PREDAVANJE 02.06.2012. GODINE

GLAVA SEDMA

ZALOŽNO PRAVO

1. Pojam

Obezbeđenje potraživanja1 je pitanje koje tangira ne samo zakonodavstvo i sudsku praksu, već najviše poverioce koji se u momentu zasnivanja obligacionopravnog odnosa pouzdaju u solventnost dužnika i blagovremeno ispunjenje obaveze. Imovina dužnika nije bila dovoljno obezbeđenje da se naplati potraživanje, jer je obim i kvalitet imovine promenljiva kategorija 2. Tako su u pravni život uvedena lična sredstva obezbeđenja tj. obligacionopravna (ugovorna kazna, jemstvo, odustanica) i stvarna (realna) sredstva obezbeđenja (ručna zaloga, hipoteka, kaucija, kapara itd.).

U istoriji založnog prava menjale su se razne forme obezbeđenja u zavisnosti od toga čiji interes je u datom trenutku trebalo favorizovati, interes poverioca ili dužnika. Založno pravo se kao pravni institut i istovremeno kao ekonomska kategorija javilo još u robovlasničkom periodu. U starom velu, zaloga je pre bila sredstvo izvršenja nego obezbeđenja potraživanja i vezivala se za zajam, tako da je poverilac stavljanjem ruke na stvar ili na neki drugi simboličan način sticao pravo namirenja na stvarima i članovima porodice dužnika. Tek kasnije se razvija u sredstvo obezbeđenja duga i pre dospelosti duga. Založno pravo poznaje Hamurabijev zakonik i pominju ga Mojsijevi zakoni, kao i Solonovo zakonodavstvo. U grčkom pravu je zaloga bila veoma razvijena i bila je poznata i ručna zaloga i hipoteka. U rimskom pravu, koje nije poznavalo zalogu, prvi oblik stvarnog obezbeđenja tj. obezbeđenja duga je fiducia cum creditore contracta tj. fiducijarni prenos stvari u poveriočevu svojinu, s tim što se poverilac obavezivao da će po isplati duga, stvar ponovo preneti u dužnikovu svojinu3. Nedostatak ovog instituta je nesigurnost dužnikovog položaja zbog mogućnosti da fiducijarni poverilac zloupotrebi svoju fiducijarnu svojinu. Kasnije je uvedena ručna zaloga (pignus) kod koje je dužnik ostajao vlasnik stvari, ali je državinu na stvari imao poverilac. Nedostatak ovog instituta je u tome što za vreme svog trajanja lišava dužnika mogućnosti da upotrebljava stvar i pribira plodove, zbog čega se gube koristi koje bi on imao da upotrebljava stvar i zbog čega se dovodi u pitanje blagovremeno i uopšte ispunjenje obaveze prema poveriocu. U docnijem razvoju rimskog prava, pred kraj Republike, pojavio se oblik zalaganja koji je pod uticajem grčkog prava dobio naziv hipoteka. Hipoteka je imala znatne prednosti u odnosu i na fiduciju i na pignus, a jer je poverilac dobijao stvar u državinu u trenutku kad dužnik ne ispuni obavezu o dospelosti. U rimskom pravu hipoteka se zasnivala i na pokretnim i na nepokretnim stvarima i najpre je bila priznata zakupodavcu na stvarima zakupca. Hipoteka u rimskom pravu nije imala publicitet kakav danas ima. Razlika

1 Zakonodavac Republike Srpske u Zakonu o stvarnim pravima koristi i termin “osiguranje potraživanja”. 2 Zoran Rašović, Stvarno pravo, Službeni list SCG, Beograd, 2005., str. 375 3 Andrija Gams, Osnovi stvarnog prava, Naučna knjiga, Beograd, 1971., str. 179.

1

između grčke i rimske hipoteke je suštinska. Grčka hipoteka je predstavljala substituciju obezbeđenog potraživanja, jer je hipotekarna stvar dolazila na mesto obezbeđenog potraživanja i bila eventualni datio in solutum. Rimska hipoteka je bila sredstvo garancije da će do namirenja potraživanja doći, tako da opterećena stvar nije predstavljala potraživanje već se potraživanju pridruživala. U srednjem veku, založno pravo se razvijalo pod uticajem germanskog prava. U srednjevekovnoj Evropi založno pravo pravi razliku između instituta zaloge na pokretnim i nepokretnim stvarima. Klasične građanske kodifikacije iz XIX veka i početkom XX veka recepcijom rimskog prava uvode princip publiciteta založnog prava i to za pokretne stvari predaju poveriocu, a za nepokretne stvari koje ostaju u državini dužnika, upis u zemljišne knjige.

Danas su stvarnopravna sredstva obezbeđenja potraživanja u praksi mnogo efikasnija u zaštiti ugovarača, od ličnih tj. obligacionopravnih sredstava. To je zato što se kod stvarnopravnih sredstava, obezbeđenje postiže određenim predmetom čijom vrednošću se odgovara za isplatu duga. To je zato što stvarnopravna sredstva obezbeđenja potraživanja deluju erga omnes, a postoji i pravo prvenstvenog namirenja i pravo sledovanja. Na taj način se poboljšava položaj poverioca jer on pored lične odgovornosti dužnika, ima mogućnost da se namiri iz predmeta koji obezbeđuje njegovo potraživanje. U uslovima tržišnih odnosa i potrebe robnog prometa, javljaju se nove forme kredita, koje založno pravo čine neophodnim, iako se radi o jednom klasičnom institutu. Uloga založnog prava je da omogući stvarno obezbeđenje potraživanja i namirenje poverioca iz vrednosti predmeta založnog prava, ako obezbeđeno potraživanje ne bude namitreno do dospelosti. Za dužnika, založno pravo takođe ima značaj, jer lica koja imaju imovinu veće vrednosti kreditno su sposobnija što im stvara brojne pogodnosti4. Dakle, onaj ko nije u mogućnosti da pruži obezbeđenje na pravi način, teško da može ostvariti pravo na kredit ili će kredit dobiti pod nepovoljnijim uslovima uz npr. visoke kamate.

Zakonodavac Republike Srpske definiše založno pravo kao ograničeno stvarno pravo na tuđoj pokretnoj ili nepokretnoj stvari ili tuđem pravu, koje daje ovlašćenje založnom poveriocu da se iz založene stvari (pokretne ili nepokretne) ili prava namiri, ako mu dospelo potraživanje ne bude namireno, što je vlasnik stvari odnosno prava kao založni dužnik dužan da trpi (član 139. stav 1. Zakona o strvarnim pravima).

Kod založnog prava postoje i zasnivaju se dva pravna odnosa. Prvi odnos je obligacionopravnog karaktera i iz njega proizlazi potraživanje poverioca i obaveza dužnika na osnovu određenog obligacionog ugovora. Drugi odnos je stvarnopravnog karaktera i zasniva se radi obezbeđenja potraživanja poverioca iz prvog odnosa, tako da u ovom odnosu poverilac ima ulogu založnog poverioca tj. zalogoprimca, a dužnik ima ulogu založnog dužnika tj. zalogodavca. Obezbeđenjem potraživanja, založnim pravom se ne menja identitet i sadržaj ustanovljenog obligacionopravnog odnosa, već se samo pojačava garancija namirenja potraživanja i odgovornost založnog dužnika za ispunjenje obaveze iz obligacionog ugovora. Kao stvarno tj. apsolutno pravo, založno pravo prati predmet zaloge na kojem je osnovano sve

4 Nikola Gavella, Založno pravo, Pravni fakultet u Zagrebu, Zagreb, 1992., str. 16

2

do punog namirenja poveriočevog potraživanja. Sa prestankom potraživanja, založno pravo kao sporedno (akcesorno) pravo prestaje. Založno pravo je teret na vlasnikovoj stvari (stvari založnog dužnika), pa je založni dužnik ograničen u pravima na stvari. Tako založnik dužnik ne sme sa svojom stvari da postupa na način koji bi onemogućio založnog poverioca da se iz njene vrednosti namiri ako založni dužnik svoju obavezu ne ispuni blagovremeno. U užem smislu, založni odnos je odnos založnog poverioca i založnog dužnika. Založni poverilac može biti bilo koje fizičko ili pravno lice koje je poverilac u pogledu potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom. Založni dužnik je vlasnik stvari odnosno imalac prava opterećenog založnim pravom. Založno pravo deluje erga omnes, pa je u širem smislu založni odnos, zapravo odnos založnog poverioca, s jedne strane i svih drugih lica, s druge strane.

2. Načela založnog prava

Načela založnog prava su najopštija pravila koja se primenjuju na sve vrste založnog prava. To su načela koja su zajednička za sve vrste založnog prava: načelo akcesornosti, načelo specijalnosti, načelo ekstenzivnosti, načelo nedeljivosti i načelo oficijelnosti.

Načelo akcesornosti – Založno pravo je akcesorno (sporedno) pravo. To znači da postojanje založnog prava zavisi od postojanja potraživanja. Akcesornost je jedna od osnovnih karakteristika založnog prava. Postojanje potraživanja je conditio sine qua non nastanka založnog prava. Dakle, nastanak i postojanje založnog prava nužno pretpostavlja postojanje onog obligacionog odnosa iz kojeg je nastalo poveriočevo potraživanje čije se ispunjenje obezbeđuje založnim pravom. Prema tome, založno pravo je nesamostalno pravo čije postojanje zavisi od postojanja i punovažnosti prava potraživanja. Zato pravo potraživanja mora biti punovažno. Ako je ništavo, neće važiti ni založno pravo, a ako je rušljivo, važiće pod uslovom da se obligacionopravni posao ne poništi. Prestankom potraživanja iz bilo kog razloga, prestaje i založno pravo kao akcesorij. Za razliku od slučaja apsolutno ništavog ili rušljivog potraživanja, zastarelo potraživanje se može obezbediti založnim pravom. Zastarelo potraživanje postoji, iako je pravno oslabljeno, a postojanje potraživanja je uslov za konstituisanje založnog prava. Zato se davanje zaloge za zastarelo potraživanje, smatra kao odricanje od zastarelosti obzirom da dužnik konstituisanjem založnog prava na zastarelom potraživanju, manifestuje svoju volju da plati dug, čime se odriče od zastarelosti koja je nastupila.

Potpuna akcesornost založnog prava je u modernoj tržišnoj privredi smetnja, pa je bilo potrebno da se otvore mogućnosti za samostalnost založnog prava i njegovu prenosivost nasleđivanjem, bez obzira na to da li na naslednika prelazi i potraživanje koje je obezbeđeno založnim pravom. Odstupanja od načela akcesornosti se odnose na založno pravo za uslovno i buduće potraživanje, na mogućnost osnivanja maksimalne hipoteke, na namirenje i sporednih potraživanja i na raspolaganje neizbrisanom hipotekom i njenim rangom. Sva ova odstupanja kao izuzeci od načela akcesornosti založnog prava, postoje zbog prilagođavanja dejstava založnog prava zahtevima kreditne politike.

3

Načelo specijalnosti – Založno pravo se ne može odnositi na neko neodređeno potraživanje odnosno potraživanja, niti na neodređene ili buduće stvari (pokretne ili nepokretne) ili prava (član 139. stav 1., 2. i 3. Zakona o stvarnim pravima). U trenutku konstituisanja založnog prava mora biti tačno označeno tj. individualno određeno: (1) potraživanje koje se založnim pravom obezbeđuje i (2) stvar (pokretna ili nepokretna) ili pravo koji služe za obezbeđenje. Načelo specijalnosti je tvorevina savremenog društva. Rimsko pravo je priznavalo brojne generalne hipoteke kojima su se obezbeđivala neodređena potraživanja poverilaca, a mogle su za objekt da imaju i sadašnja i buduća potraživanja. Načelo specijalnosti u savremenim uslovima ima opravdanje i prednosti. Opravdanje podrazumeva vođenje računa o socijalnom interesu dužnika koji može biti ugrožen u situaciji kad bi se primenjivao institut generalnog zalaganja. Prednost ovog načela za dužnika je u tome što su potencijalni kreditori u prilici da se obaveste o stvarnom obimu dužnikove imovine i o opterećenim stvarima, čime je izbegnuta opasnost postojanja tzv. skrivenih zaloga. U suprotnom, kod postojanja generalnog zalaganja što neminovno dovodi do tzv. skrivenih objekata založnog prava, potencijalni poverioci bi se uzdržali od stupanja u pravne odnose sa dužnikom, čak i onda kad za to nemaju stvarnog razloga. Potencijalni sticaoci prava na stvarima opterećenim založnim pravom, pri primeni načela specijalnosti, imaju priliku da odluče da li će stupiti u pravni odnos sa dužnikom povodom sticanja prava na opterećenim stvarima ili povodom sticanja nekog drugog prava, jer su u mogućnosti da procene da li je neopterećena imovina dužnika dovoljna za naplatu njihovih potraživanja.

Specijalnost založnog prava podrazumeva da se može obezbediti samo određeno potraživanje, a pri tom je bez značaja iz kog osnova proizlazi to potraživanje. To znači da potraživanje može imati svoj osnov u ugovoru, deliktu, porodičnom pravu, javnom pravu itd. Osim toga, potraživanje koje se obezbeđuje založnim pravom mora biti novčano ili odredivo u novcu, jer založno pravo daje založnom poveriocu ovlašćenje da svoje potraživanje namiri iz vrednosti založene stvari čijom prodajom se dobija ekvivalent u novcu. Smatra se da je potraživanje dovoljno određeno ako su određeni poverilac i dužnik, pravni osnov potraživanja i visina ili najviši iznos do kojeg se obezbeđuje potraživanje.

Pravilo je da se založnim pravom obezbeđuje postojeće potraživanje, ali može se obezbediti i buduće potraživanje pod uslovom da je novčano ili odredivo u novcu. Ako je potraživanje uslovno, založno pravo zavisi od toga da li će se ostvariti buduća neizvesna činjenica koja je predviđena kao uslov u pravnom poslu. Zato je prilikom konstituisanja založnog prava potreban dovoljno određen pravni osnov iz kojeg bi nakon ispunjenja određenog uslova, moglo nastati potraživanje koje se obezbeđuje založnim pravom. Buduće i uslovno potraživanje kao objekt založnog prava, jeste odstupanje od načela akcesornosti i načela specijalnosti založnog prava. Svrha ovog odstupanja je zaštita poverioca od eventualnih dužnikovih raspolaganja i štetnih radnji i jačanje njegovog pravnog položaja.

Specijalnost založnog prava se ogleda i u mogućnosti konstituisanja maksimalne hipoteke, što inače predstavlja odstupanje od načela akcesornosti i specijalnosti. Za razliku od uobičajene

4

hipoteke kod koje se u katastar nepokretnosti upisuje iznos potraživanja koje se obezbeđuje nepokretnošću, kod maksimalne hipoteke se upisuje najviši tj. maksimalan iznos opterećenja nepokretnosti hipotekom kao založnim pravom. Najčešći oblik ove hipoteke je tzv. kreditna hipoteka koja se koristi za obezbeđenje budućeg potraživanja iz kreditnog odnosa.

Odstupanje od ovog načela je da više stvari mogu služiti za obezbeđenje jednog potraživanja ili da jedna stvar može služiti za obezbeđenje više određenih potraživanja, pod uslovom da su sve stvari individualno određene i sva potraživanja određena ili odrediva u novcu.

Neki teoretičari5 smatraju da nije smetnja da se založno pravo konstituiše na novčanim i nenovčanim obligacijama, jer nije bitno o kojem tipu prestacije se radi: davanju, činjenju ili trpljenju odnosno propuštanju činjenja. To je zato što predmet obligacija u najvećem broju slučajeva ima novčanu vrednost tj. moguće je novčano proceniti predmete obligacija i svesti ih na novac kao protivvrednost. Samo izuzetno se obligacija ne može ili ne može adekvatno objektivno novčano proceniti; npr. afekcionu vrednost predmeta obligacije nije moguće svesti na novčani ekvivalent. Dakle, moguće je obezbediti založnim pravom i one obligacije u kojima se dužnik obavezuje na novčano davanje, kao i one u kojima se dužnik obavezuje na nenovčano davanje.

Načelo ekstenzivnosti – Ekstenzivnost založnog prava se može posmatrati u odnosu na založenu stvar i u odnosu na obezbeđeno potraživanje. Kad je u pitanju založena stvar, ovo načelo podrazumeva da se založno pravo proteže ne samo na opterećenu stvar, već i njene pripadnosti (član 139. stav 6. Zakona o stvarnim pravima). Pripadnosti stvari su: svi njeni delovi, pripaci, priraštaj i neodvojeni plodovi. Svi delovi složene stvari su u međusobnoj funkcionalnoj vezi i čine pravnu celinu i u tom smislu kad se ima založno pravo na stvari, ima se i na svim njenim delovima. Po pravilu, zajedno sa glavnom stvari zalaže se i njen pripadak odnosno ona sporedna stvar čija je ekonomska namena da služi glavnoj stvari i u takvom je prostornom odnosu sa glavnom stvari koji odgovara toj nameni. Obzirom da između glavne stvari i pripatka postoji odnos zavisnosti tj. funkcionalna veza koja podrazumeva nemogućnost upotrebe glavne stvari ili otežanu upotrebu glavne stvari bez pripatka, to onda opterećenje glavne stvari podrazumeva i opterećenje pripatka. Pripadak obuhvata nepotpuno inkorporisane delove koji se od glavne stvari mogu odvojiti bez oštećenja i zato može biti fizički samostalna stvar. U tom smislu, pripadak neće biti predmet založnog prava samo onda kad subjekti založnog prava (zalogoprimac i zalogodavac) odrede da pripadak nije predmet založnog prava. Kad je u pitanju priraštaj kao sve ono što se sjedinilo sa stvari i postalo njen sastavni deo koji deli pravnu sudbinu stvari, sa konstituisanjem založnog prava na stvari, opterećen je i priraštaj kao sastavni deo založene stvari. Npr. zgrada koja je izgrađena trajno na zemljištu, sastavni je deo zemljišta i u tom smislu hipoteka konstituisana na zemljištu proteže se i na zgradu; ako se založena zgrada nadgradi ili proširi, a gradnja se oslanja na založeni deo, hipoteka se proteže i na sve ono što je gradnjom založene zgrade dobijeno. Sa konstituisanjem založnog prava na stvari, opterećeni su i

5 Zoran Rašović, op. cit., str. 383

5

plodovi kao deo plodonosne stvari, ali sve do trenutka dok se ne odvoje od matične stvari. Neodvojeni plodovi ne mogu biti samostalan objekt založnog prava.

Kad je u pitanju obezbeđeno potraživanje, založnim pravom se obezbeđuje potraživanje u celini. Obim obezbeđenog potraživanja je takav da pored glavnog potraživanja obuhvata i sporedna potraživanja (član 141. stav 4. Zakona o stvarnim pravima) i to sledeće troškove: kamatu, troškove za očuvanje stvari i troškove naplate potraživanja, kao troškove koji nastaju posle zaključenja ugovora o zalozi kao posledica docnje dužnika (član 141. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). Ovo pravilo je izuzetak od načela akcesornosti založnog prava u obimu. Kako sporedna potraživanja ne mogu biti unapred određena, to je dovoljno da budu odrediva. Prilikom namirenja iz vrednosti zaloga, prvo se namiruju troškovi, zatim kamate i na kraju glavnica tj. glavno potraživanje i to prema pravilima obligacionog prava o redu uračunavanja ispunjenja tj. uračunavanju kamata i troškova (član 312. i 313. ZOO). Od ovog načela postoji odstupanje u slučaju kad je potraživanje zastarelo. Poverilac čije je potraživanje zastarelo, a obezbeđeno je založnim pravom, može se namiriti iz opterećene stvari ako je u njegovoj državini (pokretna stvar) ili ako je njegovo založno pravo upisano u zemljišnoj knjizi (nepokretna stvar), a to je zato što zastarelost ne predstavlja razlog za gubitak prava. Međutim, nakon što je potraživanje zastarelo, založno pravo obezbeđuje samo glavnicu, a ne i kamate i druge troškove.

Načelo neodvojivosti i neprenosivosti – Neodvojivost i neprenosivost založnog prava, može se posmatrati u odnosu na založenu stvar ili pravo i u odnosu na obezbeđeno potraživanje. Kad je u pitanju založena stvar ili pravo, založno pravo je neodvojivo od svog objekta, pa proizlazi da se ne može odvojiti od založene stvari ili prava koje opterećuje, niti preneti sa jedne založene stvari ili prava na drugu založenu stvar ili pravo (član 140. stav 1. do 3. Zakona o stvarnim pravima). Lice koje po bilo kojem pravnom osnovu stekne založenu stvar ili pravo, steklo ga je opterećenog založnim pravom. Ovo lice kao sticalac založene stvari ili prava ne preuzima obaveze iz ugovora o zalozi, već samo odgovara založenom stvari ili pravom do visine obezbeđenog potraživanja. Subjekti založnog prava mogu ugovorom odrediti da će određeno potraživanje umesto založene stvari, ubuduće obezbeđivati druga stvar. U tom slučaju se ne radi o prelasku zaloga sa jednog na drugi, već je novi ugovor o konstituisanju založnog prava na drugoj stvari, zapravo pravni osnov za nastanak založnog prava na drugoj založenoj stvari. Založno pravo u ovom slučaju, prestaje na prvoj založenoj stvari, a za poverioca se osniva založno pravo na drugoj tj. novoj založenoj stvari. Iako navedena založna prava imaju isti sadržaj, ne postoji kontinuitet između ova dva založna prava. To je zato što je založno pravo izvedeno iz prava svojine dužnika na novom objektu – novoj založenoj stvari, a ne iz ranijeg založnog prava. Kad propadne založena stvar i umesto nje nastane pravo koje je nadomešta, kao npr. pravo na naknadu, na iznos osiguranja i sl. založno pravo ostaje na tom pravu (član 141. stav 7. Zakona o stvarnim pravima). U ovom slučaju, kao i u prethodnom, dolazi do realne subrogacije tj. promene objekta u pravnom odnosu, a ne menja se priroda tog odnosa, već se samo obezbeđuje kontinuitet u pravnom odnosu. Ovim pravilom se povećava sigurnost založnog

6

poverioca, jer je pravično da na pravu koje je nastalo usled propasti založene stvari, ostane založno pravo.

Kad dođe do situacije da se potraživanje obezbeđeno založnim pravom, po bilo kojem pravnom osnovu prenese na drugo lice, sa potraživanjem se prenosi i založno pravo (član 156. Zakona o stvarnim pravima). Prenošenje založnog prava se vrši bez posebnog pravnog osnova za sticanje založnog prava i bez posebnog načina sticanja. To je posledica načela akcesornosti založnog prava, jer potraživanje i založno pravo čine neraskidivu celinu. U navedenom smislu, založno pravo se prenosi na način uređen obligacionopravnim pravilima o ustupanju potraživanja (cesiji). Dakle, sa ustupanjem potraživanja, na novog poverioca prelaze i sva sporedna prava, uključujući i založno kao sporedno pravo. Ako bi založno pravo bilo preneto drugom licu bez i mimo potraživanja ili ako bi potraživanje bilo preneto bez založnog prava, takvi pravni poslovi bi bili apsolutno ništavi. Od ovog pravila postoji izuzetak. Tako će na novog poverioca preći potraživanje bez založnog prava koje ga obezbeđuje, ako je pravni posao kojim se reguliše prenos takav da isključuje prenos založnog prava. Međutim, u ovom slučaju će doći do prestanka založnog prava, jer ono ne može da postoji kao samostalno pravo.

Načelo nedeljivosti – Založno pravo je nedeljivo (član 141. stav 5., 6., i 9. Zakona o stvarnim pravima), a to znači da: (1) založena stvar obezbeđuje potraživanje sve dok u celini ne bude plaćeno i (2) kako založena stvar u celini obezbeđuje potraživanje, to ako je založena stvar deljiva, ne može se deo stvari osloboditi zaloge, iako je vrednost stvari veća od obezbeđenog potraživanja6. Tako založno pravo na pokretnim stvarima postoji u pogledu svakog, pa i najmanjeg dela stvari, a založno pravo na nepokretnoj stvari tereti celu nepokretnost koja čini katastarsku parcelu, uključujući sve delove, pripatke, priraštaje i neodvojene plodove. Založno pravo na pravima tereti neko pravo kao pravnu celinu. Dakle, založno pravo ne prestaje dok obezbeđeno potraživanje ne bude u celini namireno. U tom smislu, dužnik koji je platio samo deo duga, nema pravo da zahteva vraćanje založene stvari ili njenog dela. Svrha ovog načela je da se utiče na dužnika da u celini ispuni svoju obavezu, a prvenstveno je ustanovljeno radi interesa poverioca. Međutim, od ovog načela postoje neka odstupanja tj. izuzeci. Prvi izuzetak se odnosi na situaciju kad je založni dužnik delimično namirio potraživanje založnog poverioca, a založena stvar je deljiva ili ju je fizički moguće podeliti, sud može na predlog založnog dužnika dopustiti da se založno pravo ograniči na jedan ili više predmeta založnog prava, koji su dovoljni za obezbeđenje preostalog potraživanja. Drugi izuzetak se tiče situacije kad založni dužnik otuđi deo nepokretnosti čija vrednost je manja od jedne petine potraživanja, založni poverilac se ne može protiviti tom otuđenju i oslobađanju tog dela nepokretnosti od založnog prava, ali pod uslovom da založni dužnik za otuđeni deo nepokretnosti daje odgovarajuće obezbeđenje ili pod uslovom da je ostatak nepokretnosti dovoljno obezbeđenje za potraživanje založnog poverioca.

Načelo oficijelnosti – U slučaju kad je potraživanje založnog poverioca dospelo, a založni dužnik ga nije namirio, zalogoprimac stiče pravo da se namiri iz vrednosti založene stvari ili

6 Andrija Gams, op. cit., str. 184

7

prava. Međutim, poveriočevo pravo namirenja iz vrednosti založene stvari ili prava, ne podrazumeva istovremeno i njegovo pravo da sam odredi način namirenja. Da bi ostvario potraživanje iz založene stvari ili prava, zalogoprimac se mora obratiti sudu i tražiti da se stvar proda na javnoj prodaji. Dakle, osnovni način namirenja založnog poverioca je sudsko namirenje (član 168. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Načelo oficijelnosti je klasično načelo utemeljeno još u rimskom pravu u cilju zaštite interesa založnog dužnika. Zakonodavac Republike Srpske je ovo pravilo prihvatio, imajući u vidu da bi založni poverilac mogao zloupotrebiti pravo namirenja i založenu stvar prodati ne vodeći računa o postizanju optimalne cene i eventualnom vraćanju založnom dužniku viška postignute cene. Založni poverilac bi takođe mogao za sebe zadržati založenu stvar i tako se namiriti, čime bi bili oštećeni interesi ne samo založnog dužnika, već i trećih lica kao poverilaca, koja lica se namiruju iz ostatka prodajne cene založene stvari. Prema tome, radi zaštite interesa založnog dužnika i interesa drugih poverilaca, neophodno je da založni poverilac, pri prodaji založene stvari, bude kontrolisan od strane suda. Od načela oficijelnosti koje podrazumeva pravo založnog poverioca da založenu stvar proda jedino sudskim putem odnosno nemogućnost založnog poverioca da sam proda založenu stvar, postoje izuzeci predviđeni Zakonom o obligacionim odnosima i izuzeci predviđeni Zakonom o stvarnim pravima. Izuzeci od načela oficijelnosti propisani Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o stvarnim pravima odnose se na namirenje založnog poverioca koji ima založno pravo na pokretnim stvarima ili pravima.

Prvi izuzetak, (član 973. stav 2. ZOO), postoji u slučaju kad je u zalogu data pokretna stvar čija cena je propisana (posebnim zakonom ili podzakonskim aktom). U tom slučaju zalogodavac i zalogoprimac mogu ugovorom o zalozi predvideti da založni poverilac može založenu stvar prodati po propisanoj ceni ili je po toj istoj ceni zadržati za sebe. Zakon o stvarnim pravima (član 169. stav 1.) propisuje slično pravo založnog poverioca na namirenje potraživanja vansudskim putem, kad je u pitanju potraživanje obezbeđeno založnim pravom konstituisanim na pokretnoj stvari ili pravu. U tom slučaju potrebno je da se ugovorom o zalozi u pisanoj formi, predvidi pravo založnog poverioca na namirenje vansudskim putem ili da založni dužnik u pisanoj formi izda izričito ovlašćenje založnom poveriocu da se namiri iz vrednosti založene stvari ili prava vansudskim putem.

Drugi izuzetak, (član 980. stav 1. ZOO) postoji u slučaju kad založena stvar ima berzansku ili tržišnu cenu, sud neće narediti javnu prodaju, već će doneti odluku da se stvar proda po tekućoj ceni.

Treći izuzetak, (član 980. stav 2. ZOO) postoji u slučaju kad su troškovi javne prodaje nesrazmerno veći od vrednosti založene stvari, sud može odlučiti da se cena založene stvari utvrdi procenom stručnjaka (sudskog veštaka). U tom slučaju stvar se prodaje po ceni koju je utvrdio stručnjak, a poverilac po tako utvrđenoj ceni može stvar zadržati za sebe.

Četvrti izuzetak, (član 981. ZOO) postoji u slučaju kad je potraživanje obezbeđeno založnim pravom koje je nastalo iz ugovora o privredi. U ovom slučaju založni poverilac nije

8

dužan da se obraća sudu ako založni dužnik ne namiri potraživanje o dospelosti, već stvar može prodati sam na javnoj prodaji ili ako stvar ima berzansku ili tržišnu cenu može je sam prodati po toj ceni. Da bi založni poverilac na ovaj način ostvario svoje potraživanje moraju biti kumulativno ispunjena dva uslova: prvi, da založni poverilac učini založnom dužniku upozorenje da će stvar prodati na navedeni način, nakon čega po isteku roka od osam dana od dana upozorenja, stiče pravo prodaje stvari i drugi, da založni poverilac blagovremeno obavesti založnog dužnika o datumu i mestu prodaje, u suprotnom ako to obaveštenje ne učini, biće dužan da založnom dužniku naknadi štetu koju je prouzrokovao propuštanjem obaveštavanja. Zakon o stvarnim pravima na istovetan način propisuje pravo založnog poverioca na namirenje potraživanja vansudskim putem na javnoj prodaji, s tim što postavlja dodatne uslove i to: prvi, da takav način namirenja nije izričito isključen u trenutku konstituisanja založnog prava i drugi, da ne postoji drugi prikladniji način namirenja. Drugi prikladniji način namirenja bi mogao biti prodaja založene stvarti ili prava po njenoj berzanskoj ili tržišnoj vrednosti, kako je to propisano Zakonom o obligacionim odnosima.

Zakonom o stvarnim pravima (član 355.) nije predviđeno da prestaje primena Zakona o obligacionim odnosima u delu koji se odnosi na založno pravo na pokretnim stvarima, pa se sa sigurnošću može ustvrditi da sva pravila, koja se odnose na izuzetke od načela oficijelnosti, važe obzirom da nisu u suprotnosti sa pravilima koja se tiču načela oficijelnosti i odstupanja od tog načela, propisanih Zakonom o stvarnim pravima.

3. Objekt založnog prava

3.1 Stvari kao objekt založnog prava – Objekt založnog prava može biti svaka pokretna i nepokretna stvar (član 139. stav 2. Zakona o stvarnim pravima) koja se nalazi u prometu i koja ima imovinsku (prometnu) vrednost koja se može oceniti sa aspekta objektivnog prometnog merila. Na istom objektu može postojati neograničen broj različitih vrsta založnog prava. Da bi stvar (pokretna ili nepokretna) mogla biti objekt založnog prava mora biti podobna i prikladna za unovčenje. Svrha založnog prava nije samo u tome da se obezbedi potraživanje založnog poverioca, već prvenstveno u tome da se on može namiriti iz založene stvari, ako mu založni dužnik u roku dospelosti ne namiri potraživanje, a namirenje zapravo podrazumeva otuđenje založene stvari njenom prodajom sudskim ili vansudskim putem. Zbog toga stvar, prema načelu specijalnosti, mora biti dovoljno određena da bi bila objekt založnog prava i mora imati prometnu vrednost. Pokretne stvari moraju biti individualno određene i nepotrošne, a generične pokretne stvari, moraju se individualizirati da bi mogle biti objekt založnog prava. Sve pripadnosti spojene sa pokretnom stvari mogu biti objekt založnog prava. Pokretne stvari koje su izuzete od izvršenja radi zaštite izvršnog dužnika, mogu biti objekt dobrovoljnog založnog prava obzirom da izvršni dužnik ima pravo da dobrovoljno založi bilo koju stvar u obimu u kojem to želi i u kojem to njemu odgovara. Nepokretne stvari mogu biti objekt založnog prava tako da se založno pravo odnosi na celu nepokretnost, na njene sastavne delove, na njene pripatke ili neodvojene plodove. Ako se nepokretnost opterećena založnim pravom podeli, založno pravo nastavlja da opterećuje sve njene delove. Objekt založnog prava na nepokretnostima su zemljišta

9

i trajne zgrade. Pojedini sastavni delovi nepokretnosti ne mogu biti objekt založnog prava obzirom da predmet izvršenja može biti samo celina ili njen suvlasnički deo. Prema pravilima o katastru nepokretnosti, objekt založnog prava – hipoteke je katastarska parcela ili više katastarskih parcela kao osnovnih katastarskih teritorijalnih jedinica koje predstavljaju deo zemljišta u katastarskoj opštini, upisanih u list nepokretnosti. Objekt založnog prava – hipoteke mogu biti sve nepokretnosti, čak i one na kojima još uvek postoji pravo drštvene svojine, kao i gradsko građevinsko zemljište. Međutim, objekt hipoteke ne mogu biti one nepokretnosti koje su izuzete od izvršenja, kao što je poljoprivredno zemljište zemljoradnika u površini od 5.000 m2. Navedeno ograničenje se ne primenjuje kad je na ovom zemljištu konstituisana hipoteka na osnovu pravnog posla (ugovora) o zalozi (član 79. Zakona o izvršnom postupku7) obzirom da vlasnik nepokretnosti dobrovoljno može da raspolaže pravom svojine na nepokretnosti u željenom obimu. Objekt založnog prava – hipoteke ne mogu biti nepokretnosti koje su posebnim zakonom isključene iz pravnog prometa, jer se iz njihove vrednosti ne može vršiti namirenje potraživanja založnog poverioca u izvršnom postupku.

3.2 Pripadnosti stvari kao objekt založnog prava – Pripadnosti stvari (pokretnih ili nepokretnih), kako je već rečeno su delovi stvari, pripaci, priraštaj i neodvojeni plodovi. Konstituisanjem založnog prava na stvari, ono je konstituisano na svim pripadnostima stvari (član 139. stav 6. Zakona o stvarnim pravima).

3.3 Plodovi kao objekt založnog prava – Objekt založnog prava mogu biti civilni plodovi koje daje, kako stvar koja je podobna da daje prirodne plodove, tako i stvar koja nije podobna da daje prirodne plodove. Civilni plodovi uvek mogu biti objekt samostalnog založnog prava jer ispunjavaju opšte uslove da budu objekt obzirom da imaju sposobnost za unovčenje. Civilni plodovi se najčešće ispoljavaju u novcu, a izuzetno u obliku drugih stvari. Založeni civilni plodovi koje daje nepokretnost na osnovu pravnog posla (npr. ugovora o zakupu) tretira se kao hipoteka na nepokretnosti koja opterećuje celu nepokretnost. Međutim, založni poverilac koji ima založno pravo na civilnim plodovima koje daje nepokretnost, namirivaće svoje potraživanje iz vrednosti civilnih plodova, a ne iz vrednosti same nepokretnosti. U katastar nepokretnosti se hipoteka na plodovima upisuje kao teret za nepokretnost koja ih daje. Kad se radi o nepokretnosti na kojoj se ne može imati pravo svojine tj. koja je van prometa, plodovi koje takva nepokretnost daje mogu biti objekt založnog prava. To isto važi i za civilne plodove pokretne stvari. Prema tome, i civilni plodovi i prirodni plodovi koje daje pokretna ili nepokretna stvar, bilo da je stvar u prometu ili van prometa, mogu biti objekt založnog prava obzirom da ispunjavaju opšte uslove koji se tiču sposobnosti za unovčenje.

3.4 Novac kao objekt založnog prava – Objekt založnog prava može biti novac kao pokretna stvar, iako je potrošna, zamenljiva i generička stvar. Novac može biti objekt založnog prava u dvostrukom smislu8. Prvo, novac kao generička stvar, može da se individualizuje i u

7 Zakon o izvršnom postupku (“Službeni glasnik Republike Srpske” br. 59/2003, 85/2003, 64/2005, 118/2007 i 29/2010)8 Zoran Rašović, Stvarno pravo, Službeni list SCG, Podgorica, 2005., str. 429

10

pravnom prometu ponaša kao individualno određena stvar. Novac se može uz pomoć jednostavnih postupaka individualizacije transformisati u species npr. zatvaranjem u pečatiranu kovertu i u tom smislu se ne razlikuje od ostalih pokretnih stvari koje mogu biti objekt založnog prava. Novac koji je individualizovan predaje se zalogoprimcu i čuva se in species, odvojeno od njegove imovine. Drugo, kad izostane individualizacija novca, novac zadržava svojstvo generičke stvari, a to znači da zalogodavac ne želi da preda zalogoprimcu na čuvanje novac in species, već mu je namera da se pravo svojine na stvari transformiše samom činjenicom predaje stvari tj. sume novca. Dakle, u ovom drugom smislu, založno pravo se konstituiše na posebno izdvojenoj određenoj sumi novca ili određenom delu novčane mase9. U tom smislu i strana valuta kao generična i zamenljiva pokretna stvar može biti objekt založnog prava. U ovom slučaju radi se o nepravilnom založnom pravu tj. nepravilnoj zalozi – pignus irregulare.

3.5 Suvlasnički deo stvari ili prava kao objekt založnog prava – Suvlasnički, alikvotni deo pokretne ili nepokretne stvari ili prava, suvlasnik može opteretiti založnim pravom bez saglasnosti ostalih suvlasnika (član 146. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). To je zato što se suvlasnički deo stvari u pravnom prometu smatra kao moguć samostalni objekt prava svojine tj. smatra se kao samostalna stvar koja ima pravnu sudbinu nezavisnu od cele stvari. Osim toga, suvlasnički deo može biti i samostalan predmet izvršenja. Izvršenjem na suvlasničkom delu npr. nepokretnosti jednog od suvlasnika, nije povređeno načelo jedinstvenosti nepokretnosti. To načelo bi bilo povređeno da je izvršenje određeno samo na nekoj od čestica katastarske parcele upisane u list nepokretnosti. Ako bi suvlasnik, čiji suvlasnički deo je založen, stekao i ostale delove zajedničke stvari, ne dolazi do automatskog protezanja založnog prava na stečene delove te stvari. Suvlasnik može svoj suvlasnički deo založiti bez obzira što na tom delu postoji pravo preče kupovine drugog suvlasnika. Drugi suvlasnik kao imalac prava preče kupovine, uvek može u postupku realizacije založnog prava, otkupiti suvlasnički deo na kojem ima pravo preče kupovine i to po ceni postignutoj na javnoj prodaji. Međutim, postojanje prava preče kupovine na suvlasničkom delu koji se zalaže, ne odgovara kreditorima koji u praksi često traže da i ostali suvlasnici založe svoje suvlasničke delove. Ako je objekt založnog prava cela stvar u suvlasništvu, za konstituisanje založnog prava potrebna je saglasnost svih suvlasnika jer se radi o poslovima koji prelaze okvire redovnog upravljanja stvari. Objekt založnog prava mogu biti suvlasnički delovi iz različitih listova nepokretnosti i u tom slučaju se radi o zajedničkoj (simultanoj) hipoteci (član 139. stav 4. Zakona o stvarnim pravima) o kojoj će kasnije biti reči.

3.6 Stvar ili pravo u zajedničkoj svojini kao objekt založnog prava – Objekt založnog prava može biti stvar ili pravo na kojoj/kojem postoji zajednička svojina dva ili više lica čiji delovi nisu određeni, ali su odredivi (član 146. stav 3. Zakona o stvarnim pravima). Uslov za konstituisanje založnog prava u ovom slučaju, jeste da svi zajedničari daju saglasnost da se na njihovoj zajedničkoj stvari ili pravu konstituiše založno pravo.

9 Obren Stanković i Miodrag Orlić, op. cit., str. 248

11

3.7 Pravo građenja kao objekt založnog prava – Pravo građenja je u pravnom pogledu izjednačeno sa nepokretnošću i u tom smislu može biti objekt založnog prava (član 291. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Objekt založnog prava je zapravo pravo građenja kao pravna nepokretnost, a ne zemljište. Pravo građenja kao objekt založnog prava upisuje se u katastar nepokretnosti i pri tom predstavlja individualno određenu nepokretnost u pravnom smislu.

3.8 Imovina, imovinsko pravo i potraživanja kao objekt založnog prava – Celokupna imovina može biti objekt založnog prava (član 5. Stav 2. Zakona o stvarnim pravima), jer to proizlazi iz Okvirnog zakona o zalogama (član 5.) kojim je propisano da se mogu založiti sve stvari i prava dužnika, kako sadašnje tako i buduće, čime se odstupa od načela specijalnosti založnog prava i ide ka ustanovljavanju generalne hipoteke koja je kao pravni institut postojala još u rimskom pravu. Inače, propisivanjem maksimalne hipoteke, zakonodavac Republike Srpske vraća u praksu tzv. generalnu hipoteku na celokupnoj imovini dužnika. Prema Zakonu o poreskoj upravi, takođe je moguće da objekt založnog prava bude celokupna imovina fiskusa tj. poreskog dužnika. Imovinsko pravo (član 139. stav 3. Zakona o stvarnim pravima) može biti objekt založnog prava pod uslovom: (1) da se može izjednačiti sa stvarima (pokretnim ili nepokretnim); (2) da ima svoju vrednost koja je određena ili odrediva, što omogućava unovčenje i na taj način odvajanje od svog titulara i prenošenje na drugo lice; (3) da se radi o pravu u prometu tj. prenosivom pravu koje je podobno za namirenje založnog poverioca. Založno pravo na pravima (imovinskom pravu) ima sličnosti sa založnim pravom na pokretnim stvarima i založnim pravom na nepokretnim stvarima, ali i bitne razlike zbog prirode onoga što se zalaže. Tako se mogu zalagati proizvodi ljudskog duha tj. autorsko pravo, udeli u društvima, akcije, poslovni ugled, pravo patenta, pravo licence, založno pravo itd. Objekt založnog prava na pravima mogu biti i potraživanja i to imovinska potraživanja, kao i potraživanje iz hartije od vrednosti. Objekt založnog prava na pravima obuhvata i sve pripadnosti tih prava.

3.9 Šta ne može biti objekt založnog prava – Kako je krug objekata založnog prava limitiran, to se može zaključiti da objekt založnog prava ne mogu biti: stvari ili prava koja nemaju imovinsku vrednost, (2) stvari ili prava koja su po sili zakona nerazdvojiva od ličnosti dužnika i (3) stvari ili prava koja sup o sili zakona van prometa. Tako npr. stvari van prometa (res extra commercium) kao što su npr. opšta dobra ne mogu biti objekt založnog prava. Opšta dobra ne mogu biti objekt prava svojine i drugih stvarnih prava, pa tako ne mogu biti niti objekt založnog prava kao stvarnog prava. Stvari u ograničenom prometu mogu biti objekt založnog prava, ako ograničenja prometnosti ne isključuju svaku mogućnost namirivanja obezbeđenog potraživanja10, u suprotnom ne mogu biti objekt založnog prava. Takođe, objekt založnog prava ne mogu biti rudno blago, zatim objekti, naoružanje i oprema za potrebe oružanih snaga i policije, kao i novčana sredstva obezbeđena za objekte, naoružanje i opremu za potrebe oružanih snaga i policije, a zbog toga što ne mogu biti predmet izvršenja. Predmeti veoma male vrednosti koji samo za vlasnika imaju tzv. afekcionu vrednost, ne mogu biti objekt založnog prava. Neprenosiva imovinska prava takođe ne mogu biti objekt založnog prava. Tako se ne mogu

10 Nikola Gavella, …. Stvarno pravo, svezak 2, str. 148

12

zalagati lična i statusna prava, pravo stvarne službenosti, pravo na izdržavanje i prava koja su priznata određenom licu s obzirom na njegova lična svojstva.

4. Vrste založnog prava

U pravnoj teoriji se pojedine vrste založnog prava razlikuju međusobno prema dva osnovna kriterijuma: prema prirodi tj. vrsti objekta na koji se založno pravo odnosi i prema načinu nastanka založnog prava11. Prema vrsti objekta, založno pravo se deli na založno pravo na pokretnim stvarima, založno pravo na nepokretnim stvarima i založno pravo na pravima. Ova podela se u savremenom pravu sve više relativizuje i u tom smislu tekst Zakona o stvarnim pravima ne ide za tim da učini ovu podelu striktnom. Prema načinu nastanka, založno pravo se deli na dobrovoljno, sudsko i zakonsko (član 145. Zakona o stvarnim pravima). Dobrovoljno založno pravo se osniva na određenoj stvari (pokretnoj ili nepokretnoj) ili pravu na osnovu pravnog posla, sudsko na osnovu sudske odluke, a zakonsko na osnovu zakona. Sve navedene vrste založnog prava se međusobno razlikuju po određenim karakteristikama, ali postoje i sličnosti obzirom da se na njih osim posebnih pravila koja važe za svaku pojedinu vrstu založnog prava, primenjuju i opšta pravila o založnom pravu. Bilo koja vrsta založnog prava nema prednost nad ostalim vrstama, osim ako nije drugačije zakonom propisano.

5. Založno pravo na pokretnim stvarima

5.1 Pojam i vrste – Založno pravo na pokretnoj stvari podrazumeva ustanovljavanje založnopravnog odnosa između zalogodavca i zalogoprimca. Pravilo je da zalogodavac može biti samo vlasnik pokretne stvari koji je istovremeno i dužnik iz nekog pravnog posla iz kojeg je nastalo potraživanje koje se obezbeđuje založnim pravo na pokretnoj stvari. Zalogoprimac je poverilac iz istog pravnog posla zaključenog sa dužnikom, kojem kao obezbeđenje potraživanja služi pokretna stvar. Kod dobrovoljnog založnog prava, zalogodavac ima obavezu da zalogoprimcu preda u državinu založenu pokretnu stvar i tada se radi o državinskoj zalozi odnosno o ručnoj zalozi. Kod sudskog i zakonskog založnog prava, zalogodavac nema obavezu da preda zalogoprimcu u državinu založenu stvar i tada se radi o bezdržavinskoj zalozi. Novi oblik ustanovljavanja bezdržavinske zaloge jeste registarsko založno pravo tj. registarska zaloga koja se upisuje u posebne javne registre.

5.2 Ručna zaloga – Ručna zaloga (član 148. Zakona o stvarnim pravima) se u praksi malo primenjuje jer zalogodavac i zalogoprimac imaju obavezu pasivnog ponašanja prema založenoj stvari za sve vreme dok založno pravo na toj stvari traje. Uloga ručne zaloge može biti značajna samo u bankarskim poslovima kad se zalaže nakit ili kad se zalažu plemeniti metali, a obzirom da se vlasnik tih pokretnih stvari može odreći bez veće štete. Ako je vlasnik pokretne stvari privredni subjekt onda konstituisanje ručne zaloge na njegovoj stvari, za njega predstavlja teret jer ga onemogućava da obavlja privrednu delatnost i time otežava isplatu potraživanja založnog poverioca. Tako npr. ako se na motornom vozilu koje njegovom vlasniku služi sa obavljanje

11 Andrija Gams, op. cit., str. 181 i 182; Obren Stanković i Miodrag Orlić, op. cit., str. 233

13

preduzetničke delatnosti prevoza ljudi ili robe, konstituiše ručna zaloga, on će izgubiti državinu na motornom vozilu i time mogućnost da ostvaruje zaradu, čime će i njegova mogućnost da plati potraživanje biti u znatnoj meri kompromitovana. Ugovor o zasnivanju ručne zaloge je konsesualan, kauzalan i naplatan, a nastaje saglasnošću volja ugovornih strana o bitnim elementima ugovora. Ovaj ugovor ne mora biti u pisanoj formi, što znači da je neformalan; najčešće se zaključuje u onoj formi u kojoj je zaključen pravni posao koji predstavlja pravni osnov potraživanja založnog poverioca. Ugovor o zalozi, ugovorne strane sačinjavaju u vidu sastojaka pravnog posla iz kojeg proizlazi poveriočevo potraživanje. Međutim, ugovor o zalozi može biti zaključen i nakon što je već nastalo poveriočevo potraživanje. Da bi ugovor o zalozi bio punovažan potrebno je da nije ništav ili da nije poništen. Osim postojanja ugovora o zalozi, za konstituisanje ručne zaloge potrebna je i predaja založene pokretne stvari. Dužnik se ugovorom o zalozi obavezuje da poveriocu preda u državinu založenu pokretnu stvar. Predaja stvari podrazumeva s jedne strane, akt ispunjenja ugovorne obaveze, a s druge strane ima značaj sticanja založnog prava čime se zadovoljava načelo publiciteta, a poveriocu omogućava bezbedno namirenje potraživanja. Da bi proizvela pravne posledice, predaja mora biti posledica punovažnog ugovora o zalozi, mora biti akt zalogodavčeve volje i mora biti upravljena na izvršenje ugovorne obaveze da se stvar preda. Predaja stvari je najčešće dobrovoljna, a u slučaju kad zalogodavac odbija da izvrši ugovornu obavezu predaje stvari, predaja stvari može biti izvršena prinudnim putem. Predaja može biti fizička, simbolična i fiktivna i vrši se po pravilima za sticanje prava svojine na pokretnim stvarima (član 109. Zakona o stvarnim pravima).

Za postojanje ručne zaloge nije neophodno da je pokretna stvar predata zalogoprimcu, dovoljno je da se ona ne nalazi u isključivoj državini zalogodavca. Dakle, moguće je da postoji ručna zaloga i u slučaju kada je stvar nekome već založena (član 970. ZOO). Ovde se radi o slučaju sukcesivnog zalaganja, kad zalogodavac zaključi novi ugovor o zalozi i založi stvar koju je već predao u državinu prvom založnom poveriocu. Založno pravo tada nastaje u trenutku kad zalogodavac obavesti poverioca kod koga se stvar nalazi o tome da je zaključen ugovor o zalozi sa drugim poveriocem i naloži mu da po naplati svog potraživanja stvar preda drugom poveriocu. Založena stvar se u trenutku zasnivanja založnog prava drugog poverioca nalazi u državini prvog založnog poverioca, pa drugi založni poverilac drži založenu stvar posredstvom prvog založnog poverioca. Posredno držanje založene stvari zasniva se na obaveštenju i nalogu koje je zalogodavac dao prvom založnom poveriocu. U ovom slučaju, obaveštenje i nalog zamenjuju predaju u državinu. Zato je prvi založni poverilac dužan, kad naplati svoje potraživanje, da stvar preda u državinu drugom poveriocu, a ne zalogodavcu12.

5.3 Registarska zaloga – Registarsko založno pravo (član 144. Zakona o stvarnim pravima) je nastalo kao posledica rešavanja problema krutosti klasičnog založnog prava na pokretnim stvarima. Interesi obe strane u ugovoru o zalozi koja se odnosi na pokretne stvari, jeste da založni poverilac konstituiše založno pravo na pokretnoj stvari bez njene predaje u državinu, a upisivanjem založnog prava u poseban javni registar. Postojanje funkcionalnog Registra zaloga u

12 Slobodan Perović, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, str. 1578

14

kojem sve zaintertesovane strane objavljuju osnovne elemente svojih pravnih poslova putem propisanih formulara, omogućava potencijalnim poveriocima da utvrde da li neki drugi pravni subjekti već polažu pravo na određenu pokretnu imovinu i daje im sigurnost i poverenje da će imati zaštitu u slučaju dužnikovog nesavesnog ponašanja. Registar zaloga se osniva u svrhu registracije i dobijanja informacija o zalozima na pokretnim stvarima i pravima, a Registar zaloga vodi Ured za registar koji se osniva kao osnovna organizaciona jedinica u sastavu Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. Radom Registra zaloga rukovodi šef Registra zaloga kojeg imenuje Ministar pravde saglasno Pravilniku o zalozima13 (član 16. Okvirnog zakona o zalozima14). Koncepcija ostvarivanja registarskog založnog prava je: (1) da zalogodavac može založiti celokupnu imovinu; (2) da zalogoprimac ima mogućnost sigurne procene kreditne sposobnosti zalogodavca i (3) da zalogoprimac u slučaju potrebe ima na raspolaganju efikasan sistem za ostvarivanje svojih prava ako dužnik ne ispuni na vreme svoju obavezu15. Registar zaloga sa svim podacima mora biti dnevno dostupan zainteresovanim građanima u Ministarstvu pravde Republike Srpske kao entitetu BiH. Zalogoprimac i zalogodavac mogu biti sva domaća i strana fizička i pravna lica, a u pogledu objekta založnog prava takođe ne postoje bilo kakva ograničenja, pa objekt založnog prava može biti svaka pokretna stvar ili pravo pod uslovom da su dovoljno određeni. Ograničenja ne postoje niti u pogledu potraživanja koja se mogu obezbediti založnim pravom. Upis u Registar zaloga nema konstitutivno dejstvo jer registracija založnog prava može biti izvršena kako pre, tako i posle ispunjenja bilo kojeg uslova za nastanak založnog prava (član 18. stav 2. Okvirnog zakona o zalozima). Za nastanak založnog prava potrebno je ispunjenje četiri uslova: (1) da u Registru zaloga postoji registracija koja se odnosi na stvar ili pravo, (2) da su zalogodavac i zalogoprimac zaključili ugovor o zalozi, (3) da je založni dužnik tj. zalogodavac vlasnik založene stvari, (4) da je založni poverilac lice koje je obavezno dati kredit založnom dužniku tj. zalogodavcu (član 4. Okvirnog zakona o zalozima). Kod Registra zaloga ne postoji pretpostavka tačnosti i potpunosti registrovanih podataka, a odgovornost za unošenje pogrešnih podataka, kao i odgovornost za eventualne zloupotrebe, snosi založni poverilac. Prvenstvo među različitim vrstama obezbeđenja određuje se isključivo prema vremenu registracije po pravnom pravilu “Prior tempore, potior iure”, a nezavisno od toga kad su pojedina založna prava nastala. Oduzimanje objekta založnog prava od zalogodavca koji o dospelosti nije platio potraživanje, a koji se nalazi u njegovoj neposrednoj državini, vrši se od strane sudskog izvršitelja, a pod određenim uslovima i od strane samog založnog poverioca. Registracija zaloga se odvija bez posredovanja suda i to je samo prednost registarske zaloge nad ručnom zalogom. Osim toga, registarska zaloga može predstavljati i substitut hipoteci kad se ova ne može konstituisati zato što pravo svojine na nepokretnosti i sama nepokretnost nije upisana u katastar nepokretnosti.

13 Pravilnik o zalozima (“Službeni glasnik BiH” br. 53/2004 i 10/2005)14 Okvirni zakon o zalozima (“Službeni glasnik BiH” br. 28/2004 i 54/2004) 15 Ilija Babić, Duško Medić, Enes Hašić, Meliha Povlakić i Larisa Velić, Komentar Zakona o stvarnim pravima Republike Srpske, Privredna štampa d.o.o., Sarajevo, 2011., str. 467

15

5.4 Kaucija – Kaucija je podvrsta zaloge na pokretnoj stvari sa specifičnim objektom koji je najčešće novac kao generička i zamenljiva stvar. Objekt kaucije mogu ređe biti i hartije od vrednosti. Založno pravo na novcu kao generičkoj i zamenljivoj stvari ovlašćuje založnog poverioca da na njemu stekne pravo svojine. Ovakva zaloga je neuobičajena i razlikuje se od uobičajene zaloge po tome što je kod uobičajene zaloge nedopustivo sticanje prava svojine na založenoj stvari i zato teoretičari ovu podvrstu zaloge nazivaju nepravilna zaloga ili pignus irregulare. Kod ove zaloge namirenje potraživanja založnog poverioca vrši se bez kontrole suda, ako su zalogodavac i zalogoprimac saglasni o visini potraživanja.

5.5 Kauciona zaloga – Postojanje potraživanja je conditio sine qua non za nastanak založnog prava i u tom smislu: (1) založno pravo može nastati kasnije od potraživanja, ali ne i ranije i (2) založno pravo može prestati pre potraživanja, ali ne i kasnije. Pravilom, po kojem objekt založnog prava mogu biti buduća potraživanja, odstupa se od načela akcesornosti, a odstupanje je u interesu založnog poverioca koji se na taj način obezbeđuje od dužnikovih eventualnih raspolaganja i od svake njegove štetne radnje. Takođe treća lica kao potencijalni sticaoci prava na potraživanje, u prilici su da steknu uvid u postojanje ograničenja na stvari na osnovu negativnog akta – deposesije zalogodavca. Ova vrsta zaloge naziva se kauciona zaloga i ona podrazumeva založno pravo na pokretnim stvarima koje služe za obezbeđenje budućeg potraživanja koje može, ali ne mora nastati. Prednost davanja zaloge za buduće potraživanje je u sticanju prava prvenstva. Suština prava prvenstva je da zalogoprimac može naplatiti svoje potraživanje iz cene postignute prodajom založene pokretne stvari pre svih ostalih poverilaca. Ova vrsta zaloge ne nastaje u momentu nastanka potraživanja, već u momentu zasnivanja neposredne državine na stvari od strane zalogoprimca. U slučaju da potraživanje ne nastane, založno pravo prestaje i tada zalogodavac ima pravo da traži povraćaj stvari od zalogoprimca. U slučaju da zalogoprimac ne vrati stvar, zalogodavcu stoji na raspolaganju actio pigneraticia directa.

5.6 Kreditna zaloga – Kreditna zaloga je založno pravo koje se ustanovljava radi obezbeđenja potraživanja koje može nastati iz ugovora o kreditu i to je još jedan slučaj davanja zaloge za buduće potraživanje čija prednost se tiče sticanja prava prvenstva namirenja i izvesnosti namirenja založnog poverioca. Založno pravo u ovom slučaju nastaje odmah njegovim konstituisanjem na založenoj stvari, iako je potraživanje založnog poverioca buduće. Najčešći slučaj kreditne zaloge je kad je založena stvar hartija od vrednosti. Zato se na ovu vrstu ugovora o zalozi primenjuju pravila o hartijama od vrednosti. Sa zalaganjem hartije od vrednosti kao pokretne stvari, zalaže se i pravo na samoj hartiji i pravo koje je u njoj inkorporisano. Nije od uticaja da li pravo na hartiju od vrednosti, na banku (davaoca kredita) kao založnog poverioca, prenosi potencijalni korisnik kredita kao založni dužnik ili neko treće lice. Kada kredit bude vraćen banci, banka je dužna da zalogodavcu vrati založenu stvar – hartiju od vrednosti. Ako korisnik kredita ne vrati kredit o dospelosti, banka može prodati založene hartije od vrednosti i to bez posredovanja suda obzirom da je u pitanju privredni pravni posao, s tim što mora blagovremeno obavestiti dužnika ili treće lice kao zalogodavce o nameravanoj prodaji.

16

Založno pravo, banka može realizovati i vršenjem prava iz hartije od vrednosti. Tako, ako je banka imalac skladišnice, može po podignutom protest, zahtevati prodaju robe. Ako je banka imalac menice, po dospelosti menice može zahtevati od meničnog dužnika isplatu menične svote. U slučaju da potraživanje nije nastalo, banka je dužna da izvrši povraćaj hartije od vrednosti zalogodavcu i tada se kreditna zaloga gasi.

5.7 Prava i obaveze založnog poverioca (zalogoprimca) – Zalogoprimac u odnosu na založenu stvar i zalogodavca ima određena prava i obaveze, koja su različita u zavisnosti od toga da li se radi o doborovoljnom, sudskom ili zakonskom založnom pravu.

5.7.1 Pravo na državinu – Založni poverilac čije potraživanje je obezbeđeno sudskim, zakonskim ili registarskim založnim pravom nema pravo na državinu stvari (član 158. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, pravo na državinu stvari ima založni poverilac čije je potraživanje obezbeđeno dobrovoljnim (ugovornim) založnim pravom (član 158. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). U svakom slučaju, za založno pravo na pokretnim stvarima, bitna je deposesija zalogodavca koja se ostvaruje zasnivanjem zalogoprimčeve državine na stvari16. Pravo na državinu podrazumeva pravo da se zahteva predaja stvari u državinu i pravo da se državina štiti pravnim sredstvima do namirenja potraživanja. Kad zalogodavac preda zalogoprimcu založenu stvar u državinu i jedan i drugi imaju državinu založene stvari i to zalogoprimac neposrednu, a zalogodavac posrednu državinu. Oni uživaju državinsku zaštitu u odnosu na treća lica, kao i u međusobnim odnosima. Ako na istoj stvari postoji založno pravo nekolicine založnih poverilaca, oni se smatraju sudržaocima koji takođe imaju pravo na državinsku zaštitu prema trećim licima i međusobno. Međutim, nije neophodno da zalogoprimac uvek stekne isključivu faktičku vlast tj. neposrednu državinu na založenoj stvari, bitno je samo to da zalogoprimac može da utiče na raspolaganje sa založenom stvari, bilo zajedno sa zalogodavcem bilo posredstvom trećeg lica. Zalogoprimac će državinu na založenoj stvari vršiti posredstvom trećeg lica u slučaju višestrukog zalaganja iste pokretne stvari, u kojem slučaju samo prvi zalogoprimac ima neposrednu državinu, a ostali imaju posrednu državinu na založenoj stvari. Kad prvi zalogoprimac namiri svoje potraživanje, dužan je stvar predati sledećem zalogoprimcu, a sve prema obaveštenju i nalogu zalogodavca.

5.7.2 Pravo na plodove – Pravilo je da plod nakon odvajanja pripada onom čija je plodonosna stvar. U tom smislu, plodovi i druge koristi koje se postižu upotrebom založene stvari pripadaju založnom dužniku (zalogodavcu). Založni poverilac (zalogoprimac) po pravilu nema pravo na plodove i druge koristi od založene stvari sve do trenutka realizacije potraživanja. Međutim, onaj založni poverilac koji ima neposrednu državinu na založenoj stvari ovlašćen je da plodove i druge koristi od te stvari ubere za sebe na račun namirenja svog potraživanja i to u prvom redu radi namirenja troškova na čiju naknadu poverilac ima pravo, zatim kamate i na kraju glavnice. Plodovi koje je založni poverilac ubrao za sebe postaju njegova svojina. Ovo pravilo je povoljno za založnog dužnika jer se na taj način smanjuje njegov dug. Navedeno

16 Obren Stanković, Beleške o zalogoprimčevom pravu na državinu, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2/1985, str. 257

17

pravilo se odnosi samo na odvojene plodove od založene stvari, a inače založni poverilac nema pravo na neodvojene viseće plodove.

5.7.3 Pravo na otklanjanje skrivenih nedostataka – Založena stvar može u toku trajanja založnog prava pokazati materijalni nedostatak. Materijalni nedostatak mora biti takav da usled njega dolazi do umanjenja vrednosti ili korisnosti založene stvari, zbog čega ona više ne može predstavljati dovoljno obezbeđenje za naplatu potraživanja. Taj nedostatak mora biti skriven, što znači da postoji u momentu konstituisanja založnog prava tj. u momentu predaje založene stvari u neposrednu državinu založnog poverioca. Nedostatak će biti skriven ako založni poverilac u momentu sticanja založnog prava nije znao, niti je mogao znati za nedostatak. U slučaju postpojanja materijalnog nedostatka na založenoj stvari, založni poverilac ima pravo da od založnog dužnika zahteva otklanjanje tog nedostatka ili da zahteva da mu zalogodavac preda drugu odgovarajuću stvar bez nedostatka (član 163. Zakona o stvarnim pravima).

5.7.4 Pravo na dopunu zaloge – Založena stvar može u toku trajanja založnog prava pokazati pravni nedostatak. Pravni nedostatak, bez obzira da li je reč o potpunoj ili delimičnoj evikciji, postoji kad se uznemiravanje zasniva na nekom pravu trećeg lica. Potrebno je da je to pravo nastalo još dok je stvar bila u državini zalogodavca, kao i da zalogoprimac bude savestan tj. da u momentu sticanja založnog prava nije znao, niti je mogao znati da založena stvar ima pravni nedostatak. U slučaju kad stvar ima pravni nedostatak, založni poverilac ima pravo da o uznemiravanju obavesti založnog dužnika i pozove ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava i pretenzija trećeg lica (član 509. ZOO). Ako zalogodavac u tome ne uspe, stvar neće predstavljati dovoljno obezbeđenje poveriočevog potraživanja. U tom slučaju, založni poverilac ima pravo da zahteva dopunu zaloge.

5.7.5 Pravo sledovanja – Svaki gubitak državine na založenoj stvari ne povlači automatski prestanak založnog prava. Do gubitka državine može doći: (1) nasilno kad je stvar dospela u državinu trećeg lica protivno volji zaloprimca jer je oteta, (2) prevarno kad je stvar dospela u državinu trećeg lica protivno volji zaloprimca na prevaran način ili (3) kad je stvar dospela u državinu nalazača jer je zalogoprimac zagubio stvar. U navedenim slučajevima neće doći do automatskog prestanka založnog prava na založenoj stvari, pod uslovom da se zalogoprimac koristi svojim pravom sledovanja. Pravo sledovanja u navedenim slučajevima podrazumeva ovlašćenje založnog poverioca da zahteva povraćaj stvari. Povraćajem državine na stvari reaktivira se suspendovano pravo namirenja založnog poverioca iz vrednosti založene stvari. Za povraćaj državine, založnom poveriocu stoje najpre na raspolaganju državinske tužbe i samopomoć. Založni poverilac na raspolaganju ima i posebnu petitornu tužbu za povraćaj stvari (actio vindicatio pignoris). Zalogoprimac će uspeti u sporu po actio vindicatio pignoris i vratiti stvar u neposrednu državinu, ako tuženi nema nikakav pravni osnov za državinu ili ako tuženi ima slabiji pravni osnov od zalogoprimca17. Pravo sledovanja je logična posledica

17 Obren Stanković i Miodrag Orlić, op. cit., str. 253

18

stvarnopravnog karaktera založnog prava, što proizlazi iz njegovog dejstva erga omnes. Kad ne bi postojalo pravo sledovanja, založno pravo ne bi bilo pouzdano sredstvo obezbeđenja poveriočevog potraživanja. To znači da bi založni dužnik mogao da otuđuje trećim licima založenu stvar ili pravo i na taj način osujeti založnom poveriocu mogućnost da naplati svoje potraživanje, a što bi bilo protivno svrsi obezbeđenja. Dakle, pravom sledovanja se zadovoljava sve ono što se od založnog prava kao sredstva obezbeđenja traži.

5.7.6 Pravo na namirenje iz založene stvari – Pravo na namirenje iz vrednosti založene stvari, založni poverilac stiče ako njegovo potraživanje nije namireno o dospelosti. Da bi realizovao ovo svoje potraživanje potrebno je da podnese tužbu protiv založnog dužnika kojom će zahtevati isplatu duga18. Pravnosnažna odluka suda predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje zalogoprimac može podneti predlog sudu radi prodaje založene stvari na javnoj prodaji u izvršnom postupku u cilju namirenja obezbeđenog potraživanja. Dakle, na namirenje založnog poverioca primenjuje se načelo oficijelnosti koje ga ograničava da potraživanje ne može da realizuje na bilo koji način. U tom smislu više reči je bilo u delu koji se odnosi na načelo oficijelnosti. Namirenje založnog poverioca iz vrednosti založene stvari je njegovo pravo, ali ne i obaveza, pa u tom smislu založni dužnik ne može naterati založnog poverioca da potraživanje namiri iz založene stvari, čak i ako dokaže da nema drugog načina da bi se potraživanje namirilo. Pravo na namirenje kao centralno pravo založnog poverioca, daje mu ovlašćenje da od založnog dužnika zahteva da trpi namirenje iz vrednosti založene stvari kad za to budu ispunjene pretpostavke. Međutim, založni poverilac nema samo pravo na namirenje iz vrednosti založene stvari, već i pravo prvenstva pri namirenju (član 142. stav 1., 2. i 3. Zakona o stvarnim pravima).

5.7.7 Pravo prvenstva pri namirenju potraživanja - Pravo prvenstva pri namirenju založnog poverioca proizlazi iz ugovora o zalozi i stvarnopravnog karaktera založnog prava. Pravo prvenstva ima dvostruki domašaj, obuhvata prvenstvo pri namirenju u odnosu na obične (hirograferne) poverioce i obuhvata prvenstvo pri namirenju u odnosu na kasnije založne poverioce. Dakle, pravo prvenstva ima dva aspekta i može se posmatrati dvojako: (1) kao pravo prvenstvene naplate i (2) kao pravo prvenstvenog reda19. Pravom prvenstvene naplate reguliše se odnos između založnih i običnih (hirografernih) poverilaca, a pravom prvenstvenog reda reguliše se odnos između založnih poverilaca povodom objekta založnog prava. Kad je u pitanju odnos između založnih i običnih poverilaca, založni poverilac uvek ima prednost pri namirenju iz vrednosti založene stvari. Kad je u pitanju odnos između založnih poverilaca koji imaju založno pravo na istoj založenoj stvari, prvenstvo u namirenju ima ono potraživanje koje je ispred ostalih u prvenstvenom redu. Mesto u prvenstvenom redu određuje se prema trenutku sticanja založnog prava prema pravnom pravilu “Prior tempore potior iure”20. Pri tom, nije od važnosti način sticanja založnog prava (dobrovoljno, sudsko, zakonsko), već samo trenutak sticanja. Tako založno pravo koje je ranije stečeno omogućava založnom poveriocu da potraživanje naplati u

18 Čedo Rajačić, Stvarno pravo skripta – PDF, Zagreb, 1956., str. 33819 Ilija Babić, Duško Medić, Enes Hašić, Meliha Povlakić i Larisa Velić, op. cit., str. 46320 “Prior tempore, potior iure” – Raniji u vremenu, jači u pravu.

19

celini, kako u pogledu glavnog duga, tako i u pogledu sporednih potraživanja, a kasniji založni poverioci se mogu naplatiti samo iz onoga što je preostalo. Očigledno je da je mesto u prvenstvenom redu za ostvarivanje založnog prava od velikog značaja, posebno kad vrednost založene stvari ne dostiže dovoljan iznos za naplatu potraživanja svih poverilaca.

5.7.8 Obaveza čuvanja i uzdržavanja od upotrebe založene stvari – Osnovna obaveza zalogoprimca je da čuva založenu stvar sa pažnjom dobrog domaćina odnosno dobrog privrednika (član 159. stav 1. Zakona o stvarnim pravima) i to bez obzira da li ga je zalogodavac ovlastio na upotrebu stvari ili nije. Opravdano je, a jer se radi o tuđoj stvari, da zalogoprimac u odnosu na založenu stvar pokaže veći stepen pažnje od onog koji pokazuje prema svojim stvarima. Dakle, dužan je da založenu stvar čuva sa pažnjom brižljivog i savesnog čoveka. Dužnu pažnju koja se od njega zahteva, založni poverilac će pokazati ako redovno održava supstancu založene stvari prema njenoj prirodi, kao i ako se uzdržava od upotrebe založene stvari u slučaju kad nije ovlašćen na upotrebu. U slučaju da prilikom čuvanja založene stvari za zalogoprimca nastanu troškovi, on ih ima pravo naplatiti iz vrednosti založene stvari i to pre svih ostalih poverilaca, o čemu je već bilo reči. S druge strane, zalogoprimac nema obavezu da snosi troškove kojima se uvećava vrednost stvari, niti obavezu osiguranja stvari od požara, krađe ili oštećenja. U svakom slučaju obaveza zalogoprimca da čuva založenu stvar proizlazi iz ugovora o zalozi. Ako je radi čuvanja i održavanja založene stvari u stanju u kojem je predata u državinu, nužno da se stvar upotrebljava radi čuvanja, zalogoprimac ima pravo upotrebe stvari. U suprotnom, zalogoprimac odgovara i za slučajnu propast i oštećenje stvari do koje je došlo zbog nedopuštene upotrebe ili zbog neupotrebe koja je bila nužna.

5.7.9 Obaveza vraćanja založene stvari – Kad prestane potraživanje koje je obezbeđeno založnim pravom, založni poverilac ima obavezu da založenu stvar vrati založnom dužniku. Založni poverilac zapravo ima obavezu da založenu stvar vrati onom licu od kojeg ga je primio u neposrednu državinu. Vraćanje založene stvari se mora izvršiti bez odgađanja. Ovakva obaveza zalogoprimca proizlazi iz akcesornog karaktera založnog prava obzirom da se sa gubitkom potraživanja, gubi i založno pravo. Dakle, obaveza na restituciju založene stvari postoji pod uslovom da je potraživanje namireno, kao i u slučaju da se poveriočeva državina više ne zasniva na pravnom osnovu tj. kad je založno pravo prestalo.

5.8 Prava i obaveze založnog dužnika (zalogodavca) – Zalogodavac u odnosu na založenu stvar i zalogoprimca ima određena prava i obaveze odnosno ono što je zalogoprimčevo pravo, predstavlja za zalogodavca obavezu i obrnuto zalogoprimčeva obaveza predstavlja za zalogodavca pravo.

5.8.1 Pravo na oduzimanje stvari od zalogoprimca – Oduzimanje založene stvari iz neposredne državine založnog poverioca u vezi je sa neizvršavanjem ili neurednim izvršavanjem obaveze čuvanja založene stvari, koja obaveza tereti zalogoprimca (član 160. Zakona o stvarnim pravima). Može se dogoditi da zalogoprimac ne čuva založenu stvar sa pažnjom dobrog domaćina odnosno dobrog privrednika. To će biti u slučaju kad zalogoprimac neovlašćeno

20

upotrebljava stvar ili kad stvar neovlašćeno daje drugome na upotrebu, kad ubira plodove za sebe iako se obavezao da to neće učiniti odnosno to će biti u svakom slučaju kad prema založenoj stvari postupa protivno onome na šta se ugovorom o zalozi obavezao. U takvim slučajevima, zalogodavac može podneti sudu zahtev da se zalogoprimcu oduzme založena stvar i preda na čuvanje trećem licu. Sud će prilikom donošenja odluke po zahtevu zalogodavca procenjivati okolnosti određene situacije koje su stvorile sumnju da će se zloupotreba od strane zalogoprimca ponoviti i da li ima opravdanja za oduzimanje stvari od zalogoprimca. Opravdanje za oduzimanje stvari će uvek postojati ako se založena stvar usled postupanja zalogoprimca ne može održati u ispravnom stanju usled čega se smanjuje njena vrednost. Oduzimanje stvari od zalogoprimca ne dovodi u pitanje njegovo založno pravo, niti njegovu državnu na stvari, dolazi samo do pretvaranja njegove neposredne državine u posrednu. Lice kojem je založena stvar, po sudskoj odluci data na čuvanje, drži tu stvar za zalogoprimca. Obzirom da na stvari ima posrednu državinu, zalogoprimac ima i pravo na državinsku zaštitu. Međutim, naknada koja se trećem licu daje na ime čuvanja stvari pada na teret zalogoprimca obzirom da su ti troškovi nastali njegovom krivicom. Ako pak, zalogodavac plati naknadu trećem licu za čuvanje založene stvari, on ima pravo da se od zalogoprimca regresira.

5.8.2 Pravo na nužnu prevremenu prodaju založene stvari – Kad je založena stvar po svojoj prirodi takva da se kvari ili gubi vrednost, usled čega postoji opasnost da njena vrednost neće biti dovoljna za namirenje potraživanja založnog poverioca, sud može na zahtev založnog dužnika, odlučiti da se stvar proda na javnoj prodaji ili po tržišnoj ceni i da se odgovarajući deo cene dobijen prodajom, položi kod suda radi obezbeđenja zalogoprimčevog potraživanja (član 162. Zakona o stvarnim pravima). U ovom slučaju se radi o realnoj subrogaciji, jer novac dobijen prodajom založene stvari služi umesto založene stvari za obezbeđenje potraživanja. Nejasno je zašto je Zakonodavac Republike Srpske ovo pravo normirao kao isključivo pravo zalogodavca, tim pre što je veći interes zalogoprimca da zahteva prevremenu prodaju založene stvari u situaciji kad se zbog kvarenja njena vrednost znatno smanjuje ili potpuno upropašćava, čime se dovodi u pitanje naplata njegovog potraživanja.

5.8.3 Pravo na zamenu založene stvari – U slučaju da zalogodavac ima nužnu potrebu da založena stvar bude u njegovoj neposrednoj državini, on može i pre nego što je potraživanje zalogoprimca prestalo, zahtevati vraćanje založene stvari. Ovaj zahtev zalogodavac može ostvariti pod uslovom da zalogoprimcu preda u neposrednu državinu drugu stvar koja po vrednosti odgovora prvobitnoj stvari odnosno potraživanju zalogoprimca.U zamenu se može predati pokretna stvar ili pravo koje ispunjava uslove za zamenu, kao i nepokretna stvar. Najčešće se za zamenu predaje pokretna stvar, a ređe nepokretna ili pravo. U slučaju kad se radi o nepokretnoj stvari ili pravu menja se i oblik založnog prava. Bitno je samo to da se u zamenu ne može dati drugi zalog čijom vrednošću bi se osujetilo namirenje potraživanja založnog dužnika.

5.8.4 Obaveza predaje založene stvari – U trenutku zaključenja ugovora o zalozi, za zalogodavca nastaje obaveza da preda stvar u državinu zalogoprimcu ili da mu preda ispravu

21

koja mu daje isključivo pravo raspolaganja stvarju21. Prema tome, da bi založno pravo nastalo potrebna je deposesija zalogodavca koja se ostvaruje predajom stvari zalogoprimcu ili trećem licu koje su zalogodavac i zalogoprimac sporazumno odredili. Predaja stvari mora biti akt volje zalogodavca, u suprotnom ako se državina na stvari uspostavi samovoljnim zalogoprimčevima aktom protivno volji zalogodavca, onda to neće imati za posledicu nastanask založnog prava jer će zalogoprimac biti manljiv držalac. Predaja stvari zatim, mora biti upravljena na izvršenje ugovorne obaveze da se stvar preda. Načini predaje stvari su identični kao i načini predaje stvari kod sticanja prava svojine: fizička predaja, simbolička predaja i fiktivna predaja.

6. Založno pravo na nepokretnim stvarima

Hipoteka22 je založno pravo na nepokretnosti koje ovlašćuje hipotekarnog poverioca da, u slučaju kad hipotekarni dužnik ne plati potraživanje do dospelosti ili povredi drugu obavezu iz ugovora o hipoteci, zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti pre svih običnih (hirografernih) poverilaca i pre kasnijih hipotekarnih poverilaca23. Zalaganje nepokretnosti se razlikuje od ručne zaloge po tome što dužnik ne predaje stvar u državinu poveriocu. Naime, hipotekovana nepokretnost ostaje u državini dužnika koji može dok traje hipoteka upotrebljavati nepokretnost i pribirati plodove sa nje. Ovaj način zalaganja je za dužnika veoma pogodan način, jer za njega je nepokretnost često jedini izvor prihoda iz kojeg crpi sredstva za namirenje poveriočevog potraživanja. Kod zalaganja nepokretnosti, publicitet se umesto državinom stvari kao kod ručne zaloge, obezbeđuje upisom hipoteke u katastar nepokretnosti. Na taj način treća lica mogu da saznaju da li je nepokretnost opterećena hipotekom ili ne. Hipoteka je dakle, redovan način zalaganja nepokretnosti, moguće ju je osnovati samo na nepokretnosti, ako zakonom nije drugačije određeno (član 143. Zakona o stvarnim pravima). Međutim, danas se i pokretne stvari i prava mogu hipotekovati. Radi se o pojavi novih oblika zalaganja kao što su zalaganje pomorskih i rečnih brodova, vazduhoplova, motornih vozila i nekih drugih vrednijih pokretnih stvari i prava. U ovim slučajevima, dolazi do zalaganja pokretnih stvari, ali se one ne predaju u državinu poveriocu, već se obezbeđenje potraživanja postiže upisom založnog prava u Registar zaloga (o kojem je bilo reči povodom registarske zaloge). U ovim slučajevima se založno pravo tretira kao hipoteka i ustanovljava se situacija koja liči na onu kod nepokretnosti. Zato neki pravni teoretičari smatraju da kriterijum

21 Obren Stankvić i Miodrag Orlić, op. cit., str. 25522 “Hipoteka” je reč grčkog porekla, nastala od dve reči čije je značenje “pod” i “stavljam”, pa etimološko značenje ove reči jeste podstaviti ili opteretiti, pa u tom smislu hipoteka predstavlja teret na stvari. Reč hipoteka se danas upotrebljava, ne samo u pravnoj terminologiji za založno pravo na nepokretnosti, jer drugi naziv nije pronađen, već i u prenosnom značenju kad se tom rečju obeležava svaki neprijatan teret koji nas pritiska kao mora, a kad bi bili oslobođeni tog tereta, osetili bi olakšanje.23 Zoran Rašović, op. cit., str. 486

22

podele založnog prava na založno pravo na nepokretnim i pokretnim stvarima, nije priroda objekta založnog prava, već okolnost da li poverilac ima ili nema u državini objekt založnog prava. Tako je prema ovom shvatanju, hipoteku moguće osnovati, kako na nepokretnim, tako i na pokretnim stvarima, ako one ostaju u državini zalogodavca, a ručna zaloga je moguća samo u slučaju kad se založena stvar preda u državinu poverioca tj. zalogoprimca.

6.1 Sticanje hipoteke – Hipoteka se stiče na osnovu pravnog posla (dvostranog ili jednostranog), na osnovu sudske odluke i na osnovu zakona. Da bi hipoteka mogla nastati na osnovu pravnog posla, potrebno je da se ispune tri uslova: (1) da je dužnik ili treće lice vlasnik nepokretnosti koja se opterećuje, (2) da je punovažan iustus titulus, a to znači da pravni posao mora ispunjavati sve pretpostavke za punovažnost, kao i da je sačinjen u posebnoj formi tj. u formi notarski obrađene isprave i (3) da je hipoteka upisana u katastar nepokretnosti obzirom da upis u katastar nepokretnosti predstavlja modus aquirendi sticanja hipoteke. Pravno dejstvo sticanja hipoteke nastupa izvršenjem upisa hipoteke u katastar nepokretnosti, ali i samim podnošenjem zahteva za upis tj. uknjižbu. Punovažnost upisa hipoteke u katastar nepokretnosti zavisi od punovažnosti iustus titulus-a na kome počiva. Uknjižba se vrši na osnovu naročite isprave koja sadrži pravni osnov (dvostran ili jednostran pravni posao), oznaku iznosa potraživanja i visinu kamate24, opis katastarske parcele ili parcela na kojima se konstituiše hipoteka i clusulu intabulandi. Clusula intabulandi je izričit pristanak hipotekarnog dužnika ili trećeg lica da se nepokretnost optereti hipotekom. Clusula intabulandi može biti sastavni deo ugovora o hipoteci ili data u posebnoj ispravi u pisanoj formi odnosno formi notarski obrađene isprave. Bez clusule intabulandi ugovor o hipoteci nije valjan pravni osnov za upis hipoteke u katastar nepokretnosti. To znači da upis hipoteke na temelju ništavog ugovora o hipoteci, isto kao i pogrešan upis, neće proizvoditi pravno dejstvo. Kad je zatražena uknjižba hipoteke, a nisu ispunjene sve potrebne pretpostavke za uknjižbu, hipoteka će se osnovati predbeležbom. Predbeležba hipoteke će se dozvoliti samo ako su dovoljno određeni i ispravom dokazani i potraživanje i pravni osnov hipoteke. Prema tome, predbeležba je upis u katastar nepokretnosti kojim se knjižna prava stiču, prenose, ograničavaju ili prestaju pod uslovom naknadnog opravdanja. Predbeležba će se opravdati kad se naknadno ispune sve pretpostavke za uknjižbu koje nisu postojale prilikom podnošenja predloga za uknjižbu. Pravno dejstvo predbeležbe traje sve dok se ona ne opravda tj. dok se ne izbriše. Opravdanjem, predbeležba se postaje uknjižba i od tog momenta ona proizvodi pravna dejstva i to ex tunc. To znači da će se smatrati da proizvodi pravna dejstva uknjižbe od dana kad je podnet predlog za uknjižbu, koji u vreme podnošenja nije bio podoban za uknjižbu. Vlasnik nepokretnosti koji je hipotekarni dužnik, u slučaju kad nije izvršena uknjižba, već samo predbeležba hipoteke, može raspolagati nepokretnošću samo pod odložnim uslovom, a što znači da će pravo raspolaganja ostvariti ako predbeležba ne bude postala njenim opravdanjem, uknjižba ili ako bude izbrisana. Kad se radi o sticanju hipoteke na osnovu sudske odluke, radi se o prinudnom sudskom založnom pravu (član

24 Izuzetak od pravila da se prilikom uknjižbe hipoteke označava iznos potraživanja i visina kamate, postoji u slučaju kad se radi o maksimalnoj hipoteci o kojoj je već bilo reči. Kod maksimalne hipoteke označava se najviši iznos.

23

151. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Ovaj oblik založnog prava se najčešće konstituiše u izvšnom postupku koji sprovodi sud na čijem se području nadležnosti nalazi nepokrenost. Dakle, tražilac izvršenja u izvršnom postupku ima pravo da zahteva obezbeđenje svog potraživanja osnivanjem založnog prava na nepokretnosti izvršenika, ako je izvršenik pravnosnažnom presudom kao izvršnom ispravom, obavezan na isplatu novčanog iznosa tražiocu izvršenja. Založno pravo na nepokretnosti se stiče u ovom slučaju zabeležbom izvršenja. Čim donese rešenje o izvršenju, sud će po službenoj službenosti odrediti da se u katastar nepokretnosti upiše zabeležba izvršenja (član 72. Stav 1. Zakona o izvršnom postupku25). Tražilac izvršenja, na osnovu zabeležbe izvršenja stiče pravo na namirenje iz vrednosti nepokretnosti opterećene zabeležbom, ali ne samo pravo na namirenje, već i pravo prvenstvenog namirenja u odnosu na ostale poverioce (član 72. stav 2. Zakona o izvršnom postupku). U sluačju da tokom izvršnog postupka dođe do promene vlasnika nepokretnosti opterećene zabeležbom izvršenja, izvršni postupak se nastavlja protiv novog vlasnika, a novi vlasnik ne može preduzimati radnje koje ne bi mogao preduzeti raniji vlasnik da do promene imaoca prava svojine nije došlo (član 72. stav 3. Zakona o izvršnom postupku). Kad je u pitanju sticanje hipoteke na osnovu zakona, ona nastaje kad nastanu činjenice propisane zakonom. Za nastanak zakonske hipoteke nije potrebna saglasnost dužnika, pa čak i kad se nastanku hipoteke dužnik protivi, hipoteka može nastati. Svrha zakonske hipoteke je da se zaštiti opšti interes. Slučaj zakonske hipoteke regulisan je Zakonom o poreskoj upravi Republike Srpske26 (član 68. stav 2.) kojim je propisano da zakonska hipoteka u korist fiskusa nastaje upisom u zemljišnu knjigu. Dakle, treća savesna lica su na taj način zaštićena jer se zakonska hipoteka koja nije upisana u zemljišne knjige ne može suprotstaviti pravu trećeg savesnog lica koje je postupajući sa poverenjem u zemljišne knjige upisalo svoje pravo pre nego što je zatražen upis hipoteke stečene na osnovu zakona.

6.2 Objekt hipoteke – Hipoteka se odnosi na celu nepokretnost, na njene plodove dok su neodvojeni i na druge sastavne delove i pripatke. Ako se nepokretnost opterećena hipotekom podeli, hipoteka nastavlja da opterećuje sve delove. Hipotekarni poverilac ima pravo ubrati plodove koje nepokretnost daje, u slučaju kad je ugovorom o hipoteci ugovoreno zalaganje samo plodova koje daje nepokretnost, inače plodovi po pravilu pripadaju hipotekarnom dužniku. Vrednost plodova koje je ubrao hipotekarni poverilac, prebija se sa njegovim potraživanjem po sledećem redosledu: najpre se namiruju troškovi, zatim dužne kamate i na kraju glavni dug. Hipotekom može biti opterećena samo pojedinačno određena nepokretnost podobna za unovčenje, kao i idealni deo nepokretnosti. Ako se vrednost nepokretnosti poveća za vreme trajanja hipoteke, hipoteka će se odnositi i na poboljšanje nepokretnosti. Ovo svojstvo hipoteke je njena ekstenzivnost. Ugovor o hipoteci može imati za predmet (objekt) i buduću nepokretnost, ali u tom slučaju će se upis hipoteke u katastar nepokretnosti izvršiti tek sa nastankom te nepokretnosti.

25 Zakon o izvršnom postupku (“Službeni glasnik Republike Srpske” br. 59/2003, 85/2003, 64/2005, 118/2007 i 29/2010)26 Zakon o poreskoj upravi Republike Srpske (“Službeni glasnik Republike Srpske” br. )

24

6.3 Zajednička (simultana) hipoteka – Objekt hipoteke može biti i više nepokretnosti čiji vlasnik je jedno lice ili čiji su vlasnici različita lica, ali pod uslovom da je više nepokretnosti upisano u različite listove nepokretnosti kao da su sve zajedno jedna stvar (član 139. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). U ovom slučaju radi se o zajedničkoj (simultanoj) hipoteci. Dakle, zajednička hipoteka neće postojati ako je u isti list nepokretnosti upisano više nepokretnosti (parcela) koje sve zajedno čine jednu katastarsku parcelu i u pravnom prometu predstavljaju jednu nepokretnost. Zajednička hipoteka će postojati ako su njen objekt, suvlasnički delovi iz različitih listova nepokretnosti. Ova hipoteka se osniva radi potpunog obezbeđenja poveriočevog potraživanja u slučaju kad vrednost jedne nepokretnosti nije dovoljna da se namiri potraživanje poverioca. Zato se zalaže više nepokretnosti čija zajednička vrednost odgovara vrednosti potraživanja. Ona omogućava finansiranje i siromašnijih dužnika koji nedovoljnu vrednost svoje imovine kompenzuju učešćem više hipotekarnih dužnika koji zalažu svoje nepokretnosti radi obezbeđenja poveriočevog potraživanja27. To što više hipotekarnih dužnika učestvuje u zalaganju svojih nepokretnosti, znači da nepokretnosti opterećene zajedničkom hipotekom mogu biti u vlasništvu različitih lica. Kod zajedničke hipoteke svaka nepokretnost odgovara za čitavo potraživanje. U slučaju da potraživanje bude namireno ili prestane iz drugog razloga, prestaje i zajednička hipoteka u odnosu na sve nepokretnosti koje su njom bile opterećene. Dakle, zajednička hipoteka tereti sve nepokretnosti nepodeljeno. U tom smislu, hipotekarni poverilac može birati iz koje će od više hipotekovanih nepokretnosti, namiriti svoje potraživanje (član 141. stav 8. Zakona o stvarnim pravima). Pri tom, ne smeju se dovesti u pitanja prava imalaca ostalih stvarnih prava na toj nepokretnosti, a ako se to dogodi, onda će se pribeći srazmernom namirenju iz svih hipotekovanih nepokretnosti opterećenih zajedničkom hipotekom.

6.4 Prava i obaveze hipotekarnog poverioca – Broj prava koja ima hipotekarni poverilac u odnosu prema hipotekarnom dužniku, manji je od broja prava koja ima zalogoprimac u odnosu prema zalogodavcu kod npr. ručne zaloge. To je uslovljeno različitim načinima nastanka i egzistencije ovih založnih prava. Kod ručne zaloge se npr. deposesija zalogodavca ostvaruje zasnivanjem zalogoprimčeve državine na založenoj stvari. Kod hipoteke založena nepokretnost ostaje u državini dužnika ili trećeg lica. U tom smislu hipotekarni poverilac nema pravo na državinu nepokretnosti opterećene hipotekom, niti pravo na ubiranje i prisvajanje plodova i drugih koristi od založene nepokretnosti, niti ima pravo da na bilo koji način upotrebljava založenu nepokretnost (član 164. Zakona o stvarnim pravima). S druge strane, polje primene i domašaj nekih prava hipotekarnog poverioca, potpuniji su od onog koje ima zalogoprimac, kao što je npr. slučaj sa pravom sledovanja.

6.4.1 Pravo namirenja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti – Mogućnost namirenja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti je razlog zbog kojeg se hipoteka i osniva. U pravnoj doktrini se zato založno pravo uopšte označava i kao pravo namirenja ili pravo unovčenja. Pravo namirenja je centralno pravo založnog prava uopšte, pa tako i hipoteke. Pravo na namirenje, hipotekarni poverilac ostvaruje po pravilu sudskim putem, a izuzetno vansudskim

27 Ilija Babić, Duško Medić, Enes Hašić, Meliha Povlakić i Larisa Velić, op. cit., str. 452 i 453

25

putem, o čemu je već bilo reči. Hipotekarni poverilac ima pravo da zahteva da namirenje njegovog potraživanja trpi hipotekarni dužnik i treća lica koja imaju neka druga stvarna prava na založenoj nepokretnosti, a koja su u redu prvenstva iza hipotekarnog poverioca. Hipotekarni poverilac može, bez obzira da li je hipotekarni dužnik vlasnik nepokretnosti ili nije, po svojoj volji izabrati da li će zahtevati namirenje svog potraživanja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti ili iz imovine dužnika ili će namirenje svog potraživanja zahtevati istovremeno iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i imovine hipotekarnog dužnika (član 168. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). Ovakvo pravo hipotekarnog poverioca proizlazi iz prirode ovlašćenja založnog poverioca jer je on istovremeno i lični poverilac koji se na osnovu obligacionopravnog odnosa iz kojeg proizlazi njegovo potraživanje, može namiriti iz celokupne imovine svog ličnog dužnika (namirenje iz imovine), a kao založni tj. hipotekarni poverilac ima dodatnu mogućnost da se namiri iz založene nepokretnosti (namirenje iz založene stvari). Navedeno pravilo se odnosi i na pravo namirenja založnog poverioca koji ima založno pravo na pokretnoj stvari ili pravu.

6.4.2 Pravo prvenstva – Hipotekarni poverilac nema samo pravo namirenja iz založene nepokretnosti, već i prednost pri namirenju (član 142. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). Pravo prvenstva obuhvata pravo prvenstvene naplate u odnosu na ostale obične poverioce i pravo prvenstvenog reda u naplati potraživanja u odnosu na ostale založne poverioce. Pravo prvenstvenog reda u naplati potraživanja, određuje se prema pravilima koja važe za prvenstveni red upisa stvarnih prava u katastar nepokretnosti.

6.4.3 Pravo namirenja pre dospelosti – Moguće je da hipotekarni dužnik čini nešto što bi ugrozilo vrednost hipotekovane nepokretnosti, na taj način što smanjuje vrednost nepokretnosti ili na drugi način pogoršava njeno stanje ili svojim radnjama dovodi u opasnost interese hipotekarnog poverioca. U ovakvim slučajevima, hipotekarni poverilac ima dve mogućnosti (član 165. Zakona o stvarnim pravima). Prva mogućnost je, da hipotekarni poverilac tužbom zahteva da sud naloži hipotekarnom dužniku da se uzdrži od takvih radnji (tužbeni zahtev za propuštanje sličan actio negatoria). Druga mogućnost je, da hipotekarni poverilac tužbom zahteva da sud odredi prinudnu naplatu hipotekom obezbeđenog potraživanja. Dakle, pravo na zaštitu hipotekarnog poverioca do realizacije založnog prava, upravljeno je na očuvanje vrednosti objekta hipoteke, a tek ako se ne može sprečiti smanjenje vrednosti objekta hipoteke, hipotekarni poverilac ima mogućnost prevremene prodaje nepokretnosti opterećene hipotekom. Pravo prevremene prodaje hipotekovane nepokretnosti se može okarakteristati i kao sankcija za štetno postupanje vlasnika te nepokretnosti kao založene stvari. Hipotekarni dužnik se na ovaj način lišava državine nepokretnosti pre dospelosti njegove obaveze da plati poveriočevo potraživanje, a jer nije poštovao svoju obavezu da nepokretnost održi u takvom stanju da se njena vrednost ne smanji. On je inače dužan da spreči i sve štetne radnje koje bi prema hipotekovanoj nepokretnosti preduzela sva treća lice ili lice koje je npr. neposredni držalac nepokretnosti (kad je kao zakupac sa vlasnikom nepokretnosti kao zakupodavcem u pravnom odnosu po osnovu ugovora o zakupu). U tom smislu, hipotekarni poverilac može sudsku zaštitu

26

svog založnog prava tražiti i u odnosu na treća lica koja svojim postupcima protivpravno ugrožavaju njegove interese zaštićene hipotekom. Hipotekarni poverilac je u procesnoj ulozi tužioca dužan da u sudskom postupku dokaže da postoji uzročna veza između radnje hipotekarnog dužnika ili trećeg lica i smanjenja vrednosti nepokretnosti. Smanjenje vrednosti nepokretnosti mora biti u takvoj meri da postoji stvarna i objektivna opasnost da se prodajom nepokretnosti neće moći namiriti obezbeđeno potraživanje. Razlika između prava hipotekarnog poverioca na prevremenu prodaju stvari i istog tog prava založnog poverioca kod ručne zaloge, jeste u tome što se kod hipoteke založena nepokretnost prevremeno prodaje zbog protivpravnog postupanja hipotekarnog dužnika ili trećeg lica koje je u državini nepokretnosti, a kod ručne zaloge se založena pokretnost prevremeno prodaje zbog kvarenja pokretnosti, a da na gubljenje vrednosti pokretnosti zalogodavac nema uticaja.

6.4.4 Pravo sledovanja – Pravo sledovanja je pravo hipotekarnog poverioca da se naplati iz vrednosti opterećene nepokretnosti bez obzira da li se nepokretnost nalazi u državini hipotekarnog dužnika ili nekog trećeg lica koje je steklo pravo svojine na toj nepokretnosti. Hipotekarni dužnik kao vlasnik nepokretnosti, ima pravo da za vreme trajanja hipoteke drži nepokretnost, da je upotrebljava i pribira sa nje plodove, kako prirodne, tako i civilne ii ma pravo da nepokretnost otuđi. Za otuđenje nepokretnosti za vreme trajanja hipoteke, hipotekarnom dužniku nije potrebna saglasnost hipotekarnog poverioca. To je zato što otuđenjem hipotekovane nepokretnosti, za hipotekarnog poverioca se ništa ne menja, ne umanjuje se njegovo pravo na namirenje i prvenstvo namirenja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti. Bez obzira na kvalitet državine trećeg lica, sve i da se radi o svojinskoj državini, hipotekarni poverilac ima pravo da se iz vrednosti nepokretnosti namiri, jer mu to omogućava pravo sledovanja. Dakle, pravo sledovanja podrazumeva da je hipoteka kao založno pravo vezana za nepokretnost, a ne za lice koje je imalac prava svojine na nepokretnosti. U tom smislu, promena vlasnika hipotekovane nepokretnosti u toku trajanja hipoteke, ne predstavlja za hipotekarnog poverioca prepreku da ostvari svoje pravo namirenja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti.

6.5 Prava i obaveze hipotekarnog dužnika – Hipotekarni dužnik nakon nastanka hipoteke ima pravo da drži nepokretnost kao object hipoteke, da upotrebljava nepokretnost prema njenoj uobičajenoj nameni, da pribira prirodne i civilne plodove koje daje nepokretnost, da izda u zakup nepokretnost i zaključuje ugovore kojima se nepokretnost daje na upotrebu i pribiranje plodova trećem licu i da otuđi nepokretnost i prenese na sticaoca pravo svojine na nepokretnosti, u kojem slučaju se ništa ne menja u pogledu njegove obaveze u vezi sa obezbeđenim potraživanjem. Hipotekarni dužnik kao vlasnik hipotekovane nepokretnosti, za vreme trajanja hipoteke ne sme fizički menjati predmet hipoteke (ne sme izvoditi radove na pregrađivanju, dograđivanju, rušenju, spajanju, deobi itd.) bez saglasnosti hipotekarnog poverioca koja mora biti data u posebnoj formi, formi notarski obrađene isprave. Svakako da hipotekarni poverilac za preduzimanje ovih radova od strane hipotekarnog dužnika, neće bez nekog posebnog razloga odbiti davanje saglasnosti, jer ako je izvođenje radova u cilju povećanja vrednosti hipotekovane nepokretnosti, njegov je interes da se sa izvođenjem radova saglasi. Hipotekarni dužnik je dužan

27

da nepokretnost čuva i održava kao dobar domaćin odnosno dobar privrednik, a to znači da ne sme preduzeti akte kojima se smanjuje vrednost nepokretnosti. Takođe, on ne sme propustiti da preduzme akte koji su potrebni radi sprečavanja smanjenja vrednosti nepokretnosti. Ova obaveza hipotekarnog dužnika, ustanovljena je radi zaštite prava hipotekarnog poverioca na namirenje iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti. Zato hipotekarni dužnik ima obavezu da obavesti hipotekarnog poverioca o svim promenama na nepokretnosti, naročito onima koje pogoršavaju njeno stanje, inače će biti odgovoran za štetu. Njegova je obaveza da omogući hipotekarnom dužniku ostvarenje prava pristupa na nepokretnost, pa čak i ulazak u nepokretnost, bez obzira ko se u njoj nalazi, a radi kontrole ili drugih opravdanih razloga, pod uslovom da takvo pravo hipotekarnog poverioca proizlazi iz ugovra o hipoteci. Hipotekarni dužnik je u obavezi da osigura hipotekovanu nepokretnost, pod uslovom da takva njegova obaveza proizlazi iz ugovora o hipoteci.

7. Založno pravo na pravima

Založno pravo na pravima je veoma složen institut koji je takođe u funkciji opštih načela založnog prava. O pravnoj prirodi ovog založnog prava postoje različite teorije koje se u načelu mogu svesti na teorije koje ovom založnom pravu negiraju u celini ili delimično karakter stvarnog prava i teorije koje ovom založnom pravu potvrđuju karakter stvarnog prava28. Zakonodavac Republike Srpske prihvata ovu drugu teoriju, imajući u vidu da založno pravo na stvarima i založno pravo na pravima imaju bliske veze i sličnosti. Oba založna prava su akcesornog karaktera i na oba založna prava se može primeniti načelo specijalnosti, nedeljivosti i oficijelnosti. Način sticanja kod ove dve vrste založnog prava je identičan, potreban je iustus titulus i modus aquirendi. Razlike između ova založna prava dolaze do izražaja kod prava i obaveza ugovarača zaloge na pravima, što je posledica prirode onoga što se zalaže. Založno pravo na pravima se može posmatrati dvojakom smislu, kao založno pravo na pravima i kao založno pravo na potraživanjima.

7.1 Založno pravo na pravima – Imovinska prava na kojima se osniva založno pravo, izjednačena su pravno sa stvarima, pa se na njih primenjuju pravila koja važe za poktretne i nepokretne stvari. U zavisnosti od toga da li je pravo izjednačeno sa pokretnom stvari ili sa nepokretnom stvari, založni poverilac u pogledu tog prava ima ona ovlašćenja koja bi imao da je objekt založnog prava pokretna stvar ili nepokretna stvar. U tom smislu Zakonodavac Republike Srpske određuje koje vrste prava se mogu smatrati pokretnim stvarima, a koje vrste prava se mogu smatrati nepokretnim stvarima (član 6. stav 5. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, u pokretne stvari ubrajaju se one vrste prava koje se mogu izjednačiti sa stvarima uopšte. U nepokretne stvari ubrajaju se one vrste prava koje su spojene sa pravom svojine na nepokretnoj stvari ili su njen teret ili ona prava koja su posebnim zakonom proglašena kao nepokretne stvari. U slučaju da postoji sumnja da li je neko pravo izjednačeno sa pokretnom ili nepokretnom stvari, ustanovljena je fikcija po kojoj se ima uzeti da se radi o pravu koje je izjednačeno sa pokretnom

28 Zoran Rašović, op. cit., str. 463

28

stvari (član 6. stav 6. Zakona o stvarnim pravima). Mogu se založiti npr. autorsko pravo, prava srodna autorskom pravu, pravo patenta, pravo licence, pravo plodouživanja ako se odnosi na potraživanje zakupnine kad je plodouživalac zaključio ugovor o zakupu, založno pravo itd. Ne mogu se založiti npr. pravo stvarne službenosti, pravo lične službenosti, statusna i lična prava, pravo na izdržavanje, prava koja su priznata određenom licu obzirom na njegova lična svojstva. Pravila o založnom pravu na pokretnim stvarima primenjuju se na prava koja su izjednačena sa pokretnim stvarima (član 167. stav 1. Zakona o stvarnim pravima), a pravila o založnom pravu na nepokretnim stvarima primenjuju se na prava koja su izjednačena sa nepokretnim stvarima (član 167. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Tako je pravo na hartije od vrednosti koje glase na donosioca izjednačeno sa pokretnom stvari, pa će za sticanje založnog prava na hartiji od vrednosti važiti pravila koja važe za sticanje založnog prava na pokretnim stvarima (član 150. stav 1. Zakona o stvarima).

7.2 Založno pravo na potraživanjima – Poverilac može svoje potraživanje obezbediti prema dužniku i na taj način što će mu dužnik dati u zalogu neko svoje potraživanje prema trećem licu. U zalogu se mogu dati sva potraživanja, izuzev onih koja su neprenosiva po svojoj prirodi, onih čiji je prenos zakonom zabranjen i onih koja su vezana za ličnost dužnika29. Za zalaganje potraživanja potrebno je da postoji iustus titulus tj. ugovor o zalozi između založnog poverioca i založnog dužnika. Ovim ugovorom založni dužnik se obavezuje da na zalogoprimca prenese neko svoje potraživanje, koje zalogoprimac može naplatiti, ako mu zalogodavac do dospelosti ne plati dug. Kod zalaganja potraživanja postoje tri lica: zalogoprimac (založni poverilac), zalogodavac (lice koje je zalogoprimčev dužnik i istovremeno poverilac potraživanja koje se zalaže) i dužnik (lice koje je zalogodavčev dužnik iz založenog potraživanja). Međutim, za nastanak založnog prava na potraživanju, nije dovoljan samo iustus titulus, potreban je i modus aquirendi. Kako se zalogodavčevo potraživanje prema dužniku, prenosi na zalogoprimca radi obezbeđenja zalogoprimčevog potraživanja, to je potrebno da se ispune dva uslova za sticanje založnog prava na potraživanju. Prvi uslov je dužnik bude obavešten o zaključenom ugovoru o zalozi i to u pisanoj formi (član 989. stav 1. ZOO). Posledica ovog obaveštenja je u tome da dužnik od momenta kad je obavešten o ugovoru o zalozi, ne može više punovažno ispuniti obavezu prema zalogodavcu kao svom poveriocu. Ako on to ipak učini, obaveza ostaje i on će biti dužan da ispuni obavezu zalogoprimcu. Drugi uslov je da zalogodavac preda zalogoprimcu ispravu o založenom potraživanju (član 989. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Kad založeno potraživanje dospe za naplatu, zalogoprimac ima dve obaveze: prvu, da omogući zalogodavcu ispunjenje obaveze i drugu, da primi ispunjenje (član 167. stav 3. Zakona o stvarnim pravima). Ako je stvar predmet založenog potraživanja tj. ako je stvar predmet dužnikove obaveze, zalogoprimac na njoj stiče založno pravo (član 993. stav 2. ZOO). Ako je predmet založenog potraživanja novac, zalogoprimac je dužan položiti primljeni iznos kod suda, ako to zahteva zalogodavac, ali ako je zalogoprimčevo novčano potraživanje dospelo, zalogoprimac može zadržati iznos koji mu duguje zalogodavac, a ostatak novca (hyperocha) je dužan vratiti zalogodavcu (član 993. stav 3. ZOO). Dužnik založenog potraživanja može istaći

29 Slobodan Perović, Komentar Zakona o obligacionim pravima, str. 1591

29

zalogoprimcu prigovore: one prigovore koje ima prema njemu lično i one prigovore koje je mogao da istakne prema zalogodavcu do časa kada je bio pismeno obavešten o zaključenom ugovoru o zalozi (član 994. ZOO). Ako je u pitanju založno pravo na potraživanju upisanom na hartiji od vrednosti, založni poverilac stiče založno pravo u zavisnosti od vrste hartije od vrednosti (član 150. stav 1. Zakona o stvarnim pravima). Ako se radi o hartiji od vrednosti na donosioca, založni poverilac stiče založno pravo na potraživanju upisanom u toj hartiji, kad mu hartija bude predata (član 990. stav 1. ZOO). Ako se radi o hartiji od vrednosti po naredbi, potraživanje upisano u toj hartiji daje se u zalogu založnim indosamentom u kojem je označeno da je hartija predata u zalogu, ali pri tom nije potrebno da hartija kao pokrertna stvar i bude predata u državinu zalogoprimca (član 990. stav 2. ZOO).

8. Dobrovoljno založno pravo

Dobrovoljno založno pravo je redovni i najčešći oblik založnog prava. Osniva se na osnovu pravnog posla kojem je cilj uspostavljanje založnog prava na određenoj stvari (pokretnoj ili nepokretnoj) ili pravu, a radi obezbeđenja namirenja određenog potraživanja (član 146. stav 1. Zakona o stvarnim pravima). Dobrovoljno založno pravo nastaje dakle, voljom da se stvar ili pravo založi, a izvodi se iz prava svojine na objektu koji se zalaže. Pravni osnov (iustus titulus) ovog založnog prava je pravno relevantna volja ovlašćenog lica za zalaganje određene stvari ili prava. Najčešće je ta pravno relevantna volja izražena zaključivanjem ugovora između založnog poverioca i založnog dužnika (pignus conventionale). Založno pravo se može konstituisati i pravnim poslom mortis causa kad dužnik u testamentom izjavi svoju volju da se založno pravo osniva na određenoj stvari (pignus testamentarium). Međutim, založno pravo se može osnovati pravnim poslom inter vivos na osnovu jednostrane izjave volje vlasnika založene stvari ili prava (založna izjava). Najčešći oblik sticanja založnog prava je ugovor, koji je dakle, pravni osnov sticanja založnog prava (iustus titulus).

8.1 Sadržina ugovora i zabranjene odredbe – U zavisnosti od toga da li se zalaže pokretna ili nepokretna stvar ili se zalaže pravo izjednačeno sa pokretnom ili nepokretnom stvari, ugovor o zalozi ima obaveznu sadržinu koja je propisana zakonom (član 147. stav 1. Zakona o stvarnim pravima). Radi se o propisivanju obaveza ugovornih strana kod ugovora o zalozi. Ugovor o zalozi bi trebalo da sadrži obaveze zalogodavca: da zalogoprimcu preda u državinu određenu stvar (kad je založena stvar pokretna), da omogući zalogoprimcu da založno pravo upiše u Registar zaloga (kad je u pitanju registarska zaloga), da omogući zalogoprimcu da založno pravo upiše u katastar nepokretnosti (kad je založena stvar nepokretna), da prenese zalogoprimcu neko pravo radi obezbeđenja (kad je objekt založnog prava pravo ili potraživanje). Takođe, ugovor o zalozi bi trebalo da sadrži i obaveze zalogoprimca: da čuva založenu pokretnu stvar i stvar vrati zalogodavcu kad potraživanje prestane, da učini šta je potrebno da se založno pravo briše iz Registra zaloga ili katastra nepokretnosti kad potraživanje prestane, da ponovo prenese zalogodavcu založeno pravo kad potraživanje prestane. Normiranjem obavezne sadržine ugovora o zalozi i to delimično, samo u pogledu obaveza ugovornih strana, Zakonodavac Republike Srpske je ograničio autonomiju volje ugovornih strana u širem društvenom interesu. Na taj način,

30

sastojci ugovora čija je sadržina propisana prinudnim propisom, postaju automatski sastavni deo ugovora. Ugovorne strane ne moraju te sastojke čak niti predvideti ugovorom, niti se pozivati na propis (Zakon o stvarnim pravima) kojim su oni regulisani. Međutim, ako ugovorne strane svojom saglasnošću volja odrede sadržinu tih sastojaka drugačije nego što je propisano, takve odredbe ugovora će biti bez dejstva, a umesto njih će važiti propisana sadržina. Dakle, ugovor koji sadrži odredbe koje po svojoj sadržini odstupaju od odredbi propisa kojima se određuje sadržina ugovora, nije ništav, on je punovažan, ali je njegova sadržina određena sadržinom predviđenom u propisu. S druge strane, za nastanak založnog prava potrebno je da postoji punovažan ugovor o zalozi. Ugovor o zalozi je po svojoj pravnoj prirodi teretan ugovor, ne samo zato što je dvostran, već i zbog toga što kauza zalogodavčeve obaveze leži izvan ugovora o zalozi kao akcesornog ugovora. Iako se u pravnoj teoriji ugovor o zalozi tretira kao nesamostalan ugovor, na njega se primenjuju pravila obligacionog prava o zaključenju, formi, manama u izjavljenoj volji, ništavosti, zastupništvu itd. Međutim, Zakonom o stvarnim pravima propisana su posebna pravila o ništavosti ugovora o zalozi. Taksativno su navedene zabranjene odnosno nedopuštene odredbe ugovora o zalozi (tzv. lex commisoria) i na taj način je pružena zaštita založnom dužniku koji se često nalazi u podređenom položaju, založnom poveriocu, ali i drugim licima koja takve odredbe mogu pogoditi.

Prvo pravilo, ustanovljeno je u interesu založnog dužnika. Naime, založno pravo se prvenstveno osniva radi obezbeđenja poveriočevog potraživanja koje proizlazi iz nekog obligacionog ugovora, a ne radi naplate poverioca iz založene stvari ili prava. Zato, odredbe ugovora o zalozi koje su suprotne prirodi i cilju (causi) založnog prava, nisu dopuštene tj. apsolutno su ništave (član 147. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Ovo pravilo o ništavosti zabranjene ugovorne odredbe, ustanovljeno je u cilju zaštite založnog dužnika koji često u nuždi ili zbog lakomislenosti pristaje na sve poveriočeve zahteve, čak i ako bi za njega kasnije mogla nastupiti štetna posledica.

Drugo pravilo, ustanovljeno je ne samo u interesu založnog dužnika, već i u interesu drugih lica koja mogu biti oštećena. Radi se o zabranjenim odredbama ugovora o prelasku objekta založnog prava u poveriočevu svojinu, ako dug ne bi bio plaćen do dospelosti (član 147. stav 3. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, komisorni pakt kojim bi bilo ugovoreno da objekt založnog prava pređe u svojinu poverioca ako dug ne bude plaćen do dospelosti, apsolutno je ništav. Navedenim pravilom o ništavosti se sprečava nastupanje generalne štete koja bi mogla pogoditi založnog dužnika i treća lica kao konkurentne moguće poverioce u odnosu na onog koji stiče prednost nedopuštenom odredbom ugovora. Komisorni pakt valja razlikovati od njemu sličnog instituta datio in solutum (zamena ispunjenja). Kod komisornog pakta prenošenje svojine je uslovljeno, a kod zamene ispunjenja dolazi do gašenja dužnikove obaveze u momentu prijema druge stvari. Međutim, komisorni pakt može biti punovažan osnov sticanja prava svojine na objektu založnog prava u slučaju kad je nastao posle dospelosti duga tj. kad je založni dužnik već u docnji, a pod uslovom da je to u interesu i založnog dužnika i založnog poverioca.

31

Treće pravilo, ustanovljeno je u cilju zaštite založnog dužnika, pa je zabranjeno ugovaranje kojim se dužnik onemogućava da iskupi objekt založnog prava (član 147. stav 3. Zakona o stvarnim pravima).

Četvrto pravilo, ustanovljeno je u cilju zaštite založnog dužnika, pa je zabranjeno ugovaranje kojim se dužnik onemogućava da dopusti drugom licu da osnuje založno pravo na istom objektu kao podzalog ili nadhipoteka (član 147. stav 3. Zakona o stvarnim pravima).

Peto pravilo, ustanovljeno je u interesu poverioca, pa je zabranjeno ugovoranje kojim se poverilac onemogućava da nakon dospeća potraživanja zahteva prodaju objekta založnog prava (član 147. stav 3. Zakona o stvarnim pravima).

Šesto pravilo, ustanovljeno je u interesu dužnika, pa je zabranjeno ugovaranje da poverilac može po svojoj volji ili po unapred određenoj ceni otuđiti objekt založnog prava ili ga zadržati za sebe (član 147. stav 4. Zakona o stvarnim pravima).

8.2 Forma ugovora – Ugovor o zalozi kojim se osniva založno pravo na pokretnim stvarima ili pravima koja su izjednačena sa pokretnim stvarima, neformalan je ugovor, a što znači da ne mora biti zaključen u pisanoj formi. Ispunjava se predajom objekta založnog prava od strane zalogodavca zalogoprimcu, osim u slučaju registarske zaloge kad se vrši upis založnog prava u Registar zaloga. Ugovor o zalozi kojim se osniva založno pravo na nepokretnim stvarima (ugovor o hipoteci) ili pravima izjednačenim sa nepokretnim stvarima, strogo je formalan ugovor. To znači da mora biti sačinjen u pisanoj formi tj. u formi notarski obrađene isprave, a jer se takva forma zahteva za pravne poslove čiji je predmet prenos ili sticanje prava svojine na nepokretnostima (član 147. stav 5. Zakona o stvarnim pravima). Ovaj ugovor o zalozi se ispunjava, tj. založno pravo se stiče na osnovu ovog ugovora, tek sa upisom založnog prava u katastar nepokretnosti.

9. Sudsko založno pravo (pignus iudicale)

Sudsko založno pravo se javlja u obliku prinudnog založnog prava. Ovaj oblik založnog prava se najčešće osniva u izvršnom postupku koji sprovodi sud, otuda i naziv pignus iudicale. Međutim, prinudno založno pravo se može osnovati i u izvršnom postupku koji sprovode upravni organi, kao što je postupak naplate poreza, carina, novčanih kazni itd. Sticanje založnog prava u sudskom izvršnom postupku je različito i zavisi od toga da li se radi o nepokrertnim stvarima ili o pokretnim stvarima ili o potraživanjima. U svakom slučaju sudska zaloga je različita od ugovorne, što je posledica različitog načina konstituisanja ovih prava. Sudska zaloga se konstituiše u postupku izvršenja protiv dužnika koji nije ispunio svoju obavezu do dospelosti, a ugovorna zaloga se konstituiše nakon što ugovorne strane (zalogodavac i zalogoprimac) o tome postignu dogovor. Razlika je i u tome, što se kod sudske zaloge ne traži predaja stvari.

9.1 Sticanje založnog prava u postupku izvršenja na nepokretnosti – Izvršenje na nepokretnosti sprovodi se zabeležbom izvršenja u katastru nepokretnosti, utvrđivanjem vrednosti

32

nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem tražioca izvršenja iz iznosa dobijenog prodajom nepokretnosti (član 68. Zakona o izvršnom postupku). Predmet izvršenja može biti samo nepokretnost kao celina (član 69. stav 1. ZIP-a), založno pravo se može konstituisati na dva načina. Prvi način je, da zalogoprimac u procesnoj ulozi tražioca izvršenja, predlogom pokrene postupak izvršenja radi naplate svog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti, protiv zalogodavca, koji će tada biti u procesnoj ulozi izvršenika. Tražilac izvršenja uovom slučaju, dakle, pokreće postupak predlogom za izvršenje i uz predlog podnosi list nepokretnosti kojim dokazuje da je na nepokretnosti upisano pravo svojine u katastar nepokretnosti u korist izvršenika (član 70. stav 1. ZIP-a). Izvršni sud donosi rešenje o izvršenju i određuje da se u katastru nepokretnosti upiše zabeležba izvršenja na osnovu koje tražilac izvršenja stiče prvenstvo prava na namirenje svog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti (član 72. ZIP-a). Drugi način je, da se u postupku izvršenja na nepokretnosti može namiriti i založni poverilac (zalogoprimac) koji nije tražilac izvršenja tj. koji nije podneo predlog za izvršenje. Takav zalogoprimac će založno pravo ostvariti prema pravilima katastra nepokretnosti koja određuju red prvenstva u namirenju njegovog potraživanja, a to je zato što je zalogoprimac koji ima založno pravo na nepokretnosti dužan to pravo upisati u katastar nepokretnosti (uknjižba ili predbeležba koja se može opravdati), o čemu je već bilo reči (član 74. stav ZIP-a). Dakle, dovoljno je da obični (hirograferni) poverilac predlogom pokrene postupak izvršenja radi naplate svog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti, pa da založni poverilac realizuje svoje založno pravo. Iz prodajne cene nepokretnosti dobijene njenom prodajom, namiruju se tražioci izvršenja i založni poverioci koji nisu podneli predlog za izvršenje, a višak prodajne cene nakon namirenja predaje se izvršeniku (član 97. ZIP-a). Redosled namirenja je određen zakonom, tako da se prvenstveno namiruju troškovi izvršenja, zatim potraživanja založnih poverilaca koja se namiruju po redu prvenstva pre tražioca izvršenja, zatim potraživanja tražioca izvršenja po čijem predlogu je izvršenje određeno itd. (član 98. ZIP-a).

9.2 Sticanje založnog prava u postupku izvršenja na pokretnosti – Izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi se njihovom zaplenom, procenom i prodajom, te namirenjem tražioca izvršenja iz iznosa dobijenog prodajom (član 118. stav 1. ZIP-a). Pravila o izvršenju na nepokretnim stvarima, važe i kod pokretnih stvari kad su u pitanju založni poverioci, pa se oni namiruju onim redom kojim su stekli založno pravo (član 134. stav 1. i član 135. ZIP-a).

9.3 Sticanje založnog prava u postupku izvršenja na potraživanju – Izvršenje na novčanom potraživanju sprovodi se zaplenom i prenosom i to samo u iznosu koji je potreban za namirenje potraživanja (član 139. i član 140. stav 1. ZIP-a). Založno pravo stečeno na potraživanju po kojem teku kamate, odnosi se in a kamte koje dospevaju nakon zaplene (član 143. ZIP-a), a prvenstveni red založnih poverilaca određuje se prema danu prijema predloga za izvršenje ili prema pravilima o sticanju reda prvenstva založnih prava izvan izvršnog postupka (član 144. ZIP-a). Ako je založno pravo na pravima i potraživanjima upisano u Registar zaloge, onda se zaplena potraživanja sprovodi upisom zaplene u Registar zaloga, a upis obavlja izvršni sudija po službenoj dužnosti (član 145. ZIP-a).

33

10. Zakonsko založno pravo (pignus legale)

Zakonsko založno pravo, kao i sudsko, jeste prinudno založno pravo. Ono prema nekim pravnim teoretičarima, može nastati na dva načina i u tom smislu je izvršena podela zakonskog založnog prava na ono koje nastaje na zahtev poverioca i ono koje nastaje na osnovu samog zakona30.

10.1 Zakonsko založno pravo koje nastaje na zahtev poverioca – U ovom slučaju zakonsko založno pravo nastaje u trenutku nastanka činjenica koje propisuje zakon, pa poverilac na osnovu ovlašćenja iz zakona ima samo zahtev da se konstituiše založno pravo. Taj zahtev na koji je poverilac ovlašćen po zakonu, on može ostvariti samo podnošenjem tužbe. U ovom slučaju založno pravo će nastati tek po pravnosnažnosti sudske odluke i onda kad dužnik izvrši predaju stvari ili onda kad poverilac u sudskom izvršnom postupku prinudno konstituiše založno pravo na način kako je već rečeno. Ova vrsta zakonskog založnog prava može nastati npr. u slučaju da preti opasnost od rušenja zgrade (cautio damni infecti) ili u slučaju nepravilnog korišćenja stvari od strane plodouživaoca (cautio usufructaria) ili na osnovu zahteva za kaucijom koju ima pravo tražiti manjina suvlasnika od većine itd.

10.2 Zakonsko založno pravo koje nastaje na osnovu samog zakona – U ovom slučaju zakonsko založno pravo nastaje tj. osniva se prema odredbama predviđenim posebnim zakonom (član 152. Stav 1. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, u ovom slučaju, kad nastanu činjenice propisane posebnim zakonom i to po sili zakona (ex lege), osniva se zakonsko založno pravo. Za nastanak ovog založnog prava nije potrebna saglasnost dužnika, pa ono može nastati i uz njegovo protivljenje. Za konstituisanje ovog prava na pokretnim stvarima, nije potrebno da dužnik preda poveriocu stvar u državinu, dovoljno je da poverilac već ima stvar u državini po nekom drugom pravnom osnovu. Za konstituisanje ovog prava na nepokretnim stvarima, nije nužno da se izvrši upis tog prava u katastar nepokretnosti, ali na zahtev založnog poverioca će se izvršiti upis u katastar nepokretnosti (član 152. Stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Imajući u vidu zakone kojima je propisano sticanje zakonskog založnog prava, oblike ovog prava možemo podeliti u najmanje tri grupe.

10.2.1 Sticanje založnog prava od nevlasnika – Sticanje prava svojine a non domino (od nevlasnika) je moguće, pa je samim tim moguće i sticanje založnog prava od nevlasnika, po pravnom pravilu “Argumentum a maiori ad minus” (Ko je ovlašćen na više, samim tim je i na manje). Na ovaj način se postiže zaštita savesnih sticalaca, potreba za cirkulacijom dobara i nužnost poverenja u promet. Založno pravo će uvek nastati iako je pribavljeno od nevlasnika, ako su ostvareni uslovi koji se odnose na sticanje prava svojine na pokretnoj stvari. Da bi došlo do nastanka zakonskog založnog prava u ovom slučaju potrebno je da se ispuni nekoliko pretpostavki: (1) da je stvar na kojoj se stiče založno pravo pokretna, (2) da je sticalac savestan jer “Mala fides superveniens non nocet”, (3) ugovor o zalozi sa nevlasnikom mora biti punovažan i upravljen na sticanje založnog prava, (4) potrebno je da nevlasnik preda u državinu

30 Zoran Rašović, op. cit., str. 416 i 417

34

zalogoprimcu tuđu pokretnu stvar. Prema tome, ako je založni poverilac zaključio ugovor o zalozi sa založnim dužnikom koji nije vlasnik pokretne stvari, a tuđa pokretna stvar mu je predata u državinu, on na toj pokretnoj stvari stiče zakonsko založno pravo, pod uslovom da su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na toj stvari (član 155. stav 1. Zakona o stvarnim pravima). U ovom slučaju založni dužnik koji je založio tuđu pokretnu stvar odgovara za štetu koju je prouzrokovao vlasniku stvari, a može odgovarati i krivično. Kako se na pravima na hartiju od vrednosti i pravima iz hartije od vrednosti, založno pravo stiče po pravilima koja važe za pokretne stvari, to se založno pravo na hartiji od vrednosti na donosioca može konstituisati zakonsko založno pravo, ako donosilac nije vlasnik tj. imalac prava na hartiji od vrednosti (član 155. stav 2. Zakona o stvarnim pravima).

10.2.2 Sticanje založnog prava na osnovu privrednih pravnih poslova – Zakon o obligacionim odnosima propisuje brojne slučajeve nastanka založnog prava na stvarima koje je poverilac primio u vezi sa određenim privrednim pravnim poslovima. Zakonsko založno pravo u ovim slučajevima imaju: (1) Prevozilac, kod ugovora o prevozu, na stvarima koje su mu predate radi prevoza i u vezi sa prevozom, dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima (član 679. ZOO). (2) Skladištar, kod ugovora o uskladištenju, na uskladištenoj robi u visini svog potraživanja iz ugovora o uskladištenju i troškova potrebnih za očuvanje robe (član 736. ZOO). (3) Nalogoprimac, kod ugovora o nalogu, na pokretnim stvarima nalogodavca koje je dobio po osnovu nalogu i na novčanim iznosima koje je naplatio za račun nalogodavca (član 763. ZOO). (4) Komisionar, kod ugovora o komisionu, na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega ili nekog koji ih drži za njega ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima (član 786. ZOO). (5) Zastupnik, kod ugovora o trgovinskom zastupanju, na svotama koje je naplatio za nalogodavca po njegovom ovlašćenju i na svim stvarima nalogodavca koje je primio od nalogodavca ili od nekog drugog, dok se nalaze kod njega ili kod nekog koji ih drži za njega ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima (član 809. ZOO). (6) Otpremnik/špediter, kod ugovora o otpremanju/špediciji, na stvarima predatim radi otpremanja i u vezi sa otpremanjem sve dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima. (7) Vršilac kontrole, kod ugovora o kontroli robe i usluge, na robi koja mu je predata radi kontrole.

10.2.3 Sticanje založnog prava iz poreske obaveze – Prema Zakonu o poreskoj upravi Republike Srpske, ako u propisaniom roku poreski obveznik ne plati poresku obavezu koju je utvrdio poreski organ, imovina i imovinska prava poreskog obveznika postaju predmet zaloge u korist sredstava iz poreske obaveze. Ovo zakonsko založno pravo nastaje od dana isteka roka za plaćanje poreske obaveze i traje do izmirenja poreske obaveze ili poništenja poreskog rešenja. Poreska uprava koja je utvrdila poresku obavezu ima pravo upisa založnog prava tj. hipoteke na nepokretnosti u katastar nepokretnosti prema mestu gde se nepokretnost nalazi. Nakon što poreska obaveza bude izmirena, Poreska uprava je dužan da preduzme potrebne radnje radi brisanja iz katastra nepokretnosti, hipoteke na nepokretnosti.

11. Podzaložno pravo

35

Podzaložno pravo je vrlo kompleksan institut jer se njegovim zasnivanjem stvaraju mnogi elementi koje valja odrediti. Za podzaložno pravo važe uglavnom sva pravila koja se odnose in a založno pravo osim ako nešto drugo nije određeno zakonom ili osim ako nešto drugo ne proizlazi iz pravne prirode podzaloga. Podzaloga je takvo stvarno pravo kod kojeg zalogoprimac ne prenosi svoje založno pravo na treće lice i ne gubi svoje založno pravo prema zalogodavcu. Zalogoprimac svoje založno pravo samo dalje zalaže, zajedno sa potraživanjem koje ima prema svom dužniku, a radi obezbeđenja potraživanja koje treće lice ima prema njemu. To treće lice koje ima potraživanje prema zalogoprimcu je podzalogoprimac (podzaložni poverilac). Na taj način ne nastaje neko novo založno pravo koje bi teretilo založeni objekt prvobitnog dužnika i ne zasniva se založnopravni odnos između prvobitnog dužnika i podzaložnog poverioca. Prvobitni zalogodavac odgovara založenim objektom svom zalogoprimcu. Objekt podzaložnog prava je zapravo potraživanje obezbeđeno založnim pravom kao akcesornim pravom. Podzalogoprimac stiče založno pravo na potraživanju koje podzalogodavac (založni poverilac) ima prema svom dužniku (prvobitnom zalogodavcu koji je vlasnik založenog objekta), a tek posredno na založenom objektu koji služi za njegovo obezbeđenje. Obzirom da poverilac ima pravo da svoje potraživanje ustupi trećem licu (član 436. stav 1. ZOO), to on kao založni poverilac ima pravo i da svoje potraživanje založi. Dakle, podzaložno pravo je po svojoj pravnoj prirodi založno pravo na pravu. Podzaložnopravni odnos nastaje između podzalogodavca i podzalogoprimca. Podzalogodavac je založni poverilac iz osnovnog založnopravnog odnosa koji ima potraživanje prema svom dužniku obezbeđeno založnim pravom na objektu čijije vlasnik založni dužnik. Podzalogoprimac je lice u čiju korist se osniva podzaložno pravo. Podzaložni poverilac nakon dospeća svog potraživanja ima ista ovlašćenja koja ima i svaki drugi založni poverilac po dospeću potraživanja obezbeđenog založnim pravom. On ima pravo namirenja iz objekta svog podzaložnog prava odnosno on se namiruje iz vrednosti potraživanja. Osnivanje podzaložnog prava može imati povoljne ekonomske efekte i za založnog poverioca koji dalje zalaže svoje obezbeđeno potraživanje i za podzaložnog poverioca u čiju se korist ono osniva. Založni poverilac na osnovu raspolaganja svojim potraživanjem može ostvariti bolje uslove kod dobijanja kredita, a podzaložni poverilac ima priliku da aktivira vrednost svog potraživanja, jer zbog njegovog obezbeđenja, to potraživanje dobija novu vrednost na tržištu. Podzaložno pravo je pravo u prometu sa potraživanjem koje obezbeđuje, pa se može prenositi, nasleđivati i opteretiti daljim založnim pravom i tako se aktivira vrednost tog prava. Za dalje podzaložno pravo važe ista pravila. Podzaložno pravo se javlja u obliku dobrovoljnog, sudskog i zakonskog podzaložnog prava.

11.1 Dobrovoljno podzaložno pravo i nadhipoteka – Kod dobrovoljnog podzaložnog prava, podzaložni poverilac može založenu pokretnu stvar koja je u njegovoj neposrednoj državini založiti dalje, pod uslovom da su ispunjene pretpostavke za osnivanje dobrovoljnog založnog prava (član 153. stav 1. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, za osnivanje dobrovoljnog podzaložnog prava potrebno je da postoji iustus titulus i modus aquirendi. Iustus titulus postoji ako postoji punovažan ugovor o podzalozi, a modus aquirendi podrazumeva način sticanja založnog prava na pokretnoj stvari, a to je predaja stvari u neposrednu ili posrednu državinu. Za

36

osnivanje dobrovoljnog podzaložnog prava ne traži se izričit pristanak založnog dužnika tj. vlasnika založene pokretne stvari i zato podzaložno pravo mora biti u granicama prava založnog poverioca i ne sme biti na štetu prvobitnog založnog dužnika koji je vlasnik založene stvari. Međutim, založni poverilac je dužan da obavesti založnog dužnika da je konstituisano podzaložno pravo u korist podzaložnog poverioca i u tom slučaju založni dužnik može podmiriti dug svom poveriocu samo ako na to pristine podzaložni poverilac, u protivnom založena stvar ostaje založena za podzaložnog poverioca (član 153. stav 3. Zakona o stvarnim pravima). Ako se založni dužnik protivi davanju u zalog založene stvari, pa do zalaganja založene stvari iapak dođe tj. dođe do konstituisanja podzaložnog prava protivno volji založnog dužnika kao vlasnika založene stvari, založni poverilac će odgovarati založnom dužniku za slučajnu propast ili oštećenje založene stvari do kojih inače ne bi došlo da nije konstituisano podzaložno pravo (član 153. stav 4. Zakona o stvarnim pravima). Kod nadhipoteke, hipotekarni poverilac u granicama svog prava na namirenje može osnovati na postojećoj hipoteci novu hipoteku (nadhipoteku) u korist trećeg lica, pod uslovom da o tome bude u pisanoj formi obavešten hipotekarni dužnik (član 153. stav 2. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, predmet nadhipoteke je potraživanje obezbeđeno hipotekom, a tek posredno i hipoteka kao akcesorijum. Da bi nadhipoteka nastala potrebno je da se izvrši njen upis u katastar nepokretnosti u kojem je upisana i hipoteka. Redosled prvenstva nadhipotekarnih i hipotekarnih poverilaca je suprotan vremenu zasnivanja hipoteke odnosno nadhipoteke. Nadhipoteka zavisi od hipoteke i zato ne može trajati duže od hipoteke, a nadhipotekarni poverilac ne može imati više prava od hipotekarnog poverioca. U slučaju da je iznos potraživanja nadhipotekarnog poverioca veći od potraživanja obezbeđenog hipotekom, nadhipotekarni poverilac ne može svoje preostalo potraživanje namiriti iz vrednosti koja se dobije prodajom nepokretnosti iznad potraživanja obezbeđenog hipotekom. Prilikom realizacije svog potraživanja, nadhipotekarni povetrilac mora prvo da traži namirenje hipoteke, a zatim u okviru hipoteke da ostvaruje svoje pravo po osnovu nadhipoteke.

11.2 Sudsko i zakonsko podzaložno pravo – Za sudsko i zakonsko podzaložno pravo kao prinudna podzaložna prava, važe ista pravila koja važe za prinudno sudsko i zakonsko založno pravo, o čemu je već bilo reči.

12. Zaštita založnog prava

Povreda založnog prava se može izvršiti oduzimanjem založene stvari od založnog poverioca ili uznemiravanjem založnog prava na založenoj stvari i u tom smislu založni poverilac ima pravo na odgovarajuće tužbe. S druge strane, založnom poveriocu stoje na raspolaganju tužbe u zavisnosti od vrste/podvrste založnog prava. Prema tome, posebnost zaštite založnog poverioca zavisi od podvrste založnog prava, te od vrste povrede založnog prava31. Zakonodavac Republike Srpske je imao u vidu petitorne tužbe (član 170. i član 171. Zakona o stvarnim pravima) i brisovnu tužbu kao tužbu za zaštitu od povrede upisom u katastar nepokretnosti, kad je hipoteka u pitanju (član 172. Zakona o stvarnim pravima).

31 Nikola Gavella,…, Stvarno pravo, svezak 2, str. 167

37

Petitorne tužbe koje bi mogao podneti sudu založni poverilac su: actio rei vindicatio pignoris (tužba za vraćanje stvari u državinu založnog poverioca, s tim da pravo na podnošenje ove tužbe ne zastareva); actio negatoria pignoris (tužba kojom založni poverilac traži zaštitu povodom uznemiravanja ovlašćenja na založenoj stvari, a kojom se može naložiti priznavanje i trpljenje njegovog založnog prava ili propuštanje činjenja na založenom objektu, s tim da pravo na podnošenje ove tužbe ne zastareva); devastaciona tužba kojom se može tražiti prevremena prodaja nepokretnosti pre dospelosti; actio pigneratia publiciana (tužba iz pretpostavljenog založnog prava, koju može podneti ne samo pretpostavljeni založni poverilac, već i treće lice pod uslovom da dokaže pravni osnov i istinit način sticanja državine zaloga tj. objekta založnog prava, s tim da pravo na podnošenje ove tužbe ne zastareva). Sve navedene tužbe se mogu podneti ne samo protiv založnog dužnika, već i protiv trećih lica, a što je posledica stvarnopravnog karaktera založnog prava. Tužbe se podnose po pravilima koja važe za svojinske tužbe.

Kad je u pitanju hipoteka, brisovnu tužbu kao tužbu za zaštitu od povrede upisom u katastar nepokretnosti, može podneti založni poverilac radi zaštite svog založnog prava – hipoteke na nepokretnosti (član 172. Zakona o stvarnim pravima). Tužba se može podneti samo iz jednog razloga, kad neko povredi založno pravo na taj način što izvrši upis u katastar nepokretnosti bez pravno valjanog osnova tj. kad se radi o upisu koji nije pravno valjan. Zakon o stvarnim pravima ne govori ništa u kojem roku se ova tužba može podneti. Zakon o premeru i katastru Republike Srpske, ne govori ništa o ovoj tužbi, a time niti o roku u kojem se ova tužba može podneti. Pravilia o rokovima za podnošenje ove tužbe, propisana Zakonom o zemljišnim knjigama Republike Srpske, ne mogu se koristiti obzirom da je sa stupanjem na snagu Zakona o premeru i katastru Republike Srpske, prestao da važi Zakon o zemljišnim knjigama Republike Srpske32. Ostaje na sudskoj praksi da izgradi pravila rukovodeći se pravičnošću i prirodnim pravom.

13. Prestanak založnog prava

A. Prestanak dobrovoljnog založnog prava

Kad je u pitanju prestanak dobrovoljnog založnog prava, valja praviti razliku između prestanka založnog prava koje se odnosi na sve podvrste založnog prava koje je konstituisano na pokretnoj ili nepokretnoj stvari ili pravu, dakle prestanka založnog prava u širem smislu od prestanka u užem smislu koji se odnosi na hipoteku.

32 Zakonom o premeru i katastru Republike Srpske (“Službeni glasnik Republike Srpske” br. 6/2012 od 26.01.2012. godine), koji je inače stupio na snagu 03.02.2012. godine, u članu 198. Propisano je da stupanjem na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe Zakona o zemljišnim knjigama Republike Srpske (“Službeni glasnik Republike Srpske” br. 67/2003, 109/2005 i 119/2008) osim odredaba tog zakona koje se odnose na korišćenje i održavanje evidencija, kao što je popisni katastar, katastar zemljišta uspostavljen na osnovu premera u stereografskoj projekciji, katastar zemljišta uspostavljen na osnovu premera u Gaus-Krigerovoj projekciji, zemljišna knjiga, knjiga uloženih ugovora o otkopu stambenih zgrada i stanova i knjiga uloženih ugovora o prodaji poslovnih zgrada, poslovnih prostorija i garaža.

38

13.1 Prestanak založnog prava – Založno pravo može prestati na više načina, kako je to Zakonodavac Republike Srpske normirao.

13.1.1 Prestanak prestankom obezbeđenog potraživanja – Kako je založno pravo akcesorno pravo, to se njegov nastanak, obim, prenos i prestanak, vezuje za nastanak, obim, prenos i prestanak obezbeđenog potraživanja (član 173. Zakona o stvarnim pravima). Prema tome, sa prestankom potraživanja koje založni poverilac ima prema založnog dužniku iz osnovnog obligacionopravnog odnosa, prestaje i založno pravo.

13.1.2 Prestanak propašću objekta založnog prava – Kako je založno pravo usko vezano za objekt (pokretnu ili nepokretnu stvar, pravo ili potraživanje) na kojem je konstituisano, sa propašću objekta, prestaje i založno pravo (član 174. Zakona o stvarnim pravima). Ovo pravilo, dakle generalno važi za sve vrste objekata založnog prava. Međutim, propast objekta založnog prava ne mora dovesti do prestanka založnog prava, pod uslovom da dođe do substitucije prvobitnog objekta drugim objektom. U ovom slučaju zapravo dolazi do realne subrogacije, jer se jedan objekt založnog prava zamenjuje drugim na kojem ostaje založno pravo, pod uslovom da nije prestalo obezbeđeno potraživanje.

13.1.3 Prestanak gubitkom državine na založenom objektu – Ovaj slučaj prestanka založnog prava odnosi se samo na ručnu zalogu koja nastaje predajom u državinu založnom poveriocu založene pokretne stvari, pa i prestaje gubitkom državine na založenoj stvari (član 175. Zakona o stvarnim pravima). Da bi došlo do prestanka založnog prava, potrebno je da je gubitak državine Trajan. Privremeni gubitak državine ne može dovesti do prestanka založnog prava, jer založni poverilac može preduzeti mere za vraćanje založene stvari, kao što je samopomoć ili actio rei vidicatio pignoris. Izuzetno, privremeni gubitak državine može dovesti do prestanka založnog prava, ako se ispuni dodatni uslov: (1) ako se založni poverilac odrekne svog založnog prava ili (2) ako založni poverilac vrati založenu stvar u državinu založnom dužniku.

13.1.4 Prestanak odricanjem založnog poverioca – Založni poverilac se može odreći svog založnog prava obzirom da je on titular tog prava. Založno prestaje odricanjem založnog poverioca od svog prava (član 176. Zakona o stvarnim pravima). Međutim, činjenica odricanja ne utiče na prestanak potraživanja, već samo na svojstvo poverioca, on više nije založni poverilac, već obični (hirograferni) koji će snositi sve posledice takvog svog svojstva. Razlozi za odricanje mogu bitri različiti, od toga da založni poverilac čini uslugu založnom dužniku do toga da dužnik nudi drugi objekt založnog prava, pa i do toga da založni poverilac hoće da izbegne neku svoju obavezu. Npr. u slučaju da postoji podzaloga ili nadhipoteka, nije dopušteno odricanje tj. založni poverilac mora obezbediti saglasnost podzalogoprimca ili nahipotekarnog poverioca za preduzimanje radnje odricanja od založnog prava. U svakom slučaju, iako se radi o izjavi o odricanju kao jednostranom pravnom poslu, odricanje mora biti preduzeto na način da bude pravno valjano. U slučaju kad je založno pravo upisano u Katastar nepokretnosti ili Registar zaloga, odricanje mora biti učinjeno u formi notarski obrađene isprave. Odricanje u

39

slučaju kad založni poverilac ima založno pravo na nedeljivom potraživanju, nema uticaja na položaj ostalih založnih poverilaca. Naime, založni poverilac nedeljivog potraživanja se može odreći svog založnog prava bez pristanka ostalih založnih poverilaca, ali se time ništa ne menja za ostale založne poverioce. Dakle, prestaje založno pravo založnog poverioca koji se odrekao svog prava, a ostaje založno pravo ostalih založnih poverilaca koji se svog prava nisu odrekli.

13.1.5 Prestanak istekom roka ili ispunjenjem raskidnog uslova – Ako je založno pravo bilo ograničeno rokom ili raskidnim uslovom, ono će prestati kad istekne rok ili kad se ispuni raskidni uslov (član 177. Zakona o stvarnim pravima). Ako je založno pravo sa takvim ograničenjima bilo upisano u katastar nepokretnosti, ono može prestati samo njegovim brisanjem nakon što se ispune uslovi koji se tiču ograničenja založnog prava u pogledu roka ili raskidnog uslova. Izuzetak od ovog pravila tiče se nadhipoteke koju je stekao savesni nadhipotekarni poverilac, koji u vreme kad je sticao nadhipoteku, nije znao, niti je mogao znati za postojanje hipoteke ograničene rokom ili raskidnim uslovom. Njegova savesnost proizlazi iz činjenice da hipoteka ograničena rokom ili raskidnim uslovom nije upisana u katastar nepokretnosti. Dakle, u tom slučaju savesnom nadhipotekarnom poveriocu neće prestati založno pravo.

13.1.6 Prestanak gubitkom subjektiviteta založnog poverioca – U slučaju kad je založni poverilac pravno lice koje izgubi pravnu i time i poslovnu sposobnost brisanjem iz sudskog registra, a nema pravnog sledbenika, gubi i založno pravo (član 178. Zakona o stvarnim pravima). Dakle, kad pravno lice koje nema pravnog sledbenika, prestane da postoji, prestaje i njegovo založno pravo, što nije slučaj sa fizičkim licem. Smrću fizičkog lica, založno pravo prelazi na njegove naslednike, a u slučaju da naslednika nema ili da ne žele biti imaoci založnog prava, ultima ratio država može postati titular založnog prava.

13.1.7 Prestanak konsolidacijom i konfuzijom – U slučaju da založni poverilac postane istovremeno i vlasnik založenog objekta, u kojem slučaju postoji konsolidacija, založno pravo na tom objektu prestaje. U slučaju da hipotekarni poverilac postane istovremeno i vlasnik nepokretnosti kao založenog objekta, hipoteka će prestati tek njenim brisanjem iz katastra nepokretnosti. Kad dođe do sjedinjenja potraživanja obezbeđenog založnim pravom i duga u jednom te istom licu, u kojem slučaju postoji konfuzija, založno pravo će prestati.

13.2 Prestanak hipoteke – Hipoteka nastaje uknjižbom (intabulacija), a prestaje uknjižbom brisanja (ekstabulacija). I jedan i drugi upis imaju konstitutivno dejstvo. Ako bi došlo do propasti nepokretnosti, to bi ipso iure dovelo do prestanka hipoteke i bez njenog brisanja33. Brisanje hipoteke po pravilu može zahtevati založni poverilac, a u slučaju da on to ne učini, vlasnik nepokretnosti ima određene mogućnosti na raspolaganju.

Prvo, on ima imogućnost da tužbom protiv hipotekarnog poverioca zahteva brisanje hipoteke i tada će sudska odluka zameniti saglasnost hipotekarnog poverioca čije založno pravo

33 Nikola Gavella,…. Stvarno pravo, svezak 2, str. 355

40

se briše iz katastra nepokretnosti. U ovom slučaju sudska odluka će biti osnov za brisanje hipoteke.

Drugo, vlasnik nepokretnosti se može odlučiti da ne traži brisanje hipoteke, već se može opredeliti za mogućnost raspolaganja neizbrisanom hipotekom (član 181. Zakona o stvarnim pravima). U ovom slučaju postoji mogućnost korišćenja jednom upisane hipoteke iz koje više ne postoji pravo potraživanja hipotekarnog poverioca. Ovo pravilo predstavlja odstupanje od načela akcesornosti, a ustanovljeno je u korist vlasnika nepokretnosti po principu fiksnog ranga prvenstva. Naime, pravo vlasnika da raspolaže hipotekom koja nije izbrisana, a do momenta njenog brisanja, predstavlja njegovo preobražajno pravo jer mu daje mogućnost da bira da li će hipoteku brisati ili je preneti za obezbeđenje novog potraživanja. U svakom slučaju, sve dok hipoteka ne bude brisana, pomeranje kasnijih poverilaca na bolji rang, nije moguće tj. oni su sprečeni da ostvare pravo na bolji rang u namirenju potraživanja. Ako novo potraživanje nastaje prema istom hipotekarnom poveriocu u čiju korist je već upisana hipoteka, nije potreban dodatni upis u katastar nepokretnosti. Ako novo potraživanje nastaje prema nekom drugom poveriocu, potreban je dodatni upis u katastar nepokretnosti o prenosu neizbrisane hipoteke na drugo potraživanje. Prenos neizbrisane hipoteke na novo potraživanje u korist drugog poverioca, moguć je ako se ispune sledeći uslovi: (1) potraživanje obezbeđeno neizbrisanom hipotekom mora prestati na jedan od zakonom propisanih načina; (2) vlasnik nepokretnosti mora imati priznanicu odnosno ispravu u formi notarski obrađene isprave kojom dokazuje da je hipotekovano potraživanje prestalo; (3) novo potraživanje koje se želi obezbediti neizbrisanom hipotekom, može biti po obimu samo isto ili manje, nikako veće i (4) pravo raspolaganja neizbrisanom hipotekom je vremenski ograničeno i traje od momenta kad je hipotekovano potraživanje prestalo pa do momenta brisanja hipoteke iz katastra nepokretnosti.

Treće, vlasnik hipotekom opterećene nepokretnosti može predlogom u vanparničnom postupku pokrenuti postupak za amortizaciju hipotekarnog potraživanja i brisanje hipoteke (član 184. Zakona o stvarnim pravima). Amortizacija34 hipotekarnog potraživanja je moguća ako su ispunjeni propisani uslovi: (1) ako je od uknjižbe hipoteke pa do podnošenja tužbe proteklo najmanje 30 godina, računajući poslednji upis u katastar nepokretnosti u vezi sa tom hipotekom; (2) ako nije moguće pronaći titulare hipoteke, niti njihove pravne sledbenike; (3) ako u roku od 30 godina od dana uknjižbe hipoteke, hipotekarni poverilac nije zahtevao namirenje svog potraživanja obezbeđenog hipotekom, niti se pravo na namirenje obezbeđenog potraživanja ostvarivalo na bilo koji drugi način. Kad vanparnični sud oceni da postoji verovatnoća da predlogu za pokretanje postupka amortizacije hipotekarnog potraživanja, valja udovoljiti i da

34 Reč amortizacija (amortizirati od nem. amortisieren, od fr. amortir, što znači ublažiti, ublažavati, potpuno ili delimično otkloniti, otklanjati), u ekonomskom smislu podrazumeva: 1. postepeni, zakonom propisani otpis vrednosti, smanjenje vrednosti imovine usled upotrebe, habanja, dotrajalosti; 2. naknadu sredstava uloženih u proizvodnju ili neku drugu privrednu aktivnost; 3. zvanično poništenje, proglašavanje nevažećim (čeka, obveznice, zajma i dr.). U pravnom smislu, tj. u smislu člana 184. Zakona o stvarnim pravima, amortizacija bi imala značenje proglašavanja nevažećim hipotekarnog potraživanja; u smislu člana 183. Zakona o stvarnim pravima, amortizacija bi imala značenje ukidanja hipoteke zbog proteka vremena u kojem je hipotekarno potraživanje prestalo usled nevršenja hipotekarnog prava.

41

predlagač ima pravni interes za vođenje tog postupka, u “Službenom glasniku Republike Srpske” i na oglasnoj tabli suda će objaviti oglas u kojem se određuje rok od godinu dana za prijavljivanje svih lica koja smatraju da imaju prava na hipotekarnom potraživanju ili u vezi sa njim. Ako oglasni rok od godinu dana protekne bezuspešno i ne prijavi se niti jedno lice koje ima pravo na hipotekarnom potraživanju, sud donosi rešenje kojim dopušta amortizaciju hipotekarnog potraživanja i određuje brisanje hipoteke i drugih upisa koji se na nju odnose. Ako u oglasnom roku bude podneta prijava u vezi s pravom čija se amortizacija zahteva, sud će o tome obavestiti predlagača (koji zahteva amortizaciju), uputiti predlagača na parnicu o postojanju hipotekarnog potraživanja i obustaviti postupak amortizacije. U ovom slučaju će vlasnik nepokretnosti koji nije uspeo u vanparničnom postupku morati podneti tužbu parničnom sudu, kojom će tražiti da sud utvrdi da ne postoji hipotekarno potraživanje obzirom da su ispunjeni uslovi za amortizaciju hipotekarnog potraživanja. Parnični sud, nakon sprovedenog postupka može usvojiti tužbeni zahtev i u tom slučaju presudom ukida založno pravo – hipoteku na nepokretnosti i određuje njeno brisanje iz katastra nepokretnosti (član 183. Zakona o stvarnim pravima).

B. Prestanak sudskog i zakonskog založnog prava

Sudsko založno pravo nastaje u izvršnom postupku na osnovu rešenja o izvršenju kojim se, kad je u pitanju nepokretnost određuje zabeležba izvršenja koja se upisuje u katastar nepokretnosti, o čemu je već bilo reči. Sudsko založno pravo će prestati kad rešenje kojim se ukidaju sprovedene radnje i mere na kojima je to pravo zasnovano, postane pravnosnažno. Ako je u izvršnom postupku na osnovu pravnosnažnog rešenja rešenja o izvršenju kojim je određena zabeležba izvršenja, doneto i rešenje o namirenju (o dosudi) založnih poverilaca, založna prava će prestati sa pravnosnažnošću tog rešenja, s tim da hipoteka prestaje brisanjem iz katastra nepokretnosti (član 185. Stav 1. Zakona o stvarnim pravima).

Zakonsko založno pravo može prestati na sve načine koji su predviđeni i za prestanak dobrovoljnog založnog prava. Osim toga ono prestaje dodatno i prestankom razloga koji su doveli do njegovog nastanka (član 185. Stav 2. Zakona o stvarnim pravima).

42