17. 5. 2018.:

Mate Meršić Miloradić

NAŠA TETA KATE1

1. Svemu svitu kriva

Čujte, dobri ljudi, naša teta Kate

Bila vam je žena, nad sve advokate;,

Jednu rič joj reci, a ne jako zglasa,

Čuvat ćeš su drugda takovoga špasa.

Pravična je bila, poštena do kosti,

Dala bi se prvo na ražanj nabosti,

Neg' bi zatajala, ča duša govori:

„Z vjere je živila“ uz „memento mori“2.

Svagdar su joj riči pravične i trizne,

Na svaku krivicu jezikom zašvizne;

Ljudem se dopadat nij njoj va pameti,

Zrcalo joj biše Spasitelj raspeti.

Velu hudobnjaki: Puši svoju kašu!

„Ha, ha!“ Kate, „puhat ću i vašu!

Zlo je zlo pri meni, pri tebi, pri svakom,

Svagdi ću je žuljit jezikom i šakom!

Ar človik s človikom druži se na svitu

Ne: Da svaki grna k svojemu koritu,

Ne: Ja tebi žito, ti meni halugu,

Nego da bi prala jedna ruka drugu.

Ako ste va društvi, sami svoji niste,

1

Glejte da vam od zla ruke budu čiste!

Posipamo skupa svi va zdjelu istu,

Neka zato ima svaki ruku čistu.

Ki je nima, tomu ću ju ja užuljit,

Neću ja kot svinja med svinjami kruljit!“

Tako mudrovaše naša teta Kate,

S tim se ništ ne strži na svitu, kot znate.

Ča na svitu vlada drugo nek krivica?!

Vuš je? Tiho budi! reci joj bilica!

Ali teta Kate vušam velu vuši,

Nećedu joj laži na usta nit uši.

Zlo za zlo ne vraća, srde nij poznala,

Nepreteljem iste dobrote skazala,

Ter im je grnala na glavu žeravku,

Otvorila rado ubogim sunjavku3.

Zato Kate biše kot norac na svitu.

Ki pravicu ljubi, busa se va kitu,

Svagdi mu se kolo va kamen zadiva…

Tako biše Kate svemu svitu kriva!

2. Smrt

Kot na vodi vali, mehuri i pine,

Ljeto nam za ljetom premine i zgine;

Ne dâ se zustavit ura na zapori,

Svaka nas narani, poslidnja umori.

Smrt je bila došla, da Katu pokosi,

2

Kate ju pogleda, pak ju pita: „Gdo si?“

„Smrt sam, hajdi s manom, stara požrnjača,

Dost si se nagrizla mesa i kolača!“

„Stara požrnjača? tako se pokloni?

Tako znaš poštenja? to je po zakoni?

To si se va školi za mlada učila?

Tako ti je mati zadnjicu prašila?

Stara? požrnjača? Ter ako sam stara,

Imam kažu, nisam uguljena para!

Kade j‘ tebi koža? Kažeš rebra gola,

Hrptišće i drugo, ča je dalje zdola!

Ako mi je lice žuto nad lušiju,

Još ne kažem šćrbe, čvalje do ušiju,

Ako mi je glava sijeda i plišiva,

Još nij znutra prazna, očima ne ziva.

Stara požrnjača? Hm! hm! požrnjača?

Hrana mi je kaša, rijetkokrat pogača,

Po petke, subote kuham prez mastila,

Rado sam se moj dan ob kruhu postila.

Ne sranjam si s vinom lonca va pećici

Kotno kravsko vime, na kom tele cici,

Spljunula bi vino i žgano smrdljivo,

Kamo li šcalinu, koj velidu pivo.

Ter nač ti je kosa? Slišiš med vojake?

Va ki regamenat pod nosom prez dlake?

3

Nij za ženu sablja, kosa, panganeti,

Nego pećne vile, metla va krpljeti!“

Smrt se nato splaši, kosa joj zažbrenca,

Pašći se po dvori, jur je mimo zdenca.

„Basti kuli nigda! moram se ugnuti,

Dokle vidim metlu, vilice va kuti!“

Drugi put je došla, kad se peć ne kuri,

Na jesenske kvatre, potiho, po škuri;

Kad je teta Kate na blazinji spala,

Je smrt hudo tijelo dušici ukrala.

Od zglavlja do znoglja tegne ju po stelji,

Davi ju i gnjavi, kot kamen po zelji,

Jezik joj va usta osebi zatvori...

Mrtvu su ju našli domaći u zori.

Oprali su lipo, spravili dostojno,

Dignuli na dasku tijelo jur pokojno,

Križ ter očenaše još va ruke dali...

Drugi dan popodne su ju pokopali.

3. Uz pakal

Jako se je Kate začudila bila,

Kad se je na drugom svitu prebudila.

„Glej, glej, ko sam lipa, vjerovala ne bih,

Da ne bi kazalo zrcalo na nebi!

O, pirovna pratež sviti se na meni!

Nij mi zaman bila, Jezuše ljubljeni,

4

Moja bogomlja, almuštvo, pokora...

– – Samo na jeziki mi je črna kora.

To me nemer plaši... O, Marija Mati,

Idem, ću te iskat, tebe ću pitati,

Znaš ti dobro, kako se užuljit mora

S mojega jezika ta čemerna kora!“

Va svetiljki Kate svetu vodu zame,

Ide iskat žuljke iz nebeske slame;

Po stazi uz cestu mirno putovaše

Ter žalosne moli grede očenaše.

Cesta šira nek je Dunaj pri Požonu,

Po širokoj cesti vrazi črijedu gonu.

Ljudi su ta črijeda, nij im vidit konca,

Idu tiho, nimi, ništ ne čuješ zvonca.

Zastave ne vidiš, cigan im ne svira,

Kot kad se na izbor Borištof mašira.

Vrazi kadgod bičem po črijedi povlaču,

Mjesto biča ima svaki črnu kaču.

Črni grad pod zemlju pada med skaline,

Dimnjak mu je Etna blizu kod Mesine4.

Ta široka cesta pelja ravno k ljesi,

Spolom bižu tamo ognjeni kolesi.

Po širokoj cesti, glej, mimo se vozi

Her baron von Mauše, svezan va rogozi;

Mačkinja ušesa i s kopitom noge

Na automobili kočiš ima roge.

5

Kate se prekriži ter gleda preda se...

Ča ima sad Mauše od željezne kase?!

Glej, a automobila vrag ono ga sklada

Ter suhne na ljesu od črnoga grada.

Zgora vrat paklenih, visoko na zidi,

Pisano je ime, zdaleka se vidi;

Talijanski glasi: Lašćate šperanca5!

Za razlog prosite Prečevoga Franca6!

Államnyelv7 va pakli, to nam kaže Dante8,

Rič je talijanska: Sono tutte quante9.

Jezik je raskoljen svakomu na dvoje,

S jednim velu: Nij to! s rugim: Si si, To je!

Lucifer i drugi vražji velikaši

Znadu po hrvatsku samo: Naši-vaši10,

Po španjolsku znadu fajno „eskobarit“,

A po tursku djaure, kaurine11 mrcvarit.

Imadu i vrazi perdikurte, fratre.

Lukno se pobira na jesenske kvatre.

Cimešter pohadja od vraga do vraga,

Dost se naposluša kod svakoga praga.

Kad s mošnjicom ide, kažu „lingva stretta“12,

On zlamenje daje „cul fatto trombetta“13.

Va mošnjicu spadju pored gumbe stare...

Takove su bome i va pakli fare!

Spod rešeta miru ko kukolj ko plive;

6

Na rabotu šalju vražiće šmrkljive,

Pluge prez željeza, stare tupe brane,

Na „židove“ kruto brazde su zorane.

Ki će bit va pakli liktar ili glava,

Mora kot na seli kazat, da se trava

Školniku ter popu skraćevat pravicu,

Ziberu si ljudi takovu glavicu.

Znadu, da nij vjere školniku ni popu;

Gmajnsku kasu čvrsto pred njimi zaklopu.

Istina je samo, ča Židov govori,

Ki špiritus za nje na žgano pretvori.

Vražji diplomati med sobom na sami

Židovski govoru, maušljadu kot Sami:

Jochem, Dalles, Dokes, Doufes i Kapores,

Bocher, Dibber, Dose, Mešugge i Snores.

Svi su vrazi muži i va celibati14, –

Ženčice med njimi zaman ćeš iskati;

A kad bi ih bilo, vražice bi same

Znale po francusku: parle vu, madame15“.

Po nimšku va cijeloj paklenoj komuni

Pišu se i redu općinski računi.

„Cvajmol cvaj is fiercik“ va mošnjicu sebi,

„Cvajmol oht is fieri“ va mošnjicu tebi.

Angluša ne vidiš po pakleni puti

S pledom16 se potipat va šarom kaputi:

Svi su na dni pakla, vrag je tamo gnjavi,

7

Ležu kot va bačvi heringi vonjavi.

Psost kad čuješ onde, strahovito mrsku,

Znat ćeš, da i vrazi psuju po ugarsku.

Kate to ne čuje, ar ide po stazi,

Pazi, ćedu li ju zaobličit vrazi.

Stari vrag ju vidi, ime mu je Črapa,

Ter preda nju stupi, njoj prestane sapa.

„Jezik mi pokaži ter mi se ne gani!

Črn ti je, a oštar kot zupci na brani.

Kamo se otpravljaš? Ostavi tu stazu!

Nij ti cesta širja? Ča sranjaš pod pazuh?

Su to očenaši ili škapulare?

A da te ne čujem molit <memorare>!“17

„Pod obrambu tvoju...“ Kate je molila

Ter sa vodom svetom Črapu poškropila,

Trikrat va svetiljki zame punu šaku

Ter poljiva vodu na Črapinu dlaku.

Črapa gori skače kot kozinji baka,

Prik ceste korakne kot horcar na kvaka,

Repom zamašuje ter ga gori diza,

Kot kad se telica pred obodi biza.

4. Kod purgatorijuma

Ide Kate dalje po uskoj stazici,

Željno se izruča Mariji Divici,

Uz stazicu usku put pelja, nek mali,

8

K purgatorijumu gorika po skali.

Kate gori lize, jako se zapuše.

Zgora na skalini sidile su duše;

Kreljute si redu kot golub na krovi,

Plahe su pred vragom, da i ne ulovi.

Ali tetu Katu velje su poznale

I pirovnu pratež lipo poštovale.

„Dobar dan vam Bog daj!“ velu teti Kati,

Kad je išla mimo, ravno prik pred vrati.

„Dobar dan“ velite? Ča su to za riči?

Tako se med vami Božje ime diči?

„Hvaljen Jezuš Kristuš“ kršćenik pozdravi,

„Na sve vijeke, amen“ kršćenik odzdravi.

„Guin tog“ velidu nimški demokrati,

Mi budimo vijelom pošteni Hrvati!

Ča ste s Orištana: ili iz Koljnofa?

Onde velu Bogu: „Tu host niks cu šofa!“

Dušicam od srama gorilo je lice

Ter su se sprnule kot splašene ptice.

Kate je postala, da se malo spuše,

Pak će molit za sve siromaške duše.

5. Pod nebeskimi vrati

Stazica va nebo oštra je i kruta,

Uz stazicu nij već ceste niti puta.

Okolo po brigu gori se zavija...

9

Tamo Kate kani, onde je Marija!

Kad je tako bila mala odahnula,

Se je na tla doli po kamen prignula;

Zame ga na ramen za oštru pokoru

Ter stupi na stazu k nebeskomu dvoru.

Dugo je hodila, strah joj srce stiska,

Zdaleka jur vidi, da se nebo bliska.

Na kvaterni petak, terte ura biše,

Pred nebeska vrata k Mariji dospiše.

Vrata su zaprta, Kate potukeće,

Vrijeda čuje ključe od crikvenih veće;

Sveti Petar vrata nek na pol otvori,

„Ča more to bit?“ sam sebi govori.

„Ti si ovde, Kate? Ča išćeš med nami?

Poj s Bogom, ta kamen na ramena zami!

Nij klepetušam mjesta va nebeskoj diki,

Vidim ti ja dobro koru na jeziku!“

„Tiho budi, Pera, pusti me na vrata!

Sam se je zaklela na dvori Pilata?

Su to moji zubi? Se mene dotiče,

Kad petelj na dvori dvakrat kukuriče?“

Čuje mati Eva govor jadoviti,

Ar to blizu zbira gusinke na kiti.

Ide da pogleda, ča je to za vadu,

Kakova to usta vani klepetadu.

10

„Aj, aj! teta Kate! stana ovde išće?

Nij' imal pri sebi Črapa svoje klišće?

Kako si mu ušla? s kakovom prilikom?

Simo se ne rivaj s takovim jezikom!“

„Eva, blažen, ki si svoj jezik oblada!...

Sam si ja posegla na ljudsko po sada?

S jezikom sam muža s krčme van gonila,

A ne na istočni grih nagovorila!“

Mimo dojde Adam, će pograbljat lišće

Na vrti pod drivljem, znosit na smetlišće.

Čudom se ogleda, vidi tetu Katu,

Ter na tla položi grablje i lopatu.

„Ni, ni! teta Kate? ča bi ovde rada?

Nećeš ti ukusit nebeskoga sâda,

Nećeš grojza trgat s Adamove brajde!...

S takovim jezikom simo se ne zajde!“

„Adam! vidim, opet vrtom gospodariš;

Pazi, da se bolje gospodaru mariš!

Da si med koprive ne ideš po prišće,

Kad se sranjal budeš na vrti pod lišće!

Sad si jako srčen suprot staroj ženi,

Jabuke i grojze braniš suprot meni,

Ali bud je, Eva je nosila hlače,

Kad ti se j' račila jabuka od kače!“

Magdalena blizu Adamove preše

Andjelcem nebeskim rude vlase češe;

11

Najednoč zagleda te ljude na kupi;

Čuje halabura ter meda nje stupi.

„Ča j' to za peršonu?... Dost bi bila stara,

Pak noriju djela, pataliju18 stvara!

S črnoga jezika frcadu joj sline...“

– Kate Magdaleni naglo rič prekine.

„A glej je, ter glej je! ča sam ja peršona?

Ako sam peršona, a ter ča je ona?

Čista sam nosila moj vijenac i partu,

Rastužila nisam Lazara nit Martu!

Divojačtvo moje i moje poštenje

Vjerno sam čuvala od svakoga, ejnje!

Peršona ter glej je! kakova peršona?

Trubićeva Kate, tako mi je cona!“

Paval s Augustinom tamo se špacira,

Ravno Augustinu „milost“ eksplicira,

„Po milosti Božjoj jesi to, ča jesi...“

Ali glej, gdo buči to vani pri ljesi?

Pave s Augustinom bliže tamo pridu,

Ali žalne riči Kati ne velidu;

Gledadu s ljubavom skrušenu peršonu,

On misli na Saula, ov na majku Monu!

6. Va nebi

Kad su tako stali ti sveci na kupi,

Marija Divica va plašći pristupi!

12

O kako je lipa iz Jerika ruža!...

Kate se preda nju na koljeni pruža!

„O Marija! sama prez griha prijeta!

Po muki i krvi Tvojega Diteta...“

– Nij mogla od plača govoriti dalje,

Črn jezik si sranja med Majkine halje.

Grišnikom zaviće!... Majka!... Memorare!“

Tresla se je Kate, lamlje ruke stare!

Milo gleda na nju Marija Divica,

Gladi ju po glavi, tare suzna lica!

„Miruj, duša draga; ki su te karali,

Jesu iz ljubavi tvoju dušu prali;

Kako ližu skrbno, iz same ljubavi,

Pčele mladu pčelu, kad saće ostavi.

Purgatorijumske muke su ti bile,

Ča su ti dušice ovde zgovorile!

Hodi, budi s nami va nebeskom dvoru,

Oprala je suza na jeziki koru!“

*

* *

Vidila je Kate za života svoga

Celje, Lipe Kloštre i shodišća mnoga;

Išla svako ljeto Željezno, k Lovreti,

Nikad prepustila put željni i sveti.

Ali ča je sada vidila va nebi,

13

Sva pera po svitu popisala ne bi!

S prošecijom idu k nebeskomu Kralju,

Kate hodi tiskom uz Majkinu halju.

Zlate knjige nosi, Marijansko Cvijeće,

Na zastavi bijeloj, glej, riči slijedeće:

Ča prudi človiku vas svit zadobiti,

A na svojoj duši škodu si činiti!

Mudri se zaručnja za stolom uz svate,

Kad joj beru dare na pladanj dukate!

Ali kot se j‘ Kate mudrila uz Majku,

Čut ćete va nebi Magde povidajku!

Abrahamov vrtljac

Naša teta Kate su sada va nebi,

Mnogo mislim na nje, mislim sâm pri sebi:

Dobro im je sada med dobrimi ljudi,

Njeve dobre čine zloba već ne sudi.

Sanja mi se za nje, glas im čujem va sni:

„Opet se ulicaš, pašći se, ne kasni,

Jur će skupa zvonit, veljek mi se mari,

Su ti ruke čiste, služit pri oltari?...“

Ar za miništranta na sve danke mile

Rado me odredi naš preceptor File.

To je zdavno bilo, a danas je sanja,

Ter se staroj glavi jur va magli sanja.

Ali nikom sanja bila mi je živa,

14

Povidat ju moram, na jezik se riva,

Drimlje mi se, spušćam ruke na koljena,

A preda me stane s neba Magdalena.

„Lip pozdrav ti nosim, Miloradić Mate,

Šalju ti ga z neba dobra teta Kate,

Premda su im zglasa njevi sinki mali

Tvoju novu jačku va kalendra štali.

Sad su ovde njevi sinki i kćerčice,

Sve uz raj na vrti ditinske dušice,

Ke prez krsta zmiru iz ovoga svita,

Bog je teti Kati ekstra sam gopita.

A to se je onda tako dogodalo:

Na jeziki kore minulo je pralo

Ter smo tetu Katu sprohodili k tronu,

Da poštuju svaku božansku peršonu.

Ocu Bogu kleče ruku su kušnuli,

Sinu Bogu „Slatki Jezuše“ zdahnuli,

Duhu Bogu za sve milošće zahvalu –

Sveci svi Te Deum jaču va koralu.

Slatki Jezuš rajsku službu teti daje:

„Tvoja dužnost, Kate, odslen ovde ta je:

Abrahamov vrtljac tvoja skrb postane.

Patrovat ćeš ovde maljake pogane.“

Znal je slatki Jezuš, da oni prez malih

Ne bi još ni ovde va nebi ostali;

K srcu su im dica vjekoma prirasla,

15

Najradje su oni Marija uz jasla.19

Abraham zamigne okom ženi Sari,

Katu opomene: „Rado mi se mari!

Gospodar sam onde ja i moja Sarah,

Ženi dobro čuvaj ključe od ormara!“

Abrahamu teta ljuto odgovara:

„Gospodari ste mi ti i tvoja Sarah?

Kaniš mi pokazat, da ste već i viši?

Hitit van službenu, ar va stan ne sliši?

Mimo hištva gajiš obiljnu družinu,

Očinstva ne daješ Ismajelu sinu!...

Na nevjernu ženu se s kamenjem brca,

Mužu se prepušća zbog tvrdoće srca?...

Meni su ormari i prez vas otprti,

Hagar, ja i Magda ćemo bit na vrti!

Marit ću se Bogu, Bogu a ne plaći,

Nij mi Izak piple kot svojemu ćaći!

Bog otac te skuša, da zakolješ sina,

A tebi na plaću veljen liže slina,

Nož si veljen brusiš, zaklat vlašće dite!...

Ča se smiš pogadjat nek za Sodomite?!

Glej, na tvojem mjestu ja bih bila rekla:

„Bože moj, nut evo ja sam tvoja dekla,

Ali s tim va meni skušat Duha Dara,

Da mi vlašća ruka vlašću krv umara!

16

Nij to volja tvoja, nit je volja moja,

Nisi ti početnik Kajinskoga boja!

Sâm sebi si zakon, isti si va nami,

Desetere tvoje svim su vječni hami.

Clara pacta s tobom, pak amici boni20!

Ja ću samo zvršit, ča je va zakoni!

(Moram te spomenut, Miloradić Mate,

Da jur djački znadu naša teta Kate!)

Ako si ditetu nož va srce sunem,

Premda te posluhnem, još te ne posluhnem!

Tvoj zakon, o Bože, meni nij va uhi,

Neg mi je va duši, slijedim ga po duhi!

Ja ću nek posluhnut, Bog otac ljubljeni,

Dara Duha tvoga, ki je živ va meni.

Znam, da si kreza to milošće ne kvarim:

Pravo ti se marim, kad ti se ne marim!“

Ja bih tako bila Bogu govorila,

Ar nek tako sam ga dobro razumila.

Abraham razumi: To je čin ex fide21,

K nam kraljevstvo Božje, vidiš, tako pride!

Abraham, razumi! ter mi ne zamiri,

Prava služba Božja je kot harakiri!

Sebe sâm se moraš Bogu prikazati,

A ne druge ljude za se umarati!

Ti si peljaš sina..., kade mu je mati?...

Sâm si nosit mora perkljin na hrbati,

17

Da goriva bude ter pod njim gorilo,

Bar je drv i trnja dost na brigu bilo!

Poslušal si Boga? Ča je to za Boga,

Ki ti zapovida zaklat sina svoga?

Poslušan si plaći ter pripravan za nju

Valjan bit va svakom grišnom dugovanju.

Znaj, človik človika neka ne umara,

Dokle ne postane krvolačna para!

Ako imaš pravo, stoga još ne slijedi,

Da je boj pogodba po pravičnom redi!

Tako se pogodu krvoločne stvari,

Kukci, vuki, osli, lavi, jaguari,

Ta človik i narod neka se zatare,

Ki med ljudi buči kot takove pare!“

Još bi teta Kate čuda zbrojit znali,

Ali Abraham se zagrozil va šali:

„Ako ne zamukneš, godat ti se more,

Da ćeš se dobavit opet črne kore!“

Bog Otac ju hvali: „Pravo imaš, duša,

Ne, ki stvari kolje, neg ki me posluša

Razboritim duhom, pamećom i voljom,

To mi je pokoran s pokornošćom boljom!“

Akvinaš va Summu glosu si zapiše,

Dispensationem modalem22 izbriše,

Rad bi još za jedno pitat tetu Katu,

Cum aeterna lege nij in concordatu23.

18

Ali ja ter Hagar smo je otpeljale

Van na vrt iz neba med pogane male.

Zaobliču roje s Kine i Japana,

„Joj meni kamenoj!“ čudu se spod dlana.

„Bit će ovde skrbi, hlačiće zakvačit,

Haljicu zavezat, ninaj-nunaj jačit,

Krmit, nosit, zibat, kopat va korici!

Ko prokšeno bude, pač! po zadnjem lici!

Hopsa, stoj, va stojku, nosa si ne suni,

Daj, ću te useknut, jako jako puhni!

A to tebi ča je? zač ti trubac trubi?

Ko, pokaži, kade su ti zrasli zubi?

Hodi staroj maji, hodi, mali sluga!

Kad su rukice, jedna a i druga?

Sklopi je na prsi, desnu k čelu diži,

Sad: Va ime Oca..., lipo se prekriži!

Hagar, Magde, čujte! je li dost va stani

Mlika, joj, mastila i va drugoj hrani?

Ili su i ovde s pakla krokodili,

S hiže, s kamre, s poda rekvirirat bili?

Neka mi nek dojdu! zet ću metlu za nje!...

Na socializmus je krvavo klanje

Društva zapeljalo: Ča pridjelaš za se,

Znosu skupa k sebi va centralne kase!

S toga drugi sebi porciju zibira,

19

A tebi diliju cedulju papira!...“ –

Tako vidiš, Mate, naša teta Kate

Kočka su za duše mlade nepernate!

Na sve su im oči brižni i otprti,

Redu hlunče, stojke, stolčice po vrti!

Piplićev je bijelih, žutih kot žubance,

Teta ekstra ljubu črne Afrikance.

*

* *

Magda, tako dobri su meni bili,

Božji strah va mladoj dušici gojili:

„Najprv spoznat moraš, ča je po pravici,

Pak popustit neka ni jednoj krivici:

Kristuša su ma smrt zato odsudili,

Ar da psuje Boga!... su to ljudi bili?

Ki med zlimi ljudi va složnosti živi,

Su jedan i drugi, svi jednako krivi!“

Magda, tetu Katu lipo mi pozdravi!

Huj! Ča mi po uhi troplje i po glavi?

Ter se žesnem iz sna! Glej mašin letući

Išće i obhaja kako lav rujući!...

Zgora mene brunda, visoko va zraki,

Jedna os mu pukni, zgebnut će va mlaki.

O da bi sad teta Kate ovde bili,

Znam, ona bi meni ov nauk dilili:

20

„Mate, naš život je sveti dar od Boga,

Duh ga zviši, a ne ruka ili noga!

Ki na hartu tako svoj život postavi,

Stvar va sebi zviša, duha si zadavi!“

______________________________1 Ovo je Miloradićeva mati – pravo ime Reza, i to rodjena Galovich Reza.2 misli na smrt!3 sunjavka – zasunjka, kakovu su prže na putni vrati imali.4 Etna, vulkan, brig va Siciliji.5 lašćate šperanca = kraj hitite sve ufanje. [lasciate speranza: Lass die Hoffnung]6 Prečev Franc – Frakanavac, Horvat Franjo dr, ki je znao talijanski.7 állam nyelv – ug. državni jezik.8 Dante – talijanski književnik (1265-1321).9 Sono tutte quante, dost ih je, naimre va paklu (Talijanov).10 Naši-vaši – kartanje.11 djaur, kaur – nevjernik za Turke.12 „lingva stretta“ – ispruženim jezikom; stisnutim jezikom.13 „cul fatto trombetta“ – z odzad trumbita.14 celibat – neoženjen staliž.15 parle vu, madame – govorite vi, gospa.16 pled – rubac.17 memorare – spomeni se.18 patalija – ug. patálija, veliko vikanje.19 simbolično – Marija uz dicu.20 prijatelji.21 u vjeri.22 način otpušćenja.23 S Vječnim zakonu ni u skladu.

Mate Meršić Miloradić, Jačke, Treće izdanje, Knjiga XXVII, Hrvatsko štamparsko društvo, Željezno, 1978, 138-152.

sranjam, sranjaš, sranja (shranjati)

ragamenat>regamenat21

cigan>Cigan

mašira>maršira

opčinski>općinski

Nećeš ti ukusit nebeskoga sâda, (<sada)

Mnogo mislim na nje, mislim sâm pri sebi: (<sam)

veljen (veljek)

Sâm sebi si zakon, isti si va nami, (<Sam)

socializmus (socijalizam)

22