelena Petrović1, Mirjana Savić2, Marija Savić, Vesna Savić3, Slavka Nikolić4

1Dom zdravlja „Šabac“, Šabac, Srbija 2Opšta bolnica „Dr Laza K. Lazarević“, Šabac, Srbija

3Student, Univerzitet u Novom Sadu – Filozofski fakultet, Novi Sad, Srbija

4OŠ „Radivoj Popović“, Zemun, Srbija

Medicinska rehabilitacija je prva faza procesa rahabilitacije. Po-drazumeva niz mera, postupaka i aktivnosti koje se preduzimaju u zdravstvenim ustanovama od momenta nastupanja oštećenja, početka bolesti ili povrede, do maksimalnog funkcionalnog poboljšanja i medi-cinskog osposobljavanja svakog pojedinca. Medicinska rehabilitacija je usmerena prvenstveno na zbrinjavanje fizičkog i funkcionalnog defici-ta, čime se eliminišu psihološki i socijalni problemi koji često uspora-vaju proces rehabilitacije.

Metode rada obuhvataju medikamentozno ili hiruško lečenje i medi-cinsku negu. Medicinska rehabilitacija počinje od momenta nastanka bolesti ili povrede i zbrinjavanjem u zdravstvenim ustanovama, u ode-ljenjima za intenzivnu, standardnu i produženu negu i lečenje. Praktič-no, medicinska rehabilitacija je faza rane rehabilitacije, koja se nastav-lja u specijalizovanim ustanovama za rehabilitaciju, kroz fazu produže-ne rehabilitacije, koja se ostvaruje metodama restitucije, kompenzacije, i supstitucije.

Cilj medicinske rehabilitacije je razvijanje preostalih fizičkih i psi-hičkih sposobnosti osobe sa određenom vrstom onesposobljenja. To je moguće postići primenom metoda fizikalne terapije: elektroterapijom, kineziterapijom, termoterapijom, hidroterapijom, radnom terapijom, primenom ortopedskih i ortotskih pomagala, ali i edukacionom tera-pijom.

Rezultati primene medicinske rehabilitacije postaju vidljivi izradom plana i programa osposobljavanja na osnovu podataka iz anamneze, fi-zikalnog pregleda, evaluiranja funkcija lokomotornog aparata, i ocene psihosocijalnih mogućnosti.

Zaključak je da medicinsku rehabilitaciju čine faza rane i faza pro-dužene rehabilitacije.

Ključne reči: rehabilitacija, restitucija, kompenzacija, supstitucija, evaluacija

109

PREVENCIJA I TRETMAN POREMEĆAJA U PONAŠANJU

Ljiljana Mladenović, Nada MarkovićOŠ „Banović Strahinja”, Beograd, Srbija

Cilj ovog rada je da se predstave školske intevencije u prevenciji po-remećaja u ponašanju u okviru Vršnjačkog tima kao dela Tima za zašti-tu dece od nasilja. Zadatak, prvo roditelja, a potom i nastavnika je da utiču na razvijanje komunikacijskih i socijalnih veština. Socijalizacija i razvijanje emocionalne inteligencije su usko povezane. Razvoj tog polja traje čitav život, a prvi pravi počeci su u osnovnoj školi

Razumevanje i poznavanje sebe podrazumeva: upoznavanje vlasti-tih emocija, upravljanje emocijama, motivisanje samog sebe i empati-sanje. Razumevanje i poznavanje drugih je: prepoznavanje šta ih moti-više, kako funkcionišu i kako sarađivati sa njima. Razvijanjem emocio-nalne inteligencije pomaže se detetu da uvek imaju mogućnost izbora, čak i kada ih preplave negativna osećanja.

Kao što dete treba da se oseća voljenim, sigurnim i važnim članom porodice, tako isto u školi treba da bude prihvaćen, siguran i integrisan na nivou grupe, odeljenja i škole. Deci u nižim razredima je zajednič-ka igra najbliža forma i prirodan izraz. Kroz igru otkrivaju drugog koji učestvuje u njihovom životu, koji nije samo tu, već je bitan činilac i deli odgovornosti sa njima u socijalnom polju. Igre imaju različite forme u skladu sa tim koji aspekt žele da naglase: radi isto kao ja, radi suprotno od mene, naizmenično samnom, nadovezujući se na mene, radi bez ome-tanja, zajedničko postizanje cilja. Za decu u višim razredima organi-zovana je obuka za nenasilnu komunikaciju i konstruktivno rešavanje konflikata, razvijanje i negovanje bogatstva različitosti i kulture pona-šanja u okviru vaspitno-obrazovnih aktivnosti organizuju se različite radionice u okviru Vršnjačkog tima za učenike članove tima. Jasno je da su radionice prilagođene uzrastu i mogućnostima dece, ali svrha i nije komplikovanje već jasna poruka koja se najlakše prima kroz jednostav-ne sadržaje. Iskustva su pokazala da ima manje problema ponašanja u odeljenjima u kojima se radionice uspešnije realizuju. Istraživanja su pokazala da osećaj manje vrednosti, zapostavljenosti i frustacije guraju decu u nasilje, bilo kao žrtve, bilo kao nasilnike.

Ključne reči: poremećaji u ponašanju, vršnjački tim, školske intervencije

110

REFORMA FISKALNE POLITIKE I FINANSIRANJE POMOĆI OSOBA SA INVALIDITETOM U SRBIJI

Vladimir MentusInstitut društvenih nauka, Beograd, Srbija

Kako je pre nekoliko godina, prema podacima Samostalnog centra za život invalida, preko polovine osoba sa invaliditetom u Srbiji imalo ukupne mesečne prihode niže od 10 hiljada dinara, jasno je da bi po-boljšanje njihovog materijalnog položaja trebalo da bude u fokusu so-cijalne politike. U svetlu najavljenih reformi fiskalne politike u Srbiji, ovaj rad predstavlja pokušaj doprinosa reformama koji bi indirektno mogao uticati na poboljšanje materijalnog položaja osoba sa invalidite-tom. Osim progresivnijeg oporezivanja zarada, rad predlaže uvođenje privremenog solidarnog poreza na zarade i bogatstvo. Predlog se bazi-ra na činjenici da je takav vid oporezivanja u pojedinim zemljama (npr. Francuska ili Nemačka) u određenim oblicima već bio primenjivan, i to sa poželjnim ishodima. Uz postojanje političke volje, na bazi pomenutih iskustava drugih zemalja, Srbija bi, bar kratkoročno mogla iskoristiti mogućnosti ovakvog modela. Kao podrška ovom nastojanju, predlože-no je i smanjenje rashoda državne administracije (kroz smanjenje plata i/ili broja zaposlenih).

Ovakve mere, naravno, normativno bi mogle uticati na poboljšanje društvenog položaja nižih slojeva u Srbiji uopšte, međutim, kako su osobe sa invaliditetom nesrazmerno znatno više zastupljene u ovim slojevima, ovo bi imalo velikog uticaja na poboljšanje položaja velikog broja njih, posebno onih kojima je to najpotrebnije. Konkretnije, više od 70% osoba sa invaliditetom u Srbiji živi ispod ili oko granice siromaš-tva, a čak polovina sredstava kojima oni raspolažu potiče iz nekog od oblika socijalne pomoći. Solidarni porez na zarade i bogatstvo i smanje-nje rashoda državne administracije bi mogli predstavljati koristan na-čin za dopunu budžetskih sredstava koja su na raspolaganju za različite oblike socijalne pomoći, a prvenstveno većini osoba sa invaliditetom.

Ključne reči: fiskalna politika, materijalni položaj, osobe sa invaliditetom

111

SPECIFIČNOSTI REHABILITACIJE DECE SA OŠTEĆENJEM SLUHA I CEREBRALNOM PARALIZOM

Mirjana Savić1, Vesna Savić2, Marija Savić, Jelena Petrović3, Slavka Nikolić4

1Opšta bolnica „Dr Laza K. Lazarević“, Šabac, Srbija2Student, Univerzitet u Novom Sadu – Filozofski fakultet,

Novi Sad, Srbija 3Dom zdravlja „Šabac“, Šabac, Srbija

4OŠ „Radivoj Popović“, Zemun, Srbija

Deca sa oštećenjem sluha i cerebralnom paralizom čine specifičnu i relativno retku populaciju. Malo je poznatih podataka o uzrocima ovog specifičnog i retkog udruženog poremećaja. Pored otežanog sav-ladavanja govora prirodom oštećenog sluha, razvoj govorno-jezičkih sposobnosti dodatno ometa motorička onesposobljenost orofacijalne i bukalne muskulature. Deca imaju loše motoričke sposobnosti, uspo-rene aktivnosti, kognitivne i perceptivne nedostatke, teškoće u mani-pulativnim sposobnostima i nespretnost u radu. Pažnju usmeravaju na samo jednu aktivnost. Nedostaje sposobnost za planiranje individual-nog rada i traženih zadataka. Lošu pažnju i lošu individualnu sposob-nost za rad prati i nesposobnost organizovanja na dve aktivnosti, ali i nesposobnost za elementarno održavanje higijenskih navika. Deca sa cerebralnom paralizom socijalnu sredinu doživljavaju drugačije od vršnjaka, zbog čega je i njihovo ponašanje drugačije. Razmimoilaženje u doživljavanju socijalne sredine posledično dovodi do teškoća u razume-vanju odnosa, shvatanja celine pojma i dela celine, percepcije prostora i prostornih odnosa. Metodologija u radu sa decom sa oštećenim sluhom i cerebralnom paralizom zahteva dobru organizaciju i timski rad sur-dologa, somatopeda i defektologa reedukatora, u saradnji sa lekarima i psiholozima. Rezultati u radu sa populacijom dece sa oštećenjem sluha i cerebralnom paralizom dolaze veoma sporo, ali se mogu primetiti posle dužeg vremenskog perioda. Primenom slušnih aparata, auditiv-nim treningom, stimulacijom slušnih, govorno-jezičkih i kognitivnih potencijala postiže se uspeh. Sadržaje za rehabilitaciju dece sa oštećen-jem sluha i cerebralnom paralizom treba dobro planirati. Potrebno je razviti dobru motivaciju za bolje korišćenje perceptivno-kognitivnog i motoričkog potencijala. Planiranje i programiranje sadržaja treba pri-lagoditi specifičnim sposobnostima dece. Pohvale i angažovanje pažnje opušta decu, smanjuje anksioznost i deca postižu bolje rezultate.

Ključne reči: oštećenje, sluh, cerebralna paraliza, percepcija, anksioznost

112

ISKUSTVO U IMPLEMENTACIJI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

Jelica MarinkovMuzička škola „Isidor Bajić“, Novi Sad, Srbija

Uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovne obrazovno-vaspitne ustanove je poslednjih godina jedan od prioriteta u našoj zemlji. Individualizacija nastavnog rada „svakom prema njegovim mogućnostima i potrebama“ čini ovaj proces još jednostavnijim.

Suočeni sa željom dece sa posebnim potrebama da se muzički obra-zuju, a u skladu za društvenim intencijama, odlučili smo da u školskoj 2012/13 godini izvršimo implementaciju inkluzivnog obrazovanja u redovan obrazovno–vaspitni rad na odseku za klasičnu muziku. Pri-premne aktivnosti u realizaciji našeg poduhvata zahtevale su puno angažovanje svih resursa u školi koji su uspešno radili. Isto tako kon-taktirane su odgovorne institucije u gradu.

Glavni resurs u procesu implementacije je bio nastavni kadar. Anga-žovanjem pedagoga škole, formiran je Stručni tim za inkluzivno obra-zovanje u koji su uključeni direktor, psiholog i zainteresovani nastav-nici. Formiran je aktiv nastavnika inkluzivnog obrazovanja i započeta je realizacija Plana internog stručnog usavršavanja. Paralelno s tim uspostavljena je vrlo korisna saradnja sa Muzičkom školom „Kosta Ma-nojlović“ i ŠOSO „Milan Petrović“ koji već imaju višegodišnje iskustvo u radu sa decom oštećenog vida i stoga nam je njihova pomoć bila vrlo dragocena.

Tokom godine je vršena evaluacija rada svih učesnika. Isto tako zna-čajan napredak je postignut u integraciji i socijalizaciji učenika. Stoga, zadovoljni smo pomakom koji je postignut u tako kratkom roku.

Zaključak: Naše učešće na ovom skupu je podstaknuto željom da skrenemo pažnju javnosti onome što se često ispušta iz vida ili čemu se još uvek ne posvećuje dovoljna pažnja, a to je da deca sa posebnim potrebama imaju muzičke sposobnosti koje mogu da se razvijaju do formiranja umetničke ličnosti.

Ključne reči: inkluzija, deca sa posebnim potrebama, timski rad

113

SAMOZASTUPANJE OSOBA SA INTELEKTUALNIM TEŠKOĆAMA

Dubravka Janić1, Vladana Mulić2, Marina Zubac3, Biljana Petrović3

1Student, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija 2OŠ „Novi Beograd”, Novi Beograd, Srbija

3PU „11. April”, Novi Beograd, Srbija

Samozastupanje predstavlja sposobnost pojedinca da govori u svoje ime, izražava sopstvene potrebe i interese, kao i da izvodi aktivnosti koje želi i koje je ga čine srećnim. Kod osoba sa intelektualnim teš-koćama javljaju se ograničenja u okviru samozastupanja i ove osobe pretežno žive prema modelima koje im okruženje nameće.

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupne literature prikažu pro-blemi sa kojima se susreću osobe sa intelektualnim teškoćama u pro-cesu samozastupanja, kao i da se prikaže uspešnost primene programa kojima se podstiče samozastupanje kod ove populacije.

Istraživanja ukazuju na značaj samozastupanja kod osoba sa inte-lektualnim teškoćama ali i na to da ovim osobama nedostaju znanja o samozastupanju. Navedene su mere i strategije za podsticanje asertiv-nosti, kao i efekti primenjenih mera i strategija.

Ključne reči: asertivnost, intelektualne teškoće, samozastupanje

114

PROGRAM PODRŠKE DECI SA SMETNJAMA U RAZVOJU I NJIHOVIM PORODICAMA

Bratislava Stojković1, Jasmina Nikolić1, Goran Rojević2

1Centar za specijalni rad, Aleksinac, Srbija2Humanitarna organizacija „Dečje srce“, Beograd, Srbija

Program podrške predstavlja pružanje informativnih, edukativnih i savetodavnih mera i aktivnosti podsticanja, podrške i osnaživanja u okviru patronažnog servisa. Radom stručnjaka i edukatora sa decom u kućnim uslovima, uz aktivno učešće deteta i porodice pruža se direk-tna i neposredna pomoć i sprečava smeštaj člana porodice, na bilo kom uzrastu, u ustanove socijalne zaštite.

Ovakav način rada obuhvata procenu potencijala porodice, kapaci-teta, porodičnih snaga, sagledavanje individualnih potreba i moguć-nosti, izradu planova, stimulaciju i tretman, uz kontinuirano praćenje napredovanja i pružanje podrške porodici. Ovim se omogućuje napre-dak kod dece sa smetnjama u razvoju, a porodice dobijaju pomoć koju nikada nisu imale. Time dolazi do sticanja životnih veština kod deteta i osamostaljivanja, jačanja porodičnih kapciteta i bolje socijalne integra-cije porodice.

Program promoviše približavanje stručnjaka korisniku. Ova meto-da pomaže da se porodicama pruže usluge u skladu sa njihovim potre-bama, da deca sa smetnjama u razvoju ostanu da žive u porodičnom okruženju kao najmanje restriktivnom.

Ključne reči: deca, porodica, smetnje u razvoju, podrška

115

PROFESIONALNE KOMPETENCIJE NASTAVNIKA I ŠKOLSKOG PEDAGOGA ZA

INKLUZIVNO OBRAZOVANJEMira Jovanović

Visoka škola strukovnih studija za vaspitače, Šabac, Srbija

U radu se razmatraju profesionalne kompetencije nastavnika i škol-skog pedagoga relevantne za inkluziju. Brojni autori tvrde da postoji posebno znanje za rad sa „posebnom“ decom. Ono može da obuhvata razumevanje socio-kulturoloških faktora koji prouzrokuju pojedinač-ne razlike, ili stručno znanje o potrebama deteta u učenju, svest o obra-zovnim i socijalnim pitanjima koja mogu imati uticaja na učenje deteta.

U drugom delu rada analizirane su kompetencije nastavnika i škol-skih pedagoga za inkluzivno obrazovanje. Naglašava se značaj struč-nog usavršavanja nastavnika i školskih pedagoga koje za cilj imaju uglavnom unapređenje njihovog stručnog znanja, veština i stavova sa ciljem da efikasnije obrazuju decu u kontekstu društvenih i kulturološ-kih različitosti.

Ključne reči: kompetencije, inkluzivno obrazovanje, nastavnik, školski pedagog

116

ČE SEM JAZ OK, JE TUDI MOJ OTROK LAHKO OKDarja Krstić Podgorelec

Dom Antona Skale, Maribor, Slovenija

Program je namenjen staršem otrok s posebnimi potrebami, kjer se bodo lahko na izkustven način lotili: 1) reševanja svoje lastne osebne stiske; 2) učenje postavljanja meja otrokom s posebnimi potrebami; 3) učenja aktivnosti, s katerimi bodo pripomogli k boljšemu odnosu in ve-čji samostojnosti otrok s posebnimi potrebami. Poudarek je na oseb-nostnem sodelovanju. Značilnosti programa su: Starši, ki imajo otroka s posebnimi potrebami v današnji družbi nosijo veliko breme, ki ga težko preložijo na koga drugega. Vsakodnevno se spopadajo težavami, ki jih je prinesel otrok s posebnimi potrebami. Za uspešno delovanje takšne družine je potrebno veliko znanja, potrpljenja in široka socialna mre-ža, ki lahko pripomore k kvalitetnejšemu življenju družine. Največkrat so starši otrok s posebnimi potrebami omejeni na lastno iznajdljivost, redko si lahko privoščijo sprostitev. Značilnost programa je torej, da se staršem otrok s posebnimi potrebami omogoči umik iz vsakdanjega ži-vljenja in se jim nekoliko olajša pot po kateri hodijo. Program se izvaja pod geslom Če sem jaz OK, je tudi moj otrok lahko OK. Cilji SO usmerjeni na: 1) Razreševanje dilem, vprašanj, problemov: da naredijo svoje pro-bleme razvidne; za izražanje svojih občutkov; za pogovor starš- otrok; realen pogled na motnjo v duševnem in telesnem razvoju; kako še bolj kakovostno skrbeti za otroke; postavljanje meja otrokom s posebnimi potrebami; 2) Poudarjanje pozitivne življenjske naravnanosti: za dvig samopodobe; za učenje uspešne komunikacije; za učenje ravnanja z otrokom s posebnimi potrebami; 3) Razvijanje prijetne družabnosti: za medsebojno povezovanje, krepitev občutka pripadnosti. Metode dela su: izkustveno učenje, delavnice, vodeni pogovori, ekskurzije, spro-stitve. Program izvajamo čez celo šolsko leto, 1x mesečno v domu, ter strnjeno 3 dni izven zavoda

Ključne besede: starši otrok s posebnimi potrebami, psihosocialna pomoč, osebnostno sodelovanje

117

MODEL UČENJA ZASNOVANOG NA ISTRAŽIVANJUStanko Blatnik1, Sanja Selimović1,

David Krmpotić1, Aristidis Protopsaltis2

1IPAK institut, Velenje, Slovenija2FAU, Institut für Lern-Innovation, Erlangen,

Nürnberg, SR Nemačka

Cilj projekta weSPOT koji se realizuje u sklopu EU FP7 programa je promocija naučnog istraživanja kao pristupa u obrazovanju u kom-binaciji sa današnjim kurikulima i praksama obrazovanja. Razvijen je model učenja zasnovanog na istraživanju (IBL Inquiry Based Model)

Na osnovu modela razviće se i testirati različiti IKT alati koji podr-žavaju učenje zasnovano na istraživanju. Model i alati testiraće se na osam različitih područja, u 21 obrazovnih institucija te u 6 EU država. Alati će se moći upotrebiti na mobilnim uređajima tako da će ih moći koristiti i osobe sa invaliditetom. Tako će biti stvoreni uslovi za imple-mentaciju IBL modela pri obrazovanju osoba sa invaliditetom i njiho-va inkluzija u obrazovni proces. Istovremeno će upotreba weSPOT IBL modela i alata unaprediti obrazovanje regularne populacije koja će biti bolje obučena i pripremljena za profesionalnu karijeru. To je posebno značajno za studente edukacijsko rehabilitacijskih fakulteta, koji će biti bolje obrazovani i pripremljeni za njihov profesionalni rad – obrazo-vanje osoba sa invalidtetom, pri kojem moraju biti fleksibilni i pronaći najbolji metod poučavanja.

Ključne reči: učenje zasnovano na istraživanju, model, obrazovanje, inkluzija, IKT alati za obrazovanje

118

JADRNICA-PRIPOMOČEK ZA HITRO OSVAJANJE SOCIALNIH VEŠČIN – FLOTA MIRU

Darja Krstić PodgorelecDom Antona Skale, Maribor, Slovenija

Že šesto leto zapored smo sodelovali v projektu, ki ga v Slovenji or-ganizira Socialno pedagoško društvo Mirno Morje Slovenija. S projek-tom smo otrokom in mladostnikom omogočiti doživetja, za katera so iz različnih vzrokov prikrajšani ter izvedli inkluzijo v praksi. Cilji projek-ta: učenje strpnosti – socialna integracija; sklepanje prijateljstva preko etničnih in socialnih meja – inkluzija; privajanje na miroljubno reše-vanje konfliktov; intenziven trening socialnih veščin. Projekt spodbuja razvoj osebnosti otrok in mladostnikov s posebnimi potrebami, pri če-mer smo razvijali predvsem naslednje sposobnosti in znanja: razume-vanje sebe in drugih v socialnih položajih (formalnih in neformalnih) in za ustrezno čustveno doživljanje, razumevanje odnosov in vedenja; učinkovito in konstruktivno sodelovanje v skupini/timu in doseganje konsenza; samostojno in odgovorno prevzemanje, načrtovaje, organi-zacijo in opravljanje delovnih nalog; konstruktivno reševanje konflik-tnih položajev; spodbujanje občutka pripadnosti skupini; razvijanje solidarnosti in medsebojne pomoči; spodbujanje ustvarjalnosti v soci-alnih interakcijah; spodbujanje druženja otrok in mladostnikov s po-sebnimi potrebami, s tistimi, ki teh potreb nimajo – inkluzija; skrb za sebe in prostor (osebna higiena, kuhanje, gospodinjska opravila). Me-tode dela: izkustveno učenje (nabava in priprava hrane, pospravljanje, skrb za samega sebe); družabne in socialne igre; vodeni in usmerjeni pogovori za obravnavo in reševanje konfliktov in vsakovrstnih težav, s katerimi se srečujejo mladostniki (npr. odnosi z odraslimi in vrstniki, odnosi med spoloma); učenje ustreznejšega načina komuniciranja. Re-zultati so vidni pri otrocih in mladostnikih, ki so vključeni v program, saj s tovrstnimi dejavnostmi vplivamo na: hitro socializacijo; pridobi-jo in osvojijo veščine za sodelovanje v skupini – integracija; izboljšajo sposobnost konstruktivnega reševanja konfliktov; osvajajo praktična znanja in veščine (upravljanj za jadrnico, orientacija na morju, gospo-dinjstvo, skrb za samega sebe in prostor); se naučijo samostojno in od-govorno prevzemati, načrtovati in opravljati delovne naloge v skupnos-ti – inkuzija; skrbeti zase in za druge; prevzemati odgovornost za svoja dejanja.

Ključne besede: jadrnica, inkluzija, socialna integracija, socialne veščine

119

NOVI PRISTUPI I METODOLOGIJA RADNO–OKUPACIONE TERAPIJE U DNEVNOM BORAVKU

“STARI GRAD”Marina Vidojević, Danka Obućina

Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju,

Dnevni boravak Stari grad, Beograd, Srbija

Strategijom razvoja socijalne zaštite Srbije predviđeno je da se refor-mom sistema socijalne zaštite doprinese unapređenju kvaliteta života osoba ometenih u razvoju, putem stvaranja mreže usluga, u skladu sa potrebama i najboljim interesom korisnika. Osnovni cilj rada sa osoba-ma ometenim u razvoju, predviđen Strategijom, jeste očuvanje i pobolj-šanje kvaliteta njihovog života, te njihovog osposobljavanja za produk-tivan život u zajednici. U svrhu ostvarenja pomenutog cilja Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju sprovodi programe usmerene ka zadovoljenju potreba svojih korisnika, pre sve-ga njihove socijalne integracije u društvenu sredinu. Dnevni boravak za decu i omladinu ometenu u razvoju Stari grad, poštujući misiju Centra – podizanje kvaliteta života korisnika, organizovao je niz aktivnosti u cilju doprinosa njihovoj socijalizaciji i senzibilizaciji društva za njihove potrebe i probleme. U saradnji sa GO Stari grad, JP „Beogradska tvrđa-va“, SC „Tašmajdan“, PU “Čika Jova Zmaj“, O.Š. „Drinka Pavlović“, JP „Hi-podrom“, JP „Ada Ciganlija“, Avalskim tornjem, Beo zoo vrtom, fondaci-jom Solidarnost Srbije, Botaničkom baštom „Jevremovac“, volonterima SAD ambasade, medijskim kućama Studio B i RTS, sportskim društvom Crvena zvezda, muzejom Grada Beograda, Dnevni boravak Stari grad je organizovao i realizovao aktivnosti sa sadržajima edukativnog, radno-okupacionog, zabavnog i rekreativnog karaktera. Cilj ovog rada je da se prikažu aktivnosti sprovedene u saradnji sa institucijama i ustano-vama od lokalnog značaja, te da se analizira doprinos ovakve saradnje sveukupnoj socijalnoj integraciji korisnka.

Ključne reči: socijalna integracija, socijalizacija, korisnik, osobe sa smetnjama u razvoju, saradnja

120

IZAZOVI CIVILNOG DRUŠTVA U RAZVOJU USLUGA OSOBAMA SA INVALIDITETOM

Slađana Marković StojanovićFondacija „Solidarnost Srbije“, Beograd, Srbija

Dokumenta usvojena proteklih godina, pitanje položaja osoba sa in-validitetom svrstavaju u domen ljudskih prava, apostrofirajući nužnost stvaranja društva jednakih mogućnosti u kome bi osobe sa invalidi-tetom postale aktivni i produktivni članovi društva i u kome bi im se obezbedilo puno učešće. Ostvarivanje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom zahteva mnoge sistemske promene, ali i mobilizaciju ne samo države, već i civilnog društva. Civilno društvo se u procesu de-centralizacije sistema socijalne zaštite i usluga utemeljenih u zajednici za osobe sa invaliditetom suočava sa mnogim izazovima, pre svega sa neiskustvom u socijalnim reformama. Ipak, civilno društvo je inicija-tor, ali i implementator raznovrsnih usluga koje se pružaju osobama sa invaliditetom u zajednici. Ove usluge imaju veoma važnu ulogu u pro-cesu deinstitucionalizacije i prevenciji dalje institucionalizacije dece i odraslih sa invaliditetom, a samim tim i razvoju vaninstitucionalnih servisa podrške. Najznačajniji deo civilnog društva koji se bavi pita-njem invalidnosti u najširem smislu su organizacije osoba sa invalidite-tom, koje su i vodeći akter u lobiranju za jednake mogućnosti i pristup pravima osobama sa invaliditetom, kao i za obezbeđivanje servisa po-drške. Kako se potrebe za određenom vrstom usluge menjaju sa pro-menama uslova života, država često nije u mogućnosti da te promene isprati pravovremeno, već to čine organizacije civilnog društva, za koje se često kaže da su produžena ruka socijalne zaštite. Organizacije oso-ba sa invaliditetom, kao deo civilnog društva istovremeno se javljaju kao korisnici usluga, ali i kao pružaoci usluga i s tim u vezi još jedan od izazova sa kojima se suočavaju je licenciranje usluga socijalne zaštite. Da bi se valjano planirale i implementirale usluge neophodna je među-sektorska saradnja na svim nivoima. Važnost tripartitne saradnje civil-nog, javnog i privatnog sektora je od posebnog značaja u implementaciji adekvatnih servisa podrške i dostizanju jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom.

Ključne reči: civilno društvo, osobe sa invaliditetom, servisi podrške

121

PROCENA INKLUZIVNOSTI ŠKOLE OD STRANE UČENIKA SA INVALIDITETOM I

NJIHOVIH VRŠNJAKAAmila Mujezinović1, Sanja Selimović2

1Inova4T, Tuzla, Bosna i Hercegovina 2IPAK institut, Velenje, Slovenija

U sklopu projekta ETHOS iz EU programa Life Long Learning razma-trali smo i probleme koji su povezani sa inkluzijom u Bosni i Hercegovi-ni. Glavni problemi inkluzije u Bosni i Hercegovini su nedovoljno ospo-sobljeni stručnjaci, malo stručnjaka u praksi te nedovoljno izdvajanje sredstava za inkluziju.

U radu su prikazana teoretska razmatranja i rezultati istraživanja o nivou inkluzije redovnih škola procenjenih od strane učenika sa i bez invaliditeta.

U svrhu istraživanja prikupljeni su podaci od učenika (N=60) sa i bez invaliditeta, uključenih u vaspitno-obrazovni proces institucija koje teže da sprovode inkluziju putem zapošljavanja dodatnog stručnog osoblja i stvaranju povoljnih uslova za implementaciju inkluzije.

Cilj istraživanja je utvrditi razlike u proceni nivoa inkluzivnosti re-dovnih škola procenjenih od strane učenika sa i bez invaliditeta.

Prikupljeni podaci Upitnikom za procenu Indexa za inkluziju (Booth, Ainscow, 2000) su prikazani i statistički obrađeni s ciljem ispitivanja postavljenih hipoteza istraživanja.

Rezultati istraživanja prikazuju razlike u određenim indeksima procene kao i interpretaciju ukupno obrađenih podataka istraživanja učenika sa i bez invaliditeta u redovnim školama.

Inkluzija postoji u vaspitno-obrazovnom procesu ali zahteva stalne inovacije i istraživanja njene uspešnosti u primeni, kao i prikazivanje područja za naredno delovanje s ciljem uklanjanja barijera inkluzivnog obrazovanja.

Ključne reči: inkluzivna škola, vršnjački odnosi, učenici sa invaliditetom

122

IZVIĐAČI KAO VID PODRŠKE SOCIJALIZACIJI OSOBA SA INVALIDITETOM

Jovan KocevskiOdred izviđača „ZAVIČAJ 1093“, Vranje, Srbija

Cilj rada je prikaz podrške socijalizaciji osoba sa invaliditetom kroz njihovo uključivanje u aktivnosti izviđačke organizacije na primerima dobre prakse.

Iskustva podrške izviđača osobama sa invaliditetom u Srbiji su po-zitivna. Misija i vizija izviđačke organizacije jasno strateški pristupa ovom pitanju. OI „ZAVIČAJ 1093“ iz Vranja među prvim je izviđačkim jedinicama u Srbiji i Balkanu koji implementira rad osoba sa invalidi-tetom u realizaciji kampova, koloniji poletaraca na moru, izviđačkim igrama i smotrama izviđača. Rezultati su više nego zadovoljavajući.

Permanentno uključenje osoba sa invaliditetom podrazumeva usklađivanje i prilagođavanje pravila izviđačkih aktivnosti i daju šansu da svako dostigne njihove zahteve.

Socijalizacija kroz rad u vršnjačkoj grupi odvija se nesmetano i ne-nametljivo. Organizacija izviđača već ima programe za senzibilizaciju članstva po pitanju različitosti i tolerancije. Aktivnom primenom pro-grama u životnim situacijama kroz usmerenje na timski rad i angažo-vanje u skladu sa sposbnostima dovodi sve, pa i osobe sa invaliditetom do ostvarenja potreba čoveka kao društvenog bića a posebno potrebe za samoaktualizacijom.

Svetska skautska asocijacija (WOSM) posvetila je veliku pažnju in-kluziji osoba sa invaliditetom u svojim aktivnostima. U februaru 2012. godine, Ujedinjeni Arapski Emirati bili su domaćini V svetskog skupa izviđača i osoba sa invaliditetom čija tema je bila „Uključivanje osoba sa invaliditetom u izviđačke aktivnosti“. Iskustva našeg odreda prezento-vana su delegacijama 64 zemalja iz čitavog sveta.

Pozitivna iskustva iz sveta i Srbije pokazala su da izviđačka orga-nizacija svojim kapacitetima sprovodi socijalnu inkluziju što rezultuje povećanjem broja članova osoba sa invaliditetom i njihovo aktivno uče-šće u redovnim izviđačkim aktivnostima.

Ključne reči: strateški pristup, izviđačke aktivnosti, usklađenost, iskustva

123

INICIJATIVA TIMA ZA INKLUZIJU MEDICINSKE ŠKOLE „DR ANDRA JOVANOVIĆ“ U ŠAPCU NA

INOVACIJAMA U PREDAVANJU DECI SA OŠTEĆENIM SLUHOM

Tatjana Marković Topalović1, Jelena Milošević1, Goran Stojićević2, Vesna Stojaković3

1Medicinska škola, Šabac, Srbija2Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih

u obrazovanju, Šabac, Srbija3„SANI GROUP DOO“, Šabac, Srbija

Medicinske škole u Srbiji imaju posebnu odgovornost prema deci sa smetnjama u razvoju, pre svega zbog školovanja kadrova koji su blisko vezani za medicinsku struku, kao i zbog činjenice da se svršeni učenici škole prilikom zaposlenja sreću sa naprednim medicinskim tehnologi-jama. Inovacije u medicini učenici bi trebalo da poznaju da bi mogli da razumeju i pomognu ljudima sa invaliditetom i bolesnim ljudima. Ideja inicijative jeste da se poveže više subjekata u lanac koji će deci ošte-ćenog sluha pomoći da prate predavanje sa merljivo većim kvalitetom nego do sada. Od ove godine, psiholog škole, ujedno i koordinator tima za inkluziju počeo je da formira jedinstvenu bazu podataka dece sa po-sebnim potrebama u školi uz osvrt na gluvu i za nagluvu decu (na molbu profesora fizike). Profesor fizike je u skladu sa izmenama u Planu i pro-gramu fizike objavljenom u Službenom glasniku (jun 2013.), uključen u predavanje izvesnog broja nastavnih jedinica iz fizike ljudskog orga-nizama i naprednih medicinskih tehnologija, u okviru redovnog kursa fizike. U pomenute izmene, uključene su i nastavne jedinice koje se tiču razmatranja uha kao akustičnog aparata, oblasti čujnosti, audiometri-je, fonometrije, prijema i apsorpcije zvuka. Ideja Tima za inkluziju je da se posle napravljene baze podataka dece sa oštećenjem sluha u školi i u gradu, i uz stručno objašnjenje i vođenje nastavnika fizike učenicima instalira sistem koji će im omogućiti veći opseg čujnosti i merljivo kva-litetniji prijemni zvuk. U Šapcu je ovo moguće jer firma „SANI GROUP DOO“ posreduje u kupovini i instalaciji ovakvih sistema. Za školu i za decu je posebno interesantan Roger sistem koji je svetlost dana ugle-dao nedavno i prilikom testiranja u Dalasu doživeo veliki uspeh i kod predavača i kod studenata. Optimalno rešenje za decu škole, ali i grada, jeste da se sistem na neki period instalira u Centru za stručno usavrša-vanje u Šapcu, koji pretenduje da postane resursni centar po više aspe-kata. Na ovaj način bi se uvezale potrebe dece, roditelja, škole, Centra za stručno usavršavanje i sponzorske firme sa jedinstvenim ciljem orga-nizovane podrške u kvalitetu predavanja deci oštećenog sluha.

Ključne reči: medicinska škola, tim za inkluziju, baza podataka, napredne medicinske tehnologije, Roger sistem, saradnja subjekata, sistemsko rešenje, podrška učenju

124

EDUKATIVNA KINEZIOLOGIJA ZA UNAPREĐENJE PONAŠANJA I KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI U

DJECE SA POREMEĆAJEM U PONAŠANJUVaska Zdravkova, Lenče Nikolovska,

Toše Krstev, Tamara StratorskaUniverzitet „Goce Delčev“ – Fakultet za

medicinski nauki, Štip, Makedonija

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je relativno čest poremećaj po-našanja koje čini oko 8% dece školskog uzrasta. Deca sa poremećajima u ponašanju deluju bez razmišljanja, hiperaktivna su i imaju problema s koncentracijom. Često razumeju šta se od njih traži, ali imaju problema da se to postigne, jer ne mogu mirno sedeti, fokusirati se i primetiti de-talje. Ponašanje dece sa poremećajem u ponašanju utiče na različite as-pekte njihovog života: porodični, školski i socijalni. Poremećaj u pona-šanju se ne može izlečiti, ali se može uspešno kontrolisati. Adekvatan tretman poremećaja u ponašanju trebalo bi da obuhvati mnoge aspekte života deteta. On podrazumeva upotrebu sledećih bihejvioralnih stra-tegija: Pravljenje rutine, Sprečavanje ometanja, Ograničavanje izbora, Promena odnosa prema detetu, Korišćenje ciljeva i nagrade i Efektivna disciplina. Umerene do intenzivne fizičke aktivnosti su posebno kori-sne za decu sa poremećajima u ponašanju. Edukativna kineziologija se koristiti za poboljšanje koncentracije i pažnje, memorije, čitanja, pisa-nja, organizovanja aktivnosti, slušanja, fizičke koordinacije, završetak zadatka. Ove vežbe mogu se obavljati kod kuće i u školi pre nego bilo koji zadatak koji zahteva mentalni napor. Tehnike relaksacije takođe predstavljaju dobar način za borbu protiv loših efekata poremećaja u ponašanju.

Ključne reči: poremećaj ponašanja, edukativna kineziologija, kognitivnost

125

ISKUSTVA U PRIMENI DIDAKTIČKOG MATERIJALA I SOFTVERSKOG PAKETA U

INKLUZIVNOM OBRAZOVANJUDanica Kocevska

Trening centar „Kocevski”, Novi Sad, Srbija

Diferencijacija nastavnih zahteva podrazumeva primenu različitog nastavnog materijala koji ima za cilj da, učenika kome je neophodna dodatna obrzovna podrška, usmeri ka osamostaljivanju i samoaktua-lizaciji.

Principi prilagođavanja nastavnog sadržaja postavljaju imperative u smeru podsticaja učeničke pažnje i njenog produženja, prikupljanja novih informacija,obrade, reprodukcije, usvajanja i primene.

Didaktički materijali kompatibilni su sa ciljevima i zadacima perma-nentnog razvoja deteta i ukomponovani su u ciljeve i zadatke datog na-stavnog predmeta. Efektivnost primene didaktičkog materijala postiže se pravovremenšću i eksplicitnošću.

Cilj rada je da se pokažu mogućnosti korišćenja didaktičkog ma-terijala i softverskih paketa u realizaciji inkluzivnog obrazovanja uz usmerenje na razvoj učenikovih potencijala na osnovu analize primera dobre prakse.

Osim opšteobrazovnih zahteva, didaktički materijali treba da zado-volje i estetske kao i bezbedonosne zahteve. Vodi se računa da su ovi zahtevi u korelaciji sa sposobnostima učenika. Didaktičke materijale je najbolje raditi u setovima sa preciznim uputstvom za koriščenje kao i sa primerima dobre prakse kako bi realizatori nastave u inkluzivnom obrazovanju uočili sve prednosti.

Softverski paketi su višenamenski i mogu se klasifikovati na pake-te za opšteobrazovne sadržaje, opšterazvojna pitanja i specijalizovane nastavne sadržaje i specijalizovana razvojna pitanja. Oni su usklađeni sa zahtevima za dodatnom obrazovnom podrškom.

Primena didaktičkog materijala i softverskog paketa prati se tri go-dine i može se već govoriti o njihovoj uspešnoj primeni u inkluzivnom obrazovanju što je pretočeno i u akreditovani seminar.

Ključne reči: diferencijacija, permanentni razvoj, pravovremenost, didaktički materijali, softverski paket

126

MOGUĆNOSTI PRIMENE INFORMACIONO-KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA KAO VID

PRUŽANJA PODRŠKE UČENICIMA KOJI RADE PO INDIVIDUALNIM OBRAZOVNIM PLANOVIMA

Mladen JovanovićOŠ „Desanka Maksimović“, Čokot, Srbija

Cilj ovog rada je prikaz moguće primene informaciono-komunika-cionih tehnologija kao vid pružanja podrške učenicima koji rade po individualnim obrazovnim planovima. Nova obrazovna misija sistema obrazovanja u Srbiji u ovom veku, ima zadatak da obuhvati svu decu osnovnim obrazovanjem, kao obaveznim, kao i da pruži i osigura razvoj svakog deteta, zasnovanog na funkcionalnom znanju, bez obzira na so-cio-ekonomske, zdravstvene, nacionalne, verske i druge karakteristike. U procesu pružanja podrške učenicima sa teškoćama u učenju, odnosno učenicima koji rade po individualnim obrazovnim planovima bitna je uloga nastavnika i korišćenje informacono-komunikacionih tehnologi-ja. Moderan nastavnik mora da prati razvoj informaciono-komunikaci-onih tehnologija, primenjuje ih u svom radu pri čemu vrši permanen-tno stručno i opšte usavršavanje. Primena računara i softvera mora da bude pravilno izabrana, da učenicima kojima je potreban određeni vid podrške pri učenju, olakša proces sticanja novih znanja. Ovakav vid po-drške moguć je kroz igru, jer sva deca vole da se igraju. Nažalost danas u velikoj meri lastiž, loptu i žmurke zamenile su računarske igrice. Po-trebno je napraviti pravilnu selkciju obrazovnih softvera, koji istovre-meno služe za edukaciju kroz igru. Primena softvera TuxMatx za učenje matematike kod učenika sa teškoćama u učenju dala bi pozitivne efek-teu vidu olakšanja pamćenja osnovnih matematičkih operacija, učenje bi učinila lakšim i interesantnijim, a možda bi izazvala želju za samo-stalno učenje. TuxMath je besplatan obrazovni alat edukativnog karak-tera, jednostavan za instalaciju i korišćenje. Učenjem matematike kroz igru, korišćenjem ovog softverskog alata je pokušaj da se učenicima sa smetnjama u razvoju olakša savladavanje gradiva iz ovog predmeta, ali i da ih osnaži u samostalnom korišćenju računara u edukativne svrhe.

Ključne reči: Inkluzivna nastava, učenik, podrška, edukacija, softver

127

INKLUZIJA IZ UGLA STRUČNOG SARADNIKAJadranka Lukić, Sanja Matijević-Bunjevčev, Mina Panić

Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“, Novi Sad, Srbija

Cilj ovog rada je da se utvrde faktori koji imaju najveći uticaj na us-pešnost inkluzije, kao i da se unapredi metodologija rada stručnih sa-radnika sa vaspitačima, roditeljima i decom u procesu inkluzije.

Ideja kojom smo se vodili u radu bila je da kroz pregled i analizu kon-kretnih slučajeva, utvrdimo šta je to što je uticalo na uspešnost, odno-sno neuspešnost inkluzije pojedine dece u našim vrtićima. Problemati-ku smo sagledali iz ugla stručnog saradnika, naglašavajući specifičnost i neophodnost rada sa svim akterima u procesu inkluzije. Tokom eva-luacije i vrednovanja ostvarenosti ciljeva koji su postavljani za svako dete u procesu inkluzije u našim vrtićima, uvideli smo značajnu vezu između napredovanja deteta u oblasti socio emocionalnog razvoja i nje-govog dobrog funkcionisanja u vrtiću. U daljem razmatranju faktora, pokazalo se da roditelji deteta mogu biti oslonac, ali i barijera u procesu inkluzije. Odnos koji se uspostavlja na nivou roditelj-vrtić može značaj-no uticati na uspešnost uključivanja deteta sa smetnjama u vršnjačke grupe.

U okviru ovog rada, ukazali smo da je na temelju dobijenih zaklju-čaka moguće koncipirati i usmeriti rad stručnog saradnika u pravcu određivanja prioritetnih zadataka i aktivacije upravo u onim segmentima za koje se pokazalo da su od najveće važnosti, kada je uspešnost inkluzije u pitanju. Nadamo se da će ovaj rad biti skroman doprinos unapređivanju metodologije u radu stručnih saradnika na polju inkluzije.

Ključne reči: rana inkluzija, socioemocionalni razvoj dece, saradnja sa roditeljima, prioritetni zadaci stručnog saradnika

128

VERBALNA I NEVERBALNA RADNA MEMORIJA KOD UČENIKA SA LAKOM

INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆUTamara Panjik

ŠOSO „Radivoj Popović“, Sremska Mitrovica, Srbija

Radna memorija je sposobnost za privremeno zadržavanje i mani-pulaciju informacijama u toku kognitivnih aktivnosti. Ona je preuslov za usvajanje akademskih znanja i veština. Usled sniženih kognitivnih sposobnosti, učenici sa lakom intelektualnom ometenošću ispoljavaju poteškoće u usvajanju akademskih znanja i veština.

U ovom radu su prikazani rezultati analize odnosa razvijenosti ver-balne i neverbalne radne memorije i opšteg akademskog postignuća učenika sa lakom intelektualnom ometenošću. Uzorkom je obuhvaćen 51 ispitanik učenika sa lakom intelektualnom ometenošću, oba pola, uzrasta 10–14 godina. IQ ispitanika se kreće u rasponu od 50–70.

Za procenu radne memorije i to u njenom verbalnom i neverbalnom modalitetu odabrani su zadaci Manipulacija brojevima u nizu, koji su sastavni deo AKADIA testa za procenu akademskih znanja učenika mlađeg školskog uzrasta i zadatak “Izbaci uljeza” (Odd-one-out span) (Henry,2001).

Rezultati na testovima za procenu radne memorije u odnosu na opšti uspeh ukazuju da je bolja efikasnost radne memorije predoktor boljeg postignuća u nastavi. Ispitanici su pokazali bolji uspeh na testovima za procenu neverbalne radne memorije (24,7% tačnih odgovora) u odnosu na verbalnu radnu memoriju (15,3% tačnih odgovora).

Ključne reči: radna memorija, egzekutivne funkcije, laka intelektualna ometenost

129

PRIKAZ PROJEKTA – PUTOKAZ SAMOHRANIM RODITELJIMA I HRANITELJIMA DECE

SA POSEBNIM POTREBAMAVesna Lazić

Kreativna radionica „Pinokio“, Valjevo, Srbija

U radu je dat prikaz koji je realizovan u okviru konkursa za finan-siranje ili sufinansiranje programa od javnog interesa udruženja gra-đana u Valjevu 2013. godine. Prvi deo rada bavi se analizom uslova i kapaciteta za uspostavljanje i praksu specijalizovanog hraniteljstva putem senzitivizacije hranitelja i stručnjaka, kreiranje modela podrške za decu samohranih roditelja i za decu sa smetnjama u razvoju na sme-štaju u hraniteljskim porodicama. U drugom delu rada analizirane su glavne realizovane projektne aktivnosti, očekivani rezultati i održivost projekta. Ističe se značaj preuzimanja veće odgovornosti lokalne zajed-nice za zadovoljavanje socijalnih potreba njenih građana kao osnova za podršku održivosti ovom projektu iz sredstava lokalne zajednice.

Ključne reči: hranitelji, samohrani roditelji, deca sa posebnim potrebama

130

SAVREMENI OBLICI TRETMANA MIŠIĆNIH DISTROFIJA

Lenče Nikolovska, Vaska Zdravkova, Toše Krstev, Tamara Stratorska

Univerzitet „Goce Delčev“ – Fakultet za medicinski nauki, Štip, Makedonija

Mišićne distrofije su primarna, nasledna oboljenja mišića degene-rativne prirode. Najčešće počinju u ranom periodu života i razvijaju se godinama da bi posle kraće ili duže evolucije učinile bolesnika ozbiljno hendikepiranim i zavisnim od okoline. Imaju znatno skraćen životni vek i umiru od komplikacija. Kinezioterapija ili medicinska gimnastika je metoda fizikalne terapije koja koristi pokret kao način lečenja ili pre-vencije tegoba vezanih uz koštani i neuromuskularni sistem.

Cilj tretmana je: ublažiti ili prevenirati reduciranu funkcionalnost pacijenta; održavanje nezavisnosti u aktivnostima svakodnevnog živo-ta i nezavisnost kretanja što je duže moguće; pružanje konsultacijske podrške; trening pacijenta i njegove porodice za nezavisnost i briga o sebi u okviru funkcionalnih sposobnosti.

Glavni ciljevi kinezioterapije su: jačanje oslabljene muskulature, održavanje elastičnosti tetiva i mišića, održavanje pokretljivosti zglo-bova, poboljšanje koordinacije i ravnoteže. Izbor vežbi treba prilagoditi detetu u skladu s njegovim potrebama.

Rehabilitacija mišićne distrofije u ranoj fazi – fazi self-motion obu-hvata: aktivne vežbe, vežbe s doziranim otporom, plivanje i vožnju bi-cikla. Rehabilitacija mišićne distrofije u prijelaznoj fazi – fazi s teško-ćama u hodanju obuhvata vežbe istezanja uz pomoć terapeuta i vežbe disanja. Rehabilitacija bolesnika s mišićnom distrofijom u gubitku po-kretljivosti: vežbe za jačanje mišićne snage, vežbe disanja, održavanje elastičnosti tetiva i mišića – tretman kontraktura, održavanje pravil-nog položaja, primena potpora i primena ortoza.

Ključne reči: mišične distrofije, savremeni tretmani, kineziterapija

131

PROFESIONALNA AFIRMACIJA OSOBA SA INVALIDITETOM

Sanja Batić, Daniela Vrhovac, Nemanja DivnićDOO „DES” u restrukturiranju, Novi Sad, Srbija

Cilj istraživanja je proveriti uticaj invaliditeta na razvoj profesio-nalne karijere. Prigodnim uzorkom obuhvaćeni su svi zaposleni u pre-duzeću “DES” Novi Sad, ukupno 191 osoba (117 muških i 74 ženskih osoba, prosečne starosti 43,33 godine). Kao osnov za prikupljanje po-dataka poslužio je socijalni karton zaposlenih.

Rezultati pokazuju da zaposleni sa invaliditetom imaju lošiju kvali-fikacionu strukturu (χ2=34,857, df=5, p=0,01) jer među njima domini-raju kvalifikovani radnici dok među zaposlenima bez invaliditeta osobe sa IV stepenom stručne spreme. Utvrđeno je da osobe sa invaliditetom (u daljem tekstu će se koristiti skraćenica OSI) u značajno manjoj meri rade na rukovodećim poslovima (χ2=10,357, df=2, p=0,01), one u najvi-šem nivou rukovođenja čine 10%, a u srednjem 31% zaposlenih. Opa-ženo je da 40% OSI nema usklađeno radno mesto i zanimanje, dok je kod ostalih zaposlenih ovaj procenat 28%. Ova razlika nije statistički značajna (χ2=3,347, df=1, p=0,067). Od 97 zaposlenih osoba sa invalidi-tetom, 3 osobe imaju završeno visoko obrazovanje, a 2 osobe višu ško-lu. Od njih 5 jedna radi na rukovodećem mestu, a još 1 osoba radi na poslovima koji su u skladu sa njenom školskom spremom. Pored toga, veliki broj zaposlenih osoba sa invaliditetom sa završenom srednjom je u stvari prekvalifikovan (38% sa završenim III stepenom, 59% sa završenim IV stepenom).

Zaključak je da osoba sa invaliditetom ne uspevaju da se u dovoljnoj meri profesionalno afirmišu, čak ni u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Ovo je naročito problem visokoobrazovanih osoba sa in-validitetom. Oni često menjaju profesiju kroz prekvalifikacije na poslu, naročito ukoliko završe IV stepen srednje škole ili ako završe fakultet. Istraživanje ukazuje da je potrebno uvesti antidiskriminacijske mere zapošljavanja te da se pored zahteva za zapošljavanjem osoba sa inva-liditetom uvedu preporuke da se zaposle na radnim mestima u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Rezultati istraživanja takođe ukazuju na potrebu da se izvrši revizija zanimanja za koje se obrazuju osoba sa invaliditetom kako bi bile u skladu sa potrebama tržišta radne snage.

Ključne reči: profesionalna rehabilitacija, stručna kvalifikacija, profesija, invaliditet

132

EGZEKUTIVNE FUNKCIJE – KRITIČNI PERIODI RAZVOJA I ZNAČAJ PROCENE

Suzana Miković, Milka Milovanović Minić, Milka Rajčević, Jelena Todorović

Ustanova za decu i mlade „Sremčica“, Beograd, Srbija

Konstrukt egzekutivnih funkcija podrazumeva funkcije najvišeg reda u kognitivnoj hijerarhiji i obuhvata psihičke procese koji su uklju-čeni u svesnu kontrolu misli i akcije. Frontalni režanj, tačnije njegov prefrontalni korteks je bazična struktura zadužena za radnu memori-ju i pažnju, aktiviranje, inhibiciju i kontrolu odgovora, kao i planiranje, sprovođenje i evaluaciju aktivnosti. U odnosu na druge delove mozga, prefrontalni korteks je jedinstveno prilagođen sposobnostima integra-cije informacija i regulacije emocija, misli i akcija.

Cilj ovog rada je da se pregledom relevantnih istraživanja ukaže na kritične periode razvoja egzekutivnih funkcija, teškoće koje se mogu javiti u ovoj sferi funkcionisanja, kao i da se prikažu odgovarajući na-čini ublažavanja posledica pojave teškoća u ovoj oblasti. S obzirom na to da su identifikovana tri perioda rapidne mijelinizacije frontalnog režnja i da u skladu sa njima različite oblasti egzekutivnih funkcija ne-maju isti tempo sazrevanja, navodi se da neke sposobnosti svoj vrhunac dosežu krajem detinjstva ili u adolescenciji, dok druge napreduju u ra-nom odraslom dobu.

Deficit egzekutivnih funkcija se kod osoba sa intelektualnom ome-tenošću ispoljava sledećim manifestacijama: teškoćama na zadacima kategorizacije i fleksibilnosti, poremećajima mišljenja, govorno-jezič-kim poremećajima, teškoćama planiranja ka cilju usmerenog ponaša-nja, poremećajima ponašanja, teškoćama regulacije emocija i drugim. Dosadašnja istraživanja, kao efikasne strategije u ublažavanju posle-dica ispoljenog deficita navode pravovremeno reagovanje, prepozna-vanje i procenu sposobosti u ovoj oblasti. Specifičnost procene zavisi od individualnih sposobnosti osoba sa intelektualnom ometenošću pri čemu treba voditi računa o adekvatnom izboru zadataka, prilagođeno-sti težine zadataka, postojećem iskustvu osobe sa intelektualnom ome-tenošću i drugim.

Individualne razlike u postignućima su krucijalni elementi koji se ne smeju zaboraviti prilikom tumačenja i generalizacije rezultata u ovoj oblasti, kao ni prilikom definisanja, kreiranja i prilagođavanja inter-vencionih programa i edukativno-rehabilitacionih tretmana osoba sa intelektualnom ometenošću.

Ključne reči: intelektualna ometenost, egzekutivne funkcije, razvoj

133

ISKUSTVO U IMPLEMENTACIJI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA UČENIKA SA OŠTEĆENIM VIDOM

Nenad StojačićMuzička škola „Isidor Bajić“, Novi Sad, Srbija

U istoriji muzičke umetnosti postoje primeri dece rođene sa poseb-nim potrebama koja su postigla zavidne rezultate u ovoj oblasti i to, između ostalog i zahvaljujući činjenici da je neko prepoznao njihove sklonosti i radio na razvoju njihovih sposobnosti.

U ovom radu prikazaćemo naša iskustva iz rada u okviru Stručnog tima za inkluzivno obrazovanje u okviru Muzičke škole „Isidor Ba-jić“ u Novom Sadu. Opisaćemo oblike i obim saradnje sa školama koje pohađaju naši učenici, Pored toga, opisaćemo pedagoški profil učeni-ka oštećenog vida koji pohađaju Muzičku školu i načine realizacije na-stavnog plana i programa za učenike oštećenog vida koji je isti kao i redovan program odseka za klasičnu muziku. Zatim, prikazaćemo rezultate javnih nastupa naših učenika.

Mišljenja smo da sviranje muzičkog instrumenta uključuje i razvoj društvenih veština, razvijanje mogućnosti za timski rad, razvijanje osećaja postignuća, samouverenosti i discipline i razvoj fizičke koordinacije kod učenika.

Ključne reči: empatija, edukacija, timski rad

134

PROMOCIJA DANA OSOBA S DOWN SYNDROM-OMKosana Nikolić, Karolina Blagović

Student, Univerziteta u Tuzli, Edukacijsko-rehabilitacijski fakultet, Tuzla, Bosna i Hercegovina

Jedna od suštinskih karakteristika čovjeka je kreativnost, te su brojna istraživanja potvrdila da je visoko obrazovanje najplodnije tlo za razvoj i poticanje ljudskih potencijala. Posebno značenje ima krea-tivnost u nastavi na Edukacijsko-rehabilitacijskom fakultetu, Univerzi-teta u Tuzli, gdje smo se na kolegiju Kreativna terapija, kroz inovativan pristup u nastavi, teorijski i praktično upoznali o značaju kreativnosti u odgojno-obrazovnom i rehabilitacijskom radu. Ovakav oblik rada je studentima omogućio mobilizaciju postojećih znanja, iskustava i vješti-na, preuzimanje incijative u učenju, razvoju samoaktalizacije i vlastite kreativnosti, te primjeni novih ideja u praksi. U samo tri mjeseca stu-denti su organizirali brojne akcije i projekte i to “Volonterski angažman studenata u zajednici”, “Kreativne radionice za učenike Zavoda za odgoj i obrazovanje”. Jedna od akcija koja će ujedno biti i detaljno predstavlje-na u ovom radu jeste manifestacija Dana osoba sa Down syndrom-om, koju sv izveli studenti III godine Edukacijko-rehabilitacijskog fakulteta, Univerziteta u Tuzli.

Ključne riječi: studenti, kreativnost, samoaktuelizacija, Down syndrom

135

MODELI PRUŽANJA PODRŠKE DECI I ODRASLIM OSOBAMA SA ELEMENTIMA IZ SPEKTRA AUTIZMA

Jelena Đurđević, Tatjana Vladisavljević, Minire HaniOŠ „Sveti Sava“, Šabac, Srbija

Poznato je da deca sa elementima iz spektra autizma najčešće odra-staju izolovano u porodici ali i socijalnoj sredini koja ih okružuje. Soci-jana sredina veoma često pokazuje nerazumevanje prema osobama sa ovim teškoćama, pre svega iz neznanja i nerazumevanja o samoj priro-di stanja. Činjenica je da bez obzira na uzrast, osobe sa elementima iz spektra autizma, obavezno moraju imati individualnu podršku za soci-jalno funkcionisanje kako u porodici i školi, tako i kasnije, u odraslom životnom dobu.

Metodologija primene modela pružanja podrške deci i odraslim oso-bama sa elementima iz spektra autizma, odnosi se na individualnu po-moć pojedincu, i društvenu podršku koju obezbeđuje zakonodavstvo.

Cilj primene modela pružanja podrške osobama sa elementima iz spektra autizma je uključivanje u socijalne tokove, prihvatanje i razu-mevanje stanja i stvaranje mogućnosti življenja uz podršku u zavisno-sti od težine stanja.

Rezultati primene podrške u praktičnom životu, za sada su u većini slučajeva individualni, i sav teret podrške snosi sama porodica.

Ključne reči: autizam, podrška, zakonodavstvo, življenje

136

MOTIVACIJA I PRIMENLJIVOST ZNANJA UČENIKA KOJI ZAHTEVAJU DODATNU PODRŠKU U OBRAZOVANJU

KAO REZULTAT PRIMENE SOFTVERA U SREDNJOJ STRUČNOJ ŠKOLI

Dragana RankovićHemijsko-prehrambena tehnološka škola, Beograd, Srbija

Po definiciji, inkluzivno obrazovanje treba da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Ovaj proces obuhvata kako promene i usaglašavanje sadržaja tako i pristupa, stuk-tura i strategija u obrazovanju. Sva deca treba da budu deo školske za-jednice bez obzira na njihove snage i/ili slabosti u pojedinim oblastima. Otvorenost, dobra organizacija nastavnih časova, kao i pozitivan stav prema inkluzivnom obrazovanju su ključni pri uključivanju dece sa po-sebnim obrazovnim potrebama i obezbeđivanju obrazovanja.

U ovom radu biće iznet jedan primer korišćenja informacionie teh-nologije koji učenicima hemijske, i prehrambene ali i drugih struka omogućava usvajanje znanja i njihovu primenu. Primena kvalitetnog obrazovnog softvera doprinosi uspešnom učenju i individualnom ra-zvoju učenika. Tehnološka grupa predmeta, koja u velikoj meri uklju-čuje savladavanje nastavnih celina kroz korišćenje tehnoloških šema, primena softvera, nametnula se kao potreba u savladavanju i produ-bljivanju znanja. Korišćenjem softvera za prikazivanje šema, učenici koji zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju su motivisani da usvoje znanja i omogućeno je da usvojeno znanje ostane operacionalizovano u drugim nastavnim predmetima i u daljem školovanju.

Ključne reči: inkluzija, znanje, promene, učenje, informaciona tehnologija

137

KVALITET KOMUNIKACIJE OSOBA SA CEREBRALNOM PARALIZOM I TEŠKIM POREMEĆAJEM GOVORA –

PRELIMINARNO ISTRAŽIVANJE*

Ivana Terzić, Mile Vuković, Nadica Jovanović-Simić Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Cerebralna paraliza je često praćena poremećajima govora koji se kreću od blažih do teških formi. Poremećaji govora mogu uticati na ste-pen motivacije za komunikacijom, socijalnu interakciju pojedinca, us-pešnost u ostvarivanju obrazovnih, poslovnih i slobodnih aktivnosti, kao i na kvalitet života uopšte.

Cilj ovog preliminarnog istraživanja je bio da se utvrdi u kojoj meri poremećaji govora kod osoba sa cerebralnom paralizom utiču na kva-litet komunikacije. S obzirom da se osobe sa cerebralnom paralizom međusobno razlikuju u govorno-jezičkim i komunikacijskim sposob-nostima iz veće grupe ispitanika izdvojen je uzorak koji su činili oni pojedinci sa teškim poremećajem govora. Uzorak je činilo 10 osoba sa cerebralnom paralizom uzrasta od 24 do 47 godina (AS=36.6). Među ispitanicima je bilo pet osoba muškog i pet osoba ženskog pola, tako da je kvalitet komunikacije poređen i prema polu i uzrastu.

Prilikom ispitivanja korišćeni su sledeći instrumenti: Test za ispiti-vanje razumljivosti govora, Test za ispitivanje osnovnog laringealnog glasa (Fo) i Skala kvaliteta komunikacijskog života (QCL). S obzirom na to da se radi o preliminarnom istraživanju i maloj grupi ispitanika po-daci su kvalitativno analizirani.

Dobijeni rezultati su pokazali da osobe sa teškim poremećajem go-vora usled cerebralne paralize visoko ocenjuju sebe na skali kvaliteta komunikacijskog života, kao i na ajtemu koji govori o kvalitetu života u celini. Stepen kvaliteta komunikacijskog života i kvaliteta života u ce-lini nije se razlikovao između osoba ženskog i muškog pola. Sa druge strane, stariji ispitanici su imali više prosečne skorove na skali kvalite-ta komunikacijskog života u odnosu na mlađe ispitanike, dok su mlađe osobe višim ocenama vrednovale kvalitet života u celini u odnosu na starije osobe.

Ključne reči: poremećaj govora, cerebralna paraliza, kvalitet komunikacijskog života

* Ovaj rad je proistekao iz projekta “Evaluacija tretmana stečenih poremećaja govora i jezika” (br. projekta 179068) koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

138

ISKUSTVA U IMPLEMENTACIJI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA DECE SA ELEMENTIMA IZ

SPEKTRA AUTIZMATatjana Vladisavljević, Jelena Đurđević,

Minire HaniOŠ „Sveti Sava“, Šabac, Srbija

Rana rehabilitacija dece sa elementima iz spektra autizma moguća je uz maksimalno angažovanje porodice, tima stručnjaka u zdravstve-nim ustanovama, počev od lekara do defektologa koji maksimalno radi na osposobljavanju dece, i šire socijalne sredine. Rezultati rane rehabi-litacije sigurno zavisi od stepena i težine samog stanja deteta, ali i od adekvatnog stimulativnog defektološkog tretmana.

Metodologijom primene zakonodavnih regulativa, uz zahtev i želju roditelja, a na osnovu timske procene, decu sa elementima iz spektra autizma, moguće je uključiti u redovan sistem obrazovanja, kada kalen-darski uzrast to zahteva. Sistem inkluzivnog obrazovanja predviđa mo-gućnost uključivanja dece u redovan sistem obrazovanja, uz prethodnu procenu nadležne interresorne komisije, koja daje predlog i preporuku.

Cilj uključivanja dece u redovan sistem obrazovanja, pre svega ima za-datak da se deca sa elementima iz spektra autizma socijalizuju i uključe u vršnjačke grupe. Mogućnost ovladavanja školskih sposobnosti u svakom slučaju je individualna i zavisi od svakog pojedinačnog slučaja.

Rezultati i iskustva iz prakse poslednjih godina, najčešće su negativ-ni i pokazuju velike teškoće u realizaciji inkluzivnog sistema. U takvim slučajevima, dete se upućuje ponovo na procenu nadležnoj komisiji, koja terba da sagleda sve poteškoće i nedostatke koje inkluzivno obrazova-nje nosi sa sobom. Zakonodavac ne ispunjava uslove za ostvarivanje ci-ljeva inkluzije. Roditelji se direktno sreću sa mnogobrojnim teškoćama i upućeni su na lično snalaženje u ostvarivanju školovanja svoje dece. Isto tako, veoma često, socijalna sredina nije pripremljena za teškoće koje prati stanje kod dece sa elementima autizma, i u neznanju dolazi do većih socijalnih nejasnoća, dilema i negativističkog stava i otpora.

Decu sa elementima iz spektra autizma moguće je uključiti u inklu-zivno obrazovanje ali u zavisnosti od stepena i težine stanja. Činjenica je da postoje stanja kada je inkluziju nemoguće ostvariti i kada dete samo gubi na planu postignutog iz perioda rane rehabilitacije. Bolje je dete uključiti u vršnjačku grupu gde će imati ravnopravan odnos u od-nosu na hronološki uzrast druge dece, i gde će obrazovni sistem pratiti stručni profili defektologa.

Ključne reči: školovanje, spektar, autizam, inkluzija, vršnjaci

139

SEKSUALNOST OSOBA SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU

Jelena Todorović, Milka Milovanović Minić, Suzana Miković

Ustanova za decu i mlade „Sremčica”, Beograd, Srbija

Iako se o seksualnosti osoba sa intelektualnom ometenošću posled-njih godina sve više govori, ova tema je i dalje vrlo osetljiva za većinu ljudi. Mnogi autori ističu da osobe sa intelektualnom ometenošću imaju iste seksualne potrebe i želje kao osobe tipičnog razvoja. Međutim, neki sredinski faktori, kao i lične karakteristike osobe koje su prvenstveno pod senkom intelektualne ometenosti mogu uticati na neadekvatne na-čine realizovanja seksualnih potreba.

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupne literature utvrdi koji su to problemi sa kojima se osobe sa intelektualnom ometenošću suočava-ju u pokušaju da realizuju svoje seksualne potrebe, koji faktori dopri-nose pojavi ovih poteškoća i kakve to implikacije ima u direktnom radu sa ovim osobama.

Kada se uporede sa osobama tipične populacije, pronalazi se da osobe sa intelektualnom ometenošću imaju manje znanja u oblasti seksualnog ponašanja, kao i da dosta ređe stupaju u seksualne odnose. Takođe, navodi se da stupanje u seksualne odnose korelira sa nivoom intelektualne ometenosti, odnosno da se kod osoba sa lakom intelek-talnom ometenošću beleži učestalije stupanje u seksualne odnose nego kod osoba sa težim oblicima ometenosti. Istraživanja su pokazala da se veliki broj osoblja koje se u praksi suočava sa različitim načinima ispoljavanja seksualnosti kod osoba sa intelektualnom ometenošću ne oseća dovoljno obučenim i spremnim da adekvatno reaguje u datoj si-tuaciji. Ističe se i da stavovi profesionalaca u ovom području koreliraju sa njihovim godinama, polom i obrazovnim nivoom.

S obzirom na širok spektar faktora koji mogu uticati na neadekvat-no ispoljavanje seksualnog ponašanja potrebno je praktični rad zasno-vati na individualnom pristupu i proceni potreba konkretne osobe.

Kljične reči: intelektualna ometenost, seksualnost

140

IMPLEMENTACIJA SAVREMENIH TEHNOLOGIJA U SLUŠNE AMPLIFIKATORE

Jovana Tasić1, Ana VidojevićAlfa d.o.o., Beograd, Srbija

Razvoj sluha i govora, neophodan je za intelektualni razvoj svake individue, zbog čega je jako bitno da se sa rehabilitacijom osoba ošte-ćenog sluha započne što ranije, bilo da je prelingvalna ili postlingval-na nagluvost. Važan aspekat svake audiološke rehabilitacije je i slušna ampifikacija.

Ubrzan razvoj nauke, tehnike i tehnologije uticao je i na usavršava-nja u oblasti slušnih aparata. Savremeni slušni aparati su digitalni, dis-kretni i pokrivaju čak i teška oštećenja sluha, a koriste bežičnu (wirles) tehnologiju od 2.4GHz, čime se omogućava komunikacija između dva slušna aparata, ali i komunikacija sa drugim audio uređajima, ukljuću-jući i mobilne telefone, a da se pri tome ne gubi na kvalitetu zvuka.

Problem tinitusa, od koga pati čak 10-15% stanovništva širom sveta, a čak kod 85% njih postoji neki vid oštećenja sluha uspešno se rešava u preko 60% slučajeva upotrebom tinitus generatorom zvuka. Tinitus generator zvuka, predstavlja kombinovani uređaj, koji u osnovi sadrži i slušni aparat i masker tinitusa.

Ključne reći: slušni aparati, bežična tehnologija, tinitus generatori zvuka

141

SOCIJALNA PARTICIPACIJA OSOBA SA INVALIDITETOM

Nelica Marković, Milka Milovanović-MinićUstanova za decu i mlade „Sremčica”, Beograd, Srbija

Inkluzija u širem smislu podrazumeva socijalni proces koji ima za cilj potpuno uključivanje osoba sa različitim vrstama teškoća u širu so-cijalnu sredinu, kao i izjednačavanje njihovih prava sa osnovnim ljud-skim pravima. Sa kognitivnog aspekta suština koncepta inkluzije ogle-da se u mogućnosti učenja po modelu.

Cilj ovog rada je da se pregledom dostupnih evidencija Ustanove prikažu rezultati multidisciplinarnog pristupa u rehabilitaciji osoba sa mentalnim deficitom, koji je zasnovan na poštovanju principa individu-alnosti korisnika a rezultirao je značajnim stepenom socijalne partici-pacije.

Aktuelni oblici psiho-socijalne podrške korisnicima u Ustanovi za decu i mlade„ Sremčica“ su: edukativno-rehabilitacioni programi u cilju očuvanja i razvoja kognitivnih kapaciteta; kreativno izražavanje pre-ma ličnim afinitetima u raznovrsnim radionicama; sportsko-rekreativ-ne aktivnosti (organizovanje raznovrsnih izleta u zajednici, odlasci na utakmice, u bioskop, pozorište, na koncerte i sl.); kulturno-zabavne ak-tivnosti kao što su organizovane proslave, sportska takmičenja, tribine i slično; savetodavni rad sa korisnicima (individualni i grupni socijalni rad); očuvanje fizičkog zdravlja korisnika kroz preventivno-kurativne medicinske intervencije. Aktivno učestvovanje osoba sa intelektualnim teskoćama u razvoju u funkcionisanju lokalne zajednice doprinosi nji-hovoj ličnoj afirmaciji, razvoju veština samopredstavljanja i samozastu-panja, kao i osnaživanju potencijala same zajednice Stimulisanje i jača-nje multisektorske saradnje, podizanje stepena kvaliteta međusobnih odnosa relevantnih institucija doprinosi unapređenju sveukupnog po-ložaja osoba sa intelektualnim teškoćama u svim segmentima društva. Takođe, organizovanje tematskih kampanja, promovisanje i podsticaj razvoja novih servisa podrške, lobiranje i skretanje medijske pažnje na mogućnosti i probleme koji prate osobe sa intelektualnim smetnjama u svakodnevnom životu, predstavljaju smernice uspešne inkluzije.

Ključne reči: socijalna participacija, socijalna distanca, inkluzija

142

GRAMATIČKE KATEGORIJE I ODNOSI U JEZIKU DECE SA RAZVOJNOM DISFAZIJOM

Jelena Ćulafić¹, Vesna Filipović²¹Predškolska ustanova „Ub“, Ub, Srbija

²Dom zdravlja Zvezdara-ogranak Mirijevo, Beograd, Srbija

Razvojna disfazija je poremećaj u govorno-jezičkom razvoju dece koji se javlja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, povoljnih edukativnih, socijalnih i psiholoških uslova, kao i od-sustva vidljive cerebralne patologije.

Cilj ovog istraživanja je da se na osnovu korišćenih dijagnostičkih instrumenata proceni stepen usvojenosti gramatičkih kategorija i od-nosa maternjeg jezika kod dece sa razvojnom disfazijom.

Za potrebe istraživanja formiran je uzorak od dvadesetoro dece uzrasta od četiri do šest godina. Od ukupnog broja ispitane dece, 10 čine deca sa razvojnom disfazijom, a 10 deca tipičnog govorno-jezičkog razvoja (kao kontrolna grupa). Za ispitivanje stepena usvojenosti gra-matičkih kategorija i odnosa korišćen je test Gramatika mališana Spa-senije Vladisavljević.

Rezultati istraživanja pokazali su da je agramatizam prisutan kod sve disfazične dece. Od 10 vrsta reči koliko ih ima u srpskom jeziku, disfazična deca prvo usvoje imenice i glagole, dok su ostale vrste reči retko u upotrebi. S obzirom na relativno mali uzorak, ne možemo izvla-čiti generalni zaključak o stepenu usvojenosti gramatičkih kategorija i odnosa maternjeg jezika kod dece sa razvojnom disfazijom.

Ključne reči: razvojna disfazija, gramatičke kategorije i odnosi, vrste reči, agramatizam

143

SAVREMENI PRISTUPI U TRETMANU RAZVOJNIH POREMEĆAJA

Milijana Selaković, Petra Stojković, Marija Perišić, Ivana Đalović, Božidar Urošević

Specijalistička ordinacija iz psihijatrije „Dr Selaković“, Beograd, Srbija

Za zdravu i celovitu ličnost deteta neophodan je tokom razvoja ujednačen i paralelan razvoj svih funkcionalnih sistema, a posebno skladno razvijanje i preplitanje mentalnog,emocionalnog i psihofi-zičkog razvoja. Ako postoji »rascep« ili se ove funckije neujednačeno razvijaju, ostaju funkcionalno samo za sebe što dovodi do abnormal-nog razvoja ličnosti. Ova abnormalnost je praćena: problemom u ko-munikaciji (nedostatak govora ili zastoj u govorno-jezičkom razvoju), socijalizaciji, poremećajem u ponašanju, lošom motornom spretnošću. Rezultati dijagnostike dece sa ovim problemom najčešće ukazuju na ra-zvojne poremećaje sa pridruženim elementima pervazivnog razvojnog poremećaja, poremaćaja pažnje i hiperaktivnosti, ili u najtežim slučaje-vima ukazuju na autizam.

Cilj ovog rada je da ukaže na značaj multidisciplinarnog pristupa u tretmanu dece sa razvojnim poremećajima, koji uključuje rad lekara, logopeda, defektologa–reedukatora psihomotorike, fizičkog vaspitanja i muzikoterapije kako bi se na sveobuhvatan način pristupilo tretira-nju svih narušenih nivoa funkcionisanja deteta. Jedino se na ovaj način detetove sposobnosti mogu razviti do gornjih granica biološki datih potencijala.

Ključne reči: razvojni poremećaji, socijalizacija, muzikoterapija, fizičko vaspitanje

144

KAKO SLEPA DECA CRTAJU*

Ksenija Stanimirov, Branka JablanUniverzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Crtanje podrazumeva sposobnost predstavljanja trodimenzionalnih predmeta i aspekata prostora dvodimenzionalnim simbolima. Smatra se vizuelnom umetnošću i kopijom sveta koji se posmatra, zbog čega ne iznenađuje što je stručnjake iz različitih oblasti interesovalo da li sle-pe osobe mogu da razviju sposobnost predstavljanja trodimezionalnih predmeta u dve dimenzije. Kenedi (1997) je pokazao da slepi mogu da razviju sposobnost crtanja i da su crteži univerzalni i mogu se doživeti i okom i dodirom.

Slepe osobe crtaju pomoću posebnog pribora koji omogućava stva-ranje reljefne, izdignute linije. Pribor za crtanje namenjen slepima sa-stoji se od lagane plutane table koja je prekrivena slojem gume, preko koje je tanka plastična folija. Kretanje olovke po plastičnoj foliji ostavlja ispupčenu liniju.

I slepa deca i deca bez oštećenja vida koriste linije da bi predstavi-li ivice površina. I jedni i drugi crtaju umanjene oblike i koriste linije koje konvergiraju da bi prikazali dubinu, a scene koje crtaju prikazuju posmatrano sa jedne tačke. Krive linije koriste da bi prikazali kretanje, dok za prenošenje apstraktnih poruka koriste simboličke oblike (srce, zvezda i sl.). Jedan od orijentira za bolje razumevanje prostora pred-stavlja sistem koordinata. Ovaj sistem pomaže slepoj deci da smeste detalje crteža, da odrede njihov odnos i veličinu, stoga je potrebno uve-sti ga već na početku školovanja. Pored poznavanja likovnih pravila, bitnu ulogu u nastanku crteža ima i kreativnost koja se javlja na svim uzrastima, kulturama i oblastima ljudskog rada, a stiče se opažanjem okruženja, predmeta, ljudi i događaja.

Cilj rada je pregled do sada objavljenih radova koji su se bavili ispiti-vanjem sposobnosti crtanja slepe dece.

Ključne reči: crtanje, slepa deca, oštećenja vida

* Rad je realizovan u okviru projekata „Kreiranje Protokola za procenu eduka-tivnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu indi-vidualnih obrazovnih programa“ (br. 179025) i „Socijalna participacija osoba sa intelektualnom ometenošću“ (br. 179017), čiju realizaciju finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, 2011-2014.

145

SPORTSKE I FIZIČKE AKTIVNOSTI KOD STARIJIH INVALIDNIH LICA

Bojana Živković¹, Fadilj Eminović², Radmila Nikić²¹Student, Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija²Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu


Pregled brojne literature i mnogobrojnih istraživanja govori o tome da su osobe starije populacije, preko 60 godina, manje fizički aktivne u odnosu na ostalu populaciju, što ako se poveže sa zdravstvenim sta-tusom može predstavljati problem s obzirom da je broj starih osoba u stalnom porastu. Jedna od tema kojom se ovaj rad bavi je odnos fizičke aktivnosti i kvalitet života starijih ljudi, zatim ispitivanje faktora koji mogu da utiču na porast učešća ove populacije u fizičkim aktivnostima, kao i uticaj fizičke aktivnosti u rehabilitaciji starijih lica. U radu su de-taljno opisani efekti vežbanja i fizičke aktivnosti starijih osoba i to u oblastima psihijatrijske i kardiovaskularne rehabilitacije, kao i značaj fizičke aktivnosti osoba sa telesnim invaliditetom i oštećenjem loko-motornog aparata.

Ključne reči: sport, fizička aktivnost, starije osobe, rehabilitacija

146

NAJČEŠĆE HRONIČNE BOLESTI I ONESPOSOBLJENOSTI U PROCESU

STARENJA STANOVNIŠTVASvetlana Karić

Visoka škola strukovnih studija za vaspitače, Šabac, Srbija

Efikasnija borba protiv zaraznih bolesti, duži ljudski vek, izmene u ponašanju i načinu života, razvoj medicinske nauke i tehnologije, utica-li su na porast učestalosti obolevanja, prevremenog umiranja i invalid-nosti od nezaraznih oboljenja (posebno bolesti cirkulatornog sistema, malignih tumora, dijabetesa, povreda, poremećaja mentalnog zdravlja i opstruktivne bolesti pluća). Hronične nezarazne bolesti imaju multifak-torsku etiologiju i nastaju kao rezultat kompleksne interreakcije između pojedinca i sredine u kojoj oni žive. Individualne karakteristike (kao što su pol, etnička pripadnost, genetska predispozicija i dr.) zajedno sa soci-jalno – ekonomskim determinantama, kao i uslovima spoljašnje sredine (kao što su dohodak, obrazovanje, uslovi života i radni uslovi) određu-ju razlike u ekspoziciji i osetljivosti pojedinaca za nastanak HNB. Pre-ma proceni SZO hronične nezarazne bolesti koje bi u visokom procentu mogle da se preveniraju, odgovorne su za najmanje 40% svih smrtnih ishoda u zemljama u razvoju i 75% u industrijski nerazvijenim zemljama. Delovanje faktora rizika na zdravlje starih ima kumulativni efekat – što znači, delovanje faktora rizika u dužem vremenskom periodu dovodi do oštećenja zdravlja starih. Otuda stare osobe su podložnije multimorbid-nosti (prisustvo više hroničnih bolesti i hronične onesposobljenosti kod jedne osobe), komorbidnosti (da je jedna bolest „povezana” ili dovodi do pojave intenziviranja druge bolesti) i hroniciteta (dugotrajne bolesti). Istaraživanja pokazuju da stare osobe 65 i više godina boluju u proseku od 2,92 bolesti. Oboljenja i stanja se odnose na: srčane slabosti 25,4%; in-farkt 5,1%; anginu pectoris 12,3%; bronhitis 7%; reumatska oboljenja u zglobova 28,7%; bol u leđima 24,4%; povišen šećer 7.2% i psihički pore-mećaji 5,9%. Prisutni problemi, odnosno hronične onesposobljenosti kod starih su 28,7% bol u zglobovima, 60% bol u leđima i bol u vratu, otica-nje stopala 27,% glavobolja 41%, nesanica 40%, depresija 27%. Rezultati istraživanja zdravlja stanovništva Republike Srbije (stil života, znanja i stavovi prema zdravlju) iz 2006. godine pokazuju da su faktori rizika značajno prisutni i u trećem životnom dobu. Sa starošću raste prevalen-cija hipertenzije, već u grupaciji od 45 do 54 godine svaka druga osoba je sa hipertenzijom (50,2%), dok je najveći broj osoba sa hipertenzijom u starosti 65-74 godine (77,2%). U dobnoj grupi od 65-74 godine je 13,1% pušača, u grupaciji preko 75 godina 6,3%. Svakodnevno oko 6% starijih sugrađana konzumira alkohol.

Ključne reči: hronične bolesti, faktori rizika, zdravlje starih osoba

147

ZNAČAJ POSTPENALNOG PRIHVATA MALOLETNIH UČINILACA KRIVIČNIH DELA

Jovana Dunjić

Reintegracija maloletnika u zajednicu nakon izvršenja zavodske vaspitne mere ili kazne maloletničkog zatvora se postavlja kao glavni cilj institucionalnog tretmana. Međutim, rezultati rada stručnjaka za-voda u velikoj meri zavise od veoma važne karike u lancu zaštite malo-letnika koji su u sukobu sa zakonom. Veoma često su u pitanju lica koja odrastaju u disfunkcionalnoj porodici, bez podrške i razumevanja, u lošim ekonomskim uslovima, izloženi rizičnim faktorima u kriminoge-nom socijalnom miljeu koji generiše devijantnost. Upravo te okolnosti su jedan od glavnih kriterijuma kojima se rukovodi sud prilikom dono-šenja odluke o izdvajanju maloletnika iz sredine. Povratak u društvenu zajednicu podrazumeva vraćanje u isto socijalno okruženje, sa malim izgledima da se bez podrške stručnih lica održe nastale promene, usvo-je obrasci prosocijalnog ponašanja i uključivanje u produktivne akti-vnosti u zajednici. Odredbama Zakona o maloletnim učiniocima kri-vičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica propisana je oba-veza organa starateljstva da pruži pomoć maloletniku posle izvršenja zavodske vaspitne mere ili kazne maloletničkog zatvora. Ta pomoć obuhvata obezbeđivanje smeštaja, nabavku hrane, odeće i obuće, le-čenje, pomoć u sređivanju porodičnih prilika, okončanju obrazovanja i pronalaženju odgovarajućeg zaposlenja. Postavlja se pitanje u kojoj meri organ starateljstva, odnosno centar za socijalni rad može da od-govori ovim zahtevima u uslovima ograničenih kadrovskih, tehničkih i materijalnih resursa. Da li proklamovano humanističko opredeljenje pada u vodu u sadašnjim okolnostima društva u tranziciji bremenitog dubokim socio-ekonomskim problemima? U ovom radu je data kratka analiza aktuelne prakse postpenalnog prihvata i naglašen značaj ovog segmenta zaštite maloletnika u cilju sprečavanja recidiva i stvaranja preduslova za uspešnu reintegraciju.

Ključne reči: maloletni učinioci krivičnih dela, postpenalni prihvat, organ starateljstva

148

KUHARICA ZA OSOBE SA INVALIDITETOMSanja Selimović¹, Amila Mujezinović², Stanko Blatnik¹

¹IPAK Institut, Velenje, Slovenija ²Inova4T, Tuzla, Bosna i Hercegovina

U radu je prikazan program i materijal osposobljavanja osoba sa in-validitetom (OSI) za samostalni rad u kuhinji koji su izrađeni u toku „iLearn“ projekta iz EU programa Life Long Learning.

Kuhanje predstavlja jednu od težih aktivnosti u svakodnevnom ži-votu OSI. Iz tih razloga se u praksi retko odlučuje za osposobljavanje OSI za kuhanje, pa kao rezultat toga se javlja nedovoljno stručne litera-ture, edukatora i večina OSI nije osposobljena za samostalni život.

Prikazani stručni materijal sadrži teoretska razmatranja, prikaz stručne literature sa područja osposobljavanja osoba sa invaliditetom za svakodnevno aktivnosti sa područja kuhanja. Opisan je način prila-gođavanja sredstava i operacija pripreme i kuhanja, recepata i materi-jal za procenu i praćenja napredovanja u aktivnostima kuhanja.

Prikazani i pripremljeni materijali mogu biti od koristi: osobama sa invaliditetom, roditeljima (hraniteljskim porodicama), volonterima i stručnjacima. Kuharica će se upotrebljavati u kući i u organizacijama koje se bave osposobljavanjem osoba sa invaliditetom, organizacijama koje se bave samozastupanjem i organizovanjem samostalnog života OSI.

Ključne reči : svakodnevne životne aktivnosti, osobe sa invaliditetom, kuhanje, kuharica

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

376.1-056.26/.36-053.2(048)316.614-056.26/.36-053.2(048)

СТРУЧНО-научни скуп са међународним учешћем Актуелности у едукацији и рехабилитацији особа са сметњама у развоју (2 ; 2013 ; Шабац) Zbornik rezimea : II stručno-naučni skup sa međunarodnim učešćem "Aktuelnosti u edukaciji i rehabilitaciji osoba sa smetnjamau razvoju", Šabac, 25-27. oktobar 2013. godine / [urednici Mirjana Đorđević, SlobodanBanković]. - Beograd : Resursni centar za specijalnu edukaciju, 2013 (Beograd : BIG štampa). - 148 str. ; 24 cm

Radovi na više jezika. - Tiraž 200. - Napomene i bibliogrfske reference uz tekst.

ISBN 978-86-89713-00-8

a) Деца са посебним потребама - Образовање- Инклузивни метод - Апстракти b) Деца са посебним потребама - Социјализација - Апстракти c) Особе са посебним потребама - АпстрактиCOBISS.SR-ID 202022156

Documents

ZBORNIK REZIMEA - Resursni centar za specijalnu edukaciju · Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, Šabac OŠ „Sveti Sava“, Šabac Programski odbor: