ZAPISI IZ DREVNIH KNJIGA O POTOPU

Poznati arapski naunik Abu Balki (IX-X vek n.e) pisao je da su mudraci, predvidevi katastrofu, uoi potopa "sagradili u donjem Egiptu mnogo piramida od kamena, kako bi se u njima na vreme spasli od predstojee pogibije". Dve od tih piramida prevazilazile su ostale, imale su 400 lakata u visinu i po isto toliko u duinu i irinu. One su bile napravljene od velikih uglaanih mermernih blokova pribijenih jedan uz drugi tako vrsto da su se mesta spojeva jedva videla. Po unutranjim zidovima tih piramida, kako je pisao Abu Balki, bile su ispisane razne informacije o zadivljujuim znanjima koja su mudraci hteli da sauvaju. Drugi arapski istoriar, Masudi je pisao: "Surid, jedan od careva koji su vladali pre potopa, sagradio je dve velike piramide i naredio recima da u njih smeste svoje zapise o znanju i o onome to su postigli u umetnosti i nauci, kako bi oni koji e kasnije doi mogli da ih proue i shvate. On je takoe zapisao poloaje zvezda i njihove cikluse..". Drevnoegipatski istoriar Manefon izvetava da je polulegendarna linost, mudrac Tothom pred katastrofu zapisao vana znanja. Kasnije je Tothom uao u panteon egipatskih bogova, kao bog znanja koji je ljudima dao pismenost. Prema Manefonovim zapisima, tekstovi koje je "na svetom jeziku i svetim znacima zapisao Tothom, prvi Hermes, prevedeni su posle potopa... (nedostaje u rukopisu)... i zapisani su hijeroglifima". Starogrki istoriar Strabon saoptava da su u njegovo doba na Pirinejskom poluostrvu postojali neki tekstovi zapisani jo pre potopa. Keltski reci, druidi, pozivali su se na neke knjige Ferilta, anale, navodno napisane pre katastrofe. U indijskim svetim knjigama Agni-Purana i Bhagavata-Purana govori se o knjigama nazvanim Vede, spasenim od katastrofe. I vavilonski istoriar i rec Beros iz III veka pre Hristove ere pria da su ljudi uoi katastrofe nastojali da sauvaju zapise o svojim dostignuima. Kada je car Ksisutros, pie Beros, bio upozoren da predstoji potop, on je zapovedio da se napie "istorija poetka, toka i zavretka svih stvari i da se ta istorija zakopa u gradu Sunca Siparu". Posle potopa Ksisutros i njegovi saputnici su "otkopali knjige u Siparu, napisali mnoge nove knjige, podigli su hramove i ponovo osnovali Vavilon". U jednom od Sumerskih tekstova ispisanih klinastim pismom, jedan car kae kako voli da ita tekstove "napisane u doba pre potopa". Mogue je pretpostaviti da je neki deo tih znanja sauvan i da je kasnije doao u ruke onih koji su se spasli. "Ah, Solone, Solone!", govorili su Solonu egipatski reci. "Vi Heleni veno ostajete deca i nema meu Helenima staraca..". reci su priali Solonu da je katastrofa unitila naseljene gradove na obalama mora i reka i da su ostala samo stada i stoari u planinama, samo nepismeni i neuki. "Budui da ne znate nita o tome to

1

se zbilo u drevna vremena, vi, bukvalno, kao da ste se tek rodili, opet poinjete sve ispoetka". Mitovi, legende, predanja, pradavni tekstovi - kao da su glas prolosti koji do nas dopire iz dalekih milenijuma. Ta prolost pria nam svoju priu najee uslovnim jezikom umetnosti. Istraivai neprekidno "itaju" prolost, uprkos njenoj sloenosti i vieznanosti. Nauka sve vie ovladava injenicama o kojima smo ranije saznavali samo iz predanja ili iz "svetih tekstova". Jedan od klasinih primera je nauni podvig nemakog arheologa Hajnriha limana. Pratei jedva primetnu naznaku u stihovima "Ilijade", on je otkrio Troju i njeni ostaci ponovo su se pojavili na svetlu dana. Sledei taj princip, poznati indijski arheolog V. Lal je odluio da iskopava na mestima koja se pominju u Mahabharati, najveem drevnoindijskom mitu, i ta je otkrio? Ispostavilo se da su u "svetim tekstovima" prikazana istinita katastrofalna zbivanja koja su se dogodila pre gotovo 3.000 godina. Tako, idui po tragovima maglovitih seanja i poluzaboravljenih mitova, istraivai "oivljavaju" izgubljene gradove, pa ak i cele civilizacije. Na sumerskim glinenim tablicama je zapisano da su do potopa postojali gradovi Eridu, Bab-tir, Larak, Sipar i urupak. Ako se sve to se odnosi na potop smatra izmiljenim, onda bi morali biti izmiljeni i ovi gradovi koji se pominju u vezi s potopom. No, arheolozi nisu bili takvi skeptici. Od pet pomenutih, naena su tri grada - Eridu, Sipar i urupak. tavie, u toku iskopavanja otkriveno je da su tu oblast zaista pogodile velike poplave. Otkrie je bilo povod za pretpostavku da su prie o potopu, o kojima govore sumerski i biblijski tekstovi, zasnovane na nekom realnom dogaaju. "Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu", pie u Bibliji, "odjednom su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I lila je kia na zemlju 40 dana i noi". Hiljadu godina pre nego to su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa bila je ve zapisana na glinenim sumerskim tablicama: "Ujutro je iknula provala oblaka, a svojim oima sam nou video hlebnu kiu. Pogledao sam u lice vremena - bilo je strano gledati vreme... Prvog dana besneo je olujni juni vetar, bukvalno je odnosio ljude i ruio gore. ovek oveka ne vidi..". Saoptenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe Amerike.

2

Govorei o sveoptoj rasprostranjenosti saoptenja o katastrofi, engleski naunik D. Frejzer primeuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje u Junoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do Aljaske na severu. Nema ni jednog indijanskog plemena u ijem se mitu ne pominje potop. Do naeg doba sauvani su ak i crtei tog dogaaja. Jedan je u astekom kodeksu, a drugi je drevnovavilonski. U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u Kodeksu imalpopoka, sauvanom do naih dana, pie: "Nebo se pribliilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila ak i planine..". Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu Popol Vuh pisali reci Indijanaca plemena Kie iji potomci danas ive na teritoriji Gvatemale: "Lice Zemlje je potamnelo i poelo je da pada crna kia. Prolom danju i prolom nou"... Gusta smola se prolila s neba"... "LJudi su beali u oajanju. Pokuavali su da se popnu na krovove kua koje su se ruile i bacale ih na tle. Pokuavali su da se uspuu do vrhova drvea, ali ih je zbacivalo. Ljudi su traili spas po peinama, ali su se peine zatvarale". Seanje na tu nevolju sauvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova predanja priaju da se iznenada razlegla strana rika i tutnjava, da je mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obruio prolom koji je sprao sve i potopio ceo svet. "... Voda se podigla do velike visine", glasi jedno od brazilskih predanja, "i sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su beali ne znajui gde da se sakriju i penjali su se na najvie drvee i planine". Indijanci Ostrva kraljice arlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopte nije bilo planina. Kodeks imalpopoka govori o "crvenim planinama koje su se dimile, oigledno rastopljene ili pokrivene uarenom lavom". Slina seanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani, zemljotresi i vulkanska aktivnost, sauvali su i afriki narodi. Radi se, oigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih regiona, negde izmeu Amerike i Afrike. Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se iskljuivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi, zahvaeni strujom, bez ikakvog straha doplivali su do amaca i ljudi su morali da ih gone veslima i kopljima.

3

U epovima June Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli popevi se na vrhove planina. Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videemo da se karakter predanja postepeno menja. Grki epos saoptava da je tlo drhtalo u vreme potopa: "Jedni su beali u brda, drugi su sedali u amce i veslali tamo gde su nedavno orali, trei su skidali ribe sa vrhova brestova..". Kako se vidi, do tog dela sveta dospeli su samo - pomeranje tla i talasi poplave koja nije potopila breuljke i nije prekrila vrhove visokog drvea. U svetoj knjizi drevnih Iranaca Zend Avesta govori se da je u vreme potopa "voda na celoj Zemlji dopirala do visine oveijeg rasta. Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, zatim se povuklo od obale daleko, na jugoistok. U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa: "Sine Ubar-Tutu, ostavi kuu, sagradi brod, ostavi izobilje, pobrini se o ivotu, prezri bogatstvo, spasavaj svoju duu! Na svoj brod utovari sve ivo, Taj brod, koji ti sagradi, oblikom da bude etvorougao. Jednake da mu budu irina i duina". Priblino iste rei obraanja ljudima navedene su i u actekom kodeksu: "Ne pravi vie vina od agave, ve poni da dubi stablo velikog kiparisa i ui u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa". Izaslanik koji je, prema Bibliji, predloio Noju da sagradi koveg takoe nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi slinu ulogu pripisuju bogu Vini. Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesreu sauvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kau da su se spasli oni koji su na vreme napravili splav. Druga zajednika crta: u nizu upozorenih i spasenih od pogibije stalno figuriraju dve osobe - mukarac i ena, a ponekad je sa njima i dete. U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova ena, u grkim legendama Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvi u Irskom epu Bit i Biren, a mu i ena su praroditelji Baska. Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih Indijanaca, kod severnoamerikih Indijanaca - svuda se ponavlja jedna ista tema: dve osobe, mukarac i ena spasli su se od potopa. Sledea zajednika crta: spasavajui se od nadolazee nesree - upozoreni vode sa sobom razne ivotinje. Tako postupaju biblijski Noje i

4

drevnomeksikanski Nata, kanadski Indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros. Kada vode potopa ponu da se povlae, spaseni se iskrcavaju na one planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode. "... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne da mu da se ljulja..".. Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja grkog potopa Deukaliona - planina Ofis (ili Parnas), kod predaka itelja Tahitija vrh planine Pihotiho, itd. Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjanjivih analogija. Biblijski Noje je, s vremena na vreme, iz svog kovega putao ptice da bi saznao da li se potop zavrio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode poele da se povlae. I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takoe spasao u kovegu, putao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja. Ispostavilo se da su na potpuno isti nain postupali i junaci amerikih predanja o potopu, oni o kojima priaju Indijanci Karipskih ostrva, Centralne i Severne Amerike. Kada su vode poele da se povlae ptica je spasenima u kljunu donela zelenu granicu. itajui Bibliju vie od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na pominjanje duge koja se pojavila na nebu i oznaila kraj potopa. Kada su iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog epa o Gilgameu, postalo je jasno da je to seanje na dugu uzeto iz njega. Ali, zato to isto saoptenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima Amerike i u polinezijskim mitovima? Slino hrianskom predanju i predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog okeana takoe je obeleen dugom koja se pojavljuje na nebu. Ne manje zauuju i druge neobjanjive analogije. Kod Asteka koji su iveli u Meksiku sauvan je sledei zapis. Bog Titlakahuan je upozorio oveka po imenu Nata na oekivanu katastrofu, slino hrianskom bogu, posavetovao ga je da napravi koveg. Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode smirile, Nata i njegova ena su dobili vatru i poeli su da peku ribu. Miris vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi spasao. Kao to je poznato, biblijski tekstovi potiu od mnogo starijih, vavilonskih izvora. Podudarnost meu njima je iznenaujua. Posle potopa, privueni mirisom rtve, "bogovi su se okupili kao muve". Po tom mirisu oni su saznali da se spasao neki ovek sa svojom enom, pa su se, kao i

5

meksikanski bogovi, strano razgnevili i odluili da ih unite. U vavilonskom epu jedan bog je zatitio ljude od drugih, razgnevljenih bogova, kao to je u meksikanskim predanjima bog Ea upozorio ljude na katastrofu i bio zatitnik od gneva ostalih bogova. Govorei o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske svete knjige kau da ju je izazvao "bog Hajagriva koji ivi u bezdanu". Sumerski mitovi pominju nekog "arhanela bezdana". ta je bilo to neto to je, doavi iz bezdana, uzdrmalo planetu i milenijumima ostalo u seanju oveanstva? Meu grkim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grki "vatreni"). Legenda kae da je sin Heliosa (Sunca) Faeton izmolio oca da mu dozvoli da jedan dan upravlja sunanim koijama koje idu po nebu. Ali sin nije umeo da usmeri koije na uobiajeni put, pa su se one suvie pribliile Zemlji i oprile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junou munjom i Faeton je pao na Zemlju. Drevni mitoloki sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajui to na umu, pojedini istraivai pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog dogaaja, moda pada ogromnog meteorita na Zemlju. Niz i danas sauvanih svedoanstava o katastrofi pominje da su se na nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila od nje. Tako Sibilinske knjige (Libri Sibllini) govore da se na istonom horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetlou zasenilo sjaj Sunca, a zatim je palo u okean. Uskrnja ostrva su vie hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su nastale Sibilinske knjige. Pismo otkriveno na Uskrnjim ostrvima nije potpuno deifrovano. Uinjeni su brojni pokuaji da se taj posao uradi do kraja. Brazilski naunik lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O emu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o "ogromnoj ognjenoj lopti" koja se pojavila na nebu i zatim obruila u okean. Kao posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kau ti rukopisi, potonuo je u vodu. Kod drugih naroda takoe je sauvana uspomena na nekakva tela koja su se sruila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, pie peta knjiga kodeksa Maja "ilam Balam"? "Padala je ognjena kia" - glasi kodeks - "zemlju je prekrio pepeo, a drvee se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. S neba se sruio Velik Zmaj... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na Zemlju i istopilo je". Deset sunaca izalo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.

6

I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izalo sedam sunaca, a zatim je jedno sunce prodrlo ostalih est. Prema indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) zavrava se kosmikom katastrofom: "Na kraju juge, odbivi se od Sunca, velika zvezda pada s neba". Maje iz Centralne Amerike verovale da se etiristo sinova koji su preiveli Potop (u njihovom sluaju pretvorivi se u ribe) latilo peenja pulkea; tako su se opili da su se uzdigli na nebo i postali sazvee Vlaii. to je jo udnije, Vlaii se opet pojavljuju u vanbiblijskoj hebrejskoj tradiciji: jedan srednjovekovni rabinski tekst kae da je Potop nastao kada je Bog skinuo dve zvezde iz sazvea Vlaia, nainivi rupe kroz koje su pokuljale vode nebeskog svoda. Zanimljivo je da neki mitovi koji su se sauvali do naih dana, navode Mesec kao uzrok kosmike katastrofe. Takve indikacije se mogu nai naroito u finskom epu "Kalevala" i u junoafrikim predanjima. Magloviti odjeci tog vremena kada na nonom nebu Zemlje moda nije bilo Meseca, postoje u predanjima raznih naroda. Moda i nije sluajno to Maje u svojim hronikama koje belee tradiciju pre potopa uopte ne pominju Mesec. Njihovo nono nebo nije osvetljavao Mesec, ve Venera. Mitovi Bumana u Junoj Africi takoe tvrde da pre potopa Mesec nije bio na nebu. Na jugu Grke, na Peloponezu, nekada je postojala legendarna zemlja Arkadija, iji itelji nisu znali ni za brigu niti za tugu. Prema predanjima Arkadijaca, takva je bila njihova domovina pre potopa. "Potop se zbio vrlo davno", govorili su Arkadijci, "jo onda kad Mesec, koji se pojavio posle katastrofe, nije sijao na nebu". Kasnije su Heleni tako nazivali Arkadijce "domeseari". O tome da na Zemljinom nebu nekada nije bilo Meseca pisao je u III veku h.e (hrianske ere) i Apolon Rodoski, glavni nadzornik Aleksandrijske biblioteke. On se, pri tom, pozivao na drevne rukopise i tekstove koji su kasnije izgubljeni i nisu stigli do nas. Grki matematiar i astronom Anaksagor (V vek p.h.e - pre hrianske ere) takoe je koristio izvore koji nisu stigli do nas. On je tvrdio da se Mesec pojavio na nebu posle nastanka Zemlje. Drevnim narodima, uzdrmanim katastrofom, pa ak i njihovim potomcima mnogo hiljada godina kasnije, zemlja pod nogama nije se inila nimalo stabilnom. Ariji, doavi u Indiju iz svoje danas nepoznate pradomovine, molili su boga u svojim himnama da "tvrdo dri zemlju". Oekivanjem nove katastrofe obeleen je sav ivot Maja. Tim istim uznemirujuim iekivanjem obeleena su i mnoga mesta u biblijskim

7

tekstovima: "Sunce e se pomraiti, a Mesec nee davati svetlost. I zvezda e pasti s neba, a sile nebeske e se poremetiti... O danu tom i asu niko ne zna". Oekivanjem katastrofe proeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O ciklinosti katastrofe pie i u Talmudu. Svete knjige Indijaca "Purane"takoe su tvrdile da su sline nesree, praene potapanjem celih kontinenata, cikline i da mogu biti na vreme predskazane. S budunou dolazi dan kada e ustalasane vode novog potopa progutati kopno, govori Mahabharata. "Vi pamtite samo jedan potop", govorili su egipatski reci filozofu Solonu u VI veku PHE, "a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme nau civilizaciju, kao i druge narode, unitava voda koja se obruava s neba... oveanstvo su u prolosti pogaale mnogobrojne katastrofe, a pogaae ga i ubudue". Pominjui takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih "ostajao samo neznatan deo ljudskog roda". Pojedini drevni autori navode ak i periodinost tih katastrofa. Tako je rimski istoriar Cenzorinus pisao u III veku PHE da Zemlja, prema Orfeju, prolazi kroz kataklizmu svakih 10.800 ili 13.384 godine, odnosno svakih 120.000 godina, ili svakih 136.000, prema Kasandri. U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinijus. Proveo je tamo nekoliko godina, nauio jezik i vrativi se, napisao je obimnu knjigu "Istorija Kine". Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao ta se dogodilo u vreme potopa: "... Podupira neba se sruio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo je poelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i planete su promenile svoje putanje..". O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i "jedan od najmudrijih Rimljana", poznavalac drevnosti, istoriar Terencij Varon, koji je koristio neke stare rukopise: "Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, to nije bilo nikad dotad, niti od tada". U Judeji je postojala slina verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao "zato to je bog promenio mesta dveju zvezda u sazveu". "Sunce se pomrailo i ne svetli" (egipatski papirus). U Talmudu takoe itamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo (ovek je izgubio svoju blagoslovenu prapostojbinu, izgnan je iz raja).

8

itelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, oznaavaju taj period kao "najdublju tamu", "neprozirni mrak" i "milijardu noi". "Ne izlazi vie sunce, zlatni ne svetli mesec, zahvatio je mraz useve" (Kalevala). Mitovi drevnog Meksika i Venecuele priaju da je ubrzo posle katastrofe nastala strana hladnoa i da se more pokrilo ledom. Plemena koja ive u tropskim umama Amazona sauvala su do naih dana uspomenu na uasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi smrzavali i umirali od hladnoe. Knjiga Zend-Avesta takoe pripoveda o caru tame koji je na blagoslovenu postojbinu drevnih Arija poslao hladnou i mrazeve. Zend-Avesta pria da su Ariji bili upozoreni na dolazak hladnoe: "Na zemlju e pasti pogubne zime, one e doneti ljute mrazeve... one e doneti sneg 14 palaca dubok". Jedan od vavilonskih tekstova, ispisanih klinastim pismom, godinu kada se dogodio potop naziva godinom zmaja koji rie. Bez obzira to istoriari imaju na raspolaganju znatan broj drevnih tekstova i rukopisa, ipak premalo znamo o najdrevnijoj istoriji oveanstva. Jedan od razloga je taj to je drevne tekstove teko proitati. O tome govori sledei primer. Pri deifrovanju kritskog pisma kao klju je sluila samo jedna re ije je znaenje bilo poznato. Ta re se sastojala od 18 slova, ali naunici nisu znali kako je zvuao svaki od tih znakova, a ba je to trebalo razjasniti da bi se saznalo kojoj grupi je pripadao jezik na kojem su razgovarali stvaraoci udne kritsko-mikenske kulture. Ako bi svaki od 18 znakova zamenjivali razliitim zvukom, naunici bi morali da naprave 200.000 milijardi razliitih zvunih varijanti te rei, a samo jedna od njih mogla je biti ona prava. Iz dela drevnih autora (Abu Balki, Manefon, Flavije, Strabon i drugi) jasno proizlazi da je neki deo znanja spasen. Kako? Oigledno je da su manje, zatvorene grupe ljudi postale uvari znanja usred opteg divljatva i varvarstva. Na Britanskim ostrvima to su bili druidi, u Indiji - bramini, u Egiptu oni koje uslovno nazivamo recima. Razni narodi uvaju uspomene na neke prosvetitelje koji su se pojavili neznano otkud i doneli im znanja. U drevnim zapisima postoje i svedocanstva o o "poreklu" tih prosvetitelja; Doavi s mora u Junu Ameriku, prvi Inka, legendarni Manko Kapak nauio je okolna plemena zemljoradnji i zanatima. Bog Boika doao je sa istoka kao bradati starac i doneo je ljudima kalendar. Icamna je u Jukatan (u Junoj Americi nazvan je Same) takoe doao "iz okeana sa istoka" i nauio je stanovnitvo da se bavi poljoprivredom i

9

stoarstvom, da see drva i da pravi mostove. On je, prema predanjima, doneo i pismenost. Meu svim tim likovima prosvetitelja izdvaja se heroj meksikanskog epa Kecalkoati koji je doao sa istoka i doneo znanje o metalurgiji i poljoprivredi... Svedoanstva o slinim prosvetiteljima nalazimo i kod naroda june i istone Azije. Vavilonski istoriar Beros fantastinim crtama opisuje neko bie po imenu Oanes i kae da se ono periodino pokazivalo ljudima i prenosilo im mnoge korisne informacije. Po reima Berosa, Oanes je nauio ljude da "shvate pismo i nauio ih je raznim umetnostima. On ih je nauio da podiu gradove i da grade hramove, da sastavljaju zakone i objasnio im je zakone geometrijskih znanja". Nekoliko zanimljivih detalja. Oanes je doao odnekud iza mora, on nije mogao da jede hranu kojom su se hranili itelji Vavilona. Dan je provodio na obali, a nou se vraao u morske dubine, jer je bio pola ovek, a pola riba i mogao je da die pod vodom. Slina predanja o doljacima-prosvetiteljima postojala su i u Evropi. Jednom se, kae predanje, u dolini Nila pojavio neko visok i pocrneo od sunca. One koji su tamo iveli on je nauio poljoprivredi, navodnjavanju, graevinarstvu, kalendaru, muzici i leenju. Njegovo ime je bilo Oziris. Prema predanju, tamo gde se on prvi put pojavio sa svojom enom Izidom podignut je grad Fivi. Ranohrianski apokrif "Knjiga Enohova" takoe sadri podatke o biima koja su ljudima donela znanja. Autor tih zapisa naziva ih anelima. "Azazel je ljude nauio da prave maeve, i noeve, i titove, i oklope i nauio ih je da vide iza sebe, i Barakel ih je nauio da posmatraju zvezde, i Kokabel znamenju, i Tempel posmatranju zvezda i Asradel ih je nauio kretanju Meseca". Takve prosvetitelje, "sinove neba", pominju i drevnokineski tekstovi daoski kanon Daoczin i Zapisi o pokolenjima vladara i careva. Jedna ena meu njima se bavila prouavanjem Sunca "zasnovanim na dugim senkama", druga se bavila prouavanjem "Meseca na zalasku i izlasku njegovih etvrti i polovina", trei je posmatrao kretanje zvezda, a jedan je sve to svodio u jedno, sastavljajui kalendar. Meu iteljima Uskrnjih ostrva postoji legenda o velikom boguprosvetitelju Make-Make, koji je bio kralj ostrva Motu-Mario-Hiva potonulog na dno okeana. Prema predanju i bogovi Samoe stigli su do ovog ostrvlja doavi iz nekih dalekih mesta. Vrlo znaajan detalj uvruje tu tvrdnju. Putujui bogoviprosvetitelji su videli nebeski svod sa drugaije rasporeenim zvezdama nego to se one vide iznad Samoe. Druga sazvea se vide samo ako se pree iz jedne na drugu Zemljinu poluloptu.

10

Ne bi trebalo da nas udi ako su neki zaista stvarni ljudi proizvedeni u rang bogova. Istoriji su poznate injenice slinog oboavanja herojaprosvetitelja. Na primer, moreplovac Kadm je u Grku doneo pismenost i zbog toga je zvanino proizveden u rang poluboga. Frensis Bekon je pisao da su Egipani izumitelje stvari nazivali bogovima i svecima.

11